Ričard GordonDoktor u kući*Doctor in the House (srpskohrvatski: Doktor u kući) je britanska filmska komedija snimljena 1954. godine u režiji Ralpha Thomasa. Temelji se na istoimenom romanu Richard Gordona, koji je također sudjelovao u pisanju scenarija. Protagonist, koga tumači Dirk Bogarde, je Simon Sparrow, mladi student medicine, a radnja kroz niz vinjeta prazi niz komičnih pustolovina tokom školovanja u fiktivnoj londonskoj klinici. Doctor in the House je doživio veliki uspjeh, a od Bogardea učinio jednom od najvećih zvijezda tadašnje britanske kinematografije. Godine 1955. je snimljen nastavak pod naslovom Doctor at Sea, odnosno naslov iz filmske serije koja će se snimati sve do 1966. godine.

Doktor u kuci

Ričard Gordon
Doktor u kući
*
Doctor in the House (srpskohrvatski: Doktor u kući) je britanska filmska komedija snimljena 1954. godine u režiji Ralpha Thomasa. Temelji se na istoimenom romanu Richard Gordona, koji je također sudjelovao u pisanju scenarija. Protagonist, koga tumači Dirk Bogarde, je Simon Sparrow, mladi student medicine, a radnja kroz niz vinjeta prazi niz komičnih pustolovina tokom školovanja u fiktivnoj londonskoj klinici. Doctor in the House je doživio veliki uspjeh, a od Bogardea učinio jednom od najvećih zvijezda tadašnje britanske kinematografije. Godine 1955. je snimljen nastavak pod naslovom Doctor at Sea, odnosno naslov iz filmske serije koja će se snimati sve do 1966. godine.


Doktor u kući

Joža HorvatCrvena lisica*Tema romana, lov na jelene, samo je podloga za progovaranje o ožiljcima ratnih razaranja na ljuskoj psihi, te na poslijetku donosi snažnu antiratnu poruku. Josip (Joža) Horvat (Kotoriba, 10. ožujka 1915. – Zagreb, 26. listopada 2012.), jugoslavenski i hrvatski književnik. Pisanjem se počeo baviti još prije drugog svjetskog rata, a u njemu je sudjelovao kao partizan. Ta su mu iskustva poslije poslužila za roman Mačak pod šljemom koji je čak dva puta ekraniziran - kao igrani film s Pavlom Vujisićem i kao TV-serija s Miodragom Krivokapićem u naslovnoj ulozi. 1950-ih je došao u nemilost tadašnjih vlasti kao scenarist filma Ciguli-miguli, ali je postepeno rehabilitiran te je 1960-ih poduzeo veliki put jedrilicom oko svijeta na temelju koga je napisao knjigu Besa, jedan od najpopularnijih putopisa u hrvatskoj književnosti.

Crvena lisica

Joža Horvat
Crvena lisica
*
Tema romana, lov na jelene, samo je podloga za progovaranje o ožiljcima ratnih razaranja na ljuskoj psihi, te na poslijetku donosi snažnu antiratnu poruku.

Josip (Joža) Horvat (Kotoriba, 10. ožujka 1915. – Zagreb, 26. listopada 2012.), jugoslavenski i hrvatski književnik. Pisanjem se počeo baviti još prije drugog svjetskog rata, a u njemu je sudjelovao kao partizan. Ta su mu iskustva poslije poslužila za roman Mačak pod šljemom koji je čak dva puta ekraniziran - kao igrani film s Pavlom Vujisićem i kao TV-serija s Miodragom Krivokapićem u naslovnoj ulozi. 1950-ih je došao u nemilost tadašnjih vlasti kao scenarist filma Ciguli-miguli, ali je postepeno rehabilitiran te je 1960-ih poduzeo veliki put jedrilicom oko svijeta na temelju koga je napisao knjigu Besa, jedan od najpopularnijih putopisa u hrvatskoj književnosti.


Žoze SaramagoGodina smrti Rikarda ReišaNovostI - Beograd2004*Izdanje Novosti Beograd 2004 , biblioteka Milenijum, tvrd povez, zaštitni omot , ćirilica, format 12,5 x 21 cm , 446 strana, dobro ocuvana Rikardo Reiš, portugalski lekar i pesnik koji se 1936. godine vraća iz progonstva u Brazilu, otkriva izmenjeno lice Lisabona punog tajni, gde se prepliću san i java, mit i istorija, vizije budućnosti i magija svakodnevice. On provodi najviše vremena sa duhom Fernanda Pesoe, koji posle smrti, u tom vidu, mora provesti na Zemlji devet meseci, isto koliko svaki čovek provodi na Zemlji i pre svog rođenja. Pre nego što će sa pesnikom napustiti ovaj svet, glavni junak pomoći će čitaocu da iz posebnog ugla upozna Lisabon, njegove široke avenije i uske meandre beskrajnih i bezbrojnih uličica, siromaštvo njegovih građana, oronulost samotnih brodova u luci i melanholiju neprestane magle i kiše što najavljuju sumrak Evrope. „Malo je dela u svetskoj literaturi takve estetske i stilske prefinjenosti, kao i istančanog osećanja tragičnosti života, kao što je roman Godina smrti Rikarda Reiša. Saramago koristi činjenicu da je najveći pesnik portugalskog jezika Fernando Pesoa (1888–1935) potpisivao svoje pesme različitim imenima i stvorio čitavu porodicu svojih bližih i daljih duhovnih srodnika – heteronima – koje je ’zadužio’ da u pesničkoj formi odgovore na najbitnija pitanja ljudske egzistencije. Jedan od njih, Rikardo Reiš, neposredno nakon Pesoine smrti pokušava nemoguće – da živi život umrlog pesnika. Oko takvog neverovatnog zapleta Saramago gradi roman koji je sav istkan od paradoksa...“– Jasmina Nešković „Saramago nas uvodi u jedinstveni lavirint u kome se mešaju ’privid stvarnosti i istina privida’.“– Le Monde „Tri neponovljiva i neodoljiva lika – dve žene i jedan duh mrtvog pesnika – upliću se u novi život Rikarda Reiša i čine okosnicu radnje ovog fascinantnog romana.“ – The New York Times

Godina smrti Rikarda Reisa

Žoze Saramago
Godina smrti Rikarda Reiša
NovostI - Beograd
2004
*
Izdanje Novosti Beograd 2004 , biblioteka Milenijum, tvrd povez, zaštitni omot , ćirilica, format 12,5 x 21 cm , 446 strana, dobro ocuvana

Rikardo Reiš, portugalski lekar i pesnik koji se 1936. godine vraća iz progonstva u Brazilu, otkriva izmenjeno lice Lisabona punog tajni, gde se prepliću san i java, mit i istorija, vizije budućnosti i magija svakodnevice. On provodi najviše vremena sa duhom Fernanda Pesoe, koji posle smrti, u tom vidu, mora provesti na Zemlji devet meseci, isto koliko svaki čovek provodi na Zemlji i pre svog rođenja. Pre nego što će sa pesnikom napustiti ovaj svet, glavni junak pomoći će čitaocu da iz posebnog ugla upozna Lisabon, njegove široke avenije i uske meandre beskrajnih i bezbrojnih uličica, siromaštvo njegovih građana, oronulost samotnih brodova u luci i melanholiju neprestane magle i kiše što najavljuju sumrak Evrope.

„Malo je dela u svetskoj literaturi takve estetske i stilske prefinjenosti, kao i istančanog osećanja tragičnosti života, kao što je roman Godina smrti Rikarda Reiša. Saramago koristi činjenicu da je najveći pesnik portugalskog jezika Fernando Pesoa (1888–1935) potpisivao svoje pesme različitim imenima i stvorio čitavu porodicu svojih bližih i daljih duhovnih srodnika – heteronima – koje je ’zadužio’ da u pesničkoj formi odgovore na najbitnija pitanja ljudske egzistencije. Jedan od njih, Rikardo Reiš, neposredno nakon Pesoine smrti pokušava nemoguće – da živi život umrlog pesnika. Oko takvog neverovatnog zapleta Saramago gradi roman koji je sav istkan od paradoksa...“
– Jasmina Nešković

„Saramago nas uvodi u jedinstveni lavirint u kome se mešaju ’privid stvarnosti i istina privida’.“
– Le Monde

„Tri neponovljiva i neodoljiva lika – dve žene i jedan duh mrtvog pesnika – upliću se u novi život Rikarda Reiša i čine okosnicu radnje ovog fascinantnog romana.“ 
– The New York Times


Žoze Saramago
Godina smrti Rikarda Reiša
NovostI - Beograd
2004

Godina smrti Rikarda Reiša

Svetlana Velmar JankovićLagum*„Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ – PhoebusLagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima.Lagum je mesto tame.Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine. „Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ – Mihajlo Pantić„Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ – Le Figaro magazine*У роману Лагум, несумњиво најпознатијем прозном остварењу српске књижевности последњих деценија XX века о распаду грађанског света пред налетом идеологије комунизма, Светлана Велмар-Јанковић за предмет своје романескне приче узима историјска и морална искушења кроз која је српска грађанска класа пролазила у току немачке окупације и у време доласка комуниста на власт по завршетку Другог светског рата. Роман прати судбину познате београдске породице и њено безуспешно опирање репресивним политичким околностима која јој је наметнула историја.

Lagum

Svetlana Velmar Janković
Lagum
*
„Ovaj klasik savremene srpske književnosti smatra se nekom vrstom nacionalnog Doktora Živaga.“ 
– Phoebus
Lagum je turska reč i označava mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti. Beogradska tvrđava Kalemegdan bila je poznata po lagumima koji su, kaže legenda, vodili i ispod reke Save i spasli život mnogom beguncu mada je i mnogi zatvorenik izgubio svoj život u kalemegdanskim lagumima.
Lagum je mesto tame.
Roman prati golgotu jedne beogradske porodice u dramatičnim danima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu i neposredno posle oslobođenja zemlje i dolaska komunista na vlast. U Lagumu se snažno i umetnički ubedljivo tematizuje propadanje građanske Srbije, izvitopereni moral, pogled na svet, pa i jezik u vremenima ideološke zaslepljenosti, prividne jednakosti i pobedničke pravde. Prvi put u posleratnom periodu u srpskoj književnosti progovara se o tami i zlu koji prate lomove velikih društvenih preokreta i prevrata, kakav je usledio u Jugoslaviji posle 1945. godine. 
„Ako je tačna tvrdnja da razumevanje, a potom i vrednovanje književnog dela ima za pretpostavku uvid u jezičkooblikovne, sadržinske i književno-kontekstualne momente posmatranog dela, onda upravo srećna izbalansiranost tih momenata u romanu Lagum vodi zaključku da je reč o događaju u srpskoj prozi.“ 
– Mihajlo Pantić
„Knjiga moćna, očajnička i mučenička, onakva kakvu svaki narod stvori jednom u pola veka.“ 
– Le Figaro magazine
*
У роману Лагум, несумњиво најпознатијем прозном остварењу српске књижевности последњих деценија XX века о распаду грађанског света пред налетом идеологије комунизма, Светлана Велмар-Јанковић за предмет своје романескне приче узима историјска и морална искушења кроз која је српска грађанска класа пролазила у току немачке окупације и у време доласка комуниста на власт по завршетку Другог светског рата. Роман прати судбину познате београдске породице и њено безуспешно опирање репресивним политичким околностима која јој је наметнула историја.


Danilo NikolićKraljica zabaveNarodna knjigaNeobična ljubavna priča i pokušaj da se kroz sudbine ljudi sa Kosova i Metohije osvetli jedno dramatićno vreme. I ovaj roman pokazuje da je Danilo Nikolić pisac koji posebno vešto ulazi u unutarnje svetove svojih junaka i pokazuje iz čega se ispredaju njihove tragične sudbine.Danilo Nikolić (Split, 2. februar 1926 — Beograd, 6. februar 2016) bio je srpski književnik. On je jedan od najznačajnijih pripovedača i romanopisaca srpske književnosti druge polovine 20. veka, čije su knjige višestruko nagrađivane književnim nagradama. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.

Kraljica zabave

Danilo Nikolić
Kraljica zabave
Narodna knjiga
Neobična ljubavna priča i pokušaj da se kroz sudbine ljudi sa Kosova i Metohije osvetli jedno dramatićno vreme. I ovaj roman pokazuje da je Danilo Nikolić pisac koji posebno vešto ulazi u unutarnje svetove svojih junaka i pokazuje iz čega se ispredaju njihove tragične sudbine.
Danilo Nikolić (Split, 2. februar 1926 — Beograd, 6. februar 2016) bio je srpski književnik. On je jedan od najznačajnijih pripovedača i romanopisaca srpske književnosti druge polovine 20. veka, čije su knjige višestruko nagrađivane književnim nagradama. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu.



Danilo Nikolić
Kraljica zabave
Narodna knjiga

Milorad JankovićKraljica TeutaRoman o ilirskoj kraljici iz Risna*"Kraljica Teuta: roman o ilirskoj kraljici iz Risna" je istorijski roman autora Milorada Jankovića, prvi put izdat 1966. godine u Sarajevu (izdavač Svjetlost, Biblioteka Džepna knjiga). Delo romansira život i vladavinu znamenite ilirske kraljice Teute, sa fokusom na njen otpor Rimljanima i poslednje dane u Risnu.*Ključne informacije o knjizi:Autor: Milorad JankovićNaslov: Teuta: roman o ilirskoj kraljici iz RisnaIzdavač: Svjetlost, SarajevoGodina izdanja: 1966. (neka izdanja se navode i 1967.)Žanr: Istorijski roman, romansirana biografijaFormat: Često izdavana kao džepna knjiga Roman opisuje Teutu kao snažnu vladarku, a fabula prati njene pokušaje da odbrani Iliriju, pre nego što se, prema legendi, povukla u Risan (Rhizon) nakon poraza u Prvom ilirskom ratu. Knjiga je prepoznatljiva po opisu pejzaža Boke Kotorske i dramatičnih istorijskih događaja iz III veka pre nove ere

Kraljica Teuta

Milorad Janković
Kraljica Teuta
Roman o ilirskoj kraljici iz Risna
*
"Kraljica Teuta: roman o ilirskoj kraljici iz Risna" je istorijski roman autora Milorada Jankovića, prvi put izdat 1966. godine u Sarajevu (izdavač Svjetlost, Biblioteka Džepna knjiga). Delo romansira život i vladavinu znamenite ilirske kraljice Teute, sa fokusom na njen otpor Rimljanima i poslednje dane u Risnu.
*
Ključne informacije o knjizi:
Autor: Milorad Janković
Naslov: Teuta: roman o ilirskoj kraljici iz Risna
Izdavač: Svjetlost, Sarajevo
Godina izdanja: 1966. (neka izdanja se navode i 1967.)
Žanr: Istorijski roman, romansirana biografija
Format: Često izdavana kao džepna knjiga 
Roman opisuje Teutu kao snažnu vladarku, a fabula prati njene pokušaje da odbrani Iliriju, pre nego što se, prema legendi, povukla u Risan (Rhizon) nakon poraza u Prvom ilirskom ratu. Knjiga je prepoznatljiva po opisu pejzaža Boke Kotorske i dramatičnih istorijskih događaja iz III veka pre nove ere


Milorad Janković
Kraljica Teuta
Roman o ilirskoj kraljici iz Risna

Branislav GlumacZagrepčanka*Roman Zagrepčanka objavljen je davne 1974. i od tada je doživio čak 12 izdanja. Vrlo brzo stekao je status kultnog romana koji je obilježio jedno vrijeme, ali to je roman koji su čitale mnoge generacije.Kroz priču o životu djevojke Marijane, govori o odrastanju jedne generacije. Marijana potječe iz višeg sloja, školuje se za liječnicu, no ne zadržava se u miljeu u kojem je odrasla, već se kreće raznim dijelovima grada, ne bježeći niti od periferije. Ona je promiskuitetna, spava s bogatim muškarcima, živi posve neobuzdano. Obitelj doživljava kao lažnu, potrošenu licemjernu zajednicu u kojoj roditelji streme tek ugledu i moći.Glumac nam ne nudi nikakav sladunjavi kraj. Baš zbog toga što nije nimalo uljepšavao, već je brutalno razgolitio ljude i njihovo ponašanje, u situacijama koje su danas jednako žive kao i prije 40 godina, Zagrepčanka je roman koji će voljeti i nove generacije.Darija Žilić*Branislav Glumac hrvatski je književnik (pjesnik, prozaik, dramski pisac i likovni kritičar). Objavio je tridesetak knjiga. Prvim pjesmama javio se 1953. godine u Virovitičkom listu. Zastupljen je u antologijama proze i poezije. S Petrom Kepeskim preveo je prvu antologiju makedonske poezije na hrvatski jezik. Sačinio je i antologiju Moja prva ljubavna pjesma (od Krleže do Babića). Sav svoj radni vijek proveo je (i provodi) kao profesionalni književnik. Statusna knjiga unutar Glumčevog opusa i kultna knjiga recentne hrvatske proze je roman Zagrepčanka iz 1974. godine.Nevezanost za radni odnos omogućila mu je da se kreće u raznovrsnim umjetničkim društvima i sredinama: od svijeta glume, teatra i filma do važnih susreta i prijateljevanja sa slikarima i kiparima. Tako su nastale knjige Razgovori sa slikarima koje je vodio u ateljeima tematski vezani za procese likovnog stvaranja u vremenskom rasponu od najstarijih do mlađih generacija (Tartaglia, K. Hegedušić, Veža, Lovrenčić, Šebalj, Vaništa, Murtić, Reiser, Dogan, Seder, Koydl, Biffel, Hoti, Šiško, Lončar) i Sjećanja na ljude (dvije knjige) književnike od Krleže, Cesarića, Tadijanovića, Krkleca, Božića, Šegedina, Matkovića, Kaleba, Desnicu, Dizdara, Slamniga, Šoljana, V. Parun, Kuzmanovića, Pupačića do Severa, glumce i redatelje od Gavelle, Radojevića, Spajića, Golika, D. i J. Marušića, Grkovića, Cilića, Kutijara, Šovagovića, Ličine, Dracha pa do Kojadinovića, Oreškovića, Krnjajića, Buljana i mnogih drugih.Pojedina djela i tekstovi prevedena su mu na francuski, engleski, njemački, talijanski, ruski, slovenski, bugarski, slovački i albanski jezik. Svom zavičajnom gradu, Virovitici, poklonio je 100 umjetničkih djela hrvatskih slikara i 20 skulptura koje su sada izložene kao stalni postav u dvorcu Pejačević. Živi i radi u Zagrebu.

Zagrepcanka

Branislav Glumac
Zagrepčanka
*
Roman Zagrepčanka objavljen je davne 1974. i od tada je doživio čak 12 izdanja. Vrlo brzo stekao je status kultnog romana koji je obilježio jedno vrijeme, ali to je roman koji su čitale mnoge generacije.
Kroz priču o životu djevojke Marijane, govori o odrastanju jedne generacije. Marijana potječe iz višeg sloja, školuje se za liječnicu, no ne zadržava se u miljeu u kojem je odrasla, već se kreće raznim dijelovima grada, ne bježeći niti od periferije. Ona je promiskuitetna, spava s bogatim muškarcima, živi posve neobuzdano. Obitelj doživljava kao lažnu, potrošenu licemjernu zajednicu u kojoj roditelji streme tek ugledu i moći.
Glumac nam ne nudi nikakav sladunjavi kraj. Baš zbog toga što nije nimalo uljepšavao, već je brutalno razgolitio ljude i njihovo ponašanje, u situacijama koje su danas jednako žive kao i prije 40 godina, Zagrepčanka je roman koji će voljeti i nove generacije.
Darija Žilić
*
Branislav Glumac hrvatski je književnik (pjesnik, prozaik, dramski pisac i likovni kritičar). Objavio je tridesetak knjiga. Prvim pjesmama javio se 1953. godine u Virovitičkom listu. Zastupljen je u antologijama proze i poezije. S Petrom Kepeskim preveo je prvu antologiju makedonske poezije na hrvatski jezik. Sačinio je i antologiju Moja prva ljubavna pjesma (od Krleže do Babića). Sav svoj radni vijek proveo je (i provodi) kao profesionalni književnik. Statusna knjiga unutar Glumčevog opusa i kultna knjiga recentne hrvatske proze je roman Zagrepčanka iz 1974. godine.
Nevezanost za radni odnos omogućila mu je da se kreće u raznovrsnim umjetničkim društvima i sredinama: od svijeta glume, teatra i filma do važnih susreta i prijateljevanja sa slikarima i kiparima. Tako su nastale knjige Razgovori sa slikarima koje je vodio u ateljeima tematski vezani za procese likovnog stvaranja u vremenskom rasponu od najstarijih do mlađih generacija (Tartaglia, K. Hegedušić, Veža, Lovrenčić, Šebalj, Vaništa, Murtić, Reiser, Dogan, Seder, Koydl, Biffel, Hoti, Šiško, Lončar) i Sjećanja na ljude (dvije knjige) književnike od Krleže, Cesarića, Tadijanovića, Krkleca, Božića, Šegedina, Matkovića, Kaleba, Desnicu, Dizdara, Slamniga, Šoljana, V. Parun, Kuzmanovića, Pupačića do Severa, glumce i redatelje od Gavelle, Radojevića, Spajića, Golika, D. i J. Marušića, Grkovića, Cilića, Kutijara, Šovagovića, Ličine, Dracha pa do Kojadinovića, Oreškovića, Krnjajića, Buljana i mnogih drugih.
Pojedina djela i tekstovi prevedena su mu na francuski, engleski, njemački, talijanski, ruski, slovenski, bugarski, slovački i albanski jezik. Svom zavičajnom gradu, Virovitici, poklonio je 100 umjetničkih djela hrvatskih slikara i 20 skulptura koje su sada izložene kao stalni postav u dvorcu Pejačević. Živi i radi u Zagrebu.


Zagrepčanka

Radovan Beli MarkovićLajkovačka pruga*Čekanje odlaska nije samo glavni motiv romana "Lajkovačka pruga" već je to i osnovni motiv ljudskog života: sve se, najzad, svodi na kraće ili duže čekanje između rođenja i smrti, pri čemu svako čeka na nekoj svojoj staciji u vremenu."Lajkovačka pruga" je jedno od onih dela koja imaju prelomni značaj u opusu autora i u književnosti kojoj taj autor pripada. Pričajući priču o jednoj gotovo mitologizovanoj komponenti života u Srbiji, Radovan Beli Marković je ubedljivo pokazao da je vešt pripovedač i liričar u meri koju proza dopušta, jednako kao što je pokazao da ume na poseban način da komponuje roman pretvoren u muzičku strukturu. Otuda se može reći da je "Lajkovačka pruga" istovremeno i priča o jednoj pruzi, ali i priča o jednom gradu i njegovim žiteljima potopljenim u dosadu "uveličanih srazmera", u istoj onoj meri u kojoj je posredi i priča o piscu i njegovoj neveseloj sudbini u mraku istorije i ružne svkodnevice. Čitalac će u ovom romanu naći mnogo onih zadovoljstava koja mu današnja književnost najvećim delom uskraćuje. A to su, pre svega, rad jedne pesničke imaginacije i jezička raskoš na koju polako zaboravljamo, barem kad je o prozi reč. Jedan od najlepših romana u novijoj srpskoj istoriji „Lajkovačka pruga” ponovo je pred čitaocima. Autor romana Radovan Beli Marković, jedan od onih pripovedača koji pomeraju granice i u kniževnost uvode novitete, govori u ovoj knjizi o dosadi i teskobi života u „malom i savršenom Lajkovcu”. Glavni junak je – pruga. Oko njenih šina se „voza” život.

Lajkovacka pruga

Radovan Beli Marković
Lajkovačka pruga
*
Čekanje odlaska nije samo glavni motiv romana "Lajkovačka pruga" već je to i osnovni motiv ljudskog života: sve se, najzad, svodi na kraće ili duže čekanje između rođenja i smrti, pri čemu svako čeka na nekoj svojoj staciji u vremenu."Lajkovačka pruga" je jedno od onih dela koja imaju prelomni značaj u opusu autora i u književnosti kojoj taj autor pripada. Pričajući priču o jednoj gotovo mitologizovanoj komponenti života u Srbiji, Radovan Beli Marković je ubedljivo pokazao da je vešt pripovedač i liričar u meri koju proza dopušta, jednako kao što je pokazao da ume na poseban način da komponuje roman pretvoren u muzičku strukturu.

Otuda se može reći da je "Lajkovačka pruga" istovremeno i priča o jednoj pruzi, ali i priča o jednom gradu i njegovim žiteljima potopljenim u dosadu "uveličanih srazmera", u istoj onoj meri u kojoj je posredi i priča o piscu i njegovoj neveseloj sudbini u mraku istorije i ružne svkodnevice. Čitalac će u ovom romanu naći mnogo onih zadovoljstava koja mu današnja književnost najvećim delom uskraćuje. A to su, pre svega, rad jedne pesničke imaginacije i jezička raskoš na koju polako zaboravljamo, barem kad je o prozi reč. 

Jedan od najlepših romana u novijoj srpskoj istoriji „Lajkovačka pruga” ponovo je pred čitaocima. Autor romana Radovan Beli Marković, jedan od onih pripovedača koji pomeraju granice i u kniževnost uvode novitete, govori u ovoj knjizi o dosadi i teskobi života u „malom i savršenom Lajkovcu”. Glavni junak je – pruga. Oko njenih šina se „voza” život.


Lajkovačka pruga

Aleksandar SolženjicinSolženjicinJedan dan Ivana DenisovičaMatrjonino domaćinstvoPRVO INTEGRALNO IZDANJE U SFRJ*Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka Jedan dan Ivana Denisoviča (1962.), koja se temelji na opisu "običnog" dana "običnog" Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski).*Jedan dan iz života Ivana Denisoviča (rus. Odin denь Ivana Denisoviča, je kratki roman ruskog pisca i nobelovca Aleksandra Solženjicina, prvi put objavljen novembra 1962. u sovjetskom književnom časopisu „Novi svet“ (Novi svet). Radnja je smeštena u sovjetski radni logor ranih 1950-ih i prikazuje dan zatvorenika Ivana Denisoviča Šuhova.Objavljivanje knjige predstavljalo je izvanredan događaj u sovjetskoj književnoj istoriji, budući da nikada ranije nije otvoreno objavljivano izveštaj o staljinističkim represijama. Urednik Novog Mira Aleksandar Tvardovski napisao je kratak uvod za broj pod naslovom „Umesto predgovora“.

Jedan dan Ivana Denisovica

Aleksandar Solženjicin
Solženjicin
Jedan dan Ivana Denisoviča
Matrjonino domaćinstvo
PRVO INTEGRALNO IZDANJE U SFRJ
*
Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka Jedan dan Ivana Denisoviča (1962.), koja se temelji na opisu "običnog" dana "običnog" Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski).
*
Jedan dan iz života Ivana Denisoviča (rus. Odin denь Ivana Denisoviča,  je kratki roman ruskog pisca i nobelovca Aleksandra Solženjicina, prvi put objavljen novembra 1962. u sovjetskom književnom časopisu „Novi svet“ (Novi svet). Radnja je smeštena u sovjetski radni logor ranih 1950-ih i prikazuje dan zatvorenika Ivana Denisoviča Šuhova.
Objavljivanje knjige predstavljalo je izvanredan događaj u sovjetskoj književnoj istoriji, budući da nikada ranije nije otvoreno objavljivano izveštaj o staljinističkim represijama. Urednik Novog Mira Aleksandar Tvardovski napisao je kratak uvod za broj pod naslovom „Umesto predgovora“.


Aleksandar Solženicin
Solženjicin
Jedan dan Ivana Denisoviča
Matrjonino domaćinstvo
PRVO INTEGRALNO IZDANJE U SFRJ

Jedan dan Ivana Denisoviča

Boško RuđinčaninZavičaj i Prerovo Dobrice ĆosićaDobrica ĆosićKnjiga o Dobrici Ćosiću i Vrnjačkoj Banji

Zavicaj i Prerovo Dobrice Cosica

Boško Ruđinčanin
Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića
Dobrica Ćosić
Knjiga o Dobrici Ćosiću i Vrnjačkoj Banji


Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića

Gabrijel Garsija MarkesKad sam bio srećan i neupućenmek povez, strana 146, 18cm, stanje: dobro.*novinski članci i eseji Gabrijela Garsije Markesa

Kad sam bio srecan i neupucen

Gabrijel Garsija Markes
Kad sam bio srećan i neupućen
mek povez, strana 146, 18cm, stanje: dobro.
*
novinski članci i eseji Gabrijela Garsije Markesa


Gabrijel Garsija Markes
Kad sam bio srećan i neupućen

Kad sam bio srećan i neupućen

August ŠenoaČuvaj se senjske ruke*Čuvaj se senjske ruke je istorijski i politički roman kojeg je napisao August Šenoa. Roman je napisan i prvi put objavljen 1876. godine na hrvatskom jeziku. Baziran je na povijesnim činjenicama a predstavlja sliku života grada Senja i njegove okolice u prvoj polovici 17. stoljeća unutar onodobne politične slike Habsburške Monarhije. U to vrijeme se vladajuća struja nije brinula za hrvatske krajeve te za hrvatski narod pa su stoga ovi dijelovi i njegovo pučanstvo bili u vječitom strahu osvajačkih pohoda Turaka i Mletaka koji su ova područja htjeli dovesti pod svoju vlast samo kako bi ih mogli iskorištavati. No, u Senju su u to vrijeme živjeli Uskoci koji su svojom hrabrošću i nesebičnošću branili ove krajeve od bilo kakvih napada i osiguravali mir njegovim stanovnicima.

Cuvaj se senjske ruke

August Šenoa
Čuvaj se senjske ruke
*
Čuvaj se senjske ruke je istorijski i politički roman kojeg je napisao August Šenoa. Roman je napisan i prvi put objavljen 1876. godine na hrvatskom jeziku. Baziran je na povijesnim činjenicama a predstavlja sliku života grada Senja i njegove okolice u prvoj polovici 17. stoljeća unutar onodobne politične slike Habsburške Monarhije. U to vrijeme se vladajuća struja nije brinula za hrvatske krajeve te za hrvatski narod pa su stoga ovi dijelovi i njegovo pučanstvo bili u vječitom strahu osvajačkih pohoda Turaka i Mletaka koji su ova područja htjeli dovesti pod svoju vlast samo kako bi ih mogli iskorištavati. No, u Senju su u to vrijeme živjeli Uskoci koji su svojom hrabrošću i nesebičnošću branili ove krajeve od bilo kakvih napada i osiguravali mir njegovim stanovnicima.


Čuvaj se senjske ruke

Igor ĐurićLeksikon Istoka i Dnevnik KnjigovođeIstok, Metohija, Kosovo, Milisav Đurić, dnevnik*DNEVNIK KNJIGOVOĐEJezik:&nbsp;srpski-ćirilicaBroj stranica:&nbsp;275Izdavač:&nbsp;Lestve, Kosovska MitrovicaGodina izdavanja:&nbsp;2021ISBN:&nbsp;978-86-88917-37-7U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino.*DE SI BAĆE - LEKSIKON ISTOKAIgor ĐurićDe si baćeLeksikon IstokaИгор ЂурићДе си баћеЛексикон Истока230 strana; mek povez; 21 cm; Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане.

Leksikon Istoka i Dnevnik knjigovodje

Igor Đurić
Leksikon Istoka i Dnevnik Knjigovođe
Istok, Metohija, Kosovo, Milisav Đurić, dnevnik
*
DNEVNIK KNJIGOVOĐE
Jezik: srpski-ćirilica
Broj stranica: 275
Izdavač: Lestve, Kosovska Mitrovica
Godina izdavanja: 2021
ISBN: 978-86-88917-37-7
U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino.
*
DE SI BAĆE - LEKSIKON ISTOKA
Igor Đurić
De si baće
Leksikon Istoka
Игор Ђурић
Де си баће
Лексикон Истока
230 strana; mek povez; 21 cm;

Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.
Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане.


Igor Đurić
Leksikon Istoka i Dnevnik Knjigovođe
Istok, Metohija, Kosovo, Milisav Đurić, dnevnik

Leksikon Istoka i Dnevnik knjigovođe

Vuk KrnjevićIsidorine opomeneesejistički kolaži*ISIDORINE OPOMENE , Vuk Krnjević , Prosveta Beograd 2000 , esejistički kolaži , Ovi esejistički kolaži su zanimljivi zbog toga što se autor više puta, od 1966. godine do danas vraćao osnovnim idejama Isidore Sekulić i, poučen njima, pronicljivo tumačio modernu srpsku književnost mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica,376 strana* Bezmalo trideset kraćih i dužih tekstova, podnaslovom nazvanih esejističkim kolažima, složio je pesnik Vuk Krnjević u svoju novu kritičko-esejističku knjigu. Mada ova žanrovska odrednica "pokriva" formu tekstova o kojima je reč i autorov spisateljski postupak podjednako, oni izvesno sadrže središnji predmet. Piše, dakle, Krnjević o delima i delovanju stvaralaca kakvi su, pored ostalih, Vuk Karadžić i NJegoš, Dučić, Rakić i Andrić, Rastko Petrović, Matić i Ristić, Popa, Pavlović i Lalić, Pekić i Kiš. Piše o njihovim delima raspravljajući književno-teorijska, istorijska i društvena, moralna pitanja s njima u neposrednoj vezi. A rečena pitanja, opet, sežu do aktuelne stvarnosti, pa pokreću razmatranje tema o sudbini malih naroda (ponajpre našeg) i gradova u kojima se kulture ukrštaju a nacionalni interesi sučeljavaju (Sarajevo, Mostar), o nacionalno utemeljenim svojstvima umetnosti kojima je put ka univerzalnim vrednostima otvoren... Na delu je, odmah valja reći, koncept slobodnog "esejiziranja" koji ne podleže obavezujućim nalozima forme i kompozicije, metodološkim ograničenjima još manje. Ove tekstove pri tom, ispisuje autor bogatog književnog i životnog iskustva, kritičar koji se kalio na opusima i delima mnogih značajnih srpskih pisaca dvadesetog veka. I ne samo na njima. Mada kadgod eklektično i mestimično površno, najvećma je posredi zanimljivo štivo koje, koncentracijom na probleme od nesumnjive važnosti, uspeva da pronikne specifičnosti duhovne klime naše epohe. Krnjevićeva namera je, međutim, znatno ambicioznija: svoja promišljanja on nastoji da sameri sa stanovištima Isidore Sekulić, spisateljice koja je bila duhovni saučesnik i svedok zbivanja u našoj kulturi dvadesetog veka. Za njegovu generaciju pisaca - veli Krnjević u Predgovoru - Isidora je bila i ostala ona vrsta oslonca (i "utočišta") od kojeg su, polovinom veka, u literaturu kretali sa "moralnom čvrstinom i, što je još presudnije, sa težnjom da se piše i tumači moderna književnost u stalnom dosluhu sa onim što se zbivalo u umjetnosti u svijetu". Podvlačila je "nebitnost aktualizacije umjetnine u svakodnevici", ali je najpodsticajnija bila njena "strasna žudnja" za ponovnim tumačenjem i vrednovanjem "dubinskih slojeva tradicije". Naše i, poređenja radi, tradicije u drugim književnostima. Temeljni Isidorini stavovi poput navedenih, ali i oni iz njih izvedeni, konkretizovani na pojedinačnim pojavama ili delima, služe Krnjeviću kao polazište ili, ako hoćemo, kao "šlagvort" za predstojeći monolog. Na čelu svakog njegovog teksta je jedan citat iz Isidorinih spisa, završnica nas (ako već autor ne konstatuje koliko je, eto, Isidora bila u pravu) privodi drugom, najčešće iz istog konteksta... Osnovno je, dabome, pitanje u kakvom su zapravo odnosu ovi citati i Krnjevićev tekst između njih? Kada je reč o temama koje (uslovno) možemo nazvati istorijskim ili etičkim, koliko i o onima koje proizlaze iz dela Isidorinih savremenika, taj nam se odnos čini prirodan, a Krnjevićev tekst organski celovit. Prvi citat služi ne samo kao polazište, već i kao putokaz za razvijanje ideja, Isidorina su mišljenja u podtekstu tako da ih ne gubimo iz vida, završni citat se nadovezuje na početni, poentirajući celinu. Kada, pak, govor ide o modernijim, teorijskim ili poetičkim problemima vezanim za pisce i dela druge polovine veka, stvari stoje drugačije. Odnos između citata i esejističkog (analitičkog) teksta je najvećma krajnje posredan. Citati deluju nakalemljeno, njihova dalekosežnost problematična, Krnjevićev tekst njima malo dobija, na gubitku je Isidora. Pomišljamo: dobar deo Krnjevićevih esejističkih kolaža sasvim se dobro drži i bez ovih citata. Štaviše, njihova bi objedinjujuća funkcija na zadovoljavajući način bila ostvarena kada bi, kao moto, prethodili svim tekstovima... Samo, naslov knjige Isidorine opomene ne bi, u tom slučaju, odgovarao svrsi koja mu je namenjena.

Isidorine opomene

Vuk Krnjević
Isidorine opomene
esejistički kolaži
*
ISIDORINE OPOMENE , Vuk Krnjević , Prosveta Beograd 2000 , esejistički kolaži , Ovi esejistički kolaži su zanimljivi zbog toga što se autor više puta, od 1966. godine do danas vraćao osnovnim idejama Isidore Sekulić i, poučen njima, pronicljivo tumačio modernu srpsku književnost mek povez, format 13 x 20 cm , ćirilica,376 strana
*
    Bezmalo trideset kraćih i dužih tekstova, podnaslovom nazvanih esejističkim kolažima, složio je pesnik Vuk Krnjević u svoju novu kritičko-esejističku knjigu. Mada ova žanrovska odrednica "pokriva" formu tekstova o kojima je reč i autorov spisateljski postupak podjednako, oni izvesno sadrže središnji predmet.
       Piše, dakle, Krnjević o delima i delovanju stvaralaca kakvi su, pored ostalih, Vuk Karadžić i NJegoš, Dučić, Rakić i Andrić, Rastko Petrović, Matić i Ristić, Popa, Pavlović i Lalić, Pekić i Kiš. Piše o njihovim delima raspravljajući književno-teorijska, istorijska i društvena, moralna pitanja s njima u neposrednoj vezi. A rečena pitanja, opet, sežu do aktuelne stvarnosti, pa pokreću razmatranje tema o sudbini malih naroda (ponajpre našeg) i gradova u kojima se kulture ukrštaju a nacionalni interesi sučeljavaju (Sarajevo, Mostar), o nacionalno utemeljenim svojstvima umetnosti kojima je put ka univerzalnim vrednostima otvoren... Na delu je, odmah valja reći, koncept slobodnog "esejiziranja" koji ne podleže obavezujućim nalozima forme i kompozicije, metodološkim ograničenjima još manje. Ove tekstove pri tom, ispisuje autor bogatog književnog i životnog iskustva, kritičar koji se kalio na opusima i delima mnogih značajnih srpskih pisaca dvadesetog veka. I ne samo na njima. Mada kadgod eklektično i mestimično površno, najvećma je posredi zanimljivo štivo koje, koncentracijom na probleme od nesumnjive važnosti, uspeva da pronikne specifičnosti duhovne klime naše epohe.
       Krnjevićeva namera je, međutim, znatno ambicioznija: svoja promišljanja on nastoji da sameri sa stanovištima Isidore Sekulić, spisateljice koja je bila duhovni saučesnik i svedok zbivanja u našoj kulturi dvadesetog veka. Za njegovu generaciju pisaca - veli Krnjević u Predgovoru - Isidora je bila i ostala ona vrsta oslonca (i "utočišta") od kojeg su, polovinom veka, u literaturu kretali sa "moralnom čvrstinom i, što je još presudnije, sa težnjom da se piše i tumači moderna književnost u stalnom dosluhu sa onim što se zbivalo u umjetnosti u svijetu". Podvlačila je "nebitnost aktualizacije umjetnine u svakodnevici", ali je najpodsticajnija bila njena "strasna žudnja" za ponovnim tumačenjem i vrednovanjem "dubinskih slojeva tradicije". Naše i, poređenja radi, tradicije u drugim književnostima.
       Temeljni Isidorini stavovi poput navedenih, ali i oni iz njih izvedeni, konkretizovani na pojedinačnim pojavama ili delima, služe Krnjeviću kao polazište ili, ako hoćemo, kao "šlagvort" za predstojeći monolog. Na čelu svakog njegovog teksta je jedan citat iz Isidorinih spisa, završnica nas (ako već autor ne konstatuje koliko je, eto, Isidora bila u pravu) privodi drugom, najčešće iz istog konteksta... Osnovno je, dabome, pitanje u kakvom su zapravo odnosu ovi citati i Krnjevićev tekst između njih? Kada je reč o temama koje (uslovno) možemo nazvati istorijskim ili etičkim, koliko i o onima koje proizlaze iz dela Isidorinih savremenika, taj nam se odnos čini prirodan, a Krnjevićev tekst organski celovit. Prvi citat služi ne samo kao polazište, već i kao putokaz za razvijanje ideja, Isidorina su mišljenja u podtekstu tako da ih ne gubimo iz vida, završni citat se nadovezuje na početni, poentirajući celinu. Kada, pak, govor ide o modernijim, teorijskim ili poetičkim problemima vezanim za pisce i dela druge polovine veka, stvari stoje drugačije. Odnos između citata i esejističkog (analitičkog) teksta je najvećma krajnje posredan. Citati deluju nakalemljeno, njihova dalekosežnost problematična, Krnjevićev tekst njima malo dobija, na gubitku je Isidora.
       Pomišljamo: dobar deo Krnjevićevih esejističkih kolaža sasvim se dobro drži i bez ovih citata. Štaviše, njihova bi objedinjujuća funkcija na zadovoljavajući način bila ostvarena kada bi, kao moto, prethodili svim tekstovima... Samo, naslov knjige Isidorine opomene ne bi, u tom slučaju, odgovarao svrsi koja mu je namenjena.


Vuk Krnjević
Isidorine opomene
esejistički kolaži

Danilo NikolićJedna uporna uspomena*Kroz dvadeset uverljivih, istinitih, bolnih, poetičnih, isklesanih priča, Danilo Nikolić nas, knjigom „Jedna uporna uspomena”, vraća u svoju nezaboravnu uspomenu – u Metohiju.“Nikolićevi junaci su brodolomnici, njih pritiska ono što su izgubili i tonu pod teretom uspomena. Oni ne nose samo tragični pečat ličnog stradanja, već se u njima sažima i jedna opšta nesreća. I ovde čitalac sreće majstora pripovedanja, koji u nekoliko reči ume da sažme ljudske tragedije…” Iskusni romanopisac i pripovedač, nosilac brojnih književnih nagrada, Nikolić u ovoj zbirci pokazuje veštinu lakog i nepretencioznog pripovedanja, s poetskom sugestivnošću. On prosto zavodi čitaoca, od stranice do stranice. Spoj moderne književne tehnike i duhovnosti nacionalne kulturne tradicije – jedna je od najjačih crta Nikolićeve proze. Nikolić piše staru, dobru priču, za kojom, još uvek, čitalac čezne.

Jedna uporna uspomena

Danilo Nikolić
Jedna uporna uspomena
*
Kroz dvadeset uverljivih, istinitih, bolnih, poetičnih, isklesanih priča, Danilo Nikolić nas, knjigom „Jedna uporna uspomena”, vraća u svoju nezaboravnu uspomenu – u Metohiju.
“Nikolićevi junaci su brodolomnici, njih pritiska ono što su izgubili i tonu pod teretom uspomena. Oni ne nose samo tragični pečat ličnog stradanja, već se u njima sažima i jedna opšta nesreća. I ovde čitalac sreće majstora pripovedanja, koji u nekoliko reči ume da sažme ljudske tragedije…”

Iskusni romanopisac i pripovedač, nosilac brojnih književnih nagrada, Nikolić u ovoj zbirci pokazuje veštinu lakog i nepretencioznog pripovedanja, s poetskom sugestivnošću. On prosto zavodi čitaoca, od stranice do stranice. Spoj moderne književne tehnike i duhovnosti nacionalne kulturne tradicije – jedna je od najjačih crta Nikolićeve proze. Nikolić piše staru, dobru priču, za kojom, još uvek, čitalac čezne.


Igor ĐurićDe si baćeLeksikon IstokaИгор ЂурићДе си баћеЛексикон Истока230 strana; mek povez; 21 cm;* Želja da sačuvam, makar deo uspomena i baštine mog rodnog mesta Istoka, učinila je da sačinim i objavim ovu knjigu. Shodno svojim skromnim mogućnostima i mukotrpnom radu, uradio sam ono što sam mogao i umeo u datim uslovima. Ovo je decenijski plod moga bavljenja Istokom i Istočanima, dakle: sobom. Baveći se Istokom ja sam se bavio sobom.Ova knjiga, u svom leksikonskom delu, sigurno ima mnogo propusta i nedostataka te se unapred izvinjavam zbog toga. Koliko sam znao, mogao i umeo: toliko sam uradio. Sad je red na druge, da dopune ili urade bolje ili drugačije. Najzad, prva izdanja ovakvih knjiga se i štampaju da bi se greške ispravile u drugom.Ipak, glavna mana ove knjige leži u činjenici što nisam umeo da njen sadržaj u dovoljnoj meri proširim na širu okolinu Istoka, Metohijskim Podgorom, da se pozabavim okolnim naseljima, da navedem njihove istorijske, kulturne i ljudske potencijale, kojih zasigurno ima. O toponimiji da i ne govorim. Jednostavno, nije u pitanju namera već nisam imao moći i kapaciteta za to. Čitav rad na ovoj knjizi izneo sam na svojim leđima (na svojoj grbini): od prikupljanja podataka, pisanja, pripreme za štampu, do samog štampanja. Zato sam bio ograničen, bez tuđe pomoći, da se posvetim samo onome što znam, čega se sećam, šta sam pronašao, šta mi je rečeno od oca. Ovi nedostaci se mogu ispraviti ako bude dobre volje da se pomogne u prikupljanju podataka, za neko drugo izdanje ili neku drugu knjigu.Ono što će izazvati najveće polemike i mnogo komentara (znam kakvi smo ljudi, jedan sam od njih) biće izbor savremenika koji su poimenice, posebnom karticom, pomenuti. Po tom pitanju vodio sam se idejom da, uglavnom, pomenem ljude koji su svojim radom ostavili istinski trag u sećanju, istoriji i kulturi Istoka, ili su svojim radom ostavili pisani trag o istome. Za naše kolektivno sećanje bitniji je jedan rodoslov o nekoj istočkoj porodici nego vrhunski rad iz neke prirodne nauke. Ima još mnogo ljudi koji su se uzdigli, a poreklom su iz Istoka, ali su se bavili univerzalnim karijerama, naukama, poslovima. Nije bilo moguće nabrojati ih sve jer bi onda sam izbor izgubio smisao. Pored toga, po svojim kriterijumima, a za to mi daje pravo činjenica da je ovo moja knjiga, ocenjivao sam domene i dostignuća prema umetničkim ili istorijskim merilima već odabranih ljudi i njihovih dostignuća pa su tako neki ljudi izostavljeni. Naravno, nekoga sam i nenamerno preskočio: i to će se ispraviti u drugom izdanju (ako ga bude).Istočani su vrsta u izumiranju. Beloglavih supova i pandi će biti ali Istočana neće. Oduzeto nam je stanište gde jedino možemo da se obnavljamo i budemo autohtoni Istočani. Nemamo više svoj zavičaj da bi se tamo rađali i rođenjem postajali Istočanima, nemamo svoje zemlje da nas primi u nedra kad umremo. Zato, kad nestane fizičkog – ostane samo duhovno. Kad nestanu ljudi treba da ostanu uspomene i istorija. Otud i pišem ovu enciklopediju, da buduća pokolenja saznaju ko su im bili očevi, dedovi i zemljaci. Zato je važno da ostane bilo kakav trag, pa makar i ovakav, slabašan i grešan.Treba napomenuti da su delovi ove knjige u velikoj meri štampani u dva izdanja moje knjige Istočke priče. Ovo što je pred čitaocima je to isto samo obimno dopunjeno. Prvi deo knjige (De si baće) štampam, u dopunjenom i konačnom izdanju. Ta poema ostavila je velikog traga kod čitalaca i bio sam dužan da je ovekovečim u konačnom obliku. Leksikon koji sledi u najvećoj meri objašnjava ovaj spis a njegova osnova je sadržaj Istočkih priča i Rečnika na kraju te knjige.Ovu knjigu sam sklopio na pismenim i usmenim tragovima svoga oca Milisava i na narodnom govoru koji sam slušao od majke Stane. Igor M. Đurić* Жеља да сачувам, макар део успомена и баштине мог родног места Истока, учинила је да сачиним и објавим ову књигу. Сходно својим скромним могућностима и мукотрпном раду, урадио сам оно што сам могао и умео у датим условима. Ово је деценијски плод мога бављења Истоком и Источанима, дакле: собом. Бавећи се Истоком ја сам се бавио собом.Ова књига, у свом лексиконском делу, сигурно има много пропуста и недостатака те се унапред извињавам због тога. Колико сам знао, могао и умео: толико сам урадио. Сад је ред на друге, да допуне или ураде боље или другачије. Најзад, прва издања оваквих књига се и штампају да би се грешке исправиле у другом.Ипак, главна мана ове књиге лежи у чињеници што нисам умео да њен садржај у довољној мери проширим на ширу околину Истока, Метохијским Подгором, да се позабавим околним насељима, да наведем њихове историјске, културне и људске потенцијале, којих засигурно има. О топонимији да и не говорим. Једноставно, није у питању намера већ нисам имао моћи и капацитета за то. Читав рад на овој књизи изнео сам на својим леђима (на својој грбини): од прикупљања података, писања, припреме за штампу, до самог штампања. Зато сам био ограничен, без туђе помоћи, да се посветим само ономе што знам, чега се сећам, шта сам пронашао, шта ми је речено од оца. Ови недостаци се могу исправити ако буде добре воље да се помогне у прикупљању података, за неко друго издање или неку другу књигу.Оно што ће изазвати највеће полемике и много коментара (знам какви смо људи, један сам од њих) биће избор савременика који су поименице, посебном картицом, поменути. По том питању водио сам се идејом да, углавном, поменем људе који су својим радом оставили истински траг у сећању, историји и култури Истока, или су својим радом оставили писани траг о истоме. За наше колективно сећање битнији је један родослов о некој источкој породици него врхунски рад из неке природне науке. Има још много људи који су се уздигли, а пореклом су из Истока, али су се бавили универзалним каријерама, наукама, пословима. Није било могуће набројати их све јер би онда сам избор изгубио смисао. Поред тога, по својим критеријумима, а за то ми даје право чињеница да је ово моја књига, оцењивао сам домене и достигнућа према уметничким или историјским мерилима већ одабраних људи и њихових достигнућа па су тако неки људи изостављени. Наравно, некога сам и ненамерно прескочио: и то ће се исправити у другом издању (ако га буде).Источани су врста у изумирању. Белоглавих супова и панди ће бити али Источана неће. Одузето нам је станиште где једино можемо да се обнављамо и будемо аутохтони Источани. Немамо више свој завичај да би се тамо рађали и рођењем постајали Источанима, немамо своје земље да нас прими у недра кад умремо. Зато, кад нестане физичког – остане само духовно. Кад нестану људи треба да остану успомене и историја. Отуд и пишем ову енциклопедију, да будућа поколења сазнају ко су им били очеви, дедови и земљаци. Зато је важно да остане било какав траг, па макар и овакав, слабашан и грешан.Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане. Игор М. Ђурић

De si bace - Leksikon Istoka

Igor Đurić
De si baće
Leksikon Istoka
Игор Ђурић
Де си баће
Лексикон Истока
230 strana; mek povez; 21 cm;
*

Želja da sačuvam, makar deo uspomena i baštine mog rodnog mesta Istoka, učinila je da sačinim i objavim ovu knjigu. Shodno svojim skromnim mogućnostima i mukotrpnom radu, uradio sam ono što sam mogao i umeo u datim uslovima. Ovo je decenijski plod moga bavljenja Istokom i Istočanima, dakle: sobom. Baveći se Istokom ja sam se bavio sobom.
Ova knjiga, u svom leksikonskom delu, sigurno ima mnogo propusta i nedostataka te se unapred izvinjavam zbog toga. Koliko sam znao, mogao i umeo: toliko sam uradio. Sad je red na druge, da dopune ili urade bolje ili drugačije. Najzad, prva izdanja ovakvih knjiga se i štampaju da bi se greške ispravile u drugom.
Ipak, glavna mana ove knjige leži u činjenici što nisam umeo da njen sadržaj u dovoljnoj meri proširim na širu okolinu Istoka, Metohijskim Podgorom, da se pozabavim okolnim naseljima, da navedem njihove istorijske, kulturne i ljudske potencijale, kojih zasigurno ima. O toponimiji da i ne govorim. Jednostavno, nije u pitanju namera već nisam imao moći i kapaciteta za to. Čitav rad na ovoj knjizi izneo sam na svojim leđima (na svojoj grbini): od prikupljanja podataka, pisanja, pripreme za štampu, do samog štampanja. Zato sam bio ograničen, bez tuđe pomoći, da se posvetim samo onome što znam, čega se sećam, šta sam pronašao, šta mi je rečeno od oca. Ovi nedostaci se mogu ispraviti ako bude dobre volje da se pomogne u prikupljanju podataka, za neko drugo izdanje ili neku drugu knjigu.
Ono što će izazvati najveće polemike i mnogo komentara (znam kakvi smo ljudi, jedan sam od njih) biće izbor savremenika koji su poimenice, posebnom karticom, pomenuti. Po tom pitanju vodio sam se idejom da, uglavnom, pomenem ljude koji su svojim radom ostavili istinski trag u sećanju, istoriji i kulturi Istoka, ili su svojim radom ostavili pisani trag o istome. Za naše kolektivno sećanje bitniji je jedan rodoslov o nekoj istočkoj porodici nego vrhunski rad iz neke prirodne nauke. Ima još mnogo ljudi koji su se uzdigli, a poreklom su iz Istoka, ali su se bavili univerzalnim karijerama, naukama, poslovima. Nije bilo moguće nabrojati ih sve jer bi onda sam izbor izgubio smisao. Pored toga, po svojim kriterijumima, a za to mi daje pravo činjenica da je ovo moja knjiga, ocenjivao sam domene i dostignuća prema umetničkim ili istorijskim merilima već odabranih ljudi i njihovih dostignuća pa su tako neki ljudi izostavljeni. Naravno, nekoga sam i nenamerno preskočio: i to će se ispraviti u drugom izdanju (ako ga bude).
Istočani su vrsta u izumiranju. Beloglavih supova i pandi će biti ali Istočana neće. Oduzeto nam je stanište gde jedino možemo da se obnavljamo i budemo autohtoni  Istočani. Nemamo više svoj zavičaj da bi se tamo rađali i rođenjem postajali Istočanima, nemamo svoje zemlje da nas primi u nedra kad umremo. 
Zato, kad nestane fizičkog – ostane samo duhovno. Kad nestanu ljudi treba da ostanu uspomene i istorija. Otud i pišem ovu enciklopediju, da buduća pokolenja saznaju ko su im bili očevi, dedovi i zemljaci. Zato je važno da ostane bilo kakav trag, pa makar i ovakav, slabašan i grešan.
Treba napomenuti da su delovi ove knjige u velikoj meri štampani u dva izdanja moje knjige Istočke priče. Ovo što je pred čitaocima je to isto samo obimno dopunjeno. Prvi deo knjige (De si baće) štampam, u dopunjenom i konačnom izdanju. Ta poema ostavila je velikog traga kod čitalaca i bio sam dužan da je ovekovečim u konačnom obliku. Leksikon koji sledi u najvećoj meri objašnjava ovaj spis a njegova osnova je sadržaj Istočkih priča i Rečnika na kraju te knjige.
Ovu knjigu sam sklopio na pismenim i usmenim tragovima svoga oca Milisava i na narodnom govoru koji sam slušao od majke Stane.

                                          Igor M. Đurić
*

Жеља да сачувам, макар део успомена и баштине мог родног места Истока, учинила је да сачиним и објавим ову књигу. Сходно својим скромним могућностима и мукотрпном раду, урадио сам оно што сам могао и умео у датим условима. Ово је деценијски плод мога бављења Истоком и Источанима, дакле: собом. Бавећи се Истоком ја сам се бавио собом.
Ова књига, у свом лексиконском делу, сигурно има много пропуста и недостатака те се унапред извињавам због тога. Колико сам знао, могао и умео: толико сам урадио. Сад је ред на друге, да допуне или ураде боље или другачије. Најзад, прва издања оваквих књига се и штампају да би се грешке исправиле у другом.
Ипак, главна мана ове књиге лежи у чињеници што нисам умео да њен садржај у довољној мери проширим на ширу околину Истока, Метохијским Подгором, да се позабавим околним насељима, да наведем њихове историјске, културне и људске потенцијале, којих засигурно има. О топонимији да и не говорим. Једноставно, није у питању намера већ нисам имао моћи и капацитета за то. Читав рад на овој књизи изнео сам на својим леђима (на својој грбини): од прикупљања података, писања, припреме за штампу, до самог штампања. Зато сам био ограничен, без туђе помоћи, да се посветим само ономе што знам, чега се сећам, шта сам пронашао, шта ми је речено од оца. Ови недостаци се могу исправити ако буде добре воље да се помогне у прикупљању података, за неко друго издање или неку другу књигу.
Оно што ће изазвати највеће полемике и много коментара (знам какви смо људи, један сам од њих) биће избор савременика који су поименице, посебном картицом, поменути. По том питању водио сам се идејом да, углавном, поменем људе који су својим радом оставили истински траг у сећању, историји и култури Истока, или су својим радом оставили писани траг о истоме. За наше колективно сећање битнији је један родослов о некој источкој породици него врхунски рад из неке природне науке. Има још много људи који су се уздигли, а пореклом су из Истока, али су се бавили универзалним каријерама, наукама, пословима. Није било могуће набројати их све јер би онда сам избор изгубио смисао. Поред тога, по својим критеријумима, а за то ми даје право чињеница да је ово моја књига, оцењивао сам домене и достигнућа према уметничким или историјским мерилима већ одабраних људи и њихових достигнућа па су тако неки људи изостављени. Наравно, некога сам и ненамерно прескочио: и то ће се исправити у другом издању (ако га буде).
Источани су врста у изумирању. Белоглавих супова и панди ће бити али Источана неће. Одузето нам је станиште где једино можемо да се обнављамо и будемо аутохтони  Источани. Немамо више свој завичај да би се тамо рађали и рођењем постајали Источанима, немамо своје земље да нас прими у недра кад умремо. 
Зато, кад нестане физичког – остане само духовно. Кад нестану људи треба да остану успомене и историја. Отуд и пишем ову енциклопедију, да будућа поколења сазнају ко су им били очеви, дедови и земљаци. Зато је важно да остане било какав траг, па макар и овакав, слабашан и грешан.
Треба напоменути да су делови ове књиге у великој мери штампани у два издања моје књиге Источке приче. Ово што је пред читаоцима је то исто само обимно допуњено. Први део књиге (Де си баће) штампам, у допуњеном и коначном издању. Та поема оставила је великог трага код читалаца и био сам дужан да је овековечим у коначном облику. Лексикон који следи у највећој мери објашњава овај спис а његова основа је садржај Источких прича и Речника на крају те књиге.
Ову књигу сам склопио на писменим и усменим траговима свога оца Милисава и на народном говору који сам слушао од мајке Стане.

                                          Игор М. Ђурић


Igor Đurić
De si baće
Leksikon Istoka
Игор Ђурић
Де си баће
Лексикон Истока
Исток Метохија
Косово и Метохија
Istok Metohija
Kosovo i Metohija

De si baće - Leksikon Istoka

Saltikov - ŠčerdinGospodi GolovljeviPovijest jednoga grada*Mihail Jevgrafovič Saltikov-Ščedrin, vrhunski ruski satiričar 19. veka, kroz dela "Gospoda Golovljovi" i "Povijest jednog grada" oštro kritikuje rusko društvo. "Gospoda Golovljovi" prikazuje moralno propadanje plemićke porodice, dok "Povijest jednog grada" (ili Istorija jednog grada) kroz grotesku satirizuje rusku istoriju i vlast. Ključna dela Mihaila Jevgrafoviča Saltikova-Ščedrina:Gospoda Golovljovi: Remek-delo realizma koje kroz sudbinu porodice Golovljov prikazuje parazitizam, pohlepu i moralni sunovrat ruskog plemstva. Glavni lik, Porfirij Golovljov ("Juda"), simbol je licemerja i duhovne praznine.Povijest jednog grada (Istorija jednog grada): Satirična hronika koja kroz apsurdne likove gradonačelnika gradi grotesknu sliku ruske istorije, vlasti i odnosa naroda prema njoj. Ova dela se smatraju temeljima ruske književne satire, analizirajući duboke društvene probleme, korupciju i propadanje, često koristeći sarkazam i grotesku kako bi ogolili surovu stvarnost.*Mihail Jevgrafovič Saltikov (1826-1889), koji je objavljivao pod pseudonimom N. Ščedrin, jedan je od najvećih ruskih satiričara. Rođen je u staroj plemićkoj porodici, školovao se u Liceju u Carskom Selu, koji je završio i Puškin. Zbog druge objavljene povesti Zamršen predmet proteran je 1848. godine u Vjatku, gde je osam godina radio u Upravi gubernije. Pošto se isticao u poslu bio je kasnije i vicegubernator u Rjazanju i Tveri. Sve vreme je pisao i objavljivao, a posle povlačenja iz službe, potpuno se posvetio književnosti. Bio je dugogodišnji urednik u naprednim časopisima "Savremenik" i "Domovinski zapisi", i na taj način takođe veoma uticao na rusku književnost. Savremenici su ga poredili sa Gogoljem i Sviftom. Najznačajnija su mu dela: Gubernijske crtice, u kojima prikazuje rusko društvo uoči Krimskog rata, Gospoda Golovljovi, Istorija jednog grada, satirični prikaz ruske istorije, Gospoda Taškenćani i Dnevnik jednog provincijalca. Na svoj specifični način napisao je i Bajke.

Gospodi Golovljevi

Saltikov - Ščerdin
Gospodi Golovljevi
Povijest jednoga grada
*
Mihail Jevgrafovič Saltikov-Ščedrin, vrhunski ruski satiričar 19. veka, kroz dela "Gospoda Golovljovi" i "Povijest jednog grada" oštro kritikuje rusko društvo. "Gospoda Golovljovi" prikazuje moralno propadanje plemićke porodice, dok "Povijest jednog grada" (ili Istorija jednog grada) kroz grotesku satirizuje rusku istoriju i vlast. 
Ključna dela Mihaila Jevgrafoviča Saltikova-Ščedrina:
Gospoda Golovljovi: Remek-delo realizma koje kroz sudbinu porodice Golovljov prikazuje parazitizam, pohlepu i moralni sunovrat ruskog plemstva. Glavni lik, Porfirij Golovljov ("Juda"), simbol je licemerja i duhovne praznine.
Povijest jednog grada (Istorija jednog grada): Satirična hronika koja kroz apsurdne likove gradonačelnika gradi grotesknu sliku ruske istorije, vlasti i odnosa naroda prema njoj. 
Ova dela se smatraju temeljima ruske književne satire, analizirajući duboke društvene probleme, korupciju i propadanje, često koristeći sarkazam i grotesku kako bi ogolili surovu stvarnost.
*
Mihail Jevgrafovič Saltikov (1826-1889), koji je objavljivao pod pseudonimom N. Ščedrin, jedan je od najvećih ruskih satiričara. Rođen je u staroj plemićkoj porodici, školovao se u Liceju u Carskom Selu, koji je završio i Puškin. Zbog druge objavljene povesti Zamršen predmet proteran je 1848. godine u Vjatku, gde je osam godina radio u Upravi gubernije. Pošto se isticao u poslu bio je kasnije i vicegubernator u Rjazanju i Tveri. Sve vreme je pisao i objavljivao, a posle povlačenja iz službe, potpuno se posvetio književnosti. Bio je dugogodišnji urednik u naprednim časopisima "Savremenik" i "Domovinski zapisi", i na taj način takođe veoma uticao na rusku književnost. Savremenici su ga poredili sa Gogoljem i Sviftom. Najznačajnija su mu dela: Gubernijske crtice, u kojima prikazuje rusko društvo uoči Krimskog rata, Gospoda Golovljovi, Istorija jednog grada, satirični prikaz ruske istorije, Gospoda Taškenćani i Dnevnik jednog provincijalca. Na svoj specifični način napisao je i Bajke.


Saltikov - Ščerdin
Gospodi Golovljevi
Povijest jednoga grada

Ljubiša JeremićGlas iz vremena*Ljubiša Jeremić (Knjaževac, 28. oktobar 1938 — Beograd, 4. jun 2018) bio profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, književni kritičar, istoričar i teoretičar književnosti.*SADRŽAJ:Džojsov UliksTolstoj i formalistiMarkes, Apdajk, Singer, Rasputin, Jursenar, Alan Edgar PoRadoje DomanovićMomčilo NastasijevićNa Drni ćurpiaDobrica ĆosićBranko ĆopićDanojlić, Kovač, Bratić, Radulović, Basara, Pavić

Glas iz vremena

Ljubiša Jeremić
Glas iz vremena
*
Ljubiša Jeremić (Knjaževac, 28. oktobar 1938 — Beograd, 4. jun 2018) bio profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, književni kritičar, istoričar i teoretičar književnosti.
*
SADRŽAJ:
Džojsov Uliks
Tolstoj i formalisti
Markes, Apdajk, Singer, Rasputin, Jursenar, Alan Edgar Po
Radoje Domanović
Momčilo Nastasijević
Na Drni ćurpia
Dobrica Ćosić
Branko Ćopić
Danojlić, Kovač, Bratić, Radulović, Basara, Pavić


Istraži sve knjige

Antikvarne knjige, retka izdanja i polovne knjige po najpovoljnijim cenama u Srbiji. Istražite našu bogatu kolekciju starih knjiga - od srpskih klasika, istorijskih dela i književnih remek-dela do retkih primeraka za kolekcionare. Staraknjiga - vaša online antikvarna knjižara od 2008.