Igor Đurić, književnik, rođen u Istoku, Metohija, 26. 01 1968. godine.Knjige za 2000 dinara: <ol><li class="ql-align-justify">Klinički život (knjiga o duši i đavolu) , 290 strana, izdavač STARAKNJIGA, 2012, </li><li class="ql-align-justify">Vreme zlih pastrmki (porodična basna), 153 strana, izdavač LESTVE Kosovska Mitrovica, 2016;</li><li class="ql-align-justify">Deveti krug Svetog kralja (roman o manastiru Visoki Dečani)163 strane, izdavač KAPIJA, 2017;</li><li class="ql-align-justify">Dnevnik knjigovođe (završni račun oca i sina), izdavač LESTVE Kosovska Mitrovica, 275 strana, 2021;</li><li class="ql-align-justify">ANTOLOGIJSKI STIH PESNIKA LOŠEG (i mrtvog)! TRIDESET GODINA PEVANjA, 117 strana, Lestve Kosovska Mitrovica, 2025;</li><li class="ql-align-justify">Vuk je pojeo šargarepu, roman, staraknjiga, 206 strana, Lazarevac, 2025; </li></ol><h1> </h1>

Sest knjiga Igora Djurica

Igor Đurić, književnik, rođen u Istoku, Metohija, 26. 01 1968. godine.
Knjige za 2000 dinara: 
Klinički život (knjiga o duši i đavolu) , 290 strana, izdavač STARAKNJIGA, 2012,  
Vreme zlih pastrmki (porodična basna), 153 strana, izdavač LESTVE Kosovska Mitrovica, 2016;
Deveti krug Svetog kralja (roman o manastiru Visoki Dečani)163 strane, izdavač  KAPIJA, 2017;
Dnevnik knjigovođe (završni račun oca i sina), izdavač LESTVE Kosovska Mitrovica, 275 strana, 2021;
ANTOLOGIJSKI STIH PESNIKA LOŠEG   (i mrtvog)! TRIDESET GODINA PEVANjA, 117 strana, Lestve Kosovska Mitrovica, 2025;
Vuk je pojeo šargarepu, roman, staraknjiga, 206 strana,  Lazarevac, 2025; 




ŠEST KNJIGA IGORA ĐURIĆA ZA 2000 DINARA!
Igor Đurić

Šest knjiga Igora Đurića

Dve knjige za 1000 dinara!Igor ĐurićKlinički život - Vuk je pojeo šargarepuIgor Đurić, književnik rođen u Metohiji!*Igor ĐurićKlinički životTotalna konfuzija ili knjiga o duši!Postmoderna nije mrtva!Umrli su pisci postmoderne.Ali su se rodili neki drugi. Ali se rodio jedan posle njih.Ostalo su pisari.Knjiga ''Klinički život'' jeste knjiga o duši.Knjiga ''Klinički život'' govori i o duhovnom propadanju pojednica i kolektivnoj smrti sistema vrednosti jedne nacije. Govori ali ne kaže ništa.Mi smo klinički živeli u stanju kliničke smrti.Duša je, pored kosmosa, međaš preko kojega ne možemo ali pokretač koji nas stremi preko toga nemogućeg. Simbolika prodaje duše đavolu vodi nas ka pitanjima a ne ka odgovorima: ko smo i koliko smo spremni da odemo daleko stavljajući lično iznad opšteg, bezobzira koliko korist ličnog bila nemerljivo mala u odnosu na štetu opšteg koju počinimo.''Klinički život'' ne bi trebalo da čitaju oni koji očekuju od knjige zabavu i koji čitaju današnje ''hitove''. Takođe, niti oni koji traže odgovore.Ova knjiga je udžbenik o duši.Ona govori o padu moralnih i svih drugih vrednosti što je prouzrokovalo naš pad na dno i sve ono što se događalo. Knjiga o propadanju generacija koje su vaspitavane u socijalizmu, gde su se na tim osnovama izgradile ličnosti koje su se kao zreli ljudi teško snalazili u tranziciji: gde su vladala sasvim druga pravila.Ovo je knjiga o gubitnicima tranzicije koji znaju da čitaju: a najviše je takvih jer su ih zamenili nepismeni.''Pad sistema vrednosti. Smrt morala. To su uzroci smrti države''.Koliko čovek može da bude oprezan? Čak ni toliko da uveče, pred spavanje, ne legne opremljen za planinarenje, umesto u pidžami?!?Čovek, sve i da hoće, ne može biti oprezan.To što je tekst surov i bezobziran, da ne kažemo povremeno prost i pornografski,&nbsp;je upravo razlog želji da se podvuče dilema i pitanje: ''Kako ljudi koji imaju dušu mogu biti takvi: surovi, bezobzirni i prosti?''.Je li i duša može biti takva? Ako može, a može, čim su ljudi takvi, onda se negde u traganju za njom nešto propustilo.Ovo je beg iz književnog provincijalizma: sadržajno i tematski. Ova knjiga je protest protiv trenutnog stanja u srpskoj književnosti, u kojoj godinama nije napisan vredan red a kamoli cela knjiga.Ova knjiga koja samo naizgled u svom početku koketira sa popularnim udžbenicima, ali i sa dramskim tekstom, i sa satirom, i sa pornografijom, i sa psihologijom, alternativnim pogledima: jeste katarzična.*О РОМАНУ „ВУК ЈЕ ПОЈЕО ШАРГАРЕПУ“ ИГОРА ЂУРИЋА (staraknjiga.com, 2025.)- стих у роману -(Клинички живот, други део)*Док смо пишали по себи:вриштала је смрт около!- из романа –*	Роман који није роман, уосталом, као и сви романи Игора М. Ђурића. То су прилози за психоанализу а сама књига је посвећена&nbsp;онима које сањамо.&nbsp;Па још и: стих у роману. Наслов говори све а, у ствари, ништа о роману. То је једна превара, можда чак и: парадигма или синтагма?! У питању је, пре свега, роман о сновима - у сну и на јави! Ово је роман дилема и теорема! Јесте, пред вама је роман: резиме! Ово је први роман у Србији где је коришћена вештачка интелигенција за дијалог о већ завршеном штиву. Дакле, вештачка интелигенција није употребљена као помоћ при формирању фабуле и одабиру форме, већ као анализатор већ постављене радње у одређеној структури.	Вук веган (vouk култура - једноставно, зар не?!)&nbsp;је симбол новог времена (против којега се аутор слабашно разрачунава речју а веома јако своjим досадaшњим делом): левог либерализма, ЛЏБТ идеологије и зеленог тероризма. Аутор упире прстом (шапом&nbsp;вука вегетаријанца) на све оне битанге који су се отргли од Бога и одрекли породице и који нису у природи свог постанка и постојања, но су антихристи.	Признаћете, вук који једе шаргарепу (или неко друго воће и поврће) је неприродно стање. То више није вук а није до краја ни шакал! Шакал једе воће кад нема ничег другог – вук, сем меса, ништа макар црк'о!	Вук веган&nbsp;је слика и прилика данашњег просечног&nbsp;корисног идиота&nbsp;на западу (и свугде другде, са тенденцијом и према Србији). Тај и такав човек (корисни идиот) је приморан, пропагандом агенде, горе поменутих сила у окриљу дубоких држава и српских (људских) непријатеља да чини све и стално онако како му се наложи, да не размишља или сам одлучује (не дај Боже) већ мора непрестано и мазохистички да игнорише и понижава своју природу, традицију, породицу, Бога, државу по наређењу јачих, оних који владају...	Вукови, по природи крволоци, како им је Бог прописао, завијају у овом роману (кроз уста аутора):Орешнике за болеснике...	Русија и Руси, данас, то јест, вукови који кољу плен и једу месо, који чувају накот и живе у чопору, ратује(ју) против вукова који једу поврће, живе у зоолошким вртовима, јебу се у дупе и размножавају вештачки (или усвајају природне вучиће). Не буквално, наравно, већ као концепт.	Зашто?!	Кад се вукови натерају да буду вегетаријанци, то је крај вучјег рода! Тако је и са народима, са човеком. Готово! Енде! Нема више!	Овај светски рат се не води због колонија, неправди, енергената, освајања!	Не!	Овај рат се води: да пичка која рађа буде замењена шупком (чија се намена зна); а пенис, који ствара, да се замени језиком који ћути (и: лиже).	Када се вук који једе шаргарепу, први пут појавио, на фронту против човека који жели да живи како су му и преци живели, да живи слободно и по природи?!	1999. године на Косову и Метохији једнорози су, по наређењу демократа из Америке и њихових слугу из Европе и са Балкана, напали вукове са Проклетија - Србе. Било их је више, били су много боље опремљени и били су појачани са хијенама&nbsp;из суседства, али нас нису победили на бојном пољу јер их нисмо пустили унутра.	Није им то ни био циљ: хтели су само да пробају како ће то изгледати против Русије.	Оног тренутка када су неки вукови прешли с меса на шаргарепе, Срби су нападнути на Косову равном, јер је запад изгубио природно стање свог постојања, а на путу су им се нашли људи који то не признају.	Тако су Срби привремено изгубили Косово и Метохију а човек са запада је трајно добио штап и шаргарепу.	Ако сте очекивали да књига говори о горе поменутом вуку геју опширно: варате се. Она само наговештава, кратко и у цртицама.	Не очекујте очигледно од ове књиге!	&nbsp;Нешто је и на читаоцу, ваљда?!	Ова књига је компилација ауторових мисли у другим књигама (које нису коришћене, а јесу обилато) и очијукање са вештачком интелигенцијом безбожном.	Првобитни наслов ове књиге био је&nbsp;Пријатељска ватра&nbsp;а то је и главна тема овог списа. Тек се касније схватило да је ово други део романа&nbsp;Клинички живот. Само се јавило и рекло!

Klinicki zivot - Vuk je pojeo sargarepu

Dve knjige za 1000 dinara!
Igor Đurić
Klinički život - Vuk je pojeo šargarepu
Igor Đurić, književnik rođen u Metohiji!
*
Igor Đurić
Klinički život
Totalna konfuzija ili knjiga o duši!
Postmoderna nije mrtva!
Umrli su pisci postmoderne.
Ali su se rodili neki drugi. Ali se rodio jedan posle njih.
Ostalo su pisari.
Knjiga ''Klinički život'' jeste knjiga o duši.
Knjiga ''Klinički život'' govori i o duhovnom propadanju pojednica i kolektivnoj smrti sistema vrednosti jedne nacije. Govori ali ne kaže ništa.
Mi smo klinički živeli u stanju kliničke smrti.
Duša je, pored kosmosa, međaš preko kojega ne možemo ali pokretač koji nas stremi preko toga nemogućeg. Simbolika prodaje duše đavolu vodi nas ka pitanjima a ne ka odgovorima: ko smo i koliko smo spremni da odemo daleko stavljajući lično iznad opšteg, bezobzira koliko korist ličnog bila nemerljivo mala u odnosu na štetu opšteg koju počinimo.
''Klinički život'' ne bi trebalo da čitaju oni koji očekuju od knjige zabavu i koji čitaju današnje ''hitove''. Takođe, niti oni koji traže odgovore.
Ova knjiga je udžbenik o duši.
Ona govori o padu moralnih i svih drugih vrednosti što je prouzrokovalo naš pad na dno i sve ono što se događalo. Knjiga o propadanju generacija koje su vaspitavane u socijalizmu, gde su se na tim osnovama izgradile ličnosti koje su se kao zreli ljudi teško snalazili u tranziciji: gde su vladala sasvim druga pravila.
Ovo je knjiga o gubitnicima tranzicije koji znaju da čitaju: a najviše je takvih jer su ih zamenili nepismeni.
''Pad sistema vrednosti. Smrt morala. To su uzroci smrti države''.
Koliko čovek može da bude oprezan? Čak ni toliko da uveče, pred spavanje, ne legne opremljen za planinarenje, umesto u pidžami?!?
Čovek, sve i da hoće, ne može biti oprezan.
To što je tekst surov i bezobziran, da ne kažemo povremeno prost i pornografski, je upravo razlog želji da se podvuče dilema i pitanje: ''Kako ljudi koji imaju dušu mogu biti takvi: surovi, bezobzirni i prosti?''.
Je li i duša može biti takva? Ako može, a može, čim su ljudi takvi, onda se negde u traganju za njom nešto propustilo.
Ovo je beg iz književnog provincijalizma: sadržajno i tematski. Ova knjiga je protest protiv trenutnog stanja u srpskoj književnosti, u kojoj godinama nije napisan vredan red a kamoli cela knjiga.
Ova knjiga koja samo naizgled u svom početku koketira sa popularnim udžbenicima, ali i sa dramskim tekstom, i sa satirom, i sa pornografijom, i sa psihologijom, alternativnim pogledima: jeste katarzična.
*
О РОМАНУ „ВУК ЈЕ ПОЈЕО ШАРГАРЕПУ“ ИГОРА ЂУРИЋА (staraknjiga.com, 2025.)
- стих у роману -
(Клинички живот, други део)
*
Док смо пишали по себи:
вриштала је смрт около!
- из романа –
*
	Роман који није роман, уосталом, као и сви романи Игора М. Ђурића. То су прилози за психоанализу а сама књига је посвећена онима које сањамо. Па још и: стих у роману. Наслов говори све а, у ствари, ништа о роману. То је једна превара, можда чак и: парадигма или синтагма?!
      У питању је, пре свега, роман о сновима - у сну и на јави!
       Ово је роман дилема и теорема!
       Јесте, пред вама је роман: резиме!
    Ово је први роман у Србији где је коришћена вештачка интелигенција за дијалог о већ завршеном штиву. Дакле, вештачка интелигенција није употребљена као помоћ при формирању фабуле и одабиру форме, већ као анализатор већ постављене радње у одређеној структури.
	Вук веган (vouk култура - једноставно, зар не?!) је симбол новог времена (против којега се аутор слабашно разрачунава речју а веома јако своjим досадaшњим делом): левог либерализма, ЛЏБТ идеологије и зеленог тероризма. Аутор упире прстом (шапом вука вегетаријанца) на све оне битанге који су се отргли од Бога и одрекли породице и који нису у природи свог постанка и постојања, но су антихристи.
	Признаћете, вук који једе шаргарепу (или неко друго воће и поврће) је неприродно стање. То више није вук а није до краја ни шакал! Шакал једе воће кад нема ничег другог – вук, сем меса, ништа макар црк'о!
	Вук веган је слика и прилика данашњег просечног корисног идиота на западу (и свугде другде, са тенденцијом и према Србији). Тај и такав човек (корисни идиот) је приморан, пропагандом агенде, горе поменутих сила у окриљу дубоких држава и српских (људских) непријатеља да чини све и стално онако како му се наложи, да не размишља или сам одлучује (не дај Боже) већ мора непрестано и мазохистички да игнорише и понижава своју природу, традицију, породицу, Бога, државу по наређењу јачих, оних који владају...
	Вукови, по природи крволоци, како им је Бог прописао, завијају у овом роману (кроз уста аутора):
Орешнике за болеснике...
	Русија и Руси, данас, то јест, вукови који кољу плен и једу месо, који чувају накот и живе у чопору, ратује(ју) против вукова који једу поврће, живе у зоолошким вртовима, јебу се у дупе и размножавају вештачки (или усвајају природне вучиће). Не буквално, наравно, већ као концепт.
	Зашто?!
	Кад се вукови натерају да буду вегетаријанци, то је крај вучјег рода! Тако је и са народима, са човеком. Готово! Енде! Нема више!
	Овај светски рат се не води због колонија, неправди, енергената, освајања!
	Не!
	Овај рат се води: да пичка која рађа буде замењена шупком (чија се намена зна); а пенис, који ствара, да се замени језиком који ћути (и: лиже).
	Када се вук који једе шаргарепу, први пут појавио, на фронту против човека који жели да живи како су му и преци живели, да живи слободно и по природи?!
	1999. године на Косову и Метохији једнорози су, по наређењу демократа из Америке и њихових слугу из Европе и са Балкана, напали вукове са Проклетија - Србе. Било их је више, били су много боље опремљени и били су појачани са хијенама из суседства, али нас нису победили на бојном пољу јер их нисмо пустили унутра.
	Није им то ни био циљ: хтели су само да пробају како ће то изгледати против Русије.
	Оног тренутка када су неки вукови прешли с меса на шаргарепе, Срби су нападнути на Косову равном, јер је запад изгубио природно стање свог постојања, а на путу су им се нашли људи који то не признају.
	Тако су Срби привремено изгубили Косово и Метохију а човек са запада је трајно добио штап и шаргарепу.
	Ако сте очекивали да књига говори о горе поменутом вуку геју опширно: варате се. Она само наговештава, кратко и у цртицама.
	Не очекујте очигледно од ове књиге!
	 Нешто је и на читаоцу, ваљда?!
	Ова књига је компилација ауторових мисли у другим књигама (које нису коришћене, а јесу обилато) и очијукање са вештачком интелигенцијом безбожном.
	Првобитни наслов ове књиге био је Пријатељска ватра а то је и главна тема овог списа. Тек се касније схватило да је ово други део романа Клинички живот. Само се јавило и рекло!



Dve knjige za 1000 dinara!
Igor Đurić
Klinički život - Vuk je pojeo šargarepu
Igor Đurić, književnik rođen u Metohiji!

Klinički život - Vuk je pojeo šargarepu

O ROMANU „VUK JE POJEO ŠARGAREPU“ IGORA ĐURIĆA (staraknjiga.com, 2025.)- stih u romanu -(Klinički život, drugi deo)*Dok smo pišali po sebi:vrištala je smrt okolo!- iz romana – * Roman koji nije roman, uostalom, kao i svi romani Igora M. Đurića. To su prilozi za psihoanalizu a sama knjiga je posvećena onima koje sanjamo. Pa još i: stih u romanu. Naslov govori sve a, u stvari, ništa o romanu. To je jedna prevara, možda čak i: paradigma ili sintagma?! U pitanju je, pre svega, roman o snovima - u snu i na javi! Ovo je roman dilema i teorema! Jeste, pred vama je roman: rezime! Ovo je prvi roman u Srbiji gde je korišćena veštačka inteligencija za dijalog o već završenom štivu. Dakle, veštačka inteligencija nije upotrebljena kao pomoć pri formiranju fabule i odabiru forme, već kao analizator već postavljene radnje u određenoj strukturi.	Vuk vegan (vouk kultura - jednostavno, zar ne?!) je simbol novog vremena (protiv kojega se autor slabašno razračunava rečju a veoma jako svojim dosadašnjim delom): levog liberalizma, LDžBT ideologije i zelenog terorizma. Autor upire prstom (šapom vuka vegetarijanca) na sve one bitange koji su se otrgli od Boga i odrekli porodice i koji nisu u prirodi svog postanka i postojanja, no su antihristi.	Priznaćete, vuk koji jede šargarepu (ili neko drugo voće i povrće) je neprirodno stanje. To više nije vuk a nije do kraja ni šakal! Šakal jede voće kad nema ničeg drugog – vuk, sem mesa, ništa makar crk'o!	Vuk vegan je slika i prilika današnjeg prosečnog korisnog idiota na zapadu (i svugde drugde, sa tendencijom i prema Srbiji). Taj i takav čovek (korisni idiot) je primoran, propagandom agende, gore pomenutih sila u okrilju dubokih država i srpskih (ljudskih) neprijatelja da čini sve i stalno onako kako mu se naloži, da ne razmišlja ili sam odlučuje (ne daj Bože) već mora neprestano i mazohistički da ignoriše i ponižava svoju prirodu, tradiciju, porodicu, Boga, državu po naređenju jačih, onih koji vladaju...	Vukovi, po prirodi krvoloci, kako im je Bog propisao, zavijaju u ovom romanu (kroz usta autora):Orešnike za bolesnike...	Rusija i Rusi, danas, to jest, vukovi koji kolju plen i jedu meso, koji čuvaju nakot i žive u čoporu, ratuje(ju) protiv vukova koji jedu povrće, žive u zoološkim vrtovima, jebu se u dupe i razmnožavaju veštački (ili usvajaju prirodne vučiće). Ne bukvalno, naravno, već kao koncept.	Zašto?!	Kad se vukovi nateraju da budu vegetarijanci, to je kraj vučjeg roda! Tako je i sa narodima, sa čovekom. Gotovo! Ende! Nema više!	Ovaj svetski rat se ne vodi zbog kolonija, nepravdi, energenata, osvajanja!	Ne!	Ovaj rat se vodi: da pička koja rađa bude zamenjena šupkom (čija se namena zna); a penis, koji stvara, da se zameni jezikom koji ćuti (i: liže).	Kada se vuk koji jede šargarepu, prvi put pojavio, na frontu protiv čoveka koji želi da živi kako su mu i preci živeli, da živi slobodno i po prirodi?!	1999. godine na Kosovu i Metohiji jednorozi su, po naređenju demokrata iz Amerike i njihovih slugu iz Evrope i sa Balkana, napali vukove sa Prokletija - Srbe. Bilo ih je više, bili su mnogo bolje opremljeni i bili su pojačani sa hijenama iz susedstva, ali nas nisu pobedili na bojnom polju jer ih nismo pustili unutra.	Nije im to ni bio cilj: hteli su samo da probaju kako će to izgledati protiv Rusije.	Onog trenutka kada su neki vukovi prešli s mesa na šargarepe, Srbi su napadnuti na Kosovu ravnom, jer je zapad izgubio prirodno stanje svog postojanja, a na putu su im se našli ljudi koji to ne priznaju.	Tako su Srbi privremeno izgubili Kosovo i Metohiju a čovek sa zapada je trajno dobio štap i šargarepu.	Ako ste očekivali da knjiga govori o gore pomenutom vuku geju opširno: varate se. Ona samo nagoveštava, kratko i u crticama.	Ne očekujte očigledno od ove knjige!	 Nešto je i na čitaocu, valjda?!	Ova knjiga je kompilacija autorovih misli u drugim knjigama (koje nisu korišćene, a jesu obilato) i očijukanje sa veštačkom inteligencijom bezbožnom.	Prvobitni naslov ove knjige bio je Prijateljska vatra a to je i glavna tema ovog spisa. Tek se kasnije shvatilo da je ovo drugi deo romana Klinički život. Samo se javilo i reklo!	PRIJATELjSKA VATRA?!	Prijateljska vatra (bratoubilačka) je više nego jasan i očigledan simbol (dotle da i nije simbol) i aluzija na srpsku neslogu koja proliva međusobnu krv najčešće bez valjanog razloga. Mi se međusobno mrzimo i satiremo iz gluposti, dokolice i neznanja.	Roman kaže:	Srbi, ja sam taj, retko kad uspeju da izađu iz prijateljske vatre.	Koji Srbi? Četnici i partizani, levi i desni, Obrenovićevci i Karađorđevićevci, šumadinci ili prekodrinci, monarhisti i komunisti, mali Rusi ili veliki Evropejci, itd. itd.	Evo još nekih najosnovnijih ideja ili pitanja koje pokreće ova knjiga!	KANAL?!	Skučeni pogledi ali ujedno i sigurnost.	Šta će nam „široki vidici“ ako nas isti ubijaju?!	Nama nije trebala širina demokratije već sigurnost diktature!	U kanalu, Srbin ima veću istoriju (i: svoju) nego što je imao u Dušanovom carstvu – jer – ljudi smo, iako smo Srbi – a Srbi smo, jer smo ljudi u vremenu neljudi.	Čitava srpska istorija se stvarala u ograničenim a nekontrolisanim uslovima: u kanalu. Nekad i: jami. Mi nismo videli dalje od nosa i noža pod grlom!	FILOZOFIJA?!...niko nije umro a da se prethodno nije rodio...	KNjIŽEVNOST?!Roman traži ravničarsku reku, široku, sporu i duboku, a stih hoće planinski potok, uzak, brz i plitak.	Poezija je pritoka, a roman je glavni tok! Nije kanal, i ako je ovo roman!	RAT?!Krv ne može biti ni kvazi, ni proksi!	Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti!	Lako je mrtvom vuku rep meriti – makar i vegan bio!	IMPOTENCIJA?!	Nemogućnost da stvorim (ipak: jednina) umetničko delo koje će promeniti svet i ljude na bolje, ili makar podići revoluciju!	SNOVI?!	Srpska iracionalnost!	Ja nisam mogao, protiv podela i rata, ništa drugo nego da sanjam!	Snovi protiv ideologije – to je pobeda zdravog razuma nad bezumljem!	FROJD?!	Prvo: to je nadimak, tako su autora ovog romana zvali drugovi i drugarice u srednjoj školi.	Drugo: u psihoanalizi može nam se sve, pa čak i ako nije tačno (što je najčešće): briga nas.	Najzad, zar svako umetničko delo nije prilog za psihoanalizu autora?!	Pogotovo ovog?!	ANTIRATNI ROMAN?!	Nije. To je samo roman o ratu onako kako je izgledalo ili se sanjalo.	Ko je i kada nas uopšte pitao: hoćete li biti Srbi u Metohiji?!	Nije niko i nikad!	To je božija odluka a Bog je protiv rata, vernici jesu.	Nije važno ko je za rat a ko nije – na kraju se i jedni i drugi nađu u njemu i valja preživeti.	Imali smo loš mir – menjali smo ga za dobar rat!	Nismo loše ni prošli – kako je bilo pisano!	PORUKA?!	Nema je!	Da smo hteli poruku da šaljemo, otišli bi u poštu i poslali telegram (Džon Ford).	Ipak?! Možda?!Znaš li ti dečko, da dok ja i ti ovde, u ovom blatu, gubimo glave, neko u blizini, ne daleko od nas, stiče svoj prvi milion?!	Ili:Vidiš i sam koliko vrede novci kad se nađeš u ovakvoj situaciji. Sve će im to otići kako im je došlo, na ovaj ili onaj način, samo je žrtva za otadžbinu i svoj narod: večna!	Ili:	Teško je vreme, većina teorija zavera iz prošlih decenija i vekova se obistinjuje i materijalizuje. Čovečanstvo mora verovati u sve forme zla ili neće preživeti!	Uzmite za poruku šta vam drago, knjizi je svejedno. Jer, u beskonačnost se ne ide zarađenim milionima već stvorenim delom!	ZASEDA?!	Mi Srbi: stalno smo u zasedi, sa ove ili sa one strane, svejedno nam je.	Ili sa štitom ili na štitu!	Srbin ako nije u jendeku: nije ni Srbin, ni vuk.	I kad se nađe u zasedi: u Srbina, uglavnom, pucaju njegovi!	CRNjANSKOVE ZAPETE?!	Jebi ga, volimo ga (ih)!	ISTORIJA?!	Srbi, mi smo jedini narod, pored Rusa, jašta, koji je vlastitu (i narodnu, izvornu, svoju) dinastiju zamenio ideologijom bezbožnika na čelu sa Hrvatom, koji je, pored toga što je bio strani agent i komunista, bio i srbomrzac?!	SEKS, SKAREDNOST, PROSTAKLUK?!	Možda, povratak animalnoj prirodi.	Priroda nam dala sve: mi samo trebao da se okoristimo njome!	To što volimo da jebemo a da ne budemo jebani je zato što smo Srbi!	Čak ni Srpkinje ne vole da budu jebene iz pogrešnih razloga!	Pitanje, zar neko voli da bude neprirodno i na silu jeban?	Voli vuk gej i vegan!	Ako nije gore pomenuto, pitajte Frojda.	ALKOHOL?!	Ova knjiga je pisana u alkoholisanim snovima.	Autor je odsanjao ovu knjigu.	ONOSTRANO?!	Lično iskustvo autora knjige, onda kad nije sanjao, nego se razmeđavao između života i smrti!	VERA U BOGA?!	Ispitajte se: ko iskreno i bez koristi veruje u Boga?!	Ispitajte sami sebe: koliko ste lažnih obećanja dali Bogu?!	itd.itd.	Dosta je, rekosmo već, nešto treba ostaviti i čitaocima (ako ih uopšte bude bilo?!).	Klinički život je svojevremeno (nesvesno) raskrinkao vuka vegana, jer je autor pročitao na hiljade knjiga, pa je tekst pisao podsvesno, izvan svesti i nesvesno, u somnabulnim isparenjima i lebdenjima, sa kanabeta u ordinaciji psihoanalitičara i klasičnog psihijatra, ili u pijačnoj krčmi, u međuvremenu, van snova i knjiga, trošeći mnogo alkohola i žena, bez književnih aspiracija!	Čekajte?! Ko je, onda, taj čovek, koji tvrdi da je uspeo da predvidi pojavu vuka vegetarijanca na poljima Kosova i Donbasa, tako što je čitao, pio i jebao?!	To je Igor M. Đurić, budala jedna! N.N.

Vuk je pojeo sargarepu!

O ROMANU „VUK JE POJEO ŠARGAREPU“ IGORA ĐURIĆA (staraknjiga.com, 2025.)
- stih u romanu -
(Klinički život, drugi deo)
*
Dok smo pišali po sebi:
vrištala je smrt okolo!
- iz romana –

*
      Roman koji nije roman, uostalom, kao i svi romani Igora M. Đurića. To su prilozi za psihoanalizu a sama knjiga je posvećena onima koje sanjamo. Pa još i: stih u romanu. Naslov govori sve a, u stvari, ništa o romanu. To je jedna prevara, možda čak i: paradigma ili sintagma?!
     U pitanju je, pre svega, roman o snovima - u snu i na javi!
     Ovo je roman dilema i teorema!
       Jeste, pred vama je roman: rezime!
   Ovo je prvi roman u Srbiji gde je korišćena veštačka inteligencija za dijalog o već završenom štivu. Dakle, veštačka inteligencija nije upotrebljena kao pomoć pri formiranju fabule i odabiru forme, već kao analizator već postavljene radnje u određenoj strukturi.
	Vuk vegan (vouk kultura - jednostavno, zar ne?!) je simbol novog vremena (protiv kojega se autor slabašno razračunava rečju a veoma jako svojim dosadašnjim delom): levog liberalizma, LDžBT ideologije i zelenog terorizma. Autor upire prstom (šapom vuka vegetarijanca) na sve one bitange koji su se otrgli od Boga i odrekli porodice i koji nisu u prirodi svog postanka i postojanja, no su antihristi.
	Priznaćete, vuk koji jede šargarepu (ili neko drugo voće i povrće) je neprirodno stanje. To više nije vuk a nije do kraja ni šakal! Šakal jede voće kad nema ničeg drugog – vuk, sem mesa, ništa makar crk'o!
	Vuk vegan je slika i prilika današnjeg prosečnog korisnog idiota na zapadu (i svugde drugde, sa tendencijom i prema Srbiji). Taj i takav čovek (korisni idiot) je primoran, propagandom agende, gore pomenutih sila u okrilju dubokih država i srpskih (ljudskih) neprijatelja da čini sve i stalno onako kako mu se naloži, da ne razmišlja ili sam odlučuje (ne daj Bože) već mora neprestano i mazohistički da ignoriše i ponižava svoju prirodu, tradiciju, porodicu, Boga, državu po naređenju jačih, onih koji vladaju...
	Vukovi, po prirodi krvoloci, kako im je Bog propisao, zavijaju u ovom romanu (kroz usta autora):
Orešnike za bolesnike...
	Rusija i Rusi, danas, to jest, vukovi koji kolju plen i jedu meso, koji čuvaju nakot i žive u čoporu, ratuje(ju) protiv vukova koji jedu povrće, žive u zoološkim vrtovima, jebu se u dupe i razmnožavaju veštački (ili usvajaju prirodne vučiće). Ne bukvalno, naravno, već kao koncept.
	Zašto?!
	Kad se vukovi nateraju da budu vegetarijanci, to je kraj vučjeg roda! Tako je i sa narodima, sa čovekom. Gotovo! Ende! Nema više!
	Ovaj svetski rat se ne vodi zbog kolonija, nepravdi, energenata, osvajanja!
	Ne!
	Ovaj rat se vodi: da pička koja rađa bude zamenjena šupkom (čija se namena zna); a penis, koji stvara, da se zameni jezikom koji ćuti (i: liže).
	Kada se vuk koji jede šargarepu, prvi put pojavio, na frontu protiv čoveka koji želi da živi kako su mu i preci živeli, da živi slobodno i po prirodi?!
	1999. godine na Kosovu i Metohiji jednorozi su, po naređenju demokrata iz Amerike i njihovih slugu iz Evrope i sa Balkana, napali vukove sa Prokletija - Srbe. Bilo ih je više, bili su mnogo bolje opremljeni i bili su pojačani sa hijenama iz susedstva, ali nas nisu pobedili na bojnom polju jer ih nismo pustili unutra.
	Nije im to ni bio cilj: hteli su samo da probaju kako će to izgledati protiv Rusije.
	Onog trenutka kada su neki vukovi prešli s mesa na šargarepe, Srbi su napadnuti na Kosovu ravnom, jer je zapad izgubio prirodno stanje svog postojanja, a na putu su im se našli ljudi koji to ne priznaju.
	Tako su Srbi privremeno izgubili Kosovo i Metohiju a čovek sa zapada je trajno dobio štap i šargarepu.
	Ako ste očekivali da knjiga govori o gore pomenutom vuku geju opširno: varate se. Ona samo nagoveštava, kratko i u crticama.
	Ne očekujte očigledno od ove knjige!
	 Nešto je i na čitaocu, valjda?!
	Ova knjiga je kompilacija autorovih misli u drugim knjigama (koje nisu korišćene, a jesu obilato) i očijukanje sa veštačkom inteligencijom bezbožnom.
	Prvobitni naslov ove knjige bio je Prijateljska vatra a to je i glavna tema ovog spisa. Tek se kasnije shvatilo da je ovo drugi deo romana Klinički život. Samo se javilo i reklo!
	PRIJATELjSKA VATRA?!
	Prijateljska vatra (bratoubilačka) je više nego jasan i očigledan simbol (dotle da i nije simbol) i aluzija na srpsku neslogu koja proliva međusobnu krv najčešće bez valjanog razloga. Mi se međusobno mrzimo i satiremo iz gluposti, dokolice i neznanja.
	Roman kaže:
	Srbi, ja sam taj, retko kad uspeju da izađu iz prijateljske vatre.
	Koji Srbi? Četnici i partizani, levi i desni, Obrenovićevci i Karađorđevićevci, šumadinci ili prekodrinci, monarhisti i komunisti, mali Rusi ili veliki Evropejci, itd. itd.
	Evo još nekih najosnovnijih ideja ili pitanja koje pokreće ova knjiga!
	KANAL?!
	Skučeni pogledi ali ujedno i sigurnost.
	Šta će nam „široki vidici“ ako nas isti ubijaju?!
	Nama nije trebala širina demokratije već sigurnost diktature!
	U kanalu, Srbin ima veću istoriju (i: svoju) nego što je imao u Dušanovom carstvu – jer  – ljudi smo, iako smo Srbi  – a Srbi smo, jer smo ljudi u vremenu neljudi.
	Čitava srpska istorija se stvarala u ograničenim a nekontrolisanim uslovima: u kanalu. Nekad i: jami. Mi nismo videli dalje od nosa i noža pod grlom!
	FILOZOFIJA?!
...niko nije umro a da se prethodno nije rodio...
	KNjIŽEVNOST?!
Roman traži ravničarsku reku, široku, sporu i duboku, a stih hoće planinski potok, uzak, brz i plitak.
	Poezija je pritoka, a roman je glavni tok! Nije kanal, i ako je ovo roman!
	RAT?!
Krv ne može biti ni kvazi, ni proksi!
	Lako je tuđim kurcem gloginje mlatiti!
	Lako je mrtvom vuku rep meriti – makar i vegan bio!
	IMPOTENCIJA?!
	Nemogućnost da stvorim (ipak: jednina) umetničko delo koje će promeniti svet i ljude na bolje, ili makar podići revoluciju!
	SNOVI?!
	Srpska iracionalnost!
	Ja nisam mogao, protiv podela i rata, ništa drugo nego da sanjam!
	Snovi protiv ideologije – to je pobeda zdravog razuma nad bezumljem!
	FROJD?!
	Prvo: to je nadimak, tako su autora ovog romana zvali drugovi i drugarice u srednjoj školi.
	Drugo: u psihoanalizi može nam se sve, pa čak i ako nije tačno (što je najčešće): briga nas.
	Najzad, zar svako umetničko delo nije prilog za psihoanalizu autora?!
	Pogotovo ovog?!
	ANTIRATNI ROMAN?!
	Nije. To je samo roman o ratu onako kako je izgledalo ili se sanjalo.
	Ko je i kada nas uopšte pitao: hoćete li biti Srbi u Metohiji?!
	Nije niko i nikad!
	To je božija odluka a Bog je protiv rata, vernici jesu.
	Nije važno ko je za rat a ko nije – na kraju se i jedni i drugi nađu u njemu i valja preživeti.
	Imali smo loš mir – menjali smo ga za dobar rat!
	Nismo loše ni prošli – kako je bilo pisano!
	PORUKA?!
	Nema je!
	Da smo hteli poruku da šaljemo, otišli bi u poštu i poslali telegram (Džon Ford).
	Ipak?! Možda?!
Znaš li ti dečko, da dok ja i ti ovde, u ovom blatu, gubimo glave, neko u blizini, ne daleko od nas, stiče svoj prvi milion?!
	Ili:
Vidiš i sam koliko vrede novci kad se nađeš u ovakvoj situaciji. Sve će im to otići kako im je došlo, na ovaj ili onaj način, samo je žrtva za otadžbinu i svoj narod: večna!
	Ili:
	Teško je vreme, većina teorija zavera iz prošlih decenija i vekova se obistinjuje i materijalizuje. Čovečanstvo mora verovati u sve forme zla ili neće preživeti!
	Uzmite za poruku šta vam drago, knjizi je svejedno. Jer, u beskonačnost se ne ide zarađenim milionima već stvorenim delom!
	ZASEDA?!
	Mi Srbi: stalno smo u zasedi, sa ove ili sa one strane, svejedno nam je.
	Ili sa štitom ili na štitu!
	Srbin ako nije u jendeku: nije ni Srbin, ni vuk.
	I kad se nađe u zasedi: u Srbina, uglavnom, pucaju njegovi!
	CRNjANSKOVE ZAPETE?!
	Jebi ga, volimo ga (ih)!
	ISTORIJA?!
	Srbi, mi smo jedini narod, pored Rusa, jašta, koji je vlastitu (i narodnu, izvornu, svoju) dinastiju zamenio ideologijom bezbožnika na čelu sa Hrvatom, koji je, pored toga što je bio strani agent i komunista, bio i srbomrzac?!
	SEKS, SKAREDNOST, PROSTAKLUK?!
	Možda, povratak animalnoj prirodi.
	Priroda nam dala sve: mi samo trebao da se okoristimo njome!
	To što volimo da jebemo a da ne budemo jebani je zato što smo Srbi!
	Čak ni Srpkinje ne vole da budu jebene iz pogrešnih razloga!
	Pitanje, zar neko voli da bude neprirodno i na silu jeban?
	Voli vuk gej i vegan!
	Ako nije gore pomenuto, pitajte Frojda.
	ALKOHOL?!
	Ova knjiga je pisana u alkoholisanim snovima.
	Autor je odsanjao ovu knjigu.
	ONOSTRANO?!
	Lično iskustvo autora knjige, onda kad nije sanjao, nego se razmeđavao između života i smrti!
	VERA U BOGA?!
	Ispitajte se: ko iskreno i bez koristi veruje u Boga?!
	Ispitajte sami sebe: koliko ste lažnih obećanja dali Bogu?!
	itd.itd.
	Dosta je, rekosmo već, nešto treba ostaviti i čitaocima (ako ih uopšte bude bilo?!).
	Klinički život je svojevremeno (nesvesno) raskrinkao vuka vegana, jer je autor pročitao na hiljade knjiga, pa je tekst pisao podsvesno, izvan svesti i nesvesno, u somnabulnim isparenjima i lebdenjima, sa kanabeta u ordinaciji psihoanalitičara i klasičnog psihijatra, ili u pijačnoj krčmi, u međuvremenu, van snova i knjiga, trošeći mnogo alkohola i žena, bez književnih aspiracija!
	Čekajte?! Ko je, onda, taj čovek, koji tvrdi da je uspeo da predvidi pojavu vuka vegetarijanca na poljima Kosova i Donbasa, tako što je čitao, pio i jebao?!
	To je Igor M. Đurić, budala jedna!

N.N.


Igor Đurić
Vuk je pojeo šargarepu!
- stih u romanu -
(Klinički život, drugi deo)
Igor Đurić, pisac, rođen u Metohiji.

Vuk je pojeo šargarepu!

Dragiša VasićCrvene magle*Slavljen posle Velikog rata kao heroj i moderni pisac, Dragiša Vasić svoj život je izgubio u vihoru Jasenovca i tragičnog kraja Ravnogorskog pokreta. Crvene magle su ostale kao jedan od najboljih kratkih romana u srpskoj književnosti i potresno svedočanstvo o Velikom ratu.Roman Crvene magle Dragiše Vasića je najupečatljivije delo o početku i toku Velikog rata iz perspektive mladih vojnika. Po prvi put u našoj književnosti obrađuje se motiv dezerterstva i pitanje nedoumice između življenja prijatnog života uz voljenu ženu i žrtvovanja za otadžbinu. Dragiša Vasić bio je pravnik, književnik, publicista, potpred­sednik Srpskog kulturnog kluba, član SANU. Rođen je 1885. Njegova smrt 1945. obavijena je velom mi­sterije. Za vreme Drugog svetskog rata bio u pokretu Draže Mihailo­vića. Okružni sud u Beogradu ga je rehabilitovao 2009. godine. Objavio je roman Crvene magle 1922. godine i tri zbirke pripovedaka: Utuljena kandila, Vitlo i druge priče i Pad sa građevine.

Crvene magle

Dragiša Vasić
Crvene magle
*
Slavljen posle Velikog rata kao heroj i moderni pisac, Dragiša Vasić svoj život je izgubio u vihoru Jasenovca i tragičnog kraja Ravnogorskog pokreta. Crvene magle su ostale kao jedan od najboljih kratkih romana u srpskoj književnosti i potresno svedočanstvo o Velikom ratu.
Roman Crvene magle Dragiše Vasića je najupečatljivije delo o početku i toku Velikog rata iz perspektive mladih vojnika. Po prvi put u našoj književnosti obrađuje se motiv dezerterstva i pitanje nedoumice između življenja prijatnog života uz voljenu ženu i žrtvovanja za otadžbinu. Dragiša Vasić bio je pravnik, književnik, publicista, potpred­sednik Srpskog kulturnog kluba, član SANU. Rođen je 1885. Njegova smrt 1945. obavijena je velom mi­sterije. Za vreme Drugog svetskog rata bio u pokretu Draže Mihailo­vića. Okružni sud u Beogradu ga je rehabilitovao 2009. godine. Objavio je roman Crvene magle 1922. godine i tri zbirke pripovedaka: Utuljena kandila, Vitlo i druge priče i Pad sa građevine.


Ljubomir SimovićUžice sa vranamahronika jednog grada koja je povremeno roman, ili roman koji je povremeno hronikaUžice sa vranama je kapitalno delo pesnika i dramskog pisca Ljubomira Simovića. Ova knjiga u najkraćem je žanrovski opisana kao „hronika jednog grada koja je povremeno roman, ili roman koji je povremeno hronika“.Svoju hroniku Užica, istorijsku priču napisanu romansiranim stilom, Simović počinje opisivanjem najstarijih tragova u pećinama oko grada, traga za najstarijim pomenima grada, istražujući razna dokumenta. Baveći se ljudima koji su tu stolećima živeli, služeći se njihovim pojmovima i jezikom, Simović ovoj knjizi daje težinu dokumentarnog zapisa o jednom vremenu. Tu su i nezaboravne, duboko utisnute slike autorovog detinjstva u ovom gradu.Užice i njegova okolina nisu jedine teme ovog romana. Simović prati užičku vojsku gde god se ona nalazila braneći otadžbinu: na Javoru, Slivnici, Bregalnici, Ceru, albanskim gudurama, Krfu, Kajmakčalanu, Kadinjači, Bosni... Najviše prostora Simović posvećuje Drugom svetskom ratu, ne štedeći kritike Josipa Broza i lokalnih funkcionera.Istoriju Užica autor završava onog trenutka kada Užice prestane da postoji kao Užice, i kada se na prilazima gradu pojave nove table sa natpisima "Titovo Užice".Sam autor nazvao je svoj roman „pričom o gradu koja hoće da bude priča o narodu“.

Uzice sa vranama

Ljubomir Simović
Užice sa vranama
hronika jednog grada koja je povremeno roman, ili roman koji je povremeno hronika
Užice sa vranama je kapitalno delo pesnika i dramskog pisca Ljubomira Simovića. Ova knjiga u najkraćem je žanrovski opisana kao „hronika jednog grada koja je povremeno roman, ili roman koji je povremeno hronika“.
Svoju hroniku Užica, istorijsku priču napisanu romansiranim stilom, Simović počinje opisivanjem najstarijih tragova u pećinama oko grada, traga za najstarijim pomenima grada, istražujući razna dokumenta. Baveći se ljudima koji su tu stolećima živeli, služeći se njihovim pojmovima i jezikom, Simović ovoj knjizi daje težinu dokumentarnog zapisa o jednom vremenu. Tu su i nezaboravne, duboko utisnute slike autorovog detinjstva u ovom gradu.
Užice i njegova okolina nisu jedine teme ovog romana. Simović prati užičku vojsku gde god se ona nalazila braneći otadžbinu: na Javoru, Slivnici, Bregalnici, Ceru, albanskim gudurama, Krfu, Kajmakčalanu, Kadinjači, Bosni... Najviše prostora Simović posvećuje Drugom svetskom ratu, ne štedeći kritike Josipa Broza i lokalnih funkcionera.
Istoriju Užica autor završava onog trenutka kada Užice prestane da postoji kao Užice, i kada se na prilazima gradu pojave nove table sa natpisima "Titovo Užice".
Sam autor nazvao je svoj roman „pričom o gradu koja hoće da bude priča o narodu“.


Ljubomir Simović
Užice sa vranama
hronika jednog grada koja je povremeno roman, ili roman koji je povremeno hronika

Užice sa vranama

Mirko DemićĆutanja iz Gore*ISTORIJA U SAMOM JEZGRU JEZIKAĆutanja iz Gore Mirka Demića prvi su deo petoknjižja u kome slede već objavljene knjige: Molski akordi(2008, 2009, „Andrićeva nagrada“), Ataka na Itaku (2015), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010, nagrada„Dejan Medaković“) i Po(v)ratnički rekvijem (2012).Petrova gora je glavni junak ove fantazmagorije, kako mitska tako i stvarna, čija se istorija prati odpredrimskog i rimskog doba, sve do savremenosti. Raspliću se predanja o njenom postanju i porekluimena, uz narodnu pesmu o nastanku i nestanku Petrove gore.Roman pratimo kroz svesti tri pripovedača: Leša Samouka, poslednjeg krajiškog proroka, čiji glasistovremeno i otvara i zatvara ne samo svako poglavlje već i čitavo petoknjižje svojevrsnim „Epilogomkoji je na početku“; upraviteljku sanatorijuma, koja progovara u „Prologu, koji je na kraju“; i naratoracentralne priče.U Ćutanjima iz Gore mešaju se beskonačne polemike Adama i Adame, prvih ljudi, glasovi vrhovnesveštenice Kolapljana i rimskog legionara, glasovi ruke i glasovi pepela, ispovesti duša i ispovesti tela,braće i razbraće, političkih protivnika i koalicionih saboraca, svedočanstva patrijarhove glave ipatrijarhovog trupa, Nikog i ničega i Nekog i nečega, Duše i tela, Petra i Pavla, večne polemike igumana ikralja… Dva ugaona stuba ove priče čine dva stvarna i mitska Petra; jedan je Petar Svačić, poslednji hrvatski kralj,po kojem je, prema hrvatskoj verziji, Petrova gora i dobila ime, dok se druga, srpska verzija, zarodonačelnika poziva na kaluđera Petra, tvorca života. Obojici je zajednički grob – Petrova gora.Miting iz 1990. godine održan na Petrovoj gori, nije pustio duhove iz boce, već duhove mrtvih iz Gore,nagoveštavajući neizvesnu budućnost živih, što se pokazalo u knjigama koje iza Ćutanja iz Gore slede.

Cutanja iz Gore

Mirko Demić
Ćutanja iz Gore
*
ISTORIJA U SAMOM JEZGRU JEZIKA
Ćutanja iz Gore Mirka Demića prvi su deo petoknjižja u kome slede već objavljene knjige: Molski akordi
(2008, 2009, „Andrićeva nagrada“), Ataka na Itaku (2015), Trezvenjaci na pijanoj lađi (2010, nagrada
„Dejan Medaković“) i Po(v)ratnički rekvijem (2012).
Petrova gora je glavni junak ove fantazmagorije, kako mitska tako i stvarna, čija se istorija prati od
predrimskog i rimskog doba, sve do savremenosti. Raspliću se predanja o njenom postanju i poreklu
imena, uz narodnu pesmu o nastanku i nestanku Petrove gore.
Roman pratimo kroz svesti tri pripovedača: Leša Samouka, poslednjeg krajiškog proroka, čiji glas
istovremeno i otvara i zatvara ne samo svako poglavlje već i čitavo petoknjižje svojevrsnim „Epilogom
koji je na početku“; upraviteljku sanatorijuma, koja progovara u „Prologu, koji je na kraju“; i naratora
centralne priče.
U Ćutanjima iz Gore mešaju se beskonačne polemike Adama i Adame, prvih ljudi, glasovi vrhovne
sveštenice Kolapljana i rimskog legionara, glasovi ruke i glasovi pepela, ispovesti duša i ispovesti tela,
braće i razbraće, političkih protivnika i koalicionih saboraca, svedočanstva patrijarhove glave i
patrijarhovog trupa, Nikog i ničega i Nekog i nečega, Duše i tela, Petra i Pavla, večne polemike igumana i
kralja…

Dva ugaona stuba ove priče čine dva stvarna i mitska Petra; jedan je Petar Svačić, poslednji hrvatski kralj,
po kojem je, prema hrvatskoj verziji, Petrova gora i dobila ime, dok se druga, srpska verzija, za
rodonačelnika poziva na kaluđera Petra, tvorca života. Obojici je zajednički grob – Petrova gora.
Miting iz 1990. godine održan na Petrovoj gori,  nije pustio duhove iz boce, već duhove mrtvih iz Gore,
nagoveštavajući neizvesnu budućnost živih, što se pokazalo u knjigama koje iza Ćutanja iz Gore slede.


Ćutanja iz Gore

Goran PetrovićSitničarnica Kod srećne ruke*Roman „Sitničarnica 'Kod srećne ruke'“ aktuelan je i više od dvadeset godina nakon što je objavljen. Nisu samo radnja, kompozicija i oblici fantastike ono što ovaj roman čini jedinstvenim i čudesnim, već i jezik na koji je napisana. U isto vreme je jednostavan i rafiniran, zbog čega se ovaj roman može nazvati najboljom knjigom napisanom na srpskom jeziku. Dela Gorana Petrovića odlikuje stil koji je pitak, čitljiv, u nekim delovima toliko liričan da prozni odlomci deluju kao pesma u prozi. Ninova nagrada, Vitalova nagrada, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.

Sitnicarnica Kod srecne ruke

Goran Petrović
Sitničarnica Kod srećne ruke
*
Roman „Sitničarnica 'Kod srećne ruke'“ aktuelan je i više od dvadeset godina nakon što je objavljen. Nisu samo radnja, kompozicija i oblici fantastike ono što ovaj roman čini jedinstvenim i čudesnim, već i jezik na koji je napisana. U isto vreme je jednostavan i rafiniran, zbog čega se ovaj roman može nazvati najboljom knjigom napisanom na srpskom jeziku. Dela Gorana Petrovića odlikuje stil koji je pitak, čitljiv, u nekim delovima toliko liričan da prozni odlomci deluju kao pesma u prozi. Ninova nagrada, Vitalova nagrada, Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu.


Goran Petrović
Sitničarnica Kod srećne ruke

Sitničarnica Kod srećne ruke

Milutin BojićIzabrane drameIzdavač: NOLIT, Beograd 1987;Srpska književnost - Drama: knj. 16tvrd povez,207 strana, 20cmPiredio Jovan HristićSadržaj: Jov Hristić: Drame Milutina Bojića, Kraljeva jesen, Gospođa Olga, Uroševa ženidba, Biografski podaci, Bibliografija, Podaci o tekstovima, Podaci o izvođenjima, Izabrana literatura, Rečnik.Milutin Bojić (19. maj 1892 — 8. novembar 1917) bio je srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar, pozorišni recenzent i srpski vojnik u Prvom svetskom ratu.

Izabrane drame

Milutin Bojić
Izabrane drame
Izdavač: NOLIT, Beograd 1987;
Srpska književnost - Drama: knj. 16
tvrd povez,
207 strana, 20cm
Piredio Jovan Hristić
Sadržaj: Jov
 Hristić: Drame Milutina Bojića, 
Kraljeva jesen, 
Gospođa Olga, 
Uroševa ženidba, 
Biografski podaci, 
Bibliografija, Podaci o tekstovima, 
Podaci o izvođenjima, Izabrana literatura, Rečnik.
Milutin Bojić (19. maj 1892 — 8. novembar 1917) bio je srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar, pozorišni recenzent i srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. 



Milutin Bojić
Izabrane drame
Izdavač: NOLIT, Beograd 1987;
Srpska književnost - Drama: knj. 16

Milorad PavićZvezdani plaštAstrološki vodič za neupućene*Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 — Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski književnik, prevodilac, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik.*U Zvezdanom plaštu, onirički elementi spajaju različita vremena i prostore u mistično jedinstvo različitosti – kao suštinske ideje Pavićeve romaneskne fikcije. U snovima i nakon buđenja, junaci Pavićevih romana prelaze u drugi vek i u drugo telo. Pri takvim buđenjima, pored navedenih metamorfoza, junaci Zvezdanog plašta doživljavaju i „trenutke prosvetljenja i straha” posredstvom kojih su ostvarene veze između kosmičkog poretka, snova i strukture teksta. Snovi su „otvoreni prozori u sutrašnjicu”, ali i tajni hodnici u prošlost, jer u Zvezdanom plaštu „svako padanje u san traje nekoliko stotina godina”. Snovi povezuju nacije i religije, u preplitanju istorijskih i legendarnih perspektiva, posredstvom postmodernističkih spojeva mistike i istoriografske metafikcije.Iz pogovora Mistika „Zvezdanog plašta”prof. dr Dušana Živkovića*

Zvezdani plast

Milorad Pavić
Zvezdani plašt
Astrološki vodič za neupućene
*
Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 — Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski književnik, prevodilac, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik.
*
U Zvezdanom plaštu, onirički elementi spajaju različita vremena i prostore u mistično jedinstvo različitosti – kao suštinske ideje Pavićeve romaneskne fikcije. U snovima i nakon buđenja, junaci Pavićevih romana prelaze u drugi vek i u drugo telo. Pri takvim buđenjima, pored navedenih metamorfoza, junaci Zvezdanog plašta doživljavaju i „trenutke prosvetljenja i straha” posredstvom kojih su ostvarene veze između kosmičkog poretka, snova i strukture teksta. Snovi su „otvoreni prozori u sutrašnjicu”, ali i tajni hodnici u prošlost, jer u Zvezdanom plaštu „svako padanje u san traje nekoliko stotina godina”. Snovi povezuju nacije i religije, u preplitanju istorijskih i legendarnih perspektiva, posredstvom postmodernističkih spojeva mistike i istoriografske metafikcije.
Iz pogovora Mistika „Zvezdanog plašta”
prof. dr Dušana Živkovića
*



Milorad Pavić
Zvezdani plašt
Astrološki vodič za neupućene

Zvezdani plašt

Radoslav BratićSumnja u biografijuRadoslav Bratić, rođen 28. juna 1948. u Bresticama u Hercegovini, Jugoslavija, srpski književnik.Posle školovanja u rodnoj Hercegovini, studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.Do sada je objavio romane Smrt spasitenja, Sumnja u biografiju i Trg soli, knjige pripovedaka Slika bez oca, Strah od zvona i Zima u Hercegovini, poetičku knjigu o čitanju Šeherezadin ljubavnik, knjigu eseja i kritike Pisac i dokument i knjige izabranih propovedaka Zima u Hercegovini i druge priče i Najlepše priče Radoslava Bratića.Napisao je i više drama za radio i televiziju. Sam ili sa saradnicima, pripremio je više antologija tekstova iz inostranih književnosti (lužičkih Srba, kineske, indijske, američkih crnaca). Kao urednik u BIGZ-u, uredio je desetak biblioteka domaće i strane književnosti.Bio je član redakcije ili urednik u više časopisa, a sada je glavni urednik časopisa Nova Zora.Dobio je više nagrada: lista Mladost, Isidora Sekulić, Andrićevu, Ćamil Sijarić, Meša Selimović, Borbina, Kočićeva, plaketa Miloš Crnjanski, Zlatna povelja Car Dušan.

Sumnja u biografiju

Radoslav Bratić
Sumnja u biografiju
Radoslav Bratić, rođen 28. juna 1948. u Bresticama u Hercegovini, Jugoslavija, srpski književnik.
Posle školovanja u rodnoj Hercegovini, studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Do sada je objavio romane Smrt spasitenja, Sumnja u biografiju i Trg soli, knjige pripovedaka Slika bez oca, Strah od zvona i Zima u Hercegovini, poetičku knjigu o čitanju Šeherezadin ljubavnik, knjigu eseja i kritike Pisac i dokument i knjige izabranih propovedaka Zima u Hercegovini i druge priče i Najlepše priče Radoslava Bratića.
Napisao je i više drama za radio i televiziju. Sam ili sa saradnicima, pripremio je više antologija tekstova iz inostranih književnosti (lužičkih Srba, kineske, indijske, američkih crnaca). Kao urednik u BIGZ-u, uredio je desetak biblioteka domaće i strane književnosti.
Bio je član redakcije ili urednik u više časopisa, a sada je glavni urednik časopisa Nova Zora.
Dobio je više nagrada: lista Mladost, Isidora Sekulić, Andrićevu, Ćamil Sijarić, Meša Selimović, Borbina, Kočićeva, plaketa Miloš Crnjanski, Zlatna povelja Car Dušan.


Radoslav Bratić
Sumnja u biografiju
Radoslav Bratić, rođen 28. juna 1948. u Bresticama u Hercegovini, Jugoslavija, srpski književnik

Miodrag BulatovićLjudi sa četiri prstaKnjiževni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.Godine 1975. objavljeno je "preko dvadeset" romana a u užem izboru našli su se Vojin Jelić: "Pobožni đavo", Niko Jovićević: "Madra oka", Dragoslav Mihailović: "Petrijin venac", Miodrag Bulatović "Ljudi sa četiri prsta", Radomir Smiljanić: "U Andima Hegelovo telo".Žiri u sastavu Petar Džadžić, Muharem Pervić, Radovan Vučković, Vuk Filipović, Sreten Asanović, Milan Vlajčić i Žika Bogdanović svoju odluku doneo je većinom glasova. (P. Džadžić i M. Pervić nisu učestvovali u radu žirija a M. I. Bandić podneo je ostavku pa je na njegovo mesto pozvan M. Vlajčić.)NIN od 1. februara 1976. donosi reči Miodraga Bulatovića o priznanju koje mu je dodeljeno:"Ova nagrada je za mene, mogu otvoreno reći, prekretnica. To je istovremeno prvo umetničko i književno priznanje koje sam dobio posle punih dvadeset godina rada na književnosti. Srećan sam što je to nagrada lista u kome sam objavio svoje prve prozne sastave. NIN-ova nagrada je "naš Gonkur", u to nema sumnje, pa nije važan ni njen finansijski iznos..."Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema.Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.

Ljudi sa cetiri prsta

Miodrag Bulatović
Ljudi sa četiri prsta
Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema. Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora. 
Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.
Godine 1975. objavljeno je "preko dvadeset" romana a u užem izboru našli su se Vojin Jelić: "Pobožni đavo", Niko Jovićević: "Madra oka", Dragoslav Mihailović: "Petrijin venac", Miodrag Bulatović "Ljudi sa četiri prsta", Radomir Smiljanić: "U Andima Hegelovo telo".
Žiri u sastavu Petar Džadžić, Muharem Pervić, Radovan Vučković, Vuk Filipović, Sreten Asanović, Milan Vlajčić i Žika Bogdanović svoju odluku doneo je većinom glasova. (P. Džadžić i M. Pervić nisu učestvovali u radu žirija a M. I. Bandić podneo je ostavku pa je na njegovo mesto pozvan M. Vlajčić.)
NIN od 1. februara 1976. donosi reči Miodraga Bulatovića o priznanju koje mu je dodeljeno:
"Ova nagrada je za mene, mogu otvoreno reći, prekretnica. To je istovremeno prvo umetničko i književno priznanje koje sam dobio posle punih dvadeset godina rada na književnosti. Srećan sam što je to nagrada lista u kome sam objavio svoje prve prozne sastave. NIN-ova nagrada je "naš Gonkur", u to nema sumnje, pa nije važan ni njen finansijski iznos..."
Književni junaci romana Ljudi sa četiri prsta pripadaju sloju odbačenih, bivših ljudi, propalih egizistencija. To je ceo jedan svet podzemlja ili, paralelni svet, sva istočnoevropska emigracija koja je našla utočište u zapadnoevropskim zemljama. Emigranti svih vrsta, čije je jedino zanimanje karađa, pljačka, nasilje i teror, glavni su junaci ove crne hronike Evrope. Vozovi, konclageri, svratišta, uglavnom na teritoriji Nemačke, jesu mesta na kojima se pojavljuju Bulatovićevi junaci. U Ljudima sa četiri prsta nema ni glavnog događaja ni glavnom junaka. U prvom planu je pojava ili fenomen emigracije, a kroz niz karakterističnih zgoda ukazuje se na politički i egzistencijalni vid ovog problema.
Čitav ovaj svet ubica, lopova, zločinaca Bulatović posmatra iz posebne vizure koja pomera granice stvarnog i nestvarnog, pa i samim junacimanjihov život katkad liči na igru. Koristeći se metodom groteskne gradnje slika, Bulatović je ostvario upečatljivu sliku sveta koji deluje kao opomena, upozorenje na danas sve prisutniju opasnost od nasilja i terora.



Miodrag Bulatović
Ljudi sa četiri prsta

Ljudi sa četiri prsta

Živojin PavlovićSimetrijamek povez, strana 170, 20cm,Roman koji dotiče dvojstvo čovekovog erotskog življenja, psihičkiživot u realnosti i psihički život u mašti. Potmuli svet strasti, koji traži zadovoljenje u stalno novim i većim strastima.*Živojin Žika Pavlović (Šabac, 15. april 1933 — Beograd, 29. novembar 1998) bio je srpski književnik, reditelj, slikar i univerzitetski profesor. Jedan je od vodećih reditelja crnog talasa jugoslovenskog filma. Bio je dugogodišnji profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Dvostruki je dobitnik NIN-ove nagrade za književnost.

Simetrija

Živojin Pavlović
Simetrija
mek povez, strana 170, 20cm,
Roman koji dotiče dvojstvo čovekovog erotskog življenja, psihički
život u realnosti i psihički život u mašti. Potmuli svet strasti, koji traži zadovoljenje u stalno novim i većim strastima.
*
Živojin Žika Pavlović (Šabac, 15. april 1933 — Beograd, 29. novembar 1998) bio je srpski književnik, reditelj, slikar i univerzitetski profesor. Jedan je od vodećih reditelja crnog talasa jugoslovenskog filma. Bio je dugogodišnji profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Dvostruki je dobitnik NIN-ove nagrade za književnost.


Živojin Pavlović
Simetrija
Živojin Žika Pavlović (Šabac, 15. april 1933 — Beograd, 29. novembar 1998) 

Slobodan SelenićPrijatelji sa Kosančićevog venca 7*Roman čija je je radnja smeštena u period neposredno nakon Drugog svetskog rata, pripoveda o odnosu između Istrefa, Albanca koji u Beograd dolazi nakon što mu je čitava porodica ubijena u krvnoj osveti, i Vladana Hadžislavkovića, dekadetnog i obrazovanog potomka ugledne beogradske porodice. U Prijateljima se prikazuje život u Beogradu nakon dolaska komunista na vlast, odnos došljaka i beogradskih građanskih starosedeoca, homoseksualnost, problem obrazovanja i otvara pitanje da li je moguće premostiti jaz između različitih kultura.*„U romanu za koji je pisac 1980. godine dobio NIN-ovu nagradu, o tabuiziranom prijateljstvu jednog kosovskog Albanca, Istrefa Verija, i poslednjeg potomka stare srpske, beogradske porodice Hadžislavković, Vladana Hadžislavkovića, oksfordskog đaka, osobito dominiraju dogmatičnost i fanatizam jedne (klasne, ideološke vrste) prema isključivosti drugačije ideologije, koja počiva na otporu prema svemu što je primitivno i destruktivno po građansku kulturu.“Bojana Stojanović-Pantović „Predočavajući čitaocima uzbudljivu sliku neizbežnih i nerešivih sukoba među ljudima različitih civilizacijskih interesa i različitih kulturnih nivoa, Selenić postojano u svojim romanima ukazuje na to da je jemstvo ljudske vitalnosti u čovekovoj sposobnosti da uoči različitost i razumeva drugog i drukčijeg, ali da procesi ovog razumevanja nose tragične nesporazume i sukobe.“Ljubiša Jeremić „Roman Prijatelji je neka vrsta iznuđenog povlačenja od otvorene konfrontacije dva protivnička morala na temu neprirodne – pa zato i neodržive – vezanosti dva suprotna sveta: statičnog i klonulog građanskog intelektualca sa dekadentnim i nezdravim sklonostima, i dinamičnog, zdravog albanskog momčića, koji od testeraša, pod blagom rukom svog zaljubljenog zaštitnika, prerasta u čoveka novog doba.“Predrag Palavestra

Prijatelji sa Kosancicevog venca 7

Slobodan Selenić
Prijatelji sa Kosančićevog venca 7
*
Roman čija je je radnja smeštena u period neposredno nakon Drugog svetskog rata, pripoveda o odnosu između Istrefa, Albanca koji u Beograd dolazi nakon što mu je čitava porodica ubijena u krvnoj osveti, i Vladana Hadžislavkovića, dekadetnog i obrazovanog potomka ugledne beogradske porodice. U Prijateljima se prikazuje život u Beogradu nakon dolaska komunista na vlast, odnos došljaka i beogradskih građanskih starosedeoca, homoseksualnost, problem obrazovanja i otvara pitanje da li je moguće premostiti jaz između različitih kultura.
*
„U romanu za koji je pisac 1980. godine dobio NIN-ovu nagradu, o tabuiziranom prijateljstvu jednog kosovskog Albanca, Istrefa Verija, i poslednjeg potomka stare srpske, beogradske porodice Hadžislavković, Vladana Hadžislavkovića, oksfordskog đaka, osobito dominiraju dogmatičnost i fanatizam jedne (klasne, ideološke vrste) prema isključivosti drugačije ideologije, koja počiva na otporu prema svemu što je primitivno i destruktivno po građansku kulturu.“
Bojana Stojanović-Pantović

„Predočavajući čitaocima uzbudljivu sliku neizbežnih i nerešivih sukoba među ljudima različitih civilizacijskih interesa i različitih kulturnih nivoa, Selenić postojano u svojim romanima ukazuje na to da je jemstvo ljudske vitalnosti u čovekovoj sposobnosti da uoči različitost i razumeva drugog i drukčijeg, ali da procesi ovog razumevanja nose tragične nesporazume i sukobe.“
Ljubiša Jeremić

„Roman Prijatelji je neka vrsta iznuđenog povlačenja od otvorene konfrontacije dva protivnička morala na temu neprirodne – pa zato i neodržive – vezanosti dva suprotna sveta: statičnog i klonulog građanskog intelektualca sa dekadentnim i nezdravim sklonostima, i dinamičnog, zdravog albanskog momčića, koji od testeraša, pod blagom rukom svog zaljubljenog zaštitnika, prerasta u čoveka novog doba.“
Predrag Palavestra



Slobodan Selenić
Prijatelji sa Kosančićevog venca 7

Prijatelji sa Kosančićevog venca 7

Slobodan SelenićPrijatelji sa Kosančićevog venca 7*Roman čija je je radnja smeštena u period neposredno nakon Drugog svetskog rata, pripoveda o odnosu između Istrefa, Albanca koji u Beograd dolazi nakon što mu je čitava porodica ubijena u krvnoj osveti, i Vladana Hadžislavkovića, dekadetnog i obrazovanog potomka ugledne beogradske porodice. U Prijateljima se prikazuje život u Beogradu nakon dolaska komunista na vlast, odnos došljaka i beogradskih građanskih starosedeoca, homoseksualnost, problem obrazovanja i otvara pitanje da li je moguće premostiti jaz između različitih kultura.*„U romanu za koji je pisac 1980. godine dobio NIN-ovu nagradu, o tabuiziranom prijateljstvu jednog kosovskog Albanca, Istrefa Verija, i poslednjeg potomka stare srpske, beogradske porodice Hadžislavković, Vladana Hadžislavkovića, oksfordskog đaka, osobito dominiraju dogmatičnost i fanatizam jedne (klasne, ideološke vrste) prema isključivosti drugačije ideologije, koja počiva na otporu prema svemu što je primitivno i destruktivno po građansku kulturu.“Bojana Stojanović-Pantović „Predočavajući čitaocima uzbudljivu sliku neizbežnih i nerešivih sukoba među ljudima različitih civilizacijskih interesa i različitih kulturnih nivoa, Selenić postojano u svojim romanima ukazuje na to da je jemstvo ljudske vitalnosti u čovekovoj sposobnosti da uoči različitost i razumeva drugog i drukčijeg, ali da procesi ovog razumevanja nose tragične nesporazume i sukobe.“Ljubiša Jeremić „Roman Prijatelji je neka vrsta iznuđenog povlačenja od otvorene konfrontacije dva protivnička morala na temu neprirodne – pa zato i neodržive – vezanosti dva suprotna sveta: statičnog i klonulog građanskog intelektualca sa dekadentnim i nezdravim sklonostima, i dinamičnog, zdravog albanskog momčića, koji od testeraša, pod blagom rukom svog zaljubljenog zaštitnika, prerasta u čoveka novog doba.“Predrag Palavestra

Slobodan Selenić
Prijatelji sa Kosančićevog venca 7
*
Roman čija je je radnja smeštena u period neposredno nakon Drugog svetskog rata, pripoveda o odnosu između Istrefa, Albanca koji u Beograd dolazi nakon što mu je čitava porodica ubijena u krvnoj osveti, i Vladana Hadžislavkovića, dekadetnog i obrazovanog potomka ugledne beogradske porodice. U Prijateljima se prikazuje život u Beogradu nakon dolaska komunista na vlast, odnos došljaka i beogradskih građanskih starosedeoca, homoseksualnost, problem obrazovanja i otvara pitanje da li je moguće premostiti jaz između različitih kultura.
*
„U romanu za koji je pisac 1980. godine dobio NIN-ovu nagradu, o tabuiziranom prijateljstvu jednog kosovskog Albanca, Istrefa Verija, i poslednjeg potomka stare srpske, beogradske porodice Hadžislavković, Vladana Hadžislavkovića, oksfordskog đaka, osobito dominiraju dogmatičnost i fanatizam jedne (klasne, ideološke vrste) prema isključivosti drugačije ideologije, koja počiva na otporu prema svemu što je primitivno i destruktivno po građansku kulturu.“
Bojana Stojanović-Pantović

„Predočavajući čitaocima uzbudljivu sliku neizbežnih i nerešivih sukoba među ljudima različitih civilizacijskih interesa i različitih kulturnih nivoa, Selenić postojano u svojim romanima ukazuje na to da je jemstvo ljudske vitalnosti u čovekovoj sposobnosti da uoči različitost i razumeva drugog i drukčijeg, ali da procesi ovog razumevanja nose tragične nesporazume i sukobe.“
Ljubiša Jeremić

„Roman Prijatelji je neka vrsta iznuđenog povlačenja od otvorene konfrontacije dva protivnička morala na temu neprirodne – pa zato i neodržive – vezanosti dva suprotna sveta: statičnog i klonulog građanskog intelektualca sa dekadentnim i nezdravim sklonostima, i dinamičnog, zdravog albanskog momčića, koji od testeraša, pod blagom rukom svog zaljubljenog zaštitnika, prerasta u čoveka novog doba.“
Predrag Palavestra


Goran PetrovićOpsada crkve Svetog Spasa*Književna stipendija Fonda Borislava Pekića. Nagrade „Meša Selimović“ i „Račanska povelja“ „U ovoj fresci začuđujuće smelosti i inventivnosti Goran Petrović se oslobađa svih konvencija da bi se usredsredio na ritam jedne četrdesetodnevne opsade… Pisac sa lakoćom tka bezbroj fabula, umnožava majušne dogodovštine, prigodne legende i živopisne crtice i, spajajući maštu Šeherezade i strogi zanat tkača, stvara čudesnu tkaninu koja leprša epohama da bi nam dala osećaj vekovnog daha Balkana.“ Le Monde „U Opsadi se mit i poezija ili fantastika i poezija spajaju u jedno… Petrović ruši distancu prema prošlosti, koje se držao tradicionalni istorijski roman. Njegovi, kao i Pavićevi junaci, sasvim slobodno se kreću iz jednog u drugi vek, lako savladavaju vreme, što se ne može reći i za prostor: ni Dragutin ni Milutin ne mogu da dođu do Žiče jer nema priče koja bi govorila o tome.“ Sergej Meščerjakov „Slastan tekst, zapanjujuće lepote.“ Lire „Lirizovani jezik bogate nasleđene i novoskovane leksike, oživljen očuđujućom maštovitošću, približava ovaj Petrovićev roman takvim delima kakve su Seobe Miloša Crnjanskog.“ Mileta Aćimović Ivkov

Opsada crkve Svetog Spasa

Goran Petrović
Opsada crkve Svetog Spasa
*
Književna stipendija Fonda Borislava Pekića.

Nagrade „Meša Selimović“ i „Račanska povelja“

„U ovoj fresci začuđujuće smelosti i inventivnosti Goran Petrović se oslobađa svih konvencija da bi se usredsredio na ritam jedne četrdesetodnevne opsade… Pisac sa lakoćom tka bezbroj fabula, umnožava majušne dogodovštine, prigodne legende i živopisne crtice i, spajajući maštu Šeherezade i strogi zanat tkača, stvara čudesnu tkaninu koja leprša epohama da bi nam dala osećaj vekovnog daha Balkana.“ Le Monde

„U Opsadi se mit i poezija ili fantastika i poezija spajaju u jedno… Petrović ruši distancu prema prošlosti, koje se držao tradicionalni istorijski roman. Njegovi, kao i Pavićevi junaci, sasvim slobodno se kreću iz jednog u drugi vek, lako savladavaju vreme, što se ne može reći i za prostor: ni Dragutin ni Milutin ne mogu da dođu do Žiče jer nema priče koja bi govorila o tome.“ Sergej Meščerjakov

„Slastan tekst, zapanjujuće lepote.“ Lire

„Lirizovani jezik bogate nasleđene i novoskovane leksike, oživljen očuđujućom maštovitošću, približava ovaj Petrovićev roman takvim delima kakve su Seobe Miloša Crnjanskog.“ Mileta Aćimović Ivkov 


Goran Petrović
Opsada crkve Svetog Spasa

Nikola MiloševićNit miholjskog leta*Prvi roman Nikole Milosevica pokazuje koliko duh jednog stvaraoca moze biti nov, uvek svez i neponovljiv.Ova knjiga moze biti logicki nastavak "Ogleda iz antropologije" jedne od prvih njegovih knjige, ali posle trideset godina ."Nit miholjskog leta" govori o intelektualnom i emotivnom odrastanju mladog coveka u provinciji, na obalama Dunava.On odbija da se skoluje u zvanicnim institucijama, ali u neprestanim citanjima literature pokusava da dodje do odgovora na pitanja koja ga muce. Glavni junak je melanholicna osoba, okruzena smrcu bliznjih, nastoji da utvrdi da li u ovozemaljskom svetu postoje neki znaci viseg, beskrajnog, bozanskog smisla.Tako nastaje knjiga nostalgije za beskonacnim. Nikola Milosevic iznenadjuje nesvakidasnjom lirskom dimenzijom knjige koja je uz metafizicku i filozofsku dimenziju ravnopravna sa pripovedanjem o drustvenim, politickim i istoriskim procesima koji su opredelili sudbinu ljudi i nasih prostora u poslednjih pola veka.*Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 — Beograd, 24. januar 2007) bio je srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke

Nit miholjskog leta

Nikola Milošević
Nit miholjskog leta
*
Prvi roman Nikole Milosevica pokazuje koliko duh jednog stvaraoca moze biti nov, uvek svez i neponovljiv.Ova knjiga moze biti logicki nastavak "Ogleda iz antropologije" jedne od prvih njegovih knjige, ali posle trideset godina ."Nit miholjskog leta" govori o intelektualnom i emotivnom odrastanju mladog coveka u provinciji, na obalama Dunava.On odbija da se skoluje u zvanicnim institucijama, ali u neprestanim citanjima literature pokusava da dodje do odgovora na pitanja koja ga muce. Glavni junak je melanholicna osoba, okruzena smrcu bliznjih, nastoji da utvrdi da li u ovozemaljskom svetu postoje neki znaci viseg, beskrajnog, bozanskog smisla.Tako nastaje knjiga nostalgije za beskonacnim. Nikola Milosevic iznenadjuje nesvakidasnjom lirskom dimenzijom knjige koja je uz metafizicku i filozofsku dimenziju ravnopravna sa pripovedanjem o drustvenim, politickim i istoriskim procesima koji su opredelili sudbinu ljudi i nasih prostora u poslednjih pola veka.
*
Nikola Milošević (Sarajevo, 17. april 1929 — Beograd, 24. januar 2007) bio je srpski filozof, teoretičar književnosti, pisac i političar, akademik SANU, lider Srpske liberalne stranke


Radomir SmiljanićKako uništiti BeogradPreludijum za fugu*Rođen je 1934. u Jagodini, po završetku studija nemačkog jezika i književnosti Smiljanić je radio u Institutu društvenih nauka, zatim je bio urednik u Radio Beogradu, posle čega je prešao u status slobodnog umetnika. Bio je simultani i konsekutivni prevodilac na nemački jezik na svim važnijim skupovima u zemlji i inostranstvu. Kao pisac, debitovao je knjigom pripovedaka "Alkarski dan" (1964), a kritika ga je svrstala u sam vrh tadašnjih mladih srpskih pripovedača. Godinu dana kasnije, za "Martinov izlazak" dobio je nagradu nedeljnika "Telegram" za najbolji moderni roman godine u Jugoslaviji. Usledili su romani "Vojnikov put" i "Mirno doba", a trilogija "Neko je oklevetao Hegela", "U Andima Hegelovo telo" i "Bekstvo na Helgoland" pozdravljena je u našoj i inostranoj književnoj javnosti kao značajan literarni događaj. U romanu "Požar na trgu Marksa i Engelsa" (1989) Smiljanić je dao "snažnu kritiku doktrinarnog totalitarizma", kako je ocenio dr Zoran Gluščević, i predvideo raspad Jugoslavije. Autor je i istorijskih romana, a bio je i jedan od najizrazitih pisaca srpskog političkog romana, kao autor dela "Peter Handke - nemačko-srpska rapsodija", "Kolekcionar", "Target", "Pad nacizma", podsećaju "Novosti" . Bio je osnivač "Zapisa", jedne od prvih privatnih izdavačkih kuća, kao i Akademije "Ivo Andrić".

Kako unistiti Beograd

Radomir Smiljanić
Kako uništiti Beograd
Preludijum za fugu
*
Rođen je 1934. u Jagodini, po završetku studija nemačkog jezika i književnosti Smiljanić je radio u Institutu društvenih nauka, zatim je bio urednik u Radio Beogradu, posle čega je prešao u status slobodnog umetnika. Bio je simultani i konsekutivni prevodilac na nemački jezik na svim važnijim skupovima u zemlji i inostranstvu. Kao pisac, debitovao je knjigom pripovedaka "Alkarski dan" (1964), a kritika ga je svrstala u sam vrh tadašnjih mladih srpskih pripovedača. Godinu dana kasnije, za "Martinov izlazak" dobio je nagradu nedeljnika "Telegram" za najbolji moderni roman godine u Jugoslaviji. Usledili su romani "Vojnikov put" i "Mirno doba", a trilogija "Neko je oklevetao Hegela", "U Andima Hegelovo telo" i "Bekstvo na Helgoland" pozdravljena je u našoj i inostranoj književnoj javnosti kao značajan literarni događaj.

U romanu "Požar na trgu Marksa i Engelsa" (1989) Smiljanić je dao "snažnu kritiku doktrinarnog totalitarizma", kako je ocenio dr Zoran Gluščević, i predvideo raspad Jugoslavije. Autor je i istorijskih romana, a bio je i jedan od najizrazitih pisaca srpskog političkog romana, kao autor dela "Peter Handke - nemačko-srpska rapsodija", "Kolekcionar", "Target", "Pad nacizma", podsećaju "Novosti" .

Bio je osnivač "Zapisa", jedne od prvih privatnih izdavačkih kuća, kao i Akademije "Ivo Andrić".


Radomir Smiljanić
Kako uništiti Beograd
Preludijum za fugu

Kako uništiti Beograd

Janko VeselinovićHajduk StankoSRSPKO KULTURNO PROSVJETNO DRUŠTVO PROSVJETA ZAGREB 1952*Hajduk Stanko je istorijski roman u kome je opisano junaštvo srpskog naroda i njegova borba za oslobođenje od Turaka. Pored opisa života ljudi tog vremena i pominjanja znamenitih istorijskih ličnosti koje su ga obeležile, roman prati i ljubavnu priču glavnog junaka i njegove izabranice Jelice. Okosnicu priče predstavlja sukob dvojice najboljih pri­jatelja, njihova zavada, a onda i izdaja, koja i tera glavnog junaka da se odmetne u hajduke.

Hajduk Stanko

Janko Veselinović
Hajduk Stanko
SRSPKO KULTURNO PROSVJETNO DRUŠTVO PROSVJETA ZAGREB 1952
*
Hajduk Stanko je istorijski roman u kome je opisano junaštvo srpskog naroda i njegova borba za oslobođenje od Turaka. Pored opisa života ljudi tog vremena i pominjanja znamenitih istorijskih ličnosti koje su ga obeležile, roman prati i ljubavnu priču glavnog junaka i njegove izabranice Jelice. Okosnicu priče predstavlja sukob dvojice najboljih pri­jatelja, njihova zavada, a onda i izdaja, koja i tera glavnog junaka da se odmetne u hajduke.


Janko Veselinović
Hajduk Stanko
SRSPKO KULTURNO PROSVJETNO DRUŠTVO PROSVJETA ZAGREB 1952

Istraži sve knjige

Antikvarne knjige, retka izdanja i polovne knjige po najpovoljnijim cenama u Srbiji. Istražite našu bogatu kolekciju starih knjiga - od srpskih klasika, istorijskih dela i književnih remek-dela do retkih primeraka za kolekcionare. Staraknjiga - vaša online antikvarna knjižara od 2008.

Šest knjiga Igora Đurića

Klinički život - Vuk je pojeo šargarepu

Vuk je pojeo šargarepu!

Crvene magle

Užice sa vranama

Ćutanja iz Gore

Sitničarnica Kod srećne ruke

Izabrane drame

Zvezdani plašt

Sumnja u biografiju

Ljudi sa četiri prsta

Simetrija

Prijatelji sa Kosančićevog venca 7

Prijatelji sa Kosančićevog venca 7

Opsada crkve Svetog Spasa

Nit miholjskog leta

Kako uništiti Beograd

Hajduk Stanko