Govorimo, manje više, o marketingu. Naravno, pored toga što se sve te reklame rade (a, kojima nas svakodnevno bombarduju putem televizije i interneta) za određene ciljne grupe, one isto tako i kreiraju mentalnu i društvenu atmosferu kod pojedinca i u društvu, takođe ciljano i sa namerom. One pored toga što stvaraju javno mnjenje, vrše i mentalni inženjering stvarajući nove generacije maloumnika, prostor gde su uloge jasno podeljene: deca su razmaženi debili, muškarci šonje i kreteni a žene lenčuge i spodobe bez trunke empatije. U tim reklamama, uglavnom, više se i ne mogu videti deca, žene i muškarci koji normalno izgledaju i deluju. Pogotovo se retko mogu videti (u normalnom kontekstu, dakle ako nije karikiranje i sprdanje u pitanju) beli ljudi, heteroseksualci, patrijarhalno i rodoljubivo opredeljeni, koji neguju porodične i hrišćanske vrednosti (ili: tamni ljudi, heteroseksualci, patrijarhalno i rodoljubivo opredeljeni, koji neguju porodične i islamske vrednosti), žene koje su stub porodice, nežne majke i verne supruge i deca koja vole, poštuju i slušaju svoje roditelje. Tu, u toj atmosferi koja se stvara i prikazuje, žena mora da bude kurva da bi pojela omiljeni bombon, muškarac šonja i papučar da bi kupio tepih a dete mora sve da polomi po kući i da izbegne nekoliko fatalnih povreda da bi dobilo omiljeni slatkiš. Muškarac na tim reklamama slaže veš i pere sudove dok žena sve to kontroliše, pod budnim okom, jer, bože moj, ovo je novo vreme u kojem treba razoriti razlike u polovima kako bi se otvorila vrata novima, onima što su „oni“. Gledajući većinu tih reklama, normalan čovek shvata da su one namenjene idiotima a siguran je da su ih napravili oni koji znaju svoj posao i znaju šta rade. Dakle, idiotizacija je dostigla određeni nivo i sada je treba samo nadograđivati. Oni koji prave reklame, dakle, poznaju dominantnu ciljnu grupu i prema njoj određuju strategiju i taktiku, oni pored toga što prodaju neki proizvod – proizvode i buduće potrošače. Ali, niti bi oni to radili, niti bi iko to plaćao, da te poruke ne nailaze na plodno tle i da ne daju rezultate. Prinuđen si, danas, da gledaš debile koji sa ženama raspravljaju o upornim masnim flekama, gledaćeš njihova srećna lica kada shvate da mogu da operu posuđe iako je hrana na njima skorela. Dete na reklami besneće na svog bolesnog oca, vikaće na njega puna srdžbe i mržnje zbog toga što je ne može voditi na koncert zbog svoje bolesti, umesto da mu skuva čaj i kupi lekove, da se brine i neguje ga. Dva morža će poput idiota sedeti na kauču i lupaće se po stomacima srećni zbog toga što su se prejeli kao svinje ali imaju lek koji će im pomoći da svare svu tu hranu. Ubediće te da tvoja sreća i ispunjenost života zavisi samo od toga koji telefon poseduješ i na koju si mrežu priključen i da ukoliko kupiš onaj najskuplji više ti prijatelji i rodbina neće ni biti potrebni. Jer, medikamenti protiv prehlade i gripa, po tim reklamama, ne služe za ozdravljenje već da bi se napravili dobri selfiji. Ni u kući ne treba ništa da radiš, niti da se brineš što dete neće da jede povrće: fudbaleri slavnog tima će ti oprati veš i ubediti dete da jede šargarepu (jer za to dete roditelji nisu nikakav autoritet već su to nepismeni terači fuzbala po livadi). Naravno, bezalkoholno pivo biće kolac u sanduk i srce tvog zdravog razuma. Zaboga, kakva je svrha piti pivo koje ne „vata“ (pa to su još Šurdini pajtosi elaborirali u Vrućem vetru)?! Ceo minut će te ubeđivati, tebe budalu ispred televizora, kako upravo oni imaju lek koji će ti pomoći više i bolje od bilo čega drugog a onda će ti za tri sekunde izbrbljati da se „o indikacijama, merama opreza i neželjenim efektima, posavetujete se sa lekarom ili farmaceutom“. Onda će te, na sledećem ćošku, sačekati intelektualci, umetnici i sportisti, kojima su inače puna usta urušenog sistema vrednosti i koji na drugim mestima rondaju zbog društva koje propada, i ubeđivati te da će ti se sve želje ispuniti ukoliko se budeš kladio i kockao i da je sečenje slavskog kolača bezvredna stvar u odnosu na bonus koji dobijaš kad uplatiš novac koji si oteo od dečijih usta (bez obzira što ćeš na taj način razoriti porodicu i sebe, jer u kockarima, vele neki, ima više destrukcije nego kod alkoholičara ili narkomana). Ne, taman posla, nisi ti budala, ali nije zgoreg znati koje boje treba biti papir sa kojim ćeš obrisati dupe ali i koja je krpa, to jest: sunđer, najbolja(i), da sve bude čisto kada ti se žena vrati s posla. I nemoj, nikako, donositi doručak ženi u krevet ukoliko na košulji imaš fleku i ne ličiš na Hju Džekmana, nego prvo operi košulju određenim deterdžentom a onda tek pristupi. Ima leka i ako si impotentan (frigidnost još ne pominju) ali se postavlja pitanje: šta će tu uopšte seks i možeš li ga upražnjavati ukoliko po ceo dan rintaš, biraš deterdžente, pereš, čistiš, kuvaš, hraniš decu, itd. (pritom se podrazumeva da i ostale, muške, poslove odrađuješ, jer, inače, otkud sva ta skupa kola, stanovi i pogledi na more u tim istim reklamama, pored žene koja se samo pirlita). Jedina ti je uteha što ćeš u pauzama svih tih aktivnosti skoknuti do banke gde će te dočekati ljubazne i nasmejane službenice i odobriti ti keš kredit za pet minuta, da možeš ko čovek na odmor ili da zameniš slavinu na česmi, ili da se ne kriješ od ukućana po stanu. I da nahraniš mace i kuce skupocenom hranom i to za one pare koje nisi godinama ponudio ili poslao ostarelim roditeljima jer, ruku na srce, i oni na tim istim reklamama izgledaju lepo i sveže, kao da im ništa i ne treba, dobro uhranjeni i obučeni, još kad drmnu neki sirup za zglobove ili cirkulaciju, ili kupe merač pritiska uz priloženi poslednji ček od penzije, 'de će im biti kraj?! Oni će pak, ostareli roditelji, ovi pravi i nenašminkani, bolešljivi i prilično ofucani, uživo i vaši, što jedva sastavljaju kraj sa krajem, što su željni da vide unučiće i kivni na snaje alapače i feministkinje ili na zetove kockare, uzvratiti udarac svakodnevnim gledanjem jutarnjih programa na kojima se sprovodi druga vrsta reklamne kampanje (takozvano „ispiranje već i onako izlapelog mozga“) i tim istim nezahvalnicima od dece, unučadi, snaji i zetova, žestoko uzvratiti na dan izbora, zorom, kao što čine već nekoliko decenija. Besni zbog toga i pro-zapadnjački orijentisani, jašta, oni, deca nečijih roditelja, će pretiti kako će sve ostaviti i otići na zapad (tamo, kao, ne postoje reklame i idioti koji ih gledaju) ali će, dok to ne učine nikad, čežnjivo gledati kako holivudska starleta miluje gladnu afričku decu ili fudbalera koji je dobio pola milijarde evra za ugovor kako reklamira čips, i iskreno će verovati u to, apsurdno i utemeljeno u istini isto onoliko koliko ta glumica zaista žali tu decu i koliko onaj jede taj isti čips. Oboje su licemeri i to dobro plaćeni. Oni koji, pak, veruju u viđeno, uglavnom jedva sastavljaju kraj sa krajem. Jedno je sigurno, ukoliko ste uplatili osiguranje, lopovi slobodno mogu da vam orobe kuću ili stan. Vi ćete čitati novine i boleće vas krivak za sve. Dobro, ima i neprijatnih situacija, recimo ako ste mlada i lepa žena ali imate gasove pa vam se u liftu dogodi to da će nekoliko muškaraca zapušiti nos i gledati vas sa gađenjem, ali čim uzmete pilulu protiv nadimanja i gasova svi će vas voleti i niko vas više neće izbegavati a, ako, ne daj bože, sredite prostatu sa divnim preparatom koji se nudi eto vas na jahti okruženog sa lepoticama, sve mlađa od mlađe i lepša od lepše, znate o čemu pričam. Kreativni i mladi ljudi svih boja kože, rasa, nacija i seksualnih opredeljenja, nasmejano i srećno konzumiraće bezalkoholna gazirana pića posle kojih vam nadimanje i gasovi ne ginu. Reklama, međutim, ne pokazuje i govori o vojnicima koji širom sveta ubijaju civile i okupiraju druge zemlje a isto tako vole da piju ta pića. To, da li vam je budući zet kreten ili nije, da li je dobar, loš ili zao, zavisi od toga hoće li popiti kiselu vodu na nedeljnom ručku kod vas ili neće. Sa druge strane, devojka će znati jeste li vi pravi čovek za nju ukoliko pojedete tonu hrane a posle popijete tablete za lakše varenje. Nažalost, dečaku koji jede ljuti čips mogu pomoći samo vatrogasci. Ukoliko želite da terate bicikl, trčite ili radite jogu za vreme „onih dana“ - ne očajavajte. Ima leka i za to. Obavezno izaberite uloške koje i do nekoliko puta bolje upijaju i imaju krilca. Ukoliko, pak, koristite tablete za srce dobro bi bilo da uzmete i tablete koje će vaše srce štititi od onih prvih a na kraju zašto ne uzeti i probiotike najmanje šest dana pred putovanje ili ako pijete antibiotike koji će ubiti sve živo u vašem organizmu. I, naravno, kada nas posle nekoliko meseci izolacije puste iz naših brloga a koje nismo čistili nedeljama, niti smo se sami kupali i prali, nećemo se okupati i srediti, oprati zube i namirisati, već ćemo samo uzeti žvakaću gumu i krenuti na ljubavni sastanak: da se ljubimo i ko zna šta još. Lično, dođe mi da puknem od muke kada vidim sve one manekene sa pločicama na trbuhu i sinovima homoseksualcima, i koji jašu delfine, kako me pozivaju da kupim dezodorans, i to mene sa mojim pivskim stomakom i razumljivom netolerancijom prema dukatlijama. Naravno, ni država, to jest njeni organi, nije imuna na marketing (ovde se ne misli na onaj predizborni koji je tek priča za sebe): pozivaće vas sa ekrana da se preventivno zdravstveno pregledate a kada zaista to i budete želeli onda će vam zakazati skener za šest meseci; decu će pozivati da cinkare pedofile i roditelje – barabar, ili na prikazane brojeve telefona ili kod školskog psihologa, ali kad dođe vreme da se kupi garderoba, psihologa i nevladinog sektora neće biti ni od korova nego će tu istu decu školovati roditelji, plaćaće sve račune, kupovati patike i mobilne telefone, štititi ih i od pedofila; gledaćete kampanje u kojima će pretiti kako niko ne sme popreko da pogleda džukelu koja ujeda decu na ulici ali niko neće pomenuti sve one svinje, kokoške i telad, koje koljemo i jedemo svakodnevno, niti ih je briga za prava siromašnih i gladnih, pa ni onih izujedanih. Kada te putem propagande ubede i nateraju da nosiš brnjicu u vidu maske na otvorenom i ausvajse svuda, i kada te uvere da treba da se vakcinišeš da se ne bi razboleo ali se razboljevaš ipak tako vakcinisan zato što se drugi nisu vakcinisali bez obzira što ti jesi: ipak ste u istom košu, i kada te ubede da su sve one prethodne vakcine stvarane decenijama ništa prema ovoj koja je nastala za nekoliko meseci, i, kada te ovi drugi uvere da je veterinarski lek protiv šuge bolji od vakcine ili da korona ne postoji nego da se pušta iz vazduha nekakav otrov ili da su oni koji su umrli a ti ih lično poznaješ, u stvari, propagandni trik svetskih moćnika, onda će te lako ubediti i to da su nuklearne elektrane čiste i bezbedne i da trenutno nema energije i hrane samo zbog toga što se nisi vakcinisao, Rusa ili zbog krize na svetskim tržištima a ne zbog mešetarenja na berzama i zato što se energija i hrana izvoze i dalje troše i bacaju nemilice u zemljama razvijenog sveta... drugim rečima: sve se može ukoliko imaš televizor i gledaš ga, ukoliko ti je internet pristupačan i ako si dovoljno pismen da čitaš novine. Najzad, biće tu i poziva na toleranciju pa će se pojaviti bilbordi na kojima će nas pozivati na trpeljivost i ljubav prema (e)migrantima. Videćemo, tako, na bilbordu, kako nji'ov Hasim drži našu Jelenu za ruku ali nećemo videti kako naš Miodrag drži nji'ovu Husniju za ruku čak i ako bi Miodrag koristio deterdžent sa deset puta koncentrovanijim nečim (jer oni, su, ti migranti i izbeglice, prilično netolerantni i to njih vređa, a nas, da prostite, ko jebe). Da ne dužim već sam odužio. Primera ima mnogo a ja nemam volje da ulazim u dublje sociološke i ostale analize koje niko neće čitati (iz gore priloženog vidi se i zbog čega). Jer, ovde nije u pitanju samo nuđenje određenih proizvoda već formiranje i konstrukcija te proizvodnja budućih konzumenata po meri vremena i proizvoda koji se nude i koji će se nuditi u budućnosti. A, ruku na srce, treba i pripremiti svu tu stoku da se lakše vlada i manipuliše njome. Jer, isti se obrazac koristi i kada dođe vreme za politički marketing. Kako reče jedan reklamni slogan: „nisu sve ovce za šišanje“. Tačno, neke su ovce za mužu a neke, bogami, i za klanje. Ukoliko naručite naš proizvod u sledećih pola sata dobićete ga po neverovatnoj ceni od..... ali to nije sve, ukoliko ga naručite odmah i duplo dobićete neverovatnih ....% popusta, ponuda važi samo danas.... i tako danima, mesecima, godinama... sve do Dugog konačišta i porodice Topalović.

    Govorimo, manje više, o marketingu. Naravno, pored toga što se sve te reklame rade (a, kojima nas svakodnevno bombarduju putem televizije i interneta) za određene ciljne grupe, one isto tako i kreiraju mentalnu i društvenu atmosferu kod pojedinca i u društvu, takođe ciljano i sa namerom. One pored toga što stvaraju javno mnjenje, vrše i mentalni inženjering stvarajući nove generacije maloumnika, prostor gde su uloge jasno podeljene: deca su razmaženi debili, muškarci šonje i kreteni a žene lenčuge i spodobe bez trunke empatije.
    U tim reklamama, uglavnom, više se i ne mogu videti deca, žene i muškarci koji normalno izgledaju i deluju. Pogotovo se retko mogu videti (u normalnom kontekstu, dakle ako nije karikiranje i sprdanje u pitanju) beli ljudi, heteroseksualci, patrijarhalno i rodoljubivo opredeljeni, koji neguju porodične i hrišćanske vrednosti (ili: tamni ljudi, heteroseksualci, patrijarhalno i rodoljubivo opredeljeni, koji neguju porodične i islamske vrednosti), žene koje su stub porodice, nežne majke i verne supruge i deca koja vole, poštuju i slušaju svoje roditelje. 
    Tu, u toj atmosferi koja se stvara i prikazuje, žena mora da bude kurva da bi pojela omiljeni bombon, muškarac šonja i papučar da bi kupio tepih a dete mora sve da polomi po kući i da izbegne nekoliko fatalnih povreda da bi dobilo omiljeni slatkiš. Muškarac na tim reklamama slaže veš i pere sudove dok žena sve to kontroliše, pod budnim okom, jer, bože moj, ovo je novo vreme u kojem treba razoriti razlike u polovima kako bi se otvorila vrata novima, onima što su „oni“.
    Gledajući većinu tih reklama, normalan čovek shvata da su one namenjene idiotima a siguran je da su ih napravili oni koji znaju svoj posao i znaju šta rade. Dakle, idiotizacija je dostigla određeni nivo i sada je treba samo nadograđivati. Oni koji prave reklame, dakle, poznaju dominantnu ciljnu grupu i prema njoj određuju strategiju i taktiku, oni pored toga što prodaju neki proizvod – proizvode i buduće potrošače. Ali, niti bi oni to radili, niti bi iko to plaćao, da te poruke ne nailaze na plodno tle i da ne daju rezultate.
    Prinuđen si, danas, da gledaš debile koji sa ženama raspravljaju o upornim masnim flekama, gledaćeš njihova srećna lica kada shvate da mogu da operu posuđe iako je hrana na njima skorela. Dete na reklami besneće na svog bolesnog oca, vikaće na njega puna srdžbe i mržnje zbog toga što je ne može voditi na koncert zbog svoje bolesti, umesto da mu skuva čaj i kupi lekove, da se brine i neguje ga. Dva morža će poput idiota sedeti na kauču i lupaće se po stomacima srećni zbog toga što su se prejeli kao svinje ali imaju lek koji će im pomoći da svare svu tu hranu.
    Ubediće te da tvoja sreća i ispunjenost života zavisi samo od toga koji telefon poseduješ i na koju si mrežu priključen i da ukoliko kupiš onaj najskuplji više ti prijatelji i rodbina neće ni biti potrebni. Jer, medikamenti protiv prehlade i gripa, po tim reklamama, ne služe za ozdravljenje već da bi se napravili dobri selfiji. Ni u kući ne treba ništa da radiš, niti da se brineš što dete neće da jede povrće: fudbaleri slavnog tima će ti oprati veš i ubediti dete da jede šargarepu (jer za to dete roditelji nisu nikakav autoritet već su to nepismeni terači fuzbala po livadi). Naravno, bezalkoholno pivo biće kolac u sanduk i srce tvog zdravog razuma. Zaboga, kakva je svrha piti pivo koje ne „vata“ (pa to su još Šurdini pajtosi elaborirali u Vrućem vetru)?!
    Ceo minut će te ubeđivati, tebe budalu ispred televizora, kako upravo oni imaju lek koji će ti pomoći više i bolje od bilo čega drugog a onda će ti za tri sekunde izbrbljati da se „o indikacijama, merama opreza i neželjenim efektima, posavetujete se sa lekarom ili farmaceutom“. Onda će te, na sledećem ćošku, sačekati intelektualci, umetnici i sportisti, kojima su inače puna usta urušenog sistema vrednosti i koji na drugim mestima rondaju zbog društva koje propada, i ubeđivati te da će ti se sve želje ispuniti ukoliko se budeš kladio i kockao i da je sečenje slavskog kolača bezvredna stvar u odnosu na bonus koji dobijaš kad uplatiš novac koji si oteo od dečijih usta (bez obzira što ćeš na taj način razoriti porodicu i sebe, jer u kockarima, vele neki, ima više destrukcije nego kod alkoholičara ili narkomana).
    Ne, taman posla, nisi ti budala, ali nije zgoreg znati koje boje treba biti papir sa kojim ćeš obrisati dupe ali i koja je krpa, to jest: sunđer, najbolja(i), da sve bude čisto kada ti se žena vrati s posla. I nemoj, nikako, donositi doručak ženi u krevet ukoliko na košulji imaš fleku i ne ličiš na Hju Džekmana, nego prvo operi košulju određenim deterdžentom a  onda tek pristupi.
   Ima leka i ako si impotentan (frigidnost još ne pominju) ali se postavlja pitanje: šta će tu uopšte seks i možeš li ga upražnjavati ukoliko po ceo dan rintaš, biraš deterdžente, pereš, čistiš, kuvaš, hraniš decu, itd. (pritom se podrazumeva da i ostale, muške, poslove odrađuješ, jer, inače, otkud sva ta skupa kola, stanovi i pogledi na more u tim istim reklamama, pored žene koja se samo pirlita). Jedina ti je uteha što ćeš u pauzama svih tih aktivnosti skoknuti do banke gde će te dočekati ljubazne i nasmejane službenice i odobriti ti keš kredit za pet minuta, da možeš ko čovek na odmor ili da zameniš slavinu na česmi, ili da se ne kriješ od ukućana po stanu. I da nahraniš mace i kuce skupocenom hranom i to za one pare koje nisi godinama ponudio ili poslao ostarelim roditeljima jer, ruku na srce, i oni na tim istim reklamama izgledaju lepo i sveže, kao da im ništa i ne treba, dobro uhranjeni i obučeni, još kad drmnu neki sirup za zglobove ili cirkulaciju, ili kupe merač pritiska uz priloženi poslednji ček od penzije, 'de će im biti kraj?!
   Oni će pak, ostareli roditelji, ovi pravi i nenašminkani, bolešljivi i prilično ofucani, uživo i vaši, što jedva sastavljaju kraj sa krajem, što su željni da vide unučiće i kivni na snaje alapače i feministkinje ili na zetove kockare, uzvratiti udarac svakodnevnim gledanjem jutarnjih programa na kojima se sprovodi druga vrsta reklamne kampanje (takozvano „ispiranje već i onako izlapelog mozga“) i tim istim nezahvalnicima od dece, unučadi, snaji i zetova, žestoko uzvratiti na dan izbora, zorom, kao što čine već nekoliko decenija.
   Besni zbog toga i pro-zapadnjački orijentisani, jašta, oni, deca nečijih roditelja, će pretiti kako će sve ostaviti i otići na zapad (tamo, kao, ne postoje reklame i idioti koji ih gledaju) ali će, dok to ne učine nikad, čežnjivo gledati kako holivudska starleta miluje gladnu afričku decu ili fudbalera koji je dobio pola milijarde evra za ugovor kako reklamira čips, i iskreno će verovati u to, apsurdno  i utemeljeno u istini isto onoliko koliko ta glumica zaista žali tu decu i koliko onaj jede taj isti čips. Oboje su licemeri i to dobro plaćeni. Oni koji, pak, veruju u viđeno, uglavnom jedva sastavljaju kraj sa krajem.
   Jedno je sigurno, ukoliko ste uplatili osiguranje, lopovi slobodno mogu da vam orobe kuću ili stan. Vi ćete čitati novine i boleće vas krivak za sve. Dobro, ima i neprijatnih situacija, recimo ako ste mlada i lepa žena ali imate gasove pa vam se u liftu dogodi to da će nekoliko muškaraca zapušiti nos i gledati vas sa gađenjem, ali čim uzmete pilulu protiv nadimanja i gasova svi će vas voleti i niko vas više neće izbegavati a, ako, ne daj bože, sredite prostatu sa divnim preparatom koji se nudi eto vas na jahti okruženog sa lepoticama, sve mlađa od mlađe i lepša od lepše, znate o čemu pričam.
   Kreativni i mladi ljudi svih boja kože, rasa, nacija i seksualnih opredeljenja, nasmejano i srećno konzumiraće bezalkoholna gazirana pića posle kojih vam nadimanje i gasovi ne ginu. Reklama, međutim, ne pokazuje i govori o vojnicima koji širom sveta ubijaju civile i okupiraju druge zemlje a isto tako vole da piju ta pića.
   To, da li vam je budući zet kreten ili nije, da li je dobar, loš ili zao, zavisi od toga hoće li popiti kiselu vodu na nedeljnom ručku kod vas ili neće. Sa druge strane, devojka će znati jeste li vi pravi čovek za nju ukoliko pojedete tonu hrane a posle popijete tablete za lakše varenje. Nažalost, dečaku koji jede ljuti čips mogu pomoći samo vatrogasci.
   Ukoliko želite da terate bicikl, trčite ili radite jogu za vreme „onih dana“ - ne očajavajte. Ima leka i za to. Obavezno izaberite uloške koje i do nekoliko puta bolje upijaju i imaju krilca. Ukoliko, pak, koristite tablete za srce dobro bi bilo da uzmete i tablete koje će vaše srce štititi od onih prvih a na kraju zašto ne uzeti i probiotike najmanje šest dana pred putovanje ili ako pijete antibiotike koji će ubiti sve živo u vašem organizmu.
    I, naravno, kada nas posle nekoliko meseci izolacije puste iz naših brloga a koje nismo čistili nedeljama, niti smo se sami kupali i prali, nećemo se okupati i srediti, oprati zube i namirisati, već ćemo samo uzeti žvakaću gumu i krenuti na ljubavni sastanak: da se ljubimo i ko zna šta još. Lično, dođe mi da puknem od muke kada vidim sve one manekene sa pločicama na trbuhu i sinovima homoseksualcima, i koji jašu delfine, kako me pozivaju da kupim dezodorans, i to mene sa mojim pivskim stomakom i razumljivom netolerancijom prema dukatlijama.
   Naravno, ni država, to jest njeni organi, nije imuna na marketing (ovde se ne misli na onaj predizborni koji je tek priča za sebe): pozivaće vas sa ekrana da se preventivno zdravstveno pregledate a kada zaista to i budete želeli onda će vam zakazati skener za šest meseci; decu će pozivati da cinkare pedofile i roditelje – barabar, ili na prikazane brojeve telefona ili kod školskog psihologa, ali kad dođe vreme da se kupi garderoba, psihologa i nevladinog sektora neće biti ni od korova nego će tu istu decu školovati roditelji, plaćaće sve račune, kupovati patike i mobilne telefone, štititi ih i od pedofila; gledaćete kampanje u kojima će pretiti kako niko ne sme popreko da pogleda džukelu koja ujeda decu na ulici ali niko neće pomenuti sve one svinje, kokoške i telad, koje koljemo i jedemo svakodnevno, niti ih je briga za prava siromašnih i gladnih, pa ni onih izujedanih.
   Kada te putem propagande ubede i nateraju da nosiš brnjicu u vidu maske na otvorenom i ausvajse svuda, i kada te uvere da treba da se vakcinišeš da se ne bi razboleo ali se razboljevaš ipak tako vakcinisan zato što se drugi nisu vakcinisali bez obzira što ti jesi: ipak ste u istom košu, i kada te ubede da su sve one prethodne vakcine stvarane decenijama ništa prema ovoj koja je nastala za nekoliko meseci, i, kada te ovi drugi uvere da je veterinarski lek protiv šuge bolji od vakcine ili da korona ne postoji nego da se pušta iz vazduha nekakav otrov ili da su oni koji su umrli a ti ih lično poznaješ, u stvari, propagandni trik svetskih moćnika, onda će te lako ubediti i to da su nuklearne elektrane čiste i bezbedne i da trenutno nema energije i hrane samo zbog toga što se nisi vakcinisao, Rusa ili zbog krize na svetskim tržištima a ne zbog mešetarenja na berzama i zato što se energija i hrana izvoze i dalje troše i bacaju nemilice u zemljama razvijenog sveta... drugim rečima: sve se može ukoliko imaš televizor i gledaš ga, ukoliko ti je internet pristupačan i ako si dovoljno pismen da čitaš novine.
   Najzad, biće tu i poziva na toleranciju pa će se pojaviti bilbordi na kojima će nas pozivati na trpeljivost i ljubav prema (e)migrantima. Videćemo, tako, na bilbordu, kako nji'ov Hasim drži našu Jelenu za ruku ali nećemo videti kako naš Miodrag drži nji'ovu Husniju za ruku čak i ako bi Miodrag koristio deterdžent sa deset puta koncentrovanijim nečim (jer oni, su, ti migranti i izbeglice, prilično netolerantni i to njih vređa, a nas, da prostite, ko jebe).
   Da ne dužim već sam odužio. Primera ima mnogo a ja nemam volje da ulazim u dublje sociološke i ostale analize koje niko neće čitati (iz gore priloženog vidi se i zbog čega). Jer, ovde nije u pitanju samo nuđenje određenih proizvoda već formiranje i konstrukcija te proizvodnja budućih konzumenata po meri vremena i proizvoda koji se nude i koji će se nuditi u budućnosti. A, ruku na srce, treba i pripremiti svu tu stoku da se lakše vlada i manipuliše njome. Jer, isti se obrazac koristi i kada dođe vreme za politički marketing. Kako reče jedan reklamni slogan: „nisu sve ovce za šišanje“. Tačno, neke su ovce za mužu a neke, bogami, i za klanje.

Ukoliko naručite naš proizvod u sledećih pola sata dobićete ga po neverovatnoj ceni od..... ali to nije sve, ukoliko ga naručite odmah i duplo dobićete neverovatnih ....% popusta, ponuda važi samo danas.... i tako danima, mesecima, godinama... sve do Dugog konačišta i porodice Topalović.


MARKETING U SLUZBI GLOBALNE IDIOTIZACIJE (ILI: IDIOTSKE GLOBALIZACIJE)

 Igor Đurić
MARKETING U SLUŽBI GLOBALNE IDIOTIZACIJE (ILI: IDIOTSKE GLOBALIZACIJE)

MARKETING U SLUŽBI GLOBALNE IDIOTIZACIJE (ILI: IDIOTSKE GLOBALIZACIJE)

Duša umorna a ruka po malo trepti. Otud je rukopis iskrivljen, izlomljen, i sav drhtav, te je i priča ista. - Vratili smo se i niko nas ne dira. Ideš ulicom normalno, po neko nešto kaže ili te popreko pogleda, al' to je sve. Za, sad... Ne bi mi pravo zbog onog što čuh, pa se obrecnuh na gosta iz daljine: - Ajde, molim te.... - Da vidiš samo kako se izgradilo!!! – prekinu me u pola rečenice k'o da je slutio šta ću da mu kažem. Jeste, mislim se, nisam tamo bio još od 1999-te, verovatno se nešto gradilo. A, nisam uveče leg'o u krevet, niti se ujutro probudio a da ne pomislim na moju varoš u Metohiji. Samo, čemu sad to?! - Ko je gradio?! – pitam ga ljutito. - Pa ne znam, oni, stranci, para im nikad nije nedostajalo, znaš i sam. - Nije to naše mesto izgrađeno, bre, naše mesto je izgorelo, sećaš se?! Hvališ se da te niko ne bije i maltretira kad ideš ulicom, u vremenu kad u takozvanom civilizovanom svetu ni kuče ne smeš popreko da pogledaš!!! 'De nam se izgubi dostojanstvo, bre? I, ona arogancija zbog koje najebasmo... Od siline osećanja i neartikulisanog mahanja rukama prosuh kafu i pokajah se što uopšte dođoh da se vidimo. Konobar već poče da nas pogleduje ispod oka. - Nemamo svi ko ti, neko je morao da se vrati, ili ostane, jer nije imao kud! – ljutnu se sad i moj drug iz detinjstva. - Nije tako, nisi imao 'de ni kad si bežao, pa si opet pobeg'o. Kod koga se vraćaš sad i šta tim vraćanjem priznaješ: to je važno!!! - Vraćam se na svoje!!! – sad je i on vikao. Ućutasmo se. Konobar nas pogledom upozori. Ćutali smo, ne zbog njega, briga nas je bilo, više je ćutnja bila osiguranje od ružne reči uvreduše koja padne i nikad više ne može da se podigne i skloni. A nismo se videli godinama: ja i moj drug. U jednoj ulici smo se rodili i rasli, u isti tanjir 'leb umakali. Zajedno stasavali, momčili se, prepričavali prve ljubavne zgode i nezgode. Bili nerazdvojni godinama. Pa se razdvojili ratom i bežanjem. Ja sam brinuo o porodici, o deci, on je bio sam. Ćutimo, daklem. Pa naručimo rakiju. Pismo, daklem, i ćutasmo. Dočim, naručismo opet. Konobar traži da platimo, on ga podrugljivo odbija: - Nećeš ti meni da naplaćuješ u sred pića, nismo završili, bojiš se da ti ne pobegnemo, ne boj se, mi „Šiptari“ smo puni para, evo moj drug... Ovaj uteče prema šanku, te mu ne dade da završi i kaže štogod gore. On meni: - Jel' se sećaš one lepe devojke, iz sela pod brdom, što smo je obojica voleli a ona volela trećeg? Ja njemu: - Sećam se – velim a osmeh mi preorava usnice. - Umrla prošle godine, strefilo je ono najgore, ni dva meseca nije sastavila. A, znaš li ti, jado moj, kad već govoriš o civilizovanom svetu i dostojanstvu, da nisu hteli da daju dozvolu da se sahrani na groblju u Kraljevu, već su morali da je nose u neko opustelo selo van grada, u okolini Mataruške Banje, 'de ne sahranjuju nikoga odavno. Živela je u izbegličkom kampu. Toliko o dostojanstvu tvome. - Nemoj to i tako da mi pričaš. Nemoj, brate, ajde nešto lepo kaži, nismo se videli više od deset godina. - Nema ništa lepo da se kaže. Sve lepe reči smo potrošili u mladosti, u zavičaju. Onakvu lepoticu nisu hteli da sa'rane u svome groblju!!! Toj Šumadiji smo mi pevali kad se napijemo i zbog te pesme su nas privodili šiptarski milicioneri. A ti mi pričaš o dostojanstvu, jebalo te ono! Ne odgovorih. Shvatih da je to pametnije. Opet naručismo. I opet rakiju, ljutu i gorku, ujedno. I opet nas konobar popreko pogleda, manje zbog rakije a više zbog naglaska našeg koji se odbijao rikošetom od prljavih kafanskih zidova i probijao mu uši. Sad ja njega pitam: - Što se ti ne oženi? - Nije me 'tela ni jedna – odgovori ne bez ironije i jeda. Mislim se: prođe mu život uludo. Ni kučeta ni mačeta: moj drug. A kakav je lola bio?! A sad živi u kućici koju su mu tuđinci napravili na zgarištu stare, i ima jednu sklepanu klupicu ispred nje, na kojoj (kažu mi ljudi) sedi satima i gleda preda se. Ništa, pri tom, ne vidi (nastavljaju oni što mi potkažu koju o njemu), jer su okolo visoki zidovi ili zgarišta. Iza zidina ne može pogledom da dopre, zgarišta neće da vidi i ako ih gleda. - A, ti prodade? – upita me sa srdžbom. - Prodado' – odgovaram ja postiđeno. - Dobro prodade, pričaju ljudi?! - Ne toliko dobro koliko pričaju, ali nije ni loše. Očekivao sam da će mi, već polupijan, reći kako mi je sada lako da njega kritikujem i pametujem mu oko njegovog povratka, kad sam se lepo obezbedio i na bezbednom sam. Ne reče mi ništa. Ili to ostavi za posle, da to rakija kaže umesto njega. Na žalost, taki smo mi dole vazda bili: šta smo trezni mislili - to bi pijani govorili. I sutra otrežnjeni odricali se izgovorenog, govoreći da se ničeg ne sećamo. I sve tako u krug. - Isto nam se 'vata - nastavi zamišljeno i odsutno – tebe ovde zovu „Šiptar“, mene tamo 'oće da poarnaute. - Isto – kažem ja neiskreno tužno a u nameri da ga malo umirim. Lepo smo živeli tamo. I mirno, da se ne lažemo, i ako je podneblje bilo nemirno a ljudi zli. Bili smo mladi, ništa nam nije bilo teško. Bili smo mladi i jaki pa su nas komšije izbegavale. Komšije su, naime, volele da udare kurvinski i na slabijeg, na nejač. Tako nam je iskustvo, nema u ovim rečima predrasuda. - Jel' se rodio ko? - 'De, jel' se rodio? - Pa u varoši, od naših što su se vratili, jel' ko dobio dete? - Niko! Nema male dece, uopšte. - Ne valja – rekoh. - Ne valja – reče. - A, zakopaste li koga? - Ne! - Ne valja – ponovih. - Ne valja – ponovi. Ne valja: 'de se ne rađa i ne mre, tu nema života i napretka. Čak je i gore kad se niko ne sahranjuje, jer roditi se možeš svugde, prema prilici i slučaju, isto se tako i mre, samo se mesto sahrane bira prema tome gde će ti potomstvo živeti. Da te obiđu i zapale ti sveću. - Da odemo negde da jedemo – rekoh pa ugrizoh usnu, trebalo je da ga zovem kući u goste a ne „negde“. - Ne – kaže moj drug najbolji, negdanji – da pijemo još malo, pa da se rastajemo. Opet iz nekog nepoznatog razloga prećutah poziv u goste i na konak. A bili smo jedna duša nekad, u dva tela. Nismo se razdvajali. Danas smo dve senke bez duše, koje nemaju ništa zajedničkog osim sumnjivih uspomena. - Kako ti ide? – pita me više retorički. - Zdravo smo – kažem mu. - Znači: dobro?! – uporan je on. - Dobro – odgovaram više radi reda. Ne smem, pak, da ga pitam: kako njemu ide. Vidim po njemu. Nije se snaš'o, pričaju isti oni ljudi. - Dobro je tebi, dobro – nastavlja on – snalažljiv si ti. - I, u klozet da me zatvoriš ne bih ostao gladan – pokušavam da se našalim. On ne reaguje na moju nezgrapnu šalu. Vidim, za drugo se sprema. Osetio sam u njegovim rečima gorčinu, počela je tada rakija da priča. A moja još nije pristigla da odgovori. - Dobro si se ti snalazio i za vreme rata – rečjom zahrapavi, pa me pogleda ispod oka. Ćutao sam. Ponovo. I navrtao iz čokanja. Žurio sam da mi rakija donese odgovor, neki ljut i odsečan. - A?! – viknu i isprsi se prema meni – šta veliš sad?! Ajde kaži mi nešto o dostojanstvu?! - I oni su meni sve pokrali i popalili – kažem u pola glasa. - Je li, žiti majka, tako kažeš?! – ispi moj drug naiskap u pola rečenice – Ama, ti si njima prvi! A ja nisam, znaš ti to! Pa ko je onda dostojanstven, kaži ti meni!? - Ceo vek su nas pljačkali i ubijali – glasom sve tišim izgovarao sam reči za koje sam bio svestan da ne vrede ništa u tom trenutku, jer su htele da odbrane neodbranjivo, da ulepšaju loše. - Ostav' tu priču, meni! – reče pa zaćuta. - Da platim pa da idemo, kasno je? – po treći put, k'o Petar u Judeji, odrekoh se poziva. Ćutao je i ćutanjem se nije složio. Toga dana smo ćutali ili smo pričali. Razgovarali nismo. A nekad smo znali satima da razmenjujemo misli i osećanja a da pri tom ćutimo i pecamo ribu u brzaku, ili čitamo stripove u šljiviku, ili sedimo u zadnjoj klupi uljuljkani u tminu zimskog predvečerja u našoj debeloj provinciji. Život bih tada dao za njega a sad mi je stran i počinjem da ga mrzim jer me podseća na moje nepočinstvo. Došao je iz daleka a ja ga ne zovem kući, već sedimo u kafani koja je tek nekoliko stotina metara udaljena od mog novog doma. - Onakvu lepoticu, jebo im ja mater! – a oči mu pune suza behu. Pa me sa tim suznim očima pogleda pravo u oči: - I veliš, slab sam Srbin čim pristajem da živim pod njihovom vlašću, što sam srećan jer me ne zajebavaju kad idem ulicom?! - Nisam to rekao. - Al' si mislio! - Nisam... - Plitak je meni novčanik za veliko srpstvo, baće. Ne možeš danas, ni ovde ni tamo, biti veliki Srbin sa praznim džepovima. Al' ti o tome nemaš pojma, ti si se, kažu ljudi, „snaš'o“! - Da batalimo te priče više, da idemo polako, dosta popismo. - Nećemo još – veli – imam još do autobusa... vremena... A kad se budemo rastali više se nećemo viđati. Laknu mi što pomenu autobus. Ne bih znao šta ću sa njim celu noć. Ipak rekoh: - Nemoj tako, pijan si pa svašta pričaš. - Koliko puta smo se zajedno napili? – najzad mi se obrati nekako normalno i kako treba, al' to bi samo tada i na kratko. - Nema broja – rekoh – u kafanu, na sabor, na igranku, čak smo se opijali i na dvorenjima! - Jest' – nasmeja se prvi put te večeri – tad je najslađe. Pa otera osmeh sa lica i reče: - E, više nećemo, ovo je poslednje, zato da iskoristimo. Konobar, daj još dve! Konobar ga pogleda, sada već sa mržnjom u očima ali ne smede da odbije. Rekoh: - Ja stvarno ne mogu više. Reče: - Još po jednu, da ti nešto reknem, pa ćemo svak na svoju stranu. Nešto što je na srcu, da ti kažem šta me tišti, pa posle idi. Toga sam se ja i bojao, zbog toga na srcu sam i žurio da se rastavimo. Poče: - Kuće su nam zapalili dušmani, to mu dođe k'o normalno, mrzi te, došlo mu vreme da može, a, izgorelo je po nešto i od njihovog, pa se sveti. Nije meni bilo teško što sam ostao bez rodnog doma već što sam ostao bez iluzije da imam otadžbinu. Ljudi čine državu a ja čoveka ovde nisam sreo. Kako su nas dočekali, jel' se sećaš?! Al', opet, šta ima njima da zameram. Kakvi smo mi bili dok ne pobegosmo!? Jel' se sećaš da smo 'teli jedni drugima oči da izvadimo, komšija sa komšijom zbog partije, brat sa bratom oko međe, Srbin sa Crnogorcem - ko zna oko čega?! Kako mi dočekasmo one mučenike iz Krajine? Brojali smo im svaki zalogaj. Ista smo govna, bre!!! To je prvo! I opsova glasno, da cela kafana čuje. Konobar skupi hrabrosti i priđe da nas upozori da budemo tiši i pristojni. On opsova i njega. Ja sa zebnjom sačekah „ono drugo“. - Onakvu lepoticu, ej!!! Drugo... Najteže mi je bilo kad sam te video da kradeš i grabiš tuđe. Tad je meni sve izgorelo, tad su me pljačkali i palili, tad su me tukli i maltretirali. Tad sam ja izgubio dostojanstvo o kojem mi ti sad i ovde popuješ!!! To je civilizacija o kojoj ti pričaš?! Eto, to sam 'teo da ti kažem. Kad sam dolazio ovamo nije mi bilo to na pameti, al' pošto ti pomenu dostojanstvo... – poslednju rečenicu je izgovorio šapatom. Platili smo i zašli u sumrak. Konobar se čak i nasmešio posle svega, te poželeo nam „laku noć“, kad je video koliki smo mu bakšiš ostavili. Išli smo ulicom, u kojoj nismo rasli i koja vodi gradom koji nije naš. Vredi li reći, opet smo ćutali. Nisam ništa rekao od kada je on završio sa svojom pričom. Šta reći? Sramim se ja, ima cela decenija. Ne znam šta mi tad bi?! Ko da sam bio lud?! A, nikakvu vajdu nisam imao od toga. Da me sad pitaš: šta sam krao? – ne bi znao da ti kažem. A, krao sam. On ima pravo to da mi kaže. Da je to neko drugi rekao već bi dobio po nosu. Imam, možda, dosta opravdanja ali mi ne vredi ni jedno. Meni ne vrede, njemu ne trebaju. Osećam zato da više nemam prava ni na uspomene, jedino vredno što sam imao. On mi ne da, on mi sada svojim ćutanjem oduzima pravo na njih. Sa pravom – ako ćemo pravo. Čiste su nam i lepe zajedničke uspomene ali mi nismo ljudi koji ih zaslužuju: on, jer se predao, ja, jer sam ih izdao krađom i kurvarlukom. Na raskrsnici zastade i pruži mi kesu: - Čokolade za decu i kafa za snajku. I ode u mrak, prema stanici. Nismo se ni pozdravili, nije hteo Judin poljubac, a ja mislim da nisam izdao: samo sam se odrek'o. Nisam ga pozvao na konak. Iskoristio sam već sva tri odricanja do zore. Ne bi ni došao. Ode on u svoju Metohiju, na svoje. Tamo se možda ne može dostojanstveno živeti ali se može dostojanstveno trpeti.

    Duša umorna a ruka po malo trepti. Otud je rukopis iskrivljen, izlomljen, i sav drhtav, te je i priča ista.
    - Vratili smo se i niko nas ne dira. Ideš ulicom normalno, po neko nešto kaže ili te popreko pogleda, al' to je sve. Za, sad...
    Ne bi mi pravo zbog onog što čuh, pa se obrecnuh na gosta iz daljine:
    - Ajde, molim te....
    - Da vidiš samo kako se izgradilo!!! – prekinu me u pola rečenice k'o da je slutio šta ću da mu kažem.
     Jeste, mislim se, nisam tamo bio još od 1999-te, verovatno se nešto gradilo. A, nisam uveče leg'o u krevet, niti se ujutro probudio a da ne pomislim na moju varoš u Metohiji. Samo, čemu sad to?!
    - Ko je gradio?! – pitam ga ljutito.
    - Pa ne znam, oni, stranci, para im nikad nije nedostajalo, znaš i sam.
    - Nije to naše mesto izgrađeno, bre, naše mesto je izgorelo, sećaš se?! Hvališ se da te niko ne bije i maltretira kad ideš ulicom, u vremenu kad u takozvanom civilizovanom svetu ni kuče ne smeš popreko da pogledaš!!! 'De nam se izgubi dostojanstvo, bre? I, ona arogancija zbog koje najebasmo...
    Od siline osećanja i neartikulisanog mahanja rukama prosuh kafu i pokajah se što uopšte dođoh da se vidimo. Konobar već poče da nas pogleduje ispod oka.
    - Nemamo svi ko ti, neko je morao da se vrati, ili ostane,  jer nije imao kud! – ljutnu se sad i moj drug iz detinjstva.
    - Nije tako, nisi imao 'de ni kad si bežao, pa si opet pobeg'o. Kod koga se vraćaš sad i šta tim vraćanjem priznaješ: to je važno!!!
    - Vraćam se na svoje!!! – sad je i on vikao.
    Ućutasmo se. Konobar nas pogledom upozori. Ćutali smo, ne zbog njega, briga nas je bilo, više je ćutnja bila osiguranje od ružne reči uvreduše koja padne i nikad više ne može da se podigne i skloni. A nismo se videli godinama: ja i moj drug. U jednoj ulici smo se rodili i rasli, u isti tanjir 'leb umakali. Zajedno stasavali, momčili se, prepričavali prve ljubavne zgode i nezgode. Bili nerazdvojni godinama. Pa se razdvojili ratom i bežanjem. Ja sam brinuo o porodici, o deci, on je bio sam.
    Ćutimo, daklem. Pa naručimo rakiju. Pismo, daklem, i ćutasmo. Dočim, naručismo opet. Konobar traži da platimo, on ga podrugljivo odbija:
   - Nećeš ti meni da naplaćuješ u sred pića, nismo završili, bojiš se da ti ne pobegnemo, ne boj se, mi „Šiptari“ smo puni para, evo moj drug...
   Ovaj uteče prema šanku, te mu ne dade da završi i kaže štogod gore.
   On meni:
   - Jel' se sećaš one lepe devojke, iz sela pod brdom, što smo je obojica voleli a ona volela trećeg?
    Ja njemu:
   - Sećam se – velim a osmeh mi preorava usnice.
    - Umrla prošle godine, strefilo je ono najgore, ni dva meseca nije sastavila. A, znaš li ti, jado moj, kad već govoriš o civilizovanom svetu i dostojanstvu, da nisu hteli da daju dozvolu da se sahrani na groblju u Kraljevu, već su morali da je nose u neko opustelo selo van grada, u okolini Mataruške Banje, 'de ne sahranjuju nikoga odavno. Živela je u izbegličkom kampu. Toliko o dostojanstvu tvome.
   - Nemoj to i tako da mi pričaš. Nemoj, brate, ajde nešto lepo kaži, nismo se videli više od deset godina.
    - Nema ništa lepo da se kaže. Sve lepe reči smo potrošili u mladosti, u zavičaju. Onakvu lepoticu nisu hteli da sa'rane u svome groblju!!! Toj Šumadiji smo mi pevali kad se napijemo i zbog te pesme su nas privodili šiptarski milicioneri. A ti mi pričaš o dostojanstvu, jebalo te ono!
    Ne odgovorih. Shvatih da je to pametnije. Opet naručismo. I opet rakiju, ljutu i gorku, ujedno. I opet nas konobar popreko pogleda, manje zbog rakije a više zbog naglaska našeg koji se odbijao rikošetom od prljavih kafanskih zidova i probijao mu uši.
    Sad ja njega pitam:
   - Što se ti ne oženi?
    - Nije me 'tela ni jedna – odgovori ne bez ironije i jeda.
    Mislim se: prođe mu život uludo. Ni kučeta ni mačeta: moj drug. A kakav je lola bio?! A sad živi u kućici koju su mu tuđinci napravili na zgarištu stare, i ima jednu sklepanu klupicu ispred nje, na kojoj (kažu mi ljudi) sedi satima i gleda preda se. Ništa, pri tom, ne vidi (nastavljaju oni što mi potkažu koju o njemu), jer su okolo visoki zidovi ili zgarišta. Iza zidina ne može pogledom da dopre, zgarišta neće da vidi i ako ih gleda.
    - A, ti prodade? – upita me sa srdžbom.
    - Prodado' – odgovaram ja postiđeno.
    - Dobro prodade, pričaju ljudi?!
    -  Ne toliko dobro koliko pričaju, ali nije ni loše.
    Očekivao sam da će mi, već polupijan, reći kako mi je sada lako da njega kritikujem i pametujem mu oko njegovog povratka, kad sam se lepo obezbedio i na bezbednom sam. Ne reče mi ništa. Ili to ostavi za posle, da to rakija kaže umesto njega. Na žalost, taki smo mi dole vazda bili: šta smo trezni mislili - to bi pijani govorili. I sutra otrežnjeni odricali se izgovorenog, govoreći da se ničeg ne sećamo. I sve tako u krug.
    - Isto nam se 'vata - nastavi zamišljeno i odsutno – tebe ovde zovu „Šiptar“, mene tamo 'oće da poarnaute.
    - Isto – kažem ja neiskreno tužno a u nameri da ga malo umirim.
    Lepo smo živeli tamo. I mirno, da se ne lažemo, i ako je podneblje bilo nemirno a ljudi zli. Bili smo mladi, ništa nam nije bilo teško. Bili smo mladi i jaki pa su nas komšije izbegavale. Komšije su, naime, volele da udare kurvinski i na slabijeg, na nejač. Tako nam je iskustvo, nema u ovim rečima predrasuda.
    - Jel' se rodio ko?
    - 'De, jel' se rodio?
    - Pa u varoši, od naših što su se vratili, jel' ko dobio dete?
    - Niko! Nema male dece, uopšte.
    - Ne valja – rekoh.
    - Ne valja – reče.
    - A, zakopaste li koga?
    - Ne!
    - Ne valja – ponovih.
    - Ne valja – ponovi.
     Ne valja: 'de se ne rađa i ne mre, tu nema života i napretka. Čak je i gore kad se niko ne sahranjuje, jer roditi se možeš svugde, prema prilici i slučaju, isto se tako i mre, samo se mesto sahrane bira prema tome gde će ti potomstvo živeti. Da te obiđu i zapale ti sveću.
    - Da odemo negde da jedemo – rekoh pa ugrizoh usnu, trebalo je da ga zovem kući u goste a ne „negde“.
    - Ne – kaže moj drug najbolji, negdanji – da pijemo još malo, pa da se rastajemo.
    Opet iz nekog nepoznatog razloga prećutah poziv u goste i na konak.
     A bili smo jedna duša nekad, u dva tela. Nismo se razdvajali. Danas smo dve senke bez duše, koje nemaju ništa zajedničkog osim sumnjivih uspomena.
    - Kako ti ide? – pita me više retorički.
    - Zdravo smo – kažem mu.
    - Znači: dobro?! – uporan je on.
    - Dobro – odgovaram više radi reda.
     Ne smem, pak, da ga pitam: kako njemu ide. Vidim po njemu. Nije se snaš'o, pričaju isti oni ljudi.
    - Dobro je tebi, dobro – nastavlja on – snalažljiv si ti.
    - I, u klozet da me zatvoriš ne bih ostao gladan – pokušavam da se našalim.
    On ne reaguje na moju nezgrapnu šalu. Vidim, za drugo se sprema. Osetio sam u njegovim rečima gorčinu, počela je tada rakija da priča. A moja još nije pristigla da odgovori.
    - Dobro si se ti snalazio i za vreme rata – rečjom zahrapavi, pa me pogleda ispod oka.
     Ćutao sam. Ponovo. I navrtao iz čokanja. Žurio sam da mi rakija donese odgovor, neki ljut i odsečan.
    - A?! – viknu i isprsi se prema meni – šta veliš sad?! Ajde kaži mi nešto o dostojanstvu?!
    - I oni su meni sve pokrali i popalili – kažem u pola glasa.
     - Je li, žiti majka, tako kažeš?! – ispi moj drug naiskap u pola rečenice – Ama, ti si njima prvi! A ja nisam, znaš ti to! Pa ko je onda dostojanstven, kaži ti meni!?
     - Ceo vek su nas pljačkali i ubijali – glasom sve tišim izgovarao sam reči za koje sam bio svestan da ne vrede ništa u tom trenutku, jer su htele da odbrane neodbranjivo, da ulepšaju loše.
    - Ostav' tu priču, meni! – reče pa zaćuta.
    - Da platim pa da idemo, kasno je? – po treći put, k'o Petar u Judeji, odrekoh se poziva.
    Ćutao je i ćutanjem se nije složio. Toga dana smo ćutali ili smo pričali. Razgovarali nismo. A nekad smo znali satima da razmenjujemo misli i osećanja a da pri tom ćutimo i pecamo ribu u brzaku, ili čitamo stripove u šljiviku, ili sedimo u zadnjoj klupi uljuljkani u tminu zimskog predvečerja u našoj debeloj provinciji. Život bih tada dao za njega a sad mi je stran i počinjem da ga mrzim jer me podseća na moje nepočinstvo. Došao je iz daleka a ja ga ne zovem kući, već sedimo u kafani koja je tek nekoliko stotina metara udaljena od mog novog doma.
    - Onakvu lepoticu, jebo im ja mater! – a oči mu pune suza behu.
    Pa me sa tim suznim očima pogleda pravo u oči:
    - I veliš, slab sam Srbin čim pristajem da živim pod njihovom vlašću, što sam srećan jer me ne zajebavaju kad idem ulicom?!
    - Nisam to rekao.
    - Al' si mislio!
    - Nisam...
     - Plitak je meni novčanik za veliko srpstvo, baće. Ne možeš danas, ni ovde ni tamo, biti veliki Srbin sa praznim džepovima. Al' ti o tome nemaš pojma, ti si se, kažu ljudi, „snaš'o“!
    - Da batalimo te priče više, da idemo polako, dosta popismo.
    - Nećemo još – veli – imam još do autobusa... vremena... A kad se budemo rastali više se nećemo viđati.
     Laknu mi što pomenu autobus. Ne bih znao šta ću sa njim celu noć. Ipak rekoh:
    - Nemoj tako, pijan si pa svašta pričaš.
    - Koliko puta smo se zajedno napili? – najzad mi se obrati nekako normalno i kako treba, al' to bi samo tada i na kratko.
    - Nema broja – rekoh – u kafanu, na sabor, na igranku, čak smo se opijali i na dvorenjima!
    - Jest' – nasmeja se prvi put te večeri – tad je najslađe.
    Pa otera osmeh sa lica i reče:
    - E, više nećemo, ovo je poslednje, zato da iskoristimo. Konobar, daj još dve!
    Konobar ga pogleda, sada već sa mržnjom u očima ali ne smede da odbije.
   Rekoh:
    - Ja stvarno ne mogu više.
    Reče:
    - Još po jednu, da ti nešto reknem, pa ćemo svak na svoju stranu. Nešto što je na srcu, da ti kažem šta me tišti, pa posle idi.
    Toga sam se ja i bojao, zbog toga na srcu sam i žurio da se rastavimo.
   Poče:
    - Kuće su nam zapalili dušmani, to mu dođe k'o normalno, mrzi te, došlo mu vreme da može, a, izgorelo je po nešto i od njihovog, pa se sveti. Nije meni bilo teško što sam ostao bez rodnog doma već što sam ostao bez iluzije da imam otadžbinu. Ljudi čine državu a ja čoveka ovde nisam sreo. Kako su nas dočekali, jel' se sećaš?! Al', opet, šta ima njima da zameram. Kakvi smo mi bili dok ne pobegosmo!? Jel' se sećaš da smo 'teli jedni drugima oči da izvadimo, komšija sa komšijom zbog partije, brat sa bratom oko međe, Srbin sa Crnogorcem - ko zna oko čega?! Kako mi dočekasmo one mučenike iz Krajine? Brojali smo im svaki zalogaj. Ista smo govna, bre!!! To je prvo!
    I opsova glasno, da cela kafana čuje. Konobar skupi hrabrosti i priđe da nas upozori da budemo tiši i pristojni. On opsova i njega. Ja sa zebnjom sačekah „ono drugo“.
    - Onakvu lepoticu, ej!!! Drugo... Najteže mi je bilo kad sam te video da kradeš i grabiš tuđe. Tad je meni sve izgorelo, tad su me pljačkali i palili, tad su me tukli i maltretirali. Tad sam ja izgubio dostojanstvo o kojem mi ti sad i ovde popuješ!!! To je civilizacija o kojoj ti pričaš?! Eto, to sam 'teo da ti kažem. Kad sam dolazio ovamo nije mi bilo to na pameti, al' pošto ti pomenu dostojanstvo...  – poslednju rečenicu je izgovorio šapatom.
    Platili smo i zašli u sumrak. Konobar se čak i nasmešio posle svega, te poželeo nam „laku noć“, kad je video koliki smo mu bakšiš ostavili. Išli smo ulicom, u kojoj nismo rasli i koja vodi gradom koji nije naš. Vredi li reći, opet smo ćutali. Nisam ništa rekao od kada je on završio sa svojom pričom. Šta reći? Sramim se ja, ima cela decenija. Ne znam šta mi tad bi?! Ko da sam bio lud?! A, nikakvu vajdu nisam imao od toga. Da me sad pitaš: šta sam krao? – ne bi znao da ti kažem. A, krao sam. On ima pravo to da mi kaže. Da je to neko drugi rekao već bi dobio po nosu.
    Imam, možda, dosta opravdanja ali mi ne vredi ni jedno. Meni ne vrede, njemu ne trebaju. Osećam zato da više nemam prava ni na uspomene, jedino vredno što sam imao. On mi ne da, on mi sada svojim ćutanjem oduzima pravo na njih. Sa pravom – ako ćemo pravo. Čiste su nam i lepe zajedničke uspomene ali mi nismo ljudi koji ih zaslužuju: on, jer se predao, ja, jer sam ih izdao krađom i kurvarlukom.
   Na raskrsnici zastade i pruži mi kesu:
   - Čokolade za decu i kafa za snajku.
    I ode u mrak, prema stanici. Nismo se ni pozdravili, nije hteo Judin poljubac, a ja mislim da nisam izdao: samo sam se odrek'o. Nisam ga pozvao na konak. Iskoristio sam već sva tri odricanja do zore. Ne bi ni došao. Ode on u svoju Metohiju, na svoje. Tamo se možda ne može dostojanstveno živeti ali se može dostojanstveno trpeti.


Drugovi  iz Metohije!

Igor Đurić, srpski pisac rođen u Metohiji!

Пише: Игор Ђурић<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiwcFppG_udFVT4m3RaLJqT9XiicviuU5K_7pMX8uj4JRNFRxRAPtA7llqmyKYkY5W6o0CuNLrKQOF2D9kxt2AgeKAKEJFLusTRjSzLyNtlK0GRZoXxPn8VFMKVQNh5qjcaLmp2XAJZrjI/s320/d01221421d17c125fdbf37e9d1c2d11d.jpg" height="281" width="320"></a>		Данас ћу вам нешто мало рећи о својим школским и студентским торбама. Докон сам, па ето и јариће крстим. Свако време је имало своје ташне. Не сећам се тачно са којом сам торбом кренуо у школу, у први разред, (иначе се слабо сећам тог периода) али је то било време када су се торбе, књиге и прибор наслеђивали од старије браће, рођака па чак и од комшија. Што да се лажемо: и не само то! Узимали смо обућу и гардеробу, све оно што други прерасту а ми млађи за то стасамо. И, у таквим ситуацијама не би било срећнијих од нас.	Тако сам и ја, вероватно, своје прве школске кораке проходао носећи торбу (ташну) неког од старијих. Заиста се не сећам да ли је било какве куповине пре. Ја чак нисам знао ни где идем тога првога дана школе: брат ме одвео и оставио. И требало ми је доста времена да схватим шта ме је снашло. Касније сам, тога се већ сећам, носио очеву торбу за документа (службеничку, карактеристичну за то време и службенике средњег ранга), ону што се носила под мишком, била је од некога скаја, са патент затварачем на средини. Још од времена када ју је отац користио, на њеном дну је било много мрља од мастила, мастиљавих оловки, индига и дувана. Та торба је била проста и непрактична. У унутрашњости није имала никаквих преграда, осим једне споља, а за ношење је била лоша јер си морао да је стално држиш у рукама. Додуше, била је добра када си хтео да њоме некога гађаш. Није била лоша и да се на њу седне.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhvh2Y1ag7ApQwMIx1Beh4vYEC5NteOjHK-6pYv1rKkTHaOM8MBG5OSCZOME2wItAN6EwR_EjWw4xuG1PA-doX9zL1bSSvzYKq6WbLOdMuQLvr9T3-ix7IpJm4VoRJvJikNgrFmdIT3ndU/s320/Stara-majstorska-kozna-torba_slika_O_71589249.jpg" height="318" width="320"></a>		Средња школа је већ нешто друго. Моја браћа и старије генерације су носили такозване корице. То су заиста биле корице, од коже, платна, скаја или картона, у које су се метале углавном свеске и ретко када књиге. Оне су биле малог капацитета и носиле су се такође у руци или под мишком. Биле су добре, такође, када треба негде да се седне, да их ставиш под дупе, да не назебеш. Те корице се нису могле затварати (осим ретких модела) и биле су непрактичне и по лошем времену бескорисне. Али су представљале статусни симбол: то је значило да си гимназијалац.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgCs7h3OOxNE0dhqyUenbLkfkMc7CRES2joBKCoGFWUhBoQ6eFb6f3KRgje7KIcF9sP15f0pce3Z2h1vaOgg88ZX_Dh8Vz9Fk4gX90KmuhmWT5bW6BQZ3jFjJwbzueO_3eoV-nx6yaV_jM/s1600/%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D1%2583%25D0%25B7%25D0%25B8%25D0%25BC%25D0%25B0%25D1%259A%25D0%25B5.jpg"></a>		Када сам ја кренуо у средњу школу, корице су се и даље користиле али у мањој мери. У моду су тада ушле војниче торбе, оне просте, од платна, сиво-маслинасте боје, са два дугмета, а које је војска користила за ношење хране, кад иде на купање и када крене на одсуство. Користиле су се пре свега јер су биле бесплатне и свима доступне јер није било војника да није донео кући макар једну такву. Поред тога, биле су и део комплета опреме коју су дужили резервисти: дакле скоро сви пунолетни грађани. Била је то практична торба, једноставна, али је кубурила са капацитетом: није у њој могло стати бог зна шта. А, нисмо ни ми тада ни носили нешто много књига и свесака.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjo2UNIzRHxYP0tEnXEzIRi0IuC-n77F_OmkeQ1kRRHsq5ignoUHikEka0ped2lzFFAHRZp0pHcru0XVXX0P_m_VkcLiEvJNVm9e77EPfNVrcJA2U7eAX4vH4_XtwmOS4MU_wHlrXJ1KBU/s320/gas-maska-jna-torbom-vojna-komplet-m-1-slika-106942834.jpg" height="240" width="320"></a><a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjfeJlgXA8BkNnKAiVxQYIEQt9aDPCmUhM3tRDngoXaAyW2hJMgHCYkiyjut21BzGm98tc_p1aVoiYOvvP9o6tF9yeJMlavhr2WZsATOpCC18RvLnS7TZ2xNaMSXdBFrcrgdISQTaDEk_A/s320/166369582.jpg" height="240" width="320"></a>		Они мало боље опремљени су носили борбене ранчеве ЈНА (он је могао да се прилагоди да се носи на рамену или на леђима), неки су књиге држали у торбама за гас-маске, а најбоље опремљени (као ја) носили су кожне официрске торбе. Такве су носили и шумари. Али, то су биле официрске торбе старијега типа. Оне су биле од чисте коже, веће и са много преграда за свеске, књиге и оловке. Официрске торбе новијега типа, којих је било мање, биле су од скаја, имале су и оне доста преграда али су биле знатно мање и за књиге непрактичне.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEijPJXgs-AZW8Ppwf3_I14yrH31EJlgpP0AJ-yL5YY-elHMtbi4mzHfcdWW9pOHABbyJgUVIrDigWwsBdw-HiIBc4A8l74r0bUkMmEoyznYpd0Ges0yuaJfuYKUUQRx26hseL05Yvh_7q4/s320/oficirska-kozna-torba-slika-40749281.jpg" height="240" width="320"></a> 	 Ја сам много волео моју официрску торбу. У њој сам носио не само школске ствари пошто сам је користио и ван школе држећи у њој своје тадашње рукописе, књиге, стрипове, порно часописе, роковник са адресама и бројевима телефона, нож и цигарете. У другој, већој торби (црна,&nbsp;пумина) сам носио фото-апарате, објективе и друге ситнице.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEg7mSkU8DqZuAm1mq01GD_bFjbmqEmT-Aqh-q62Z6TFz9Qkmkt6hIZGcg5F3qxw64Ty33prEInMZDqftjok439CVEOUf1_hsF-KyNz1dR7BPQwil_sU5eYWNPFPSvGRZcCGoj8k1vy9LkI/s320/stara-sportska-torba-puma-slika-74437235.jpg" height="180" width="320"></a>		Ту исту официрску торбу сам понео и на студије, у Београд. Тамо нисам успео јер сам уместо уџбеника из пољопривредне струке у њој држао, опет, рукописе, песме, адресаре, књижевне часописе, разне петиције, поништене пантљичаре за градски превоз, неискоришћене куртоне,&nbsp;	полупразне пљоске	&nbsp;и још празније новчанике. После повратка са студија ту сам торбу дао млађем рођаку који је баш тада кретао у гимназију. Данас, гледам, деца у основној школи носе огромне ранчеве, повијају се под њиховим теретом. Средњошколци и студенти носе скупе и фирмиране торбе и ранчеве из којих вире каблови за слушалице и пуњачи телефона. Носе још и торбе за лаптопове. А ја знам неке људе који су успели у животу, постали су доктори наука и врхунски стручњаци у разним областима а који су основну и средњу школу завршили у опанцима и носећи само једну свеску и то заденуту у панталоне, изнад дупета.	ПС	Сада имам неколико врло квалитетних и скупих торби, носим их понекад, али шта вреди када сви моји рукописи могу стати у џеп, на УСБ и флеш меморију, а фото-апарат, књиге, стрипове, порно слике,&nbsp;	именик са адресама	&nbsp;и бројевима телефона - све то имам у телефону. Чак сам и нож заменио швајцарском бритвицом: шта ће ми нож, који мој, кад ни од корова не можеш наћи доброг, старог Шиптара да се покрљаш са њиме.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgVMoE9WKGq-VlLNwXDCCUtMswLRdCS6xT2VZ3dD5phB6SmE959Ywy-F33bAm9VnyOYTgoxe72t4Rl2awNQFsGIIBKL0vmyBNfpsh7k7lk74wOgj-SuPhjrZ11hvU3XHXEeA3njjAykYlY/s320/m_5a629a629cc7ef36c9ea3b52.jpg" height="320" width="320"></a>

	Пише: Игор Ђурић

	
	Данас ћу вам нешто мало рећи о својим школским и студентским торбама. Докон сам, па ето и јариће крстим.
    Свако време је имало своје ташне. Не сећам се тачно са којом сам торбом кренуо у школу, у први разред, (иначе се слабо сећам тог периода) али је то било време када су се торбе, књиге и прибор наслеђивали од старије браће, рођака па чак и од комшија. Што да се лажемо: и не само то! Узимали смо обућу и гардеробу, све оно што други прерасту а ми млађи за то стасамо. И, у таквим ситуацијама не би било срећнијих од нас.
	Тако сам и ја, вероватно, своје прве школске кораке проходао носећи торбу (ташну) неког од старијих. Заиста се не сећам да ли је било какве куповине пре. Ја чак нисам знао ни где идем тога првога дана школе: брат ме одвео и оставио. И требало ми је доста времена да схватим шта ме је снашло.
     Касније сам, тога се већ сећам, носио очеву торбу за документа (службеничку, карактеристичну за то време и службенике средњег ранга), ону што се носила под мишком, била је од некога скаја, са патент затварачем на средини. Још од времена када ју је отац користио, на њеном дну је било много мрља од мастила, мастиљавих оловки, индига и дувана. Та торба је била проста и непрактична. У унутрашњости није имала никаквих преграда, осим једне споља, а за ношење је била лоша јер си морао да је стално држиш у рукама. Додуше, била је добра када си хтео да њоме некога гађаш. Није била лоша и да се на њу седне.

	
	Средња школа је већ нешто друго. Моја браћа и старије генерације су носили такозване корице. То су заиста биле корице, од коже, платна, скаја или картона, у које су се метале углавном свеске и ретко када књиге. Оне су биле малог капацитета и носиле су се такође у руци или под мишком. Биле су добре, такође, када треба негде да се седне, да их ставиш под дупе, да не назебеш. Те корице се нису могле затварати (осим ретких модела) и биле су непрактичне и по лошем времену бескорисне. Али су представљале статусни симбол: то је значило да си гимназијалац.

	
	Када сам ја кренуо у средњу школу, корице су се и даље користиле али у мањој мери. У моду су тада ушле војниче торбе, оне просте, од платна, сиво-маслинасте боје, са два дугмета, а које је војска користила за ношење хране, кад иде на купање и када крене на одсуство. Користиле су се пре свега јер су биле бесплатне и свима доступне јер није било војника да није донео кући макар једну такву. Поред тога, биле су и део комплета опреме коју су дужили резервисти: дакле скоро сви пунолетни грађани. Била је то практична торба, једноставна, али је кубурила са капацитетом: није у њој могло стати бог зна шта. А, нисмо ни ми тада ни носили нешто много књига и свесака.


	
	Они мало боље опремљени су носили борбене ранчеве ЈНА (он је могао да се прилагоди да се носи на рамену или на леђима), неки су књиге држали у торбама за гас-маске, а најбоље опремљени (као ја) носили су кожне официрске торбе. Такве су носили и шумари. Али, то су биле официрске торбе старијега типа. Оне су биле од чисте коже, веће и са много преграда за свеске, књиге и оловке. Официрске торбе новијега типа, којих је било мање, биле су од скаја, имале су и оне доста преграда али су биле знатно мање и за књиге непрактичне.


	    Ја сам много волео моју официрску торбу. У њој сам носио не само школске ствари пошто сам је користио и ван школе држећи у њој своје тадашње рукописе, књиге, стрипове, порно часописе, роковник са адресама и бројевима телефона, нож и цигарете. У другој, већој торби (црна, пумина) сам носио фото-апарате, објективе и друге ситнице.

	
	Ту исту официрску торбу сам понео и на студије, у Београд. Тамо нисам успео јер сам уместо уџбеника из пољопривредне струке у њој држао, опет, рукописе, песме, адресаре, књижевне часописе, разне петиције, поништене пантљичаре за градски превоз, неискоришћене куртоне, 	полупразне пљоске	 и још празније новчанике. После повратка са студија ту сам торбу дао млађем рођаку који је баш тада кретао у гимназију.
    Данас, гледам, деца у основној школи носе огромне ранчеве, повијају се под њиховим теретом. Средњошколци и студенти носе скупе и фирмиране торбе и ранчеве из којих вире каблови за слушалице и пуњачи телефона. Носе још и торбе за лаптопове. А ја знам неке људе који су успели у животу, постали су доктори наука и врхунски стручњаци у разним областима а који су основну и средњу школу завршили у опанцима и носећи само једну свеску и то заденуту у панталоне, изнад дупета.
	ПС
	Сада имам неколико врло квалитетних и скупих торби, носим их понекад, али шта вреди када сви моји рукописи могу стати у џеп, на УСБ и флеш меморију, а фото-апарат, књиге, стрипове, порно слике, 	именик са адресама	 и бројевима телефона - све то имам у телефону. Чак сам и нож заменио швајцарском бритвицом: шта ће ми нож, који мој, кад ни од корова не можеш наћи доброг, старог Шиптара да се покрљаш са њиме.

	


	



ВРАТИ МИ МОЈЕ ТОРБЕ!

Игор Ђурић, књижевник, рођен у Истоку, Метохија!

Piše: Igor ĐurićAlbert Šper, Dnevnici iz Spandaua, Globus, Zagreb, 1985. U svetlu događaja u Ukrajini (opravdana intervencija Rusije u cilju očuvanja svojeg postojanja i razračunavanja sa ukrajinskim nacistima) i otvorenog neprijateljstva zapada prema Rusiji te ruskih tvrdnji da se u Ukrajini bore protiv nacizma želeo bih da na ovom mestu napišem nekoliko komparativnih misli i rečenica povodom i na osnovu dnevnika kojeg je Albert Šper vodio u zatvoru i koji je štampan pod naslovom Dnevnici iz Spandaua, a u želji da pokažem kako sve ovo što se dešava u Ukrajini nije ništa novo i nije od danas. Prvo, vrlo kratko o Albertu Šperu! Albert Šper je pripadao samom vrhu nacističke stranke i bio je vrlo zapažen akter u organizaciji nacističke države. Bio je Hitlerov ljubimac (nekad čak i kućni), družili su se i privatno, delili iste snove o izgradnji nove Nemačke. Hitler je imao poseban odnos prema njemu jer je nekada maštao da bude arhitekta ali mu to, kao ni slikarstvo, nije pošlo za rukom. Uglavnom, Šper nije bi tek makar ko u toj nemačkoj tvorevini zla. Njegove ruke su bile krvave, bio je ministar naoružanja u toku rata, lično je učestvovao u angažovanju robovske radne snage. I? Saveznički sud u Nirnbergu ga je osudio na 20 godina zatvora. U zatvoru u Spandau-u (predgrađe Berlina) je robijao sa ljudima poput Širaha (umro 1974), Denica (umro 1980), Redera (umro 1960), Hesa (umro 1987), Funka (umro 1960) i Nojrata (umro 1956). Šper se na slobodi našao 1966. godine. Umro je u toplini svoga doma u Londonu 1981. godine. U zatvoru je vodio dnevnik. O tome će biti ovde reči. Neko vreme je Šper proveo zatočen u Nirnbergu a zatim je prebačen u Spandau. U dnevnik uglavnom beleži svakodnevne aktivnosti ali i osvežava sećanja na Hitlera i svoju ulogu u Trećem rajhu. Kroz redove provejava njegovo uverenje da on nije bog zna šta loše uradio i bio je vidno razočaran što je uopšte osuđen. Čitajući te redove bivalo mi je sve interesantnije da pratim kako se odvijao zatvorski život u okruženju upravnika i stražara četiri sile pobednice i kako je počeo da se stvara jaz između Amerikanaca, Engleza i Francuza, sa jedne strane, i Rusa sa druge. Vremenom, stražari i upravnici sa zapada počinju da drže stranu nacistima i otvoreno mrze Ruse. Pod datumom 3. novembar 1950. godine, Šper piše: Zapadni stražari, nakon uspeha njihove strane u Koreji, vode glupe razgovore: - Sve Ruse treba ubiti! – Nek zatvorenici već se slažu. Zašto sam izdvojio ovaj pasus kao prvi u ovoj priči? Pet godina posle Drugog svetskog rata, posle miliona mrtvih, koncentracionih logora, posle holokausta, američki i engleski stražari koji čuvaju nacističke glavešine u zatvoru, ogovore međusobno i pred tim istim nacistima „da Ruse treba ubiti“ i to „sve Ruse“?! Pod datumom 20. februara 1952. godine, Šper nastavlja: Na vest da je Bon pristao na nemački vojni prilog za odbranu, Funk je danas pobedonosno objasnio kako se nakon sedam godina, sada ispunilo tačno ono što je firer proročki predvideo zadnjih meseci rata: da će se „protivprirodni savez“ između Zapada i Istoka raspasti i da će jednog dana Nemci ratovati na strani Amerikanaca i Engleza protiv Rusa. Ovom pasusu čak nije potreban ni komentar. Dovoljno je otvoriti današnje novine, pogledati televizije, otići na internet, pa će svakome biti jasno da se Hitlerovo predviđanje: obistinilo. Šper nadalje piše u svom dnevniku kako je zapravo on bio idejni tvorac Evropske unije, u početku, veli, to bi bila unija za ugalj, čelik, mašinogradnju i energetiku, a kasnije bi to značilo i ujedinjenje pod jednom zastavom uz naglasak da bi Nemac trebalo da zauzima važnu funkciju u tom savezu država. Žali se da je Ribentrop minirao te njegove ideje 1943. godine. Doduše, ne pominje grofa Kalergija, Dimitrija Mitrinovića ili Tomaža Masarika, koji se možda ne bi složili sa ovim njegovim navodima. Samo sedam godina posle rata, Šper beleži u svoj dnevnik kako su Amerikanci dali vizu njegovoj ćerki, da poseti Ameriku u sklopu đačke razmene: Osim toga Hildu je pozvala jedna ugledna židovska obitelj – piše Šper pod datumom 17. juna 1952. godine. Pre toga, Denicova ćerka već radi za saveznike. Saosećajna je i katolička crkva. 16. decembra 1952. godine Šper piše: Iz službenog pisma Denicu proizilazi da je papa primio njegovu ženu; bio je prijazan i saosećajan. Denic je dobio snažan podstrek. Pre nekoliko godina kod pape je već bila Nojratova kći, a gospođa Funk kod kelnskog nadbiskupa. Tada je počelo pravo hodočašće iako smo svi mi protestanti. U zatvoru je, prema Šperovim zapisima, vladala atmosfera popustljivosti prema nacistima od strane savezničkih stražara i netrpljivosti istih prema Rusima. Jedino se Rusi u zatvoru, kao stražari, pridržavaju propisanih pravila i zakona. Sa druge strane, saveznički stražari pomažu nacistima kad god mogu, krijumčare im prepisku, doturaju potrepštine, čak i alkohol. Na jedno mestu Šper konstatuje sledeće: da su ga samo Amerikanci sudili on bi već bio slobodan. Dobar deo ovog dnevnika, koji je iz zatvora prokrijumčaren uz pomoć američkih, engleskih i francuskih stražara, predstavljaju redovi u kojima se konstatuje da zatočeni nacisti i saveznički stražari rade Rusima iza leđa. To rade pokvareno i neprijateljski, uz konjak i cigare koje doturaju zločincima koji su odgovorni za milione ljudskih života. Pošto je svakoga meseca jedna od okupacionih vojski zadužena za kuhinju onda se Šper najviše žali na „ruski mesec“ jer se tada po njemu najslabije jede, jer Rusi služe hranu predviđenu propisima i mogućnostima. Da bi obrukali Ruse, onda sledećih meseci saveznički stražari spremaju hranu koje se ne bi postideli ni najbolji hoteli Po datumom 22. avgust 1954. godine Šper piše: Britanski šef straže Leham, uvek spreman da pomogne, donosi mi večeras, blistajući od radosti, godište 1953. časopisa Baumajster. Vili Brant, pre nego će kleknuti u Poljskoj, obećava Šperovoj kćeri da će sve učiniti da se njen otac nađe na slobodi. Jeste, izvinio se žrtvama nacizma u isto vreme kada se trudi da oslobodi dželate. Ta čuvena denacifikacija Nemačke sprovodila se se tako što je svakog meseca Šperu (i ostalima) uplaćivana novčana pomoć od strane industrijalaca i arhitekata iz cele Nemačke. ...prijatelji i poznanici koji se osećaju obaveznim prema meni uplatili su ovih godina više od 150.000 maraka... Kada mu je stasao sin i završio arhitekturu, osvojio je sve moguće nagrade u Nemačkoj za par godina i dobio preko 100.000 maraka. I na taj način se plaćalo Šperu što je počinio ratne zločine u ime Nemačke. U Hajdelbergu se potpisuju peticije od strane univerzitetskih profesora, državnih službenika, studenata i drugih, u kojima se zahteva otpuštanje zatočenih nacista. Ispred zatvora u Spandau se izvode demonstracije. O praznicima puštaju muziku sa razglasa da zatočenici mogu čuti. A ti zatvorenici ne moraju da strepe za svoje živote kao nekadašnji logoraši koncentracionih logora. Ne! Oni obrađuju vrt, čitaju novine, imaju lekarsku pomoć. Kada neke od njih otpuštaju posle odslužene kazne napolju ih čekaju limuzine sa šoferima i sekretarima. A za koga se oni bore i zalažu ovi što potpisuju peticije i demonstriraju? Za čoveka koji je pod datumom 20. novembra 1962. godine, piše: Prilično je neobično što mi tek sada, dok ovo pišem, pada u oči da uopšte nisam osećao ograničenja kad su u Trećem Rajhu prognani i izopšteni autori i knjige poput Tomasa Mana, Franca Kafke, Sigmunda Frojda, Štefana Cvajga i mnogi drugi... Po Šperovom dnevniku u zatvoru je prema propisima mnogo toga bilo zabranjeno a imali su sve što su želeli: od jastoga u majonezu do kamera u boji i magnetofona. I sve to, uglavnom, iza leđa Rusa a uz pomoć savezničkih stražara. Šta je, međutim, najvažnije? Dvadeset godina vođenja dnevnika u zatvoru (čije su stranice, ponavljam, iznošene ilegalno uz pomoć savezničkih stražara) a u tim redovima niti jedna iskrena reč o zločinima nacističke Nemačke, niti trunka istinskog kajanja. Ni reči o logorima smrti, o razaranju drugih država, o milionima ljudskih života, za šta je sve i on bio lično odgovoran. Ne! Samo svakodnevni problemi sa spavanjem, hranom, ili postupcima ruskih stražara, razmišljanja o Hitleru i arhitekturi, filozofska promišljanja, prepirke i ogovaranje drugih zatvorenika. I kada pominje gore navedene događaje on ih razmatra samo u smislu šireg konteksta Hitlerovih grešaka i propasti Rajha. Interesantno je da u jednom delu kada se prisećao svojih razgovora sa Hitlerom, Šper piše kako je Hitler cenio Josipa Broza Tita i govorio mu kako bi voleo da su njegovi generali kao Tito koji je iz ničega stvorio vojsku koja drži dvadeset nemačkih divizija. Zaključak? Da, čak i neposredno posle rata, u zatvoru gde su zatočeni nacisti, saveznici su bili na strani nacista a protiv Rusa. Rezime? I danas u Ukrajini taj isti zapad pomaže naciste protiv Rusa!

 Piše: Igor Đurić
Albert Šper, Dnevnici iz Spandaua, Globus, Zagreb, 1985.
     
     U svetlu događaja u Ukrajini (opravdana intervencija Rusije u cilju očuvanja svojeg postojanja i razračunavanja sa ukrajinskim nacistima) i otvorenog neprijateljstva zapada prema Rusiji te ruskih tvrdnji da se u Ukrajini bore protiv nacizma želeo bih da na ovom mestu napišem nekoliko komparativnih misli i rečenica povodom i na osnovu dnevnika kojeg je Albert Šper vodio u zatvoru i koji je štampan pod naslovom Dnevnici iz Spandaua, a u želji da pokažem kako sve ovo što se dešava u Ukrajini nije ništa novo i nije od danas.
    Prvo, vrlo kratko o Albertu Šperu!
    Albert Šper je pripadao samom vrhu nacističke stranke i bio je vrlo zapažen akter u organizaciji nacističke države. Bio je Hitlerov ljubimac (nekad čak i kućni), družili su se i privatno, delili iste snove o izgradnji nove Nemačke. Hitler je imao poseban odnos prema njemu jer je nekada maštao da bude arhitekta ali mu to, kao ni slikarstvo, nije pošlo za rukom.
    Uglavnom, Šper nije bi tek makar ko u toj nemačkoj tvorevini zla. Njegove ruke su bile krvave, bio je ministar naoružanja u toku rata, lično je učestvovao u angažovanju robovske radne snage.
    I? Saveznički sud u Nirnbergu ga je osudio na 20 godina zatvora. U zatvoru u Spandau-u (predgrađe Berlina) je robijao sa ljudima poput Širaha (umro 1974), Denica (umro 1980), Redera (umro 1960), Hesa (umro 1987), Funka (umro 1960) i Nojrata (umro 1956). Šper se na slobodi našao 1966. godine. Umro je u toplini svoga doma u Londonu 1981. godine.
    U zatvoru je vodio dnevnik. O tome će biti ovde reči.
    Neko vreme je Šper proveo zatočen u Nirnbergu a zatim je prebačen u Spandau. U dnevnik uglavnom beleži svakodnevne aktivnosti ali i osvežava sećanja na Hitlera i svoju ulogu u Trećem rajhu. Kroz redove provejava njegovo uverenje da on nije bog zna šta loše uradio i bio je vidno razočaran što je uopšte osuđen.
    Čitajući te redove bivalo mi je sve interesantnije da pratim kako se odvijao zatvorski život u okruženju upravnika i stražara četiri sile pobednice i kako je počeo da se stvara jaz između Amerikanaca, Engleza i Francuza, sa jedne strane, i Rusa sa druge. Vremenom, stražari i upravnici sa zapada počinju da drže stranu nacistima i otvoreno mrze Ruse.
   Pod datumom 3. novembar 1950. godine, Šper piše:
   Zapadni stražari, nakon uspeha njihove strane u Koreji, vode glupe razgovore: - Sve Ruse treba ubiti! – Nek zatvorenici već se slažu.
   Zašto sam izdvojio ovaj pasus kao prvi u ovoj priči?
   Pet godina posle Drugog svetskog rata, posle miliona mrtvih, koncentracionih logora, posle holokausta, američki i engleski stražari koji čuvaju nacističke glavešine u zatvoru, ogovore međusobno i pred tim istim nacistima „da Ruse treba ubiti“ i to „sve Ruse“?!
   Pod datumom 20. februara 1952. godine, Šper nastavlja:
   Na vest da je Bon pristao na nemački vojni prilog za odbranu, Funk je danas pobedonosno objasnio kako se nakon sedam godina, sada ispunilo tačno ono što je firer proročki predvideo zadnjih meseci rata: da će se „protivprirodni savez“ između Zapada i Istoka raspasti i da će jednog dana Nemci ratovati na strani Amerikanaca i Engleza protiv Rusa.
    Ovom pasusu čak nije potreban ni komentar. Dovoljno je otvoriti današnje novine, pogledati televizije, otići na internet, pa će svakome biti jasno da se Hitlerovo predviđanje: obistinilo.
    Šper nadalje piše u svom dnevniku kako je zapravo on bio idejni tvorac Evropske unije, u početku, veli, to bi bila unija za ugalj, čelik, mašinogradnju i energetiku, a kasnije bi to značilo i ujedinjenje pod jednom zastavom uz naglasak da bi Nemac trebalo da zauzima važnu funkciju u tom savezu država. Žali se da je Ribentrop minirao te njegove ideje 1943. godine. Doduše, ne pominje grofa Kalergija, Dimitrija Mitrinovića ili Tomaža Masarika, koji se možda ne bi složili sa ovim njegovim navodima.
    Samo sedam godina posle rata, Šper beleži u svoj dnevnik kako su Amerikanci dali vizu njegovoj ćerki, da poseti Ameriku u sklopu đačke razmene:
   Osim toga Hildu je pozvala jedna ugledna židovska obitelj – piše Šper pod datumom 17. juna 1952. godine.
   Pre toga, Denicova ćerka već radi za saveznike.
   Saosećajna je i katolička crkva. 16. decembra 1952. godine Šper piše:
   Iz službenog pisma Denicu proizilazi da je papa primio njegovu ženu; bio je prijazan i saosećajan. Denic je dobio snažan podstrek. Pre nekoliko godina kod pape je već bila Nojratova kći, a gospođa Funk kod kelnskog nadbiskupa. Tada je počelo pravo hodočašće iako smo svi mi protestanti.
   U zatvoru je, prema Šperovim zapisima, vladala atmosfera popustljivosti prema nacistima od strane savezničkih stražara i netrpljivosti istih prema Rusima. Jedino se Rusi u zatvoru, kao stražari, pridržavaju propisanih pravila i zakona. Sa druge strane, saveznički stražari pomažu nacistima kad god mogu, krijumčare im prepisku, doturaju potrepštine, čak i alkohol. Na jedno mestu Šper konstatuje sledeće: da su ga samo Amerikanci sudili on bi već bio slobodan.
    Dobar deo ovog dnevnika, koji je iz zatvora prokrijumčaren uz pomoć američkih, engleskih i francuskih stražara, predstavljaju redovi u kojima se konstatuje da zatočeni nacisti i saveznički stražari rade Rusima iza leđa. To rade pokvareno i neprijateljski, uz konjak i cigare koje doturaju zločincima koji su odgovorni za milione ljudskih života.
   Pošto je svakoga meseca jedna  od okupacionih vojski zadužena za kuhinju onda se Šper najviše žali na „ruski mesec“ jer se tada po njemu najslabije jede, jer Rusi služe hranu predviđenu propisima i mogućnostima. Da bi obrukali Ruse, onda sledećih meseci saveznički stražari spremaju hranu koje se ne bi postideli ni najbolji hoteli
    Po datumom 22. avgust 1954. godine Šper piše:
   Britanski šef straže Leham, uvek spreman da pomogne, donosi mi večeras, blistajući od radosti, godište 1953. časopisa Baumajster.
    Vili Brant, pre nego će kleknuti u Poljskoj, obećava Šperovoj kćeri da će sve učiniti da se njen otac nađe na slobodi. Jeste, izvinio se žrtvama nacizma u isto vreme kada se trudi da oslobodi dželate.
   Ta čuvena denacifikacija Nemačke sprovodila se se tako što je svakog meseca Šperu (i ostalima) uplaćivana novčana pomoć od strane industrijalaca i arhitekata iz cele Nemačke.
   ...prijatelji i poznanici koji se osećaju obaveznim prema meni uplatili su ovih godina više od 150.000 maraka...
   Kada mu je stasao sin i završio arhitekturu, osvojio je sve moguće nagrade u Nemačkoj za par godina i dobio preko 100.000 maraka. I na taj način se plaćalo Šperu što je počinio ratne zločine u ime Nemačke.
    U Hajdelbergu se potpisuju peticije od strane univerzitetskih profesora, državnih službenika, studenata i drugih, u kojima se zahteva otpuštanje zatočenih nacista. Ispred zatvora u Spandau se izvode demonstracije. O praznicima puštaju muziku sa razglasa da zatočenici mogu čuti.
    A ti zatvorenici ne moraju da strepe za svoje živote kao nekadašnji logoraši koncentracionih logora. Ne! Oni obrađuju vrt, čitaju novine, imaju lekarsku pomoć. Kada neke od njih otpuštaju posle odslužene kazne napolju ih čekaju limuzine sa šoferima i sekretarima.
   A za koga se oni bore i zalažu ovi što potpisuju peticije i demonstriraju? Za čoveka koji je pod datumom 20. novembra 1962. godine, piše:
    Prilično je neobično što mi tek sada, dok ovo pišem, pada u oči da uopšte nisam osećao ograničenja kad su u Trećem Rajhu prognani i izopšteni autori i knjige poput Tomasa Mana, Franca Kafke, Sigmunda Frojda, Štefana Cvajga i mnogi drugi...
   Po Šperovom dnevniku u zatvoru je prema propisima mnogo toga bilo zabranjeno a imali su sve što su želeli: od jastoga u majonezu do kamera u boji i magnetofona. I sve to, uglavnom, iza leđa Rusa a uz pomoć savezničkih stražara.
    Šta je, međutim, najvažnije? 
    Dvadeset godina vođenja dnevnika u zatvoru (čije su stranice, ponavljam, iznošene ilegalno uz pomoć savezničkih stražara) a u tim redovima niti jedna iskrena reč o zločinima nacističke Nemačke, niti trunka istinskog kajanja. Ni reči o logorima smrti, o razaranju drugih država, o milionima ljudskih života, za šta je sve i on bio lično odgovoran. Ne! Samo svakodnevni problemi sa spavanjem, hranom, ili postupcima ruskih stražara, razmišljanja o Hitleru i arhitekturi, filozofska promišljanja, prepirke i ogovaranje drugih zatvorenika. I kada pominje gore navedene događaje on ih razmatra samo u smislu šireg konteksta Hitlerovih grešaka i propasti Rajha.
   Interesantno je da u jednom delu kada se prisećao svojih razgovora sa Hitlerom, Šper piše kako je Hitler cenio Josipa Broza Tita i govorio mu kako bi voleo da su njegovi generali kao Tito koji je iz ničega stvorio vojsku koja drži dvadeset nemačkih divizija.
   Zaključak?
   Da, čak i neposredno posle rata, u zatvoru gde su zatočeni nacisti, saveznici su bili na strani nacista a protiv Rusa.
   Rezime?
   I danas u Ukrajini taj isti zapad pomaže naciste protiv Rusa!


DNEVNICI IZ SPANDAUA

STIVRIZ – STIV RIVS Superheroj mog detinjstva! Sedeo sam na terasi moje omiljene kafane, odmarao oči posmatrajući ozeleneli park, mezetio mladi sir uz piće, uživao u lepom danu i gledao svoja posla prisluškujući šta se govori oko mene. Pa naravno, uvek „odvojim“ uvo da čujem šta se priča okolo, između ostalog, zbog toga i idem u kafanu, da čujem lepog srpskog narodnog govora, po koju priču ili trač. Vremenom sam se osamio, postao sam samotnjak, udaljio sam se od ljudi i narodnog govora pa to loše utiče na moju i onako lošu literaturu. Za susednim stolom, tri sredovečna muškarca evociraju uspomene iz mladosti i JNA. Sa setom se prisećaju kako su nekada bili mladi, lepi i jaki. Čujem jednog od njih kako kaže: - Bio sam jak kao Stiv Rivs! Zazvonilo mi je to ime u srednjem uhu, eustahijeva truba je zatrubila za uzbunu! Ime mi se učinilo poznatim ali u trenutku nisam mogao da se setim otkud ga znam i kada sam ga prvi put čuo?! Potegnuh za čašicom, isključih se iz prisluškivanja (deo oko JNA malo me je interesovao) te počeh da prebiram po sećanjima i frojdovskom nesvesnom. Vratih se, mislima i sećanjima, u detinjstvo. Tu obično pronađem odgovore za svoje stranputice i nedoumice. Prisetim se slika i scena. Čujem majku kako mi govori: - Popi' mleko da budeš jak ko Stivriz. Slušam dalje: - Pojedi grašak da porasteš ko Stivriz! Ja pojedem pa podignem ruku i stegnem pesnicu a ona mi opipava mišić i kaže: - Vidiš! Posle mi je bilo jasno, tada nisam znao, da majka ime Stiv Rivs izgovara Stivriz a da ja ne znam da je to čovek i glumac već mislim da je u pitanju neko natprirodno stvorenje i mitsko biće. Sećam se da su i mnogi drugi iz okruženja ime slavnog glumca izgovarali pogrešno. Umesto Stiv Rivs – Stivriz! Čujem: - Imaš mišiće ko Stivriz – govori mi ujak u retkim posetama nama. - Ti si Istočki Tarzan – kaže mi stariji brat. - Niko ne sme da te dira, ti si Herkules – teši me tetka, uplakanog i od dece prebijenog. Baba mi je recitovala junačku narodnu pesmu Marko Kraljević i Stivriz. Dobro, ovo poslednje sam izmislio za potrebnu dinamiku priče i malo lošeg humora, ali, priznaćete, lepo zvuči. Ali, svi gore pobrojani snagatori i mitovi imaju nešto zajedničko a to je da je Stiv Rivs glumio i Herkulesa i Tarzana. Pride i Sandokana te Spartaka. Na kraju i vestern junake. Nije glumio samo Marka Kraljevića. Stiv Laster Rivs (Stephen Lester Reeves) se rodio u Montani 1926. godine a preminuo je u Kaliforniji 2000. godine. Bio je bodibilder i glumac. Američka nacionalna ikona, ratni heroj. Mister Amerike postao je 1947. godine a Mister Univerzuma 1954. godine. Svetsku slavu potvrđuje na filmu, njegove filmske uloge su ga učinile planetarno prepoznatljivim. Snimio je mnogo filmova, dosta od njih su bili i oni niskobudžetni, glumio je uglavnom heroje vične maču i borbi, istorijske i mitske ličnosti, skoro uvek u prvi plan pokazujući svoje telo u centru kadra. Mnogo je snimao u Evropi, tačnije u Italiji. Jedne godine je snimao i u Srbiji, u nekom selu blizu Stajićeva, gde ga je, kako kaže urbana legenda, u rvanju pobedio neki lokalac po imenu Brka iz Orlovata. Vele da je taj znao da postavi klečku te je nadmudrio snagatora. Na vrhuncu svoje slave bio je jedan od najplaćenijih glumaca u Evropi. Uostalom, odbio je ulogu Džejmsa Bonda u filmu Doktor No (1962) upravo zbog malog honorara koji mu je bio ponuđen za tu ulogu. Ulogu Samsona odbio je 1949. godine jer je traženo da za potrebe filma Samson i Dalila smrša nekoliko kilograma što on nije hteo. Umesto njega, partner Hedi Lamar u tom filmu bio je Viktor Matjur, takođe velika faca i zavodnik ženskih srdaca. Iz gore navedenih redova može se zaključiti da je Stiv Rivs pored svoje muskula(to)rne građe imao u sebi i karakternih osobina vrednih pažnje. Držao je do sebe i svojih principa! Govorilo se za njega da ima telo boga! Bio je uzor i idol potonjim generacijama snagatora sa velikog filmskog platna. Arnold Švarceneger je govorio da su mu idoli i inspiracija u životu bili Stiv Rivs i Reg Park (1928-2007). Kada se povukao iz glume (zbog povrede na snimanju) osnovao je svoju kompaniju, pisao je knjige i uzgajao konje. Do kraja života zalagao se za bodibilding bez steroida. Životni uzor mu je bio Džoni Vajsmiler (od Međe do Stajićeva nema ni sedamdeset kilometara a Orlovat je malo bliži). Ali, ostavimo se njegove biografije i vratimo se ponovo u naša detinjstva (kolektivno nesvesno)! Kako je to Stivriz postao ličnost za primer, merilo uspešnosti, sinonim za snagu o hrabrost, superheroj našeg vremena, pa i moj?! Kada se proslavio ulogom Herkulesa i postao prepoznatljiv i na našim prostorima to je bilo 11 godina pre nego ću se ja roditi. Da li je otac vodio majku u bioskop da gledaju taj film u svojim pohodima ka sedmoj umetnosti?! Otac je bio fanatični filmofil i gledao je stotine i stotine filmova. Ili je majka jednostavno prihvatila modu i sleng tog vremena i starijih sinova (koji su sigurno znali za njega jer su već bili na pragu adolescencije)i samim tim smatrala da Stivriz treba da mi bude uzor i inspiracija i najmlađem detetu, iako je pogrešno izgovarala njegovo ime i čak sumnjam da je uopšte i znala o kome se radi. Mislim da je i za nju to bio neki epski junak poput Marka Kraljevića. Jer, prisećam se, vreme mog odrastanja bilo je vezano za vrednosti poput snage i hrabrosti. Gore pomenuta baba mi je zaista redovno čitala junačke narodne pesme i izvode iz Baraninovih knjiga. Dečije svađe, naivne tuče, merenje snage i hrabrosti čudnim testovima, upoređivanje bicepsa i tricepsa, sve je to bio deo folklora našeg (i mog) odrastanja. Telo pa um a pre svega osećaj za pravdu! Mentalitet našeg odrastanja i sazrevanja pretpostavljao je snagu i hrabrost ispred ostalih vrednosnih kategorija. Tanatos ispred erosa! Bili smo uglavnom ambivalentni ali smo maštali za alfa statusom u čoporu. Živeli smo na podneblju večne borbe za opstankom! Probleme u odrastanju i borbi za svoje mesto pod nebom nismo rešavali kod psihologa (ili, ne daj bože, kod psihološkinja) već sami ili uz pomoć braće. Nismo išli u teretane već na njivu, livadu i u šumu. Radili smo za porodicu (koja nam je bila svetinja iznad svih ostalih) i doprinosili njenom napretku a ujedno i jačali smo svoje mišiće kopanjem, sakupljanjem sena ili sečom drva. Sportom smo se bavili ali u slobodnom vremenu! Zato nije ni čudo što su roditelji želeli da im deca budu kao Stivriz. Porodica je bila jaka koliko je to bio njen najslabiji član. Mogu samo da zamislim kolika je bila njegova popularnost kada se njegovo ime primilo u narodu kao sinonim i metafora za snagu i veličinu, za božansku nepobedivost, i kada je postalo deo narodnog govora i folklora. Bio je superheroj u vremenu i podneblju koje nije znalo šta su to superheroji ali je imalo svoje narodne junake. Eto, tako me je jedan slučajno (?!) prisluškivani razgovor nepoznatih ljudi u kafani vratio u detinjstvo i oživeo mi uspomenu na davno zaboravljenog idola, u vreme kada sam mislio da nema jačeg bića na svetu od nekog imaginarnog diva po imenu Stivriz. On je za mene bio oličenje snage i hrabrosti, mitsko biće, narodni heroj poput Marka Kraljevića, Herkules, Sandokan, Tarzan, Spartak. Sve je bio samo nije bio čovek, a kamoli glumac! Nisam ni znao za to jer da sam tada znao da je on samo neki bodibilder iz Amerike on meni ne bi značio to što je značio. Bio je naš idol i uzor, smatrali smo da samo uz pomoć takve snage možemo preživeti nedaće burnog i krvavog podneblja. On za nas nije bio Stiv Rivs! Bio je Stivriz! Nama nije bio potreban glumac već Arhanđel pobede i opstanka! Trebalo je da proživim još nekoliko godina, da se zamomčim i smanjim maštanje pa da shvatim da Deda Mraz ne postoji i da je Stivriz u stvari Stiv Rivs. Onda je Brus Li pobedio Čaka Norisa Na zmajevom putu! Posle je stigao sirovi Švarceneger kojega su gledale generacije koje sam sve manje razumeo. Nisam više bio dete. Postao sam čovek koji ima svoje dete. Ako sam u nekom periodu svoga života sve manje razumeo generacije koje su dolazile posle mene, danas, posle mnogo godina, o sadašnjim generacijama i njihovom sistemu vrednosti ništa ne znam i ne razumem ih ni jotu. To su ovi čiji su idoli derpe-i sa takmičenja za Pesmu Evrovizije, otuđene osobe što mašu buketićima (kitama) cveća umesto pesnicama. Ovo je vreme kada bodibildere ne gledaju žene već muškarci sa potpuno drugačijim motivima od naših, ondašnjih. Kratko rečeno, mi smo hteli da budemo mačo a ovi bi da budu pičo! Nama su mišići trebali da budemo alfa mužjaci i osvojimo pravo na ženku a danas, čini se, mišići su samo ukras oko šupka! Za kraj ove priče, koja će verovatno biti zabranjena po mrežama, neću ništa zaključiti, niti ću poentirati. Postaviću jednu moju pesmu, koja je napisana pre petnaestak godina, iz zbirke Ljudi moji – Pesme o palanačkim likovima, a koja odslikava sistem vrednosti i mentalitet vremena o kojem govorim: BOLE ZVANI TARZANDIZ'O JE TEGOVE VAZDANBIO JE JAK MOMAKI IM'O RAVAN STOMAKPO NjEMU JAČEG NIJE BILOFATMIR CIGANIN ŠTO GANA IGRALIŠTU IZMLATITO NIJE MOG'O DA S'VATI DUGO JE BOLE ZVANI TARZANMOLIO BABU DA MU DADNEDA NE MORA DA IH MAZNEDVE KONZERVE OD PO PET KILAPRAZNEOSTALE JOŠ OD KO ZNA KADI OD KO ZNA ČEGAA BABA JE IMALA DRUGE PLANOVEZA TE KONZERVE I JEDVA POPUSTI KAD NAJZAD KONZERVE IZMOLISTRIC NE ŠĆAŠE DA DOZVOLIZA GVOZDENU ĆUSKIJU IZ ŠUPEKOJA MU JE SLUŽILA ZA NIŠTAI SA KOJOM NIJE IMAONIKAKIH PLANOVAAL' BEŠE ŠKRTACTE BOLE ZVANI TARZANBEŠE PRINUĐEN DA JU ZDIPIJEDNOM KAD STRIC BEŠE PRIPITŠTO OVAJ I NE PRIMETIU PRVO VREME NA CEMENT JE ČEK'ODO VREMENA KAD SUZIDALI KLOZET POLjSKII TU SE POTRUDIO SVOJSKISREĆOM TO BEŠE U SKORIJE VREMEJER DEDA SPORAD SEBENE 'TEDE U NOVOME KUPATILUNI ZA GLAVU ŽIVUTE JE STALNO IŠ'O U OBLIŽNjU NjIVUŠTO UKUĆANIMA NE BEŠE PRAVOI TAKO BOLE ZVANI TARZANNAPRAVI TEGI POČE DA POSTAJE JAKKO NORISČAK IMAO JE TARZAN BOLEI DžAK PUN PESKAŠTO ISTO OSTA OD KLOZETAOKAČEN NA DUD IZA KUĆEPA JE TU DIZAO TEGI UDARAO PESNICAMA PO VREĆIKOJA NE UZVRAĆA UDARACKAKO JEDNOM REČE BRUSLI DEDA MU JE GOVORIO„IDI U NjIVUPA SE ONDAK TAMO ZNOJ'BEM TE BLESAVOG“AL' BOLETU TONIJE PUNILO OKOTARZAN NIJE MARIO ZA TEHNIKUIŠ'O JE NA ČISTU SNAGU I DA VIDIŠ VREMENOMMIŠICE BOLETOVE POSTADOŠE TVRDEI VEĆEDAL' ZBOG TEGA IL' ZBOG VREĆEI NEKO MU REČE„JAK SI K'O TARZAN“DžONIVAJSMILER OTAD BEŠE NA GLASU KO NAJAČII NIKO NE 'TEDE DA SE JUNAČITE PROVERAVAISTINITOS' ILI LAŽNOS'JAKOSTI NjEGOVEPA BOLE ZVANI TARZANPOSTADE VAŽAN U KRAJUZAHVALjUJUĆ' ROVITOM JAJUKOJE JE PIO NAŠTINUKO ROKIBALBOA U FILMU IZGLEDA DA TAJ NESRETNIFATMIR CIGANINRAMADANA KOTLOKRPARA SINNIJE ČUO DA JE BOLE NAJJAČIČARNUŠE SE NA IGRALIŠTUOKO LOPTEI FATMIR PREBI BOLETAKO VOLA KAD U KUPUS ZATEKNU SVI SU ĆUTALII BOLE ZVANI TARZANI FATMIR ZVANI MANDOVSMENA SE IZVRŠI TIJOAL' SVI SU ZNALIBEZ DA SE PITABOLE VIŠE NIJE BIO TARZANBOLE JE POST'O ĆITA KAD SUTRADAN BEŠE U STANjUBOLE ODE IZA KUĆEZATEČE DEDU NA PANjUIZAŠ'O IZ KLOZETA BEŠEUPRAVO ZAVIO DUVANI KRESIVOM KREŠE„DELABACI TA GOVNADOKLEN TE I CIGANI BIJU'BEM TE BLESAVOG“DEDA MU REČE BOLE ZVANI TARZANNASTAVI DA BIJE U DžAKMADA JE JOŠ U TOKU NOĆINEPROSPAVANE JAŠTAS'VATIO DA NIJESVE U SNAZIDA JE NEŠTO I U SRCUTE DA NIJE ISTO IZAĆIVREĆI IL' FATMIRU NA CRTU

                                                      STIVRIZ – STIV RIVS
                                                   Superheroj mog detinjstva!

      Sedeo sam na terasi moje omiljene kafane, odmarao oči posmatrajući ozeleneli park, mezetio mladi sir uz piće, uživao u lepom danu i gledao svoja posla prisluškujući šta se govori oko mene. Pa naravno, uvek „odvojim“ uvo da čujem šta se priča okolo, između ostalog, zbog toga i idem u kafanu, da čujem lepog srpskog narodnog govora, po koju priču ili trač. Vremenom sam se osamio, postao sam samotnjak, udaljio sam se od ljudi i narodnog govora pa to loše utiče na moju i onako lošu literaturu.
     Za susednim stolom, tri sredovečna muškarca evociraju uspomene iz mladosti i JNA. Sa setom se prisećaju kako su nekada bili mladi, lepi i jaki.
     Čujem jednog od njih kako kaže:
     - Bio sam jak kao Stiv Rivs!
     Zazvonilo mi je to ime u srednjem uhu, eustahijeva truba je zatrubila za uzbunu! Ime mi se učinilo poznatim ali u trenutku nisam mogao da se setim otkud ga znam i kada sam ga prvi put čuo?!
    Potegnuh za čašicom, isključih se iz prisluškivanja (deo oko JNA malo me je interesovao) te počeh da prebiram po sećanjima i frojdovskom nesvesnom.
    Vratih se, mislima i sećanjima, u detinjstvo.
   Tu obično pronađem odgovore za svoje stranputice i nedoumice.
   Prisetim se slika i scena.
   Čujem majku kako mi govori:
   - Popi' mleko da budeš jak ko Stivriz.
   Slušam dalje:
   - Pojedi grašak da porasteš ko Stivriz!
   Ja pojedem pa podignem ruku i stegnem pesnicu a ona mi opipava mišić i kaže:
   - Vidiš!
   Posle mi je bilo jasno, tada nisam znao, da majka ime Stiv Rivs izgovara Stivriz a da ja ne znam da je to čovek i glumac već mislim da je u pitanju neko natprirodno stvorenje i mitsko biće.
   Sećam se da su i mnogi drugi iz okruženja ime slavnog glumca izgovarali pogrešno. Umesto Stiv Rivs – Stivriz!
   Čujem:
   - Imaš mišiće ko Stivriz – govori mi ujak u retkim posetama nama.
   - Ti si Istočki Tarzan – kaže mi stariji brat.
   - Niko ne sme da te dira, ti si Herkules – teši me tetka, uplakanog i od dece prebijenog.
   Baba mi je recitovala junačku narodnu pesmu Marko Kraljević i Stivriz.
   Dobro, ovo poslednje sam izmislio za potrebnu dinamiku priče i malo lošeg humora, ali, priznaćete, lepo zvuči.
   Ali, svi gore pobrojani snagatori i mitovi imaju nešto zajedničko a to je da je Stiv Rivs glumio i Herkulesa i Tarzana. Pride i Sandokana te Spartaka. Na kraju i vestern junake. Nije glumio samo Marka Kraljevića.
   Stiv Laster Rivs (Stephen Lester Reeves) se rodio u Montani 1926. godine a preminuo je u Kaliforniji 2000. godine. Bio je bodibilder i glumac. Američka nacionalna ikona, ratni heroj.
   Mister Amerike postao je 1947. godine a Mister Univerzuma 1954. godine. Svetsku slavu potvrđuje na filmu, njegove filmske uloge su ga učinile planetarno prepoznatljivim.
   Snimio je mnogo filmova, dosta od njih su bili i oni niskobudžetni, glumio je uglavnom heroje vične maču i borbi, istorijske i mitske ličnosti, skoro uvek u prvi plan pokazujući svoje telo u centru kadra. Mnogo je snimao u Evropi, tačnije u Italiji. Jedne godine je snimao i u Srbiji, u nekom selu blizu Stajićeva, gde ga je, kako kaže urbana legenda, u rvanju pobedio neki lokalac po imenu Brka iz Orlovata. Vele da je taj znao da postavi klečku te je nadmudrio snagatora.
    Na vrhuncu svoje slave bio je jedan od najplaćenijih glumaca u Evropi. Uostalom, odbio je ulogu Džejmsa Bonda u filmu Doktor No (1962) upravo zbog malog honorara koji mu je bio ponuđen za tu ulogu. 
    Ulogu Samsona odbio je 1949. godine jer je traženo da za potrebe filma Samson i Dalila smrša nekoliko kilograma što on nije hteo. Umesto njega, partner Hedi Lamar u tom filmu bio je Viktor Matjur, takođe velika faca i zavodnik ženskih srdaca.
   Iz gore navedenih redova može se zaključiti da je Stiv Rivs pored svoje muskula(to)rne građe imao u sebi i karakternih osobina vrednih pažnje. Držao je do sebe i svojih principa!
   Govorilo se za njega da ima telo boga!
   Bio je uzor i idol potonjim generacijama snagatora sa velikog filmskog platna. Arnold Švarceneger je govorio da su mu idoli i inspiracija u životu bili Stiv Rivs i Reg Park (1928-2007).
   Kada se povukao iz glume (zbog povrede na snimanju) osnovao je svoju kompaniju, pisao je knjige i uzgajao konje. Do kraja života zalagao se za bodibilding bez steroida. Životni uzor mu je bio Džoni Vajsmiler (od Međe do Stajićeva nema ni sedamdeset kilometara a Orlovat je malo bliži).
   Ali, ostavimo se njegove biografije i vratimo se ponovo u naša detinjstva (kolektivno nesvesno)!
   Kako je to Stivriz postao ličnost za primer, merilo uspešnosti, sinonim za snagu o hrabrost, superheroj našeg vremena, pa i moj?!
   Kada se proslavio ulogom Herkulesa i postao prepoznatljiv i na našim prostorima to je bilo 11 godina pre nego ću se ja roditi. Da li je otac vodio majku u bioskop da gledaju taj film u svojim pohodima ka sedmoj umetnosti?! Otac je bio fanatični filmofil i gledao je stotine i stotine filmova.
   Ili je majka jednostavno prihvatila modu i sleng tog vremena i starijih sinova (koji su sigurno znali za njega jer su već bili na pragu adolescencije)i samim tim smatrala da Stivriz treba da mi bude uzor i inspiracija i najmlađem detetu, iako je pogrešno izgovarala njegovo ime i čak sumnjam da je uopšte i znala o kome se radi. Mislim da je i za nju to bio neki epski junak poput Marka Kraljevića.
    Jer, prisećam se, vreme mog odrastanja bilo je vezano za vrednosti poput snage i hrabrosti. Gore pomenuta baba mi je zaista redovno čitala junačke narodne pesme i izvode iz Baraninovih knjiga. Dečije svađe, naivne tuče, merenje snage i hrabrosti čudnim testovima, upoređivanje bicepsa i tricepsa, sve je to bio deo folklora našeg (i mog) odrastanja.
   Telo pa um a pre svega osećaj za pravdu!
   Mentalitet našeg odrastanja i sazrevanja pretpostavljao je snagu i hrabrost ispred ostalih vrednosnih kategorija.
   Tanatos ispred erosa!
   Bili smo uglavnom ambivalentni ali smo maštali za alfa statusom u čoporu.
   Živeli smo na podneblju večne borbe za opstankom!
   Probleme u odrastanju i borbi za svoje mesto pod nebom nismo rešavali kod psihologa (ili, ne daj bože, kod psihološkinja) već sami ili uz pomoć braće.
   Nismo išli u teretane već na njivu, livadu i u šumu. Radili smo za porodicu (koja nam je bila svetinja iznad svih ostalih) i doprinosili njenom napretku a ujedno i jačali smo svoje mišiće kopanjem, sakupljanjem sena ili sečom drva. Sportom smo se bavili ali u slobodnom vremenu!
   Zato nije ni čudo što su roditelji želeli da im deca budu kao Stivriz. Porodica je bila jaka koliko je to bio njen najslabiji član.
   Mogu samo da zamislim kolika je bila njegova popularnost kada se njegovo ime primilo u narodu kao sinonim i metafora za snagu i veličinu, za božansku nepobedivost, i kada je postalo deo narodnog govora i folklora. Bio je superheroj u vremenu i podneblju koje nije znalo šta su to superheroji ali je imalo svoje narodne junake.
   Eto, tako me je jedan slučajno (?!) prisluškivani razgovor nepoznatih ljudi u kafani vratio u detinjstvo i oživeo mi uspomenu na davno zaboravljenog idola, u vreme kada sam mislio da nema jačeg bića na svetu od nekog imaginarnog diva po imenu Stivriz. On je za mene bio oličenje snage i hrabrosti, mitsko biće, narodni heroj poput Marka Kraljevića, Herkules, Sandokan, Tarzan, Spartak. Sve je bio samo nije bio čovek, a kamoli glumac! Nisam ni znao za to jer da sam tada znao da je on samo neki bodibilder iz Amerike on meni ne bi značio to što je značio. 
   Bio je naš idol i uzor, smatrali smo da samo uz pomoć takve snage možemo preživeti nedaće burnog i krvavog podneblja. On za nas nije bio Stiv Rivs! Bio je Stivriz! Nama nije bio potreban glumac već Arhanđel pobede i opstanka!
   Trebalo je da proživim još nekoliko godina, da se zamomčim i smanjim maštanje pa da shvatim da Deda Mraz ne postoji i da je Stivriz u stvari Stiv Rivs. Onda je Brus Li pobedio Čaka Norisa Na zmajevom putu! Posle je stigao sirovi Švarceneger kojega su gledale generacije koje sam sve manje razumeo. Nisam više bio dete. Postao sam čovek koji ima svoje dete.
   Ako sam u nekom periodu svoga života sve manje razumeo generacije koje su dolazile posle mene, danas, posle mnogo godina, o sadašnjim generacijama i njihovom sistemu vrednosti ništa ne znam i ne razumem ih ni jotu. To su ovi čiji su idoli derpe-i sa takmičenja za Pesmu Evrovizije, otuđene osobe što mašu buketićima (kitama) cveća umesto pesnicama. Ovo je vreme kada bodibildere ne gledaju žene već muškarci sa potpuno drugačijim motivima od naših, ondašnjih.
   Kratko rečeno, mi smo hteli da budemo mačo a ovi bi da budu pičo!
   Nama su mišići trebali da budemo alfa mužjaci i osvojimo pravo na ženku a danas, čini se, mišići su samo ukras oko šupka!
    Za kraj ove priče, koja će verovatno biti zabranjena po mrežama, neću ništa zaključiti, niti ću poentirati. Postaviću jednu moju pesmu, koja je napisana pre petnaestak godina, iz zbirke Ljudi moji – Pesme o palanačkim likovima, a koja odslikava sistem vrednosti i mentalitet vremena o kojem govorim:

BOLE ZVANI TARZAN
DIZ'O JE TEGOVE VAZDAN
BIO JE JAK MOMAK
I IM'O RAVAN STOMAK
PO NjEMU JAČEG NIJE BILO
FATMIR CIGANIN ŠTO GA
NA IGRALIŠTU IZMLATI
TO NIJE MOG'O DA S'VATI

 DUGO JE BOLE ZVANI TARZAN
MOLIO BABU DA MU DADNE
DA NE MORA DA IH MAZNE
DVE KONZERVE OD PO PET KILA
PRAZNE
OSTALE JOŠ OD KO ZNA KAD
I OD KO ZNA ČEGA
A BABA JE IMALA DRUGE PLANOVE
ZA TE KONZERVE I JEDVA POPUSTI

 KAD NAJZAD KONZERVE IZMOLI
STRIC NE ŠĆAŠE DA DOZVOLI
ZA GVOZDENU ĆUSKIJU IZ ŠUPE
KOJA MU JE SLUŽILA ZA NIŠTA
I SA KOJOM NIJE IMAO
NIKAKIH PLANOVA
AL' BEŠE ŠKRTAC
TE BOLE ZVANI TARZAN
BEŠE PRINUĐEN DA JU ZDIPI
JEDNOM KAD STRIC BEŠE PRIPIT
ŠTO OVAJ I NE PRIMETI
U PRVO VREME

 NA CEMENT JE ČEK'O
DO VREMENA KAD SU
ZIDALI KLOZET POLjSKI
I TU SE POTRUDIO SVOJSKI
SREĆOM TO BEŠE U SKORIJE VREME
JER DEDA SPORAD SEBE
NE 'TEDE U NOVOME KUPATILU
NI ZA GLAVU ŽIVU
TE JE STALNO IŠ'O U OBLIŽNjU NjIVU
ŠTO UKUĆANIMA NE BEŠE PRAVO
I TAKO BOLE ZVANI TARZAN
NAPRAVI TEG
I POČE DA POSTAJE JAK
KO NORISČAK

 IMAO JE TARZAN BOLE
I DžAK PUN PESKA
ŠTO ISTO OSTA OD KLOZETA
OKAČEN NA DUD IZA KUĆE
PA JE TU DIZAO TEG
I UDARAO PESNICAMA PO VREĆI
KOJA NE UZVRAĆA UDARAC
KAKO JEDNOM REČE BRUSLI

 DEDA MU JE GOVORIO
„IDI U NjIVU
PA SE ONDAK TAMO ZNOJ
'BEM TE BLESAVOG“
AL' BOLETU TO
NIJE PUNILO OKO
TARZAN NIJE MARIO ZA TEHNIKU
IŠ'O JE NA ČISTU SNAGU

 I DA VIDIŠ VREMENOM
MIŠICE BOLETOVE POSTADOŠE TVRDE
I VEĆE
DAL' ZBOG TEGA IL' ZBOG VREĆE
I NEKO MU REČE
„JAK SI K'O TARZAN“
DžONIVAJSMILER

 OTAD BEŠE NA GLASU KO NAJAČI
I NIKO NE 'TEDE DA SE JUNAČI
TE PROVERAVA
ISTINITOS' ILI LAŽNOS'
JAKOSTI NjEGOVE
PA BOLE ZVANI TARZAN
POSTADE VAŽAN U KRAJU
ZAHVALjUJUĆ' ROVITOM JAJU
KOJE JE PIO NAŠTINU
KO ROKIBALBOA U FILMU

 IZGLEDA DA TAJ NESRETNI
FATMIR CIGANIN
RAMADANA KOTLOKRPARA SIN
NIJE ČUO DA JE BOLE NAJJAČI
ČARNUŠE SE NA IGRALIŠTU
OKO LOPTE
I FATMIR PREBI BOLETA
KO VOLA KAD U KUPUS ZATEKNU

 SVI SU ĆUTALI
I BOLE ZVANI TARZAN
I FATMIR ZVANI MANDOV
SMENA SE IZVRŠI TIJO
AL' SVI SU ZNALI
BEZ DA SE PITA
BOLE VIŠE NIJE BIO TARZAN
BOLE JE POST'O ĆITA

 KAD SUTRADAN BEŠE U STANjU
BOLE ODE IZA KUĆE
ZATEČE DEDU NA PANjU
IZAŠ'O IZ KLOZETA BEŠE
UPRAVO ZAVIO DUVAN
I KRESIVOM KREŠE
„DELA
BACI TA GOVNA
DOKLEN TE I CIGANI BIJU
'BEM TE BLESAVOG“
DEDA MU REČE

 BOLE ZVANI TARZAN
NASTAVI DA BIJE U DžAK
MADA JE JOŠ U TOKU NOĆI
NEPROSPAVANE JAŠTA
S'VATIO DA NIJE
SVE U SNAZI
DA JE NEŠTO I U SRCU
TE DA NIJE ISTO IZAĆI
VREĆI IL' FATMIRU NA CRTU


STIV RIVS - STIVRIZ

Stiven Lester Rivs (engl. Stephen Lester Reeves; 21. januar 1926 — 1. maj 2000.) je bio američki bodibilder i glumac.

Pušači su čudan soj! Oni, čak i u kafani, ne kažu „da popijemo još jednu pa da idemo“; već vele: „da ispušimo još po jednu i idemo“. Vreme o kojem ostavljam ovu crticu jeste ono doba u kojem smo imali dva televizijska kanala (od kojih se jedan teško hvatao uz pomoć izbušenog lavora), tada su prodavnice i trafike radile do predveče a kafane su objavljivale fajront gašenjem i paljenjem svetla negde oko ponoći. To je bilo vreme kada se pušilo u bolničkim čekaonicama, u avionima, autobusima, na sastancima, u opštini, čak: i u bioskopu (krijući se, naravno). To, takođe, nije bilo vreme surove eksploatacije (kao ovo današnje) jer danas i najbednija trafika (kiosk) radi do ponoći. O dragstorima nije bilo reči, sem o par njih u Beogradu. Jedino na šta bi, ponekad, nabasali u sitne sate jeste vruć hleb iz pekara koje tada izbacuju svoje prve vekne za ujutro. Danas pekara pored moje zgrade radi 24 sati dnevno i u njoj niko ne kupuje hleb. Čemu ovoliki uvod? Pa zbog glavne uspomene za ovaj dan! Kad odeš u provod, u kafanu, ili si slučajno otišao pa si zaglavio i ostaneš bez cigara baš onda kada je najlepše, najslađe i kad ti se najviše pije (naravno uz duvan). A cigara ni od korova, niti imaš gde da ih kupiš. Cigara?! Cigarete mu zvuče pomalo pederski (iako se tako pravilnije kaže jer su cigare ono što smo mi tada kolokvijalno nazivali tompus; a, postojao je i cigarilos – tanki tompus). Elem, u neko vreme, u gluvo doba kada sve larma oko tebe i baš kada su ture pića počele da lete kao lude a konobarica nikada lepše nije izgledala u tvojim pijanim očima, nastaje nervoza a onda i komešanje: shvataš da to je ostala samo još jedna cigara. Onda prošaraš očima i vidiš da je i ostalo društvo tanko po tom pitanju. Šacuješ tuđe štekove ali slaba vajda od toga. Povratne informacije uopšte nisu ohrabrujuće. Rešiš, racionalno, da prištediš ali shvataš da od toga nema ništa: nisi ti karakter a što imaš manje cigara to ti se više puši. (Što bi rekao svojevremeno čuveni dr. Miloš Perović: ''...ne volim ljude koji puše dve cigare dnevno...''). Poslednja nada je konobar. Zoveš ga i pitaš: - Da nemate cigara na prodaju, nije važno koje su? U čemu je stvar?! U to vreme neke kafane su držale cigare na prodaju i to je znalo da bude dobar deo prihoda ali su ih nešto zezali oko poreza pa su to činili stidljivo ili prikriveno (samo za odabrane goste). Obično su držali jednu vrstu, od onih boljih i to po paprenim cenama (danas su sve iste, ma kako se zvale; ali su nekada KENT i MARLBORO bili klase u odnosu na DRINU i MORAVU). Znali su oni za jadac. Ko u kafani traži cigare taj je spreman i da ih plati. Međutim, to je bilo u malim količinama, brzo se bi se rasprodalo i što je najgore: najviše ih je osoblje koristilo pa su gazde i upravnici izbegavali da ih drže. Kad imaš sreće i oni imaju cigare, pa naručiš: konobar ih je donosio na poslužavniku, u beloj platnenoj salveti, otvorene i sa izvađene dve, od kojih je jedna izvađena u dužini filtera a druga pola od toga. Konobari su nekada bili ljudi sa manirima i potkovani kafanskim bontonom. Nije bio problem da ostaneš bez cigara u toku dana a zapio si se. Onda pošalješ konobara do najbliže trafike ili prodavnice i on ih kupi. Podrazumevalo se da kusur ne uzimaš. Ali, ovo o čemu pričamo je noćno bančenje. Još bliže: oko ponoći. Oko fajronta. Koliko su cigare bile važne u tadašnjoj društvenoj (sub)kulturi i običajima govori i činjenica da smo ih, uz hranu i piće, posluživali i na veseljima, i na slavama, i na daćama. Tamo gde sam rođen, i gde sam stasavao, u Metohiji, posle sahrane se na kapiji sipala rakija i služile se cigare. Danas, vidim, niko nikoga ne nudi cigarom kada su zajedno u društvu ili za stolom. U vremenu koje opisujem to je bio deo pušačkog bontona. Kutija se nije vadila iz džepa ukoliko nisi bio spreman da ponudiš cigarom svakog od prisutnih, poznate i nepoznate. Nego, mračno je ovo, vratimo se mi veselom kafanskom društvu koje je upravo ostalo bez duvana. U kafani ih nema. Konobari i ostalo osoblje su dali šta su imali ili koliko su mogli da ne ugroze vlastite zalihe. Isto tako i poznanici (kao i nepoznanici) sa susednih stolova su se otvorili koliko su mogli i hteli. To bi bilo to! Poslednja je zapaljena i ide od ruke do ruke, ko u partizanima (htedoh reći: u četnicima). Ako neko vikne „idu Nemci!“ - baciće se i ta nedopušena. Uostalom, koliko je društvo pijano ne iznenađuje da nam se stvarno i priviđaju Nemci. Od trenutka kada je popušena poslednja cigara sve je drugačije: piće više nema isti ukus, konobarica (do tada seks bomba) postaje ružnija, sise su joj manje a podočnjaci veći, šale više nisu smešne, pesma je već u falšu. Nema cigara! Svi, svako pojedinačno, razmišlja(ju) gde bi mogle da se nađu. Ko je tada uopšte mogao da sluti da će za nekoliko decenija doći era mobilnih telefona. Jok, more! Licitiraju se imena rođaka ili poznanika koji imaju kuće i stanove najbliže kafani u kojoj se odigrava drama. Neko predlaže da se obije trafika pa da ujutro priznamo i platimo štetu. Drugi stoje na ulici u nadi da će naići neko poznat ili nepoznat. Na ulici nikog živog osim milicionera pozornika koji će te pre nego bilo šta zaustiš: pitati da nemaš cigaru. Najslabiji karakterom se predaju. Navlače svoje zimske kapute i jakne nadimljene duvanskim dimom i odlaze svojim kućama. Ostaju goli i u svojoj golotinji prosti drveni kafanski čiviluci. Osipa se društvo! A, onda, ko grom iz vedra neba, nebeskom rukom vođen, u kafanu ulazi komšija koji je upravo završio smenu (verovatno drugu), svratio čovek na jednu mučenicu pre spavanja, i, ispostaviće se da kod sebe ima dve kutije cigara, ZLATNI IBAR (ko te pita samo daj). Portirski život, po smenama, podrazumeva da kod sebe uvek imaš zalihe potrebne za razne smene: nanizane šerpice u kojima je kuvano jelo i salata, novine (po mogućstvu ČIK ili EROTIKA, duvan...). Daće, što da neće, on i onako ide kući (naravno da će popiti još jednu turu od razdraganog društva). Svi mu obećavaju kupovinu duplo kutija zauzvrat, koliko sutra, i, naravno: svi će lagati. Nikome neće pasti na pamet to kada se sutradan probude mamurni i praznih džepova, teške glave po kojoj dobuju grdnje ljutih žena ili roditelja. Uostalom, kako da mu vrate kad se ničega ne sećaju kad su pijani?! Odlično! Stvorili su se uslovi da se produži pijanka. Ali, ona neće još dugo trajati. Vreme je da se krene. A, i onako, sad kad se ima cigara više nije slatko kao kad nedostaju. Uostalom, preteralo se, pijani smo, fajront je. Na stolu, pored praznih flaša i čaša, punih pepeljara (piksli), ostaće i dve nedopušene kutije ZLATNOG IBRA. Apsurd?! Naravno, pušački svet je satkan od apsurda. Jer, da nije: ko bi uopšte pušio i ubijao sam sebe za svoj račun?!

     Pušači su čudan soj! Oni, čak i u kafani, ne kažu „da popijemo još jednu pa da idemo“; već vele: „da ispušimo još po jednu i idemo“.
    Vreme o kojem ostavljam ovu crticu jeste ono doba u kojem smo imali dva televizijska kanala (od kojih se jedan teško hvatao uz pomoć izbušenog lavora), tada su prodavnice i trafike radile do predveče a kafane su objavljivale fajront gašenjem i paljenjem svetla negde oko ponoći. To je bilo vreme kada se pušilo u bolničkim čekaonicama, u avionima, autobusima, na sastancima, u opštini, čak: i u bioskopu (krijući se, naravno).
    To, takođe, nije bilo vreme surove eksploatacije (kao ovo današnje) jer danas i najbednija trafika (kiosk) radi do ponoći. O dragstorima nije bilo reči, sem o par njih u Beogradu. Jedino na šta bi, ponekad, nabasali u sitne sate jeste vruć hleb iz pekara koje tada izbacuju svoje prve vekne za ujutro. Danas pekara pored moje zgrade radi 24 sati dnevno i u njoj niko ne kupuje hleb.
    Čemu ovoliki uvod?
    Pa zbog glavne uspomene za ovaj dan!
   Kad odeš u provod, u kafanu, ili si slučajno otišao pa si zaglavio i ostaneš bez cigara baš onda kada je najlepše, najslađe i kad ti se najviše pije (naravno uz duvan). A cigara ni od korova, niti imaš gde da ih kupiš.
    Cigara?!
    Cigarete mu zvuče pomalo pederski (iako se tako pravilnije kaže jer su cigare ono što smo mi tada kolokvijalno nazivali tompus; a, postojao je i cigarilos – tanki tompus).
   Elem, u neko vreme, u gluvo doba kada sve larma oko tebe i baš kada su ture pića počele da lete kao lude a konobarica nikada lepše nije izgledala u tvojim pijanim očima, nastaje nervoza a onda i komešanje: shvataš da to je ostala samo još jedna cigara. Onda prošaraš očima i vidiš da je i ostalo društvo tanko po tom pitanju. Šacuješ tuđe štekove ali slaba vajda od toga. Povratne informacije uopšte nisu ohrabrujuće.
   Rešiš, racionalno, da prištediš ali shvataš da od toga nema ništa: nisi ti karakter a što imaš manje cigara to ti se više puši. (Što bi rekao svojevremeno čuveni dr. Miloš Perović: ''...ne volim ljude koji puše dve cigare dnevno...'').
   Poslednja nada je konobar. Zoveš ga i pitaš:
   - Da nemate cigara na prodaju, nije važno koje su?
   U čemu je stvar?!
    U to vreme neke kafane su držale cigare na prodaju i to je znalo da bude dobar deo prihoda ali su ih nešto zezali oko poreza pa su to činili stidljivo ili prikriveno (samo za odabrane goste). Obično su držali jednu vrstu, od onih boljih i to po paprenim cenama (danas su sve iste, ma kako se zvale; ali su nekada KENT i MARLBORO bili klase u odnosu na DRINU i MORAVU). Znali su oni za jadac. Ko u kafani traži cigare taj je spreman i da ih plati.
   Međutim, to je bilo u malim količinama, brzo se bi se rasprodalo i što je najgore: najviše ih je osoblje koristilo pa su gazde i upravnici izbegavali da ih drže. Kad imaš sreće i oni imaju cigare, pa naručiš: konobar ih je donosio na poslužavniku, u beloj platnenoj salveti, otvorene i sa izvađene dve, od kojih je jedna izvađena u dužini filtera a druga pola od toga. Konobari su nekada bili ljudi sa manirima i potkovani kafanskim bontonom.
   Nije bio problem da ostaneš bez cigara u toku dana a zapio si se. Onda pošalješ konobara do najbliže trafike ili prodavnice i on ih kupi. Podrazumevalo se da kusur ne uzimaš.
   Ali, ovo o čemu pričamo je noćno bančenje. Još bliže: oko ponoći. Oko fajronta.
   Koliko su cigare bile važne u tadašnjoj društvenoj (sub)kulturi i običajima govori i činjenica da smo ih, uz hranu i piće, posluživali i na veseljima, i na slavama, i na daćama. Tamo gde sam rođen, i gde sam stasavao, u Metohiji, posle sahrane se na kapiji sipala rakija i služile se cigare.
   Danas, vidim, niko nikoga ne nudi cigarom kada su zajedno u društvu ili za stolom. U vremenu koje opisujem to je bio deo pušačkog bontona. Kutija se nije vadila iz džepa ukoliko nisi bio spreman da ponudiš cigarom svakog od prisutnih, poznate i nepoznate.
   Nego, mračno je ovo, vratimo se mi veselom kafanskom društvu koje je upravo ostalo bez duvana.
   U kafani ih nema. Konobari i ostalo osoblje su dali šta su imali ili koliko su mogli da ne ugroze vlastite zalihe. Isto tako i poznanici (kao i nepoznanici) sa susednih stolova su se otvorili koliko su mogli i hteli. To bi bilo to!
    Poslednja je zapaljena i ide od ruke do ruke, ko u partizanima (htedoh reći: u četnicima). Ako neko vikne „idu Nemci!“ - baciće se i ta nedopušena. Uostalom, koliko je društvo pijano ne iznenađuje da nam se stvarno i priviđaju Nemci.
   Od trenutka kada je popušena poslednja cigara sve je drugačije: piće više nema isti ukus, konobarica (do tada seks bomba) postaje ružnija, sise su joj manje a podočnjaci veći, šale više nisu smešne, pesma je već u falšu.
   Nema cigara!
   Svi, svako pojedinačno, razmišlja(ju) gde bi mogle da se nađu. Ko je tada uopšte mogao da sluti da će za nekoliko decenija doći era mobilnih telefona. Jok, more!
   Licitiraju se imena rođaka ili poznanika koji imaju kuće i stanove najbliže kafani u kojoj se odigrava drama. Neko predlaže da se obije trafika pa da ujutro priznamo i platimo štetu. Drugi stoje na ulici u nadi da će naići neko poznat ili nepoznat. Na ulici nikog živog osim milicionera pozornika koji će te pre nego bilo šta zaustiš: pitati da nemaš cigaru.
   Najslabiji karakterom se predaju. Navlače svoje zimske kapute i jakne nadimljene duvanskim dimom i odlaze svojim kućama. Ostaju goli i u svojoj golotinji prosti drveni kafanski čiviluci.
   Osipa se društvo!
   A, onda, ko grom iz vedra neba, nebeskom rukom vođen, u kafanu ulazi komšija koji je upravo završio smenu (verovatno drugu), svratio čovek na jednu mučenicu pre spavanja, i, ispostaviće se da kod sebe ima dve kutije cigara, ZLATNI IBAR (ko te pita samo daj). Portirski život, po smenama, podrazumeva da kod sebe uvek imaš zalihe potrebne za razne smene: nanizane šerpice u kojima je kuvano jelo i salata, novine (po mogućstvu ČIK ili EROTIKA, duvan...).
    Daće, što da neće, on i onako ide kući (naravno da će popiti još jednu turu od razdraganog društva). Svi mu obećavaju kupovinu duplo kutija zauzvrat, koliko sutra, i, naravno: svi će lagati. Nikome neće pasti na pamet to kada se sutradan probude mamurni i praznih džepova, teške glave po kojoj dobuju grdnje ljutih žena ili roditelja. Uostalom, kako da mu vrate kad se ničega ne sećaju kad su pijani?!
   Odlično! Stvorili su se uslovi da se produži pijanka. Ali, ona neće još dugo trajati. Vreme je da se krene. A, i onako, sad kad se ima cigara više nije slatko kao kad nedostaju. Uostalom, preteralo se, pijani smo, fajront je. Na stolu, pored praznih flaša i čaša, punih pepeljara (piksli), ostaće i dve nedopušene kutije ZLATNOG IBRA.
   Apsurd?!
   Naravno, pušački svet je satkan od apsurda. Jer, da nije: ko bi uopšte pušio i ubijao sam sebe za svoj račun?!






Jos jedna cigareta pred spavanje!

 Igor Đurić
Još jedna cigareta pred spavanje!
Igor Đurić, rođen u Istoku, Metohija.


Još jedna cigareta pred spavanje!

Вештачка интелигенција (GROK) о романима Игора М. Ђурића!

 O dusi, snovima i djavolu

 Igor Đurić: O duši, snovima i đavolu, 

                 

 O duši, snovima i đavolu

              
	Пише: Игор Ђурић

	    13. јануара, у време комунизма, то јест предвече тога дана, добар део виђенијих кафана ''радиће'' попис. Ето, баш се потрефило, ''случајно'', да већина угоститеља планира да баш тога дана ради инвентарисање, чак и ако је тај датум падао у суботу или недељу. То је била мера предострожности јер је примећена тенденција код непоузданих Срба да баш тога датума, те вечери, многи од њих (наравно не сви и не већина), добију ''изненадну'' жељу да се лепо обуку и да са породицом или пријатељима оду у кафану и провод. Чим љуљну коју више, што се обавезно дешавало јер каква би то српска работа била ако се не попије и поједе (са акцентом на ово прво), збуне се, шта ли?!, и у поноћ почну да се грле и љубе и честитају једни другима незнано шта. 
	Нешто и роморе једни другима, љубећи се тако, далеко од ушију конобара и шефа сале. Познато је, наиме, да је УДБА имала највише доушника баш међу конобарима, пошто су они најчешће и најлакше могли чути шта говоре луди и пијани Срби против власти и државе (још и ко је са чијом женом и ко је дрпио паре из државне касе). Јер, Србин се најлакше и најмекше открави у кафани: ту каже што на другом месту не сме ни да помисли. У кафани још, тај исти Србин, склапа и растура бракове, води послове, пише песме и романе, и наравно, као што рекосмо, пцује власт и Бога.
   Све се интензивирало после пада Ранковића и чувеног Брионског пленума. Већ је дочек Српске нове 1967. године показао незадовољство и бунт Срба (поготово Срба са Косова и Метохије) који се показао на тај начин. Пала су и прва хапшења Срба у Истоку већ 1. јануара 1967. године и то највише због певања разних песама а највише због стихова: "Друже Тито, сиви тићу, пусти престо Ранковићу". Тако су Срби по ко зна који пут помешали лончиће: кроз испољавање националних осећања бранили су комунисту који са нацијом није имао скоро ништа.
	


	Како било да било, комитетлије су схватиле да добар део Срба тог 13. јануара, у ствари, иде на дочек Српске нове године. Или: Православне, мада, руку на срце, мало чега заједничког има то све са православљем у форми у којој се упражњавало. Наиме, верници, прави, рећи ће да је то дан Светог Василија Великог, или Мали Божић, у најмању руку Обрезање Исуса Христа, али да је то нека ''нова година'' никада неће рећи. Те ујдурме они нису признавали. 
	Она је, ако ћемо право, више последица неусаглашених календара (погледати шта је о томе писао Милутин Миланковић), који су нас тотално збунили, па правећи се да поштујемо стари и црквени календар ми сами себи правимо збрку. Како? Па ево, кад кажемо дочек Српске нове године је 13. јануара, ми већ самом том чињеницом говоримо нешто конфузно, јер ако поштујемо и признајемо стари календар та нова година мора падати 1. јануара, као што на светог Николу идемо 6. децембра а не 19. децембра како сви говоримо. Али, оставимо то, јер то не би била српска ствар да није конфузна у старту.
	Елем, да наставим, комунисти су схватили у ком грму лежи зец а у ком ћошку се хлади прасе на ражњу, па су покушавали да то закоче на најбезболнији могући начин: директивом да се те вечери ради попис у кафанама или да буду затворене. Наравно, бивало је и других марифетлука: наредбе да се све кафане морају затворити до 22 часа, да се тога дана не обнављају залихе и да набавка наручена волшебно закасни, или, кад баш све то не би дало резултата, онда би се предвече у највиђеније градске кафане сјатили ''удбовци'' и милиционери у цивилу, који би заузели столове и остајали до фајронта да ''другима срећу кваре'' и прибележе ко се ким љубио у поноћ. Наравно, било је угоститеља који су се оглушавали о директиве, што из идеолошких разлога, а више због тога што је то вече мирисало на добру и масну зараду.
	Да разјаснимо сада: слављење или обележавање, како вам драго, Српске нове године, је био политички и национални а не верски чин и акт. То је био вид отпора у најмању руку: пркоса. То је онај српски инат специфичан по томе да се пристаје на крупне и круцијалне уступке и одрицања од националних и политичких интереса нације (као и данас што је случај) и када се тим одрицањем и равнодушношћу, те одсуством отпора и борбе чини велика штета националном опстанку, а са друге стране се истрајава, тврдоглаво и упорно, на ситним и неважним видовима отпора и инаћења. 
   Најзад, и сами корени почетака обележавања Српске нове године леже у периоду после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (те осталих), када је новоформирана држава прихватила за световни Грегоријански календар, 1919. године, а Хрвати почели, са њиховим познатим кампањама, да пропагирају да се не обележавају празници по старом календару (чак ни верски). Мада, мора се признати, друштво није лоше по старом календару: Руси, Грузини, монаси на Светој Гори.

	
	Српска нова година се, дакле, најискреније и по души обележавала док је то било ''забрањено воће'' и ''опасна ствар''. Ако би дефинисали прецизно узроке и корене чињенице да је све више и више Срба славило Српску нову годину, то би најлакше објаснили на трагу старог вица о Дражи, Стаљину и Черчилу:
	Лете авионом, у време Другог светског рата, Черчил, Стаљин и Дража, и препиру се ко има боље војнике. Черчил каже:
	- Енглески војник је најбољи на свету, дисциплинован је и обучен, и спреман је да за империју да живот. Погледајте, па се обрати свом војнику: Џорџ за краљицу и Енглеску, jump out!
	Један војник устане, оде на излаз и скочи из авиона без падобрана.
	Стаљин каже:
	- Руски војник је најиздржљивији и најбољи војник на свету. Он је спреман да за мајчицу Русију и велики Совјетски савез умре без размишљања. Серјожа,  выскакивает!
	И заиста, један војник из Стаљинове пратње устаје и скаче из авиона без падобрана. Онда обојица, Стаљин и Черчил, упитно погледају Дражу. Он се мало промисли, прочеша браду, па викну:
	- Милојица, немо' да си случајно скочио без падобрана ко ова двојица пре тебе.
	- Јок, ти ћеш ми забраниш – одговори Милојица и скочи.
	Због чега су Срби славили Српску нову годину наћи ћемо у том одговору: ти ћеш ми забраниш!
	Да се вратимо на ту борбу лукавстава и домишљања између власти и народа. Ако кафана ипак ''ради'' попис, да би се ''доскочило Власима'', смишљани су разни марифетлуци (сада са друге стране). Уколико би се одлучило да се Српска нова година дочека у такозваној ''породичној атмосфери'', са све гостима, онда би се баш на тај дан, опет као случајно, организовала прослава усељења у нову кућу, окаснели или урањени рођендан, веридба или заруке, крштење, слазница (силазак са стоком са планине) или ''свињска даћа''. Најзад, кад све то не би било могуће, ''разболео'' би се остарели Баца, па би рођаци баш то вече долазили да га обиђу.
	Ако и кафана ''ради'' попис, и Баца није болестан, онда би се одлазило у оближњи манастир (којих нама на Косову и Метохији није недостајало). Свако би са собом понео шта има: флашу ракије, печеницу, прут кобасице. Онда би се све то заједно постављало на велики дрвени манастирски трпезаријски астал, па би барабар са архимандритом Савом ''чекали'' нову годину. Он би апеловао да се гости не напију, да не пуцају, или, не дај Боже, да у повратку не ремете јавни ред и мир и певају ''Ој војводо Синђелићу'' и песме о Шумадији (касније смо схватили, после 1999. године, да је то трагично певање серенаде под балконом неузвраћене љубави, те да су нас, макар што се Шумадије тиче, шиптарски милиционари лемали за џабе). 
	   Ипак, никада ми неће бити јасно шта им је сметала песма о војводи Синђелићу и због чега је била забрањена те сматрана националистичком, и што смо је ми певали сматрајући да тако пркосимо систему? Можда због стиха: „Ти си знао Србина заклети, како ваља за слободу мрети“, јер у песми су турске главе падале и Туркиње су се клеле, дакле, не помињу се Шиптари. Или: што се помињао војвода, па макар и из Првог устанка, (јер, војвода је војвода). Почетак одлазака у манастир поклопио се са доласком Саве Кривокуће на место игумана, негде 1967. године. Пре тога, отац Јустин или отац Хризостом нису смели ни помислити да примају госте 13. јануара увече.
	Углавном, уколико би се разминули са свим препрекама, на крају и са милицијом, певајући – рачунали би да је дочек успео. Али!, то није био никакав дочек, никакво славље – то је био бунт. То је био политички отпор. Као што видимо: и национални. То је био вид исказивања незадовољства и исказивања љубави, додуше у неким случајевима како видесмо: неузвраћене љубави, а када је у питању војвода Синђелић онда је то љубав према херојству и жртви за свој народ (а нешто и жеље према Туркињама). То је, најзад, било надмудривање са ригидним системом који је само Србима бранио да исказују национална осећања и то од стране самих Срба. То је било и кетманство, јер смо се претварали да радимо нешто друго у односу на оно што смо заиста радили.

	
	Како су стеге попуштале а систем пропадао, опадао је и жар славља као и чар самог чина (јер више није било забрањено, није више бивало потребно лукавства и храбрости да се обележава, није представљало никакав бунт, могао си да наричеш о војводама и Шумадији колико ти је воља). Кафане су широм отвориле врата, почело је масовно да се слави, отац Сава је бивао све усамљенији – није то више било: то. ''То'' је сада ово како данас изгледа: у Шумадији певамо песме о Метохији и нико нам не брани.
	Мада, имам осећај, нешто ми се јавља, да уколико наставе овако ''коминтерновски'' и комунистички да нас притискају и гурају у ЕУ, да нам намећу своје законе и глупе обичаје, да нас на силу терају да будемо сексуално и политички коректни (односно, некоректни према свему што је национално, породично и српско), да ћемо ми Срби поново почети да се окрећемо дочеку Српске нове године, из истог разлога као и прошли пут: у инат и из бунта. Коме ћемо певати сада је свеједно: више нас нема на местима одакле можемо побећи у Србију!
	
	ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ ОВДЕ!!!



SRPSKA NOVA GODINA: JOK TI CES!

Igor Đurić, književnik, rođen u Istoku, Metohija!

SRPSKA NOVA GODINA: JOK TI ĆEŠ!

Najvažnije je znati kada i gde (i kome) pripada koje mesto u datom vremenu (trenutku). Još je važnije da otac na vreme shvati kada je došao čas da se skloni i da svoju senku više ne baca na sina. A to je, zna se, u podne: kada senske skoro da nema. To je vreme kada su obojica, otac i sin, najjači, u najboljoj snazi (svako na svoj način) i kada se čini da još nije vreme za to. E, baš je tada vreme prepustiti mesto onome koji te nasleđuje i koji hodi kroz život tvojom stazom. Prtinom koju si ti kao otac utabao. Do oca je, nije do sina. On je taj koji treba da zna pravi čas odstupanja. Ako je učinio dobar posao kroz vaspitanje onda taj tren treba da dođe što je ranije moguće. Odstupanje oca mora da bude bezuslovno. To mu je: što mu je. Ukoliko do tada nije završio poslove svoga roditeljstva neće ih završiti ni posle toga. Sve to ima svoje vreme kad jedino može! I to treba da raduje roditelja. Tada tek, može uvideti i shvatiti da li je i šta je postigao u životu. Samo onda kada ima kome da se skloni čovek zna da je uspeo i da ima smisla rađati se i živeti. Samo tada i tako! Ne onda kada se ostavi detetu bogatstvo, već kada mu se ostavi jasno trasirani put i kada se predak skloni sa tog puta potomku. Dete treba da ide brže i dalje čak i onda kada otac ima još snage da ga prati u korak. Sin ima pravo da izda oca. To mu je, u stvari, i obaveza. Otac nikada i ni po koju cenu i ni iz bilo kojeg razloga nema prava da izda sina. Pojam "izdaja" ovde treba uzeti uslovno, ne misli se na klasičnu izdaju. Sin samo mora svoju izdaju da opravda višim ciljevima – korakom napred. Jedan korak napred i više – to je misija sina. On mora da iskorači duže i bolje, da ostavi oca iza sebe. Normalan otac jedino to i želi jer je taj sinovljev „korak više“ je, u stvari, njegov jedini iskorak u životu: to je njegov uspeh, po tome se meri je li imalo smisla živeti i porod rađati. Međutim, postoji jedna konstanta, jedna neprolaznost: sve što si činio svome ocu – činiće tvoj sin tebi. Možda to često ne izgleda tako jer se forme menjaju vremenom ali doživljaj i efekat su uvek isti. Pritom, taj zakon je pošten: činio si dobro – dobro će ti se vratiti. I: suprotno! Život je u mnogim svojim segmentima prilično pošten. Ima neka svoja pravila koja su uvek ista i ponavljaju se. Glavno je: sve što nisi platio na mostu – platićeš na ćupriji. Kako zadužiš tako će ti se i vratiti. Sve što nisi verovao drugima uglavnom ćeš se lično uveriti. Čini se da je gore pomenuto mnogo različitih pravila ali nije tako. Sve je to jedno isto i na isto se svodi. Kako si sejao tako ćeš i da žanješ. Koliko si biljku gajio i čuvao toliko će ti i roda dati. Čak i kada izgleda da nije tako. Čak i kada izgleda da možeš da utičeš na svoju sudbinu i da si uspeo da je prevariš. Očevi i sinovi su setva i žetva. To je ciklus rađanja biljke, stvaranja ploda, umiranja iste. „Ako seme ne umre – žito neće roditi“. Otac i sin to je solsticij – ravnodnevnica: prvo se ide naviše – posle se leti naniže. To je igra života i smrti, rađanja i umiranja. To su Eleusinske misterije, to je priča o Isaku i Avramu i božanska sila koja na kraju zaustavi očevu ruku. Kad rod sazri i požnje se, njiva mora biti očišćena za sledeću setvu. Stari kralj mora da prepusti mesto mladom kralju da bi godina bila rodna a godišnja doba se ravnomerno smenjivala. Sve su to igre. Ali ozbiljne igre koje omogućavaju da se rađa i da se vrsta produžava novim i neprestanim rađanjem. Je li ovo nepravedno? Nije! I sin će jednoga dana biti otac! To je svrha i suština. Lapot je temelj i krov odnosa očeva i sinova. To je božanski zakon. Bez lapota ne bi bilo opstanka. Naravno, lapota u simboličnoj ravni, lapota kao duhovnog, filozofskog, običajnog i mitološkog obrasca. Lapota kao ideje a ne čina! Da bi se opstalo, čopor mora da vodi najsnažniji i najsposobniji vuk. Mladi vuk! Može i: zreli mladi vuk. To ne može činiti stari vuk na pragu svoje nemoći. Mudrost tu malo pomaže ako nije usađena na vreme u svoje potomstvo. Ne može se mudrošću sustići brzonogi jelen sa kojim se treba prehraniti čopor. Mudrost i iskustvo su važni ali manje od snage i moći – u cilju opstanka. Iskustvo se najbolje stiče kroz pobede i poraze. Od toga kako će pleme nastati zavisi je li bilo više pobeda ili poraza. Iskustvo je korisno i mora se koristiti samo u tradiciji korisnih iskustava. I: mudrost! Starci mogu da mudruju ali samo pod uslovom da ne uobraze da od njihove mudrosti i njihovog iskustva nešto zavisi. Mi, nažalost, živimo u vremenu kada očevi lapotiraju svoje sinove u želji da večno žive, da o svemu odlučuju, da sve pojedu. Stvorili su loš svet pa im on takav koristi da bi ucenjivali svoju decu koja u tom i takvom svetu skoro da nemaju nikakvih izgleda. Izokrenuli smo pravila, izdali smo tradiciju. Naši sinovi (a, i mi lično) rodili su se u vremenu najgorih roditelja od kada je veka i srpstva. Otud sinovi moraju smoći snage da ostvare svoju lapotsku obavezu i da silom vrate stvari na svoje prirodno i božansko mesto i tako uspostave poredak koji može dati nadu da ćemo opstati kao narod. Sinovi moraju silom preoteti ono što im pripada po vasionskom pravu. Jer, vreme sinova kratko traje: od trena kad ojačaju do momenta kada im porod očvrsne. U dobro postavljenoj porodici to što se otac sklanja znači da je došlo vreme da se odmori i da će drugi brinuti o svemu. To je vreme kada otac na sopstvenoj Slavi dobija pravo da sedne sa gostima jer je iza njega novi domaćin koji će dvoriti i služiti goste. To je vreme kada više ne mora da štiti jer je zaštićen. Vaspitanje je strogo porodični posao koji mora biti do kraja izveden i onako kako treba jer to ne trpi polovičnost i aljkavost. To je vežba duha koliko je trčanje i gimnastika vežba tela. Dočim, nevaspitanje se ne može naučiti, ono se doduše može videti, ali je ipak u pitanju nedostatak, hendikep, deformitet. Vi se kao otac morate skloniti i nevaspitanom sinu ali je to opet ona priča o „sejanju i žetvi“. Nevaspitana deca su domet njihovih roditelja. Do ovih drugih je greška. Najčešće oni nisu toga svesni kao što glupi ljudi nisu svesni svoje gluposti. I što je najgore, tome granice i kantara nema. Ima li ovo razmišljanje poentu ili pouku? Nema i ima! Ko razume nije mu potrebna pouka, ko ne shvata naći će ih na desetine. Poštujmo svoje sinove da bi oni voleli svoje očeve. Poštujmo naše sinove više nego što smo poštovali svoje očeve. Očevima treba ljubavi, istina je, ali sinovima treba poštovanja: ukoliko smo ih naučili još kao decu da treba da poštuju i vole starije?! (Ko razume: shvatiće)! <a href="https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric" rel="noopener noreferrer" target="_blank">KUPI KNJIGU O OCU I SINU: https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric</a>

     Najvažnije je znati kada i gde (i kome) pripada koje mesto u datom vremenu (trenutku). Još je važnije da otac na vreme shvati kada je došao čas da se skloni i da svoju senku više ne baca na sina. A to je, zna se, u podne: kada senske skoro da nema. To je vreme kada su obojica, otac i sin, najjači, u najboljoj snazi (svako na svoj način) i kada se čini da još nije vreme za to. E, baš je tada vreme prepustiti mesto onome koji te nasleđuje i koji hodi kroz život tvojom stazom. Prtinom koju si ti kao otac utabao.
     Do oca je, nije do sina. On je taj koji treba da zna pravi čas odstupanja. Ako je učinio dobar posao kroz vaspitanje onda taj tren treba da dođe što je ranije moguće. Odstupanje oca mora da bude bezuslovno. To mu je: što mu je. Ukoliko do tada nije završio poslove svoga roditeljstva neće ih završiti ni posle toga. Sve to ima svoje vreme kad jedino može!
     I to treba da raduje roditelja. Tada tek, može uvideti i shvatiti da li je i šta je postigao u životu. Samo onda kada ima kome da se skloni čovek zna da je uspeo i da ima smisla rađati se i živeti. Samo tada i tako! Ne onda kada se ostavi detetu bogatstvo, već kada mu se ostavi jasno trasirani put i kada se predak skloni sa tog puta potomku. Dete treba da ide brže i dalje čak i onda kada otac ima još snage da ga prati u korak.
     Sin ima pravo da izda oca. To mu je, u stvari, i obaveza. Otac nikada i ni po koju cenu i ni iz bilo kojeg razloga nema prava da izda sina. Pojam "izdaja" ovde treba uzeti uslovno, ne misli se na klasičnu izdaju. Sin samo mora svoju izdaju da opravda višim ciljevima – korakom napred. Jedan korak napred i više – to je misija sina. On mora da iskorači duže i bolje, da ostavi oca iza sebe. Normalan otac jedino to i želi jer je taj sinovljev „korak više“ je, u stvari, njegov jedini iskorak u životu: to je njegov uspeh, po tome se meri je li imalo smisla živeti i porod rađati.
     Međutim, postoji jedna konstanta, jedna neprolaznost: sve što si činio svome ocu – činiće tvoj sin tebi. Možda to često ne izgleda tako jer se forme menjaju vremenom ali doživljaj i efekat su uvek isti. Pritom, taj zakon je pošten: činio si dobro – dobro će ti se vratiti. I: suprotno!
     Život je u mnogim svojim segmentima prilično pošten. Ima neka svoja pravila koja su uvek ista i ponavljaju se. Glavno je: sve što nisi platio na mostu – platićeš na ćupriji. Kako zadužiš tako će ti se i vratiti. Sve što nisi verovao drugima uglavnom ćeš se lično uveriti.
     Čini se da je gore pomenuto mnogo različitih pravila ali nije tako. Sve je to jedno isto i na isto se svodi. Kako si sejao tako ćeš i da žanješ. Koliko si biljku gajio i čuvao toliko će ti i roda dati. Čak i kada izgleda da nije tako. Čak i kada izgleda da možeš da utičeš na svoju sudbinu i da si uspeo da je prevariš.
    Očevi i sinovi su setva i žetva. To je ciklus rađanja biljke, stvaranja ploda, umiranja iste. „Ako seme ne umre – žito neće roditi“. Otac i sin to je solsticij – ravnodnevnica: prvo se ide naviše – posle se leti naniže. To je igra života i smrti, rađanja i umiranja. To su Eleusinske misterije, to je priča o Isaku i Avramu i božanska sila koja na kraju zaustavi očevu ruku.
    Kad rod sazri i požnje se, njiva mora biti očišćena za sledeću setvu. Stari kralj mora da prepusti mesto mladom kralju da bi godina bila rodna a godišnja doba se ravnomerno smenjivala. Sve su to igre. Ali ozbiljne igre koje omogućavaju da se rađa i da se vrsta produžava novim i neprestanim rađanjem.
   Je li ovo nepravedno?
    Nije!
    I sin će jednoga dana biti otac!
    To je svrha i suština.
    Lapot je temelj i krov odnosa očeva i sinova. To je božanski zakon. Bez lapota ne bi bilo opstanka. Naravno, lapota u simboličnoj ravni, lapota kao duhovnog, filozofskog, običajnog i mitološkog obrasca. Lapota kao ideje a ne čina!
    Da bi se opstalo, čopor mora da vodi najsnažniji i najsposobniji vuk. Mladi vuk! Može i: zreli mladi vuk. To ne može činiti stari vuk na pragu svoje nemoći. Mudrost tu malo pomaže ako nije usađena na vreme u svoje potomstvo. Ne može se mudrošću sustići brzonogi jelen sa kojim se treba prehraniti čopor.
    Mudrost i iskustvo su važni ali manje od snage i moći – u cilju opstanka. Iskustvo se najbolje stiče kroz pobede i poraze. Od toga kako će pleme nastati zavisi je li bilo više pobeda ili poraza. Iskustvo je korisno i mora se koristiti samo u tradiciji korisnih iskustava. I: mudrost! Starci mogu da mudruju ali samo pod uslovom da ne uobraze da od njihove mudrosti i njihovog iskustva nešto zavisi.
    Mi, nažalost, živimo u vremenu kada očevi lapotiraju svoje sinove u želji da večno žive, da o svemu odlučuju, da sve pojedu. Stvorili su loš svet pa im on takav koristi da bi ucenjivali svoju decu koja u tom i takvom svetu skoro da nemaju nikakvih izgleda. Izokrenuli smo pravila, izdali smo tradiciju. Naši sinovi (a, i mi lično) rodili su se u vremenu najgorih roditelja od kada je veka i srpstva.
    Otud sinovi moraju smoći snage da ostvare svoju lapotsku obavezu i da silom vrate stvari na svoje prirodno i božansko mesto i tako uspostave poredak koji može dati nadu da ćemo opstati kao narod.
    Sinovi moraju silom preoteti ono što im pripada po vasionskom pravu. Jer, vreme sinova kratko traje: od trena kad ojačaju do momenta kada im porod očvrsne.
    U dobro postavljenoj porodici to što se otac sklanja znači da je došlo vreme da se odmori i da će drugi brinuti o svemu. To je vreme kada otac na sopstvenoj Slavi dobija pravo da sedne sa gostima jer je iza njega novi domaćin koji će dvoriti i služiti goste. To je vreme kada više ne mora da štiti jer je zaštićen.
    Vaspitanje je strogo porodični posao koji mora biti do kraja izveden i onako kako treba jer to ne trpi polovičnost i aljkavost. To je vežba duha koliko je trčanje i gimnastika vežba tela. Dočim, nevaspitanje se ne može naučiti, ono se doduše može videti, ali je ipak u pitanju nedostatak, hendikep, deformitet. Vi se kao otac morate skloniti i nevaspitanom sinu ali je to opet ona priča o „sejanju i žetvi“.
    Nevaspitana deca su domet njihovih roditelja. Do ovih drugih je greška. Najčešće oni nisu toga svesni kao što glupi ljudi nisu svesni svoje gluposti. I što je najgore, tome granice i kantara nema.
    Ima li ovo razmišljanje poentu ili pouku?
    Nema i ima! Ko razume nije mu potrebna pouka, ko ne shvata naći će ih na desetine.
    Poštujmo svoje sinove da bi oni voleli svoje očeve. Poštujmo naše sinove više nego što smo poštovali svoje očeve. Očevima treba ljubavi, istina je, ali sinovima treba poštovanja: ukoliko smo ih naučili još kao decu da treba da poštuju i vole starije?! (Ko razume: shvatiće)!

KUPI KNJIGU O OCU I SINU: https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric


OCEVI I SINOVI! OTAC I SIN!

OČEVI I SINOVI! OTAC I SIN!

По свом постанку, Исток је божије дело!По својој архитектури, стари Исток је мешавина Медитерана и Оријента!Нови Исток не постоји. Само Велики, Мали и Доњи!По својој идеји – велики је Исток!По природи, то је спој висије, низије и равнице!По води: непресушан је!По клими, склад је љутог северца и питомине југа!Менталитетом је проток Мораве кроз Динарски крш!По географији, Исток је Стара Србија!По култури, он је Византија преоденута у Светосавље!По језику, Исток је симфонија Херцеговине и екавице!По судбини, он је оклопник без мане и страха на српској Голготи разапет!По прошлости, он је Немањић који ходи ка царству небеском!У будућности, Исток је Србија!У садашњости, он још није рођен јер је убијен!По историји: он је српски и универзалан!По страни света, Исток је на истоку у односу на запад, на западу у односу на исток а северно ијужније је у односу на самога себе!По имену, он је Извор!По ономе што је био, он сада није и никада неће бити оно што је постао!Словенски богови су га превели у хришћанство!Међу градовима, он је племство!Међу људима, Исток је стање духа!По вери и цркви којој припада, Исток је метох дечански!По невери, Исток је Источанин!Главни град Истока је Гориоч!Владаоц Истока са наследним правом јесте Патријарх српски са седиштем у Пећи!Граниче Исток Мокра Гора и Источка река!Најнасељенији део Источког Царства јесте Источко гробље! По мојој песмион је праотацстворен из маховине гробоваи манастирске сигеа мајка је земљаСветадеце заблуделеИсточана! По мојој причион пропадајући: успиње се!

По свом постанку, Исток је божије дело!
По својој архитектури, стари Исток је мешавина Медитерана и Оријента!
Нови Исток не постоји. Само Велики, Мали и Доњи!
По својој идеји – велики је Исток!
По природи, то је спој висије, низије и равнице!
По води: непресушан је!
По клими, склад је љутог северца и питомине југа!
Менталитетом је проток Мораве кроз Динарски крш!
По географији, Исток је Стара Србија!
По култури, он је Византија преоденута у Светосавље!
По језику, Исток је симфонија Херцеговине и екавице!
По судбини, он је оклопник без мане и страха на српској Голготи разапет!
По прошлости, он је Немањић који ходи ка царству небеском!
У будућности, Исток је Србија!
У садашњости, он још није рођен јер је убијен!
По историји: он је српски и универзалан!
По страни света, Исток је на истоку у односу на запад, на западу у односу на исток а северно и
јужније је у односу на самога себе!
По имену, он је Извор!
По ономе што је био, он сада није и никада неће бити оно што је постао!
Словенски богови су га превели у хришћанство!
Међу градовима, он је племство!
Међу људима, Исток је стање духа!
По вери и цркви којој припада, Исток је метох дечански!
По невери, Исток је Источанин!
Главни град Истока је Гориоч!
Владаоц Истока са наследним правом јесте Патријарх српски са седиштем у Пећи!
Граниче Исток Мокра Гора и Источка река!
Најнасељенији део Источког Царства јесте Источко гробље!

По мојој песми
он је праотац
створен из маховине гробова
и манастирске сиге
а мајка је земља
Света
деце заблуделе
Источана!

По мојој причи
он пропадајући: успиње се!







ИСТОК

Игор Ђурић, књижевник, ниоткуд!

Možda je komšiluk po definiciji mesto kome dete posvećuje nepodeljenu pažnju; na taj način deca usvajaju smisao koji u ogoljenoj formi dolazi do njih iz površine stvarnosti. Filip Rot, Američka pastorala * Nekada je komšiluk bio složenija osnovna jedinica društva, odmah posle porodice. Komšiluk u svojoj suštini i jeste porodična stvar. Više porodica na malom prostoru. Kvalitet života najviše je zavisio od komšiluka (kada se izuzmu zdravlje i porodica, naravno), od toga ko ti je u komšiluku, pogotovo ko ti je prvi komšija, jer važno je da li je tvoje porodično gnezdo oplemenjeno ili kontaminirano nečijim prisustvom. Važno je bilo sa kime se graničiš, sa kim se međiš. Komšije su bitnije od rodbine, ove druge uostalom ne možeš da biraš. Za razliku od rodbine sa komšijama se viđaš svakoga dana (osim ako ti rođaci nisu komšije), deliš dobro i zlo, blizu su ti oku i srcu. Zato, vremenom, ako je komšija dobar on ti postane bliži od rođaka. A, i ako je loš, bude ti veći dušmanin nego da ti ga je majka rodila. Otud, nastali su vremenom i običaji koji uopšte nisu bili nebitni, štaviše, bili su veoma važni: na Slavi ti u čelo astala sedi komšija; kad ženiš sina prvi komšija ti je stari svat; kada je žalost u pitanju, ne daj Bože, komšiluk je tu da se nađe i pomogne. Naravno, događa se i sve suprotno! Kada je komšiluk loš, život ti se pretvara u noćnu moru, čovek tada ostaje bez svog poslednjeg utočišta, bez svoje pećine, bez svoje jazbine, bez poslednje linije odbrane: bez svog doma! U takvim slučajevima ne nazivate jedni drugima „dobar dan“ već se psujete, gledate se preko ograde kroz nišan, tučete se kočevima na međi. Ukoliko živite u zgradi onda stalno lupate jedni drugima po cevima radijatora udarce upozorenja, imate verbalne okršaje u hodniku zgrade, pozivate miliciju zbog remećenja kućnog reda, prijavljujete jedni druge komunalnoj policiji, tužite se. Postoji i treća opcija, danas najrasprostranjenija, a to je potpuno ignorisanje i ravnodušnost prema ljudima sa kojima delite ogradu ili zid. Tada je važno samo da su linije precizno povučene i da ih niko ne prelazi. Godinama živite jedni pored drugih a ne poznajete se. Doduše, uzdržano se javite jedni drugima ukoliko ne možete da se sklonite u hodniku (što je na ulici lako izvodljivo) ili kada se sudarite na stepeništu (ili liftu, ne daj Bože), ili kada se vidite preko ograde, i, to je to. Više od godinu dana sam živeo u jednoj lepoj zgradi u Njujorku a nisam upoznao ikoga iz zgrade, nisam ih ni viđao, a o druženju nije bilo ni govora. Nekada je, verovatno, bilo drugačije i u Njujorku, kao što je sada drugačije kod nas nego kako je nekada bilo. Globalizacija – idiotizacija! Prvo što mi pada na pamet kada se prisećam prošlih i davnih vremena jeste to da je bilo mnogo dece u komšiluku. Vikendom, praznicima i kada je raspust, sve je ključalo od dečije graje. Bivalo je i plača, i smeha, i svađe, i tuče, i igre, i druženja, i pesme, i solidarnosti. Deca su se tada igrala napolju a ulazak u kuću bio je kazna. Tadašnji sistem vaspitavanja i zaštite dece bio je humaniji, efikasniji i bolji. Kada te na putu od škole do kuće neko maltretira naći će se rođak ili komšija da te zaštiti. Kad na drugom kraju varoši, sela ili ulice, činiš nešto loše ili si se u loše društvo uvatio pa krećeš pogrešnim putem, neko od rođaka ili komšija koji te je video naći će načina da dojavi tvojim roditeljima o tvom ponašanju a neretko će te uhvatiti za uvo i lično predati ocu u šake. Kad imaš dobar komšiluk, a to mi drugo pada na pamet, um i sećanje, teško da ti može štogod zafaliti u kriznim ili vanrednim situacijama, ozbiljnim ili manje ozbiljnim. Došli su nenajavljeni gosti (ko se pa u to vreme i najavljivao?!) a u kući ni trunka kafe, ni gram šećera, ni suska rakije (popio sve deda zvani Baca, bilo je sumnjivo što svaki čas ide u ostavu). Odmah se trči po komšiluku sa praznom šoljom ili šišetom (što je ujedno bila i mera pozajmljenog koje treba vratiti) i pozajmljuje se. Ujedno se komšija pozove na tu istu kafu i rakiju. Nestalo je zejtina: trči kod stare komšinice. Pozajmljeno se uvek vraća u istim posudama i ista količina uz neki sitniji dodatak, dva jaja ili parče pite. Usput se popije kafa i domaći sok. Celi dan ste bili van kuće a ciča zime je. Treba brzo naložiti šporet i što pre zagrejati sobu, da se deca ne smrznu. U ruke lopaticu pa u komšiluk po žar. Onda trkom nazad da se žar ne ugasi, isti u šporet, preko njega drva i eto vatre za tili čas. Otud je i nastala ona čuvena izreka kada se kratko zadržiš kod komšije a on bi da zajedno popijete još koju mučenicu: - Sedi more, kud žuriš, nisi doš'o po žar! Ili: - Ajde sedi još, bojiš se da te sneg ne zaveje kad se budeš vraćao kući – aludirajući da delite isti plot. U dobrom komšiluku, šta god da se sprema u jednoj kući a da je malo glednije (bolje) nosi se u komšiluk: pita, kolači, redovac. Kad se zakolju svinje po komšiluku se nosi meso, čvarci, džigerica, mast. Što je komšija slabije stojeći ili ima više dece onda se njemu odnese više. Uostalom, kada je pomenuti svinjokolj u pitanju pa i onako će celoga dana komšiluk biti u dvorištu gde se redi pastrma: pomažu ili odmažu, najčešće gledaju i pijuckaju. Uveče će se vasceli komšiluk sjatiti kod domaćina na svinjsku daću. Posuđe, tanjiri, šerpe, u kojima je odnesen dar, operu se i čuvaju do prve prilike kada mogu biti vraćeni, ali ne prazni. Ako se nema ništa druga onda se stavi kafa ili šećer u kocke. Za veselja ili žalosti ceo komšiluk se stavlja u pogon. Donose se stolovi, klupe, posuđe, namirnice, viljuške, noževi, rakija, sve što treba. Angažovaće se i ljudi. Unapred se zna ko će služiti, ko će kuvati a ko će se jednostavno napiti bez da je išta pomogao. Najčuvenije su spontane komšijske pijanke. Sednu dvoje komšija u dvorište, pod 'lad, da popiju kafu. Ništa naročito, možda su nešto majstorisali, najčešće su se jednostavno videli pa pozvao jedan drugoga. Još nisu ni seli kako treba a videli su trećeg koji ide drumom, krenuo negde ili se vraća, pa i njega pozovu. Već se sipala i rakija. Dok domaćin u bašti bere paradajz i luk za meze, stigao je i četvrti komšija sa tanjirom sira a dete je već poslao da kupi pivo (sa sve providnim cegerom i praznim flašama za ambalažu). Kod pete rakije već su pristigle i žene u potrazi za svojim zabludelim muževima. One će u letnjoj kujni ili iza kuće (svakako na pristojnoj udaljenosti od jačih polovina) uz kafu ogovarati, u pola glasa, svoje već pijane muževe. Pristigla su i deca i prete da loptom polome tanjire i čašice pa ih zbog toga očevi grde i vijaju po avliji. Nema rastanka dok se dobro ne ponapijaju. Posle će kući a ujutro će nemo mahati jedni drugima, preko ograde, sa vlažnom krpom preko glave. Elem, svuda pođi, na kraju: kući dođi. Kuća je građevina, dom je mesto gde se porodica oseća srećno i zaštićeno. I: spokojno! Ali, nema dobrog doma bez dobrog komšiluka. Kako je to danas, uglavnom? Krademo jedni drugima internet signal, svađamo se oko parkinga i ne smemo ni za tren da ostanemo nasamo sa komšijskim detetom jer ako ih pomilujemo po glavi ili im damo čokoladu verovatno će nas optužiti da smo pedofili. Toliko smo se otuđili da više niko i ne gleda u zgodnu komšinicu a klinci ne masturbiraju misleći na nju. A nekada su komšijske svađe imale više emocija i bile strastvenije od današnjih ljubavnih veza. Nekada je komšiluk znao gde držiš ključ od kuće (opšte mesto: ispod otirača ili saksije sa cvećem) ako ste kuću uopšte i zaključavali. Ako negde i odete, komšije će obilaziti kuću, uveče paliti svetlo na terasi i namirivati stoku. Kod komšija se ulazilo bez kucanja sa povikom „domaćine, ima li koga?!“. Deca su jela gde se zadese, gde je ko kod koga, nikada se nije komšijsko dete odvajalo od vlastite dece a najslađe je i bilo jesti kod drugoga (roditelji bi se pravdali: „Ima svega i kod kuće al' njemu je slađe kod vas, sa drugom decom“). Naravno, dobar komšiluk se međusobno i ogovarao, onako svojski i komšijski, provincijski, emotivno, iz ljubomore, najčešće iz navike. Ponekad i sa razlogom. Pošteni stav tog ogovaranja što su svi ogovarali svakoga, što niko nije bio pošteđen i što je bilo (u odnosu na današnje vreme) naivno. Danas nema ni toga: ogovaranja su puna mržnje i otrova, loše namere, sa podmetanjima i sa željom da se nekome naudi. Bilo je i komšijskih ljutnji ali su one najčešće trajale kratko (ukoliko nisu vezane za među ili ženu) a najčešće uzrok su bila deca i njihovi nestašluci. Bilo je i komšijski zločina (opet zbog međe i žene), nije da nije. Ali: retko! Tvrdim: 80% cene nekretnine zavisi od komšiluka. Čak i na pustom ostrvu! Pored svega, u antropološkom, etnološkom i ontološkom smislu, komšiluk je važan (danas pogotovo) kao bitan faktor u očuvanju identiteta i odbrani porodice. Izolacija pojedinca, njegova otuđenost, nametnuta agenda o LGBT normalnosti i ostalim levo-liberalno-zelenim podmetačinama, sva ta oruđa protiv porodice i čovečnosti, manje su opasna u zdravom okruženju, to jest: komšiluku gde dete raste. Protiv tih procesa dehumanizacije lakše je se odbraniti uz pomoć humanog okruženja koje deli iste vrednosti. Komšiluk je i sistem bezbednosti, sigurnosna kamera i video nadzor, to je alarm – ako je komšiluk dobar. Kod dobrog komšiluka mnogo je teže opljačkati nečiji dom ili napasti ukućane toga doma. I: suprotno! Dok je postojala institucija komšiluka bili smo bezbednije i humanije društvo.

               
     Možda je komšiluk po definiciji mesto kome dete posvećuje nepodeljenu pažnju; na taj način deca usvajaju smisao koji u ogoljenoj formi dolazi do njih iz površine stvarnosti.

     Filip Rot, Američka pastorala

         *
      Nekada je komšiluk bio složenija osnovna jedinica društva, odmah posle porodice. Komšiluk u svojoj suštini i jeste porodična stvar. Više porodica na malom prostoru.
    Kvalitet života najviše je zavisio od komšiluka (kada se izuzmu zdravlje i porodica, naravno), od toga ko ti je u komšiluku, pogotovo ko ti je prvi komšija, jer važno je da li je tvoje porodično gnezdo oplemenjeno ili kontaminirano nečijim prisustvom. Važno je bilo sa kime se graničiš, sa kim se međiš.
    Komšije su bitnije od rodbine, ove druge uostalom ne možeš da biraš. Za razliku od rodbine sa komšijama se viđaš svakoga dana (osim ako ti rođaci nisu komšije), deliš dobro i zlo, blizu su ti oku i srcu. Zato, vremenom, ako je komšija dobar on ti postane bliži od rođaka. A, i ako je loš, bude ti veći dušmanin nego da ti ga je majka rodila.
    Otud, nastali su vremenom i običaji koji uopšte nisu bili nebitni, štaviše, bili su veoma važni: na Slavi ti u čelo astala sedi komšija; kad ženiš sina prvi komšija ti je stari svat; kada je žalost u pitanju, ne daj Bože, komšiluk je tu da se nađe i pomogne.
    Naravno, događa se i sve suprotno! Kada je komšiluk loš, život ti se pretvara u noćnu moru, čovek tada ostaje bez svog poslednjeg utočišta, bez svoje pećine, bez svoje jazbine, bez poslednje linije odbrane: bez svog doma!
    U takvim slučajevima ne nazivate jedni drugima „dobar dan“ već se psujete, gledate se preko ograde kroz nišan, tučete se kočevima na međi. Ukoliko živite u zgradi onda stalno lupate jedni drugima po cevima radijatora udarce upozorenja, imate verbalne okršaje u hodniku zgrade, pozivate miliciju zbog remećenja kućnog reda, prijavljujete jedni druge komunalnoj policiji, tužite se.
    Postoji i treća opcija, danas najrasprostranjenija, a to je potpuno ignorisanje i ravnodušnost prema ljudima sa kojima delite ogradu ili zid. Tada je važno samo da su linije precizno povučene i da ih niko ne prelazi. Godinama živite jedni pored drugih a ne poznajete se. Doduše, uzdržano se javite jedni drugima ukoliko ne možete da se sklonite u hodniku (što je na ulici lako izvodljivo) ili kada se sudarite na stepeništu (ili liftu, ne daj Bože), ili kada se vidite preko ograde, i, to je to.
    Više od godinu dana sam živeo u jednoj lepoj zgradi u Njujorku a nisam upoznao ikoga iz zgrade, nisam ih ni viđao, a o druženju nije bilo ni govora. Nekada je, verovatno, bilo drugačije i u Njujorku, kao  što je sada drugačije kod nas nego kako je nekada bilo. Globalizacija – idiotizacija!
    Prvo što mi pada na pamet kada se prisećam prošlih i davnih vremena jeste to da je bilo mnogo dece u komšiluku. Vikendom, praznicima i kada je raspust, sve je ključalo od dečije graje. Bivalo je i plača, i smeha, i svađe, i tuče, i igre, i druženja, i pesme, i solidarnosti. Deca su se tada igrala napolju a ulazak u kuću bio je kazna.
    Tadašnji sistem vaspitavanja i zaštite dece bio je humaniji, efikasniji i bolji. Kada te na putu od škole do kuće neko maltretira naći će se rođak ili komšija da te zaštiti. Kad na drugom kraju varoši, sela ili ulice, činiš nešto loše ili si se u loše društvo uvatio pa krećeš pogrešnim putem, neko od rođaka ili komšija koji te je video naći će načina da dojavi tvojim roditeljima o tvom ponašanju a neretko će te uhvatiti za uvo i lično predati ocu u šake.
    Kad imaš dobar komšiluk, a to mi drugo pada na pamet, um i sećanje, teško da ti može štogod zafaliti u kriznim ili vanrednim situacijama, ozbiljnim ili manje ozbiljnim.
    Došli su nenajavljeni gosti (ko se pa u to vreme i najavljivao?!) a u kući ni trunka kafe, ni gram šećera, ni suska rakije (popio sve deda zvani Baca, bilo je sumnjivo što svaki čas ide u ostavu). Odmah se trči po komšiluku sa praznom šoljom ili šišetom (što je ujedno bila i mera pozajmljenog koje treba vratiti) i pozajmljuje se. Ujedno se komšija pozove na tu istu kafu i rakiju. Nestalo je zejtina: trči kod stare komšinice. Pozajmljeno se uvek vraća u istim posudama i ista količina uz neki sitniji dodatak, dva jaja ili parče pite. Usput se popije kafa i domaći sok.
    Celi dan ste bili van kuće a ciča zime je. Treba brzo naložiti šporet i što pre zagrejati sobu, da se deca ne smrznu. U ruke lopaticu pa u komšiluk po žar. Onda trkom nazad da se žar ne ugasi, isti u šporet, preko njega drva i eto vatre za tili čas. Otud je i nastala ona čuvena izreka kada se kratko zadržiš kod komšije a on bi da zajedno popijete još koju mučenicu:
   - Sedi more, kud žuriš, nisi doš'o po žar!
   Ili:
   - Ajde sedi još, bojiš se da te sneg ne zaveje kad se budeš vraćao kući – aludirajući da delite isti plot.
   U dobrom komšiluku, šta god da se sprema u jednoj kući a da je malo glednije (bolje) nosi se u komšiluk: pita, kolači, redovac. Kad se zakolju svinje po komšiluku se nosi meso, čvarci, džigerica, mast. Što je komšija slabije stojeći ili ima više dece onda se njemu odnese više. Uostalom, kada je pomenuti svinjokolj u pitanju pa i onako će celoga dana komšiluk biti u dvorištu gde se redi pastrma: pomažu ili odmažu, najčešće gledaju i pijuckaju. Uveče će se vasceli komšiluk sjatiti kod domaćina na svinjsku daću.
    Posuđe, tanjiri, šerpe, u kojima je odnesen dar, operu se i čuvaju do prve prilike kada mogu biti vraćeni, ali ne prazni. Ako se nema ništa druga onda se stavi kafa ili šećer u kocke.
    Za veselja ili žalosti ceo komšiluk se stavlja u pogon. Donose se stolovi, klupe, posuđe, namirnice, viljuške, noževi, rakija, sve što treba. Angažovaće se i ljudi. Unapred se zna ko će služiti, ko će kuvati a ko će se jednostavno napiti bez da je išta pomogao.
    Najčuvenije su spontane komšijske pijanke. Sednu dvoje komšija u dvorište, pod 'lad, da popiju kafu. Ništa naročito, možda su nešto majstorisali, najčešće su se jednostavno videli pa pozvao jedan drugoga. Još nisu ni seli kako treba a videli su trećeg koji ide drumom, krenuo negde ili se vraća, pa i njega pozovu. Već se sipala i rakija. Dok domaćin u bašti bere paradajz i luk za meze, stigao je i četvrti komšija sa tanjirom sira a dete je već poslao da kupi pivo (sa sve providnim cegerom i praznim flašama za ambalažu). Kod pete rakije već su pristigle i žene u potrazi za svojim zabludelim muževima. One će u letnjoj kujni ili iza kuće (svakako na pristojnoj udaljenosti od jačih polovina) uz kafu ogovarati, u pola glasa, svoje već pijane muževe. Pristigla su i deca i prete da loptom polome tanjire i čašice pa ih zbog toga očevi grde i vijaju po avliji. Nema rastanka dok se dobro ne ponapijaju. Posle će kući a ujutro će nemo mahati jedni drugima, preko ograde, sa vlažnom krpom preko glave.
   Elem, svuda pođi, na kraju: kući dođi. Kuća je građevina, dom je mesto gde se porodica oseća srećno i zaštićeno. I: spokojno! Ali, nema dobrog doma bez dobrog komšiluka.
    Kako je to danas, uglavnom?
    Krademo jedni drugima internet signal, svađamo se oko parkinga i ne smemo ni za tren da ostanemo  nasamo sa komšijskim detetom jer ako ih pomilujemo po glavi ili im damo čokoladu verovatno će nas optužiti da smo pedofili. Toliko smo se otuđili da više niko i ne gleda u zgodnu komšinicu a klinci ne masturbiraju misleći na nju. A nekada su komšijske svađe imale više emocija i bile strastvenije od današnjih ljubavnih veza.
    Nekada je komšiluk znao gde držiš ključ od kuće (opšte mesto: ispod otirača ili saksije sa cvećem) ako ste kuću uopšte i zaključavali. Ako negde i odete, komšije će obilaziti kuću, uveče paliti svetlo na terasi i namirivati stoku. Kod komšija se ulazilo bez kucanja sa povikom „domaćine, ima li koga?!“. Deca su jela gde se zadese, gde je ko kod koga, nikada se nije komšijsko dete odvajalo od vlastite dece a najslađe je i bilo jesti kod drugoga (roditelji bi se pravdali: „Ima svega i kod kuće al' njemu je slađe kod vas, sa drugom decom“).
    Naravno, dobar komšiluk se međusobno i ogovarao, onako svojski i komšijski, provincijski, emotivno, iz ljubomore, najčešće iz navike. Ponekad i sa razlogom. Pošteni stav tog ogovaranja što su svi ogovarali svakoga, što niko nije bio pošteđen i što je bilo (u odnosu na današnje vreme) naivno. Danas nema ni toga: ogovaranja su puna mržnje i otrova, loše namere, sa podmetanjima i sa željom da se nekome naudi.
    Bilo je i komšijskih ljutnji ali su one najčešće trajale kratko (ukoliko nisu vezane za među ili ženu) a najčešće uzrok su bila deca i njihovi nestašluci. Bilo je i komšijski zločina (opet zbog međe i žene), nije da nije. Ali: retko!
    Tvrdim: 80% cene nekretnine zavisi od komšiluka. Čak i na pustom ostrvu!
    Pored svega, u antropološkom, etnološkom i ontološkom smislu, komšiluk je važan (danas pogotovo) kao bitan faktor u očuvanju identiteta i odbrani porodice. Izolacija pojedinca, njegova otuđenost, nametnuta agenda o LGBT normalnosti i ostalim levo-liberalno-zelenim podmetačinama, sva ta oruđa protiv porodice i čovečnosti, manje su opasna u zdravom okruženju, to jest: komšiluku gde dete raste. Protiv tih procesa dehumanizacije lakše je se odbraniti uz pomoć humanog okruženja koje deli iste vrednosti.
    Komšiluk je i sistem bezbednosti, sigurnosna kamera i video nadzor, to je alarm – ako je komšiluk dobar. Kod dobrog komšiluka mnogo je teže opljačkati nečiji dom ili napasti ukućane toga doma. I: suprotno! Dok je postojala institucija komšiluka bili smo bezbednije i humanije društvo.


Istraži blogove

Blog o književnosti, antikvarnim knjigama i retkim izdanjima - autorski članci i zanimljive priče. Čitajte naše tekstove o srpskim i svetskim piscima, istoriji knjige, kolekcionarstvu, književnoj kritici, osvrtima, prozi, poeziji i kolumne. Pridružite se zajednici ljubitelja pisane reči.