STIVRIZ – STIV RIVS Superheroj mog detinjstva! Sedeo sam na terasi moje omiljene kafane, odmarao oči posmatrajući ozeleneli park, mezetio mladi sir uz piće, uživao u lepom danu i gledao svoja posla prisluškujući šta se govori oko mene. Pa naravno, uvek „odvojim“ uvo da čujem šta se priča okolo, između ostalog, zbog toga i idem u kafanu, da čujem lepog srpskog narodnog govora, po koju priču ili trač. Vremenom sam se osamio, postao sam samotnjak, udaljio sam se od ljudi i narodnog govora pa to loše utiče na moju i onako lošu literaturu. Za susednim stolom, tri sredovečna muškarca evociraju uspomene iz mladosti i JNA. Sa setom se prisećaju kako su nekada bili mladi, lepi i jaki. Čujem jednog od njih kako kaže: - Bio sam jak kao Stiv Rivs! Zazvonilo mi je to ime u srednjem uhu, eustahijeva truba je zatrubila za uzbunu! Ime mi se učinilo poznatim ali u trenutku nisam mogao da se setim otkud ga znam i kada sam ga prvi put čuo?! Potegnuh za čašicom, isključih se iz prisluškivanja (deo oko JNA malo me je interesovao) te počeh da prebiram po sećanjima i frojdovskom nesvesnom. Vratih se, mislima i sećanjima, u detinjstvo. Tu obično pronađem odgovore za svoje stranputice i nedoumice. Prisetim se slika i scena. Čujem majku kako mi govori: - Popi' mleko da budeš jak ko Stivriz. Slušam dalje: - Pojedi grašak da porasteš ko Stivriz! Ja pojedem pa podignem ruku i stegnem pesnicu a ona mi opipava mišić i kaže: - Vidiš! Posle mi je bilo jasno, tada nisam znao, da majka ime Stiv Rivs izgovara Stivriz a da ja ne znam da je to čovek i glumac već mislim da je u pitanju neko nadpirodno stvorenje i mitsko biće. Sećam se da su i mnogi drugi iz okruženja ime slavnog glumca izgovarali pogrešno. Umesto Stiv Rivs – Stivriz! Čujem: - Imaš mišiće ko Stivriz – govori mi ujak u retkim posetama nama. - Ti si Istočki Tarzan – kaže mi stariji brat. - Niko ne sme da te dira, ti si Herkules – teši me tetka, uplakanog i od dece prebijenog. Baba mi je recitovala junačku narodnu pesmu Marko Kraljević i Stivriz. Dobro, ovo poslednje sam izmislio za potrebnu dinamiku priče i malo lošeg humora, ali, priznaćete, lepo zvuči. Ali, svi gore pobrojani snagatori i mitovi imaju nešto zajedničko a to je da je Stiv Rivs glumio i Herkulesa i Tarzana. Pride i Sandokana te Spartaka. Na kraju i vestern junake. Nije glumio samo Marka Kraljevića. Stiv Laster Rivs (Stephen Lester Reeves) se rodio u Montani 1926. godine a preminuo je u Kaliforniji 2000. godine. Bio je bodibilder i glumac. Američka nacionalna ikona, ratni heroj. Mister Amerike postao je 1947. godine a Mister Univerzuma 1954. godine. Svetsku slavu potvrđuje na filmu, njegove filmske uloge su ga učinile planetarno prepoznatljivim. Snimio je mnogo filmova, dosta od njih su bili i oni niskobudžetni, glumio je uglavnom heroje vične maču i borbi, istorijske i mitske ličnosti, skoro uvek u prvi plan pokazujući svoje telo u centru kadra. Mnogo je snimao u Evropi, tačnije u Italiji. Jedne godine je snimao i u Srbiji, u nekom selu blizu Stajićeva, gde ga je, kako kaže urbana legenda, u rvanju pobedio neki lokalac po imenu Brka iz Orlovata. Vele da je taj znao da postavi klečku te je nadmudrio snagatora. Na vrhuncu svoje slave bio je jedan od najplaćenijih glumaca u Evropi. Uostalom, odbio je ulogu Džejmsa Bonda u filmu Doktor No (1962) upravo zbog malog honorara koji mu je bio ponuđen za tu ulogu. Ulogu Samsona odbio je 1949. godine jer je traženo da za potrebe filma Samson i Dalila smrša nekoliko kilograma što on nije hteo. Umesto njega, partner Hedi Lamar u tom filmu bio je Viktor Matjur, takođe velika faca i zavodnik ženskih srdaca. Iz gore navedenih redova može se zaključiti da je Stiv Rivs pored svoje muskula(to)rne građe imao u sebi i karakternih osobina vrednih pažnje. Držao je do sebe i svojih principa! Govorilo se za njega da ima telo boga! Bio je uzor i idol potonjim generacijama snagatora sa velikog filmskog platna. Arnold Švarceneger je govorio da su mu idoli i inspiracija u životu bili Stiv Rivs i Reg Park (1928-2007). Kada se povukao iz glume (zbog povrede na snimanju) osnovao je svoju kompaniju, pisao je knjige i uzgajao konje. Do kraja života zalagao se za bodibilding bez steroida. Životni uzor mu je bio Džoni Vajsmiler (od Međe do Stajićeva nema ni sedamdeset kilometara a Orlovat je malo bliži). Ali, ostavimo se njegove biografije i vratimo se ponovo u naša detinjstva (kolektivno nesvesno)! Kako je to Stivriz postao ličnost za primer, merilo uspešnosti, sinonim za snagu o hrabrost, superheroj našeg vremena, pa i moj?! Kada se proslavio ulogom Herkulesa i postao prepoznatljiv i na našim prostorima to je bilo 11 godina pre nego ću se ja roditi. Da li je otac vodio majku u bioskop da gledaju taj film u svojim pohodima ka sedmoj umetnosti?! Otac je bio fanatični filmofil i gledao je stotine i stotine filmova. Ili je majka jednostavno prihvatila modu i sleng tog vremena i starijih sinova (koji su sigurno znali za njega jer su već bili na pragu adolescencije)i samim tim smatrala da Stivriz treba da mi bude uzor i inspiracija i najmlađem detetu, iako je pogrešno izgovarala njegovo ime i čak sumnjam da je uopšte i znala o kome se radi. Mislim da je i za nju to bio neki epski junak poput Marka Kraljevića. Jer, prisećam se, vreme mog odrastanja bilo je vezano za vrednosti poput snage i hrabrosti. Gore pomenuta baba mi je zaista redovno čitala junačke narodne pesme i izvode iz Baraninovih knjiga. Dečije svađe, naivne tuče, merenje snage i hrabrosti čudnim testovima, upoređivanje bicepsa i tricepsa, sve je to bio deo folklora našeg (i mog) odrastanja. Telo pa um a pre svega osećaj za pravdu! Mentalitet našeg odrastanja i sazrevanja pretpostavljao je snagu i hrabrost ispred ostalih vrednosnih kategorija. Tanatos ispred erosa! Bili smo uglavnom ambivalentni ali smo maštali za alfa statusom u čoporu. Živeli smo na podneblju večne borbe za opstankom! Probleme u odrastanju i borbi za svoje mesto pod nebom nismo rešavali kod psihologa (ili, ne daj bože, kod psihološkinja) već sami ili uz pomoć braće. Nismo išli u teretane već na njivu, livadu i u šumu. Radili smo za porodicu (koja nam je bila svetinja iznad svih ostalih) i doprinosili njenom napretku a ujedno i jačali smo svoje mišiće kopanjem, sakupljanjem sena ili sečom drva. Sportom smo se bavili ali u slobodnom vremenu! Zato nije ni čudo što su roditelji želeli da im deca budu kao Stivriz. Porodica je bila jaka koliko je to bio njen najslabiji član. Mogu samo da zamislim kolika je bila njegova popularnost kada se njegovo ime primilo u narodu kao sinonim i metafora za snagu i veličinu, za božansku nepobedivost, i kada je postalo deo narodnog govora i folklora. Bio je superheroj u vremenu i podneblju koje nije znalo šta su to superheroji ali je imalo svoje narodne junake. Eto, tako me je jedan slučajno (?!) prisluškivani razgovor nepoznatih ljudi u kafani vratio u detinjstvo i oživeo mi uspomenu na davno zaboravljenog idola, u vreme kada sam mislio da nema jačeg bića na svetu od nekog imaginarnog diva po imenu Stivriz. On je za mene bio oličenje snage i hrabrosti, mitsko biće, narodni heroj poput Marka Kraljevića, Herkules, Sandokan, Tarzan, Spartak. Sve je bio samo nije bio čovek, a kamoli glumac! Nisam ni znao za to jer da sam tada znao da je on samo neki bodibilder iz Amerike on meni ne bi značio to što je značio. Bio je naš idol i uzor, smatrali smo da samo uz pomoć takve snage možemo preživeti nedaće burnog i krvavog podneblja. On za nas nije bio Stiv Rivs! Bio je Stivriz! Nama nije bio potreban glumac već Arhanđel pobede i opstanka! Trebalo je da proživim još nekoliko godina, da se zamomčim i smanjim maštanje pa da shvatim da Deda Mraz ne postoji i da je Stivriz u stvari Stiv Rivs. Onda je Brus Li pobedio Čaka Norisa Na zmajevom putu! Posle je stigao sirovi Švarceneger kojega su gledale generacije koje sam sve manje razumeo. Nisam više bio dete. Postao sam čovek koji ima svoje dete. Ako sam u nekom periodu svoga života sve manje razumeo generacije koje su dolazile posle mene, danas, posle mnogo godina, o sadašnjim generacijama i njihovom sistemu vrednosti ništa ne znam i ne razumem ih ni jotu. To su ovi čiji su idoli derpe-i sa takmičenja za Pesmu Evrovizije, otuđene osobe što mašu buketićima (kitama) cveća umesto pesnicama. Ovo je vreme kada bodibildere ne gledaju žene već muškarci sa potpuno drugačijim motivima od naših, ondašnjih. Kratko rečeno, mi smo hteli da budemo mačo a ovi bi da budu pičo! Nama su mišići trebali da budemo alfa mužjaci i osvojimo pravo na ženku a danas, čini se, mišići su samo ukras oko šupka! Za kraj ove priče, koja će verovatno biti zabranjena po mrežama, neću ništa zaključiti, niti ću poentirati. Postaviću jednu moju pesmu, koja je napisana pre petnaestak godina, iz zbirke Ljudi moji – Pesme o palanačkim likovima, a koja odslikava sistem vrednosti i mentalitet vremena o kojem govorim: BOLE ZVANI TARZANDIZ'O JE TEGOVE VAZDANBIO JE JAK MOMAKI IM'O RAVAN STOMAKPO NjEMU JAČEG NIJE BILOFATMIR CIGANIN ŠTO GANA IGRALIŠTU IZMLATITO NIJE MOG'O DA S'VATI DUGO JE BOLE ZVANI TARZANMOLIO BABU DA MU DADNEDA NE MORA DA IH MAZNEDVE KONZERVE OD PO PET KILAPRAZNEOSTALE JOŠ OD KO ZNA KADI OD KO ZNA ČEGAA BABA JE IMALA DRUGE PLANOVEZA TE KONZERVE I JEDVA POPUSTI KAD NAJZAD KONZERVE IZMOLISTRIC NE ŠĆAŠE DA DOZVOLIZA GVOZDENU ĆUSKIJU IZ ŠUPEKOJA MU JE SLUŽILA ZA NIŠTAI SA KOJOM NIJE IMAONIKAKIH PLANOVAAL' BEŠE ŠKRTACTE BOLE ZVANI TARZANBEŠE PRINUĐEN DA JU ZDIPIJEDNOM KAD STRIC BEŠE PRIPITŠTO OVAJ I NE PRIMETIU PRVO VREME NA CEMENT JE ČEK'ODO VREMENA KAD SUZIDALI KLOZET POLjSKII TU SE POTRUDIO SVOJSKISREĆOM TO BEŠE U SKORIJE VREMEJER DEDA SPORAD SEBENE 'TEDE U NOVOME KUPATILUNI ZA GLAVU ŽIVUTE JE STALNO IŠ'O U OBLIŽNjU NjIVUŠTO UKUĆANIMA NE BEŠE PRAVOI TAKO BOLE ZVANI TARZANNAPRAVI TEGI POČE DA POSTAJE JAKKO NORISČAK IMAO JE TARZAN BOLEI DžAK PUN PESKAŠTO ISTO OSTA OD KLOZETAOKAČEN NA DUD IZA KUĆEPA JE TU DIZAO TEGI UDARAO PESNICAMA PO VREĆIKOJA NE UZVRAĆA UDARACKAKO JEDNOM REČE BRUSLI DEDA MU JE GOVORIO„IDI U NjIVUPA SE ONDAK TAMO ZNOJ'BEM TE BLESAVOG“AL' BOLETU TONIJE PUNILO OKOTARZAN NIJE MARIO ZA TEHNIKUIŠ'O JE NA ČISTU SNAGU I DA VIDIŠ VREMENOMMIŠICE BOLETOVE POSTADOŠE TVRDEI VEĆEDAL' ZBOG TEGA IL' ZBOG VREĆEI NEKO MU REČE„JAK SI K'O TARZAN“DžONIVAJSMILER OTAD BEŠE NA GLASU KO NAJAČII NIKO NE 'TEDE DA SE JUNAČITE PROVERAVAISTINITOS' ILI LAŽNOS'JAKOSTI NjEGOVEPA BOLE ZVANI TARZANPOSTADE VAŽAN U KRAJUZAHVALjUJUĆ' ROVITOM JAJUKOJE JE PIO NAŠTINUKO ROKIBALBOA U FILMU IZGLEDA DA TAJ NESRETNIFATMIR CIGANINRAMADANA KOTLOKRPARA SINNIJE ČUO DA JE BOLE NAJJAČIČARNUŠE SE NA IGRALIŠTUOKO LOPTEI FATMIR PREBI BOLETAKO VOLA KAD U KUPUS ZATEKNU SVI SU ĆUTALII BOLE ZVANI TARZANI FATMIR ZVANI MANDOVSMENA SE IZVRŠI TIJOAL' SVI SU ZNALIBEZ DA SE PITABOLE VIŠE NIJE BIO TARZANBOLE JE POST'O ĆITA KAD SUTRADAN BEŠE U STANjUBOLE ODE IZA KUĆEZATEČE DEDU NA PANjUIZAŠ'O IZ KLOZETA BEŠEUPRAVO ZAVIO DUVANI KRESIVOM KREŠE„DELABACI TA GOVNADOKLEN TE I CIGANI BIJU'BEM TE BLESAVOG“DEDA MU REČE BOLE ZVANI TARZANNASTAVI DA BIJE U DžAKMADA JE JOŠ U TOKU NOĆINEPROSPAVANE JAŠTAS'VATIO DA NIJESVE U SNAZIDA JE NEŠTO I U SRCUTE DA NIJE ISTO IZAĆIVREĆI IL' FATMIRU NA CRTU

                                                      STIVRIZ – STIV RIVS
                                                   Superheroj mog detinjstva!

      Sedeo sam na terasi moje omiljene kafane, odmarao oči posmatrajući ozeleneli park, mezetio mladi sir uz piće, uživao u lepom danu i gledao svoja posla prisluškujući šta se govori oko mene. Pa naravno, uvek „odvojim“ uvo da čujem šta se priča okolo, između ostalog, zbog toga i idem u kafanu, da čujem lepog srpskog narodnog govora, po koju priču ili trač. Vremenom sam se osamio, postao sam samotnjak, udaljio sam se od ljudi i narodnog govora pa to loše utiče na moju i onako lošu literaturu.
     Za susednim stolom, tri sredovečna muškarca evociraju uspomene iz mladosti i JNA. Sa setom se prisećaju kako su nekada bili mladi, lepi i jaki.
     Čujem jednog od njih kako kaže:
     - Bio sam jak kao Stiv Rivs!
     Zazvonilo mi je to ime u srednjem uhu, eustahijeva truba je zatrubila za uzbunu! Ime mi se učinilo poznatim ali u trenutku nisam mogao da se setim otkud ga znam i kada sam ga prvi put čuo?!
    Potegnuh za čašicom, isključih se iz prisluškivanja (deo oko JNA malo me je interesovao) te počeh da prebiram po sećanjima i frojdovskom nesvesnom.
    Vratih se, mislima i sećanjima, u detinjstvo.
   Tu obično pronađem odgovore za svoje stranputice i nedoumice.
   Prisetim se slika i scena.
   Čujem majku kako mi govori:
   - Popi' mleko da budeš jak ko Stivriz.
   Slušam dalje:
   - Pojedi grašak da porasteš ko Stivriz!
   Ja pojedem pa podignem ruku i stegnem pesnicu a ona mi opipava mišić i kaže:
   - Vidiš!
   Posle mi je bilo jasno, tada nisam znao, da majka ime Stiv Rivs izgovara Stivriz a da ja ne znam da je to čovek i glumac već mislim da je u pitanju neko nadpirodno stvorenje i mitsko biće.
   Sećam se da su i mnogi drugi iz okruženja ime slavnog glumca izgovarali pogrešno. Umesto Stiv Rivs – Stivriz!
   Čujem:
   - Imaš mišiće ko Stivriz – govori mi ujak u retkim posetama nama.
   - Ti si Istočki Tarzan – kaže mi stariji brat.
   - Niko ne sme da te dira, ti si Herkules – teši me tetka, uplakanog i od dece prebijenog.
   Baba mi je recitovala junačku narodnu pesmu Marko Kraljević i Stivriz.
   Dobro, ovo poslednje sam izmislio za potrebnu dinamiku priče i malo lošeg humora, ali, priznaćete, lepo zvuči.
   Ali, svi gore pobrojani snagatori i mitovi imaju nešto zajedničko a to je da je Stiv Rivs glumio i Herkulesa i Tarzana. Pride i Sandokana te Spartaka. Na kraju i vestern junake. Nije glumio samo Marka Kraljevića.
   Stiv Laster Rivs (Stephen Lester Reeves) se rodio u Montani 1926. godine a preminuo je u Kaliforniji 2000. godine. Bio je bodibilder i glumac. Američka nacionalna ikona, ratni heroj.
   Mister Amerike postao je 1947. godine a Mister Univerzuma 1954. godine. Svetsku slavu potvrđuje na filmu, njegove filmske uloge su ga učinile planetarno prepoznatljivim.
   Snimio je mnogo filmova, dosta od njih su bili i oni niskobudžetni, glumio je uglavnom heroje vične maču i borbi, istorijske i mitske ličnosti, skoro uvek u prvi plan pokazujući svoje telo u centru kadra. Mnogo je snimao u Evropi, tačnije u Italiji. Jedne godine je snimao i u Srbiji, u nekom selu blizu Stajićeva, gde ga je, kako kaže urbana legenda, u rvanju pobedio neki lokalac po imenu Brka iz Orlovata. Vele da je taj znao da postavi klečku te je nadmudrio snagatora.
    Na vrhuncu svoje slave bio je jedan od najplaćenijih glumaca u Evropi. Uostalom, odbio je ulogu Džejmsa Bonda u filmu Doktor No (1962) upravo zbog malog honorara koji mu je bio ponuđen za tu ulogu. 
    Ulogu Samsona odbio je 1949. godine jer je traženo da za potrebe filma Samson i Dalila smrša nekoliko kilograma što on nije hteo. Umesto njega, partner Hedi Lamar u tom filmu bio je Viktor Matjur, takođe velika faca i zavodnik ženskih srdaca.
   Iz gore navedenih redova može se zaključiti da je Stiv Rivs pored svoje muskula(to)rne građe imao u sebi i karakternih osobina vrednih pažnje. Držao je do sebe i svojih principa!
   Govorilo se za njega da ima telo boga!
   Bio je uzor i idol potonjim generacijama snagatora sa velikog filmskog platna. Arnold Švarceneger je govorio da su mu idoli i inspiracija u životu bili Stiv Rivs i Reg Park (1928-2007).
   Kada se povukao iz glume (zbog povrede na snimanju) osnovao je svoju kompaniju, pisao je knjige i uzgajao konje. Do kraja života zalagao se za bodibilding bez steroida. Životni uzor mu je bio Džoni Vajsmiler (od Međe do Stajićeva nema ni sedamdeset kilometara a Orlovat je malo bliži).
   Ali, ostavimo se njegove biografije i vratimo se ponovo u naša detinjstva (kolektivno nesvesno)!
   Kako je to Stivriz postao ličnost za primer, merilo uspešnosti, sinonim za snagu o hrabrost, superheroj našeg vremena, pa i moj?!
   Kada se proslavio ulogom Herkulesa i postao prepoznatljiv i na našim prostorima to je bilo 11 godina pre nego ću se ja roditi. Da li je otac vodio majku u bioskop da gledaju taj film u svojim pohodima ka sedmoj umetnosti?! Otac je bio fanatični filmofil i gledao je stotine i stotine filmova.
   Ili je majka jednostavno prihvatila modu i sleng tog vremena i starijih sinova (koji su sigurno znali za njega jer su već bili na pragu adolescencije)i samim tim smatrala da Stivriz treba da mi bude uzor i inspiracija i najmlađem detetu, iako je pogrešno izgovarala njegovo ime i čak sumnjam da je uopšte i znala o kome se radi. Mislim da je i za nju to bio neki epski junak poput Marka Kraljevića.
    Jer, prisećam se, vreme mog odrastanja bilo je vezano za vrednosti poput snage i hrabrosti. Gore pomenuta baba mi je zaista redovno čitala junačke narodne pesme i izvode iz Baraninovih knjiga. Dečije svađe, naivne tuče, merenje snage i hrabrosti čudnim testovima, upoređivanje bicepsa i tricepsa, sve je to bio deo folklora našeg (i mog) odrastanja.
   Telo pa um a pre svega osećaj za pravdu!
   Mentalitet našeg odrastanja i sazrevanja pretpostavljao je snagu i hrabrost ispred ostalih vrednosnih kategorija.
   Tanatos ispred erosa!
   Bili smo uglavnom ambivalentni ali smo maštali za alfa statusom u čoporu.
   Živeli smo na podneblju večne borbe za opstankom!
   Probleme u odrastanju i borbi za svoje mesto pod nebom nismo rešavali kod psihologa (ili, ne daj bože, kod psihološkinja) već sami ili uz pomoć braće.
   Nismo išli u teretane već na njivu, livadu i u šumu. Radili smo za porodicu (koja nam je bila svetinja iznad svih ostalih) i doprinosili njenom napretku a ujedno i jačali smo svoje mišiće kopanjem, sakupljanjem sena ili sečom drva. Sportom smo se bavili ali u slobodnom vremenu!
   Zato nije ni čudo što su roditelji želeli da im deca budu kao Stivriz. Porodica je bila jaka koliko je to bio njen najslabiji član.
   Mogu samo da zamislim kolika je bila njegova popularnost kada se njegovo ime primilo u narodu kao sinonim i metafora za snagu i veličinu, za božansku nepobedivost, i kada je postalo deo narodnog govora i folklora. Bio je superheroj u vremenu i podneblju koje nije znalo šta su to superheroji ali je imalo svoje narodne junake.
   Eto, tako me je jedan slučajno (?!) prisluškivani razgovor nepoznatih ljudi u kafani vratio u detinjstvo i oživeo mi uspomenu na davno zaboravljenog idola, u vreme kada sam mislio da nema jačeg bića na svetu od nekog imaginarnog diva po imenu Stivriz. On je za mene bio oličenje snage i hrabrosti, mitsko biće, narodni heroj poput Marka Kraljevića, Herkules, Sandokan, Tarzan, Spartak. Sve je bio samo nije bio čovek, a kamoli glumac! Nisam ni znao za to jer da sam tada znao da je on samo neki bodibilder iz Amerike on meni ne bi značio to što je značio. 
   Bio je naš idol i uzor, smatrali smo da samo uz pomoć takve snage možemo preživeti nedaće burnog i krvavog podneblja. On za nas nije bio Stiv Rivs! Bio je Stivriz! Nama nije bio potreban glumac već Arhanđel pobede i opstanka!
   Trebalo je da proživim još nekoliko godina, da se zamomčim i smanjim maštanje pa da shvatim da Deda Mraz ne postoji i da je Stivriz u stvari Stiv Rivs. Onda je Brus Li pobedio Čaka Norisa Na zmajevom putu! Posle je stigao sirovi Švarceneger kojega su gledale generacije koje sam sve manje razumeo. Nisam više bio dete. Postao sam čovek koji ima svoje dete.
   Ako sam u nekom periodu svoga života sve manje razumeo generacije koje su dolazile posle mene, danas, posle mnogo godina, o sadašnjim generacijama i njihovom sistemu vrednosti ništa ne znam i ne razumem ih ni jotu. To su ovi čiji su idoli derpe-i sa takmičenja za Pesmu Evrovizije, otuđene osobe što mašu buketićima (kitama) cveća umesto pesnicama. Ovo je vreme kada bodibildere ne gledaju žene već muškarci sa potpuno drugačijim motivima od naših, ondašnjih.
   Kratko rečeno, mi smo hteli da budemo mačo a ovi bi da budu pičo!
   Nama su mišići trebali da budemo alfa mužjaci i osvojimo pravo na ženku a danas, čini se, mišići su samo ukras oko šupka!
    Za kraj ove priče, koja će verovatno biti zabranjena po mrežama, neću ništa zaključiti, niti ću poentirati. Postaviću jednu moju pesmu, koja je napisana pre petnaestak godina, iz zbirke Ljudi moji – Pesme o palanačkim likovima, a koja odslikava sistem vrednosti i mentalitet vremena o kojem govorim:

BOLE ZVANI TARZAN
DIZ'O JE TEGOVE VAZDAN
BIO JE JAK MOMAK
I IM'O RAVAN STOMAK
PO NjEMU JAČEG NIJE BILO
FATMIR CIGANIN ŠTO GA
NA IGRALIŠTU IZMLATI
TO NIJE MOG'O DA S'VATI

 DUGO JE BOLE ZVANI TARZAN
MOLIO BABU DA MU DADNE
DA NE MORA DA IH MAZNE
DVE KONZERVE OD PO PET KILA
PRAZNE
OSTALE JOŠ OD KO ZNA KAD
I OD KO ZNA ČEGA
A BABA JE IMALA DRUGE PLANOVE
ZA TE KONZERVE I JEDVA POPUSTI

 KAD NAJZAD KONZERVE IZMOLI
STRIC NE ŠĆAŠE DA DOZVOLI
ZA GVOZDENU ĆUSKIJU IZ ŠUPE
KOJA MU JE SLUŽILA ZA NIŠTA
I SA KOJOM NIJE IMAO
NIKAKIH PLANOVA
AL' BEŠE ŠKRTAC
TE BOLE ZVANI TARZAN
BEŠE PRINUĐEN DA JU ZDIPI
JEDNOM KAD STRIC BEŠE PRIPIT
ŠTO OVAJ I NE PRIMETI
U PRVO VREME

 NA CEMENT JE ČEK'O
DO VREMENA KAD SU
ZIDALI KLOZET POLjSKI
I TU SE POTRUDIO SVOJSKI
SREĆOM TO BEŠE U SKORIJE VREME
JER DEDA SPORAD SEBE
NE 'TEDE U NOVOME KUPATILU
NI ZA GLAVU ŽIVU
TE JE STALNO IŠ'O U OBLIŽNjU NjIVU
ŠTO UKUĆANIMA NE BEŠE PRAVO
I TAKO BOLE ZVANI TARZAN
NAPRAVI TEG
I POČE DA POSTAJE JAK
KO NORISČAK

 IMAO JE TARZAN BOLE
I DžAK PUN PESKA
ŠTO ISTO OSTA OD KLOZETA
OKAČEN NA DUD IZA KUĆE
PA JE TU DIZAO TEG
I UDARAO PESNICAMA PO VREĆI
KOJA NE UZVRAĆA UDARAC
KAKO JEDNOM REČE BRUSLI

 DEDA MU JE GOVORIO
„IDI U NjIVU
PA SE ONDAK TAMO ZNOJ
'BEM TE BLESAVOG“
AL' BOLETU TO
NIJE PUNILO OKO
TARZAN NIJE MARIO ZA TEHNIKU
IŠ'O JE NA ČISTU SNAGU

 I DA VIDIŠ VREMENOM
MIŠICE BOLETOVE POSTADOŠE TVRDE
I VEĆE
DAL' ZBOG TEGA IL' ZBOG VREĆE
I NEKO MU REČE
„JAK SI K'O TARZAN“
DžONIVAJSMILER

 OTAD BEŠE NA GLASU KO NAJAČI
I NIKO NE 'TEDE DA SE JUNAČI
TE PROVERAVA
ISTINITOS' ILI LAŽNOS'
JAKOSTI NjEGOVE
PA BOLE ZVANI TARZAN
POSTADE VAŽAN U KRAJU
ZAHVALjUJUĆ' ROVITOM JAJU
KOJE JE PIO NAŠTINU
KO ROKIBALBOA U FILMU

 IZGLEDA DA TAJ NESRETNI
FATMIR CIGANIN
RAMADANA KOTLOKRPARA SIN
NIJE ČUO DA JE BOLE NAJJAČI
ČARNUŠE SE NA IGRALIŠTU
OKO LOPTE
I FATMIR PREBI BOLETA
KO VOLA KAD U KUPUS ZATEKNU

 SVI SU ĆUTALI
I BOLE ZVANI TARZAN
I FATMIR ZVANI MANDOV
SMENA SE IZVRŠI TIJO
AL' SVI SU ZNALI
BEZ DA SE PITA
BOLE VIŠE NIJE BIO TARZAN
BOLE JE POST'O ĆITA

 KAD SUTRADAN BEŠE U STANjU
BOLE ODE IZA KUĆE
ZATEČE DEDU NA PANjU
IZAŠ'O IZ KLOZETA BEŠE
UPRAVO ZAVIO DUVAN
I KRESIVOM KREŠE
„DELA
BACI TA GOVNA
DOKLEN TE I CIGANI BIJU
'BEM TE BLESAVOG“
DEDA MU REČE

 BOLE ZVANI TARZAN
NASTAVI DA BIJE U DžAK
MADA JE JOŠ U TOKU NOĆI
NEPROSPAVANE JAŠTA
S'VATIO DA NIJE
SVE U SNAZI
DA JE NEŠTO I U SRCU
TE DA NIJE ISTO IZAĆI
VREĆI IL' FATMIRU NA CRTU


STIV RIVS - STIVRIZ

Stiven Lester Rivs (engl. Stephen Lester Reeves; 21. januar 1926 — 1. maj 2000.) je bio američki bodibilder i glumac.

Pušači su čudan soj! Oni, čak i u kafani, ne kažu „da popijemo još jednu pa da idemo“; već vele: „da ispušimo još po jednu i idemo“. Vreme o kojem ostavljam ovu crticu jeste ono doba u kojem smo imali dva televizijska kanala (od kojih se jedan teško hvatao uz pomoć izbušenog lavora), tada su prodavnice i trafike radile do predveče a kafane su objavljivale fajront gašenjem i paljenjem svetla negde oko ponoći. To je bilo vreme kada se pušilo u bolničkim čekaonicama, u avionima, autobusima, na sastancima, u opštini, čak: i u bioskopu (krijući se, naravno). To, takođe, nije bilo vreme surove eksploatacije (kao ovo današnje) jer danas i najbednija trafika (kiosk) radi do ponoći. O dragstorima nije bilo reči, sem o par njih u Beogradu. Jedino na šta bi, ponekad, nabasali u sitne sate jeste vruć hleb iz pekara koje tada izbacuju svoje prve vekne za ujutro. Danas pekara pored moje zgrade radi 24 sati dnevno i u njoj niko ne kupuje hleb. Čemu ovoliki uvod? Pa zbog glavne uspomene za ovaj dan! Kad odeš u provod, u kafanu, ili si slučajno otišao pa si zaglavio i ostaneš bez cigara baš onda kada je najlepše, najslađe i kad ti se najviše pije (naravno uz duvan). A cigara ni od korova, niti imaš gde da ih kupiš. Cigara?! Cigarete mu zvuče pomalo pederski (iako se tako pravilnije kaže jer su cigare ono što smo mi tada kolokvijalno nazivali tompus; a, postojao je i cigarilos – tanki tompus). Elem, u neko vreme, u gluvo doba kada sve larma oko tebe i baš kada su ture pića počele da lete kao lude a konobarica nikada lepše nije izgledala u tvojim pijanim očima, nastaje nervoza a onda i komešanje: shvataš da to je ostala samo još jedna cigara. Onda prošaraš očima i vidiš da je i ostalo društvo tanko po tom pitanju. Šacuješ tuđe štekove ali slaba vajda od toga. Povratne informacije uopšte nisu ohrabrujuće. Rešiš, racionalno, da prištediš ali shvataš da od toga nema ništa: nisi ti karakter a što imaš manje cigara to ti se više puši. (Što bi rekao svojevremeno čuveni dr. Miloš Perović: ''...ne volim ljude koji puše dve cigare dnevno...''). Poslednja nada je konobar. Zoveš ga i pitaš: - Da nemate cigara na prodaju, nije važno koje su? U čemu je stvar?! U to vreme neke kafane su držale cigare na prodaju i to je znalo da bude dobar deo prihoda ali su ih nešto zezali oko poreza pa su to činili stidljivo ili prikriveno (samo za odabrane goste). Obično su držali jednu vrstu, od onih boljih i to po paprenim cenama (danas su sve iste, ma kako se zvale; ali su nekada KENT i MARLBORO bili klase u odnosu na DRINU i MORAVU). Znali su oni za jadac. Ko u kafani traži cigare taj je spreman i da ih plati. Međutim, to je bilo u malim količinama, brzo se bi se rasprodalo i što je najgore: najviše ih je osoblje koristilo pa su gazde i upravnici izbegavali da ih drže. Kad imaš sreće i oni imaju cigare, pa naručiš: konobar ih je donosio na poslužavniku, u beloj platnenoj salveti, otvorene i sa izvađene dve, od kojih je jedna izvađena u dužini filtera a druga pola od toga. Konobari su nekada bili ljudi sa manirima i potkovani kafanskim bontonom. Nije bio problem da ostaneš bez cigara u toku dana a zapio si se. Onda pošalješ konobara do najbliže trafike ili prodavnice i on ih kupi. Podrazumevalo se da kusur ne uzimaš. Ali, ovo o čemu pričamo je noćno bančenje. Još bliže: oko ponoći. Oko fajronta. Koliko su cigare bile važne u tadašnjoj društvenoj (sub)kulturi i običajima govori i činjenica da smo ih, uz hranu i piće, posluživali i na veseljima, i na slavama, i na daćama. Tamo gde sam rođen, i gde sam stasavao, u Metohiji, posle sahrane se na kapiji sipala rakija i služile se cigare. Danas, vidim, niko nikoga ne nudi cigarom kada su zajedno u društvu ili za stolom. U vremenu koje opisujem to je bio deo pušačkog bontona. Kutija se nije vadila iz džepa ukoliko nisi bio spreman da ponudiš cigarom svakog od prisutnih, poznate i nepoznate. Nego, mračno je ovo, vratimo se mi veselom kafanskom društvu koje je upravo ostalo bez duvana. U kafani ih nema. Konobari i ostalo osoblje su dali šta su imali ili koliko su mogli da ne ugroze vlastite zalihe. Isto tako i poznanici (kao i nepoznanici) sa susednih stolova su se otvorili koliko su mogli i hteli. To bi bilo to! Poslednja je zapaljena i ide od ruke do ruke, ko u partizanima (htedoh reći: u četnicima). Ako neko vikne „idu Nemci!“ - baciće se i ta nedopušena. Uostalom, koliko je društvo pijano ne iznenađuje da nam se stvarno i priviđaju Nemci. Od trenutka kada je popušena poslednja cigara sve je drugačije: piće više nema isti ukus, konobarica (do tada seks bomba) postaje ružnija, sise su joj manje a podočnjaci veći, šale više nisu smešne, pesma je već u falšu. Nema cigara! Svi, svako pojedinačno, razmišlja(ju) gde bi mogle da se nađu. Ko je tada uopšte mogao da sluti da će za nekoliko decenija doći era mobilnih telefona. Jok, more! Licitiraju se imena rođaka ili poznanika koji imaju kuće i stanove najbliže kafani u kojoj se odigrava drama. Neko predlaže da se obije trafika pa da ujutro priznamo i platimo štetu. Drugi stoje na ulici u nadi da će naići neko poznat ili nepoznat. Na ulici nikog živog osim milicionera pozornika koji će te pre nego bilo šta zaustiš: pitati da nemaš cigaru. Najslabiji karakterom se predaju. Navlače svoje zimske kapute i jakne nadimljene duvanskim dimom i odlaze svojim kućama. Ostaju goli i u svojoj golotinji prosti drveni kafanski čiviluci. Osipa se društvo! A, onda, ko grom iz vedra neba, nebeskom rukom vođen, u kafanu ulazi komšija koji je upravo završio smenu (verovatno drugu), svratio čovek na jednu mučenicu pre spavanja, i, ispostaviće se da kod sebe ima dve kutije cigara, ZLATNI IBAR (ko te pita samo daj). Portirski život, po smenama, podrazumeva da kod sebe uvek imaš zalihe potrebne za razne smene: nanizane šerpice u kojima je kuvano jelo i salata, novine (po mogućstvu ČIK ili EROTIKA, duvan...). Daće, što da neće, on i onako ide kući (naravno da će popiti još jednu turu od razdraganog društva). Svi mu obećavaju kupovinu duplo kutija zauzvrat, koliko sutra, i, naravno: svi će lagati. Nikome neće pasti na pamet to kada se sutradan probude mamurni i praznih džepova, teške glave po kojoj dobuju grdnje ljutih žena ili roditelja. Uostalom, kako da mu vrate kad se ničega ne sećaju kad su pijani?! Odlično! Stvorili su se uslovi da se produži pijanka. Ali, ona neće još dugo trajati. Vreme je da se krene. A, i onako, sad kad se ima cigara više nije slatko kao kad nedostaju. Uostalom, preteralo se, pijani smo, fajront je. Na stolu, pored praznih flaša i čaša, punih pepeljara (piksli), ostaće i dve nedopušene kutije ZLATNOG IBRA. Apsurd?! Naravno, pušački svet je satkan od apsurda. Jer, da nije: ko bi uopšte pušio i ubijao sam sebe za svoj račun?!

     Pušači su čudan soj! Oni, čak i u kafani, ne kažu „da popijemo još jednu pa da idemo“; već vele: „da ispušimo još po jednu i idemo“.
    Vreme o kojem ostavljam ovu crticu jeste ono doba u kojem smo imali dva televizijska kanala (od kojih se jedan teško hvatao uz pomoć izbušenog lavora), tada su prodavnice i trafike radile do predveče a kafane su objavljivale fajront gašenjem i paljenjem svetla negde oko ponoći. To je bilo vreme kada se pušilo u bolničkim čekaonicama, u avionima, autobusima, na sastancima, u opštini, čak: i u bioskopu (krijući se, naravno).
    To, takođe, nije bilo vreme surove eksploatacije (kao ovo današnje) jer danas i najbednija trafika (kiosk) radi do ponoći. O dragstorima nije bilo reči, sem o par njih u Beogradu. Jedino na šta bi, ponekad, nabasali u sitne sate jeste vruć hleb iz pekara koje tada izbacuju svoje prve vekne za ujutro. Danas pekara pored moje zgrade radi 24 sati dnevno i u njoj niko ne kupuje hleb.
    Čemu ovoliki uvod?
    Pa zbog glavne uspomene za ovaj dan!
   Kad odeš u provod, u kafanu, ili si slučajno otišao pa si zaglavio i ostaneš bez cigara baš onda kada je najlepše, najslađe i kad ti se najviše pije (naravno uz duvan). A cigara ni od korova, niti imaš gde da ih kupiš.
    Cigara?!
    Cigarete mu zvuče pomalo pederski (iako se tako pravilnije kaže jer su cigare ono što smo mi tada kolokvijalno nazivali tompus; a, postojao je i cigarilos – tanki tompus).
   Elem, u neko vreme, u gluvo doba kada sve larma oko tebe i baš kada su ture pića počele da lete kao lude a konobarica nikada lepše nije izgledala u tvojim pijanim očima, nastaje nervoza a onda i komešanje: shvataš da to je ostala samo još jedna cigara. Onda prošaraš očima i vidiš da je i ostalo društvo tanko po tom pitanju. Šacuješ tuđe štekove ali slaba vajda od toga. Povratne informacije uopšte nisu ohrabrujuće.
   Rešiš, racionalno, da prištediš ali shvataš da od toga nema ništa: nisi ti karakter a što imaš manje cigara to ti se više puši. (Što bi rekao svojevremeno čuveni dr. Miloš Perović: ''...ne volim ljude koji puše dve cigare dnevno...'').
   Poslednja nada je konobar. Zoveš ga i pitaš:
   - Da nemate cigara na prodaju, nije važno koje su?
   U čemu je stvar?!
    U to vreme neke kafane su držale cigare na prodaju i to je znalo da bude dobar deo prihoda ali su ih nešto zezali oko poreza pa su to činili stidljivo ili prikriveno (samo za odabrane goste). Obično su držali jednu vrstu, od onih boljih i to po paprenim cenama (danas su sve iste, ma kako se zvale; ali su nekada KENT i MARLBORO bili klase u odnosu na DRINU i MORAVU). Znali su oni za jadac. Ko u kafani traži cigare taj je spreman i da ih plati.
   Međutim, to je bilo u malim količinama, brzo se bi se rasprodalo i što je najgore: najviše ih je osoblje koristilo pa su gazde i upravnici izbegavali da ih drže. Kad imaš sreće i oni imaju cigare, pa naručiš: konobar ih je donosio na poslužavniku, u beloj platnenoj salveti, otvorene i sa izvađene dve, od kojih je jedna izvađena u dužini filtera a druga pola od toga. Konobari su nekada bili ljudi sa manirima i potkovani kafanskim bontonom.
   Nije bio problem da ostaneš bez cigara u toku dana a zapio si se. Onda pošalješ konobara do najbliže trafike ili prodavnice i on ih kupi. Podrazumevalo se da kusur ne uzimaš.
   Ali, ovo o čemu pričamo je noćno bančenje. Još bliže: oko ponoći. Oko fajronta.
   Koliko su cigare bile važne u tadašnjoj društvenoj (sub)kulturi i običajima govori i činjenica da smo ih, uz hranu i piće, posluživali i na veseljima, i na slavama, i na daćama. Tamo gde sam rođen, i gde sam stasavao, u Metohiji, posle sahrane se na kapiji sipala rakija i služile se cigare.
   Danas, vidim, niko nikoga ne nudi cigarom kada su zajedno u društvu ili za stolom. U vremenu koje opisujem to je bio deo pušačkog bontona. Kutija se nije vadila iz džepa ukoliko nisi bio spreman da ponudiš cigarom svakog od prisutnih, poznate i nepoznate.
   Nego, mračno je ovo, vratimo se mi veselom kafanskom društvu koje je upravo ostalo bez duvana.
   U kafani ih nema. Konobari i ostalo osoblje su dali šta su imali ili koliko su mogli da ne ugroze vlastite zalihe. Isto tako i poznanici (kao i nepoznanici) sa susednih stolova su se otvorili koliko su mogli i hteli. To bi bilo to!
    Poslednja je zapaljena i ide od ruke do ruke, ko u partizanima (htedoh reći: u četnicima). Ako neko vikne „idu Nemci!“ - baciće se i ta nedopušena. Uostalom, koliko je društvo pijano ne iznenađuje da nam se stvarno i priviđaju Nemci.
   Od trenutka kada je popušena poslednja cigara sve je drugačije: piće više nema isti ukus, konobarica (do tada seks bomba) postaje ružnija, sise su joj manje a podočnjaci veći, šale više nisu smešne, pesma je već u falšu.
   Nema cigara!
   Svi, svako pojedinačno, razmišlja(ju) gde bi mogle da se nađu. Ko je tada uopšte mogao da sluti da će za nekoliko decenija doći era mobilnih telefona. Jok, more!
   Licitiraju se imena rođaka ili poznanika koji imaju kuće i stanove najbliže kafani u kojoj se odigrava drama. Neko predlaže da se obije trafika pa da ujutro priznamo i platimo štetu. Drugi stoje na ulici u nadi da će naići neko poznat ili nepoznat. Na ulici nikog živog osim milicionera pozornika koji će te pre nego bilo šta zaustiš: pitati da nemaš cigaru.
   Najslabiji karakterom se predaju. Navlače svoje zimske kapute i jakne nadimljene duvanskim dimom i odlaze svojim kućama. Ostaju goli i u svojoj golotinji prosti drveni kafanski čiviluci.
   Osipa se društvo!
   A, onda, ko grom iz vedra neba, nebeskom rukom vođen, u kafanu ulazi komšija koji je upravo završio smenu (verovatno drugu), svratio čovek na jednu mučenicu pre spavanja, i, ispostaviće se da kod sebe ima dve kutije cigara, ZLATNI IBAR (ko te pita samo daj). Portirski život, po smenama, podrazumeva da kod sebe uvek imaš zalihe potrebne za razne smene: nanizane šerpice u kojima je kuvano jelo i salata, novine (po mogućstvu ČIK ili EROTIKA, duvan...).
    Daće, što da neće, on i onako ide kući (naravno da će popiti još jednu turu od razdraganog društva). Svi mu obećavaju kupovinu duplo kutija zauzvrat, koliko sutra, i, naravno: svi će lagati. Nikome neće pasti na pamet to kada se sutradan probude mamurni i praznih džepova, teške glave po kojoj dobuju grdnje ljutih žena ili roditelja. Uostalom, kako da mu vrate kad se ničega ne sećaju kad su pijani?!
   Odlično! Stvorili su se uslovi da se produži pijanka. Ali, ona neće još dugo trajati. Vreme je da se krene. A, i onako, sad kad se ima cigara više nije slatko kao kad nedostaju. Uostalom, preteralo se, pijani smo, fajront je. Na stolu, pored praznih flaša i čaša, punih pepeljara (piksli), ostaće i dve nedopušene kutije ZLATNOG IBRA.
   Apsurd?!
   Naravno, pušački svet je satkan od apsurda. Jer, da nije: ko bi uopšte pušio i ubijao sam sebe za svoj račun?!






Jos jedna cigareta pred spavanje!

 Igor Đurić
Još jedna cigareta pred spavanje!
Igor Đurić, rođen u Istoku, Metohija.


Još jedna cigareta pred spavanje!

Вештачка интелигенција (GROK) о романима Игора М. Ђурића!

 O dusi, snovima i djavolu

 Igor Đurić: O duši, snovima i đavolu, 

                 

 O duši, snovima i đavolu

              
	Пише: Игор Ђурић

	    13. јануара, у време комунизма, то јест предвече тога дана, добар део виђенијих кафана ''радиће'' попис. Ето, баш се потрефило, ''случајно'', да већина угоститеља планира да баш тога дана ради инвентарисање, чак и ако је тај датум падао у суботу или недељу. То је била мера предострожности јер је примећена тенденција код непоузданих Срба да баш тога датума, те вечери, многи од њих (наравно не сви и не већина), добију ''изненадну'' жељу да се лепо обуку и да са породицом или пријатељима оду у кафану и провод. Чим љуљну коју више, што се обавезно дешавало јер каква би то српска работа била ако се не попије и поједе (са акцентом на ово прво), збуне се, шта ли?!, и у поноћ почну да се грле и љубе и честитају једни другима незнано шта. 
	Нешто и роморе једни другима, љубећи се тако, далеко од ушију конобара и шефа сале. Познато је, наиме, да је УДБА имала највише доушника баш међу конобарима, пошто су они најчешће и најлакше могли чути шта говоре луди и пијани Срби против власти и државе (још и ко је са чијом женом и ко је дрпио паре из државне касе). Јер, Србин се најлакше и најмекше открави у кафани: ту каже што на другом месту не сме ни да помисли. У кафани још, тај исти Србин, склапа и растура бракове, води послове, пише песме и романе, и наравно, као што рекосмо, пцује власт и Бога.
   Све се интензивирало после пада Ранковића и чувеног Брионског пленума. Већ је дочек Српске нове 1967. године показао незадовољство и бунт Срба (поготово Срба са Косова и Метохије) који се показао на тај начин. Пала су и прва хапшења Срба у Истоку већ 1. јануара 1967. године и то највише због певања разних песама а највише због стихова: "Друже Тито, сиви тићу, пусти престо Ранковићу". Тако су Срби по ко зна који пут помешали лончиће: кроз испољавање националних осећања бранили су комунисту који са нацијом није имао скоро ништа.
	


	Како било да било, комитетлије су схватиле да добар део Срба тог 13. јануара, у ствари, иде на дочек Српске нове године. Или: Православне, мада, руку на срце, мало чега заједничког има то све са православљем у форми у којој се упражњавало. Наиме, верници, прави, рећи ће да је то дан Светог Василија Великог, или Мали Божић, у најмању руку Обрезање Исуса Христа, али да је то нека ''нова година'' никада неће рећи. Те ујдурме они нису признавали. 
	Она је, ако ћемо право, више последица неусаглашених календара (погледати шта је о томе писао Милутин Миланковић), који су нас тотално збунили, па правећи се да поштујемо стари и црквени календар ми сами себи правимо збрку. Како? Па ево, кад кажемо дочек Српске нове године је 13. јануара, ми већ самом том чињеницом говоримо нешто конфузно, јер ако поштујемо и признајемо стари календар та нова година мора падати 1. јануара, као што на светог Николу идемо 6. децембра а не 19. децембра како сви говоримо. Али, оставимо то, јер то не би била српска ствар да није конфузна у старту.
	Елем, да наставим, комунисти су схватили у ком грму лежи зец а у ком ћошку се хлади прасе на ражњу, па су покушавали да то закоче на најбезболнији могући начин: директивом да се те вечери ради попис у кафанама или да буду затворене. Наравно, бивало је и других марифетлука: наредбе да се све кафане морају затворити до 22 часа, да се тога дана не обнављају залихе и да набавка наручена волшебно закасни, или, кад баш све то не би дало резултата, онда би се предвече у највиђеније градске кафане сјатили ''удбовци'' и милиционери у цивилу, који би заузели столове и остајали до фајронта да ''другима срећу кваре'' и прибележе ко се ким љубио у поноћ. Наравно, било је угоститеља који су се оглушавали о директиве, што из идеолошких разлога, а више због тога што је то вече мирисало на добру и масну зараду.
	Да разјаснимо сада: слављење или обележавање, како вам драго, Српске нове године, је био политички и национални а не верски чин и акт. То је био вид отпора у најмању руку: пркоса. То је онај српски инат специфичан по томе да се пристаје на крупне и круцијалне уступке и одрицања од националних и политичких интереса нације (као и данас што је случај) и када се тим одрицањем и равнодушношћу, те одсуством отпора и борбе чини велика штета националном опстанку, а са друге стране се истрајава, тврдоглаво и упорно, на ситним и неважним видовима отпора и инаћења. 
   Најзад, и сами корени почетака обележавања Српске нове године леже у периоду после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (те осталих), када је новоформирана држава прихватила за световни Грегоријански календар, 1919. године, а Хрвати почели, са њиховим познатим кампањама, да пропагирају да се не обележавају празници по старом календару (чак ни верски). Мада, мора се признати, друштво није лоше по старом календару: Руси, Грузини, монаси на Светој Гори.

	
	Српска нова година се, дакле, најискреније и по души обележавала док је то било ''забрањено воће'' и ''опасна ствар''. Ако би дефинисали прецизно узроке и корене чињенице да је све више и више Срба славило Српску нову годину, то би најлакше објаснили на трагу старог вица о Дражи, Стаљину и Черчилу:
	Лете авионом, у време Другог светског рата, Черчил, Стаљин и Дража, и препиру се ко има боље војнике. Черчил каже:
	- Енглески војник је најбољи на свету, дисциплинован је и обучен, и спреман је да за империју да живот. Погледајте, па се обрати свом војнику: Џорџ за краљицу и Енглеску, jump out!
	Један војник устане, оде на излаз и скочи из авиона без падобрана.
	Стаљин каже:
	- Руски војник је најиздржљивији и најбољи војник на свету. Он је спреман да за мајчицу Русију и велики Совјетски савез умре без размишљања. Серјожа,  выскакивает!
	И заиста, један војник из Стаљинове пратње устаје и скаче из авиона без падобрана. Онда обојица, Стаљин и Черчил, упитно погледају Дражу. Он се мало промисли, прочеша браду, па викну:
	- Милојица, немо' да си случајно скочио без падобрана ко ова двојица пре тебе.
	- Јок, ти ћеш ми забраниш – одговори Милојица и скочи.
	Због чега су Срби славили Српску нову годину наћи ћемо у том одговору: ти ћеш ми забраниш!
	Да се вратимо на ту борбу лукавстава и домишљања између власти и народа. Ако кафана ипак ''ради'' попис, да би се ''доскочило Власима'', смишљани су разни марифетлуци (сада са друге стране). Уколико би се одлучило да се Српска нова година дочека у такозваној ''породичној атмосфери'', са све гостима, онда би се баш на тај дан, опет као случајно, организовала прослава усељења у нову кућу, окаснели или урањени рођендан, веридба или заруке, крштење, слазница (силазак са стоком са планине) или ''свињска даћа''. Најзад, кад све то не би било могуће, ''разболео'' би се остарели Баца, па би рођаци баш то вече долазили да га обиђу.
	Ако и кафана ''ради'' попис, и Баца није болестан, онда би се одлазило у оближњи манастир (којих нама на Косову и Метохији није недостајало). Свако би са собом понео шта има: флашу ракије, печеницу, прут кобасице. Онда би се све то заједно постављало на велики дрвени манастирски трпезаријски астал, па би барабар са архимандритом Савом ''чекали'' нову годину. Он би апеловао да се гости не напију, да не пуцају, или, не дај Боже, да у повратку не ремете јавни ред и мир и певају ''Ој војводо Синђелићу'' и песме о Шумадији (касније смо схватили, после 1999. године, да је то трагично певање серенаде под балконом неузвраћене љубави, те да су нас, макар што се Шумадије тиче, шиптарски милиционари лемали за џабе). 
	   Ипак, никада ми неће бити јасно шта им је сметала песма о војводи Синђелићу и због чега је била забрањена те сматрана националистичком, и што смо је ми певали сматрајући да тако пркосимо систему? Можда због стиха: „Ти си знао Србина заклети, како ваља за слободу мрети“, јер у песми су турске главе падале и Туркиње су се клеле, дакле, не помињу се Шиптари. Или: што се помињао војвода, па макар и из Првог устанка, (јер, војвода је војвода). Почетак одлазака у манастир поклопио се са доласком Саве Кривокуће на место игумана, негде 1967. године. Пре тога, отац Јустин или отац Хризостом нису смели ни помислити да примају госте 13. јануара увече.
	Углавном, уколико би се разминули са свим препрекама, на крају и са милицијом, певајући – рачунали би да је дочек успео. Али!, то није био никакав дочек, никакво славље – то је био бунт. То је био политички отпор. Као што видимо: и национални. То је био вид исказивања незадовољства и исказивања љубави, додуше у неким случајевима како видесмо: неузвраћене љубави, а када је у питању војвода Синђелић онда је то љубав према херојству и жртви за свој народ (а нешто и жеље према Туркињама). То је, најзад, било надмудривање са ригидним системом који је само Србима бранио да исказују национална осећања и то од стране самих Срба. То је било и кетманство, јер смо се претварали да радимо нешто друго у односу на оно што смо заиста радили.

	
	Како су стеге попуштале а систем пропадао, опадао је и жар славља као и чар самог чина (јер више није било забрањено, није више бивало потребно лукавства и храбрости да се обележава, није представљало никакав бунт, могао си да наричеш о војводама и Шумадији колико ти је воља). Кафане су широм отвориле врата, почело је масовно да се слави, отац Сава је бивао све усамљенији – није то више било: то. ''То'' је сада ово како данас изгледа: у Шумадији певамо песме о Метохији и нико нам не брани.
	Мада, имам осећај, нешто ми се јавља, да уколико наставе овако ''коминтерновски'' и комунистички да нас притискају и гурају у ЕУ, да нам намећу своје законе и глупе обичаје, да нас на силу терају да будемо сексуално и политички коректни (односно, некоректни према свему што је национално, породично и српско), да ћемо ми Срби поново почети да се окрећемо дочеку Српске нове године, из истог разлога као и прошли пут: у инат и из бунта. Коме ћемо певати сада је свеједно: више нас нема на местима одакле можемо побећи у Србију!
	
	ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ ОВДЕ!!!



SRPSKA NOVA GODINA: JOK TI CES!

Igor Đurić, književnik, rođen u Istoku, Metohija!

SRPSKA NOVA GODINA: JOK TI ĆEŠ!

Najvažnije je znati kada i gde (i kome) pripada koje mesto u datom vremenu (trenutku). Još je važnije da otac na vreme shvati kada je došao čas da se skloni i da svoju senku više ne baca na sina. A to je, zna se, u podne: kada senske skoro da nema. To je vreme kada su obojica, otac i sin, najjači, u najboljoj snazi (svako na svoj način) i kada se čini da još nije vreme za to. E, baš je tada vreme prepustiti mesto onome koji te nasleđuje i koji hodi kroz život tvojom stazom. Prtinom koju si ti kao otac utabao. Do oca je, nije do sina. On je taj koji treba da zna pravi čas odstupanja. Ako je učinio dobar posao kroz vaspitanje onda taj tren treba da dođe što je ranije moguće. Odstupanje oca mora da bude bezuslovno. To mu je: što mu je. Ukoliko do tada nije završio poslove svoga roditeljstva neće ih završiti ni posle toga. Sve to ima svoje vreme kad jedino može! I to treba da raduje roditelja. Tada tek, može uvideti i shvatiti da li je i šta je postigao u životu. Samo onda kada ima kome da se skloni čovek zna da je uspeo i da ima smisla rađati se i živeti. Samo tada i tako! Ne onda kada se ostavi detetu bogatstvo, već kada mu se ostavi jasno trasirani put i kada se predak skloni sa tog puta potomku. Dete treba da ide brže i dalje čak i onda kada otac ima još snage da ga prati u korak. Sin ima pravo da izda oca. To mu je, u stvari, i obaveza. Otac nikada i ni po koju cenu i ni iz bilo kojeg razloga nema prava da izda sina. Pojam "izdaja" ovde treba uzeti uslovno, ne misli se na klasičnu izdaju. Sin samo mora svoju izdaju da opravda višim ciljevima – korakom napred. Jedan korak napred i više – to je misija sina. On mora da iskorači duže i bolje, da ostavi oca iza sebe. Normalan otac jedino to i želi jer je taj sinovljev „korak više“ je, u stvari, njegov jedini iskorak u životu: to je njegov uspeh, po tome se meri je li imalo smisla živeti i porod rađati. Međutim, postoji jedna konstanta, jedna neprolaznost: sve što si činio svome ocu – činiće tvoj sin tebi. Možda to često ne izgleda tako jer se forme menjaju vremenom ali doživljaj i efekat su uvek isti. Pritom, taj zakon je pošten: činio si dobro – dobro će ti se vratiti. I: suprotno! Život je u mnogim svojim segmentima prilično pošten. Ima neka svoja pravila koja su uvek ista i ponavljaju se. Glavno je: sve što nisi platio na mostu – platićeš na ćupriji. Kako zadužiš tako će ti se i vratiti. Sve što nisi verovao drugima uglavnom ćeš se lično uveriti. Čini se da je gore pomenuto mnogo različitih pravila ali nije tako. Sve je to jedno isto i na isto se svodi. Kako si sejao tako ćeš i da žanješ. Koliko si biljku gajio i čuvao toliko će ti i roda dati. Čak i kada izgleda da nije tako. Čak i kada izgleda da možeš da utičeš na svoju sudbinu i da si uspeo da je prevariš. Očevi i sinovi su setva i žetva. To je ciklus rađanja biljke, stvaranja ploda, umiranja iste. „Ako seme ne umre – žito neće roditi“. Otac i sin to je solsticij – ravnodnevnica: prvo se ide naviše – posle se leti naniže. To je igra života i smrti, rađanja i umiranja. To su Eleusinske misterije, to je priča o Isaku i Avramu i božanska sila koja na kraju zaustavi očevu ruku. Kad rod sazri i požnje se, njiva mora biti očišćena za sledeću setvu. Stari kralj mora da prepusti mesto mladom kralju da bi godina bila rodna a godišnja doba se ravnomerno smenjivala. Sve su to igre. Ali ozbiljne igre koje omogućavaju da se rađa i da se vrsta produžava novim i neprestanim rađanjem. Je li ovo nepravedno? Nije! I sin će jednoga dana biti otac! To je svrha i suština. Lapot je temelj i krov odnosa očeva i sinova. To je božanski zakon. Bez lapota ne bi bilo opstanka. Naravno, lapota u simboličnoj ravni, lapota kao duhovnog, filozofskog, običajnog i mitološkog obrasca. Lapota kao ideje a ne čina! Da bi se opstalo, čopor mora da vodi najsnažniji i najsposobniji vuk. Mladi vuk! Može i: zreli mladi vuk. To ne može činiti stari vuk na pragu svoje nemoći. Mudrost tu malo pomaže ako nije usađena na vreme u svoje potomstvo. Ne može se mudrošću sustići brzonogi jelen sa kojim se treba prehraniti čopor. Mudrost i iskustvo su važni ali manje od snage i moći – u cilju opstanka. Iskustvo se najbolje stiče kroz pobede i poraze. Od toga kako će pleme nastati zavisi je li bilo više pobeda ili poraza. Iskustvo je korisno i mora se koristiti samo u tradiciji korisnih iskustava. I: mudrost! Starci mogu da mudruju ali samo pod uslovom da ne uobraze da od njihove mudrosti i njihovog iskustva nešto zavisi. Mi, nažalost, živimo u vremenu kada očevi lapotiraju svoje sinove u želji da večno žive, da o svemu odlučuju, da sve pojedu. Stvorili su loš svet pa im on takav koristi da bi ucenjivali svoju decu koja u tom i takvom svetu skoro da nemaju nikakvih izgleda. Izokrenuli smo pravila, izdali smo tradiciju. Naši sinovi (a, i mi lično) rodili su se u vremenu najgorih roditelja od kada je veka i srpstva. Otud sinovi moraju smoći snage da ostvare svoju lapotsku obavezu i da silom vrate stvari na svoje prirodno i božansko mesto i tako uspostave poredak koji može dati nadu da ćemo opstati kao narod. Sinovi moraju silom preoteti ono što im pripada po vasionskom pravu. Jer, vreme sinova kratko traje: od trena kad ojačaju do momenta kada im porod očvrsne. U dobro postavljenoj porodici to što se otac sklanja znači da je došlo vreme da se odmori i da će drugi brinuti o svemu. To je vreme kada otac na sopstvenoj Slavi dobija pravo da sedne sa gostima jer je iza njega novi domaćin koji će dvoriti i služiti goste. To je vreme kada više ne mora da štiti jer je zaštićen. Vaspitanje je strogo porodični posao koji mora biti do kraja izveden i onako kako treba jer to ne trpi polovičnost i aljkavost. To je vežba duha koliko je trčanje i gimnastika vežba tela. Dočim, nevaspitanje se ne može naučiti, ono se doduše može videti, ali je ipak u pitanju nedostatak, hendikep, deformitet. Vi se kao otac morate skloniti i nevaspitanom sinu ali je to opet ona priča o „sejanju i žetvi“. Nevaspitana deca su domet njihovih roditelja. Do ovih drugih je greška. Najčešće oni nisu toga svesni kao što glupi ljudi nisu svesni svoje gluposti. I što je najgore, tome granice i kantara nema. Ima li ovo razmišljanje poentu ili pouku? Nema i ima! Ko razume nije mu potrebna pouka, ko ne shvata naći će ih na desetine. Poštujmo svoje sinove da bi oni voleli svoje očeve. Poštujmo naše sinove više nego što smo poštovali svoje očeve. Očevima treba ljubavi, istina je, ali sinovima treba poštovanja: ukoliko smo ih naučili još kao decu da treba da poštuju i vole starije?! (Ko razume: shvatiće)! <a href="https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric" rel="noopener noreferrer" target="_blank">KUPI KNJIGU O OCU I SINU: https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric</a>

     Najvažnije je znati kada i gde (i kome) pripada koje mesto u datom vremenu (trenutku). Još je važnije da otac na vreme shvati kada je došao čas da se skloni i da svoju senku više ne baca na sina. A to je, zna se, u podne: kada senske skoro da nema. To je vreme kada su obojica, otac i sin, najjači, u najboljoj snazi (svako na svoj način) i kada se čini da još nije vreme za to. E, baš je tada vreme prepustiti mesto onome koji te nasleđuje i koji hodi kroz život tvojom stazom. Prtinom koju si ti kao otac utabao.
     Do oca je, nije do sina. On je taj koji treba da zna pravi čas odstupanja. Ako je učinio dobar posao kroz vaspitanje onda taj tren treba da dođe što je ranije moguće. Odstupanje oca mora da bude bezuslovno. To mu je: što mu je. Ukoliko do tada nije završio poslove svoga roditeljstva neće ih završiti ni posle toga. Sve to ima svoje vreme kad jedino može!
     I to treba da raduje roditelja. Tada tek, može uvideti i shvatiti da li je i šta je postigao u životu. Samo onda kada ima kome da se skloni čovek zna da je uspeo i da ima smisla rađati se i živeti. Samo tada i tako! Ne onda kada se ostavi detetu bogatstvo, već kada mu se ostavi jasno trasirani put i kada se predak skloni sa tog puta potomku. Dete treba da ide brže i dalje čak i onda kada otac ima još snage da ga prati u korak.
     Sin ima pravo da izda oca. To mu je, u stvari, i obaveza. Otac nikada i ni po koju cenu i ni iz bilo kojeg razloga nema prava da izda sina. Pojam "izdaja" ovde treba uzeti uslovno, ne misli se na klasičnu izdaju. Sin samo mora svoju izdaju da opravda višim ciljevima – korakom napred. Jedan korak napred i više – to je misija sina. On mora da iskorači duže i bolje, da ostavi oca iza sebe. Normalan otac jedino to i želi jer je taj sinovljev „korak više“ je, u stvari, njegov jedini iskorak u životu: to je njegov uspeh, po tome se meri je li imalo smisla živeti i porod rađati.
     Međutim, postoji jedna konstanta, jedna neprolaznost: sve što si činio svome ocu – činiće tvoj sin tebi. Možda to često ne izgleda tako jer se forme menjaju vremenom ali doživljaj i efekat su uvek isti. Pritom, taj zakon je pošten: činio si dobro – dobro će ti se vratiti. I: suprotno!
     Život je u mnogim svojim segmentima prilično pošten. Ima neka svoja pravila koja su uvek ista i ponavljaju se. Glavno je: sve što nisi platio na mostu – platićeš na ćupriji. Kako zadužiš tako će ti se i vratiti. Sve što nisi verovao drugima uglavnom ćeš se lično uveriti.
     Čini se da je gore pomenuto mnogo različitih pravila ali nije tako. Sve je to jedno isto i na isto se svodi. Kako si sejao tako ćeš i da žanješ. Koliko si biljku gajio i čuvao toliko će ti i roda dati. Čak i kada izgleda da nije tako. Čak i kada izgleda da možeš da utičeš na svoju sudbinu i da si uspeo da je prevariš.
    Očevi i sinovi su setva i žetva. To je ciklus rađanja biljke, stvaranja ploda, umiranja iste. „Ako seme ne umre – žito neće roditi“. Otac i sin to je solsticij – ravnodnevnica: prvo se ide naviše – posle se leti naniže. To je igra života i smrti, rađanja i umiranja. To su Eleusinske misterije, to je priča o Isaku i Avramu i božanska sila koja na kraju zaustavi očevu ruku.
    Kad rod sazri i požnje se, njiva mora biti očišćena za sledeću setvu. Stari kralj mora da prepusti mesto mladom kralju da bi godina bila rodna a godišnja doba se ravnomerno smenjivala. Sve su to igre. Ali ozbiljne igre koje omogućavaju da se rađa i da se vrsta produžava novim i neprestanim rađanjem.
   Je li ovo nepravedno?
    Nije!
    I sin će jednoga dana biti otac!
    To je svrha i suština.
    Lapot je temelj i krov odnosa očeva i sinova. To je božanski zakon. Bez lapota ne bi bilo opstanka. Naravno, lapota u simboličnoj ravni, lapota kao duhovnog, filozofskog, običajnog i mitološkog obrasca. Lapota kao ideje a ne čina!
    Da bi se opstalo, čopor mora da vodi najsnažniji i najsposobniji vuk. Mladi vuk! Može i: zreli mladi vuk. To ne može činiti stari vuk na pragu svoje nemoći. Mudrost tu malo pomaže ako nije usađena na vreme u svoje potomstvo. Ne može se mudrošću sustići brzonogi jelen sa kojim se treba prehraniti čopor.
    Mudrost i iskustvo su važni ali manje od snage i moći – u cilju opstanka. Iskustvo se najbolje stiče kroz pobede i poraze. Od toga kako će pleme nastati zavisi je li bilo više pobeda ili poraza. Iskustvo je korisno i mora se koristiti samo u tradiciji korisnih iskustava. I: mudrost! Starci mogu da mudruju ali samo pod uslovom da ne uobraze da od njihove mudrosti i njihovog iskustva nešto zavisi.
    Mi, nažalost, živimo u vremenu kada očevi lapotiraju svoje sinove u želji da večno žive, da o svemu odlučuju, da sve pojedu. Stvorili su loš svet pa im on takav koristi da bi ucenjivali svoju decu koja u tom i takvom svetu skoro da nemaju nikakvih izgleda. Izokrenuli smo pravila, izdali smo tradiciju. Naši sinovi (a, i mi lično) rodili su se u vremenu najgorih roditelja od kada je veka i srpstva.
    Otud sinovi moraju smoći snage da ostvare svoju lapotsku obavezu i da silom vrate stvari na svoje prirodno i božansko mesto i tako uspostave poredak koji može dati nadu da ćemo opstati kao narod.
    Sinovi moraju silom preoteti ono što im pripada po vasionskom pravu. Jer, vreme sinova kratko traje: od trena kad ojačaju do momenta kada im porod očvrsne.
    U dobro postavljenoj porodici to što se otac sklanja znači da je došlo vreme da se odmori i da će drugi brinuti o svemu. To je vreme kada otac na sopstvenoj Slavi dobija pravo da sedne sa gostima jer je iza njega novi domaćin koji će dvoriti i služiti goste. To je vreme kada više ne mora da štiti jer je zaštićen.
    Vaspitanje je strogo porodični posao koji mora biti do kraja izveden i onako kako treba jer to ne trpi polovičnost i aljkavost. To je vežba duha koliko je trčanje i gimnastika vežba tela. Dočim, nevaspitanje se ne može naučiti, ono se doduše može videti, ali je ipak u pitanju nedostatak, hendikep, deformitet. Vi se kao otac morate skloniti i nevaspitanom sinu ali je to opet ona priča o „sejanju i žetvi“.
    Nevaspitana deca su domet njihovih roditelja. Do ovih drugih je greška. Najčešće oni nisu toga svesni kao što glupi ljudi nisu svesni svoje gluposti. I što je najgore, tome granice i kantara nema.
    Ima li ovo razmišljanje poentu ili pouku?
    Nema i ima! Ko razume nije mu potrebna pouka, ko ne shvata naći će ih na desetine.
    Poštujmo svoje sinove da bi oni voleli svoje očeve. Poštujmo naše sinove više nego što smo poštovali svoje očeve. Očevima treba ljubavi, istina je, ali sinovima treba poštovanja: ukoliko smo ih naučili još kao decu da treba da poštuju i vole starije?! (Ko razume: shvatiće)!

KUPI KNJIGU O OCU I SINU: https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric


OCEVI I SINOVI! OTAC I SIN!

OČEVI I SINOVI! OTAC I SIN!

По свом постанку, Исток је божије дело!По својој архитектури, стари Исток је мешавина Медитерана и Оријента!Нови Исток не постоји. Само Велики, Мали и Доњи!По својој идеји – велики је Исток!По природи, то је спој висије, низије и равнице!По води: непресушан је!По клими, склад је љутог северца и питомине југа!Менталитетом је проток Мораве кроз Динарски крш!По географији, Исток је Стара Србија!По култури, он је Византија преоденута у Светосавље!По језику, Исток је симфонија Херцеговине и екавице!По судбини, он је оклопник без мане и страха на српској Голготи разапет!По прошлости, он је Немањић који ходи ка царству небеском!У будућности, Исток је Србија!У садашњости, он још није рођен јер је убијен!По историји: он је српски и универзалан!По страни света, Исток је на истоку у односу на запад, на западу у односу на исток а северно ијужније је у односу на самога себе!По имену, он је Извор!По ономе што је био, он сада није и никада неће бити оно што је постао!Словенски богови су га превели у хришћанство!Међу градовима, он је племство!Међу људима, Исток је стање духа!По вери и цркви којој припада, Исток је метох дечански!По невери, Исток је Источанин!Главни град Истока је Гориоч!Владаоц Истока са наследним правом јесте Патријарх српски са седиштем у Пећи!Граниче Исток Мокра Гора и Источка река!Најнасељенији део Источког Царства јесте Источко гробље! По мојој песмион је праотацстворен из маховине гробоваи манастирске сигеа мајка је земљаСветадеце заблуделеИсточана! По мојој причион пропадајући: успиње се!

По свом постанку, Исток је божије дело!
По својој архитектури, стари Исток је мешавина Медитерана и Оријента!
Нови Исток не постоји. Само Велики, Мали и Доњи!
По својој идеји – велики је Исток!
По природи, то је спој висије, низије и равнице!
По води: непресушан је!
По клими, склад је љутог северца и питомине југа!
Менталитетом је проток Мораве кроз Динарски крш!
По географији, Исток је Стара Србија!
По култури, он је Византија преоденута у Светосавље!
По језику, Исток је симфонија Херцеговине и екавице!
По судбини, он је оклопник без мане и страха на српској Голготи разапет!
По прошлости, он је Немањић који ходи ка царству небеском!
У будућности, Исток је Србија!
У садашњости, он још није рођен јер је убијен!
По историји: он је српски и универзалан!
По страни света, Исток је на истоку у односу на запад, на западу у односу на исток а северно и
јужније је у односу на самога себе!
По имену, он је Извор!
По ономе што је био, он сада није и никада неће бити оно што је постао!
Словенски богови су га превели у хришћанство!
Међу градовима, он је племство!
Међу људима, Исток је стање духа!
По вери и цркви којој припада, Исток је метох дечански!
По невери, Исток је Источанин!
Главни град Истока је Гориоч!
Владаоц Истока са наследним правом јесте Патријарх српски са седиштем у Пећи!
Граниче Исток Мокра Гора и Источка река!
Најнасељенији део Источког Царства јесте Источко гробље!

По мојој песми
он је праотац
створен из маховине гробова
и манастирске сиге
а мајка је земља
Света
деце заблуделе
Источана!

По мојој причи
он пропадајући: успиње се!







ИСТОК

Игор Ђурић, књижевник, ниоткуд!

Možda je komšiluk po definiciji mesto kome dete posvećuje nepodeljenu pažnju; na taj način deca usvajaju smisao koji u ogoljenoj formi dolazi do njih iz površine stvarnosti. Filip Rot, Američka pastorala * Nekada je komšiluk bio složenija osnovna jedinica društva, odmah posle porodice. Komšiluk u svojoj suštini i jeste porodična stvar. Više porodica na malom prostoru. Kvalitet života najviše je zavisio od komšiluka (kada se izuzmu zdravlje i porodica, naravno), od toga ko ti je u komšiluku, pogotovo ko ti je prvi komšija, jer važno je da li je tvoje porodično gnezdo oplemenjeno ili kontaminirano nečijim prisustvom. Važno je bilo sa kime se graničiš, sa kim se međiš. Komšije su bitnije od rodbine, ove druge uostalom ne možeš da biraš. Za razliku od rodbine sa komšijama se viđaš svakoga dana (osim ako ti rođaci nisu komšije), deliš dobro i zlo, blizu su ti oku i srcu. Zato, vremenom, ako je komšija dobar on ti postane bliži od rođaka. A, i ako je loš, bude ti veći dušmanin nego da ti ga je majka rodila. Otud, nastali su vremenom i običaji koji uopšte nisu bili nebitni, štaviše, bili su veoma važni: na Slavi ti u čelo astala sedi komšija; kad ženiš sina prvi komšija ti je stari svat; kada je žalost u pitanju, ne daj Bože, komšiluk je tu da se nađe i pomogne. Naravno, događa se i sve suprotno! Kada je komšiluk loš, život ti se pretvara u noćnu moru, čovek tada ostaje bez svog poslednjeg utočišta, bez svoje pećine, bez svoje jazbine, bez poslednje linije odbrane: bez svog doma! U takvim slučajevima ne nazivate jedni drugima „dobar dan“ već se psujete, gledate se preko ograde kroz nišan, tučete se kočevima na međi. Ukoliko živite u zgradi onda stalno lupate jedni drugima po cevima radijatora udarce upozorenja, imate verbalne okršaje u hodniku zgrade, pozivate miliciju zbog remećenja kućnog reda, prijavljujete jedni druge komunalnoj policiji, tužite se. Postoji i treća opcija, danas najrasprostranjenija, a to je potpuno ignorisanje i ravnodušnost prema ljudima sa kojima delite ogradu ili zid. Tada je važno samo da su linije precizno povučene i da ih niko ne prelazi. Godinama živite jedni pored drugih a ne poznajete se. Doduše, uzdržano se javite jedni drugima ukoliko ne možete da se sklonite u hodniku (što je na ulici lako izvodljivo) ili kada se sudarite na stepeništu (ili liftu, ne daj Bože), ili kada se vidite preko ograde, i, to je to. Više od godinu dana sam živeo u jednoj lepoj zgradi u Njujorku a nisam upoznao ikoga iz zgrade, nisam ih ni viđao, a o druženju nije bilo ni govora. Nekada je, verovatno, bilo drugačije i u Njujorku, kao što je sada drugačije kod nas nego kako je nekada bilo. Globalizacija – idiotizacija! Prvo što mi pada na pamet kada se prisećam prošlih i davnih vremena jeste to da je bilo mnogo dece u komšiluku. Vikendom, praznicima i kada je raspust, sve je ključalo od dečije graje. Bivalo je i plača, i smeha, i svađe, i tuče, i igre, i druženja, i pesme, i solidarnosti. Deca su se tada igrala napolju a ulazak u kuću bio je kazna. Tadašnji sistem vaspitavanja i zaštite dece bio je humaniji, efikasniji i bolji. Kada te na putu od škole do kuće neko maltretira naći će se rođak ili komšija da te zaštiti. Kad na drugom kraju varoši, sela ili ulice, činiš nešto loše ili si se u loše društvo uvatio pa krećeš pogrešnim putem, neko od rođaka ili komšija koji te je video naći će načina da dojavi tvojim roditeljima o tvom ponašanju a neretko će te uhvatiti za uvo i lično predati ocu u šake. Kad imaš dobar komšiluk, a to mi drugo pada na pamet, um i sećanje, teško da ti može štogod zafaliti u kriznim ili vanrednim situacijama, ozbiljnim ili manje ozbiljnim. Došli su nenajavljeni gosti (ko se pa u to vreme i najavljivao?!) a u kući ni trunka kafe, ni gram šećera, ni suska rakije (popio sve deda zvani Baca, bilo je sumnjivo što svaki čas ide u ostavu). Odmah se trči po komšiluku sa praznom šoljom ili šišetom (što je ujedno bila i mera pozajmljenog koje treba vratiti) i pozajmljuje se. Ujedno se komšija pozove na tu istu kafu i rakiju. Nestalo je zejtina: trči kod stare komšinice. Pozajmljeno se uvek vraća u istim posudama i ista količina uz neki sitniji dodatak, dva jaja ili parče pite. Usput se popije kafa i domaći sok. Celi dan ste bili van kuće a ciča zime je. Treba brzo naložiti šporet i što pre zagrejati sobu, da se deca ne smrznu. U ruke lopaticu pa u komšiluk po žar. Onda trkom nazad da se žar ne ugasi, isti u šporet, preko njega drva i eto vatre za tili čas. Otud je i nastala ona čuvena izreka kada se kratko zadržiš kod komšije a on bi da zajedno popijete još koju mučenicu: - Sedi more, kud žuriš, nisi doš'o po žar! Ili: - Ajde sedi još, bojiš se da te sneg ne zaveje kad se budeš vraćao kući – aludirajući da delite isti plot. U dobrom komšiluku, šta god da se sprema u jednoj kući a da je malo glednije (bolje) nosi se u komšiluk: pita, kolači, redovac. Kad se zakolju svinje po komšiluku se nosi meso, čvarci, džigerica, mast. Što je komšija slabije stojeći ili ima više dece onda se njemu odnese više. Uostalom, kada je pomenuti svinjokolj u pitanju pa i onako će celoga dana komšiluk biti u dvorištu gde se redi pastrma: pomažu ili odmažu, najčešće gledaju i pijuckaju. Uveče će se vasceli komšiluk sjatiti kod domaćina na svinjsku daću. Posuđe, tanjiri, šerpe, u kojima je odnesen dar, operu se i čuvaju do prve prilike kada mogu biti vraćeni, ali ne prazni. Ako se nema ništa druga onda se stavi kafa ili šećer u kocke. Za veselja ili žalosti ceo komšiluk se stavlja u pogon. Donose se stolovi, klupe, posuđe, namirnice, viljuške, noževi, rakija, sve što treba. Angažovaće se i ljudi. Unapred se zna ko će služiti, ko će kuvati a ko će se jednostavno napiti bez da je išta pomogao. Najčuvenije su spontane komšijske pijanke. Sednu dvoje komšija u dvorište, pod 'lad, da popiju kafu. Ništa naročito, možda su nešto majstorisali, najčešće su se jednostavno videli pa pozvao jedan drugoga. Još nisu ni seli kako treba a videli su trećeg koji ide drumom, krenuo negde ili se vraća, pa i njega pozovu. Već se sipala i rakija. Dok domaćin u bašti bere paradajz i luk za meze, stigao je i četvrti komšija sa tanjirom sira a dete je već poslao da kupi pivo (sa sve providnim cegerom i praznim flašama za ambalažu). Kod pete rakije već su pristigle i žene u potrazi za svojim zabludelim muževima. One će u letnjoj kujni ili iza kuće (svakako na pristojnoj udaljenosti od jačih polovina) uz kafu ogovarati, u pola glasa, svoje već pijane muževe. Pristigla su i deca i prete da loptom polome tanjire i čašice pa ih zbog toga očevi grde i vijaju po avliji. Nema rastanka dok se dobro ne ponapijaju. Posle će kući a ujutro će nemo mahati jedni drugima, preko ograde, sa vlažnom krpom preko glave. Elem, svuda pođi, na kraju: kući dođi. Kuća je građevina, dom je mesto gde se porodica oseća srećno i zaštićeno. I: spokojno! Ali, nema dobrog doma bez dobrog komšiluka. Kako je to danas, uglavnom? Krademo jedni drugima internet signal, svađamo se oko parkinga i ne smemo ni za tren da ostanemo nasamo sa komšijskim detetom jer ako ih pomilujemo po glavi ili im damo čokoladu verovatno će nas optužiti da smo pedofili. Toliko smo se otuđili da više niko i ne gleda u zgodnu komšinicu a klinci ne masturbiraju misleći na nju. A nekada su komšijske svađe imale više emocija i bile strastvenije od današnjih ljubavnih veza. Nekada je komšiluk znao gde držiš ključ od kuće (opšte mesto: ispod otirača ili saksije sa cvećem) ako ste kuću uopšte i zaključavali. Ako negde i odete, komšije će obilaziti kuću, uveče paliti svetlo na terasi i namirivati stoku. Kod komšija se ulazilo bez kucanja sa povikom „domaćine, ima li koga?!“. Deca su jela gde se zadese, gde je ko kod koga, nikada se nije komšijsko dete odvajalo od vlastite dece a najslađe je i bilo jesti kod drugoga (roditelji bi se pravdali: „Ima svega i kod kuće al' njemu je slađe kod vas, sa drugom decom“). Naravno, dobar komšiluk se međusobno i ogovarao, onako svojski i komšijski, provincijski, emotivno, iz ljubomore, najčešće iz navike. Ponekad i sa razlogom. Pošteni stav tog ogovaranja što su svi ogovarali svakoga, što niko nije bio pošteđen i što je bilo (u odnosu na današnje vreme) naivno. Danas nema ni toga: ogovaranja su puna mržnje i otrova, loše namere, sa podmetanjima i sa željom da se nekome naudi. Bilo je i komšijskih ljutnji ali su one najčešće trajale kratko (ukoliko nisu vezane za među ili ženu) a najčešće uzrok su bila deca i njihovi nestašluci. Bilo je i komšijski zločina (opet zbog međe i žene), nije da nije. Ali: retko! Tvrdim: 80% cene nekretnine zavisi od komšiluka. Čak i na pustom ostrvu! Pored svega, u antropološkom, etnološkom i ontološkom smislu, komšiluk je važan (danas pogotovo) kao bitan faktor u očuvanju identiteta i odbrani porodice. Izolacija pojedinca, njegova otuđenost, nametnuta agenda o LGBT normalnosti i ostalim levo-liberalno-zelenim podmetačinama, sva ta oruđa protiv porodice i čovečnosti, manje su opasna u zdravom okruženju, to jest: komšiluku gde dete raste. Protiv tih procesa dehumanizacije lakše je se odbraniti uz pomoć humanog okruženja koje deli iste vrednosti. Komšiluk je i sistem bezbednosti, sigurnosna kamera i video nadzor, to je alarm – ako je komšiluk dobar. Kod dobrog komšiluka mnogo je teže opljačkati nečiji dom ili napasti ukućane toga doma. I: suprotno! Dok je postojala institucija komšiluka bili smo bezbednije i humanije društvo.

               
     Možda je komšiluk po definiciji mesto kome dete posvećuje nepodeljenu pažnju; na taj način deca usvajaju smisao koji u ogoljenoj formi dolazi do njih iz površine stvarnosti.

     Filip Rot, Američka pastorala

         *
      Nekada je komšiluk bio složenija osnovna jedinica društva, odmah posle porodice. Komšiluk u svojoj suštini i jeste porodična stvar. Više porodica na malom prostoru.
    Kvalitet života najviše je zavisio od komšiluka (kada se izuzmu zdravlje i porodica, naravno), od toga ko ti je u komšiluku, pogotovo ko ti je prvi komšija, jer važno je da li je tvoje porodično gnezdo oplemenjeno ili kontaminirano nečijim prisustvom. Važno je bilo sa kime se graničiš, sa kim se međiš.
    Komšije su bitnije od rodbine, ove druge uostalom ne možeš da biraš. Za razliku od rodbine sa komšijama se viđaš svakoga dana (osim ako ti rođaci nisu komšije), deliš dobro i zlo, blizu su ti oku i srcu. Zato, vremenom, ako je komšija dobar on ti postane bliži od rođaka. A, i ako je loš, bude ti veći dušmanin nego da ti ga je majka rodila.
    Otud, nastali su vremenom i običaji koji uopšte nisu bili nebitni, štaviše, bili su veoma važni: na Slavi ti u čelo astala sedi komšija; kad ženiš sina prvi komšija ti je stari svat; kada je žalost u pitanju, ne daj Bože, komšiluk je tu da se nađe i pomogne.
    Naravno, događa se i sve suprotno! Kada je komšiluk loš, život ti se pretvara u noćnu moru, čovek tada ostaje bez svog poslednjeg utočišta, bez svoje pećine, bez svoje jazbine, bez poslednje linije odbrane: bez svog doma!
    U takvim slučajevima ne nazivate jedni drugima „dobar dan“ već se psujete, gledate se preko ograde kroz nišan, tučete se kočevima na međi. Ukoliko živite u zgradi onda stalno lupate jedni drugima po cevima radijatora udarce upozorenja, imate verbalne okršaje u hodniku zgrade, pozivate miliciju zbog remećenja kućnog reda, prijavljujete jedni druge komunalnoj policiji, tužite se.
    Postoji i treća opcija, danas najrasprostranjenija, a to je potpuno ignorisanje i ravnodušnost prema ljudima sa kojima delite ogradu ili zid. Tada je važno samo da su linije precizno povučene i da ih niko ne prelazi. Godinama živite jedni pored drugih a ne poznajete se. Doduše, uzdržano se javite jedni drugima ukoliko ne možete da se sklonite u hodniku (što je na ulici lako izvodljivo) ili kada se sudarite na stepeništu (ili liftu, ne daj Bože), ili kada se vidite preko ograde, i, to je to.
    Više od godinu dana sam živeo u jednoj lepoj zgradi u Njujorku a nisam upoznao ikoga iz zgrade, nisam ih ni viđao, a o druženju nije bilo ni govora. Nekada je, verovatno, bilo drugačije i u Njujorku, kao  što je sada drugačije kod nas nego kako je nekada bilo. Globalizacija – idiotizacija!
    Prvo što mi pada na pamet kada se prisećam prošlih i davnih vremena jeste to da je bilo mnogo dece u komšiluku. Vikendom, praznicima i kada je raspust, sve je ključalo od dečije graje. Bivalo je i plača, i smeha, i svađe, i tuče, i igre, i druženja, i pesme, i solidarnosti. Deca su se tada igrala napolju a ulazak u kuću bio je kazna.
    Tadašnji sistem vaspitavanja i zaštite dece bio je humaniji, efikasniji i bolji. Kada te na putu od škole do kuće neko maltretira naći će se rođak ili komšija da te zaštiti. Kad na drugom kraju varoši, sela ili ulice, činiš nešto loše ili si se u loše društvo uvatio pa krećeš pogrešnim putem, neko od rođaka ili komšija koji te je video naći će načina da dojavi tvojim roditeljima o tvom ponašanju a neretko će te uhvatiti za uvo i lično predati ocu u šake.
    Kad imaš dobar komšiluk, a to mi drugo pada na pamet, um i sećanje, teško da ti može štogod zafaliti u kriznim ili vanrednim situacijama, ozbiljnim ili manje ozbiljnim.
    Došli su nenajavljeni gosti (ko se pa u to vreme i najavljivao?!) a u kući ni trunka kafe, ni gram šećera, ni suska rakije (popio sve deda zvani Baca, bilo je sumnjivo što svaki čas ide u ostavu). Odmah se trči po komšiluku sa praznom šoljom ili šišetom (što je ujedno bila i mera pozajmljenog koje treba vratiti) i pozajmljuje se. Ujedno se komšija pozove na tu istu kafu i rakiju. Nestalo je zejtina: trči kod stare komšinice. Pozajmljeno se uvek vraća u istim posudama i ista količina uz neki sitniji dodatak, dva jaja ili parče pite. Usput se popije kafa i domaći sok.
    Celi dan ste bili van kuće a ciča zime je. Treba brzo naložiti šporet i što pre zagrejati sobu, da se deca ne smrznu. U ruke lopaticu pa u komšiluk po žar. Onda trkom nazad da se žar ne ugasi, isti u šporet, preko njega drva i eto vatre za tili čas. Otud je i nastala ona čuvena izreka kada se kratko zadržiš kod komšije a on bi da zajedno popijete još koju mučenicu:
   - Sedi more, kud žuriš, nisi doš'o po žar!
   Ili:
   - Ajde sedi još, bojiš se da te sneg ne zaveje kad se budeš vraćao kući – aludirajući da delite isti plot.
   U dobrom komšiluku, šta god da se sprema u jednoj kući a da je malo glednije (bolje) nosi se u komšiluk: pita, kolači, redovac. Kad se zakolju svinje po komšiluku se nosi meso, čvarci, džigerica, mast. Što je komšija slabije stojeći ili ima više dece onda se njemu odnese više. Uostalom, kada je pomenuti svinjokolj u pitanju pa i onako će celoga dana komšiluk biti u dvorištu gde se redi pastrma: pomažu ili odmažu, najčešće gledaju i pijuckaju. Uveče će se vasceli komšiluk sjatiti kod domaćina na svinjsku daću.
    Posuđe, tanjiri, šerpe, u kojima je odnesen dar, operu se i čuvaju do prve prilike kada mogu biti vraćeni, ali ne prazni. Ako se nema ništa druga onda se stavi kafa ili šećer u kocke.
    Za veselja ili žalosti ceo komšiluk se stavlja u pogon. Donose se stolovi, klupe, posuđe, namirnice, viljuške, noževi, rakija, sve što treba. Angažovaće se i ljudi. Unapred se zna ko će služiti, ko će kuvati a ko će se jednostavno napiti bez da je išta pomogao.
    Najčuvenije su spontane komšijske pijanke. Sednu dvoje komšija u dvorište, pod 'lad, da popiju kafu. Ništa naročito, možda su nešto majstorisali, najčešće su se jednostavno videli pa pozvao jedan drugoga. Još nisu ni seli kako treba a videli su trećeg koji ide drumom, krenuo negde ili se vraća, pa i njega pozovu. Već se sipala i rakija. Dok domaćin u bašti bere paradajz i luk za meze, stigao je i četvrti komšija sa tanjirom sira a dete je već poslao da kupi pivo (sa sve providnim cegerom i praznim flašama za ambalažu). Kod pete rakije već su pristigle i žene u potrazi za svojim zabludelim muževima. One će u letnjoj kujni ili iza kuće (svakako na pristojnoj udaljenosti od jačih polovina) uz kafu ogovarati, u pola glasa, svoje već pijane muževe. Pristigla su i deca i prete da loptom polome tanjire i čašice pa ih zbog toga očevi grde i vijaju po avliji. Nema rastanka dok se dobro ne ponapijaju. Posle će kući a ujutro će nemo mahati jedni drugima, preko ograde, sa vlažnom krpom preko glave.
   Elem, svuda pođi, na kraju: kući dođi. Kuća je građevina, dom je mesto gde se porodica oseća srećno i zaštićeno. I: spokojno! Ali, nema dobrog doma bez dobrog komšiluka.
    Kako je to danas, uglavnom?
    Krademo jedni drugima internet signal, svađamo se oko parkinga i ne smemo ni za tren da ostanemo  nasamo sa komšijskim detetom jer ako ih pomilujemo po glavi ili im damo čokoladu verovatno će nas optužiti da smo pedofili. Toliko smo se otuđili da više niko i ne gleda u zgodnu komšinicu a klinci ne masturbiraju misleći na nju. A nekada su komšijske svađe imale više emocija i bile strastvenije od današnjih ljubavnih veza.
    Nekada je komšiluk znao gde držiš ključ od kuće (opšte mesto: ispod otirača ili saksije sa cvećem) ako ste kuću uopšte i zaključavali. Ako negde i odete, komšije će obilaziti kuću, uveče paliti svetlo na terasi i namirivati stoku. Kod komšija se ulazilo bez kucanja sa povikom „domaćine, ima li koga?!“. Deca su jela gde se zadese, gde je ko kod koga, nikada se nije komšijsko dete odvajalo od vlastite dece a najslađe je i bilo jesti kod drugoga (roditelji bi se pravdali: „Ima svega i kod kuće al' njemu je slađe kod vas, sa drugom decom“).
    Naravno, dobar komšiluk se međusobno i ogovarao, onako svojski i komšijski, provincijski, emotivno, iz ljubomore, najčešće iz navike. Ponekad i sa razlogom. Pošteni stav tog ogovaranja što su svi ogovarali svakoga, što niko nije bio pošteđen i što je bilo (u odnosu na današnje vreme) naivno. Danas nema ni toga: ogovaranja su puna mržnje i otrova, loše namere, sa podmetanjima i sa željom da se nekome naudi.
    Bilo je i komšijskih ljutnji ali su one najčešće trajale kratko (ukoliko nisu vezane za među ili ženu) a najčešće uzrok su bila deca i njihovi nestašluci. Bilo je i komšijski zločina (opet zbog međe i žene), nije da nije. Ali: retko!
    Tvrdim: 80% cene nekretnine zavisi od komšiluka. Čak i na pustom ostrvu!
    Pored svega, u antropološkom, etnološkom i ontološkom smislu, komšiluk je važan (danas pogotovo) kao bitan faktor u očuvanju identiteta i odbrani porodice. Izolacija pojedinca, njegova otuđenost, nametnuta agenda o LGBT normalnosti i ostalim levo-liberalno-zelenim podmetačinama, sva ta oruđa protiv porodice i čovečnosti, manje su opasna u zdravom okruženju, to jest: komšiluku gde dete raste. Protiv tih procesa dehumanizacije lakše je se odbraniti uz pomoć humanog okruženja koje deli iste vrednosti.
    Komšiluk je i sistem bezbednosti, sigurnosna kamera i video nadzor, to je alarm – ako je komšiluk dobar. Kod dobrog komšiluka mnogo je teže opljačkati nečiji dom ili napasti ukućane toga doma. I: suprotno! Dok je postojala institucija komšiluka bili smo bezbednije i humanije društvo.


KOMSIJA I KOMSILUK!

KOMŠIJA I KOMŠILUK!

У сну ме затрпава лавинаса врхова које сам могао видетии гледатис кућнога прага.Сам сам. Али нисам усамљен.Успомене бледе у разним бојама.Снег ће ме угушити.Он је проклет због планине на којој почива. Био је један звоник, стар, оронуо, па преправљен.И једно гробље у подножју безнађа.И једна птица ругалицакоја је пила воду забацујући главу уназад. Родио сам се пре него сам и умро! Низ поље сукао витезовијездили облаци прашине.Уз брдо сепопут оклопникаваљала маглаод ситне кише.Дукатно се жутио брег изнад наших судбиналичио је на стег победника. Нит су нас крстилинити смо скапавали!Једино смо главама урањали у плодну равницумислећи да нас неће видетиуколико их гледамо задњицама. Мокро је све и равно.Хоћемо ли икада стићи у сутону мрак потоми животмрећи и рађајући се?! Ветрови сувелебили злослутнии мрки. Предосећали су злои предочавали опцијекојих раби божији нису имали.Изгубили смо десну страну лицаобраз проклетипа се онда чудилихудећикако можемо ходити без части.И како можемо живетитаквиникакви?! Онда су нас монаси нахранилипосно и шкртозначи слабои без душеокрепљења.Јер већ смо били анатемисанизбог јересии због идолопоклонствауједноа местимично и због златног телета. Плакали смо тако проклети.И свет нас је разумеоали се није сажалио.Напротивна рану нам је досолио. Шта вреди?!Људи нисмоиако смо народ,како то речемудрац свети Гојко Стојчевићонда кад нас је опојао.

У сну ме затрпава лавина
са врхова које сам могао видети
и гледати
с кућнога прага.
Сам сам. Али нисам усамљен.
Успомене бледе у разним бојама.
Снег ће ме угушити.
Он је проклет због планине на којој почива.

Био је један звоник, стар, оронуо, па преправљен.
И једно гробље у подножју безнађа.
И једна птица ругалица
која је пила воду забацујући главу уназад.

Родио сам се пре него сам и умро!

Низ поље су
као витезови
јездили облаци прашине.
Уз брдо се
попут оклопника
ваљала магла
од ситне кише.
Дукатно се жутио брег изнад наших судбина
личио је на стег победника.

Нит су нас крстили
нити смо скапавали!
Једино смо главама урањали у плодну равницу
мислећи да нас неће видети
уколико их гледамо задњицама.

Мокро је све и равно.
Хоћемо ли икада стићи 
у сутон
у мрак потом
и живот
мрећи и рађајући се?!

Ветрови су
веле
били злослутни
и мрки. 
Предосећали су зло
и предочавали опције
којих раби божији нису имали.
Изгубили смо десну страну лица
образ проклети
па се онда чудили
худећи
како можемо ходити без части.
И како можемо живети
такви
никакви?!

Онда су нас монаси нахранили
посно и шкрто
значи слабо
и без душеокрепљења.
Јер већ смо били анатемисани
због јереси
и због идолопоклонства
уједно
а местимично и због златног телета.

Плакали смо тако проклети.
И свет нас је разумео
али се није сажалио.
Напротив
на рану нам је досолио.

Шта вреди?!
Људи нисмо
иако смо народ,
како то рече
мудрац свети Гојко Стојчевић
онда кад нас је опојао.





МЕТОХИЈА

Пропашће намкрштеницебез тебеимена можемо дабацимопрезимена дазгазимо Без тебеостаћемо безнајважније речијезик нам вишенеће вредетиписмо ће нам сеонеписменитипесме ће испарити Без тебенемамо где дауђемои одакле даизађемокуда да одемои камо да севратимоу тебе Немамо правобез тебеда станемо преддруге народеда их погледамо уочиили укрстимомачевезбог тебе Ти си раскршће гдепогреб стајекако ћемо прекореке Стиксбез тебекако ћемо без свогКосмосабез тебеу мору туђихсветова Како ћемо серађати без тебекад већ не можемомретии у теби почиватизбог тебе сеуздизати Ни кишени трага у снегубез тебени гугутке угнездуни неверство женезбог тебебез тебе Нећемо бити људибез тебесамо сенке упустињизатрпане снегому твоје име Камен ће сепостидетифреске ћеизбледетибез тебетвој камен и твојефреске Бићемо нико иништапа ни тобез тебејер неће иматичиме да измеренашу ништавилосту односу на тебеи твојом сразмером Ни издајници неможемо постатибез тебејербез тебеништа више нијевредноиздајеи срамаосим тебе 2023. Лазаревац

Пропашће нам
крштенице
без тебе
имена можемо да
бацимо
презимена да
згазимо

Без тебе
остаћемо без
најважније речи
језик нам више
неће вредети
писмо ће нам се
онеписменити
песме ће испарити

Без тебе
немамо где да
уђемо
и одакле да
изађемо
куда да одемо
и камо да се
вратимо
у тебе

Немамо право
без тебе
да станемо пред
друге народе
да их погледамо у
очи
или укрстимо
мачеве
због тебе

Ти си раскршће где
погреб стаје
како ћемо преко
реке Стикс
без тебе
како ћемо без свог
Космоса
без тебе
у мору туђих
светова

Како ћемо се
рађати 
без тебе
кад већ не можемо
мрети
и у теби почивати
због тебе се
уздизати

Ни кише
ни трага у снегу
без тебе
ни гугутке у
гнезду
ни неверство жене
због тебе
без тебе

Нећемо бити људи
без тебе
само сенке у
пустињи
затрпане снегом
у твоје име

Камен ће се
постидети
фреске ће
избледети
без тебе
твој камен и твоје
фреске

Бићемо нико и
ништа
па ни то
без тебе
јер неће имати
чиме да измере
нашу ништавилост
у односу на тебе
и твојом сразмером

Ни издајници не
можемо постати
без тебе
јер
без тебе
ништа више није
вредно
издаје
и срама
осим тебе

2023. Лазаревац


КОСОВО

Postoji samo jedno ljudsko pravo: da stvoriš novi život.Postoji samo jedan zločin: da oduzmeš nečiji život.Postoji samo jedna neminovnost: to je smrt.Postoji samo jedna satisfakcija: to je ljubav.Postoji samo jedno savršenstvo: to je priroda.Postoji samo jedno ostvarenje: to je materinstvo.Postoji samo jedan san: onaj neostvareni.Postoji samo jedan greh: želeti drugome zlo.Postoji samo jedan razlog za borbu: to je sloboda.Postoji samo jedna žrtva: kada voliš nekoga više od sebe.Postoji samo jedan Bog: i on je bezbrojno različit.Postoji samo jedno što je bolje od tebe: tvoj porod.Postoji samo jedna vera: ona koja ti dozvoljava neverovanje.Postoji samo jedna izdaja: kad izdaješ svoje.Postoji samo jedna mudrost: ćutanje.Postoji samo jedan smisao: biti voljen-a.Postaji samo jedno prijateljstvo: ono koje se ne dokazuje.Postoji samo jedna obaveza: nastaviti vrstu i sačuvati otadžbinu - jedno je.Postoji samo jedna zakletva: tiraninu stati na crtu.Postoji samo jedan dug: sećanje na pretke.Postoji samo jedno bogatstvo: zdravlje.Postoji samo jedan cilj: biti čovek.Postoji samo jedan način do cilja: hodati uspravno.Postoji samo jedna istina: da sve sem umiranja ima alternativu.

Postoji samo jedno ljudsko pravo: da stvoriš novi život.
Postoji samo jedan zločin: da oduzmeš nečiji život.
Postoji samo jedna neminovnost: to je smrt.
Postoji samo jedna satisfakcija: to je ljubav.
Postoji samo jedno savršenstvo: to je priroda.
Postoji samo jedno ostvarenje: to je materinstvo.
Postoji samo jedan san: onaj neostvareni.
Postoji samo jedan greh: želeti drugome zlo.
Postoji samo jedan razlog za borbu: to je sloboda.
Postoji samo jedna žrtva: kada voliš nekoga više od sebe.
Postoji samo jedan Bog: i on je bezbrojno različit.
Postoji samo jedno što je bolje od tebe: tvoj porod.
Postoji samo jedna vera: ona koja ti dozvoljava neverovanje.
Postoji samo jedna izdaja: kad izdaješ svoje.
Postoji samo jedna mudrost: ćutanje.
Postoji samo jedan smisao: biti voljen-a.
Postaji samo jedno prijateljstvo: ono koje se ne dokazuje.
Postoji samo jedna obaveza: nastaviti vrstu i sačuvati otadžbinu - jedno je.
Postoji samo jedna zakletva: tiraninu stati na crtu.
Postoji samo jedan dug: sećanje na pretke.
Postoji samo jedno bogatstvo: zdravlje.
Postoji samo jedan cilj: biti čovek.
Postoji samo jedan način do cilja: hodati uspravno.
Postoji samo jedna istina: da sve sem umiranja ima alternativu.


Odgovori!

Od kad smo prvi put posisaligledamo njihkao hipnotisaniŠto bi rekla Erika Džong''tik-tak: bup, pauza, bup''Želimo nežnostdečački animalnoda nas priviju uz njih(i samo uz njih):''tik-tak: bup, pauza, bup''Postajemo beskičmenjacivremenomkrivimo vratovekao dinosaurusida bolje vidimošto više zeleni dohvatimokad prođu (uglavnom tuđe):'tik-tak: bup, pauza, bup''A ondasvejedno kadali već duže vremesvakakone čuje se više: ''bup, bup''više je to: ''bloć, bloć''One su postale plastikaMi postajemo pederiIgor Đurić *** OPŠTI INTERES Esej o sisi x 2 Kleman Maro, francuski pesnik, napisao je pesmu pod naslovom ''LEPIM SISAMA'':„Jedne sise od jajeta belje,Sise od belog satena želje,Sise da postide ružu u cvetu,Sise lepše od svega na svetu,Tvrde sise, ne sise: okrugleBelokosne male kugleNa čija je središta selaJagoda ili višnja zrela.I kunem se da je tako:Niko ih ne vide, niko tak'o.Sise što s rujnim vrškom niču,Sise što se nikad ne miču,Ni da dođu ni da odu,Ni u trku nit u hodu;Leva sisa slatke žmarkeUvek je daleko od svoje drugarke,A obe sise svedoče, bele,O lepoti osobe cele.Kad vas vidi, čoveka povukuŽelje potekle iz rukuDa vas pipa, da vas valjaAl se uzdržati valjaI lepoti toj ne prići,Jer će druge želje stići!Divne sise, ni krupne ni male,Zrele sise, za ljubav stasale,Sise što danju i noću kliču:"Dajte nas što pre nekom mladiću!"Sise što ti jelek odmiču, od telaBarem za dva palca cela!S pravom će onog srećnikom zvatiKoji će vas mlekom napuniti znati,Kad devičanske sise preneI stvori grudi zrele žene“. Pisao sam već da nekim ženama nije mnogo važna pamet i ostalo, već se sve svede na ''dužinu'' i ''dubinu''. Ali! – ni muškarci prema ženama nisu ništa bolji po pitanju percepcije prioriteta-kvaliteta. Neke žene u životu više uspeju sisama nego vrhunskim moralom i vanserijskom inteligencijom. Kod muškaraca-svinja više vredi kilo-i-po sisa, nego doktorat na Sorboni, nego poštenje, nego iskrenost, nego požrtvovanje, vera, ljubav. Sve pada u vodu kad zatrese cunami na ženskim grudima. Godine vernosti, odricanja, pažnje – jedne žene, a prema sebi, muškarac proda zbog sisa druge žene. Kad se pojave velike grudi ne traži se nikakav dodatni argument, ne traži se potrebna dokumentacija, makar: časna reč. Najpametniji zaneme pred argumentima dubokog dekoltea. I, ako najčešće za dotičnog neće biti nikakve koristi (osim vizuelnog efekta): od prisutnih grudi. Milan Kundera je negde napisao: Žene se dele na dve kategorije: one sa velikim sisama i one sa velikom zadnjicom. Na žalost, vrlo je teško naći zlatnu sredinu, i ako većina pravih muškaraca tome posvećuje čitav život. Ne zaboravite da su sise pre svega dojke. Ne postoje bujna poprsja kod žena ukoliko nisu od prirode data. Kreiraju li sise način života i životni filozofiju? Da! Većina devojčica adolescentskog, pa i mlađeg, doba i uzrasta odmah bi otišla ''pod nož''. Silikone smatraju vrhuncem svoga životna uspeha a sve ostalo čistim gubitkom. Primamljivo je to u njihovim očima, nije čudo. Kad god uključe televizor, otvore novine , odu na koncert, one ne identifikuju ništa drugo kao uspeh (po njihovim pogrešnim merilima) do silikonskih proteza. Nekako smo mi muški u gubitku, cirka jedno pola veka. Još od vremena između dva velika rata i par desetina godina posle toga kad su žene zaista bile ženstvene, lepe i prirodne. Posle toga, sedamdesetih godina, razni modno-pederski lobiji nameću ženu tanku kao trska, mršavu, ravnu – valjda da bi izgledom više podsećala na dečačiće i muškarce. Manekenke su šetale bez duše u nosu, jadne, drogirane. Čast su branile one koje nisu htele da se podvrgnu željama onih koji i ne vole žene. Onda se pojavilo ovo čudo sa silikonima. U početku stidljivo, dostupno bogatašima a danas se silikoni (čak i u Srbiji) poklanjaju za osamnaesti rođendan. Velike ženske grudi poseduju magičnu moć. I ako bi se našlo desetine objašnjenja zbog čega je to tako: ne treba tragati za njima. Jednostavno je tako. Čak i ove veštačke poseduju deo te moći, to je očigledno čim se toliko poseže za njima. Ali, nije to: to! Mislim kod onih u glavu zdravijih. Sad, tačno je, može se prigovoriti ovoj priči: da nisu sve žene takve, da ima raznih, da ima pravih. I to je istina. Samo ja ovde ne govorim o konkretnom, već govorim o obrascu, o onome što se nameće, što kreira ne-ukus, mnjenje, sistem vrednosti. Jer u svemu ovome najviše gube prave žene. One su primorane da posežu za time (a u prljavom muškom svetu): kako bi uspele. Džaba im kvalitet, pamet, lepota... Zar ne vidite da žena više nigde ne može uspeti ukoliko svoje protivnice ne pobedi ''za prsa'', ako nije ''radila na sebi''. Lakše se probijaju napumpane babetine nego mlade, lepe i talentovane devojke koje se oslanjaju na ono što su im Bog i priroda podarili preko nasleđenih gena. Pa čak i kada takvoj priroda dadne velike i lepe sise - ona druga uvek može da turi veće. Svuda je to neukusno, nije naš izum. U knjizi <a href="https://staraknjiga.com/e-knjiga/jedna-godina-u-njujorku" rel="noopener noreferrer" target="_blank">Jedna godina u Njujorku (čitaj ovde) </a>napisao sam svojevremeno: „U Americi je sve pretvoreno u sisu. Žensku sisu. Žensku veliku sisu (jer, da se razumemo, postoje male sise i muške sise a i kravlje ili kozje na primer). Dakle, žensku sisu (veliku). Komada: 2. I slovima: dve. Sve zavisi od velikih sisa. I sa sviju strana nas pritiskaju i guše velike sise. Stvaraju u nama neugodan osećaj klaustrofobije. Nema mesta za sve: i za ljude i za sise. Ugrožavaju nas velike sise i sve su veće i veće (što je najgore). Sise su garancija uspeha. I što su veće to je i uspeh krupniji. I za one koji ih nose i za one koji se služe sa njima - na zavist (veću i veću) onih koji ih samo gledaju. Sise i samo sise. Po neki guz ili noga, čisto reda radi, po neko lice (iza koga nema karaktera) ili kosa (u kojoj nema prirodnog sjaja) - čisto jer se bez toga ne može ma koliko je nebitno. Pa opet, obrni okreni: sise. Toliko sisa da počinju čoveku da se gade. U redu, u početku je bilo interesantno. Pogotovo nama iz siromašnijih i ruralnijih područja. Ali se preteralo. Zaboga, toliko mesišta, sala i silikona. Oseti se čovek nezdravo. Sise su u porcijama. Sise su u knjižarama, na platnima, notama opisane, skulpturama ovekovečene. Sise potpisuju ugovore, sise dobijaju izbore. One su sva ovdašnja pamet. One su izraz saučešća. Odraz gospoštine. Bez velikih sisa, u bilo kojem svojstvu i uvek uparenih, danas u Americi nemaš ni imena ni porekla. Ako nemaš velike sise - nisi žena. Ako tvoja žena ili ljubavnica nema velike sise - nisi muško. Za sisu ćeš dobiti milione - za vernost nećeš ništa. Još je u svoje vreme Bora Đorđević stihovao:'Amerika voli kod devojke kada ima dve velike dojke... Ali, kada je nastajao ovaj stih silikoni su bili retkost i privilegija samo najbogatijih a danas pola čistačica sa kojima radim ugradila je po nešto na sebi. Može li se onda zamisliti razmera?!? Sisa je jedna ali uvek ide u paru. Zbog velikih sisa okolo zaboravili smo pravu, majčinsku, hraniteljsku simboliku sise. Sise na žaru. Pohovane sise. Punjene sise. Fileti od sisa. Dupla porcija sisa. Supa od sisa. (Mleko više niko ni ne pominje). Sisovača - prepečenica. Siskvoč - dobra mešavina viskija. Ne pomaže ti nikakva pamet kada potoneš u ''argument'' dekoltea velikih sisa svoje sagovornice“. Ovoliko priče o sisama: pomisliće ljudi da sam opsednut. Nisam! – više nego je normalno. Nisam ali volim: zašto ne uživati u lepoti - pa zbog toga postoji umetnost. Volim, kao i svaki normalni muškarac koji voli žene. Koji voli jednu ženu a samim tim i sve ostale. Koji voli sve u jednoj. Imati sve žene sveta u jednoj – skoro je nemoguće doživeti, san je svakoga muškarca i privilegija veoma malog broja. I sve drugo treba da je tu: porodica, prijateljstvo, partnerstvo. To je to: naći u jednoj sve, ne tražiti u svima jednu – jer svaka je za sebe i svaka je unikat. To su dve alternative, dva pravca. Ne možeš biti srećan u mnogima ako nisi našao sreću u jednoj. Između ljubavi i svakodnevnog života jeste: seks. I sve što ide uz to – jer seks nije samo koitus. Seks je jedna celodnevna igra, način života, iščekivanje, skrivanje, otkrivanje. Nagoveštaj. Svakodnevne aktivnosti. Gde u ovoj priči prepoznati ili postaviti duhovnost i filozofiju silikona. Kakve veze imaju silikoni sa duhom? Ne dajte se žene! Ima vas. Vaše grudi su lepe onakve kakve jesu. Vaše usne su najsenzualnije kad ste iskrene i kad lažete: bez dodataka. Vaše zadnjice su upravo onakve kakve treba da budu ma koliko različito izgledale. Uvek postoji neko ko će se ludo zaljubiti u vas i ko će balaviti za vama. Prezirite silikone: do vas je. Muškarci ne mogu ispraviti ništa jer su svinje. Na vama je mnogo toga vredno božanskog poštovanja. Imate duha, dajete nam osmeh, suzu, iskren pogled, razumevanje, često se žrtvujete zbog ljubavi, često nas varate, volite nas čak i kad sikćete kao mačke na nas, mrzite nas kad ste umiljate. Dajte nam svoje nesavršenstvo.PSMeđutim, stara srpska mudrost kaže: Između žene sa velikim sisama i žene sa malim sisama, muškarac će uvek izabrati onu koja će mu dati pičke!

Od kad smo prvi put posisali
gledamo njih
kao hipnotisani
Što bi rekla Erika Džong
''tik-tak: bup, pauza, bup''
Želimo nežnost
dečački animalno
da nas priviju uz njih
(i samo uz njih):
''tik-tak: bup, pauza, bup''
Postajemo beskičmenjaci
vremenom
krivimo vratove
kao dinosaurusi
da bolje vidimo
što više zeleni dohvatimo
kad prođu (uglavnom tuđe):
'tik-tak: bup, pauza, bup''
A onda
svejedno kad
ali već duže vreme
svakako
ne čuje se više: ''bup, bup''
više je to: ''bloć, bloć''
One su postale plastika
Mi postajemo pederi
Igor Đurić

***

                      OPŠTI INTERES
                      Esej o sisi x 2
  

                                   Kleman Maro, francuski pesnik, napisao je pesmu pod naslovom ''LEPIM SISAMA'':
„Jedne sise od jajeta belje,
Sise od belog satena želje,
Sise da postide ružu u cvetu,
Sise lepše od svega na svetu,
Tvrde sise, ne sise: okrugle
Belokosne male kugle
Na čija je središta sela
Jagoda ili višnja zrela.
I kunem se da je tako:
Niko ih ne vide, niko tak'o.
Sise što s rujnim vrškom niču,
Sise što se nikad ne miču,
Ni da dođu ni da odu,
Ni u trku nit u hodu;
Leva sisa slatke žmarke
Uvek je daleko od svoje drugarke,
A obe sise svedoče, bele,
O lepoti osobe cele.
Kad vas vidi, čoveka povuku
Želje potekle iz ruku
Da vas pipa, da vas valja
Al se uzdržati valja
I lepoti toj ne prići,
Jer će druge želje stići!
Divne sise, ni krupne ni male,
Zrele sise, za ljubav stasale,
Sise što danju i noću kliču:
"Dajte nas što pre nekom mladiću!"
Sise što ti jelek odmiču, od tela
Barem za dva palca cela!
S pravom će onog srećnikom zvati
Koji će vas mlekom napuniti znati,
Kad devičanske sise prene
I stvori grudi zrele žene“.

      Pisao sam već da nekim ženama nije mnogo važna pamet i ostalo, već se sve svede na ''dužinu'' i ''dubinu''. Ali! – ni muškarci prema ženama nisu ništa bolji po pitanju percepcije prioriteta-kvaliteta. Neke žene u životu više uspeju sisama nego vrhunskim moralom i vanserijskom inteligencijom. Kod muškaraca-svinja više vredi kilo-i-po sisa, nego doktorat na Sorboni, nego poštenje, nego iskrenost, nego požrtvovanje, vera, ljubav. Sve pada u vodu kad zatrese cunami  na ženskim grudima. Godine vernosti, odricanja, pažnje – jedne žene, a prema sebi, muškarac proda zbog sisa druge žene.   Kad se pojave velike grudi ne traži se nikakav dodatni argument, ne traži se potrebna dokumentacija, makar: časna reč. Najpametniji zaneme pred argumentima dubokog dekoltea. I, ako najčešće za dotičnog neće biti nikakve koristi (osim vizuelnog efekta): od prisutnih grudi.
   Milan Kundera je negde napisao: Žene se dele na dve kategorije: one sa velikim sisama i one sa velikom zadnjicom. Na žalost, vrlo je teško naći zlatnu sredinu, i ako većina pravih muškaraca tome posvećuje čitav život.
    Ne zaboravite da su sise pre svega dojke.
   Ne postoje bujna poprsja kod žena ukoliko nisu od prirode data.
   Kreiraju li sise način života i životni filozofiju?
    Da! Većina devojčica adolescentskog, pa i mlađeg, doba i uzrasta odmah bi otišla ''pod nož''. Silikone smatraju vrhuncem svoga životna uspeha a sve ostalo čistim gubitkom. Primamljivo je to u njihovim očima, nije čudo. Kad god uključe televizor, otvore novine , odu na koncert, one ne identifikuju ništa drugo kao uspeh (po njihovim pogrešnim merilima) do silikonskih proteza.
    Nekako smo mi muški u gubitku, cirka jedno pola veka. Još od vremena između dva velika rata i par desetina godina posle toga kad su žene zaista bile ženstvene, lepe i prirodne. Posle toga, sedamdesetih godina, razni modno-pederski lobiji nameću ženu tanku kao trska, mršavu, ravnu – valjda da bi izgledom više podsećala na dečačiće i muškarce.    Manekenke su šetale bez duše u nosu, jadne, drogirane. Čast su branile one koje nisu htele da se podvrgnu željama onih koji i ne vole žene. Onda se pojavilo ovo čudo sa silikonima. U početku stidljivo, dostupno bogatašima a danas se silikoni (čak i u Srbiji) poklanjaju za osamnaesti rođendan.
    Velike ženske grudi poseduju magičnu moć. I ako bi se našlo desetine objašnjenja zbog čega je to tako: ne treba tragati za njima. Jednostavno je tako. Čak i ove veštačke poseduju deo te moći, to je očigledno čim se toliko poseže za njima. Ali, nije to: to! Mislim kod onih u glavu zdravijih.
    Sad, tačno je, može se prigovoriti ovoj priči: da nisu sve žene takve, da ima raznih, da ima pravih. I to je istina. Samo ja ovde ne govorim o konkretnom, već govorim o obrascu, o onome što se nameće, što kreira ne-ukus, mnjenje, sistem vrednosti. Jer u svemu ovome najviše gube prave žene. One su primorane da posežu za time (a u prljavom muškom svetu): kako bi uspele. Džaba im kvalitet, pamet, lepota... Zar ne vidite da žena više nigde ne može uspeti ukoliko svoje protivnice ne pobedi ''za prsa'', ako nije ''radila na sebi''. Lakše se probijaju napumpane babetine nego mlade, lepe i talentovane devojke koje se oslanjaju na ono što su im Bog i priroda podarili preko nasleđenih gena. Pa čak i kada takvoj priroda dadne velike i lepe sise - ona druga uvek može da turi veće.
    Svuda je to neukusno, nije naš izum. U knjizi Jedna godina u Njujorku (čitaj ovde) napisao sam svojevremeno:
    „U Americi je sve pretvoreno u sisu. Žensku sisu. Žensku veliku sisu (jer, da se razumemo, postoje male sise i muške sise a i kravlje ili kozje na primer). Dakle, žensku sisu (veliku). Komada: 2. I slovima: dve. Sve zavisi od velikih sisa. I sa sviju strana nas pritiskaju i guše velike sise. Stvaraju u nama neugodan osećaj klaustrofobije. Nema mesta za sve: i za ljude i za sise. Ugrožavaju nas velike sise i sve su veće i veće (što je najgore).
    Sise su garancija uspeha. I što su veće to je i uspeh krupniji. I za one koji ih nose i za one koji se služe sa njima - na zavist (veću i veću) onih koji ih samo gledaju.
    Sise i samo sise. Po neki guz ili noga, čisto reda radi, po neko lice (iza koga nema karaktera) ili kosa (u kojoj nema prirodnog sjaja) - čisto jer se bez toga ne može ma koliko je nebitno. Pa opet, obrni okreni: sise. Toliko sisa da počinju čoveku da se gade. U redu, u početku je bilo interesantno. Pogotovo nama iz siromašnijih i ruralnijih područja. Ali se preteralo. Zaboga, toliko mesišta, sala i silikona. Oseti se čovek nezdravo.
    Sise su u porcijama. Sise su u knjižarama, na platnima, notama opisane, skulpturama ovekovečene. Sise potpisuju ugovore, sise dobijaju izbore. One su sva ovdašnja pamet. One su izraz saučešća. Odraz gospoštine. Bez velikih sisa, u bilo kojem svojstvu i uvek uparenih, danas u Americi nemaš ni imena ni porekla.
    Ako nemaš velike sise - nisi žena.
    Ako tvoja žena ili ljubavnica nema velike sise - nisi muško.
    Za sisu ćeš dobiti milione - za vernost nećeš ništa.
    Još je u svoje vreme Bora Đorđević stihovao:'Amerika voli kod devojke kada ima dve velike dojke...
    Ali, kada je nastajao ovaj stih silikoni su bili retkost i privilegija samo najbogatijih a danas pola čistačica sa kojima radim ugradila je po nešto na sebi. Može li se onda zamisliti razmera?!?
   Sisa je jedna ali uvek ide u paru.
    Zbog velikih sisa okolo zaboravili smo pravu, majčinsku, hraniteljsku simboliku sise.
    Sise na žaru. Pohovane sise. Punjene sise. Fileti od sisa. Dupla porcija sisa. Supa od sisa. (Mleko više niko ni ne pominje). Sisovača - prepečenica. Siskvoč - dobra mešavina viskija.
    Ne pomaže ti nikakva pamet kada potoneš u ''argument'' dekoltea velikih sisa svoje sagovornice“.
    Ovoliko priče o sisama: pomisliće ljudi da sam opsednut. Nisam! – više nego je normalno. Nisam ali volim: zašto ne uživati u lepoti - pa zbog toga postoji umetnost. Volim, kao i svaki normalni muškarac koji voli žene. Koji voli jednu ženu a samim tim i sve ostale. Koji voli sve u jednoj. Imati sve žene sveta u jednoj – skoro je nemoguće doživeti, san je svakoga muškarca i privilegija veoma malog broja. I sve drugo treba da je tu: porodica, prijateljstvo, partnerstvo. To je to: naći u jednoj sve, ne tražiti u svima jednu – jer svaka je za sebe i svaka je unikat. To su dve alternative, dva pravca. Ne možeš biti srećan u mnogima ako nisi našao sreću u jednoj. Između ljubavi i svakodnevnog života jeste: seks. I sve što ide uz to – jer seks nije samo koitus. Seks je jedna celodnevna igra, način života, iščekivanje, skrivanje, otkrivanje. Nagoveštaj. Svakodnevne aktivnosti. Gde u ovoj priči prepoznati ili postaviti duhovnost i filozofiju silikona. Kakve veze imaju silikoni sa duhom?
    Ne dajte se žene! Ima vas. Vaše grudi su lepe onakve kakve jesu. Vaše usne su najsenzualnije kad ste iskrene i kad lažete: bez dodataka. Vaše zadnjice su upravo onakve kakve treba da budu ma koliko različito izgledale. Uvek postoji neko ko će se ludo zaljubiti u vas i ko će balaviti za vama. Prezirite silikone: do vas je. Muškarci ne mogu ispraviti ništa jer su svinje. Na vama je mnogo toga vredno božanskog poštovanja. Imate duha, dajete nam osmeh, suzu, iskren pogled, razumevanje, često se žrtvujete zbog ljubavi, često nas varate, volite nas čak i kad sikćete kao mačke na nas, mrzite nas kad ste umiljate. Dajte nam svoje nesavršenstvo.
PS
Međutim, stara srpska mudrost kaže: Između žene sa velikim sisama i žene sa malim sisama, muškarac će uvek izabrati onu koja će mu dati pičke!




Istraži blogove

Blog o književnosti, antikvarnim knjigama i retkim izdanjima - autorski članci i zanimljive priče. Čitajte naše tekstove o srpskim i svetskim piscima, istoriji knjige, kolekcionarstvu, književnoj kritici, osvrtima, prozi, poeziji i kolumne. Pridružite se zajednici ljubitelja pisane reči.