Dobrica Ćosić U tuđem veku II Dnevnik 1. januar 2004 - 29. decembar 2010U svojoj testamentarnoj knjizi Dobrica Ćosić, kao značajan svedok epohe, ispisuje burnu i prelomnu istoriju Srbije prve decenije XXI veka. Ovom knjigom Ćosić okončava dnevničke zapise koje je vodio preko šest decenija. Ti zapisi, uz to, prvi put rasvetljavaju Ćosićev intimni doživljaj života, njegov odnos prema porodici, ali i odnos prema samom činu pisanja.Kako se i zašto istorija i dalje poigrava sa Srbijom? Kuda smo se zaputili? Kako smo i zašto izgubili Kosovo? Ovo su samo neka od pitanja koja Ćosić promišlja, pokušavajući da razume i rasvetli ulogu različitih političkih, kulturnih i javnih ličnosti u novoj Srbiji u kontekstu nove geopolitičke podele sveta.„Duboko i lično svedočanstvo o kraju jedne epohe iz pera čoveka koji je podjednako bio i njen svedok i njen tvorac. Ovo delo je amanet koji je ostavio i onima koji su ga poštovali i onima koji su izgradili karijere napadajući ga. Svako od njih će u njemu pronaći baš ono što mu treba.“ Dejan Stojiljković„Zasnovana na tradiciji najboljih pisaca tog žanra, od Tolstojevih dnevnika do Malroovih Antimemoara, ova knjiga je sa osećanjem neizvesnosti i zabrinutosti zagledana u budućnost i predstavlja gorko ali otrežnjujuće svedočanstvo o suštinskim promenama koje su se dogodile u zemlji i u svetu. U njoj Ćosić preispituje brojna pitanja koja su opsedala mnoge pisce i istoričare pre njega, i koja se kreću u krugu neuralgičnih srpskih tema.“ Marko Krstić„Dnevnički zapisi Dobrice Ćosića fasciniraju na jedan nov način: otkrivaju nam, naime, da je Ćosić dvadeset i prvi vek, u koji je kao svedok zakoračio, koji nije literarno obrađivao i koji je doživljavao kao tuđ, ipak razumeo bolje od mnogih koji bi po krštenici trebalo da budu ljudi našeg tužnog stoleća.“ Vladimir Kecmanović

U tudjem veku II

Dobrica Ćosić 
U tuđem veku II Dnevnik 
1. januar 2004 - 29. decembar 2010
U svojoj testamentarnoj knjizi Dobrica Ćosić, kao značajan svedok epohe, ispisuje burnu i prelomnu istoriju Srbije prve decenije XXI veka. Ovom knjigom Ćosić okončava dnevničke zapise koje je vodio preko šest decenija. Ti zapisi, uz to, prvi put rasvetljavaju Ćosićev intimni doživljaj života, njegov odnos prema porodici, ali i odnos prema samom činu pisanja.
Kako se i zašto istorija i dalje poigrava sa Srbijom? Kuda smo se zaputili? Kako smo i zašto izgubili Kosovo? Ovo su samo neka od pitanja koja Ćosić promišlja, pokušavajući da razume i rasvetli ulogu različitih političkih, kulturnih i javnih ličnosti u novoj Srbiji u kontekstu nove geopolitičke podele sveta.
„Duboko i lično svedočanstvo o kraju jedne epohe iz pera čoveka koji je podjednako bio i njen svedok i njen tvorac. Ovo delo je amanet koji je ostavio i onima koji su ga poštovali i onima koji su izgradili karijere napadajući ga. Svako od njih će u njemu pronaći baš ono što mu treba.“ Dejan Stojiljković
„Zasnovana na tradiciji najboljih pisaca tog žanra, od Tolstojevih dnevnika do Malroovih Antimemoara, ova knjiga je sa osećanjem neizvesnosti i zabrinutosti zagledana u budućnost i predstavlja gorko ali otrežnjujuće svedočanstvo o suštinskim promenama koje su se dogodile u zemlji i u svetu. U njoj Ćosić preispituje brojna pitanja koja su opsedala mnoge pisce i istoričare pre njega, i koja se kreću u krugu neuralgičnih srpskih tema.“ Marko Krstić
„Dnevnički zapisi Dobrice Ćosića fasciniraju na jedan nov način: otkrivaju nam, naime, da je Ćosić dvadeset i prvi vek, u koji je kao svedok zakoračio, koji nije literarno obrađivao i koji je doživljavao kao tuđ, ipak razumeo bolje od mnogih koji bi po krštenici trebalo da budu ljudi našeg tužnog stoleća.“ Vladimir Kecmanović


Dobrica Ćosić U tuđem veku II Dnevnik 1. januar 2004 - 29. decembar 2010

U tuđem veku II

Dobrica Ćosić U tuđem veku Dnevnik 4. januar 2000 - 15. mart 2003LIČNA ISTORIJA JEDNOG DOBAOva jedinstvena knjiga je događaj u našoj kulturi jer nas suočava sa najvažnijim i najkritičnijim trenucima novije srpske istorije i politike, od Miloševićeve propale i bezuspešne vladavine; izneverenih očekivanja petooktobarskih promena, uključujući i sve ono što se događalo neposredno nakon 5. oktobra a javnost do sada nije znala za to, do formiranja demokratske vlade; zaključno s Đinđićevim političkim preokretom i tragičnim atentatom.

U tudjem veku

Dobrica Ćosić 
U tuđem veku 
Dnevnik 4. januar 2000 - 15. mart 2003
LIČNA ISTORIJA JEDNOG DOBA
Ova jedinstvena knjiga je događaj u našoj kulturi jer nas suočava sa najvažnijim i najkritičnijim trenucima novije srpske istorije i politike, od Miloševićeve propale i bezuspešne vladavine; izneverenih očekivanja petooktobarskih promena, uključujući i sve ono što se događalo neposredno nakon 5. oktobra a javnost do sada nije znala za to, do formiranja demokratske vlade; zaključno s Đinđićevim političkim preokretom i tragičnim atentatom.


Dobrica Ćosić U tuđem veku Dnevnik 4. januar 2000 - 15. mart 2003

U tuđem veku

Dobrica Ćosić Bosanski ratpriredila Ana Ćosić Vukićprvo izdanje, 201213,5 h 20 cm280 str.broširan povezćirilica978-86-519-1255-2Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je srpski i jugoslovenski političar, književnik i akademik.Na kraju 20. veka čitav svet je usmerio pogled u bosansku ratnu dramu i tragediju. Politički pritisci, ucene, dogovori iza zatvorenih vrata, neprihvatljive ponude, gordost i predrasude, pamet i fanatizam, herojstvo i izdaja, neostvareni planovi i propuštene šanse, Dejtonski sporazum i mir ─ sve to od svedoka i političkog učesnika u tim istorijskim zbivanjima.Veliki pisac srpske sudbine i nekadašnji predsednik SR Jugoslavije u knjizi Bosanski rat daje odgovore na naša pitanja šta se zaista događalo preko Drine i kako je stvorena Republika Srpska...

Bosanski rat

Dobrica Ćosić 
Bosanski rat
priredila Ana Ćosić Vukić
prvo izdanje, 2012
13,5 h 20 cm
280 str.
broširan povez
ćirilica
978-86-519-1255-2
Dobrosav Dobrica Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je srpski i jugoslovenski političar, književnik i akademik.
Na kraju 20. veka čitav svet je usmerio pogled u bosansku ratnu dramu i tragediju. Politički pritisci, ucene, dogovori iza zatvorenih vrata, neprihvatljive ponude, gordost i predrasude, pamet i fanatizam, herojstvo i izdaja, neostvareni planovi i propuštene šanse, Dejtonski sporazum i mir ─ sve to od svedoka i političkog učesnika u tim istorijskim zbivanjima.
Veliki pisac srpske sudbine i nekadašnji predsednik SR Jugoslavije u knjizi Bosanski rat daje odgovore na naša pitanja šta se zaista događalo preko Drine i kako je stvorena Republika Srpska...



Veliki pisac srpske sudbine i nekadašnji predsednik Jugoslavije u knjizi Bosanski rat daje odgovore na naša pitanja šta se zaista događalo preko Drine

Aleksandar Milošević Srpska pričaSrpska priča - sećanja iz rata i revolucije 1941-1945Priredio Nemanja DevićIzdavačka kuća „Službeni glasnik“ objavila je sećanja jednog od oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) Aleksandra M. Miloševića „Srpska priča (sećanja iz rata i revolucije 1941-1945) koju je priredio istoričar Nemanja Dević.Recenzenti knjige štampane u ediciji “ Sabornik“ bili su dr Kosta NIkolić, dr Bojan Dimitrijević i dr Miloš Timotijević.Milošević se sve vreme borio isključivo na strani JVuO odbijajući saradnju sa svima koji su sarađivali sa Nemcima, posebno je bio protiv ljotićevaca i Nedića, a na strani onih koji su priznavali Dragoslava Mihajlovića kao komandanta JVuO i iprepoznajući da se tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji vodio i građasnki rat između pristalica monarhije i komunizma koji je dolazio iz Sovjetskog saveza.Aleksandar M. Milošević (Saranovo, 28. jun 1910 — Toronto, 31. oktobar 2009) je bio artiljerijski major Jugoslovenske vojske, komandant Drugog šumadijskog korpusa i Zapadno-moravske grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Kao politički emigrant je bio kratko aktivan u Srpskoj narodnoj odbrani, a zatim je bio član Eparhijskog saveta Eparhije za Ameriku i Kanadu. Jedan je od retkih visokih komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini koji nikada nije optužen niti za saradnju za okupatorom, niti za neki ratni zločin.Posebno mesto u sećanjima MIlošević je dao svom delovanju u emigraciji gde je bio angažovan na okupljanju srpske dijaspore, pokretanju novina i održavanju intenzivne pripiske sa svojim bivšim kolegama iz vojske i prijateljima.Milošević (1910-2009) je, s obzirom da je imao mirnu savest došao da poseti rodnu Šumadiju 2002 godine. Preminuo je u Torontu ali su mu zemne ostatke prema njegovoj želji preneli u zavičaj i sahranili uz njegove pretke.Ko je bio Aleksandar M. Milošević (1910–2009)? Tipičan izdanak slobodarske šumadijske loze - sasušene i gotovo zakoravljene nakon 1918, oficir vojske Kraljevine Jugoslavije do groba veran datoj zakletvii predačkim zavetima - koji ne priznaje kapitulaciju 1941. godine. Ustanički vođ u Šumadiji i svedok prvog čina na pozornici građanskog rata; komadant korupusa i grupe korpusa JVuO, poverljivi saradnik Draže Mihailovića i poslednji svedok sloma njegove vojske na Zelengori 1945. godine. Nevoljni izgnanik iz otadžbine i kanadski emigrant, fizički radnik i jedno od prvih pera srpske emigracije.Beskompromisni ravnogorski ideolog i pesnička duša - večito ranjena zbog sudbinskog udesa njegovog naroda i zemlje od kojih je bio večito razdvojen suprotno svoim htenjima. Čovek koji je, kao i njegov ratni komandant "mnogo hteo i mnogo započeo", ali je vihor svetski odneo njega i njegov rad... Poživeo je gotovo stotinu godina i kroz njegovu se sudbinu oslikala istorija srpskog XX veka.

Srpska prica

Aleksandar Milošević 
Srpska priča
Srpska priča - sećanja iz rata i revolucije 1941-1945
Priredio Nemanja Dević
Izdavačka kuća „Službeni glasnik“ objavila je sećanja jednog od oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) Aleksandra M. Miloševića „Srpska priča (sećanja iz rata i revolucije 1941-1945) koju je priredio istoričar Nemanja Dević.
Recenzenti knjige štampane u ediciji “ Sabornik“ bili su dr Kosta NIkolić, dr Bojan Dimitrijević i dr Miloš Timotijević.
Milošević se sve vreme borio isključivo na strani JVuO odbijajući saradnju sa svima koji su sarađivali sa Nemcima, posebno je bio protiv ljotićevaca i Nedića, a na strani onih koji su priznavali Dragoslava Mihajlovića kao komandanta JVuO i iprepoznajući da se tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji vodio i građasnki rat između pristalica monarhije i komunizma koji je dolazio iz Sovjetskog saveza.
Aleksandar M. Milošević (Saranovo, 28. jun 1910 — Toronto, 31. oktobar 2009) je bio artiljerijski major Jugoslovenske vojske, komandant Drugog šumadijskog korpusa i Zapadno-moravske grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Kao politički emigrant je bio kratko aktivan u Srpskoj narodnoj odbrani, a zatim je bio član Eparhijskog saveta Eparhije za Ameriku i Kanadu. Jedan je od retkih visokih komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini koji nikada nije optužen niti za saradnju za okupatorom, niti za neki ratni zločin.
Posebno mesto u sećanjima MIlošević je dao svom delovanju u emigraciji gde je bio angažovan na okupljanju srpske dijaspore, pokretanju novina i održavanju intenzivne pripiske sa svojim bivšim kolegama iz vojske i prijateljima.
Milošević (1910-2009) je, s obzirom da je imao mirnu savest došao da poseti rodnu Šumadiju 2002 godine. Preminuo je u Torontu ali su mu zemne ostatke prema njegovoj želji preneli u zavičaj i sahranili uz njegove pretke.
Ko je bio Aleksandar M. Milošević (1910–2009)? Tipičan izdanak slobodarske šumadijske loze - sasušene i gotovo zakoravljene nakon 1918, oficir vojske Kraljevine Jugoslavije do groba veran datoj zakletvii predačkim zavetima - koji ne priznaje kapitulaciju 1941. godine. Ustanički vođ u Šumadiji i svedok prvog čina na pozornici građanskog rata; komadant korupusa i grupe korpusa JVuO, poverljivi saradnik Draže Mihailovića i poslednji svedok sloma njegove vojske na Zelengori 1945. godine. Nevoljni izgnanik iz otadžbine i kanadski emigrant, fizički radnik i jedno od prvih pera srpske emigracije.
Beskompromisni ravnogorski ideolog i pesnička duša - večito ranjena zbog sudbinskog udesa njegovog naroda i zemlje od kojih je bio večito razdvojen suprotno svoim htenjima. Čovek koji je, kao i njegov ratni komandant "mnogo hteo i mnogo započeo", ali je vihor svetski odneo njega i njegov rad... Poživeo je gotovo stotinu godina i kroz njegovu se sudbinu oslikala istorija srpskog XX veka.


Srpska priča

Kosta N. Hristić Zapisi starog BeograđaninaKosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac.Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907).U knjizi Zapisi starog Beograđanina sabrane su uspomene Koste N. Hristića objavljivane u Politici dvadesetih godina XX veka. Sa melanholijom i toplinom govori se o Beogradu koga više nema – ne samo o tome kakav je bio izgled ulica, trgova, česama, pijaca, kafana, starih zdanja i dvorova već i života i građanske svakodnevice XIX veka u prestonici. Ovi zapisi donose nam jedan intiman pogled na ključne istorijske događaje ovoga perioda i vladavine kneževa Miloša i Mihaila, te kraljeva Milana i Aleksandra.Zapisi starog Beograđanina izvanredno je štivo koje prikazuje prošlost prestonice: istorijske događaje, živote važnih ličnosti poput kneza Mihaila, Aleksandra Obrenovića, Milivoja Blaznavca i mnogih drugih, ali i svakodnevicu običnih građana – rad u zanatskim radionicama, običaje za praznike, dogodovštine na pijacama… Hristić je želeo da autentična slika Beograda ne bude zaboravljena ili pokvarena preuveličavanjem i prepričavanjem po varljivom sećanju. U svom naumu je uspeo.Zapisi starog Beograđanina“ autora Koste Hristića predstavlja nezaboravno svedočanstvo o značajnim ličnostima i događajima u Srbiji i Beogradu tokom XIX veka. Nikada niko pre, a ni posle Koste Hristića nije pisao o svom narodu, državi i gradu Beogradu sa toliko ljubavi, znanja i savesti. Teme u su raznovrsne: prikaz daleke prošlosti trgovačkog života starog Beograđanina, gradske svakodnevnice, bombardovanja Beograda, anegdote...

Zapisi starog Beogradjanina

Kosta N. Hristić 
Zapisi starog Beograđanina
Kosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac.
Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907).
U knjizi Zapisi starog Beograđanina sabrane su uspomene Koste N. Hristića objavljivane u Politici dvadesetih godina XX veka. Sa melanholijom i toplinom govori se o Beogradu koga više nema – ne samo o tome kakav je bio izgled ulica, trgova, česama, pijaca, kafana, starih zdanja i dvorova već i života i građanske svakodnevice XIX veka u prestonici. Ovi zapisi donose nam jedan intiman pogled na ključne istorijske događaje ovoga perioda i vladavine kneževa Miloša i Mihaila, te kraljeva Milana i Aleksandra.
Zapisi starog Beograđanina izvanredno je štivo koje prikazuje prošlost prestonice: istorijske događaje, živote važnih ličnosti poput kneza Mihaila, Aleksandra Obrenovića, Milivoja Blaznavca i mnogih drugih, ali i svakodnevicu običnih građana – rad u zanatskim radionicama, običaje za praznike, dogodovštine na pijacama… Hristić je želeo da autentična slika Beograda ne bude zaboravljena ili pokvarena preuveličavanjem i prepričavanjem po varljivom sećanju. U svom naumu je uspeo.
Zapisi starog Beograđanina“ autora Koste Hristića predstavlja nezaboravno svedočanstvo o značajnim ličnostima i događajima u Srbiji i Beogradu tokom XIX veka. Nikada niko pre, a ni posle Koste Hristića nije pisao o svom narodu, državi i gradu Beogradu sa toliko ljubavi, znanja i savesti. Teme u su raznovrsne: prikaz daleke prošlosti trgovačkog života starog Beograđanina, gradske svakodnevnice, bombardovanja Beograda, anegdote... 


Kosta N. Hristić Zapisi starog Beograđanina Beograd Srbija stare knjige antikvarne knjige

Zapisi starog Beograđanina

Mika Alas Beleške o životu velikog matematičara Mihaila PetrovićaMilutin Milanković - Jelenko MihailovićPriredio Vlado MilićevićBeograd - Kalgari 2012Ova knjiga predstavlja izuzetno lepo napisanu biografiju našeg čuvenog naučnika Mihaila Petrovića Alasa (1868-1943). U knjizi je Mika Alas predstavljen ne samo kao naučnik, svetski priznat matematičar, nego i kao čovek izuzetnog živog i nemirnog duha. ''Miran, tih, skroman, čovečanski jednostavan, nadčovečanski obdaren, Petrović je bio jedan od najvećih sinova naše zemlje'' - ovo je jedna od rečenica kojima se Milanković oprostio od Mike Alasa, a koju možemo da pročitamo i u ovom delu.Mika Alas je kroz niz zanimljivih priča i anegdota u knjizi predstavljen kao čovek koji je strasno voleo ribolov, putovanja, muziku, druženje sa ljudima... Posebnu vrednost knjige čini to što su o njemu pisala dva čoveka koji su mu lično bili bliski, a koji su i sami su bili vrlo produhovljeni ljudi.

Mika Alas

Mika Alas 
Beleške o životu velikog matematičara Mihaila Petrovića
Milutin Milanković - Jelenko Mihailović
Priredio Vlado Milićević
Beograd - Kalgari 2012
Ova knjiga predstavlja izuzetno lepo napisanu biografiju našeg čuvenog naučnika Mihaila Petrovića Alasa (1868-1943). U knjizi je Mika Alas predstavljen ne samo kao naučnik, svetski priznat matematičar, nego i kao čovek izuzetnog živog i nemirnog duha. ''Miran, tih, skroman, čovečanski jednostavan, nadčovečanski obdaren, Petrović je bio jedan od najvećih sinova naše zemlje'' - ovo je jedna od rečenica kojima se Milanković oprostio od Mike Alasa, a koju možemo da pročitamo i u ovom delu.
Mika Alas je kroz niz zanimljivih priča i anegdota u knjizi predstavljen kao čovek koji je strasno voleo ribolov, putovanja, muziku, druženje sa ljudima... Posebnu vrednost knjige čini to što su o njemu pisala dva čoveka koji su mu lično bili bliski, a koji su i sami su bili vrlo produhovljeni ljudi.



Mika Alas Beleške o životu velikog matematičara Mihaila Petrovića Milutin Milanković - Jelenko Mihailović Vlado Milićević

Milo Gligorijević Rat i mir Vladimira Dedijera﻿Vladimir Dedijer, istoričar, novinar i politički radnik, je rođen u Beogradu. Upisuje Pravni fakultet, ali ga napušta usled nemaštine. Zapošljava se u “Politici”, gde radi kao dopisnik iz nekoliko zemalja. Na početku Drugog svetskog rata odlazi u partizane. Učestvovao je u borbama u kojima je ranjavan, a u bici na Sutjesci je poginula njegova supruga Olga Dedijer. Po završenom ratu predaje istoriju na Filozofskom fakultetu i postaje urednik “Borbe”. Zbog podrške Milovanu Đilasu je osuđen na jednogodišnju zatvorsku kaznu. Napušta sve političke i društvene funkcije i seli se u SAD 1955. godine. Predavao je na nekoliko univerziteta (Harvard, Jejl, Prinston, Sorbona…), i u isto vreme bio član Raselovog suda. Napisao je mnoštvo istorijskih studija i radova, među kojima se ističu: “Dnevnik 1941-1945”, “Istorija Jugoslavije”, “Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”, “Jasenovac i Vatikan”… Njegova knjiga “Sarajevo 1914” se i danas u svetskim razmerama smatra za najbolju istorijsku studiju napisanu o sarajevskom atentatu.Milovan Milo Gligorijević (24. januar 1942 — 23. jun 2017) bio je srpski novinar, književnik, publicista i izdavač.Rođen je u selu Radanovci kod Kosjerića, odakle se kao devetogodišnjak preselio u Valjevo.Bio je najmlađi maturant u istoriji Valjevske gimnazije. Diplomirao je na grupi za jugoslovensku i svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.Od 1964. godine je bio novinar dnevnog lista "Borba". Godine 1976. je izabran za glavnog i odgovornog urednika lista "Mladost", ali je smenjen na zahtev političkih struktura posle samo nekoliko meseci. Od 1977. je novinar "NIN"-a u kome je bio urednik kulturne rubrike, glavni i odgovorni urednik i potom predsednik Upravnog odbora. Godine 1999. napušta novinarstvo i počinje da se bavi izdavaštvom.Preminuo je 23. juna 2017. u Beogradu.

Rat i mir Vladimira Dedijera

Milo Gligorijević 
Rat i mir Vladimira Dedijera
﻿Vladimir Dedijer, istoričar, novinar i politički radnik, je rođen u Beogradu. Upisuje Pravni fakultet, ali ga napušta usled nemaštine. Zapošljava se u “Politici”, gde radi kao dopisnik iz nekoliko zemalja. Na početku Drugog svetskog rata odlazi u partizane. Učestvovao je u borbama u kojima je ranjavan, a u bici na Sutjesci je poginula njegova supruga Olga Dedijer. Po završenom ratu predaje istoriju na Filozofskom fakultetu i postaje urednik “Borbe”. Zbog podrške Milovanu Đilasu je osuđen na jednogodišnju zatvorsku kaznu. Napušta sve političke i društvene funkcije i seli se u SAD 1955. godine. Predavao je na nekoliko univerziteta (Harvard, Jejl, Prinston, Sorbona…), i u isto vreme bio član Raselovog suda. Napisao je mnoštvo istorijskih studija i radova, među kojima se ističu: “Dnevnik 1941-1945”, “Istorija Jugoslavije”, “Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”, “Jasenovac i Vatikan”… Njegova knjiga “Sarajevo 1914” se i danas u svetskim razmerama smatra za najbolju istorijsku studiju napisanu o sarajevskom atentatu.
Milovan Milo Gligorijević (24. januar 1942 — 23. jun 2017) bio je srpski novinar, književnik, publicista i izdavač.
Rođen je u selu Radanovci kod Kosjerića, odakle se kao devetogodišnjak preselio u Valjevo.
Bio je najmlađi maturant u istoriji Valjevske gimnazije. Diplomirao je na grupi za jugoslovensku i svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.
Od 1964. godine je bio novinar dnevnog lista "Borba". Godine 1976. je izabran za glavnog i odgovornog urednika lista "Mladost", ali je smenjen na zahtev političkih struktura posle samo nekoliko meseci. Od 1977. je novinar "NIN"-a u kome je bio urednik kulturne rubrike, glavni i odgovorni urednik i potom predsednik Upravnog odbora. Godine 1999. napušta novinarstvo i počinje da se bavi izdavaštvom.
Preminuo je 23. juna 2017. u Beogradu.


Milo Gligorijević Rat i mir Vladimira Dedijera istorija biografije stare knjige polovne knjige

Albert Zaharovič Manfred Napoleon Bonaparta I-IIIMinerva 1975. godine, tvrd platneni povez, prošiveno.Preveli s ruskog Nikola Tomičić i Dušan Stojiljković.Sadržaj:1.Pod znamenjem ideja prosvećenosti,2.Vojnik revolucije,3.General Direktorijuma,4.Italijanska vojna 1796-97,5.Egipat i Sirija,6.Uoči Brimera,7.18-19 Brimer,8.Prvi konzul,9.Traženje saveza sa Rusijom,10.Doživotni konzul,11.Carstvo,12.Od Austerlica do Tilzita,13.Vrhunac i pad,14.Pred odlučnik sukobom 1808-1811.15.Rat protiv Rusije i pad imperije,16.Sto danaAlbert Zaharovič Manfred (1906 -1976), istoričar, profesor, doktor istorijskih nauka, počasni doktor Univerziteta u Clermont-Ferrandu, Francuska.Manfred je 1930. završio postdiplomske studije na Institutu za istoriju RANION-a (Ruska asocijacija društvenih naučnih instituta) i predavao u visokoškolskim ustanovama u Jaroslavlju, Ivanovu i Moskvi.Godine 1945. postao je viši naučni saradnik, a od 1966. do 1968. godine, rukovodilac odseka moderne istorije zapadnoevropskih zemalja na Institutu za istoriju Akademije nauka SSSR-a.Godine 1968. Manfred je postao šef odseka francuske istorije na Institutu svetske istorije Akademije nauka SSSR-a.Glavni radovi Manfreda uglavnom se bave savremenom francuskom istorijom (Velika francuska revolucija, Napoleon, Francuska, Pariska komuna iz 1871. godine).Od 1962. godine je glavni i odgovorni urednik Francuskog godišnjaka, potpredsednik i predsednik društva SSSR-Francuska, član biroa Nacionalnog komiteta istoričara SSSR, član Nacionalnog komiteta za proučavanje Napoleona i potpredsednik Medjunarodne komisije za istoriju Velike francuske revolucije.

Napoleon Bonaparta I-III

Albert Zaharovič Manfred 
Napoleon Bonaparta I-III
Minerva 1975. godine, tvrd platneni povez,  prošiveno.
Preveli s ruskog Nikola Tomičić i Dušan Stojiljković.
Sadržaj:
1.Pod znamenjem ideja prosvećenosti,
2.Vojnik revolucije,
3.General Direktorijuma,
4.Italijanska vojna 1796-97,
5.Egipat i Sirija,
6.Uoči Brimera,
7.18-19 Brimer,
8.Prvi konzul,
9.Traženje saveza sa Rusijom,
10.Doživotni konzul,
11.Carstvo,
12.Od Austerlica do Tilzita,
13.Vrhunac i pad,
14.Pred odlučnik sukobom 1808-1811.
15.Rat protiv Rusije i pad imperije,
16.Sto dana
Albert Zaharovič Manfred (1906 -1976), istoričar, profesor, doktor istorijskih nauka, počasni doktor Univerziteta u Clermont-Ferrandu, Francuska.
Manfred je 1930. završio postdiplomske studije na Institutu za istoriju RANION-a (Ruska asocijacija društvenih naučnih instituta) i predavao u visokoškolskim ustanovama u Jaroslavlju, Ivanovu i Moskvi.
Godine 1945. postao je viši naučni saradnik, a od 1966. do 1968. godine, rukovodilac odseka moderne istorije zapadnoevropskih zemalja na Institutu za istoriju Akademije nauka SSSR-a.
Godine 1968. Manfred je postao šef odseka francuske istorije na Institutu svetske istorije Akademije nauka SSSR-a.
Glavni radovi Manfreda uglavnom se bave savremenom francuskom istorijom (Velika francuska revolucija, Napoleon, Francuska, Pariska komuna iz 1871. godine).
Od 1962. godine je glavni i odgovorni urednik Francuskog godišnjaka, potpredsednik i predsednik društva SSSR-Francuska, član biroa Nacionalnog komiteta istoričara SSSR, član Nacionalnog komiteta za proučavanje Napoleona i potpredsednik Medjunarodne komisije za istoriju Velike francuske revolucije.


Albert Zaharovič Manfred Napoleon Bonaparta polovna knjiga stara knjiga

Miloš Crnjanski Embahade I-IVMiloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu (mala varošica u Mađarskoj, „činovnički Sibir“ za nepodobne srpske činovnike onog vremena), od oca Tome i majke Marije, rođene Vujić.Embahade jesu svojevrsno četvorotomno memoarsko delo Miloša Crnjanskog, u kojem na zanimljiv način opisuje događaje iz vremena svoje diplomatske službe. Prvi put su objavljene 1983. godine.Embahada predstavljaju različita memoarska sećanja Crnjanskog na diplomatsku službu i prate period od 1928. do 1945. godine. Za naslov je odabrao špansku reč koja znači poslanstvo (ambasada). Njihovo pisanje je započeo 1943. godine u Londonu, dok je pomagao Milanu Stojadinoviću u pisanju njegovih memoara „Ni rat ni pakt“, a pisao ih je do pred smrt, odnosno gotovo tri decenije. Najavu objavljivanja dao je 1951. godine u Amerikanskom Srbobranu.„Embahade“ obuhvataju vreme od 1928. do 1945. kada je Crnjanski bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. Veliki pisac svedoči o burnim događajima koji su doveli do sloma Evrope, usponu fašizma, o pokušajima naše diplomatije da balansira između dve straneMiloš Crnjanski u diplomatskoj karijeri nije daleko dogurao, za razliku od svojih kolega pisaca-diplomata poput, recimo, Andrića ili Dučića. Između dva rata radio je u par navrata kao niži službenik, savetnik za štampu, u ambasadama u Nemačkoj i Italiji, kao i pri jugoslovenskoj vladi u Londonu nakon kapitulacije zemlje, sve do 1945. godine.

Embahade 

Miloš Crnjanski 
Embahade I-IV
Miloš Crnjanski rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu (mala varošica u Mađarskoj, „činovnički Sibir“ za nepodobne srpske činovnike onog vremena), od oca Tome i majke Marije, rođene Vujić.
Embahade jesu svojevrsno četvorotomno memoarsko delo Miloša Crnjanskog, u kojem na zanimljiv način opisuje događaje iz vremena svoje diplomatske službe. Prvi put su objavljene 1983. godine.
Embahada predstavljaju različita memoarska sećanja Crnjanskog na diplomatsku službu i prate period od 1928. do 1945. godine. Za naslov je odabrao špansku reč koja znači poslanstvo (ambasada). Njihovo pisanje je započeo 1943. godine u Londonu, dok je pomagao Milanu Stojadinoviću u pisanju njegovih memoara „Ni rat ni pakt“, a pisao ih je do pred smrt, odnosno gotovo tri decenije. Najavu objavljivanja dao je 1951. godine u Amerikanskom Srbobranu.
„Embahade“ obuhvataju vreme od 1928. do 1945. kada je Crnjanski bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. Veliki pisac svedoči o burnim događajima koji su doveli do sloma Evrope, usponu fašizma, o pokušajima naše diplomatije da balansira između dve strane
Miloš Crnjanski u diplomatskoj karijeri nije daleko dogurao, za razliku od svojih kolega pisaca-diplomata poput, recimo, Andrića ili Dučića. Između dva rata radio je u par navrata kao niži službenik, savetnik za štampu, u ambasadama u Nemačkoj i Italiji, kao i pri jugoslovenskoj vladi u Londonu nakon kapitulacije zemlje, sve do 1945. godine.


Miloš Crnjanski Embahade Sećanja Miloša Crnjanskog stare knjige polovne knjige

Prota Mateja NenadovićMemoariMemoari su jedno od najboljih dela srpske memoarske književnosti. U njima je zapisano mnoštvo podataka o ljudima i događajima iz perioda Prvog srpskog ustanka. Upravo zato oni predstavljaju dragocen dokument tog vremena.Prota Mateja Nenadović (1777–1854) bio je sin kneza Alekse Nenadovića, pogubljenog u Seči knezova. Bio je vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta i diplomata. Sa stricem Jakovom pokrenuo Prvi srpski ustanak u valjevskoj i šabačkoj nahiji. Pregovarao je s Turcima i Rusijom i time uspostavio prve diplomatske kontakte ustanika sa stranim državama.

Memoari

Prota Mateja Nenadović
Memoari
Memoari su jedno od najboljih dela srpske memoarske književnosti. U njima je zapisano mnoštvo podataka o ljudima i događajima iz perioda Prvog srpskog ustanka. Upravo zato oni predstavljaju dragocen dokument tog vremena.
Prota Mateja Nenadović (1777–1854) bio je sin kneza Alekse Nenadovića, pogubljenog u Seči knezova. Bio je vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta i diplomata. Sa stricem Jakovom pokrenuo Prvi srpski ustanak u valjevskoj i šabačkoj nahiji. Pregovarao je s Turcima i Rusijom i time uspostavio prve diplomatske kontakte ustanika sa stranim državama. 


Prota Mateja Nenadović Memoari Prvi srpski ustanak stare knjige polovne knjige

Petar I Karađorđević Ratni dnevnik 1915-1916PETAR I KARADJORDJEVIĆRATNI DNEVNIK1915-1916Narodna knjigaBeograd, 1984.Tvrd povez, format 21 cmĆirilica, 308 stranaBogato ilustrovanoZaštitni omotPredgovor - Dragoljub Zivojinovic

Ratni dnevnik 1915-1916

Petar I Karađorđević 
Ratni dnevnik 1915-1916
PETAR I KARADJORDJEVIĆ
RATNI DNEVNIK
1915-1916
Narodna knjiga
Beograd, 1984.
Tvrd povez, format 21 cm
Ćirilica, 308 strana
Bogato ilustrovano
Zaštitni omot
Predgovor - Dragoljub Zivojinovic



Petar I Karađorđević Ratni dnevnik 1915-1916 MEMOARI, PRVI SVETSKI RAT, SRPSKA ISTORIJA stara knjiga

Titov dnevnik Josip Broz TitoTITOV DNEVNIKPERO SIMIĆ priredio Izdavač: NOVOSTI BEOGRADKako je Titov dnevnik čuvan 58 godina i zašto ni njegovi najbliži saradnici nisu znali za njegovo postojanje... Kako se posle razlaza sa Staljinom održao na nogama, zašto je planirao da sa armojom i omladinom napusti Jugoslaviju, kako se tajnom diplomatijom sklonio pod američki kišobran i to novo prijateljstvo naplatio oružjem i milijardama dolara? Registar imena, Slike, Ćirilica, 191 str, MagTitov dnevnik je otkriven tek 2009. godine kada je Arhiv Josipa Broza Tita pripojen Arhivu Jugoslavije. Tito ga je vodio jako kratko, u vreme najvećeg straha od sovjetske vojne intervencije, od 2. novembra 1950. do 18. februara 1951.Pero Simić (1946–2016) rođen je u selu Skočić kod Zvornika, Bosna i Hercegovina. Po profesiji je novinar, a po obrazovanju je ekonomista. Od 1968. do 1970. bio novinar fabričkog lista Viskoza u Loznici. Od 1971. do 1973. bio je predsednik Saveza omladine Srbije. Od 1973. do 2008. novinar Večernjih novosti u Beogradu. Od novembra 1998. do marta 2000. glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“ i direktor Kompanije Novosti a.d.

Titov dnevnik

Titov dnevnik
 Josip Broz Tito
TITOV DNEVNIK
PERO SIMIĆ priredio 
Izdavač: NOVOSTI BEOGRAD
Kako je Titov dnevnik čuvan 58 godina i zašto ni njegovi najbliži saradnici nisu znali za njegovo postojanje... Kako se posle razlaza sa Staljinom održao na nogama, zašto je planirao da sa armojom i omladinom napusti Jugoslaviju, kako se tajnom diplomatijom sklonio pod američki kišobran i to novo prijateljstvo naplatio oružjem i milijardama dolara? Registar imena, Slike, Ćirilica, 191 str, Mag
Titov dnevnik je otkriven tek 2009. godine kada je Arhiv Josipa Broza Tita pripojen Arhivu Jugoslavije. Tito ga je vodio jako kratko, u vreme najvećeg straha od sovjetske vojne intervencije, od 2. novembra 1950. do 18. februara 1951.
Pero Simić (1946–2016) rođen je u selu Skočić kod Zvornika, Bosna i Hercegovina. Po profesiji je novinar, a po obrazovanju je ekonomista. Od 1968. do 1970. bio novinar fabričkog lista Viskoza u Loznici. Od 1971. do 1973. bio je predsednik Saveza omladine Srbije. Od 1973. do 2008. novinar Večernjih novosti u Beogradu. Od novembra 1998. do marta 2000. glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“ i direktor Kompanije Novosti a.d.


Titov dnevnik Josip Broz Tito SFRJ Polovne i antikvarne knjige 

Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoritiUBISTVO KNEZA MIHAILA događaji o kojima se nije smelo govoriti I i IIprikupio Il. N. Đukanović, reprint izdanja iz 1936Dve knjige, tvrd povez, ilustrovano, 352 +482 strane, sadržaj : 1.knj. TOPČIDERSKA KATASTROFA 1.Prolog 2.Ubistvo kneza Mihaila 3.Suđenje 4.Posmatranje sa strane 5.Vesti iz novina 6.Epilog, Svetoandrejska skupština, Milivoje Blaznavac - 2.knj. NEKOLIKO PRVAKA LIBERALNIH I ZAVERA 1.Liberali van Srbije 2.Liberali u Srbiji 3.Šta govori svet 4.Zabeleške istaknutih javnih radnika. U smiraj dana, 29. maja po starom ili 10. juna 1868. po novom kalendaru u Košutnjačkoj šumi, na tadašnjoj periferiji Beograda, ubijen je knez Mihailo Obrenović III. Srbija je tada izgubila svog Kneza, a Evropa Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljiceViktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida.Pored zalaganja tadašnjih velikih sila, a najviše zaslugom takvog kneza, Srbija je diplomatskim putem (čuvajući brojčano i kvalitetno svoj narod) 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i takođe, istim sultanovim fermanom, izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu. Bio je to, u tom trenutku, maksimum ispunjenja nacionalnih težnji i značajan korak u procesu sticanja nezavisnosti.Uz obaveznog službenog pratioca, ordonansa majora Svetozara Garašanina, sina tadašnjeg predsednika vlade Ilije Garašanina, i poslužitelja Mite, sa knezom su se u Košutnjak, tog kobnog popodneva, izvezle u šetnju i tri žene. Bile su to Tomanija Obrenović, kneževa strina, njena kći Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica, i Katarina Konstantinović, kneževa sestričina, odnosno Ankina kći i Tomanijina unuka.Od ranog popodneva u Košutnjaku su bila i četvorica zaverenika sa namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. Egzekutori su bili: braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, takođe je bio član zavereničke grupe, koji je bio zadužen da nabavi oružje, što je i realizovao. Pavle je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok se Đorđe u poslu nije iskazao, pa je za sebe često govorio da je bivši trgovac. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.Kosta Radovanović je prvi pucao na kneza, a zatim i ostali. Marić je prvo ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se potom onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su bespomoćno ležali na zemlji, dokrajčio je, s nekoliko uboda nožem, Kosta Radovanović.Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu. Zaverenici su pohapšeni i osuđeni, a ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno.Posle ubistva kneza Mihaila, kneževska dinastija Obrenović se nastavila Jevremovim potomstvom. Jevremov unuk Milan vladao je kao knez od 1868. do 1882. i kao kralj od 1882. do 1889. godine. Milan je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je vladao do 1903. godine, kada je ubijen. Sa kraljem Aleksandrom (nije imao dece) gasi se dinastija Obrenović.

Ubistvo kneza Mihaila

Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoriti
UBISTVO KNEZA MIHAILA događaji o kojima se nije smelo govoriti I i II
prikupio Il. N. Đukanović, reprint izdanja iz 1936
Dve knjige, tvrd povez, ilustrovano, 352 +482 strane, sadržaj : 1.knj. TOPČIDERSKA KATASTROFA 1.Prolog 2.Ubistvo kneza Mihaila 3.Suđenje 4.Posmatranje sa strane 5.Vesti iz novina 6.Epilog, Svetoandrejska skupština, Milivoje Blaznavac - 2.knj. NEKOLIKO PRVAKA LIBERALNIH I ZAVERA 1.Liberali van Srbije 2.Liberali u Srbiji 3.Šta govori svet 4.Zabeleške istaknutih javnih radnika.

U smiraj dana, 29. maja po starom ili 10. juna 1868. po novom kalendaru u Košutnjačkoj šumi, na tadašnjoj periferiji Beograda, ubijen je knez Mihailo Obrenović III. Srbija je tada izgubila svog Kneza, a Evropa Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljiceViktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida.
Pored zalaganja tadašnjih velikih sila, a najviše zaslugom takvog kneza, Srbija je diplomatskim putem (čuvajući brojčano i kvalitetno svoj narod) 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i takođe, istim sultanovim fermanom, izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu. Bio je to, u tom trenutku, maksimum ispunjenja nacionalnih težnji i značajan korak u procesu sticanja nezavisnosti.
Uz obaveznog službenog pratioca, ordonansa majora Svetozara Garašanina, sina tadašnjeg predsednika vlade Ilije Garašanina, i poslužitelja Mite, sa knezom su se u Košutnjak, tog kobnog popodneva, izvezle u šetnju i tri žene. Bile su to Tomanija Obrenović, kneževa strina, njena kći Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica, i Katarina Konstantinović, kneževa sestričina, odnosno Ankina kći i Tomanijina unuka.
Od ranog popodneva u Košutnjaku su bila i četvorica zaverenika sa namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. Egzekutori su bili: braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, takođe je bio član zavereničke grupe, koji je bio zadužen da nabavi oružje, što je i realizovao. Pavle je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok se Đorđe u poslu nije iskazao, pa je za sebe često govorio da je bivši trgovac. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.
Kosta Radovanović je prvi pucao na kneza, a zatim i ostali. Marić je prvo ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se potom onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su bespomoćno ležali na zemlji, dokrajčio je, s nekoliko uboda nožem, Kosta Radovanović.
Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu. Zaverenici su pohapšeni i osuđeni, a ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno.
Posle ubistva kneza Mihaila, kneževska dinastija Obrenović se nastavila Jevremovim potomstvom. Jevremov unuk Milan vladao je kao knez od 1868. do 1882. i kao kralj od 1882. do 1889. godine. Milan je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je vladao do 1903. godine, kada je ubijen. Sa kraljem Aleksandrom (nije imao dece) gasi se dinastija Obrenović.



 







Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoriti REPRINT IZDANJE IZ 1935 

Štefan CvajgMagelan - Fuše18X11 cmŠtefan Cvajg (nem. Stefan Zweig; Beč, 28. novembar 1881 — Petropolis, 22. februar 1942) bio je austrijski pisac, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu.Fernando Magelan (proleće 1480 — 27. april 1521; port. Fernão de Magalhães; šp. Fernando de Magallanes) je bio portugalski istraživač koji je plovio pod portugalskom i španskom zastavom. On je prvi otplovio iz Evrope u Aziju idući na zapad, prvi Evropljanin koji je prešao Tihi okean i prvi koji je vodio ekspediciju sa ciljem da oplovi zemaljsku kuglu. Mada je Magelan tragično izgubio život na Filipinima, pre povratka u Evropu, osamnaest članova njegove posade se vratilo u Španiju 1522. oplovivši Zemlju. Stupio je u službu Španije i poveo ekspediciju od 5 brodova da bi otkrio novi pomorski put za Molučka ostrva („Ostrva začina“); 1519/1520. ispitao je jugoistočne obale Južne Amerike, otkrio 1520, moreuz (kasnije nazvan Magelanov) i njim prošao u Veliki okean, koga je nazvao Tihi okean (Pacifik), jer u njemu nije doživeo bure kao u Atlantskom okeanu. Dospeo 1521. godine na Filipinska ostrva, gde je ubijen, a ekspedicija nastavila put oko sveta, koji je trajao do 1522. U Španiju se vratio samo brod „Viktorija“ sa 18 ljudi, pod zapovedništvom Sebastijana del Kana. Ovim prvim putovanjem oko sveta očigledno je dokazano da Zemlja ima loptast oblik.Magelanov pingvin je imenovan po njemu, pošto je on bio prvi Evropljanin da ga zapazi. Magelanova veština navigacije je isto tako priznata imenovanjem objekata asociranim sa zvezdama, uključujući Magelanske oblake, koji su danas poznati kao dve susedne patuljaste galaksije; bliznačkih mesečevih kratera Magelan i Magelan A; i jednog kratera na Marsu.Žozef Fuše, prvi vojvoda Otranta (21. maj 1759 — 25. decembar 1820.) je bio francuski političar iz perioda Francuske revolucije i Napoleonovih ratova. U periodu od 1792. do 1815. godine obavljao je funkciju ministra policije.

Magelan - Fuse

Štefan Cvajg
Magelan - Fuše
18X11 cm
Štefan Cvajg (nem. Stefan Zweig; Beč, 28. novembar 1881 — Petropolis, 22. februar 1942) bio je austrijski pisac, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu.
Fernando Magelan (proleće 1480 — 27. april 1521; port. Fernão de Magalhães; šp. Fernando de Magallanes) je bio portugalski istraživač koji je plovio pod portugalskom i španskom zastavom. On je prvi otplovio iz Evrope u Aziju idući na zapad, prvi Evropljanin koji je prešao Tihi okean i prvi koji je vodio ekspediciju sa ciljem da oplovi zemaljsku kuglu. Mada je Magelan tragično izgubio život na Filipinima, pre povratka u Evropu, osamnaest članova njegove posade se vratilo u Španiju 1522. oplovivši Zemlju. Stupio je u službu Španije i poveo ekspediciju od 5 brodova da bi otkrio novi pomorski put za Molučka ostrva („Ostrva začina“); 1519/1520. ispitao je jugoistočne obale Južne Amerike, otkrio 1520, moreuz (kasnije nazvan Magelanov) i njim prošao u Veliki okean, koga je nazvao Tihi okean (Pacifik), jer u njemu nije doživeo bure kao u Atlantskom okeanu. Dospeo 1521. godine na Filipinska ostrva, gde je ubijen, a ekspedicija nastavila put oko sveta, koji je trajao do 1522. U Španiju se vratio samo brod „Viktorija“ sa 18 ljudi, pod zapovedništvom Sebastijana del Kana. Ovim prvim putovanjem oko sveta očigledno je dokazano da Zemlja ima loptast oblik.
Magelanov pingvin je imenovan po njemu, pošto je on bio prvi Evropljanin da ga zapazi. Magelanova veština navigacije je isto tako priznata imenovanjem objekata asociranim sa zvezdama, uključujući Magelanske oblake, koji su danas poznati kao dve susedne patuljaste galaksije; bliznačkih mesečevih kratera Magelan i Magelan A; i jednog kratera na Marsu.
Žozef Fuše, prvi vojvoda Otranta (21. maj 1759 — 25. decembar 1820.) je bio francuski političar iz perioda Francuske revolucije i Napoleonovih ratova. U periodu od 1792. do 1815. godine obavljao je funkciju ministra policije.


Magelan - Fuše Štefan Cvajg  MAGELLAN FOUCHE Stefan Zweig  stara knjiga polovna knjiga 

Magelan - Fuše

Milovan Đilas Raspad i rat Dnevnik 1989-1995 Dnevničke beleške Milovana Đilasa, pisane od januara 1989. do njegove smrti aprila 1995, odličan su pregled tragedije Jugoslavije i njenih naroda i vredan istorijski dokument. Ali, one su i mnogo više od toga. Đilas beleži svoja razmišljanja i osećanja, strahove i tugu. Piše o opštoj dezorijentaciji, vulkanu očaja i mržnje, beznađu i haosu, groteski i tragediji, krvavom ambisu i bezumnoj, neizmernoj bedi... Beleži da će izgleda umreti s Jugoslavijom, a kasnije zapisuje kako je nažalost preživeo njen raspad samo da bi bio svedok krvavog građanskog rata.Njegov stil pisanja je jednostavan i jasan, živ i zanimljiv, povremeno i duhovit. Čitalac ima utisak da mu se Đilas obraća kao bliskom prijatelju, rođaku - neusiljeno i bez imalo nadmenosti. Beležeći svoje razgovore sa našim i stranim novinarima, intelektualcima i umetnicima, ličnostima iz političkog života, stranim diplomatama, Đilas dodaje kako je govorio onako kako misli. U stvari, činio je to celog života i zato postao svetski poznat disident i dugogodišnji politički zatvorenik.Duboko je razočaran političkim vođama, posebno srpskim i hrvatskim, osuđuje „Miloševićevo vlastoljublje” i „Tuđmanove zlokobne koncepcije”. Govori o „zaplivanju Srba i Hrvata u krv – krv svoju, budući su u biti ako ne isti, a ono sličan narod” i „vidi i osjeća Jugoslovene u bezumnom, besciljnom međusobnom istrebljivanju”. Možda ipak najviše tuguje nad srpskom nesrećom. A jedno od njegovih proročanstava je da će Srbi biti najveći gubitnici. Predviđa da će Zapad pomoći antisrpsku koaliciju, rat se proširiti na Bosnu i Hercegovinu, na Kosovu izbiti ustanak. I da će u budućnosti drugi uređivati odnose između Južnih Slovena, da će oni biti nemoćni. A ipak, uverava sebe da će se najgore ipak izbeći, da će se rešenja pronaći. Nikad ne prestaje da se nada i nema sumnje da ni danas ne bi prestao.

Dnevnik 1989-1995

Milovan Đilas 
Raspad i rat 
Dnevnik 1989-1995

Dnevničke beleške Milovana Đilasa, pisane od januara 1989. do njegove smrti aprila 1995, odličan su pregled tragedije Jugoslavije i njenih naroda i vredan istorijski dokument. Ali, one su i mnogo više od toga. Đilas beleži svoja razmišljanja i osećanja, strahove i tugu. Piše o opštoj dezorijentaciji, vulkanu očaja i mržnje, beznađu i haosu, groteski i tragediji, krvavom ambisu i bezumnoj, neizmernoj bedi... Beleži da će izgleda umreti s Jugoslavijom, a kasnije zapisuje kako je nažalost preživeo njen raspad samo da bi bio svedok krvavog građanskog rata.
Njegov stil pisanja je jednostavan i jasan, živ i zanimljiv, povremeno i duhovit. Čitalac ima utisak da mu se Đilas obraća kao bliskom prijatelju, rođaku - neusiljeno i bez imalo nadmenosti. Beležeći svoje razgovore sa našim i stranim novinarima, intelektualcima i umetnicima, ličnostima iz političkog života, stranim diplomatama, Đilas dodaje kako je govorio onako kako misli. U stvari, činio je to celog života i zato postao svetski poznat disident i dugogodišnji politički zatvorenik.
Duboko je razočaran političkim vođama, posebno srpskim i hrvatskim, osuđuje „Miloševićevo vlastoljublje” i „Tuđmanove zlokobne koncepcije”. Govori o „zaplivanju Srba i Hrvata u krv – krv svoju, budući su u biti ako ne isti, a ono sličan narod” i „vidi i osjeća Jugoslovene u bezumnom, besciljnom međusobnom istrebljivanju”. Možda ipak najviše tuguje nad srpskom nesrećom. A jedno od njegovih proročanstava je da će Srbi biti najveći gubitnici. Predviđa da će Zapad pomoći antisrpsku koaliciju, rat se proširiti na Bosnu i Hercegovinu, na Kosovu izbiti ustanak. I da će u budućnosti drugi uređivati odnose između Južnih Slovena, da će oni biti nemoćni. A ipak, uverava sebe da će se najgore ipak izbeći, da će se rešenja pronaći. Nikad ne prestaje da se nada i nema sumnje da ni danas ne bi prestao.


Milovan Đilas Raspad i rat Dnevnik 1989-1995 Milovan Djilas polovna knjiga

Vladimir DedijerDnevnik I-III1.od 6. aprila 1941. do 27. novembra 1942. 2.od 28. novembra 1942. do 10. novembra 1943. 3.od 10. novembra 1943. do 7.novembra 1944.Peto izdanjeVladimir Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) bio je akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.Tokom rata brižljivo je vodio svoj dnevnik, koji je posle rata objavljen.

Dnevnik I-III

Vladimir Dedijer
Dnevnik I-III
1.od 6. aprila 1941. do 27. novembra 1942. 2.od 28. novembra 1942. do 10. novembra 1943. 3.od 10. novembra 1943. do 7.novembra 1944.
Peto izdanje
Vladimir Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) bio je akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.
Tokom rata brižljivo je vodio svoj dnevnik, koji je posle rata objavljen.


Vladimir Dedijer Dnevnik I-III 
Vladimir Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990)
partizani NOB Drugi svetski rat dnevnik 

Vinston Leonard Spenser Čerčil (engl. Sir Winston Leonard Spencer Churchill; Vudstok, 30. novembar 1874 — London, 24. januar 1965) bio je britanski političar i premijer Ujedinjenog Kraljevstva u dva mandata od 1940. do 1945. i od 1951. do 1955. godine. Čerčil je takođe bio oficir u Britanskoj vojsci, ne-akademski istoričar, pisac i slikar. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1953. godine zbog svojih dela koje je pisao tokom celog života. Prvi je od samo osam ljudi koji su postali počasni građani SAD.Izvor: Vikipedija Saga o Čerčilu, porodici i otporu Na dan kad je Čerčil stupio na dužnost premijera, Adolf Hitler je napao Holandiju i Belgiju. Poljska i Čehoslovačka već su pale, a evakuacija iz Denkerka odigraće se dve sedmice kasnije. Sledećih dvanaest meseci Hitler je vodio nemilosrdnu kampanju bombardovanja u kojoj je poginulo 45.000 Britanaca. Čerčilov zadatak bio je da ujedini zemlju i nauči britanski narod „veštini neustrašivosti“. Ovo je priča o političkom riziku, ali i intimna drama smeštena na pozornice: Čekersa – Čerčilove premijerske kuće za odmor i ratnog utočišta, Dičlija – imanja na koje su se on i njegova svita povlačili kad je mesec najsjajniji, a pretnja od bombi najveća, i naravno, Dauning strita broj 10 – sedišta vlade. Oslanjajući se na dnevnike, izvornu arhivsku građu i tajne obaveštajne izveštaje – neki su otvoreni za javnost tek nedavno – Larson nam kroz novo sočivo pokazuje najmračniju godinu u istoriji Londona kroz svakodnevicu Čerčila, njegove porodice i grupe savetnika iz „Tajnog kruga“ kojima se obraćao u najtežim trenucima.

Dani slave i ocaja

Vinston Leonard Spenser Čerčil (engl. Sir Winston Leonard Spencer Churchill; Vudstok, 30. novembar 1874 — London, 24. januar 1965) bio je britanski političar i premijer Ujedinjenog Kraljevstva u dva mandata od 1940. do 1945. i od 1951. do 1955. godine. Čerčil je takođe bio oficir u Britanskoj vojsci, ne-akademski istoričar, pisac i slikar. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1953. godine zbog svojih dela koje je pisao tokom celog života. Prvi je od samo osam ljudi koji su postali počasni građani SAD.
Izvor: Vikipedija

Saga o Čerčilu, porodici i otporu

Na dan kad je Čerčil stupio na dužnost premijera, Adolf Hitler je napao Holandiju i Belgiju. Poljska i Čehoslovačka već su pale, a evakuacija iz Denkerka odigraće se dve sedmice kasnije. Sledećih dvanaest meseci Hitler je vodio nemilosrdnu kampanju bombardovanja u kojoj je poginulo 45.000 Britanaca. Čerčilov zadatak bio je da ujedini zemlju i nauči britanski narod „veštini neustrašivosti“.

Ovo je priča o političkom riziku, ali i intimna drama smeštena na pozornice: Čekersa – Čerčilove premijerske kuće za odmor i ratnog utočišta, Dičlija – imanja na koje su se on i njegova svita povlačili kad je mesec najsjajniji, a pretnja od bombi najveća, i naravno, Dauning strita broj 10 – sedišta vlade. Oslanjajući se na dnevnike, izvornu arhivsku građu i tajne obaveštajne izveštaje – neki su otvoreni za javnost tek nedavno – Larson nam kroz novo sočivo pokazuje najmračniju godinu u istoriji Londona kroz svakodnevicu Čerčila, njegove porodice i grupe savetnika iz „Tajnog kruga“ kojima se obraćao u najtežim trenucima.


Vinston Čerčil Drugi svetski rat Britanija Amerika Evropa Rusija Saga o Čerčilu, porodici i otporu

Istraži sve knjige

Prošetajte se našim pretraživačem bajkovitim predelima stare knjige, prođite kroz šumarke i livade polovne knjige, idite potokom retke knjige do izvora antikvarne knjige.