Glavni junak ove pripovesti je onaj kome je knjiga posvećena. Ovo su samo početne stranice romana kojeg on treba da nastavi da ispisuje svojim životom i svojim delom. Ovo je testament u kojem mu ostavljam zavet da bude čovek. Najteže je danas biti čovek. Danas je lako postati bilo šta – sem čoveka. Nekada smo ga tražili svećom. Bojim se da dolazi vreme kada će čoveka pronalaziti još samo arheolozi.&nbsp;Ova knjiga piše autobiografske i porodične priče, i pripoveda povest srpskog naroda. Pogotovu srpskog naroda koji se seli, beži, naseljava, gradi i ostaje. Pored toga, ova knjiga je i porodična basna. Pored ljudi i kamena, junaci ove priče su i porodične životinje, domaće ili divlje, svejedno je: u prirodnoj harmoniji i divlje biva pitomo. Osim toga, našim odlaskom tamo su ostali nezaštićeni i neispričani naši mitovi i legende, naši duhovi i aveti, naši grobovi i u njima naši preci, naši psi čuvari i smukovi čuvarkuće, naše pastrmke i jegulje, naše šume i cveće...Knjigu sam napisao za pet dana, neplanirano, u transu i nesvestan šta radim. Pogotovu nisam znao šta o i čemu ću pisati, dok sam pisao, ni kako ću pisati to o čemu nisam svestan dok pišem. Jednostavno je izašla iz mene, kao potreba a ne namera.''Vreme zlih pastrmki'' je roman koji govori o jednoj metohijskoj porodici koja je svoj vrhunac doživela u vreme turske vladavine, iako je bila srpska i hrišćanska porodica, i koja je najveću ekonomsku i političku moć posedovala početkom dvadesetog veka do Balkanskih ratova. Ta porodica je početkom prošlog veka bila deo ozbiljne prepiske između članova srpske vlade, konzula, naših i stranih, te turskih zvaničnika, povodom lokalnog rata koji su vodili sa drugom srpskom porodicom.Ta i druge porodice iz toga kraja su gradile kamene tvrđave, kule, koje su odolevale vremenu i ljudima, i nastavljaju da odolevaju, čim se knjige o njima pišu i slike o njima stvaraju. Građevine, pogotovu crkve, te groblja bilo u sećanju, ili u knjigama ili na platnima - jesu poslednji dokaz nečijeg postojanja: negde.I ako se može reći da je roman ''Vreme zlih pastrmki'' delimično pisan u najboljem značenju pojma postmodernizma, on se u stvari oslanja na oprobane recepte tradicionalizma. Ovo je knjiga, po mom pokušaju, koja u sebi sadrži mnogo skrivenih poruka i simbola, koje će svako za sebe pronalaziti i tumačiti. Ovo je porodična basna u maniru naših narodnih basni. Ovo je savremena proza vezana za kosovsku tragediju, ali i uopšte za srpsku istoriju. U ovoj knjizi ne treba tražiti patetike i patriotskog zanosa, ne treba se nadati zavičajnoj prozi, a još manje očekivati mondijalističke jalovosti. Ovo je moderna srpska proza vezana za srpske lomove, ispričana kroz sudbinu jedne životinjsko-ljudsko-prirodne porodice iz Metohije.&nbsp;Obzirom da je u pitanju porodična basna, neki od junaka ove knjige su i životinje. Pre svih smuk, pa onda jedan pas, te pastrmke i jegulje. Treba reći da je kult ''smuka čuvarkuće'' bio veoma jak i živ u podneblju gde smo živeli. Ljudi su izbegavali da ubijaju smukove koji su se vrteli oko njihovih kuća, smatrajući ih čuvarima svoga praga.&nbsp;Čuvari su bili i psi. Smatrani su članovima porodice. Ubistvo psa smatralo se atakom na člana porodice. Ostao je jedan šarplaninac do kraja i na našem kućnom pragu. Već izgladneo i oronuo, nije napustio kuću.Kroz opis borbe između pastrmki i jegulja, knjiga je pokušala da opiše borbu različitih naroda i vera, borbu za zemlju, za opstanak. Ta borba se nije vodila, brojala i dobijala mrtvima i ranjenima, nego rođenima i novostvorenima. Taj rat se nije dobijao zelenilom vlati trave i šarenim cvećem na livadi - već brojem ovaca koje su tu livadu brstile.Kaže knjiga: „Nisu pastrmke konačno pobedile oštrim zubima ili što ih je bilo više, nego porodom koji je bio spreman da nadoknadi gubitke“.Moj deda po ocu progovorio je tek kad je umro. Za života je taj bio škrt na jeziku, više radan nego deklarativan, više su ga poštovali nego što se on trudio da se nametne. Kaže knjiga: „Graditelj je bio čovek rada i reda, gradnje i izgradnje. On nije mnogo, nije uopšte, polagao na ljubav a decu je stvarao samo da imao kome da ostavi kuće koje je stekao i da ima ko da mu rasparča imanje kad za to dođe vreme.&nbsp;Graditeljeve žuljevite ruke su bile hraniteljke a ne maziteljke, one su znale da pomiluju ali nisu znale da miluju. Jedina slobodna aktivnost graditeljevih ruku, pre nego su ih u sanduku prekrstili i maramom vezali, bila je da se prekrsti, desnom, dok mu je leva visila besposleno. I krstio se škrto kako je i govorio, samo kad je potrebno, ni manje ni više. Veliki je to čovek bio jer se nije krstio bespotrebno.- Kad sam video da se ljudi krste na sve strane i svakim povodom, posle svake reči, posle svake čaše rakije, posle svake laži i krađe, znao sam da se sudnji dan približio i da će grobovi ostati sami – vajkao se deda praunuku koji ga nije sasvim razumeo mada je što se tiče krštenja povukao na njega“.Taj tihi i miran čovek je kroz život doživljavao filmske avanture: rodio se kao posmrče, otac mu je stradao u obračunu dve porodice, bio otiman kao dečak pa je plaćan otkup za njega, bežao ispred Nemaca kroz Drenicu a život mu spasio Arbanas, suočavao se sa divljim zverima i na prevaru umro – kad je odbio da se operiše. Njegova životna filozofija je glasila: „Idi ti svojim a ja ću mojim putem“.&nbsp;Tako je jednom na uskom planinskom putu sreo ogromnog medveda. Seo je na stom, poćutao i izgovorio čarobnu rečenicu. I medved je poćutao nekoliko trenutaka, dedi se činilo čitavu večnost, a onda se okrenuo i otišao niza stranu. Posle toga je bio još ćutljiviji i ako pre toga uopšte i nije govorio. U jednom dijalogu u knjizi, između mene i mog mrtvog dede on mi objašnjava svoj stav o svojim životnim prioritetima, kao odgovor na moje opravdanje što nisam radnik već pisac, i što ću ja ipak pisati o njemu i njegovim kućama, on mi odgovara ''da su o njemu dovoljno pisali posedovni listovi i tapije'', tako da mu moja književna i gologuzanijska pisanija nisu potrebna.Deda je za života, na ovaj ili onaj način, stvorio sedam kuća. Posle smrti, a bio je mrtav već dve decenije, izgradio je još toliko. On se rodio u turskoj državi, na srpskoj zemlji, gde Arbanasi zulum čine, u kući punoj turskih vojnika, i ideja o građenju kuća mu je došla još tada.- Ja prestadoh, neko vreme da se krstim uopšte – oglasi se drugi pradeda koji je nosio cipele broj pedeset – Obećaše mi boračku penziju. Uslov je bio da prestanem da se krstim, nije ih interesovalo jesam li se borio ili nisam. Bez krsta me i sahraniše, i bez popa. Eto, i kad preminuh, nadao sam se da ću dobiti tu penziju. Pa svi su dobijali, majka mu stara.Drugi deda, po majci, takođe junak ove knjige, znao je da govori nemuštim jezikom. Čuvao je ljude od zmija a još više zmije od ljudi. Miran, tih, vredan i radan, kao da nije ni bio svestan dara koji je imao. Čovek prirode, tako je vaspitavao i decu. Doduše, bezuspešno. Majka i danas sa strahom priča kako ju je terao da miluje zmije i da ih drži na glavi i oko vrata. Ta ista majka je i svedok da je zaista znao da govori sa zmijama, da je svojim očima gledala kako ih vabi i one bez straha dolaze kod njega. ''Zmije više ne čuvaju kuće, one ih sada pale. Tako sam čuo. Već dugo vremena ne govore nemušto, čak ni ljudski, samo ćute i pale. I kad progovore to je neki stranski jezik koji niko živi ni mrtvi ne razume'' – jada se deda u knjizi.Najzad, iako nije baš najglavniji junak - onda je meni veoma važan, najveći krivac za nastajanje ove knjige, jeste baba po ocu. Ona je za razliku od dede, koji je bio radnik, bila osoba koja je više polagala na duhovne segmente života. I kako je deda progovorio tek kad je umro, tako je baba zavolela Metohiju tek kad smo njeno telo položili u grob. ''Tek kad sam umrla, shvatila sam u kakvoj svetoj zemlji počivam'' – kaže ona u knjizi.I, zaista, pre smrti, čitavog života, žalila je za svojom Toplicom i svojim Mađarima, tamo gde je rođena. Knjiga kaže da: „...babina srbija to je jedan zapaljen koš od pruća u kojem ranjen leži njen mlađi brat i gori, dok bugari igraju oro, to su smrti od tifusa, metka i gripa u velikom ratu – brojem i redom majka, otac, tri brata, bratanac, bratanica i sestra – to je mesto iz kojeg će krenuti preživeli kolonizatori po nove patnje i nove smrti...“.Duboko religiozna, postila je, išla u crkvu, davala priloge, čitala je Sveto pismo i žitija. Pored toga, čitala je i svetovnu literaturu, knjige i novine. Zbog teškog detinjstva i mladosti kao da je u njoj tinjao neki žal za tim vremenima pa je svu ljubav iskazivala prema unučićima. Volela je da gleda Brankovu emisiju ''Kocka, kocka, kockica'' i da čita Baranina i ''Ilustrovanu politiku''. Ona me je ohrabrivala da čitam, iako bih zimi trošio mnogo drva čitajući do ranih jutarnjih sati, ona me je svojim autoritetom branila od kritika i zabrana.&nbsp;''Mi stari ljudi znamo da budemo teški, svesna sam ja toga. Dok smo živi, pogotovu kad se pojavi onaj nemac, ili kad počnemo da se plašimo smrti, ili kad postanemo sebični zbog manjka vremena. Još smo teži kad umremo. Starost, živa ili mrtva, želi da isisa mladost iz mladosti. Čuvaj se roditelja. Jednoga dana ćeš se probuditi i shvatiti da si stariji od njih. Stari ljudi i stare zemlje su pogubni za mlade ljude i mlađe narode. Tvoj zavičaj, prastara zemlja, stari dvori, stare crkve, stari običaji, staro postojanje. Čak je i voda stara tamo i ako teče i sve menja. Starost te zemlje tražila je mladost naroda, da bi opstala i preživljavala na aparatima, takoreć. Za tako staru zemlju trebalo je mnogo mladosti. A mladosti nije bilo. Za tako staru zemlju može se komotno reći da je to zemlja vampir. Bez sveže krvi, njoj nema opstanka'' – mudruje ova mudrica u knjizi.Kako ćemo završiti? Najbolje onako kako knjiga kaže. Treba čitati iz knjige. Rašta smo je pisali ako o njoj treba više da govorimo nego da iz nje progovaramo.

Glavni junak ove pripovesti je onaj kome je knjiga posvećena. Ovo su samo početne stranice romana kojeg on treba da nastavi da ispisuje svojim životom i svojim delom. Ovo je testament u kojem mu ostavljam zavet da bude čovek. Najteže je danas biti čovek. Danas je lako postati bilo šta – sem čoveka. Nekada smo ga tražili svećom. Bojim se da dolazi vreme kada će čoveka pronalaziti još samo arheolozi. 
Ova knjiga piše autobiografske i porodične priče, i pripoveda povest srpskog naroda. Pogotovu srpskog naroda koji se seli, beži, naseljava, gradi i ostaje. Pored toga, ova knjiga je i porodična basna. Pored ljudi i kamena, junaci ove priče su i porodične životinje, domaće ili divlje, svejedno je: u prirodnoj harmoniji i divlje biva pitomo. Osim toga, našim odlaskom tamo su ostali nezaštićeni i neispričani naši mitovi i legende, naši duhovi i aveti, naši grobovi i u njima naši preci, naši psi čuvari i smukovi čuvarkuće, naše pastrmke i jegulje, naše šume i cveće...
Knjigu sam napisao za pet dana, neplanirano, u transu i nesvestan šta radim. Pogotovu nisam znao šta o i čemu ću pisati, dok sam pisao, ni kako ću pisati to o čemu nisam svestan dok pišem. Jednostavno je izašla iz mene, kao potreba a ne namera.
''Vreme zlih pastrmki'' je roman koji govori o jednoj metohijskoj porodici koja je svoj vrhunac doživela u vreme turske vladavine, iako je bila srpska i hrišćanska porodica, i koja je najveću ekonomsku i političku moć posedovala početkom dvadesetog veka do Balkanskih ratova. Ta porodica je početkom prošlog veka bila deo ozbiljne prepiske između članova srpske vlade, konzula, naših i stranih, te turskih zvaničnika, povodom lokalnog rata koji su vodili sa drugom srpskom porodicom.
Ta i druge porodice iz toga kraja su gradile kamene tvrđave, kule, koje su odolevale vremenu i ljudima, i nastavljaju da odolevaju, čim se knjige o njima pišu i slike o njima stvaraju. Građevine, pogotovu crkve, te groblja bilo u sećanju, ili u knjigama ili na platnima - jesu poslednji dokaz nečijeg postojanja: negde.
I ako se može reći da je roman ''Vreme zlih pastrmki'' delimično pisan u najboljem značenju pojma postmodernizma, on se u stvari oslanja na oprobane recepte tradicionalizma. Ovo je knjiga, po mom pokušaju, koja u sebi sadrži mnogo skrivenih poruka i simbola, koje će svako za sebe pronalaziti i tumačiti. Ovo je porodična basna u maniru naših narodnih basni. Ovo je savremena proza vezana za kosovsku tragediju, ali i uopšte za srpsku istoriju. U ovoj knjizi ne treba tražiti patetike i patriotskog zanosa, ne treba se nadati zavičajnoj prozi, a još manje očekivati mondijalističke jalovosti. Ovo je moderna srpska proza vezana za srpske lomove, ispričana kroz sudbinu jedne životinjsko-ljudsko-prirodne porodice iz Metohije. 
Obzirom da je u pitanju porodična basna, neki od junaka ove knjige su i životinje. Pre svih smuk, pa onda jedan pas, te pastrmke i jegulje. Treba reći da je kult ''smuka čuvarkuće'' bio veoma jak i živ u podneblju gde smo živeli. Ljudi su izbegavali da ubijaju smukove koji su se vrteli oko njihovih kuća, smatrajući ih čuvarima svoga praga. 
Čuvari su bili i psi. Smatrani su članovima porodice. Ubistvo psa smatralo se atakom na člana porodice. Ostao je jedan šarplaninac do kraja i na našem kućnom pragu. Već izgladneo i oronuo, nije napustio kuću.
Kroz opis borbe između pastrmki i jegulja, knjiga je pokušala da opiše borbu različitih naroda i vera, borbu za zemlju, za opstanak. Ta borba se nije vodila, brojala i dobijala mrtvima i ranjenima, nego rođenima i novostvorenima. Taj rat se nije dobijao zelenilom vlati trave i šarenim cvećem na livadi - već brojem ovaca koje su tu livadu brstile.
Kaže knjiga: „Nisu pastrmke konačno pobedile oštrim zubima ili što ih je bilo više, nego porodom koji je bio spreman da nadoknadi gubitke“.
Moj deda po ocu progovorio je tek kad je umro. Za života je taj bio škrt na jeziku, više radan nego deklarativan, više su ga poštovali nego što se on trudio da se nametne. Kaže knjiga: „Graditelj je bio čovek rada i reda, gradnje i izgradnje. On nije mnogo, nije uopšte, polagao na ljubav a decu je stvarao samo da imao kome da ostavi kuće koje je stekao i da ima ko da mu rasparča imanje kad za to dođe vreme. Graditeljeve žuljevite ruke su bile hraniteljke a ne maziteljke, one su znale da pomiluju ali nisu znale da miluju. Jedina slobodna aktivnost graditeljevih ruku, pre nego su ih u sanduku prekrstili i maramom vezali, bila je da se prekrsti, desnom, dok mu je leva visila besposleno. I krstio se škrto kako je i govorio, samo kad je potrebno, ni manje ni više. Veliki je to čovek bio jer se nije krstio bespotrebno.
- Kad sam video da se ljudi krste na sve strane i svakim povodom, posle svake reči, posle svake čaše rakije, posle svake laži i krađe, znao sam da se sudnji dan približio i da će grobovi ostati sami – vajkao se deda praunuku koji ga nije sasvim razumeo mada je što se tiče krštenja povukao na njega“.
Taj tihi i miran čovek je kroz život doživljavao filmske avanture: rodio se kao posmrče, otac mu je stradao u obračunu dve porodice, bio otiman kao dečak pa je plaćan otkup za njega, bežao ispred Nemaca kroz Drenicu a život mu spasio Arbanas, suočavao se sa divljim zverima i na prevaru umro – kad je odbio da se operiše. Njegova životna filozofija je glasila: „Idi ti svojim a ja ću mojim putem“. 
Tako je jednom na uskom planinskom putu sreo ogromnog medveda. Seo je na stom, poćutao i izgovorio čarobnu rečenicu. I medved je poćutao nekoliko trenutaka, dedi se činilo čitavu večnost, a onda se okrenuo i otišao niza stranu. Posle toga je bio još ćutljiviji i ako pre toga uopšte i nije govorio. U jednom dijalogu u knjizi, između mene i mog mrtvog dede on mi objašnjava svoj stav o svojim životnim prioritetima, kao odgovor na moje opravdanje što nisam radnik već pisac, i što ću ja ipak pisati o njemu i njegovim kućama, on mi odgovara ''da su o njemu dovoljno pisali posedovni listovi i tapije'', tako da mu moja književna i gologuzanijska pisanija nisu potrebna.
Deda je za života, na ovaj ili onaj način, stvorio sedam kuća. Posle smrti, a bio je mrtav već dve decenije, izgradio je još toliko. On se rodio u turskoj državi, na srpskoj zemlji, gde Arbanasi zulum čine, u kući punoj turskih vojnika, i ideja o građenju kuća mu je došla još tada.
- Ja prestadoh, neko vreme da se krstim uopšte – oglasi se drugi pradeda koji je nosio cipele broj pedeset – Obećaše mi boračku penziju. Uslov je bio da prestanem da se krstim, nije ih interesovalo jesam li se borio ili nisam. Bez krsta me i sahraniše, i bez popa. Eto, i kad preminuh, nadao sam se da ću dobiti tu penziju. Pa svi su dobijali, majka mu stara.
Drugi deda, po majci, takođe junak ove knjige, znao je da govori nemuštim jezikom. Čuvao je ljude od zmija a još više zmije od ljudi. Miran, tih, vredan i radan, kao da nije ni bio svestan dara koji je imao. Čovek prirode, tako je vaspitavao i decu. Doduše, bezuspešno. Majka i danas sa strahom priča kako ju je terao da miluje zmije i da ih drži na glavi i oko vrata. Ta ista majka je i svedok da je zaista znao da govori sa zmijama, da je svojim očima gledala kako ih vabi i one bez straha dolaze kod njega. ''Zmije više ne čuvaju kuće, one ih sada pale. Tako sam čuo. Već dugo vremena ne govore nemušto, čak ni ljudski, samo ćute i pale. I kad progovore to je neki stranski jezik koji niko živi ni mrtvi ne razume'' – jada se deda u knjizi.
Najzad, iako nije baš najglavniji junak - onda je meni veoma važan, najveći krivac za nastajanje ove knjige, jeste baba po ocu. Ona je za razliku od dede, koji je bio radnik, bila osoba koja je više polagala na duhovne segmente života. I kako je deda progovorio tek kad je umro, tako je baba zavolela Metohiju tek kad smo njeno telo položili u grob. ''Tek kad sam umrla, shvatila sam u kakvoj svetoj zemlji počivam'' – kaže ona u knjizi.
I, zaista, pre smrti, čitavog života, žalila je za svojom Toplicom i svojim Mađarima, tamo gde je rođena. Knjiga kaže da: „...babina srbija to je jedan zapaljen koš od pruća u kojem ranjen leži njen mlađi brat i gori, dok bugari igraju oro, to su smrti od tifusa, metka i gripa u velikom ratu – brojem i redom majka, otac, tri brata, bratanac, bratanica i sestra – to je mesto iz kojeg će krenuti preživeli kolonizatori po nove patnje i nove smrti...“.
Duboko religiozna, postila je, išla u crkvu, davala priloge, čitala je Sveto pismo i žitija. Pored toga, čitala je i svetovnu literaturu, knjige i novine. Zbog teškog detinjstva i mladosti kao da je u njoj tinjao neki žal za tim vremenima pa je svu ljubav iskazivala prema unučićima. Volela je da gleda Brankovu emisiju ''Kocka, kocka, kockica'' i da čita Baranina i ''Ilustrovanu politiku''. Ona me je ohrabrivala da čitam, iako bih zimi trošio mnogo drva čitajući do ranih jutarnjih sati, ona me je svojim autoritetom branila od kritika i zabrana. 
''Mi stari ljudi znamo da budemo teški, svesna sam ja toga. Dok smo živi, pogotovu kad se pojavi onaj nemac, ili kad počnemo da se plašimo smrti, ili kad postanemo sebični zbog manjka vremena. Još smo teži kad umremo. Starost, živa ili mrtva, želi da isisa mladost iz mladosti. Čuvaj se roditelja. Jednoga dana ćeš se probuditi i shvatiti da si stariji od njih. Stari ljudi i stare zemlje su pogubni za mlade ljude i mlađe narode. Tvoj zavičaj, prastara zemlja, stari dvori, stare crkve, stari običaji, staro postojanje. Čak je i voda stara tamo i ako teče i sve menja. Starost te zemlje tražila je mladost naroda, da bi opstala i preživljavala na aparatima, takoreć. Za tako staru zemlju trebalo je mnogo mladosti. A mladosti nije bilo. Za tako staru zemlju može se komotno reći da je to zemlja vampir. Bez sveže krvi, njoj nema opstanka'' – mudruje ova mudrica u knjizi.
Kako ćemo završiti? Najbolje onako kako knjiga kaže. Treba čitati iz knjige. Rašta smo je pisali ako o njoj treba više da govorimo nego da iz nje progovaramo.


Vreme zlih pastrmki

Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.Izvor: Vikipedija&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude?&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!Piše: Igor Đurić

Psece godine I-II

Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.
Izvor: Vikipedija
         
Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude? 
   Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.
Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.
Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.
„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)
Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.
Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.
Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.
Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.
Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!
Piše: Igor Đurić


nobelova nagrada Ginter Gras nacizam Nemačka fašizam Drugi svetski rat Adolf Hitler

Pseće godine I-II

Cigansko groblje Živojin Pavlović Reč i misao ŽIVOJIN PAVLOVIĆ - CIGANSKO GROBLJE, knjiga.Mek povez.Odlično očuvana, 222 strane, format 18cm, edicija Reč i misao, Rad 1990. godina.Cigansko groblje i druge pripovetke.﻿Zivojin Pavlovic, knjizevnik i filmski reditelj, rodjen je 1933. godine u Sapcu. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Preminuo je u Beogradu 1998. godine.Objavio je knjige pripovedaka: Krivudava reka (1963, 1994), Dve veceri u jesen (1967, Nagrada Isidora Sekulic), Cigansko groblje (1972), Ubijao sam bikove (1985, 1988), Kriske vremena (1993, Andri?eva nagrada za pripovetku), Blato (1999), knjige novela: Dnevnik nepoznatog (1965), Vetar u suvoj travi (1976) i Krugovi (1993); knjige proze Belina sutra (1984), Flogiston (1989) i Azbuka (1990); romane Lutke; Lutke na bunjistu (1965, 1991), Kain i Avelj (1969, 1986), Zadah tela (1982, 1985, 1987, 1988, 1990), Oni vise ne postoje (1985, 1987), Zid smrti (1985, 1986, 1987, NIN-ova nagrada za roman godine), Lov na tigrove (1988), Raslo mi je badem drvo (1988), Vasar na Svetog Arandjela (1990), Trag divljaci (1991), Lapot (1992, NIN-ova nagrada za roman godine), Biljna krv (1995), Simetrija (1996) i Dolap (1997); knjige eseja Film u skolskim klupama (1964), Djavolji film (1969, 1996), O odvratnom (1972, 1982), Balkanski dzez (1989) i Davne godine (1997); knjige razgovora Jezgro napetosti (1990) i Ludilo u ogledalu (1992); dnevnike Ispljuvak pun krvi (1984. zabranjen, 1990), Otkucaji (1998) i Dnevnici I-VI (2000); cetiri filmska scenarija Revolucija, tavni talas (1991) i knjigu epistolarne proze Voltin luk (sa Goranom Milasinovicem, 1996)Rezirao je sledece filmove: Zive vode (omibus Kapi, vode, ratnici, 1962), Obruc (omnibus Grad, 1963, zabranjen), Neprijatelj (1965, Zlatna maska na I festivalu mediteranskog filma), Povratak (1966), Budjenje pacova (1967, Zlatna arena za reziju u Puli, Srebrni medved za reziju na festivalu u Berlinu), Kad budem mrtav i beo (1968, Velika zlatna arena u Puli, I nagrada za najbolji film na festivalu u Karlovim Varima), Zaseda (1969, Zlatni lav na festivalu u Veneciji), Crveno klasje (1971, Velika zlatna arena u Puli, Zlatna arena za reziju, Zlatna plaketa za scenario prema literarnom delu na festivalu u Berlinu), Let mrtve ptice (1973), Pesma (tv film u 6 epizoda, 1974), Hajka (1976, Zlatna arena za reziju), Dovidjenja u sledecem ratu (1980), Zadah tela (1983, Velika zlatna arena u Puli, Zlatna arena za reziju, Zlatna arena za scenario), Na putu za Katangu (1987, Zlatni gladijator), Dezerter (1992, Srebrna mimoza, Zlatna maslina za najbolji film na festivalu mediteranskog filma u Bastiji), Drzava mrtvih (1997).Dobitnik je mnogih medjunarodnih i domacih nagrada za literaturu i film. Godine 1996. dobio je nagradu “Felix romuliana” za zivotno delo.

Cigansko groblje

Cigansko groblje 
Živojin Pavlović 
Reč i misao

ŽIVOJIN PAVLOVIĆ - CIGANSKO GROBLJE, knjiga.
Mek povez.
Odlično očuvana, 222 strane, format 18cm, edicija Reč i misao, Rad 1990. godina.
Cigansko groblje i druge pripovetke.
Zivojin Pavlovic, knjizevnik i filmski reditelj, rodjen je 1933. godine u Sapcu. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu. Preminuo je u Beogradu 1998. godine.Objavio je knjige pripovedaka: Krivudava reka (1963, 1994), Dve veceri u jesen (1967, Nagrada Isidora Sekulic), Cigansko groblje (1972), Ubijao sam bikove (1985, 1988), Kriske vremena (1993, Andri?eva nagrada za pripovetku), Blato (1999), knjige novela: Dnevnik nepoznatog (1965), Vetar u suvoj travi (1976) i Krugovi (1993); knjige proze Belina sutra (1984), Flogiston (1989) i Azbuka (1990); romane Lutke; Lutke na bunjistu (1965, 1991), Kain i Avelj (1969, 1986), Zadah tela (1982, 1985, 1987, 1988, 1990), Oni vise ne postoje (1985, 1987), Zid smrti (1985, 1986, 1987, NIN-ova nagrada za roman godine), Lov na tigrove (1988), Raslo mi je badem drvo (1988), Vasar na Svetog Arandjela (1990), Trag divljaci (1991), Lapot (1992, NIN-ova nagrada za roman godine), Biljna krv (1995), Simetrija (1996) i Dolap (1997); knjige eseja Film u skolskim klupama (1964), Djavolji film (1969, 1996), O odvratnom (1972, 1982), Balkanski dzez (1989) i Davne godine (1997); knjige razgovora Jezgro napetosti (1990) i Ludilo u ogledalu (1992); dnevnike Ispljuvak pun krvi (1984. zabranjen, 1990), Otkucaji (1998) i Dnevnici I-VI (2000); cetiri filmska scenarija Revolucija, tavni talas (1991) i knjigu epistolarne proze Voltin luk (sa Goranom Milasinovicem, 1996)Rezirao je sledece filmove: Zive vode (omibus Kapi, vode, ratnici, 1962), Obruc (omnibus Grad, 1963, zabranjen), Neprijatelj (1965, Zlatna maska na I festivalu mediteranskog filma), Povratak (1966), Budjenje pacova (1967, Zlatna arena za reziju u Puli, Srebrni medved za reziju na festivalu u Berlinu), Kad budem mrtav i beo (1968, Velika zlatna arena u Puli, I nagrada za najbolji film na festivalu u Karlovim Varima), Zaseda (1969, Zlatni lav na festivalu u Veneciji), Crveno klasje (1971, Velika zlatna arena u Puli, Zlatna arena za reziju, Zlatna plaketa za scenario prema literarnom delu na festivalu u Berlinu), Let mrtve ptice (1973), Pesma (tv film u 6 epizoda, 1974), Hajka (1976, Zlatna arena za reziju), Dovidjenja u sledecem ratu (1980), Zadah tela (1983, Velika zlatna arena u Puli, Zlatna arena za reziju, Zlatna arena za scenario), Na putu za Katangu (1987, Zlatni gladijator), Dezerter (1992, Srebrna mimoza, Zlatna maslina za najbolji film na festivalu mediteranskog filma u Bastiji), Drzava mrtvih (1997).Dobitnik je mnogih medjunarodnih i domacih nagrada za literaturu i film. Godine 1996. dobio je nagradu “Felix romuliana” za zivotno delo.


Cigansko groblje Živojin Pavlović Reč i misao priče polovne knjige stare knjige antikvarne knjige

Knjiga prva:Indijska filozofija i odabrani tekstovi;Knjiga druga:Iran, Islam, Kina, Japan i odabrani tekstovi.Čedomil Veljačić, filozof, indolog, rođen je u Zagrebu (18. 6. 1915), a umro u Berkliju, Kalifornija (28. 12. 1997). Diplomirao je 1939. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a doktorirao na istom fakultetu 1962., s tezom „Komparativno izučavanje indijske i evropske filozofije“.

Filozofija istocnih naroda

Knjiga prva:
Indijska filozofija i odabrani tekstovi;
Knjiga druga:
Iran, Islam, Kina, Japan i odabrani tekstovi.
Čedomil Veljačić, filozof, indolog, rođen je u Zagrebu (18. 6. 1915), a umro u Berkliju, Kalifornija (28. 12. 1997). Diplomirao je 1939. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a doktorirao na istom fakultetu 1962., s tezom „Komparativno izučavanje indijske i evropske filozofije“.


Indijska filozofija Iran, Islam, Kina, Japan Filozofija istočnih naroda

Filozofija istočnih naroda

PREGLED POVIJESTI UMJETNOSTI - Slavko BatušićRazvoj graditeljstva, kiparstva i slikarstva od najstarijih vremena do danas s tumačem stranih naziva i pojmova.192 STR. Sa mnogo ilustracija i fotografija17 x 24 cmŠkolska knjiga, Zagreb 1969

Pregled povijesti umjetnosti

PREGLED POVIJESTI UMJETNOSTI - Slavko Batušić
Razvoj graditeljstva, kiparstva i slikarstva od najstarijih vremena do danas s tumačem stranih naziva i pojmova.
192 STR. Sa mnogo ilustracija i fotografija
17 x 24 cm
Školska knjiga, Zagreb 1969


Ivo VojnovićEkvinocijo - Drama u četiri činaIvan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski književnik i pravnik, član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpskeporodice Vojnovića.KNJIŽEVNI ROD I VRSTA DJELA: drama u 4 činaLIKOVI:FRANO DRAŽIĆ, kapetan pomorskiNIKO MARINOVIĆ, bogataš iz AmerikeIVO LEDINIĆ, meštar na škaruTONI, djetić u LedinićaMARIJA od posteLUCIJA, djevojka u Frana DražićaPAVO, barkarijolVLAHO slijepiGROBARANICA, Franova kćiJELE, majka Ive L.KATA, Pavova ženajedan stari mornarpomorci, radnici na škaru, ženice, djeca, narodMESTO I VREME RADNJE: malo pristanište dubrovačkog primorja godine 186

Ekvinocijo

Ivo Vojnović
Ekvinocijo - Drama u četiri čina
Ivan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski književnik i pravnik, član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpskeporodice Vojnovića.
KNJIŽEVNI ROD I VRSTA DJELA: drama u 4 čina
LIKOVI:
FRANO DRAŽIĆ, kapetan pomorski
NIKO MARINOVIĆ, bogataš iz Amerike
IVO LEDINIĆ, meštar na škaru
TONI, djetić u Ledinića
MARIJA od poste
LUCIJA, djevojka u Frana Dražića
PAVO, barkarijol
VLAHO slijepi
GROBAR
ANICA, Franova kći
JELE, majka Ive L.
KATA, Pavova žena
jedan stari mornar
pomorci, radnici na škaru, ženice, djeca, narod
MESTO I VREME RADNJE: malo pristanište dubrovačkog primorja godine 186


Ekvinocijo Ivo Vojnović satara knjiga antikvarna knjiga polovna knjiga

Marti Misterija - Karavađov kod, br. 13Izdavač: Veseli četvrtakGodina izdavanja: 2010Bonelli serijal: Marti MisterijaScenario: Alfredo CastelliCrtež:Daniele CaluriNaslovna strana: Giancarlo AlessandriniOriginalni naslov: Il codice CaravaggioBroj originalne edicije: 291Jezik: SrpskiZemlja: ItalijaEdicija: Redovna serijaFormat: 148 x 205 mmPovez: Meki povezBroj strana: 160Boja: Crno-beloMarti i Java su u Firenci zbog muzičkog festivala, ali i zbog skupljanja materijala za novu epizodu italijanskih Misterijinih misterija, kad su već tu. Tema je malecno ostrvo Pijanoza, koja krije zanimljive tajne poput ranohrišćanskih katakombi i templara. U celu priču upliće se i Martijev producent Aron, koji želi da epizoda bude posvećena Karavađu. I zaista, kada se desi jedno ubistvo upravo na Pijanozi, Marti i Java će nevoljno krenuti za dešifrovanjem Karavađovog koda…

Marti Misterija - Karavadjov kod

Marti Misterija - Karavađov kod, br. 13
Izdavač: Veseli četvrtak
Godina izdavanja: 2010
Bonelli serijal: Marti Misterija
Scenario: Alfredo Castelli
Crtež:Daniele Caluri
Naslovna strana: Giancarlo Alessandrini
Originalni naslov: Il codice Caravaggio
Broj originalne edicije: 291
Jezik: Srpski
Zemlja: Italija
Edicija: Redovna serija
Format: 148 x 205 mm
Povez: Meki povez
Broj strana: 160
Boja: Crno-belo
Marti i Java su u Firenci zbog muzičkog festivala, ali i zbog skupljanja materijala za novu epizodu italijanskih Misterijinih misterija, kad su već tu. Tema je malecno ostrvo Pijanoza, koja krije zanimljive tajne poput ranohrišćanskih katakombi i templara. U celu priču upliće se i Martijev producent Aron, koji želi da epizoda bude posvećena Karavađu. I zaista, kada se desi jedno ubistvo upravo na Pijanozi, Marti i Java će nevoljno krenuti za dešifrovanjem Karavađovog koda…


Marti Misterija - Karavađov kod, br. 13, strip, Veseli četvrtak, Marti i Java su u Firenci zbog muzičkog festivala. Tema je malecno ostrvo Pijanoza,

Marti Misterija - Karavađov kod

Prota Mateja NenadovićMemoariMemoari su jedno od najboljih dela srpske memoarske književnosti. U njima je zapisano mnoštvo podataka o ljudima i događajima iz perioda Prvog srpskog ustanka. Upravo zato oni predstavljaju dragocen dokument tog vremena.Prota Mateja Nenadović (1777–1854) bio je sin kneza Alekse Nenadovića, pogubljenog u Seči knezova. Bio je vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta i diplomata. Sa stricem Jakovom pokrenuo Prvi srpski ustanak u valjevskoj i šabačkoj nahiji. Pregovarao je s Turcima i Rusijom i time uspostavio prve diplomatske kontakte ustanika sa stranim državama.

Memoari

Prota Mateja Nenadović
Memoari
Memoari su jedno od najboljih dela srpske memoarske književnosti. U njima je zapisano mnoštvo podataka o ljudima i događajima iz perioda Prvog srpskog ustanka. Upravo zato oni predstavljaju dragocen dokument tog vremena.
Prota Mateja Nenadović (1777–1854) bio je sin kneza Alekse Nenadovića, pogubljenog u Seči knezova. Bio je vojvoda iz Prvog srpskog ustanka, predsednik Praviteljstvujuščeg sovjeta i diplomata. Sa stricem Jakovom pokrenuo Prvi srpski ustanak u valjevskoj i šabačkoj nahiji. Pregovarao je s Turcima i Rusijom i time uspostavio prve diplomatske kontakte ustanika sa stranim državama. 


Prota Mateja Nenadović Memoari Prvi srpski ustanak stare knjige polovne knjige

Vreme zlih pastrmki

Igor Đurić

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja

Dostojevski