<a href="https://staraknjiga.com/knjiga/vreme-zlih-pastrmki-igor-djuric" rel="noopener noreferrer" target="_blank" class="ql-size-large"> NARUČI KNJIGU NA OVOM LINKU! </a> Glavni junak ove pripovesti je onaj kome je knjiga posvećena. Ovo su samo početne stranice romana kojeg on treba da nastavi da ispisuje svojim životom i svojim delom. Ovo je testament u kojem mu ostavljam zavet da bude čovek. Najteže je danas biti čovek. Danas je lako postati bilo šta – sem čoveka. Nekada smo ga tražili svećom. Bojim se da dolazi vreme kada će čoveka pronalaziti još samo arheolozi.&nbsp; Ova knjiga piše autobiografske i porodične priče, i pripoveda povest srpskog naroda. Pogotovu srpskog naroda koji se seli, beži, naseljava, gradi i ostaje. Pored toga, ova knjiga je i porodična basna. Pored ljudi i kamena, junaci ove priče su i porodične životinje, domaće ili divlje, svejedno je: u prirodnoj harmoniji i divlje biva pitomo. Osim toga, našim odlaskom tamo su ostali nezaštićeni i neispričani naši mitovi i legende, naši duhovi i aveti, naši grobovi i u njima naši preci, naši psi čuvari i smukovi čuvarkuće, naše pastrmke i jegulje, naše šume i cveće... Knjigu sam napisao za pet dana, neplanirano, u transu i nesvestan šta radim. Pogotovu nisam znao šta o i čemu ću pisati, dok sam pisao, ni kako ću pisati to o čemu nisam svestan dok pišem. Jednostavno je izašla iz mene, kao potreba a ne namera. ''Vreme zlih pastrmki'' je roman koji govori o jednoj metohijskoj porodici koja je svoj vrhunac doživela u vreme turske vladavine, iako je bila srpska i hrišćanska porodica, i koja je najveću ekonomsku i političku moć posedovala početkom dvadesetog veka do Balkanskih ratova. Ta porodica je početkom prošlog veka bila deo ozbiljne prepiske između članova srpske vlade, konzula, naših i stranih, te turskih zvaničnika, povodom lokalnog rata koji su vodili sa drugom srpskom porodicom. Ta i druge porodice iz toga kraja su gradile kamene tvrđave, kule, koje su odolevale vremenu i ljudima, i nastavljaju da odolevaju, čim se knjige o njima pišu i slike o njima stvaraju. Građevine, pogotovu crkve, te groblja bilo u sećanju, ili u knjigama ili na platnima - jesu poslednji dokaz nečijeg postojanja: negde. I ako se može reći da je roman ''Vreme zlih pastrmki'' delimično pisan u najboljem značenju pojma postmodernizma, on se u stvari oslanja na oprobane recepte tradicionalizma. Ovo je knjiga, po mom pokušaju, koja u sebi sadrži mnogo skrivenih poruka i simbola, koje će svako za sebe pronalaziti i tumačiti. Ovo je porodična basna u maniru naših narodnih basni. Ovo je savremena proza vezana za kosovsku tragediju, ali i uopšte za srpsku istoriju. U ovoj knjizi ne treba tražiti patetike i patriotskog zanosa, ne treba se nadati zavičajnoj prozi, a još manje očekivati mondijalističke jalovosti. Ovo je moderna srpska proza vezana za srpske lomove, ispričana kroz sudbinu jedne životinjsko-ljudsko-prirodne porodice iz Metohije.&nbsp; Obzirom da je u pitanju porodična basna, neki od junaka ove knjige su i životinje. Pre svih smuk, pa onda jedan pas, te pastrmke i jegulje. Treba reći da je kult ''smuka čuvarkuće'' bio veoma jak i živ u podneblju gde smo živeli. Ljudi su izbegavali da ubijaju smukove koji su se vrteli oko njihovih kuća, smatrajući ih čuvarima svoga praga.&nbsp; Čuvari su bili i psi. Smatrani su članovima porodice. Ubistvo psa smatralo se atakom na člana porodice. Ostao je jedan šarplaninac do kraja i na našem kućnom pragu. Već izgladneo i oronuo, nije napustio kuću. Kroz opis borbe između pastrmki i jegulja, knjiga je pokušala da opiše borbu različitih naroda i vera, borbu za zemlju, za opstanak. Ta borba se nije vodila, brojala i dobijala mrtvima i ranjenima, nego rođenima i novostvorenima. Taj rat se nije dobijao zelenilom vlati trave i šarenim cvećem na livadi - već brojem ovaca koje su tu livadu brstile. Kaže knjiga: „Nisu pastrmke konačno pobedile oštrim zubima ili što ih je bilo više, nego porodom koji je bio spreman da nadoknadi gubitke“. Moj deda po ocu progovorio je tek kad je umro. Za života je taj bio škrt na jeziku, više radan nego deklarativan, više su ga poštovali nego što se on trudio da se nametne. Kaže knjiga: „Graditelj je bio čovek rada i reda, gradnje i izgradnje. On nije mnogo, nije uopšte, polagao na ljubav a decu je stvarao samo da imao kome da ostavi kuće koje je stekao i da ima ko da mu rasparča imanje kad za to dođe vreme.&nbsp;Graditeljeve žuljevite ruke su bile hraniteljke a ne maziteljke, one su znale da pomiluju ali nisu znale da miluju. Jedina slobodna aktivnost graditeljevih ruku, pre nego su ih u sanduku prekrstili i maramom vezali, bila je da se prekrsti, desnom, dok mu je leva visila besposleno. I krstio se škrto kako je i govorio, samo kad je potrebno, ni manje ni više. Veliki je to čovek bio jer se nije krstio bespotrebno". - Kad sam video da se ljudi krste na sve strane i svakim povodom, posle svake reči, posle svake čaše rakije, posle svake laži i krađe, znao sam da se sudnji dan približio i da će grobovi ostati sami – vajkao se deda praunuku koji ga nije sasvim razumeo mada je što se tiče krštenja povukao na njega“. Taj tihi i miran čovek je kroz život doživljavao filmske avanture: rodio se kao posmrče, otac mu je stradao u obračunu dve porodice, bio otiman kao dečak pa je plaćan otkup za njega, bežao ispred Nemaca kroz Drenicu a život mu spasio Arbanas, suočavao se sa divljim zverima i na prevaru umro – kad je odbio da se operiše. Njegova životna filozofija je glasila: „Idi ti svojim a ja ću mojim putem“.&nbsp; Tako je jednom na uskom planinskom putu sreo ogromnog medveda. Seo je na stom, poćutao i izgovorio čarobnu rečenicu. I medved je poćutao nekoliko trenutaka, dedi se činilo čitavu večnost, a onda se okrenuo i otišao niza stranu. Posle toga je bio još ćutljiviji i ako pre toga uopšte i nije govorio. U jednom dijalogu u knjizi, između mene i mog mrtvog dede on mi objašnjava svoj stav o svojim životnim prioritetima, kao odgovor na moje opravdanje što nisam radnik već pisac, i što ću ja ipak pisati o njemu i njegovim kućama, on mi odgovara ''da su o njemu dovoljno pisali posedovni listovi i tapije'', tako da mu moja književna i gologuzanijska pisanija nisu potrebna. Deda je za života, na ovaj ili onaj način, stvorio sedam kuća. Posle smrti, a bio je mrtav već dve decenije, izgradio je još toliko. On se rodio u turskoj državi, na srpskoj zemlji, gde Arbanasi zulum čine, u kući punoj turskih vojnika, i ideja o građenju kuća mu je došla još tada. - Ja prestadoh, neko vreme da se krstim uopšte – oglasi se drugi pradeda koji je nosio cipele broj pedeset – Obećaše mi boračku penziju. Uslov je bio da prestanem da se krstim, nije ih interesovalo jesam li se borio ili nisam. Bez krsta me i sahraniše, i bez popa. Eto, i kad preminuh, nadao sam se da ću dobiti tu penziju. Pa svi su dobijali, majka mu stara. Drugi deda, po majci, takođe junak ove knjige, znao je da govori nemuštim jezikom. Čuvao je ljude od zmija a još više zmije od ljudi. Miran, tih, vredan i radan, kao da nije ni bio svestan dara koji je imao. Čovek prirode, tako je vaspitavao i decu. Doduše, bezuspešno. Majka i danas sa strahom priča kako ju je terao da miluje zmije i da ih drži na glavi i oko vrata. Ta ista majka je i svedok da je zaista znao da govori sa zmijama, da je svojim očima gledala kako ih vabi i one bez straha dolaze kod njega. ''Zmije više ne čuvaju kuće, one ih sada pale. Tako sam čuo. Već dugo vremena ne govore nemušto, čak ni ljudski, samo ćute i pale. I kad progovore to je neki stranski jezik koji niko živi ni mrtvi ne razume'' – jada se deda u knjizi. Najzad, iako nije baš najglavniji junak - onda je meni veoma važan, najveći krivac za nastajanje ove knjige, jeste baba po ocu. Ona je za razliku od dede, koji je bio radnik, bila osoba koja je više polagala na duhovne segmente života. I kako je deda progovorio tek kad je umro, tako je baba zavolela Metohiju tek kad smo njeno telo položili u grob. ''Tek kad sam umrla, shvatila sam u kakvoj svetoj zemlji počivam'' – kaže ona u knjizi. I, zaista, pre smrti, čitavog života, žalila je za svojom Toplicom i svojim Mađarima, tamo gde je rođena. Knjiga kaže da: „...babina srbija to je jedan zapaljen koš od pruća u kojem ranjen leži njen mlađi brat i gori, dok bugari igraju oro, to su smrti od tifusa, metka i gripa u velikom ratu – brojem i redom majka, otac, tri brata, bratanac, bratanica i sestra – to je mesto iz kojeg će krenuti preživeli kolonizatori po nove patnje i nove smrti...“. Duboko religiozna, postila je, išla u crkvu, davala priloge, čitala je Sveto pismo i žitija. Pored toga, čitala je i svetovnu literaturu, knjige i novine. Zbog teškog detinjstva i mladosti kao da je u njoj tinjao neki žal za tim vremenima pa je svu ljubav iskazivala prema unučićima. Volela je da gleda Brankovu emisiju ''Kocka, kocka, kockica'' i da čita Baranina i ''Ilustrovanu politiku''. Ona me je ohrabrivala da čitam, iako bih zimi trošio mnogo drva čitajući do ranih jutarnjih sati, ona me je svojim autoritetom branila od kritika i zabrana.&nbsp; ''Mi stari ljudi znamo da budemo teški, svesna sam ja toga. Dok smo živi, pogotovu kad se pojavi onaj nemac, ili kad počnemo da se plašimo smrti, ili kad postanemo sebični zbog manjka vremena. Još smo teži kad umremo. Starost, živa ili mrtva, želi da isisa mladost iz mladosti. Čuvaj se roditelja. Jednoga dana ćeš se probuditi i shvatiti da si stariji od njih. Stari ljudi i stare zemlje su pogubni za mlade ljude i mlađe narode. Tvoj zavičaj, prastara zemlja, stari dvori, stare crkve, stari običaji, staro postojanje. Čak je i voda stara tamo i ako teče i sve menja. Starost te zemlje tražila je mladost naroda, da bi opstala i preživljavala na aparatima, takoreć. Za tako staru zemlju trebalo je mnogo mladosti. A mladosti nije bilo. Za tako staru zemlju može se komotno reći da je to zemlja vampir. Bez sveže krvi, njoj nema opstanka'' – mudruje ova mudrica u knjizi. Kako ćemo završiti? Najbolje onako kako knjiga kaže. Treba čitati iz knjige. Rašta smo je pisali ako o njoj treba više da govorimo nego da iz nje progovaramo.*КРАЈ КЊИГЕ: Jednoga dana budnosti unuk od graditelja, stvoriteljke, krotitelja i mudrice, začuo je glasove iz dvorišta: neko ga je zvao, ne po imenu, nego po onome po čemu će biti upamćen: - Očeeee!!! Izašao je i video svog sina pored hrpe ljutog i oštrog kamena. Sa leve strane, pored same noge, stajalo je štene psa sa šare, a u desnoj ruci je držao jaje od smuka. - Ćale, najzad je gotovo. Opet ćemo imati pravu kuću i biti svoji na svome. Unuku graditelja i njegovom ocu potekoše suze niz lice, dok mu se dete smejalo zadovoljno i nikad srećnije. Bio je to njegov do tada najlepši smeh. - Čim završim kuću, vežem psa i smuk se opili, spremaj svadbu, valja kuću popunjavati i one koji će je raskućiti: rađati. Rašta i graditi ako nije za potomke koji će to rasprodavati. Samo treba graditi čvrsto, ko pradeda, da bi im trebalo mnogo vremena i velike muke da sve raskuće. - Sine, da te pitam nešto – zausti kroz suze unuk graditeljev. - Pitaj stari – smejao se od srca i dalje praunuk graditeljev i novi graditelj. - Planiraš li da se vraćaš? - Ja ne, ali on i njegova deca planiraju – odgovori mu sin milujući trbuh svoje buduće supruge. I zagrliše se otac i sin, prvi put posle kosovske bitke. * * * Deda graditelj više ne dolazi u san. Jer sna nema. Jer snova više nema. Ni baba. Ni oni drugi. Niko više ne dolazi. Par puta je krotitelj slao poruke po zmijama ali one ne bi stigle do onoga kome su namenjene. Nije dolazio u san ni otac, tu blizu sahranjen, takoreć' u komšiluku. Nema više ni traga ni glasa od predaka. Ali zato potomak kleše kamen u dvorištu, punom parom. Onda je unuk graditeljev čuo da su tamo u zavičaju iskopali groblje njegovih predaka i da sada izmešane kosti jecaju i vrište jedne preko drugih, na istoj gomili. Najbolnije i najglasnije jecaju i vrište kosti babe stvaraoca, koja je upravo zavolela zemlju u kojoj počiva. Ovi što su iskopali grobove unukovih predaka su onda pokušali da posade zimzeleno drveće ali je ono odbilo da raste. Onda su počeli da im se rađaju telići sa dve glave i ovce sa tri noge a dece im je bilo sve manje: postajali su stara nacija kopači tuđih grobova. To je, dakle bio kraj i novi početak, shvatio je unuk od graditelja. Ne računaj više na pretke, ne računaj više na sebe: divi se potomstvu. Shvatio je i bi mu lakše. Počinje nova istorija porodice koja će se brojati od novoga graditelja. Sa šakama na slepoočnicama i laktovima na stolu, gleda ovaj rukopis otac od novog graditelja najlepših kuća od kamena koje će krštena zemlja videti. Gleda u slova i pita se: kako da ih samo još jednom domami u san, kaže im novosti i oprosti se od njih? Zna da je to teška rabota a zna i lakši način. I biće taj lakši način da se susretne sa precima, čim dođe vreme za to. Prvo mora unucima da sagradi kamenu kuću od kamenih reči i ljutog kamena govora, da se loza nastavi ali i da loza pamti. Možda posle toga opet progovori deda graditelj, ovoga puta kroz njegovo pero. Biće to, ono da se sretne sa svojim precima, čim završi knjigu. A knjiga je gotova. Gleda u slova gotove knjige otac od graditelja kuća od kamena i kleše ljuti kamen, slaže šaru na šaru, pravi sklad od nesklada, mekoću od tvrdoće. Miluje kamen otac novoga graditelja, umiljava mu se, kamenu, hoće da kod tog zlotvora stvori utisak poetičnosti – za unuke ga sprema, da im pravi ladovinu, da ih greje. Gleda u slova nekadašnji unuk a sad otac od graditelja i sprema se da napiše poslednje, da zacementira zadnji samar na crepu i zatvori korice. Tako je i učinio: zatvorio je korice i svesku odneo sinu: - Evo sam kuću od kamenih reči sačinio. Za unuke. Iste noći, došao je deda, ovoga puta na javi, ne u snu, jer mu unuk više ne spava i ne sanja. Potapšao je po ramenu svoga unuka vidno ponosan. Onda ga je zagrlio, prvi put u životu i smrti, i umro u tom zagrljaju. Ovoga puta stvarno. Ostatak porodice ožive. Ovoga puta stvarno. Onaj ko je ovo zapisao mogao je polako da poče sa pripremama za put ka svojim precima. Puna srca. U dvorištu se kamen kleše. Ovo je kraj.

    NARUČI KNJIGU NA OVOM LINKU! 

  Glavni junak ove pripovesti je onaj kome je knjiga posvećena. Ovo su samo početne stranice romana kojeg on treba da nastavi da ispisuje svojim životom i svojim delom. Ovo je testament u kojem mu ostavljam zavet da bude čovek. Najteže je danas biti čovek. Danas je lako postati bilo šta – sem čoveka. Nekada smo ga tražili svećom. Bojim se da dolazi vreme kada će čoveka pronalaziti još samo arheolozi. 
      Ova knjiga piše autobiografske i porodične priče, i pripoveda povest srpskog naroda. Pogotovu srpskog naroda koji se seli, beži, naseljava, gradi i ostaje. Pored toga, ova knjiga je i porodična basna. Pored ljudi i kamena, junaci ove priče su i porodične životinje, domaće ili divlje, svejedno je: u prirodnoj harmoniji i divlje biva pitomo. Osim toga, našim odlaskom tamo su ostali nezaštićeni i neispričani naši mitovi i legende, naši duhovi i aveti, naši grobovi i u njima naši preci, naši psi čuvari i smukovi čuvarkuće, naše pastrmke i jegulje, naše šume i cveće...
     Knjigu sam napisao za pet dana, neplanirano, u transu i nesvestan šta radim. Pogotovu nisam znao šta o i čemu ću pisati, dok sam pisao, ni kako ću pisati to o čemu nisam svestan dok pišem. Jednostavno je izašla iz mene, kao potreba a ne namera.
     ''Vreme zlih pastrmki'' je roman koji govori o jednoj metohijskoj porodici koja je svoj vrhunac doživela u vreme turske vladavine, iako je bila srpska i hrišćanska porodica, i koja je najveću ekonomsku i političku moć posedovala početkom dvadesetog veka do Balkanskih ratova. Ta porodica je početkom prošlog veka bila deo ozbiljne prepiske između članova srpske vlade, konzula, naših i stranih, te turskih zvaničnika, povodom lokalnog rata koji su vodili sa drugom srpskom porodicom.
      Ta i druge porodice iz toga kraja su gradile kamene tvrđave, kule, koje su odolevale vremenu i ljudima, i nastavljaju da odolevaju, čim se knjige o njima pišu i slike o njima stvaraju. Građevine, pogotovu crkve, te groblja bilo u sećanju, ili u knjigama ili na platnima - jesu poslednji dokaz nečijeg postojanja: negde.
      I ako se može reći da je roman ''Vreme zlih pastrmki'' delimično pisan u najboljem značenju pojma postmodernizma, on se u stvari oslanja na oprobane recepte tradicionalizma. Ovo je knjiga, po mom pokušaju, koja u sebi sadrži mnogo skrivenih poruka i simbola, koje će svako za sebe pronalaziti i tumačiti. Ovo je porodična basna u maniru naših narodnih basni. Ovo je savremena proza vezana za kosovsku tragediju, ali i uopšte za srpsku istoriju. U ovoj knjizi ne treba tražiti patetike i patriotskog zanosa, ne treba se nadati zavičajnoj prozi, a još manje očekivati mondijalističke jalovosti. Ovo je moderna srpska proza vezana za srpske lomove, ispričana kroz sudbinu jedne životinjsko-ljudsko-prirodne porodice iz Metohije. 
      Obzirom da je u pitanju porodična basna, neki od junaka ove knjige su i životinje. Pre svih smuk, pa onda jedan pas, te pastrmke i jegulje. Treba reći da je kult ''smuka čuvarkuće'' bio veoma jak i živ u podneblju gde smo živeli. Ljudi su izbegavali da ubijaju smukove koji su se vrteli oko njihovih kuća, smatrajući ih čuvarima svoga praga. 
      Čuvari su bili i psi. Smatrani su članovima porodice. Ubistvo psa smatralo se atakom na člana porodice. Ostao je jedan šarplaninac do kraja i na našem kućnom pragu. Već izgladneo i oronuo, nije napustio kuću.
      Kroz opis borbe između pastrmki i jegulja, knjiga je pokušala da opiše borbu različitih naroda i vera, borbu za zemlju, za opstanak. Ta borba se nije vodila, brojala i dobijala mrtvima i ranjenima, nego rođenima i novostvorenima. Taj rat se nije dobijao zelenilom vlati trave i šarenim cvećem na livadi - već brojem ovaca koje su tu livadu brstile.
      Kaže knjiga: „Nisu pastrmke konačno pobedile oštrim zubima ili što ih je bilo više, nego porodom koji je bio spreman da nadoknadi gubitke“.
      Moj deda po ocu progovorio je tek kad je umro. Za života je taj bio škrt na jeziku, više radan nego deklarativan, više su ga poštovali nego što se on trudio da se nametne.
      Kaže knjiga: „Graditelj je bio čovek rada i reda, gradnje i izgradnje. On nije mnogo, nije uopšte, polagao na ljubav a decu je stvarao samo da imao kome da ostavi kuće koje je stekao i da ima ko da mu rasparča imanje kad za to dođe vreme. Graditeljeve žuljevite ruke su bile hraniteljke a ne maziteljke, one su znale da pomiluju ali nisu znale da miluju. Jedina slobodna aktivnost graditeljevih ruku, pre nego su ih u sanduku prekrstili i maramom vezali, bila je da se prekrsti, desnom, dok mu je leva visila besposleno. I krstio se škrto kako je i govorio, samo kad je potrebno, ni manje ni više. Veliki je to čovek bio jer se nije krstio bespotrebno".
     - Kad sam video da se ljudi krste na sve strane i svakim povodom, posle svake reči, posle svake čaše rakije, posle svake laži i krađe, znao sam da se sudnji dan približio i da će grobovi ostati sami – vajkao se deda praunuku koji ga nije sasvim razumeo mada je što se tiče krštenja povukao na njega“.
      Taj tihi i miran čovek je kroz život doživljavao filmske avanture: rodio se kao posmrče, otac mu je stradao u obračunu dve porodice, bio otiman kao dečak pa je plaćan otkup za njega, bežao ispred Nemaca kroz Drenicu a život mu spasio Arbanas, suočavao se sa divljim zverima i na prevaru umro – kad je odbio da se operiše. Njegova životna filozofija je glasila: „Idi ti svojim a ja ću mojim putem“. 
      Tako je jednom na uskom planinskom putu sreo ogromnog medveda. Seo je na stom, poćutao i izgovorio čarobnu rečenicu. I medved je poćutao nekoliko trenutaka, dedi se činilo čitavu večnost, a onda se okrenuo i otišao niza stranu. Posle toga je bio još ćutljiviji i ako pre toga uopšte i nije govorio. U jednom dijalogu u knjizi, između mene i mog mrtvog dede on mi objašnjava svoj stav o svojim životnim prioritetima, kao odgovor na moje opravdanje što nisam radnik već pisac, i što ću ja ipak pisati o njemu i njegovim kućama, on mi odgovara ''da su o njemu dovoljno pisali posedovni listovi i tapije'', tako da mu moja književna i gologuzanijska pisanija nisu potrebna.
     Deda je za života, na ovaj ili onaj način, stvorio sedam kuća. Posle smrti, a bio je mrtav već dve decenije, izgradio je još toliko. On se rodio u turskoj državi, na srpskoj zemlji, gde Arbanasi zulum čine, u kući punoj turskih vojnika, i ideja o građenju kuća mu je došla još tada.
     - Ja prestadoh, neko vreme da se krstim uopšte – oglasi se drugi pradeda koji je nosio cipele broj pedeset – Obećaše mi boračku penziju. Uslov je bio da prestanem da se krstim, nije ih interesovalo jesam li se borio ili nisam. Bez krsta me i sahraniše, i bez popa. Eto, i kad preminuh, nadao sam se da ću dobiti tu penziju. Pa svi su dobijali, majka mu stara.
      Drugi deda, po majci, takođe junak ove knjige, znao je da govori nemuštim jezikom. Čuvao je ljude od zmija a još više zmije od ljudi. Miran, tih, vredan i radan, kao da nije ni bio svestan dara koji je imao. Čovek prirode, tako je vaspitavao i decu. Doduše, bezuspešno. Majka i danas sa strahom priča kako ju je terao da miluje zmije i da ih drži na glavi i oko vrata. Ta ista majka je i svedok da je zaista znao da govori sa zmijama, da je svojim očima gledala kako ih vabi i one bez straha dolaze kod njega. ''Zmije više ne čuvaju kuće, one ih sada pale. Tako sam čuo. Već dugo vremena ne govore nemušto, čak ni ljudski, samo ćute i pale. I kad progovore to je neki stranski jezik koji niko živi ni mrtvi ne razume'' – jada se deda u knjizi.
     Najzad, iako nije baš najglavniji junak - onda je meni veoma važan, najveći krivac za nastajanje ove knjige, jeste baba po ocu. Ona je za razliku od dede, koji je bio radnik, bila osoba koja je više polagala na duhovne segmente života. I kako je deda progovorio tek kad je umro, tako je baba zavolela Metohiju tek kad smo njeno telo položili u grob. ''Tek kad sam umrla, shvatila sam u kakvoj svetoj zemlji počivam'' – kaže ona u knjizi.
      I, zaista, pre smrti, čitavog života, žalila je za svojom Toplicom i svojim Mađarima, tamo gde je rođena. Knjiga kaže da: „...babina srbija to je jedan zapaljen koš od pruća u kojem ranjen leži njen mlađi brat i gori, dok bugari igraju oro, to su smrti od tifusa, metka i gripa u velikom ratu – brojem i redom majka, otac, tri brata, bratanac, bratanica i sestra – to je mesto iz kojeg će krenuti preživeli kolonizatori po nove patnje i nove smrti...“.
      Duboko religiozna, postila je, išla u crkvu, davala priloge, čitala je Sveto pismo i žitija. Pored toga, čitala je i svetovnu literaturu, knjige i novine. Zbog teškog detinjstva i mladosti kao da je u njoj tinjao neki žal za tim vremenima pa je svu ljubav iskazivala prema unučićima. Volela je da gleda Brankovu emisiju ''Kocka, kocka, kockica'' i da čita Baranina i ''Ilustrovanu politiku''. Ona me je ohrabrivala da čitam, iako bih zimi trošio mnogo drva čitajući do ranih jutarnjih sati, ona me je svojim autoritetom branila od kritika i zabrana. 
      ''Mi stari ljudi znamo da budemo teški, svesna sam ja toga. Dok smo živi, pogotovu kad se pojavi onaj nemac, ili kad počnemo da se plašimo smrti, ili kad postanemo sebični zbog manjka vremena. Još smo teži kad umremo. Starost, živa ili mrtva, želi da isisa mladost iz mladosti. Čuvaj se roditelja. Jednoga dana ćeš se probuditi i shvatiti da si stariji od njih. Stari ljudi i stare zemlje su pogubni za mlade ljude i mlađe narode. Tvoj zavičaj, prastara zemlja, stari dvori, stare crkve, stari običaji, staro postojanje. Čak je i voda stara tamo i ako teče i sve menja. Starost te zemlje tražila je mladost naroda, da bi opstala i preživljavala na aparatima, takoreć. Za tako staru zemlju trebalo je mnogo mladosti. A mladosti nije bilo.    Za tako staru zemlju može se komotno reći da je to zemlja vampir. Bez sveže krvi, njoj nema opstanka'' – mudruje ova mudrica u knjizi.
     Kako ćemo završiti? Najbolje onako kako knjiga kaže. Treba čitati iz knjige. Rašta smo je pisali ako o njoj treba više da govorimo nego da iz nje progovaramo.
*
КРАЈ КЊИГЕ:
     Jednoga dana budnosti unuk od graditelja, stvoriteljke, krotitelja i mudrice, začuo je glasove iz dvorišta: neko ga je zvao, ne po imenu, nego po onome po čemu će biti upamćen:
     - Očeeee!!!
     Izašao je i video svog sina pored hrpe ljutog i oštrog  kamena. Sa leve strane, pored same noge, stajalo je štene psa sa šare, a u desnoj ruci je držao jaje od smuka.
     - Ćale, najzad je gotovo. Opet ćemo imati pravu kuću i biti svoji na svome.
     Unuku graditelja i njegovom ocu potekoše suze niz lice, dok mu se dete smejalo zadovoljno i nikad srećnije. Bio je to njegov do tada najlepši smeh.
     - Čim završim kuću, vežem psa i smuk se opili, spremaj svadbu, valja kuću popunjavati i one koji će je raskućiti: rađati. Rašta i graditi ako nije za potomke koji će to rasprodavati. Samo treba graditi čvrsto, ko pradeda, da bi im trebalo mnogo vremena i velike muke da sve raskuće.
     - Sine, da te pitam nešto – zausti kroz suze unuk graditeljev.
     - Pitaj stari – smejao se od srca i dalje praunuk graditeljev i novi graditelj.
    - Planiraš li da se vraćaš?
    - Ja ne, ali on i njegova deca planiraju – odgovori mu sin milujući trbuh svoje buduće supruge.
     I zagrliše se otac i sin, prvi put posle kosovske bitke.

 *     *     *

      Deda graditelj više ne dolazi u san. Jer sna nema. Jer snova više nema. Ni baba. Ni oni drugi. Niko više ne dolazi. Par puta je krotitelj slao poruke po zmijama ali one ne bi stigle do onoga kome su namenjene. Nije dolazio u san ni otac, tu blizu sahranjen, takoreć' u komšiluku. Nema više ni traga ni glasa od predaka. Ali zato potomak kleše kamen u dvorištu, punom parom. 
      Onda je unuk graditeljev čuo da su tamo u zavičaju iskopali groblje njegovih predaka i da sada izmešane kosti jecaju i vrište jedne preko drugih, na istoj gomili. Najbolnije i najglasnije jecaju i vrište kosti babe stvaraoca, koja je upravo zavolela zemlju u kojoj počiva. Ovi što su iskopali grobove unukovih predaka su onda pokušali da posade zimzeleno drveće ali je ono odbilo da raste. Onda su počeli da im se rađaju telići sa dve glave i ovce sa tri noge a dece im je bilo sve manje: postajali su stara nacija kopači tuđih grobova. To je, dakle bio kraj i novi početak, shvatio je unuk od graditelja. Ne računaj više na pretke, ne računaj više na sebe: divi se potomstvu. Shvatio je i bi mu lakše. Počinje nova istorija porodice koja će se brojati od novoga graditelja.
     Sa šakama na slepoočnicama i laktovima na stolu, gleda ovaj rukopis otac od novog graditelja najlepših kuća od kamena koje će krštena zemlja videti. Gleda u slova i pita se: kako da ih samo još jednom domami u san, kaže im novosti i oprosti se od njih? Zna da je to teška rabota a zna i lakši način. I biće taj lakši način da se susretne sa precima, čim dođe vreme za to. Prvo mora unucima da sagradi kamenu kuću od kamenih reči i ljutog kamena govora, da se loza nastavi ali i da loza pamti. Možda posle toga opet progovori deda graditelj, ovoga puta kroz njegovo pero. Biće to, ono da se sretne sa svojim precima, čim završi knjigu. A knjiga je gotova.
     Gleda u slova gotove knjige otac od graditelja kuća od kamena i kleše ljuti kamen, slaže šaru na šaru, pravi sklad od nesklada, mekoću od tvrdoće. Miluje kamen otac novoga graditelja, umiljava mu se, kamenu, hoće da kod tog zlotvora stvori utisak poetičnosti – za unuke ga sprema, da im pravi ladovinu, da ih greje. Gleda u slova nekadašnji unuk a sad otac od graditelja i sprema se da napiše poslednje, da zacementira zadnji samar na crepu i zatvori korice. Tako je i učinio: zatvorio je korice i svesku odneo sinu:
     - Evo sam kuću od kamenih reči sačinio. Za unuke.
     Iste noći, došao je deda, ovoga puta na javi, ne u snu, jer mu unuk više ne spava i ne sanja. Potapšao je po ramenu svoga unuka vidno ponosan. Onda ga je zagrlio, prvi put u životu i smrti, i umro u tom zagrljaju.
     Ovoga puta stvarno.
    Ostatak porodice ožive.
     Ovoga puta stvarno.
    Onaj ko je ovo zapisao mogao je polako da poče sa pripremama za put ka svojim precima. Puna srca. U dvorištu se kamen kleše.
    Ovo je kraj.


Vreme zlih pastrmki

Branko Radičević, Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Milan Rakić, &nbsp;Vojislav Ilić, &nbsp;Đura Jakšić, Jovan Jovanović ZmajBogdan Popović&nbsp;je bio jedan od najznačajnijih srpskih književnih kritičara i esejista.Rođen je u Beogradu&nbsp;1863.&nbsp;godine. Čuveni književni kritičar umro je&nbsp;1944.&nbsp;godine. Bavio se i likovnom kritikom. Poznavao je devet svetskih jezika. „Antologiju novije srpske lirike“ sastavio je, i po svom ukusu stvorio, književni kritičar Bogdan Popović. Predgovor je napisan o Uskrsu 1911. godine. Kako je i sam urednik rekao „Antologija“ je sastavljena „od početka do kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim“. Bez obzira na književnu i kultirnu istoriju koja je iznedrila svoja pravila, urednik je birao pesme pema njihovoj lepoti. Tako nam je dao „zbirku cveća novije srpske lirike“.

Antologija novije srpske knjizevnosti

Branko Radičević, Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Milan Rakić,  Vojislav Ilić,  Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj
Bogdan Popović je bio jedan od najznačajnijih srpskih književnih kritičara i esejista.
Rođen je u Beogradu 1863. godine. Čuveni književni kritičar umro je 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Poznavao je devet svetskih jezika.

„Antologiju novije srpske lirike“ sastavio je, i po svom ukusu stvorio, književni kritičar Bogdan Popović. Predgovor je napisan o Uskrsu 1911. godine. Kako je i sam urednik rekao „Antologija“ je sastavljena „od početka do kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim“. Bez obzira na književnu i kultirnu istoriju koja je iznedrila svoja pravila, urednik je birao pesme pema njihovoj lepoti. Tako nam je dao „zbirku cveća novije srpske lirike“.


Branko Radičević, Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Milan Rakić,  Vojislav Ilić,  Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj Bogdan Popović

Antologija novije srpske književnosti

Pablo NerudaPriznajem da sam živeo - MemoariPablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude.Priznajem da sam živeo knjiga je memoara čuvenog čileanskog pesnika Pabla Nerude, dobitnika Nobelove nagrade za književnost. U njoj Neruda pripoveda ne samo o glavnim događajima iz svog života već i o okolnostima i svetu u kojima je stvarao svoje najpoznatije pesme.Pesnik je maestralno izložio svoje viđenje umetnosti i poezije, razloge zbog kojih je do kraja života branio svoje političke stavove, a istovremeno se vrlo živopisno prisećao izvesnih ličnosti s političke i umetničke scene svog doba, od kojih su mnoge bili njegovi dobri prijatelji poput Garsije Lorke, Albertija, Migela Ernandesa, Elijara, Aragona...

Priznajem da sam ziveo

Pablo Neruda
Priznajem da sam živeo - Memoari
Pablo Neruda, pravo ime Neftali Rikardo Rejes (šp. Pablo Neruda; 12. jul 1904 — 23. septembar 1973), bio je čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Svoj literarni pseudonim Neruda koji je kasnije prihvatio kao lično ime, izveo je od imena češkog pesnika i pisca Jana Nerude.
Priznajem da sam živeo knjiga je memoara čuvenog čileanskog pesnika Pabla Nerude, dobitnika Nobelove nagrade za književnost. U njoj Neruda pripoveda ne samo o glavnim događajima iz svog života već i o okolnostima i svetu u kojima je stvarao svoje najpoznatije pesme.
Pesnik je maestralno izložio svoje viđenje umetnosti i poezije, razloge zbog kojih je do kraja života branio svoje političke stavove, a istovremeno se vrlo živopisno prisećao izvesnih ličnosti s političke i umetničke scene svog doba, od kojih su mnoge bili njegovi dobri prijatelji poput Garsije Lorke, Albertija, Migela Ernandesa, Elijara, Aragona...


Pablo Neruda
Priznajem da sam živeo - Memoari
 čileanski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost.

Priznajem da sam živeo

Srpski pesniciMatica srpska 1-10 kompletTvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Matica Srpska, 19891. Milan Rakic – Pesme2. Laza Kostic – Pesme3. Djura Jaksic – Pesme4. Branko Radicevic – Pesme5. Vojislav Ilic – Pesme6. Jovan Jovanovic Zmaj – Pesme7. Vladislav Petkovic Dis – Pesme8. Mileta Jaksic – Pesme9. Jovan Ducic – Pesme10. Aleksa Santic – Pesme

SRPSKI PESNICI 

Srpski pesnici
Matica srpska 1-10 komplet
Tvrdi povez sa zaštitnim omotom

Izdavač Matica Srpska, 1989
1. Milan Rakic – Pesme
2. Laza Kostic – Pesme
3. Djura Jaksic – Pesme
4. Branko Radicevic – Pesme
5. Vojislav Ilic – Pesme
6. Jovan Jovanovic Zmaj – Pesme
7. Vladislav Petkovic Dis – Pesme
8. Mileta Jaksic – Pesme
9. Jovan Ducic – Pesme
10. Aleksa Santic – Pesme


Srpski pesnici
Matica srpska 1-10 komplet
Tvrdi povez sa zaštitnim omotom
Izdavač Matica Srpska, 1989



Onomastika jednog dela Ibarskog KolašinaRadislav PumpalovićDren, Zagulj, Crepulja, Krligate, Prkovac, Gornji Strmac, Mala Kaludra, Velika Kaludra, Jabuka, Prevlak, Čečevo, Kovače, Gornji Jasenovik, Rezala, Tušiće, Vukojeviće, Banje i zaseoci Klečke i Špilje, Gornje Varage, Dragaljice, Brnjak, Preseka, Oklace, Babiće, Peroše, Izbeg, Donji Strmac, Ovaj rad predstavlja onomastičke podatke prikupljene tokom terenskog istraživanja koje je autor sproveo u periodu od 1989. do 1991. godine na području Ibarskog Kolašina, oblasti na severu Kosova naseljenom pretežno srpskim stanovništvom. Istraživanjem je obuhvaćeno 26 sela i 532 seoske kuće. Izostavljeno je ono što su do sada istraživali drugi zaposleni u Onomastičkom komitetu Srpske akademije, kao i devet sela naseljenih muslimanima srpskog jezika, u kojima nisu pronađeni doušnici.Za svaki lokalitet dat je kratak podatak o njegovoj prošlosti i starinama, azbučnim redom, akcentovani oblici (mikro) toponima koji su u njemu zabeleženi (uključujući hidronime, oronime itd.) i antroponima (muška i ženska imena, prezimena zajedno). sa podacima o poreklu porodica, hipokoristicima i nadimcima). Slično kao u susednim Banjskoj i Zvečanu (videti OP 22), i ovde se, u zetsko-južnosandžačkom dijalekatskom okruženju, uočavaju akcentološke varijante vlastitih imena svojstvene kosovsko-resavskom dijalektu.

Onomastika jednog dela Ibarskog Kolasina

Onomastika jednog dela Ibarskog Kolašina
Radislav Pumpalović
Dren, Zagulj, Crepulja, Krligate, Prkovac, Gornji Strmac, Mala Kaludra, Velika Kaludra, Jabuka, Prevlak, Čečevo, Kovače, Gornji Jasenovik, Rezala, Tušiće, Vukojeviće, Banje i zaseoci Klečke i Špilje, Gornje Varage, Dragaljice, Brnjak, Preseka, Oklace, Babiće, Peroše, Izbeg, Donji Strmac, 
Ovaj rad predstavlja onomastičke podatke prikupljene tokom terenskog istraživanja koje je autor sproveo u periodu od 1989. do 1991. godine na području Ibarskog Kolašina, oblasti na severu Kosova naseljenom pretežno srpskim stanovništvom. Istraživanjem je obuhvaćeno 26 sela i 532 seoske kuće. Izostavljeno je ono što su do sada istraživali drugi zaposleni u Onomastičkom komitetu Srpske akademije, kao i devet sela naseljenih muslimanima srpskog jezika, u kojima nisu pronađeni doušnici.
Za svaki lokalitet dat je kratak podatak o njegovoj prošlosti i starinama, azbučnim redom, akcentovani oblici (mikro) toponima koji su u njemu zabeleženi (uključujući hidronime, oronime itd.) i antroponima (muška i ženska imena, prezimena zajedno). sa podacima o poreklu porodica, hipokoristicima i nadimcima). Slično kao u susednim Banjskoj i Zvečanu (videti OP 22), i ovde se, u zetsko-južnosandžačkom dijalekatskom okruženju, uočavaju akcentološke varijante vlastitih imena svojstvene kosovsko-resavskom dijalektu.


Onomastika jednog dela Ibarskog Kolašina
Radislav Pumpalović
Dren, Zagulj, Crepulja, Krligate, Prkovac, Gornji Strmac, Mala Kaludra, Velika Kaludra, 


Onomastika jednog dela Ibarskog Kolašina

Atanasije StojkovićAristid i NatalijaAristid i Natalija je didaktičko-sentimentalni roman, koji prati životni put glavnog junaka Aristida, njegovu i Natalijinu ljubav i bračni život. To je reprezentativno delo sentimentalizma, opšteevropskog književnog pravca, i u sebi sabira ne samo njegove tipične teme: prijateljstvo i ljubav, idiličan porodi­čni život, suprotstavljanje seoskog života gradskom već i naglašenu osećajnost u opisima, lirska raspoloženja i patetičan ton „slatkog stila”. U skladu sa prosvetiteljskim idejama, ovaj roman predstavlja i praktičan priručnik za ispunjen, zadovoljan i srećan život.*Atanasije Stojković (Ruma, 20. septembar 1773 — Harkov, 2. jun 1832) bio je srpski pisac i naučnik, ruski akademik, profesor i rektor univerziteta u Harkovu, pisac prve knjige iz fizike na srpskom jeziku, pisac prvog romana u novijoj srpskoj istoriji, kao i prevodilac Novog zaveta na slavenoserbski.

Aristid i Natalija

Atanasije Stojković
Aristid i Natalija
Aristid i Natalija je didaktičko-sentimentalni roman, koji prati životni put glavnog junaka Aristida, njegovu i Natalijinu ljubav i bračni život. To je reprezentativno delo sentimentalizma, opšteevropskog književnog pravca, i u sebi sabira ne samo njegove tipične teme: prijateljstvo i ljubav, idiličan porodi­čni život, suprotstavljanje seoskog života gradskom već i naglašenu osećajnost u opisima, lirska raspoloženja i patetičan ton „slatkog stila”. U skladu sa prosvetiteljskim idejama, ovaj roman predstavlja i praktičan priručnik za ispunjen, zadovoljan i srećan život.
*
Atanasije Stojković (Ruma, 20. septembar 1773 — Harkov, 2. jun 1832) bio je srpski pisac i naučnik, ruski akademik, profesor i rektor univerziteta u Harkovu, pisac prve knjige iz fizike na srpskom jeziku, pisac prvog romana u novijoj srpskoj istoriji, kao i prevodilac Novog zaveta na slavenoserbski.


Stevan JakovljevićSmena generacijaRoman obuhvata razdoblje između 1922. i 1938. godine i prati tri generacije jedne beogradske porodice kao i društvo tog vremena. U romanu se raspravlja o mnogim problemima koji se odnose na „beogradsku čaršiju“ , administrativni aparat, korupciju, upravu grada Beograda, studente, njihove borbe protiv vladajućih režima, mučenja u zloglasnoj „Glavnjači“, masone, religioznu istočnjačku sektu Bahaulah, koja je bila počela zahvatati i naše ljude, naročito intelektualne krugove beogradskog društva, pojavu komunizma ….Kada se 1940. godine pojavio roman Stevana Jakovljevića pod ovim nazivom izazvao je veliko interesovanje u široj javnosti. Sam autor je bio rektor Beogradskog univerziteta (1945- 1950) i posle veoma čitane "Srpske trilogije" (1937) ovo je bio podsticaj za razmišljanje o prošlosti i sadašnjosti.Oficir u Prvom svetskom ratu, u Drugom je proveo u zarobljeničkim logorima Italije i Nemačke. Njegovo životno iskustvo bilo je prepuno pouka za mlađe generacije, ali je malo njih razmišljalo koliko jedno književno delo može biti stvarna slika života! Smena generacija se manifestuje u svim oblastima: to je prirodan proces koji je nekad lagan i bez ikakvih konflikata, a nekad buran i rušilački!

Smena generacija

Stevan Jakovljević
Smena generacija
Roman obuhvata razdoblje između 1922. i 1938. godine i prati tri generacije jedne beogradske porodice kao i društvo tog vremena. U romanu se raspravlja o mnogim problemima koji se odnose na „beogradsku čaršiju“ , administrativni aparat, korupciju, upravu grada Beograda, studente, njihove borbe protiv vladajućih režima, mučenja u zloglasnoj „Glavnjači“, masone, religioznu istočnjačku sektu Bahaulah, koja je bila počela zahvatati i naše ljude, naročito intelektualne krugove beogradskog društva, pojavu komunizma ….
Kada se 1940. godine pojavio roman Stevana Jakovljevića pod ovim nazivom izazvao je veliko interesovanje u široj javnosti. Sam autor je bio rektor Beogradskog univerziteta (1945- 1950) i posle veoma čitane "Srpske trilogije" (1937) ovo je bio podsticaj za razmišljanje o prošlosti i sadašnjosti.Oficir u Prvom svetskom ratu, u Drugom je proveo u zarobljeničkim logorima Italije i Nemačke. Njegovo životno iskustvo bilo je prepuno pouka za mlađe generacije, ali je malo njih razmišljalo koliko jedno književno delo može biti stvarna slika života! Smena generacija se manifestuje u svim oblastima: to je prirodan proces koji je nekad lagan i bez ikakvih konflikata, a nekad buran i rušilački!


Stevan Jakovljević
Smena generacija, Roman obuhvata razdoblje između 1922. i 1938. godine.

Alan Ford - Arsen LupigaBROJ 394superstripMagnus &amp; BunkerOkosnica grupe TNT dolazi u Pariz na dugoočekivani i zasluženi odmor. No odmor će im pokvariti prljavi odvratni varalica Arsen Lupiga koji francusku policiju ostavlja da tapka u mraku (u noćnim barovima;). Al brizi inspektora Magretta je kraj, jer je tu ekipa TNT koja će oprati nečistu mrlju iz prošlosti svoga šefa, Broja Jedan, i stati na kraj drskom trovaču!

Alan Ford - Arsen Lupiga

Alan Ford - Arsen Lupiga
BROJ 394
superstrip
Magnus & Bunker
Okosnica grupe TNT dolazi u Pariz na dugoočekivani i zasluženi odmor. No odmor će im pokvariti prljavi odvratni varalica Arsen Lupiga koji francusku policiju ostavlja da tapka u mraku (u noćnim barovima;). Al brizi inspektora Magretta je kraj, jer je tu ekipa TNT koja će oprati nečistu mrlju iz prošlosti svoga šefa, Broja Jedan, i stati na kraj drskom trovaču!


Alan Ford - Arsen Lupiga
BROJ 394
superstrip
Magnus & Bunker

Vreme zlih pastrmki

Igor Đurić

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja

Dostojevski