Ova knjiga, pričajući o sudbini i životnoj priči jednog čoveka koji je vodio svoj dnevnik decenijama, pokušava da na specifičan ali književni način kaže, između ostalog, šta se zapravo događalo Srbima sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata pa sve do egzodusa na kraju dvadesetog veka i da u tim događajima proba da pronađe makar deo uzroka za potonju kolektivnu tragediju. Kroz lične uspone i padove glavnoga junaka, kroz njegove zablude ili dobre izbore, kroz priču o jednom vremenu, pratiće se opšti usponi i padovi, dobri ili loši kolektivni izbori, sudbina tamošnjeg naroda i sve ono što je prethodilo fatalnom ishodu, ali: implicitno. Na svakome je da pojedinačno dođe do zaključaka.Pre svega, cilj ovoga spisa je pokušaj da se opiše atmosfera (ili: atmosfere?!) jednog vremena, njegov duh i kretanje jednog čoveka u toj epohi. Atmosfera između dva svetska rata. Atmosfera posle oslobođenja i u periodu obnove. Atmosfera jednog gradića u Metohiji. Atmosfera praznovanja, dočeka novih godina, vremena kada životni standard raste. Atmosfera opuštenosti. Atmosfera kafane šezdesetih godina. Atmosfera licemerja i laži. Atmosfera dvoličnosti. Atmosfera pada standarda: životnog i sistema vrednosti. Atmosfera nesigurnosti, ugroženosti, beznadežnosti. Atmosfera poniženja i duhovnog posrnuća. Atmosfera početka kraja. Atmosfera rata i pogroma. Atmosfera nerazumevanja. Porodična atmosfera.U žiži interesovanja ove knjige jeste pokušaj da se opiše štetnost komunističke ideologije (i vladavine komunista) za srpske interese na Kosovu i Metohiji čak i onda kada je izgledalo da stvari kreću ka boljemu, lažnost parole bratstva i jedinstva, ali i nesnalaženje glavnog junaka, pa samim tim i nekih drugih Srba, njihovo nečinjenje i krivica onih Srba koji su podlegli toj ideologiji, iskreno ili lažno verujući da stvaraju bolje i humanije društvo.&nbsp;Sveobuhvatno i ako ćemo pravo: to je generalno bio problem srpskog naroda. Jedino su Srbi u SFRJ iskreno verovali u tu ideologiju i poslednji su se (ako su uopšte?!) otresli te iluzije koja ih je koštala mnogo, čak i kada se činilo da daje dosta. Još u vremenu ustavnih promena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo je predvidljivo kuda je pošla federacija. Osamdesetih godina kada manje-više svi govore da ne žele više da žive u zajedničkoj državi jedino Srbi i dalje insistiraju na tome ali ne zbog očuvanja jedinstvenog srpskog prostora već zbog zablude da možemo živeti zajedno i ravnopravno.U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino.&nbsp;Još od malih nogu, pre škole, pisao je lepim rukopisom i izvodio račun bez greške, kao da su mu bila predodređena buduća zanimanja i interesovanja. Ono što se ne uklapa u taj psihološki i mentalni sklop nekoga ko se bavi brojevima i egzaktnim stanjima računovodstva jeste ljubav prema knjigama i umetnosti uopšte, sa akcentom na „umetnost življenja“. Kupovao je i čitao knjige (usput gledao filmove i boemisao) iz istorije, marksizma (ali i filosofije), enciklopedije, zbornike, međutim, najviše ljubavi i pažnje, a kada je knjiga u pitanju, posvetio je lepoj književnosti.Ukoliko se nekome učini, tokom čitanja, da koautor i sin glavnog junaka nije štedeo svoga oca u ovim spisima: grdno se vara. Sve što je napisano učinjeno je iz poštovanja prema onome ko je vodio dnevnik jer je upravo on ispisujući svoje redove želeo da bude iskren i hteo da tako ostane zapisano. Zapravo, kada se tiče opisa raznih pogrešnih izbora, postupaka, ludovanja ili pijančenja, odnosa prema porodici ili poslu, koautor se čak trudio da ublaži autentične dnevničke zapise svoga oca bez obzira što je autor dnevnika želeo da beskompromisno ostavi takav trag o sebi samom. Takođe, koautor je ublažavao ili potpuno izbegavao dnevničke hvalospeve namenjene porodici i deci a da bi izbegao zamku patetičnosti.&nbsp;Sve lične greške, zablude, lomove i sagrešenija glavnog junaka koji su ovde navedeni, ostavio je on lično i u pisanoj formi, bez prikrivanja ili ulepšavanja. Doduše, često je znao da opravda neki svoj postupak (ili: postupke) ali ih nikada nije prećutkivao (inače, kako bi smo mi sada saznali o njima). Onako kako je radio i kako se ponašao: tako je i zapisivao. Ukoliko se negde može protumačiti da su komentar ili analiza koautora tendenciozni i lični, čak su i takvi redovi „izvlačeni“ iz atmosfere i konteksta samih dnevnika.&nbsp;Najzad, moralo je biti i ličnih koautorovih nota, pa i određene doze subjektivnosti, jer je pored glavnog junaka i on govorio o svom životu koji se preplitao onako kako se prepliću životi očeva i sinova. Koautor je govorio o svome ocu, ili, onako kako ga je doživljavao dok je bio mlad i zelen, ili, u vremenu kada je zaista upoznao starinu, nažalost, kada je i sam zagazio u ozbiljne godine i pred kraj života svoga oca. Na kraju, istu su sudbinu delili i podelili. Bili su zajedno do kraja, i u dobru i u zlu.Ova knjiga govori o čoveku koji je povremeno prema sebi bio loš ali koji je u konačnome, u suštini i uistinu, bio dobar čovek: čestit, častoljubiv, pravdoljubiv i pošten. Reč je o čoveku koji je bio vrhunski stručnjak u svome poslu i zanimanju knjigovođe ali koji se zbog ličnih izbora nije iskazao do kraja u tome i koji se nije snalazio u društvenim odnosima koji su vladali a koji su određivali uspon i uspeh u društvenoj hijerarhiji toga vremena. Delimično je za to kriv i njegov način života a delimično njegov otvoreni prezir prema karijeristima i poltronima.Ova knjiga zapravo govori o doslednom čoveku. Bio je takav u greškama, i u porocima, i u životnim stavovima, i u ideologiji, i u neporočnom načinu života kada je izabrao da tako živi u poslednjoj deonici svoga dugog i berićetnog veka. Bio je uzoran omladinac i aktivista u prvim dekadama svoga života; žestoki boem i kafanski čovek u sredini svoga veka; i nepomirljivi anti-alkoholičar i porodičan čovek u poslednjoj trećini toga životnoga doba. Za svo to vreme konstanta je bila da je bio vrhunski knjigovođa, pošten čovek i da je voleo svoju porodicu čak i onda kada su ga dela demantovala.&nbsp;Ovo je skaska o preživelom bratu blizancu.Ovde se govori o čoveku koji je iskreno verovao da je moguće izgraditi takvo društvo na Kosovu i Metohiji u kojem će svi biti ravnopravni i jednaki, sa istim pravima i obavezama, bez obzira na veru i naciju - jednako čak i onda kada je podržavajući Miloševića to moglo izgledati drugačije. On zaista nije shvatao šta se tamo sprema i radi tih šezdesetih godina, oko Briona i Ustava, ne zato što to nije hteo da vidi (kako je to činila većina) već zato što je verovao da njegovi drugovi iz partije, Albanci, misle iskreno i dobro poput njega. On veruje u SFRJ do poslednjeg dana. On, najzad, iskreno misli da je Milošević novi Tito čak i kada ga u svojim zapisima časti epitetima novog Karađorđa ili Obilića.&nbsp;Ovo je priča i o tome kako je u jednom periodu zaista zaličilo da se može živeti zajedno i ravnopravno ali samo od onoga trena kada su maske počele da padaju i kada je počela da se otkriva perfidna politika Albanaca i njihovih rukovodstava koji su uvek i u većini jedino imali za cilj da Kosovo i Metohiju očiste od Srba (i ništa drugo). To što glavni junak i slični njemu nisu to mogli da shvate i uvide ne umanjuje njihove ljudske kvalitete i može jedino govoriti o njihovoj naivnosti i zabludi ali i o njihovom poštenom pristupu pri tom pokušaju da se živi zajedno i uz međusobno poštovanje.Opisivanjem (prepisivanjem) sudbine glavnog junaka ispisana je sudbina i katastrofa Srba sa Kosova i Metohije, pogotovo posle 1999. godine i posebno u danima izbeglištva koje je karakterisalo nerazumevanje ljudi u novoj sredini a koje je znalo biti bolnije od pljačke i paljevine. Ispričana je sudbina svih tih ljudi koji su vredno i pošteno radili i gradili a onda su odjednom ostali bez ičega, prepušteni na milost i nemilost već tada ranjene države, bolesnog društva,&nbsp;nacionalnog kolapsa i urušenog sistema vrednosti.Nisu svi Srbi na Kosovu i Metohiji mislili kao on, te ova knjiga i o tome govori. Pre svega, pored ličnog, ideološkog i nacionalnog neslaganja, je bilo u samoj porodici. O tome najbolje govore sukobi glavnog junaka i članova njegove uže porodice vezani za odnos prema veri, pravoslavlju, crkvi i poštovanju hrišćanskih obreda i običaja.Ovo je istorija jedne države i jednog gradića u njoj. Jedne države koja je menjala imena i gradića koji je ostao veran svome imenu te ga i danas nosi: Istok! Ovo je sentimentalna i porodična povest o ljudima u tom gradu. Ovo je i kulturna istorija tog podneblja. Ovde se može videti kako se odvijao društveni, sportski, privredni i kulturni život, doduše, često opterećen ideologijom ili tradicijom ali ne uvek i ne obavezno. Ovo je istorija ličnih izbora. Ovo je medicinski izveštaj grada koji je na kraju i umro. Ovo je politička istorija jedne države ispričana kroz sudbinu pojedinca.Najzad, ova knjiga možda najviše govori o jednom vremenu i patrijarhalnoj sredini u kojoj je položaj žene bio izuzetno težak, kada se nisu poštovali lični izbori već se sve podređivalo porodici i odlukama koje su donosili oni koji su porodicu vodili i predstavljali. Ova knjiga govori o tome kako žena u tom vremenu nije imala mnogo izbora, i kako je morala da trpi hirove i odluke muškaraca: očeva, braće i muževa. Ova knjiga priča o tome kako je žena morala isključivo da se posveti porodici i deci, što samo po sebi nije loše, ali je loše to što bi svaki drugi njen pokušaj izbora značio odbacivanje porodice i prezir društva. Da bi se smatrala „dobrom i cenjenom“, za ženu je u to vreme važilo geslo „da mora da bude zadnja za sofrom a prva za poslom“.Kad neko piše roman o ocu onda taj ima unutrašnje dileme – ukoliko piše roman o majci onda ima unutrašnje probleme! Ukoliko pišeš knjigu o ocu onda moraš izvrnuti i tvoju i njegovu kožu! Drugačije ne može. Jer, kad pričaš o ocu – govoriš o sebi! Ako imaš sina – ćuti o svome ocu! Ovo je priča o ocu, i sinu, i porodičnome duhu. Amin!Ovo je lična knjiga. U njoj će se naći bolnih priznanja, unutrašnjih lomova, životnih uspona i padova, velikih grešaka, teških žigova. Ali, pre svega, ovo je srećna knjiga o jednoj srećnoj i ispunjenoj porodici koja je zajedno prošla i dobro i zlo, i iz svega toga izašla jaka, mnogobrojna i složna. Čak i bogata. Deo tog bogatstva, pored materijalnog, ogleda se i u ironiji, humoru i snazi da se govori o svemu, na ovaj način i u ovoj knjizi. Porodice koje imaju svoje knjige –&nbsp;velike su – duhom – porodice.

Ova knjiga, pričajući o sudbini i životnoj priči jednog čoveka koji je vodio svoj dnevnik decenijama, pokušava da na specifičan ali književni način kaže, između ostalog, šta se zapravo događalo Srbima sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata pa sve do egzodusa na kraju dvadesetog veka i da u tim događajima proba da pronađe makar deo uzroka za potonju kolektivnu tragediju. Kroz lične uspone i padove glavnoga junaka, kroz njegove zablude ili dobre izbore, kroz priču o jednom vremenu, pratiće se opšti usponi i padovi, dobri ili loši kolektivni izbori, sudbina tamošnjeg naroda i sve ono što je prethodilo fatalnom ishodu, ali: implicitno. Na svakome je da pojedinačno dođe do zaključaka.
Pre svega, cilj ovoga spisa je pokušaj da se opiše atmosfera (ili: atmosfere?!) jednog vremena, njegov duh i kretanje jednog čoveka u toj epohi. Atmosfera između dva svetska rata. Atmosfera posle oslobođenja i u periodu obnove. Atmosfera jednog gradića u Metohiji. Atmosfera praznovanja, dočeka novih godina, vremena kada životni standard raste. Atmosfera opuštenosti. Atmosfera kafane šezdesetih godina. Atmosfera licemerja i laži. Atmosfera dvoličnosti. Atmosfera pada standarda: životnog i sistema vrednosti. Atmosfera nesigurnosti, ugroženosti, beznadežnosti. Atmosfera poniženja i duhovnog posrnuća. Atmosfera početka kraja. Atmosfera rata i pogroma. Atmosfera nerazumevanja. Porodična atmosfera.
U žiži interesovanja ove knjige jeste pokušaj da se opiše štetnost komunističke ideologije (i vladavine komunista) za srpske interese na Kosovu i Metohiji čak i onda kada je izgledalo da stvari kreću ka boljemu, lažnost parole bratstva i jedinstva, ali i nesnalaženje glavnog junaka, pa samim tim i nekih drugih Srba, njihovo nečinjenje i krivica onih Srba koji su podlegli toj ideologiji, iskreno ili lažno verujući da stvaraju bolje i humanije društvo. 
Sveobuhvatno i ako ćemo pravo: to je generalno bio problem srpskog naroda. Jedino su Srbi u SFRJ iskreno verovali u tu ideologiju i poslednji su se (ako su uopšte?!) otresli te iluzije koja ih je koštala mnogo, čak i kada se činilo da daje dosta. Još u vremenu ustavnih promena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo je predvidljivo kuda je pošla federacija. Osamdesetih godina kada manje-više svi govore da ne žele više da žive u zajedničkoj državi jedino Srbi i dalje insistiraju na tome ali ne zbog očuvanja jedinstvenog srpskog prostora već zbog zablude da možemo živeti zajedno i ravnopravno.
U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino. 
Još od malih nogu, pre škole, pisao je lepim rukopisom i izvodio račun bez greške, kao da su mu bila predodređena buduća zanimanja i interesovanja. Ono što se ne uklapa u taj psihološki i mentalni sklop nekoga ko se bavi brojevima i egzaktnim stanjima računovodstva jeste ljubav prema knjigama i umetnosti uopšte, sa akcentom na „umetnost življenja“. Kupovao je i čitao knjige (usput gledao filmove i boemisao) iz istorije, marksizma (ali i filosofije), enciklopedije, zbornike, međutim, najviše ljubavi i pažnje, a kada je knjiga u pitanju, posvetio je lepoj književnosti.
Ukoliko se nekome učini, tokom čitanja, da koautor i sin glavnog junaka nije štedeo svoga oca u ovim spisima: grdno se vara. Sve što je napisano učinjeno je iz poštovanja prema onome ko je vodio dnevnik jer je upravo on ispisujući svoje redove želeo da bude iskren i hteo da tako ostane zapisano. Zapravo, kada se tiče opisa raznih pogrešnih izbora, postupaka, ludovanja ili pijančenja, odnosa prema porodici ili poslu, koautor se čak trudio da ublaži autentične dnevničke zapise svoga oca bez obzira što je autor dnevnika želeo da beskompromisno ostavi takav trag o sebi samom. Takođe, koautor je ublažavao ili potpuno izbegavao dnevničke hvalospeve namenjene porodici i deci a da bi izbegao zamku patetičnosti. 
Sve lične greške, zablude, lomove i sagrešenija glavnog junaka koji su ovde navedeni, ostavio je on lično i u pisanoj formi, bez prikrivanja ili ulepšavanja. Doduše, često je znao da opravda neki svoj postupak (ili: postupke) ali ih nikada nije prećutkivao (inače, kako bi smo mi sada saznali o njima). Onako kako je radio i kako se ponašao: tako je i zapisivao. Ukoliko se negde može protumačiti da su komentar ili analiza koautora tendenciozni i lični, čak su i takvi redovi „izvlačeni“ iz atmosfere i konteksta samih dnevnika. 
Najzad, moralo je biti i ličnih koautorovih nota, pa i određene doze subjektivnosti, jer je pored glavnog junaka i on govorio o svom životu koji se preplitao onako kako se prepliću životi očeva i sinova. Koautor je govorio o svome ocu, ili, onako kako ga je doživljavao dok je bio mlad i zelen, ili, u vremenu kada je zaista upoznao starinu, nažalost, kada je i sam zagazio u ozbiljne godine i pred kraj života svoga oca. Na kraju, istu su sudbinu delili i podelili. Bili su zajedno do kraja, i u dobru i u zlu.
Ova knjiga govori o čoveku koji je povremeno prema sebi bio loš ali koji je u konačnome, u suštini i uistinu, bio dobar čovek: čestit, častoljubiv, pravdoljubiv i pošten. Reč je o čoveku koji je bio vrhunski stručnjak u svome poslu i zanimanju knjigovođe ali koji se zbog ličnih izbora nije iskazao do kraja u tome i koji se nije snalazio u društvenim odnosima koji su vladali a koji su određivali uspon i uspeh u društvenoj hijerarhiji toga vremena. Delimično je za to kriv i njegov način života a delimično njegov otvoreni prezir prema karijeristima i poltronima.
Ova knjiga zapravo govori o doslednom čoveku. Bio je takav u greškama, i u porocima, i u životnim stavovima, i u ideologiji, i u neporočnom načinu života kada je izabrao da tako živi u poslednjoj deonici svoga dugog i berićetnog veka. Bio je uzoran omladinac i aktivista u prvim dekadama svoga života; žestoki boem i kafanski čovek u sredini svoga veka; i nepomirljivi anti-alkoholičar i porodičan čovek u poslednjoj trećini toga životnoga doba. Za svo to vreme konstanta je bila da je bio vrhunski knjigovođa, pošten čovek i da je voleo svoju porodicu čak i onda kada su ga dela demantovala. 
Ovo je skaska o preživelom bratu blizancu.
Ovde se govori o čoveku koji je iskreno verovao da je moguće izgraditi takvo društvo na Kosovu i Metohiji u kojem će svi biti ravnopravni i jednaki, sa istim pravima i obavezama, bez obzira na veru i naciju - jednako čak i onda kada je podržavajući Miloševića to moglo izgledati drugačije. On zaista nije shvatao šta se tamo sprema i radi tih šezdesetih godina, oko Briona i Ustava, ne zato što to nije hteo da vidi (kako je to činila većina) već zato što je verovao da njegovi drugovi iz partije, Albanci, misle iskreno i dobro poput njega. On veruje u SFRJ do poslednjeg dana. On, najzad, iskreno misli da je Milošević novi Tito čak i kada ga u svojim zapisima časti epitetima novog Karađorđa ili Obilića. 
Ovo je priča i o tome kako je u jednom periodu zaista zaličilo da se može živeti zajedno i ravnopravno ali samo od onoga trena kada su maske počele da padaju i kada je počela da se otkriva perfidna politika Albanaca i njihovih rukovodstava koji su uvek i u većini jedino imali za cilj da Kosovo i Metohiju očiste od Srba (i ništa drugo). To što glavni junak i slični njemu nisu to mogli da shvate i uvide ne umanjuje njihove ljudske kvalitete i može jedino govoriti o njihovoj naivnosti i zabludi ali i o njihovom poštenom pristupu pri tom pokušaju da se živi zajedno i uz međusobno poštovanje.
Opisivanjem (prepisivanjem) sudbine glavnog junaka ispisana je sudbina i katastrofa Srba sa Kosova i Metohije, pogotovo posle 1999. godine i posebno u danima izbeglištva koje je karakterisalo nerazumevanje ljudi u novoj sredini a koje je znalo biti bolnije od pljačke i paljevine. Ispričana je sudbina svih tih ljudi koji su vredno i pošteno radili i gradili a onda su odjednom ostali bez ičega, prepušteni na milost i nemilost već tada ranjene države, bolesnog društva, nacionalnog kolapsa i urušenog sistema vrednosti.
Nisu svi Srbi na Kosovu i Metohiji mislili kao on, te ova knjiga i o tome govori. Pre svega, pored ličnog, ideološkog i nacionalnog neslaganja, je bilo u samoj porodici. O tome najbolje govore sukobi glavnog junaka i članova njegove uže porodice vezani za odnos prema veri, pravoslavlju, crkvi i poštovanju hrišćanskih obreda i običaja.
Ovo je istorija jedne države i jednog gradića u njoj. Jedne države koja je menjala imena i gradića koji je ostao veran svome imenu te ga i danas nosi: Istok! Ovo je sentimentalna i porodična povest o ljudima u tom gradu. Ovo je i kulturna istorija tog podneblja. Ovde se može videti kako se odvijao društveni, sportski, privredni i kulturni život, doduše, često opterećen ideologijom ili tradicijom ali ne uvek i ne obavezno. Ovo je istorija ličnih izbora. Ovo je medicinski izveštaj grada koji je na kraju i umro. Ovo je politička istorija jedne države ispričana kroz sudbinu pojedinca.
Najzad, ova knjiga možda najviše govori o jednom vremenu i patrijarhalnoj sredini u kojoj je položaj žene bio izuzetno težak, kada se nisu poštovali lični izbori već se sve podređivalo porodici i odlukama koje su donosili oni koji su porodicu vodili i predstavljali. Ova knjiga govori o tome kako žena u tom vremenu nije imala mnogo izbora, i kako je morala da trpi hirove i odluke muškaraca: očeva, braće i muževa. Ova knjiga priča o tome kako je žena morala isključivo da se posveti porodici i deci, što samo po sebi nije loše, ali je loše to što bi svaki drugi njen pokušaj izbora značio odbacivanje porodice i prezir društva. Da bi se smatrala „dobrom i cenjenom“, za ženu je u to vreme važilo geslo „da mora da bude zadnja za sofrom a prva za poslom“.
Kad neko piše roman o ocu onda taj ima unutrašnje dileme – ukoliko piše roman o majci onda ima unutrašnje probleme! Ukoliko pišeš knjigu o ocu onda moraš izvrnuti i tvoju i njegovu kožu! Drugačije ne može. Jer, kad pričaš o ocu – govoriš o sebi! Ako imaš sina – ćuti o svome ocu! Ovo je priča o ocu, i sinu, i porodičnome duhu. Amin!
Ovo je lična knjiga. U njoj će se naći bolnih priznanja, unutrašnjih lomova, životnih uspona i padova, velikih grešaka, teških žigova. Ali, pre svega, ovo je srećna knjiga o jednoj srećnoj i ispunjenoj porodici koja je zajedno prošla i dobro i zlo, i iz svega toga izašla jaka, mnogobrojna i složna. Čak i bogata. Deo tog bogatstva, pored materijalnog, ogleda se i u ironiji, humoru i snazi da se govori o svemu, na ovaj način i u ovoj knjizi. Porodice koje imaju svoje knjige – velike su – duhom – porodice.


Dnevnik knjigovodje

Igor Đurić Milisav Đurić Dnevnik Istok Metohija

Dnevnik knjigovođe

Alan Ford - Superhikov veliki pothvatbroj 392Magnus i Bunker

Alan Ford - Superhikov veliki pothvat

Alan Ford - Superhikov veliki pothvat
broj 392
Magnus i Bunker


Aleksandar SolženjicinSveća na vetru - Jelen i logorska lepoticaSVEĆA NA VETRUJELEN I LOGORSKA LEPOTICAALEKSANDAR SOLŽENJICINOBELISKBEOGRAD1971D R A M EPrevod sa ruskog i pogovor: MILIVOJE JOVANOVIĆDve drame velikog ruskog književnika Aleksandra Solženjicina u izdanju beogradskog Obeliska iz 1971. godine.Aleksandar Solženjicin (rus. Aleksandr Isaevič Solženicыn, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008) bio je ruski pisac, dramaturg, istoričar i akademik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine).

Sveca na vetru - Jelen i logorska lepotica

Aleksandar Solženjicin
Sveća na vetru - Jelen i logorska lepotica
SVEĆA NA VETRU
JELEN I LOGORSKA LEPOTICA
ALEKSANDAR SOLŽENJICIN
OBELISK
BEOGRAD
1971
D R A M E
Prevod sa ruskog i pogovor: MILIVOJE JOVANOVIĆ
Dve drame velikog ruskog književnika Aleksandra Solženjicina u izdanju beogradskog Obeliska iz 1971. godine.
Aleksandar Solženjicin (rus. Aleksandr Isaevič Solženicыn, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008) bio je ruski pisac, dramaturg, istoričar i akademik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine).


Aleksandar Solženjicin
Sveća na vetru - Jelen i logorska lepotica
Dve drame velikog ruskog književnika Aleksandra SolženjicinA.

Sveća na vetru - Jelen i logorska lepotica

Mećava i druge pripovetke Lav TolstojLAV TOLSTOJ - MEĆAVA I DRUGE PRIPOVETKE KNJIGA VIIZDAVAČ: NARODNA PROSVETA BEOGRAD 1933STRANA: 307 TVRDOG POVEZAUrednik Milan KašaninSa Ruskog preveli Stanka Đ.GlišićDr Petar DragovićMEĆAVADVA HUSARAJUTRO JEDNOG SPAHIJEALBERTLUCERNLav Nikolajevič Tolstoj (rus. Lev Nikolaevič Tolstoй; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja oslikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku.

Mecava i druge pripovetke

Mećava i druge pripovetke 
Lav Tolstoj
LAV TOLSTOJ - MEĆAVA I DRUGE PRIPOVETKE KNJIGA VI
IZDAVAČ: NARODNA PROSVETA BEOGRAD 1933
STRANA: 307 TVRDOG POVEZA
Urednik Milan Kašanin
Sa Ruskog preveli Stanka Đ.Glišić
Dr Petar Dragović
MEĆAVA
DVA HUSARA
JUTRO JEDNOG SPAHIJE
ALBERT
LUCERN
Lav Nikolajevič Tolstoj (rus. Lev Nikolaevič Tolstoй; Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja oslikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku.


Mećava i druge pripovetke

DostojevskiPolitički napisiIzdavač: Glas crkve, Valjevo 1994; Izabrana dela u 35 knjiga: knj. 30, fototipsko izd. iz 1933.Za štampu priredila ISIDORA SEKULIĆJedna od dve knjige od Dostojevskog na srpskom jeziku, koja nakon drugog svetskog rata pa sve do sredine devedesetih godina nikada nije ulazila u sastav sabranih ili izabranih dela čuvenog ruskog pisca. Sadržaj knjige je bio potpuno nepoželjan za komunističke vlasti kako u Sovjetskom Savezu tako i nekadašnjoj Jugoslaviji. Fjodor Mihailovič Dostojevski je bio jedan od najvećih pisaca svih vremena. Rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi. Preminuo je 9. februara, 1881. godine u Sankt Peterburgu. Pripada epohi klasičnog realizma u ruskoj književnosti, ali je svojim originalnim stilom i snagom svoje stvaralačke ličnosti ne samo obeležio epohu nego i uneo nove stvaralačke postupke koji su snažno uticali na tokove evropske književnosti. Sadržaj:Misli o EvropiTri idejeNemačko svetsko pitanjeNesretnici i zosretniciO tome šta sada misli AustrijaO ruskom naroduNešto o ratuMoj paradoksFoma Dnjilov mučeničkom smrću poginuli ruski junakJedno od najglavnijih savremenih pitanja

Politicki napisi

Dostojevski
Politički napisi
Izdavač: Glas crkve, Valjevo 1994; Izabrana dela u 35 knjiga: knj. 30, fototipsko izd. iz 1933.
Za štampu priredila ISIDORA SEKULIĆ
Jedna od dve knjige od Dostojevskog na srpskom jeziku, koja nakon drugog svetskog rata pa sve do sredine devedesetih godina nikada nije ulazila u sastav sabranih ili izabranih dela čuvenog ruskog pisca. Sadržaj knjige je bio potpuno nepoželjan za komunističke vlasti kako u Sovjetskom Savezu tako i nekadašnjoj Jugoslaviji. 
Fjodor Mihailovič Dostojevski je bio jedan od najvećih pisaca svih vremena. Rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi. Preminuo je 9. februara, 1881. godine u Sankt Peterburgu. Pripada epohi klasičnog realizma u ruskoj književnosti, ali je svojim originalnim stilom i snagom svoje stvaralačke ličnosti ne samo obeležio epohu nego i uneo nove stvaralačke postupke koji su snažno uticali na tokove evropske književnosti. 
Sadržaj:
Misli o Evropi
Tri ideje
Nemačko svetsko pitanje
Nesretnici i zosretnici
O tome šta sada misli Austrija
O ruskom narodu
Nešto o ratu
Moj paradoks
Foma Dnjilov mučeničkom smrću poginuli ruski junak
Jedno od najglavnijih savremenih pitanja


Dostojevski
Politički napisi
Izdavač: Glas crkve, Valjevo 1994; Izabrana dela u 35 knjiga: knj. 30, fototipsko izd. iz 1933.



Politički napisi

Spektar-Zagreb 1977 god.,tvrd povez,veliki format 31cm ,152 str.,ilustrovano,manja oštećena na omotu,sama knjiga lepo očuvana. Uširokom spektru, ova tematska cjelina pruža čitatelju kritičko-informativni pregled rezultata na području igranog dugometražnog, dokumentarnog, kratkog igranog i crtanog filma, kao i televizijskih serija o ratu i revoluciji. (Iz autorova predgovora)Milton Manaki – prvi filmski snimatelj na BalkanuStevo Ostojić: Filmske baklje oktobra – kako su se, u razdoblju između dva rata, probijala do nas djela sedme umjetnosti i snažila revolucionarni duhMiroslav Krleža: Vizija inferna i pobuneŽorž Skrigin: Moja partizanska kameraRanko Munitić: Do pobjede i daljeMilan Ranković: Za produbljeno filmsko viđenje revolucijeĐuro Plemenčić: Televizijske serije o ratu i revoluciji

Rat, revolucija, ekran

Spektar-Zagreb 1977 god.,tvrd povez,veliki format 31cm ,152 str.,ilustrovano,manja oštećena na omotu,sama knjiga lepo očuvana.

Uširokom spektru, ova tematska cjelina pruža čitatelju kritičko-informativni pregled rezultata na području igranog dugometražnog, dokumentarnog, kratkog igranog i crtanog filma, kao i televizijskih serija o ratu i revoluciji. (Iz autorova predgovora)
Milton Manaki – prvi filmski snimatelj na Balkanu
Stevo Ostojić: Filmske baklje oktobra – kako su se, u razdoblju između dva rata, probijala do nas djela sedme umjetnosti i snažila revolucionarni duh
Miroslav Krleža: Vizija inferna i pobune
Žorž Skrigin: Moja partizanska kamera
Ranko Munitić: Do pobjede i dalje
Milan Ranković: Za produbljeno filmsko viđenje revolucije
Đuro Plemenčić: Televizijske serije o ratu i revoluciji


umetnost film revolucija kinematografija sfrj Ljubiša Samardžić Bata Živojinović

Marin DržićPiesni Marina DarxichiaPesmePiesni Marina Darxichia viedno stavgliene smnosim drvsim liepim stvarmiManji formattvrd povezodlično očuvanaPretisak iz 1551 god VenecijaPIENSI GLIVVENETIRENANOVELA OD STANZA

Piesni Marina Darxichia

Marin Držić
Piesni Marina Darxichia
Pesme
Piesni Marina Darxichia viedno stavgliene smnosim drvsim liepim stvarmi
Manji format
tvrd povez
odlično očuvana
Pretisak iz 1551 god Venecija
PIENSI GLIVVENE
TIRENA
NOVELA OD STANZA


Marin Držić
Pesme
Piesni Marina Darxichia
FOTOTIPSKO IZDANJE

''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!

Kolona


''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.
''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.
Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?
Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.
Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.
Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.
Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.
Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.
Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.
Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!


istok metohija kosovo igor đurić 1999 rat izbeglice slovenska mitologija dostojevski

Dnevnik knjigovođe

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Deveti krug svetog kralja

Dostojevski