              
	Пише: Игор Ђурић

	    13. јануара, у време комунизма, то јест предвече тога дана, добар део виђенијих кафана ''радиће'' попис. Ето, баш се потрефило, ''случајно'', да већина угоститеља планира да баш тога дана ради инвентарисање, чак и ако је тај датум падао у суботу или недељу. То је била мера предострожности јер је примећена тенденција код непоузданих Срба да баш тога датума, те вечери, многи од њих (наравно не сви и не већина), добију ''изненадну'' жељу да се лепо обуку и да са породицом или пријатељима оду у кафану и провод. Чим љуљну коју више, што се обавезно дешавало јер каква би то српска работа била ако се не попије и поједе (са акцентом на ово прво), збуне се, шта ли?!, и у поноћ почну да се грле и љубе и честитају једни другима незнано шта. 
	Нешто и роморе једни другима, љубећи се тако, далеко од ушију конобара и шефа сале. Познато је, наиме, да је УДБА имала највише доушника баш међу конобарима, пошто су они најчешће и најлакше могли чути шта говоре луди и пијани Срби против власти и државе (још и ко је са чијом женом и ко је дрпио паре из државне касе). Јер, Србин се најлакше и најмекше открави у кафани: ту каже што на другом месту не сме ни да помисли. У кафани још, тај исти Србин, склапа и растура бракове, води послове, пише песме и романе, и наравно, као што рекосмо, пцује власт и Бога.
   Све се интензивирало после пада Ранковића и чувеног Брионског пленума. Већ је дочек Српске нове 1967. године показао незадовољство и бунт Срба (поготово Срба са Косова и Метохије) који се показао на тај начин. Пала су и прва хапшења Срба у Истоку већ 1. јануара 1967. године и то највише због певања разних песама а највише због стихова: "Друже Тито, сиви тићу, пусти престо Ранковићу". Тако су Срби по ко зна који пут помешали лончиће: кроз испољавање националних осећања бранили су комунисту који са нацијом није имао скоро ништа.
	


	Како било да било, комитетлије су схватиле да добар део Срба тог 13. јануара, у ствари, иде на дочек Српске нове године. Или: Православне, мада, руку на срце, мало чега заједничког има то све са православљем у форми у којој се упражњавало. Наиме, верници, прави, рећи ће да је то дан Светог Василија Великог, или Мали Божић, у најмању руку Обрезање Исуса Христа, али да је то нека ''нова година'' никада неће рећи. Те ујдурме они нису признавали. 
	Она је, ако ћемо право, више последица неусаглашених календара (погледати шта је о томе писао Милутин Миланковић), који су нас тотално збунили, па правећи се да поштујемо стари и црквени календар ми сами себи правимо збрку. Како? Па ево, кад кажемо дочек Српске нове године је 13. јануара, ми већ самом том чињеницом говоримо нешто конфузно, јер ако поштујемо и признајемо стари календар та нова година мора падати 1. јануара, као што на светог Николу идемо 6. децембра а не 19. децембра како сви говоримо. Али, оставимо то, јер то не би била српска ствар да није конфузна у старту.
	Елем, да наставим, комунисти су схватили у ком грму лежи зец а у ком ћошку се хлади прасе на ражњу, па су покушавали да то закоче на најбезболнији могући начин: директивом да се те вечери ради попис у кафанама или да буду затворене. Наравно, бивало је и других марифетлука: наредбе да се све кафане морају затворити до 22 часа, да се тога дана не обнављају залихе и да набавка наручена волшебно закасни, или, кад баш све то не би дало резултата, онда би се предвече у највиђеније градске кафане сјатили ''удбовци'' и милиционери у цивилу, који би заузели столове и остајали до фајронта да ''другима срећу кваре'' и прибележе ко се ким љубио у поноћ. Наравно, било је угоститеља који су се оглушавали о директиве, што из идеолошких разлога, а више због тога што је то вече мирисало на добру и масну зараду.
	Да разјаснимо сада: слављење или обележавање, како вам драго, Српске нове године, је био политички и национални а не верски чин и акт. То је био вид отпора у најмању руку: пркоса. То је онај српски инат специфичан по томе да се пристаје на крупне и круцијалне уступке и одрицања од националних и политичких интереса нације (као и данас што је случај) и када се тим одрицањем и равнодушношћу, те одсуством отпора и борбе чини велика штета националном опстанку, а са друге стране се истрајава, тврдоглаво и упорно, на ситним и неважним видовима отпора и инаћења. 
   Најзад, и сами корени почетака обележавања Српске нове године леже у периоду после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (те осталих), када је новоформирана држава прихватила за световни Грегоријански календар, 1919. године, а Хрвати почели, са њиховим познатим кампањама, да пропагирају да се не обележавају празници по старом календару (чак ни верски). Мада, мора се признати, друштво није лоше по старом календару: Руси, Грузини, монаси на Светој Гори.

	
	Српска нова година се, дакле, најискреније и по души обележавала док је то било ''забрањено воће'' и ''опасна ствар''. Ако би дефинисали прецизно узроке и корене чињенице да је све више и више Срба славило Српску нову годину, то би најлакше објаснили на трагу старог вица о Дражи, Стаљину и Черчилу:
	Лете авионом, у време Другог светског рата, Черчил, Стаљин и Дража, и препиру се ко има боље војнике. Черчил каже:
	- Енглески војник је најбољи на свету, дисциплинован је и обучен, и спреман је да за империју да живот. Погледајте, па се обрати свом војнику: Џорџ за краљицу и Енглеску, jump out!
	Један војник устане, оде на излаз и скочи из авиона без падобрана.
	Стаљин каже:
	- Руски војник је најиздржљивији и најбољи војник на свету. Он је спреман да за мајчицу Русију и велики Совјетски савез умре без размишљања. Серјожа,  выскакивает!
	И заиста, један војник из Стаљинове пратње устаје и скаче из авиона без падобрана. Онда обојица, Стаљин и Черчил, упитно погледају Дражу. Он се мало промисли, прочеша браду, па викну:
	- Милојица, немо' да си случајно скочио без падобрана ко ова двојица пре тебе.
	- Јок, ти ћеш ми забраниш – одговори Милојица и скочи.
	Због чега су Срби славили Српску нову годину наћи ћемо у том одговору: ти ћеш ми забраниш!
	Да се вратимо на ту борбу лукавстава и домишљања између власти и народа. Ако кафана ипак ''ради'' попис, да би се ''доскочило Власима'', смишљани су разни марифетлуци (сада са друге стране). Уколико би се одлучило да се Српска нова година дочека у такозваној ''породичној атмосфери'', са све гостима, онда би се баш на тај дан, опет као случајно, организовала прослава усељења у нову кућу, окаснели или урањени рођендан, веридба или заруке, крштење, слазница (силазак са стоком са планине) или ''свињска даћа''. Најзад, кад све то не би било могуће, ''разболео'' би се остарели Баца, па би рођаци баш то вече долазили да га обиђу.
	Ако и кафана ''ради'' попис, и Баца није болестан, онда би се одлазило у оближњи манастир (којих нама на Косову и Метохији није недостајало). Свако би са собом понео шта има: флашу ракије, печеницу, прут кобасице. Онда би се све то заједно постављало на велики дрвени манастирски трпезаријски астал, па би барабар са архимандритом Савом ''чекали'' нову годину. Он би апеловао да се гости не напију, да не пуцају, или, не дај Боже, да у повратку не ремете јавни ред и мир и певају ''Ој војводо Синђелићу'' и песме о Шумадији (касније смо схватили, после 1999. године, да је то трагично певање серенаде под балконом неузвраћене љубави, те да су нас, макар што се Шумадије тиче, шиптарски милиционари лемали за џабе). 
	   Ипак, никада ми неће бити јасно шта им је сметала песма о војводи Синђелићу и због чега је била забрањена те сматрана националистичком, и што смо је ми певали сматрајући да тако пркосимо систему? Можда због стиха: „Ти си знао Србина заклети, како ваља за слободу мрети“, јер у песми су турске главе падале и Туркиње су се клеле, дакле, не помињу се Шиптари. Или: што се помињао војвода, па макар и из Првог устанка, (јер, војвода је војвода). Почетак одлазака у манастир поклопио се са доласком Саве Кривокуће на место игумана, негде 1967. године. Пре тога, отац Јустин или отац Хризостом нису смели ни помислити да примају госте 13. јануара увече.
	Углавном, уколико би се разминули са свим препрекама, на крају и са милицијом, певајући – рачунали би да је дочек успео. Али!, то није био никакав дочек, никакво славље – то је био бунт. То је био политички отпор. Као што видимо: и национални. То је био вид исказивања незадовољства и исказивања љубави, додуше у неким случајевима како видесмо: неузвраћене љубави, а када је у питању војвода Синђелић онда је то љубав према херојству и жртви за свој народ (а нешто и жеље према Туркињама). То је, најзад, било надмудривање са ригидним системом који је само Србима бранио да исказују национална осећања и то од стране самих Срба. То је било и кетманство, јер смо се претварали да радимо нешто друго у односу на оно што смо заиста радили.

	
	Како су стеге попуштале а систем пропадао, опадао је и жар славља као и чар самог чина (јер више није било забрањено, није више бивало потребно лукавства и храбрости да се обележава, није представљало никакав бунт, могао си да наричеш о војводама и Шумадији колико ти је воља). Кафане су широм отвориле врата, почело је масовно да се слави, отац Сава је бивао све усамљенији – није то више било: то. ''То'' је сада ово како данас изгледа: у Шумадији певамо песме о Метохији и нико нам не брани.
	Мада, имам осећај, нешто ми се јавља, да уколико наставе овако ''коминтерновски'' и комунистички да нас притискају и гурају у ЕУ, да нам намећу своје законе и глупе обичаје, да нас на силу терају да будемо сексуално и политички коректни (односно, некоректни према свему што је национално, породично и српско), да ћемо ми Срби поново почети да се окрећемо дочеку Српске нове године, из истог разлога као и прошли пут: у инат и из бунта. Коме ћемо певати сада је свеједно: више нас нема на местима одакле можемо побећи у Србију!
	
	ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ ОВДЕ!!!



SRPSKA NOVA GODINA: JOK TI CES!

Igor Đurić, književnik, rođen u Istoku, Metohija!

SRPSKA NOVA GODINA: JOK TI ĆEŠ!

Marko Car Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja Marko Car (Herceg Novi, 30. avgust 1859 — Beograd, 1. novembar 1953) bio je srpski književni kritičar, esejista i putopisac.Marko Car je rođen 30. avgusta 1859. godine u Novome (Herceg Novi), u Boki Kotorskoj. Započeo je školovanje rodnom mestu, pa nastavio gimnaziju u Kotoru, ali se u petom razredu gimnazije zbog porodičnih problema, morao vratiti kući. Vreme provodi učeći i pokušavajući da piše u društvu sa mladim prijateljima Tomom Krstom Popovićem i Simom Matavuljem.

Nase primorje - Slike i Utisci s Primorja

Marko Car 
Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja 
Marko Car (Herceg Novi, 30. avgust 1859 — Beograd, 1. novembar 1953) bio je srpski književni kritičar, esejista i putopisac.
Marko Car je rođen 30. avgusta 1859. godine u Novome (Herceg Novi), u Boki Kotorskoj. Započeo je školovanje rodnom mestu, pa nastavio gimnaziju u Kotoru, ali se u petom razredu gimnazije zbog porodičnih problema, morao vratiti kući. Vreme provodi učeći i pokušavajući da piše u društvu sa mladim prijateljima Tomom Krstom Popovićem i Simom Matavuljem.


Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja Marko Car polovne knjige stare knjige

Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja

Robert ŠnakenbergTajni život pisacaNeobične ali istinite priče o ubicama, preljubnicima, zavisnicima i ostalim književnim legendama.Nečuvenim i necenzurisanim portretima slavnih pisaca, od Vilijama Šekspira do Ernesta Hemingveja, Tajni život velikih pisaca čačnuo je sva ona pitanja kojih su se vaši profesori književnosti pribojavali: S kim je to Luis Kerol voleo da se druži? Čime se lečio Dž. D. Selindžer? S koliko je žena (i muškaraca) spavao Lord bajron? Zašto Ajn Rand obožava Čarlijeve anđele? Klasična književnost nikad nije bila tako zabavna!

Tajni zivot pisaca

Robert Šnakenberg
Tajni život pisaca
Neobične ali istinite priče o ubicama, preljubnicima, zavisnicima i ostalim književnim legendama.
Nečuvenim i necenzurisanim portretima slavnih pisaca, od Vilijama Šekspira do Ernesta Hemingveja, Tajni život velikih pisaca čačnuo je sva ona pitanja kojih su se vaši profesori književnosti pribojavali: S kim je to Luis Kerol voleo da se druži? Čime se lečio Dž. D. Selindžer? S koliko je žena (i muškaraca) spavao Lord bajron? Zašto Ajn Rand obožava Čarlijeve anđele? Klasična književnost nikad nije bila tako zabavna!


Tajni život pisaca

Antologija epskih narodnih pesamaNarodna knjiga - Politika - Beograd2005*Sveti Savo, Ženidba Dušanova, Ženidba kneza Lazara, Ženidba kralja Vukašina, Marko Kraljević i Ljutica Bogdan, Uroš i Mrnjavčevići, Banović Strahinja, Propast carstva srpskoga, Car Lazar i carica Milica, Musić Stevan, Kosovka devojka, Marko Kraljević ukida svadbarinu, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Marko Kraljević i Mina od Kostura, Marko pije uz ramazan vino, Oranje Marka Kraljevića, Smrt Kraljevića Marka, Smrt vojvode Kajice, Smrt vojvode Prijezde, Dioba Jakšića, Starina Novak i knez Bogosav, Stari Vujadin, Ivo Senković i aga od Ribnika, Smrt Senjanina Iva, Početak bune protiv dahija, Boj na Mišaru, Boj na Salašu, Boj na Čokešini, Rastanak Kara-Đorđija sa Srbijom

Antologija epskih narodnih pesama

Antologija epskih narodnih pesama
Narodna knjiga - Politika - Beograd
2005
*
Sveti Savo, Ženidba Dušanova, Ženidba kneza Lazara, Ženidba kralja Vukašina, Marko Kraljević i Ljutica Bogdan, Uroš i Mrnjavčevići, Banović Strahinja, Propast carstva srpskoga, Car Lazar i carica Milica, Musić Stevan, Kosovka devojka, Marko Kraljević ukida svadbarinu, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Marko Kraljević i Mina od Kostura, Marko pije uz ramazan vino, Oranje Marka Kraljevića, Smrt Kraljevića Marka, Smrt vojvode Kajice, Smrt vojvode Prijezde, Dioba Jakšića, Starina Novak i knez Bogosav, Stari Vujadin, Ivo Senković i aga od Ribnika, Smrt Senjanina Iva, Početak bune protiv dahija, Boj na Mišaru, Boj na Salašu, Boj na Čokešini, Rastanak Kara-Đorđija sa Srbijom


Antologija epskih narodnih pesama
Narodna knjiga - Politika - Beograd
2005

Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoritiUBISTVO KNEZA MIHAILA događaji o kojima se nije smelo govoriti I i IIprikupio Il. N. Đukanović, reprint izdanja iz 1936Dve knjige, tvrd povez, ilustrovano, 352 +482 strane, sadržaj : 1.knj. TOPČIDERSKA KATASTROFA 1.Prolog 2.Ubistvo kneza Mihaila 3.Suđenje 4.Posmatranje sa strane 5.Vesti iz novina 6.Epilog, Svetoandrejska skupština, Milivoje Blaznavac - 2.knj. NEKOLIKO PRVAKA LIBERALNIH I ZAVERA 1.Liberali van Srbije 2.Liberali u Srbiji 3.Šta govori svet 4.Zabeleške istaknutih javnih radnika. U smiraj dana, 29. maja po starom ili 10. juna 1868. po novom kalendaru u Košutnjačkoj šumi, na tadašnjoj periferiji Beograda, ubijen je knez Mihailo Obrenović III. Srbija je tada izgubila svog Kneza, a Evropa Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljiceViktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida.Pored zalaganja tadašnjih velikih sila, a najviše zaslugom takvog kneza, Srbija je diplomatskim putem (čuvajući brojčano i kvalitetno svoj narod) 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i takođe, istim sultanovim fermanom, izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu. Bio je to, u tom trenutku, maksimum ispunjenja nacionalnih težnji i značajan korak u procesu sticanja nezavisnosti.Uz obaveznog službenog pratioca, ordonansa majora Svetozara Garašanina, sina tadašnjeg predsednika vlade Ilije Garašanina, i poslužitelja Mite, sa knezom su se u Košutnjak, tog kobnog popodneva, izvezle u šetnju i tri žene. Bile su to Tomanija Obrenović, kneževa strina, njena kći Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica, i Katarina Konstantinović, kneževa sestričina, odnosno Ankina kći i Tomanijina unuka.Od ranog popodneva u Košutnjaku su bila i četvorica zaverenika sa namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. Egzekutori su bili: braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, takođe je bio član zavereničke grupe, koji je bio zadužen da nabavi oružje, što je i realizovao. Pavle je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok se Đorđe u poslu nije iskazao, pa je za sebe često govorio da je bivši trgovac. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.Kosta Radovanović je prvi pucao na kneza, a zatim i ostali. Marić je prvo ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se potom onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su bespomoćno ležali na zemlji, dokrajčio je, s nekoliko uboda nožem, Kosta Radovanović.Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu. Zaverenici su pohapšeni i osuđeni, a ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno.Posle ubistva kneza Mihaila, kneževska dinastija Obrenović se nastavila Jevremovim potomstvom. Jevremov unuk Milan vladao je kao knez od 1868. do 1882. i kao kralj od 1882. do 1889. godine. Milan je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je vladao do 1903. godine, kada je ubijen. Sa kraljem Aleksandrom (nije imao dece) gasi se dinastija Obrenović.

Ubistvo kneza Mihaila

Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoriti
UBISTVO KNEZA MIHAILA događaji o kojima se nije smelo govoriti I i II
prikupio Il. N. Đukanović, reprint izdanja iz 1936
Dve knjige, tvrd povez, ilustrovano, 352 +482 strane, sadržaj : 1.knj. TOPČIDERSKA KATASTROFA 1.Prolog 2.Ubistvo kneza Mihaila 3.Suđenje 4.Posmatranje sa strane 5.Vesti iz novina 6.Epilog, Svetoandrejska skupština, Milivoje Blaznavac - 2.knj. NEKOLIKO PRVAKA LIBERALNIH I ZAVERA 1.Liberali van Srbije 2.Liberali u Srbiji 3.Šta govori svet 4.Zabeleške istaknutih javnih radnika.

U smiraj dana, 29. maja po starom ili 10. juna 1868. po novom kalendaru u Košutnjačkoj šumi, na tadašnjoj periferiji Beograda, ubijen je knez Mihailo Obrenović III. Srbija je tada izgubila svog Kneza, a Evropa Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljiceViktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida.
Pored zalaganja tadašnjih velikih sila, a najviše zaslugom takvog kneza, Srbija je diplomatskim putem (čuvajući brojčano i kvalitetno svoj narod) 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i takođe, istim sultanovim fermanom, izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu. Bio je to, u tom trenutku, maksimum ispunjenja nacionalnih težnji i značajan korak u procesu sticanja nezavisnosti.
Uz obaveznog službenog pratioca, ordonansa majora Svetozara Garašanina, sina tadašnjeg predsednika vlade Ilije Garašanina, i poslužitelja Mite, sa knezom su se u Košutnjak, tog kobnog popodneva, izvezle u šetnju i tri žene. Bile su to Tomanija Obrenović, kneževa strina, njena kći Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica, i Katarina Konstantinović, kneževa sestričina, odnosno Ankina kći i Tomanijina unuka.
Od ranog popodneva u Košutnjaku su bila i četvorica zaverenika sa namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. Egzekutori su bili: braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, takođe je bio član zavereničke grupe, koji je bio zadužen da nabavi oružje, što je i realizovao. Pavle je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok se Đorđe u poslu nije iskazao, pa je za sebe često govorio da je bivši trgovac. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.
Kosta Radovanović je prvi pucao na kneza, a zatim i ostali. Marić je prvo ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se potom onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su bespomoćno ležali na zemlji, dokrajčio je, s nekoliko uboda nožem, Kosta Radovanović.
Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu. Zaverenici su pohapšeni i osuđeni, a ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno.
Posle ubistva kneza Mihaila, kneževska dinastija Obrenović se nastavila Jevremovim potomstvom. Jevremov unuk Milan vladao je kao knez od 1868. do 1882. i kao kralj od 1882. do 1889. godine. Milan je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je vladao do 1903. godine, kada je ubijen. Sa kraljem Aleksandrom (nije imao dece) gasi se dinastija Obrenović.



 







Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoriti REPRINT IZDANJE IZ 1935 

Kazimjež BrandisVaršavske beležnice (1978 - 1984)Povez: tvrdi sa omotomIzdavač: BeogradGodina izdanja: 1988Obim: 334Format: 20 x 13*U ovoj knjizi Brandis istupa kao svedok i posmatrač poljskih kriznih godina, pokazujući da je kriza pogodila poljsku stvaralačku inteligenciju. Redom su postajali `nepodobni` najveći poljski pisci i mislioci, njihove se kjnige nisu mogle štampati u zemlji, njihovo se ime nije moglo pojaviti u štampi, mesta je bilo samo za mediokritete – i slikovito bi se moglo reći da su poljski pisci i stvaraoci protiv svoje volje bili zapali u stanje nestvarnosti, na koju dobrovoljno nisu hteli pristati*Kazimjež Brandis rođen je 1916. u Lodu. Završio je prava na Varšavskom univerzitetu. Za vreme studija bio je član Saveza nezavisne socijalističke omladine. Rat je proveo u Varšavi. Od 1946. do 1950. bio je u redakciji čuvenog nedeljnika "Kovačnica", a pedesetih godina sarađivao je sa "Novom Kulturom". U periodu od 1977. do 1981. Brandis je bio član nelegalnog književnog časopisa "Zapis", zbog čega mu je bilo zabranjeno da bilo šta objavljuje u Poljskoj. U to vreme svoja dela je objavljivao u samizdatu "Nova" i u književnom institutu u Parizu. 1981. godine otputovao je u SAD. Predavao je Poljsku književnost na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Posle dve godine vratio se u Evropu i nastanio u Parizu, gde i sada živi. Brandis je autor romana, pripovedaka, eseja, drama i filmskih novela. Laureat je značajnijih poljskih i stranih nagrada. Njegove knjige prevedene su na sve svetske jezike. Najznačajnija Brandisova dela su: Majka Kruljevih (1957), Pisma Gospođi Z. (1958), Romantičnost (priče, 1960), Odbrana Granade i druge priče (1966), Džoker (1966), Trg (1968), Kako biti voljena (1970), Mala knjiga (1970), Poštanske varijacije (1972), Nestvarnost (1980), Varšavske beleške (1981), Rondo (1982), Meseci (1988) - za ovo delo dobio je nagradu "Ignacio Silone", Umetnost konverzacije (1990) i Zapamćeno (1995), Karakteri i spisi. Prema romanu Samson Andzej Vajda snimio je film 1961; a a roman Majka Kruljevih ekranizovao je Janus Zaorski 1987. godine.

Varsavske beleznice (1978 - 1984)

Kazimjež Brandis
Varšavske beležnice (1978 - 1984)
Povez: tvrdi sa omotom
Izdavač: Beograd
Godina izdanja: 1988
Obim: 334
Format: 20 x 13
*
U ovoj knjizi Brandis istupa kao svedok i posmatrač poljskih kriznih godina, pokazujući da je kriza pogodila poljsku stvaralačku inteligenciju. Redom su postajali `nepodobni` najveći poljski pisci i mislioci, njihove se kjnige nisu mogle štampati u zemlji, njihovo se ime nije moglo pojaviti u štampi, mesta je bilo samo za mediokritete – i slikovito bi se moglo reći da su poljski pisci i stvaraoci protiv svoje volje bili zapali u stanje nestvarnosti, na koju dobrovoljno nisu hteli pristati
*
Kazimjež Brandis rođen je 1916. u Lodu. Završio je prava na Varšavskom univerzitetu. Za vreme studija bio je član Saveza nezavisne socijalističke omladine. Rat je proveo u Varšavi. Od 1946. do 1950. bio je u redakciji čuvenog nedeljnika "Kovačnica", a pedesetih godina sarađivao je sa "Novom Kulturom". U periodu od 1977. do 1981. Brandis je bio član nelegalnog književnog časopisa "Zapis", zbog čega mu je bilo zabranjeno da bilo šta objavljuje u Poljskoj. U to vreme svoja dela je objavljivao u samizdatu "Nova" i u književnom institutu u Parizu. 1981. godine otputovao je u SAD. Predavao je Poljsku književnost na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Posle dve godine vratio se u Evropu i nastanio u Parizu, gde i sada živi. Brandis je autor romana, pripovedaka, eseja, drama i filmskih novela. Laureat je značajnijih poljskih i stranih nagrada. Njegove knjige prevedene su na sve svetske jezike. Najznačajnija Brandisova dela su: Majka Kruljevih (1957), Pisma Gospođi Z. (1958), Romantičnost (priče, 1960), Odbrana Granade i druge priče (1966), Džoker (1966), Trg (1968), Kako biti voljena (1970), Mala knjiga (1970), Poštanske varijacije (1972), Nestvarnost (1980), Varšavske beleške (1981), Rondo (1982), Meseci (1988) - za ovo delo dobio je nagradu "Ignacio Silone", Umetnost konverzacije (1990) i Zapamćeno (1995), Karakteri i spisi. Prema romanu Samson Andzej Vajda snimio je film 1961; a a roman Majka Kruljevih ekranizovao je Janus Zaorski 1987. godine.


Kazimjež Brandis
Varšavske beležnice (1978 - 1984)

Varšavske beležnice (1978 - 1984)

Srpski rječnikeVuk Stefanović KaradžićNolit, Beograd1975fototipsko izdanje iz 1852SRPSKI RIJEČNIK ISTUMAČEN NJEMAČKIJEM I LATINSKIM RIJEČIMA&nbsp;– skupio ga i na svijet izdao Vuk Stefanović Karadžić, u Beču 1852. godine

Srpski rjecnik

Srpski rječnike
Vuk Stefanović Karadžić
Nolit, Beograd
1975
fototipsko izdanje iz 1852
SRPSKI RIJEČNIK ISTUMAČEN NJEMAČKIJEM I LATINSKIM RIJEČIMA – skupio ga i na svijet izdao Vuk Stefanović Karadžić, u Beču 1852. godine


Srpski rječnik Vuk Stefanović Karadžić srpski jezik ćirilica 
SRPSKI RIJEČNIK ISTUMAČEN NJEMAČKIJEM I LATINSKIM RIJEČIMA

Srpski rječnik

Kurt KerstenBizmark i njegovo dobaReprint izdanja Nolit iz 1936 god﻿Kurt Kersten (rođen 19. aprila 1891. u Velhajdenu kod Kasela; † Njujork, 18. maj 1962.) je bio nemački istoričar, pisac, publicista i novinar.Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (nem. Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen; Šenhauzen, 1. april 1815 — Fredrihsruh, 30. jul 1898) je bio vojvoda od Lauenburga i jedan od najvažnijih vođa sa druge polovine 19. veka. Kao premijer pruskog kraljevstva (1862—1890.) pod geslom „krv i gvožđe“ serijom pobedonosnih ratova ujedinio je 25 nemačkih država u Nemačko carstvo, osnovano 1871. s Vilhelmom I Hoencolernom kao carem. Posle ujedinjenja je postao prvi kancelar (1871—1890) Nemačkog carstva.Sadržaj:Mračno doba, Junkeri, Mahniti Bizmark, Vatreno krštenje, Don Kihot, Savezna skupština u Frankfurtu na Majni, Petrograd, Poljska, Pruska i nacija, Sa carem, Španija, Kabinetski rat, Bič božji, Zakon o socijalistima, Sukob sa vojskom, Koalicije, Krvno bratstvo, 99 dana, Otpuštanje, Latinica, Tumač imena i stvari

Bizmark i njegovo doba

Kurt Kersten
Bizmark i njegovo doba
Reprint izdanja Nolit iz 1936 god
Kurt Kersten (rođen 19. aprila 1891. u Velhajdenu kod Kasela; † Njujork, 18. maj 1962.) je bio nemački istoričar, pisac, publicista i novinar.
Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (nem. Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen; Šenhauzen, 1. april 1815 — Fredrihsruh, 30. jul 1898) je bio vojvoda od Lauenburga i jedan od najvažnijih vođa sa druge polovine 19. veka. Kao premijer pruskog kraljevstva (1862—1890.) pod geslom „krv i gvožđe“ serijom pobedonosnih ratova ujedinio je 25 nemačkih država u Nemačko carstvo, osnovano 1871. s Vilhelmom I Hoencolernom kao carem. Posle ujedinjenja je postao prvi kancelar (1871—1890) Nemačkog carstva.
Sadržaj:
Mračno doba, Junkeri, Mahniti Bizmark, Vatreno krštenje, Don Kihot, Savezna skupština u Frankfurtu na Majni, Petrograd, Poljska, Pruska i nacija, Sa carem, Španija, Kabinetski rat, Bič božji, Zakon o socijalistima, Sukob sa vojskom, Koalicije, Krvno bratstvo, 99 dana, Otpuštanje, Latinica, Tumač imena i stvari


Kurt Kersten
Bizmark i njegovo doba
Reprint izdanja Nolit iz 1936 god

SRPSKA NOVA GODINA: JOK TI ĆEŠ!

IGOR ĐURIĆ

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja