              
	Пише: Игор Ђурић

	    13. јануара, у време комунизма, то јест предвече тога дана, добар део виђенијих кафана ''радиће'' попис. Ето, баш се потрефило, ''случајно'', да већина угоститеља планира да баш тога дана ради инвентарисање, чак и ако је тај датум падао у суботу или недељу. То је била мера предострожности јер је примећена тенденција код непоузданих Срба да баш тога датума, те вечери, многи од њих (наравно не сви и не већина), добију ''изненадну'' жељу да се лепо обуку и да са породицом или пријатељима оду у кафану и провод. Чим љуљну коју више, што се обавезно дешавало јер каква би то српска работа била ако се не попије и поједе (са акцентом на ово прво), збуне се, шта ли?!, и у поноћ почну да се грле и љубе и честитају једни другима незнано шта. 
	Нешто и роморе једни другима, љубећи се тако, далеко од ушију конобара и шефа сале. Познато је, наиме, да је УДБА имала највише доушника баш међу конобарима, пошто су они најчешће и најлакше могли чути шта говоре луди и пијани Срби против власти и државе (још и ко је са чијом женом и ко је дрпио паре из државне касе). Јер, Србин се најлакше и најмекше открави у кафани: ту каже што на другом месту не сме ни да помисли. У кафани још, тај исти Србин, склапа и растура бракове, води послове, пише песме и романе, и наравно, као што рекосмо, пцује власт и Бога.
   Све се интензивирало после пада Ранковића и чувеног Брионског пленума. Већ је дочек Српске нове 1967. године показао незадовољство и бунт Срба (поготово Срба са Косова и Метохије) који се показао на тај начин. Пала су и прва хапшења Срба у Истоку већ 1. јануара 1967. године и то највише због певања разних песама а највише због стихова: "Друже Тито, сиви тићу, пусти престо Ранковићу". Тако су Срби по ко зна који пут помешали лончиће: кроз испољавање националних осећања бранили су комунисту који са нацијом није имао скоро ништа.
	


	Како било да било, комитетлије су схватиле да добар део Срба тог 13. јануара, у ствари, иде на дочек Српске нове године. Или: Православне, мада, руку на срце, мало чега заједничког има то све са православљем у форми у којој се упражњавало. Наиме, верници, прави, рећи ће да је то дан Светог Василија Великог, или Мали Божић, у најмању руку Обрезање Исуса Христа, али да је то нека ''нова година'' никада неће рећи. Те ујдурме они нису признавали. 
	Она је, ако ћемо право, више последица неусаглашених календара (погледати шта је о томе писао Милутин Миланковић), који су нас тотално збунили, па правећи се да поштујемо стари и црквени календар ми сами себи правимо збрку. Како? Па ево, кад кажемо дочек Српске нове године је 13. јануара, ми већ самом том чињеницом говоримо нешто конфузно, јер ако поштујемо и признајемо стари календар та нова година мора падати 1. јануара, као што на светог Николу идемо 6. децембра а не 19. децембра како сви говоримо. Али, оставимо то, јер то не би била српска ствар да није конфузна у старту.
	Елем, да наставим, комунисти су схватили у ком грму лежи зец а у ком ћошку се хлади прасе на ражњу, па су покушавали да то закоче на најбезболнији могући начин: директивом да се те вечери ради попис у кафанама или да буду затворене. Наравно, бивало је и других марифетлука: наредбе да се све кафане морају затворити до 22 часа, да се тога дана не обнављају залихе и да набавка наручена волшебно закасни, или, кад баш све то не би дало резултата, онда би се предвече у највиђеније градске кафане сјатили ''удбовци'' и милиционери у цивилу, који би заузели столове и остајали до фајронта да ''другима срећу кваре'' и прибележе ко се ким љубио у поноћ. Наравно, било је угоститеља који су се оглушавали о директиве, што из идеолошких разлога, а више због тога што је то вече мирисало на добру и масну зараду.
	Да разјаснимо сада: слављење или обележавање, како вам драго, Српске нове године, је био политички и национални а не верски чин и акт. То је био вид отпора у најмању руку: пркоса. То је онај српски инат специфичан по томе да се пристаје на крупне и круцијалне уступке и одрицања од националних и политичких интереса нације (као и данас што је случај) и када се тим одрицањем и равнодушношћу, те одсуством отпора и борбе чини велика штета националном опстанку, а са друге стране се истрајава, тврдоглаво и упорно, на ситним и неважним видовима отпора и инаћења. 
   Најзад, и сами корени почетака обележавања Српске нове године леже у периоду после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца (те осталих), када је новоформирана држава прихватила за световни Грегоријански календар, 1919. године, а Хрвати почели, са њиховим познатим кампањама, да пропагирају да се не обележавају празници по старом календару (чак ни верски). Мада, мора се признати, друштво није лоше по старом календару: Руси, Грузини, монаси на Светој Гори.

	
	Српска нова година се, дакле, најискреније и по души обележавала док је то било ''забрањено воће'' и ''опасна ствар''. Ако би дефинисали прецизно узроке и корене чињенице да је све више и више Срба славило Српску нову годину, то би најлакше објаснили на трагу старог вица о Дражи, Стаљину и Черчилу:
	Лете авионом, у време Другог светског рата, Черчил, Стаљин и Дража, и препиру се ко има боље војнике. Черчил каже:
	- Енглески војник је најбољи на свету, дисциплинован је и обучен, и спреман је да за империју да живот. Погледајте, па се обрати свом војнику: Џорџ за краљицу и Енглеску, jump out!
	Један војник устане, оде на излаз и скочи из авиона без падобрана.
	Стаљин каже:
	- Руски војник је најиздржљивији и најбољи војник на свету. Он је спреман да за мајчицу Русију и велики Совјетски савез умре без размишљања. Серјожа,  выскакивает!
	И заиста, један војник из Стаљинове пратње устаје и скаче из авиона без падобрана. Онда обојица, Стаљин и Черчил, упитно погледају Дражу. Он се мало промисли, прочеша браду, па викну:
	- Милојица, немо' да си случајно скочио без падобрана ко ова двојица пре тебе.
	- Јок, ти ћеш ми забраниш – одговори Милојица и скочи.
	Због чега су Срби славили Српску нову годину наћи ћемо у том одговору: ти ћеш ми забраниш!
	Да се вратимо на ту борбу лукавстава и домишљања између власти и народа. Ако кафана ипак ''ради'' попис, да би се ''доскочило Власима'', смишљани су разни марифетлуци (сада са друге стране). Уколико би се одлучило да се Српска нова година дочека у такозваној ''породичној атмосфери'', са све гостима, онда би се баш на тај дан, опет као случајно, организовала прослава усељења у нову кућу, окаснели или урањени рођендан, веридба или заруке, крштење, слазница (силазак са стоком са планине) или ''свињска даћа''. Најзад, кад све то не би било могуће, ''разболео'' би се остарели Баца, па би рођаци баш то вече долазили да га обиђу.
	Ако и кафана ''ради'' попис, и Баца није болестан, онда би се одлазило у оближњи манастир (којих нама на Косову и Метохији није недостајало). Свако би са собом понео шта има: флашу ракије, печеницу, прут кобасице. Онда би се све то заједно постављало на велики дрвени манастирски трпезаријски астал, па би барабар са архимандритом Савом ''чекали'' нову годину. Он би апеловао да се гости не напију, да не пуцају, или, не дај Боже, да у повратку не ремете јавни ред и мир и певају ''Ој војводо Синђелићу'' и песме о Шумадији (касније смо схватили, после 1999. године, да је то трагично певање серенаде под балконом неузвраћене љубави, те да су нас, макар што се Шумадије тиче, шиптарски милиционари лемали за џабе). 
	   Ипак, никада ми неће бити јасно шта им је сметала песма о војводи Синђелићу и због чега је била забрањена те сматрана националистичком, и што смо је ми певали сматрајући да тако пркосимо систему? Можда због стиха: „Ти си знао Србина заклети, како ваља за слободу мрети“, јер у песми су турске главе падале и Туркиње су се клеле, дакле, не помињу се Шиптари. Или: што се помињао војвода, па макар и из Првог устанка, (јер, војвода је војвода). Почетак одлазака у манастир поклопио се са доласком Саве Кривокуће на место игумана, негде 1967. године. Пре тога, отац Јустин или отац Хризостом нису смели ни помислити да примају госте 13. јануара увече.
	Углавном, уколико би се разминули са свим препрекама, на крају и са милицијом, певајући – рачунали би да је дочек успео. Али!, то није био никакав дочек, никакво славље – то је био бунт. То је био политички отпор. Као што видимо: и национални. То је био вид исказивања незадовољства и исказивања љубави, додуше у неким случајевима како видесмо: неузвраћене љубави, а када је у питању војвода Синђелић онда је то љубав према херојству и жртви за свој народ (а нешто и жеље према Туркињама). То је, најзад, било надмудривање са ригидним системом који је само Србима бранио да исказују национална осећања и то од стране самих Срба. То је било и кетманство, јер смо се претварали да радимо нешто друго у односу на оно што смо заиста радили.

	
	Како су стеге попуштале а систем пропадао, опадао је и жар славља као и чар самог чина (јер више није било забрањено, није више бивало потребно лукавства и храбрости да се обележава, није представљало никакав бунт, могао си да наричеш о војводама и Шумадији колико ти је воља). Кафане су широм отвориле врата, почело је масовно да се слави, отац Сава је бивао све усамљенији – није то више било: то. ''То'' је сада ово како данас изгледа: у Шумадији певамо песме о Метохији и нико нам не брани.
	Мада, имам осећај, нешто ми се јавља, да уколико наставе овако ''коминтерновски'' и комунистички да нас притискају и гурају у ЕУ, да нам намећу своје законе и глупе обичаје, да нас на силу терају да будемо сексуално и политички коректни (односно, некоректни према свему што је национално, породично и српско), да ћемо ми Срби поново почети да се окрећемо дочеку Српске нове године, из истог разлога као и прошли пут: у инат и из бунта. Коме ћемо певати сада је свеједно: више нас нема на местима одакле можемо побећи у Србију!
	
	ЧИТАЈ ИСТОЧКЕ ПРИЧЕ ОВДЕ!!!



SRPSKA NOVA GODINA: JOK TI CES!

Igor Đurić, književnik, rođen u Istoku, Metohija!

SRPSKA NOVA GODINA: JOK TI ĆEŠ!

Đorđe MiloševićVreme stida i zločina Knjiga našeg poznatog spoljnopolitičkog novinara i publiciste Đorđa Miloševića, dugogodišnjeg dopisnika iz Moskve (od 1992 god), predstavlja vredno svedočanstvo o događajima u bivšoj Jugoslaviji, njenom razbijanju i građanskom ratu viđenim iz Moskve. U knjizi su autentična dokumenta, izjave najviših ruskihrukovodilaca, intervjui s njima, reagovanja zvaničnika, vojnih rukovodilaca, komentariruskih medija i sve govori o ponašanju zvanične Moskve u vreme krize i građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji.

Vreme stida i zlocina

Đorđe Milošević
Vreme stida i zločina

Knjiga našeg poznatog spoljnopolitičkog novinara i publiciste Đorđa Miloševića, dugogodišnjeg dopisnika iz Moskve (od 1992 god), predstavlja vredno svedočanstvo o događajima u bivšoj Jugoslaviji, njenom razbijanju i građanskom ratu viđenim iz Moskve. U knjizi su autentična dokumenta, izjave najviših ruskihrukovodilaca, intervjui s njima, reagovanja zvaničnika, vojnih rukovodilaca, komentariruskih medija i sve govori o ponašanju zvanične Moskve u vreme krize i građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji.


Đorđe Milošević
Vreme stida i zločina

Vreme stida i zločina

Robert ŠnakenbergTajni život pisacaNeobične ali istinite priče o ubicama, preljubnicima, zavisnicima i ostalim književnim legendama.Nečuvenim i necenzurisanim portretima slavnih pisaca, od Vilijama Šekspira do Ernesta Hemingveja, Tajni život velikih pisaca čačnuo je sva ona pitanja kojih su se vaši profesori književnosti pribojavali: S kim je to Luis Kerol voleo da se druži? Čime se lečio Dž. D. Selindžer? S koliko je žena (i muškaraca) spavao Lord bajron? Zašto Ajn Rand obožava Čarlijeve anđele? Klasična književnost nikad nije bila tako zabavna!

Tajni zivot pisaca

Robert Šnakenberg
Tajni život pisaca
Neobične ali istinite priče o ubicama, preljubnicima, zavisnicima i ostalim književnim legendama.
Nečuvenim i necenzurisanim portretima slavnih pisaca, od Vilijama Šekspira do Ernesta Hemingveja, Tajni život velikih pisaca čačnuo je sva ona pitanja kojih su se vaši profesori književnosti pribojavali: S kim je to Luis Kerol voleo da se druži? Čime se lečio Dž. D. Selindžer? S koliko je žena (i muškaraca) spavao Lord bajron? Zašto Ajn Rand obožava Čarlijeve anđele? Klasična književnost nikad nije bila tako zabavna!


Tajni život pisaca

Ivo Andrić Pripovetke Savremenik Srpske književne zadruge 1931Kolo IKnjiga IMara milosnicaIspovjedČudo u olovuKod kazanaMost na ŽepiAnikina vremena

Pripovetke

Ivo Andrić 
Pripovetke 
Savremenik Srpske književne zadruge 
1931
Kolo I
Knjiga I
Mara milosnica
Ispovjed
Čudo u olovu
Kod kazana
Most na Žepi
Anikina vremena


Ivo Andrić Pripovetke Savremenik Srpske književne zadruge 1931 Ivo Andric antikvarna knjiga

Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898 - 1899Reprint izdanje iz 1899format A4 (30cm)Documents diplomatiques . Correspondance concernant les actes de violence et de brigandange des Albanies dans la Vieille-Serbie (Vilayet de Kossovo) 1898-1899Sačinjena na osnovu diplomatskih nota i međusobne prepiske:Dr. Vladana Đorđevića, predsednika Srpske Kraljevske Vlade, Stojana Novakovića poslanika Kraljevine Srbije u Carigradu i Tefik-paše, turskog ministra inostranih dela o nasiljima Arnauta nad hrišćanskim srpskim življem u Staroj Srbiji.

Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji

Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898 - 1899
Reprint izdanje iz 1899
format A4 (30cm)
Documents diplomatiques . Correspondance concernant les actes de violence et de brigandange des Albanies dans la Vieille-Serbie (Vilayet de Kossovo) 1898-1899
Sačinjena na osnovu diplomatskih nota i međusobne prepiske:
Dr. Vladana Đorđevića, predsednika Srpske Kraljevske Vlade, Stojana Novakovića poslanika Kraljevine Srbije u Carigradu i Tefik-paše, turskog ministra inostranih dela o nasiljima Arnauta nad hrišćanskim srpskim življem u Staroj Srbiji.


Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898 - 1899
Reprint izdanje iz 1899
Documents diplomatiques . Correspondance concernant les actes de v

Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoritiUBISTVO KNEZA MIHAILA događaji o kojima se nije smelo govoriti I i IIprikupio Il. N. Đukanović, reprint izdanja iz 1936Dve knjige, tvrd povez, ilustrovano, 352 +482 strane, sadržaj : 1.knj. TOPČIDERSKA KATASTROFA 1.Prolog 2.Ubistvo kneza Mihaila 3.Suđenje 4.Posmatranje sa strane 5.Vesti iz novina 6.Epilog, Svetoandrejska skupština, Milivoje Blaznavac - 2.knj. NEKOLIKO PRVAKA LIBERALNIH I ZAVERA 1.Liberali van Srbije 2.Liberali u Srbiji 3.Šta govori svet 4.Zabeleške istaknutih javnih radnika. U smiraj dana, 29. maja po starom ili 10. juna 1868. po novom kalendaru u Košutnjačkoj šumi, na tadašnjoj periferiji Beograda, ubijen je knez Mihailo Obrenović III. Srbija je tada izgubila svog Kneza, a Evropa Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljiceViktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida.Pored zalaganja tadašnjih velikih sila, a najviše zaslugom takvog kneza, Srbija je diplomatskim putem (čuvajući brojčano i kvalitetno svoj narod) 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i takođe, istim sultanovim fermanom, izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu. Bio je to, u tom trenutku, maksimum ispunjenja nacionalnih težnji i značajan korak u procesu sticanja nezavisnosti.Uz obaveznog službenog pratioca, ordonansa majora Svetozara Garašanina, sina tadašnjeg predsednika vlade Ilije Garašanina, i poslužitelja Mite, sa knezom su se u Košutnjak, tog kobnog popodneva, izvezle u šetnju i tri žene. Bile su to Tomanija Obrenović, kneževa strina, njena kći Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica, i Katarina Konstantinović, kneževa sestričina, odnosno Ankina kći i Tomanijina unuka.Od ranog popodneva u Košutnjaku su bila i četvorica zaverenika sa namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. Egzekutori su bili: braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, takođe je bio član zavereničke grupe, koji je bio zadužen da nabavi oružje, što je i realizovao. Pavle je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok se Đorđe u poslu nije iskazao, pa je za sebe često govorio da je bivši trgovac. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.Kosta Radovanović je prvi pucao na kneza, a zatim i ostali. Marić je prvo ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se potom onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su bespomoćno ležali na zemlji, dokrajčio je, s nekoliko uboda nožem, Kosta Radovanović.Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu. Zaverenici su pohapšeni i osuđeni, a ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno.Posle ubistva kneza Mihaila, kneževska dinastija Obrenović se nastavila Jevremovim potomstvom. Jevremov unuk Milan vladao je kao knez od 1868. do 1882. i kao kralj od 1882. do 1889. godine. Milan je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je vladao do 1903. godine, kada je ubijen. Sa kraljem Aleksandrom (nije imao dece) gasi se dinastija Obrenović.

Ubistvo kneza Mihaila

Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoriti
UBISTVO KNEZA MIHAILA događaji o kojima se nije smelo govoriti I i II
prikupio Il. N. Đukanović, reprint izdanja iz 1936
Dve knjige, tvrd povez, ilustrovano, 352 +482 strane, sadržaj : 1.knj. TOPČIDERSKA KATASTROFA 1.Prolog 2.Ubistvo kneza Mihaila 3.Suđenje 4.Posmatranje sa strane 5.Vesti iz novina 6.Epilog, Svetoandrejska skupština, Milivoje Blaznavac - 2.knj. NEKOLIKO PRVAKA LIBERALNIH I ZAVERA 1.Liberali van Srbije 2.Liberali u Srbiji 3.Šta govori svet 4.Zabeleške istaknutih javnih radnika.

U smiraj dana, 29. maja po starom ili 10. juna 1868. po novom kalendaru u Košutnjačkoj šumi, na tadašnjoj periferiji Beograda, ubijen je knez Mihailo Obrenović III. Srbija je tada izgubila svog Kneza, a Evropa Prince Michela, kako su ga zvali na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda. Mlad, obrazovan, naočit, aristokratskih manira, bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljiceViktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida.
Pored zalaganja tadašnjih velikih sila, a najviše zaslugom takvog kneza, Srbija je diplomatskim putem (čuvajući brojčano i kvalitetno svoj narod) 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i takođe, istim sultanovim fermanom, izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu. Bio je to, u tom trenutku, maksimum ispunjenja nacionalnih težnji i značajan korak u procesu sticanja nezavisnosti.
Uz obaveznog službenog pratioca, ordonansa majora Svetozara Garašanina, sina tadašnjeg predsednika vlade Ilije Garašanina, i poslužitelja Mite, sa knezom su se u Košutnjak, tog kobnog popodneva, izvezle u šetnju i tri žene. Bile su to Tomanija Obrenović, kneževa strina, njena kći Anka Konstantinović, kneževa sestra od strica, i Katarina Konstantinović, kneževa sestričina, odnosno Ankina kći i Tomanijina unuka.
Od ranog popodneva u Košutnjaku su bila i četvorica zaverenika sa namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. Egzekutori su bili: braća Đorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći od braće Radovanović, Pavle, takođe je bio član zavereničke grupe, koji je bio zadužen da nabavi oružje, što je i realizovao. Pavle je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok se Đorđe u poslu nije iskazao, pa je za sebe često govorio da je bivši trgovac. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.
Kosta Radovanović je prvi pucao na kneza, a zatim i ostali. Marić je prvo ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se potom onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su bespomoćno ležali na zemlji, dokrajčio je, s nekoliko uboda nožem, Kosta Radovanović.
Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu. Zaverenici su pohapšeni i osuđeni, a ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno.
Posle ubistva kneza Mihaila, kneževska dinastija Obrenović se nastavila Jevremovim potomstvom. Jevremov unuk Milan vladao je kao knez od 1868. do 1882. i kao kralj od 1882. do 1889. godine. Milan je abdicirao u korist sina Aleksandra, koji je vladao do 1903. godine, kada je ubijen. Sa kraljem Aleksandrom (nije imao dece) gasi se dinastija Obrenović.



 







Ubistvo kneza Mihaila i Događaji o kojima se nije smelo govoriti REPRINT IZDANJE IZ 1935 

ILIRIN iliti pogibelji kojima neiskustvo vodiSizan Žiru de MoransiErotikon*Biblioteka Erotikon izdavačke kuće Prosveta izlazila je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji. Prva knjiga koja se pojavila u ediciji bila je Fukoova Istorija seksualnosti na čijim stranicama piše da je objavljena 1978. Tu godinu uzećemo za početak ove prepoznatljive biblioteke.Spisak izdanja koji sledi nije konačan. Svi naslovi bili su redovno rasprodavani, štampani u pet, osam ili deset hiljada primeraka. Pojedinačni naslovi imali su dva, tri ili četiri izdanja. Urednik biblioteke Erotikon bio je Milan Komnenić. Za dizajn je bio zadužen Dobrilo M. Nikolić.*Sledi spisak knjiga koje su izašle u okviru edicije Erotikon: Mišel Fuko – Istorija seksulanostiMišel Fuko – Istorija seksualnosti (Staranje o sebi)Mišel Fuko – Istorija seksualnosti (Korišćenje ljubavnih uživanja)Hjubert Selbi – Poslednje skretanje za BruklinŽorž Bataj – Plavetnilo nebaKarlos Fuentes – AuraSandro Zanoto – Venerina deltaFilip Rot – Profesor žudnjeAnais Nin – PrstenVuk Stefanović Karadžić – Crven banLi Ju – Prostirka za telesnu molitvuMarkiz de Sad – Filozofija u budoaruNepoznati autor – Moj tajni životGijom Apoliner – 11000 buzdovanaMarkiz de Sad – 120 dana SodomeE. T. A. Hofman – Sestra MonikaGoropadni eros (Zbornik teorijskih radova)Andre Pjer de Mandijarg – Englez u zatvorenom dvorcuČarls Bukovski – Priče o običnom ludiluA. N. Afanasjev – Zaveštani tetrebAlfred Žari – MužjačinaHose Donoso – Tajanstveni nestanak markize LorijaPjer Luis – Bludne kćeriFurže de Monbron – Margo krparkaPijetro Aretino – MudrovanjaMrsne pričeAndrea de Nersija – FelicijaKalijana Mala – Ananga-RangaRoko &amp; Antonija – Svinje sa krilimaSizan de Moransi – Ilirin iliti pogibelji kojima neiskustvo vodiVilhelmina Šreder-Devrijent – Sećanja nemačke pevačiceLu Andreas-Salome – Šta je erosVilijem S. Barouz – Goli ručakRestif de la Breton – Anti-Žistina

ILIRIN iliti pogibelji kojima neiskustvo vodi

ILIRIN iliti pogibelji kojima neiskustvo vodi
Sizan Žiru de Moransi
Erotikon
*
Biblioteka Erotikon izdavačke kuće Prosveta izlazila je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji. Prva knjiga koja se pojavila u ediciji bila je Fukoova Istorija seksualnosti na čijim stranicama piše da je objavljena 1978. Tu godinu uzećemo za početak ove prepoznatljive biblioteke.
Spisak izdanja koji sledi nije konačan. Svi naslovi bili su redovno rasprodavani, štampani u pet, osam ili deset hiljada primeraka. Pojedinačni naslovi imali su dva, tri ili četiri izdanja. Urednik biblioteke Erotikon bio je Milan Komnenić. Za dizajn je bio zadužen Dobrilo M. Nikolić.
*
Sledi spisak knjiga koje su izašle u okviru edicije Erotikon:

Mišel Fuko – Istorija seksulanosti
Mišel Fuko – Istorija seksualnosti (Staranje o sebi)
Mišel Fuko – Istorija seksualnosti (Korišćenje ljubavnih uživanja)
Hjubert Selbi – Poslednje skretanje za Bruklin
Žorž Bataj – Plavetnilo neba
Karlos Fuentes – Aura
Sandro Zanoto – Venerina delta
Filip Rot – Profesor žudnje
Anais Nin – Prsten
Vuk Stefanović Karadžić – Crven ban
Li Ju – Prostirka za telesnu molitvu
Markiz de Sad – Filozofija u budoaru
Nepoznati autor – Moj tajni život
Gijom Apoliner – 11000 buzdovana
Markiz de Sad – 120 dana Sodome
E. T. A. Hofman – Sestra Monika
Goropadni eros (Zbornik teorijskih radova)
Andre Pjer de Mandijarg – Englez u zatvorenom dvorcu
Čarls Bukovski – Priče o običnom ludilu
A. N. Afanasjev – Zaveštani tetreb
Alfred Žari – Mužjačina
Hose Donoso – Tajanstveni nestanak markize Lorija
Pjer Luis – Bludne kćeri
Furže de Monbron – Margo krparka
Pijetro Aretino – Mudrovanja
Mrsne priče
Andrea de Nersija – Felicija
Kalijana Mala – Ananga-Ranga
Roko & Antonija – Svinje sa krilima
Sizan de Moransi – Ilirin iliti pogibelji kojima neiskustvo vodi
Vilhelmina Šreder-Devrijent – Sećanja nemačke pevačice
Lu Andreas-Salome – Šta je eros
Vilijem S. Barouz – Goli ručak
Restif de la Breton – Anti-Žistina


ILIRIN iliti pogibelji kojima neiskustvo vodi
Sizan Žiru de Moransi
Erotikon

Golgota i vaskrs Srbije 1914 -1915Golgota i vaskrs Srbije 1915 - 1918Priredili: Silvija Đurić i Vidosav StevanovićAustrougarska je (15.) 28. jula 1914. objavila rat Srbiji. Prvi dan rata „Politika” je u to doba ovako opisala: „Nastalo je mirno svetlo jutro. Glasovi koji su se teškom mukom probijali kroz telefonsku žicu iz Niša bili su sasvim povoljni. Rusija je primila da interveniše, ser Edvard Grej izjavio je u engleskom parlamentu da je naredio ambasadorima Engleske da saopšte vladama država kod kojih su akreditovani da britanska vlada predlaže da se u Londonu sastane međunarodna konferencija velikih sila radi rešenja srpsko-austrijskog sukoba. To su bile vesti iz Evrope koje su nagoveštavale da će se mir održati. Nezavisno od toga, noć između ponedeonika i utornika prošla je u miru. Bez ijednog metka.”Tako je na pisanje ovog lista u vreme početka Velikog rata podsećao tridesetih godina Miomir Milenović (1882–1944), novinar i urednik „Politike”, jedini ostao u njenoj redakciji kad je Austrougarska napala Srbiju. Taj njegov zapis „Objava rata i prvi napad Austrijanaca na Beograd” objavljen je u poznatoj knjizi „Golgota i Vaskrs Srbije 1914–1915”.DEO PREPISKE (ultimatum i odgovor):Da bi toj svojoj obavezi dala svečan karakter, srpska vlada će na prvoj strani zvaničnih novina 13. jula doneti sledeću izjavu:﻿Kraljevsko-srpska vlada osuđuju propagandu, koja je upravljena protiv Austro-Ugarske, t. j. osuđuje sve one struje, čiji je cilj odvajanje od Austro-Ugarske teritorija, koje njoj pripadaju i sažaljeva najiskrenije grozotne posledice tih zločinačkih radnji.﻿Kraljevsko-srpska vlada sažaljeva što su srpski oficiri i činovnici uzeli učešće u pomenutoj propagandi i time doveli u pitanje prijateljske susedske odnose, za koje se srpska vlada najsvečanije obavezala notom od 18 marta 1909 da će ih gajiti.﻿Kraljevsko-srpska vlada, koja osuđuje svaku pomisao i svaki pokušaj mešanja u sudbinu stanovnika ma koga dela Austro-Ugarske, smatra za svoju dužnost da oficire, činovnike i celo stanovništvo kraljevine Srbije izrično opomene, da će u buduće sa krajnjom strogošću postupiti prema onim licima, koja bi se o to ogrešila i da će se truditi svima silama da to onemogući i uguši.

Golgota i vaskrs Srbije 

Golgota i vaskrs Srbije 1914 -1915
Golgota i vaskrs Srbije 1915 - 1918
Priredili: Silvija Đurić i Vidosav Stevanović
Austrougarska je (15.) 28. jula 1914. objavila rat Srbiji. Prvi dan rata „Politika” je u to doba ovako opisala: „Nastalo je mirno svetlo jutro. Glasovi koji su se teškom mukom probijali kroz telefonsku žicu iz Niša bili su sasvim povoljni. Rusija je primila da interveniše, ser Edvard Grej izjavio je u engleskom parlamentu da je naredio ambasadorima Engleske da saopšte vladama država kod kojih su akreditovani da britanska vlada predlaže da se u Londonu sastane međunarodna konferencija velikih sila radi rešenja srpsko-austrijskog sukoba. To su bile vesti iz Evrope koje su nagoveštavale da će se mir održati. Nezavisno od toga, noć između ponedeonika i utornika prošla je u miru. Bez ijednog metka.”
Tako je na pisanje ovog lista u vreme početka Velikog rata podsećao tridesetih godina Miomir Milenović (1882–1944), novinar i urednik „Politike”, jedini ostao u njenoj redakciji kad je Austrougarska napala Srbiju. Taj njegov zapis „Objava rata i prvi napad Austrijanaca na Beograd” objavljen je u poznatoj knjizi „Golgota i Vaskrs Srbije 1914–1915”.
DEO PREPISKE (ultimatum i odgovor):
Da bi toj svojoj obavezi dala svečan karakter, srpska vlada će na prvoj strani zvaničnih novina 13. jula doneti sledeću izjavu:
﻿Kraljevsko-srpska vlada osuđuju propagandu, koja je upravljena protiv Austro-Ugarske, t. j. osuđuje sve one struje, čiji je cilj odvajanje od Austro-Ugarske teritorija, koje njoj pripadaju i sažaljeva najiskrenije grozotne posledice tih zločinačkih radnji.
﻿Kraljevsko-srpska vlada sažaljeva što su srpski oficiri i činovnici uzeli učešće u pomenutoj propagandi i time doveli u pitanje prijateljske susedske odnose, za koje se srpska vlada najsvečanije obavezala notom od 18 marta 1909 da će ih gajiti.
﻿Kraljevsko-srpska vlada, koja osuđuje svaku pomisao i svaki pokušaj mešanja u sudbinu stanovnika ma koga dela Austro-Ugarske, smatra za svoju dužnost da oficire, činovnike i celo stanovništvo kraljevine Srbije izrično opomene, da će u buduće sa krajnjom strogošću postupiti prema onim licima, koja bi se o to ogrešila i da će se truditi svima silama da to onemogući i uguši.


Golgota i vaskrs Srbije 1914 -1915
Golgota i vaskrs Srbije 1915 - 1918
Priredili: Silvija Đurić i Vidosav Stevanović

SRPSKA NOVA GODINA: JOK TI ĆEŠ!

IGOR ĐURIĆ

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja