Sazrevanje uz strip

Beograđani su imali Žiku Stripa a mi Istočani smo bili varoš stripa. U Istoku su se knjige slabo čitale, retki su ih imali i kupovali: stripovi su obeležili čitalački odabir mnogih generacija. Neki su za svoga života jedino iz stripa nešto pročitali. Mi smo bili jedna od istočkih porodica koja je imala poveću biblioteku, otac je godinama redovno kupovao knjige, ali nas je, iz samo njemu znanih razloga, pretplatio i na Politikin zabavnik, tako da smo i sa stripovima bili poprilično „bogati“.

Strip se pozajmljuje retko i samo odabranima. I kad ga pozajmiš, uglavnom ti ga ne vrate (čak ni oni „odabrani“) i to zato što su ga i oni dali nekome drugome. Zato se strip ne daje. Osim ukoliko ne želiš da ga više nikada ne vidiš i da tražeći ga bezuspešno ideš od jednoga drugoga te gledaš kako ti bespomoćno sležu ramenima.

Nešto sigurnija varijanta je da „se menjaš“, bilo za stalno, bilo privremeno: na čitanje – i to samo ako si sposoban da proceniš vrednost onoga što ti se nudi za razmenu i ne nasedneš na najjeftiniju foru: „Daj mi stripove sad ću ja da ti donesem moje od kuće“ – jer ako to uradiš u startu si se zajebao. Uglavnom, ljubitelji stripova ne vole da daju svoje stripove ali zato vole da uzimaju tuđe.

Strip se čita svuda – najslađe ispod školske klupe. Da smo pročitali knjiga koliko stripova danas bi većina od nas nosila doktorske titule. Zvanja i znanja bi imali, more!!! Možda i duha – da smo usput čitali i nešto stripova.

Strip je okamenjeni film. To je naslikana knjiga. Slike nisu pokretne realno ali je pokret nacrtan i odvija se u našoj mašti. Treba strip nacrtati i napisati: to je vrhunsko umeće. Strip ne sme da bude dosadan, ne sme „da umire u lepoti“ i ne sme da preteruje u umetničkim ambicijama. Strip je „praktična umetnost“ a opet nije „primenjena umetnost“.

Realno, kad smo čitali stripove nas umetničko nije ič interesovalo. Pročitali bi na stotine stripova a da nismo znali ko su autori, itd. Tek kasnije, kad smo postali matori, gledali smo da nešto više saznamo o pozadini stvaranja stripa. Neki od nas, pak, nikada nisu odrasli i nikada nisu odmakli od dečačkih dana i njima je bilo i jeste najbolje.

Za strip se nisu žalile pare ali mi para nismo imali skoro nikad. Zato je to bila vredna, deficitarna i tražena roba.

Ja sam, rekoh, počeo sa Politikinim zabavnikom. Čekao se petak, pa se čekalo da novine stignu, jer su kod nas novine vazda kasnile. Otac je vršio redovnu pretplatu Zabavnika. Trebalo je smo otići i uzeti ga.

Zabavnik je kultni časopis naših generacija. Počeo je da izlazi još pre Drugog svetskog rata tako da je bio važan činilac sazrevanja mnogih generacija. On je bio specifičan jer je pored stripa imao i teksta koji se mogao čitati. Znam neke zadrte čitače stripova koji su odmah trgali unutrašnji deo sa stripom a ostatak bacali. Ipak, najviše je bilo onih koji su uživali u kompletnom sadržaju. Govorim o Politikinom zabavniku u prošlom vremenu zato što ovo što danas izlazi pod istim imenom nije ni nalik onome od pre, jer danas nema više, kao prvo, kompletnih stripova već moraš da kupiš pet brojeva da bi pročitao jedan strip, a drugo, nema više ni stripova koji su krasili negdanji Zabavnik poput Mandraka, Modesti Blejz, Princa Valijanta, Flaš Gordona, Bluberija, Džeremaje, Korta Maltezea, Ripa Kirbija ili Dika Trejsija...

Mikijev zabavnik i Mikijev almanah su bili omiljeni kod mlađih naraštaja, mada se ni stariji ne bi „gadili“ kad im naiđe pod ruku. Oni su u sebi sadržavali uglavnom Diznijeve stripovane junake. U Istoku ih dugo vremena nije bilo pa su nam stizali od rodbine iz Beograda, najčešće studenata.

Uporedo sa Zabavnikom počeli smo da čitamo i čuvene stripove koji su izlazili u edicijama Zlatna serija i Lunov magnus strip. To su takoreći moji vrsnici, počeli su da izlaze u godini mojega rođenja, negde oko 1968. Samo što su oni rođeni u Novom Sadu a ja u Istoku, dakle u dve različite pokrajine. Stripovi iz ovih serija su najčitaniji stripovi mnogih generacija strip ljubitelja. Dovoljno je reći Teks Viler, Blek Stena, Kit Teler, Zagor, Mister No, Ken Parker, Komandant Mark – pa da svima bude jasno zašto su to bile najtraženije sveske.

Posle toga su redom sledile Stripoteke (Talični Tom, Asteriks, Čelična Kandža,Fantom i skoro svi ostali stripovi koji su izlazili i u Zabavniku), Eks Almanah (to su bila specijalna izdanja o posebnim prilikama sa velikim brojem stranica i takođe sličnim stripovima, donosila mi braća iz Beograda za novogodišnje praznike) sa svojim stripovima i junacima: a ciklus i sazrevanje završili smo sa Alan Fordom.

Bilo je, naravno, i nekih manje popularnih edicija koje su se pojavljivale i nestajale ali su ostavile traga kod stripadžija. Na primer, Strip 81 koji je bio specifičan po dimenzijama: dugačak a uzak. Bila je tu i po koja Panorama sačuvana u kolekcijama starije braće. I najzad, erotski stripovi iz inostranstva zaključno sa SekStripom.

U svetu stripa i strip ljubitelja se stvarala posebna subkultura (supkultura). Tu postoji poseban rečnik, posebne fraze, stilovi, dijalozi, naracija... U stripu ima mnogo stvari koje se podrazumevaju, specifična opšta mesta. Strip junaci se retko ocrtavaju finesama i zbog toga smo ih obožavali. U stripu mora tačno i precizno da se zna ko je dobar a ko loš (a ko: zao). Mora da postoji obrazac izvan kojega se ne ide osim u retkim prilikama i uvek sa debelim razlogom. Čak su zbog toga mnogo bolji i traženiji crno-beli stripovi jer oni i vizuelno naglašavaju tu podelu i multipolarnost.

Pravi stripovi su samo oni koji su crtani rukom i tradicionalnim tehnikama a bez ikakvih kompjuterskih pomagala.

U moje vreme strip nije bio moda (ili: pomodarstvo) već je bio strast i potreba. Teško je čak reći i da je to bio hobi. Ali je pouzdano tačno reći da je bilo zavisnika od stripa, ta je zavisnost bivala pojačana ograničenom količinom stripova te je bila veoma teška.

„'De ćeš?“

„Idem kući da čitam stripove“.

„Dođi kod mene da čitamo stripove“.

„Daj da pročitam strip“.

„Može ali samo ispred mene“.

„Ne dajem stripove nikome“.

„Ajde da se menjamo“.

Školska sveska se gužvala i gurala u pantalone iznad dupeta. Strip se čuvao i nikada se nije gužvao. Vodilo se računa o svakoj stranici (pogotovu kad su počeli da se pojavljuju erotski i porno stripovi iz inostranstva). Strip bi se lepio selotejp trakama čak i kad bi se samo nazrelo neko oštećenje. Zbog poderanog stripa ne malo puta su padale tuče i razmenjivale pesnice žestoko – u maniru strip junaka. Strip se krio čak i od ukućana.

Kad sam ja išao u školu, rekoh već, najpopularniji su bili junaci Zlatne serije i LMS. Čitali bi svaki novoizašli strip: nadušak. Znali smo šta je „vatrena voda“, ko su „bledoliki“, a ko „crveni mundiri“. Tu su bili i „crvenokošci“ sa svojim Manituom. Kretali smo se Darkvudom, Teksasom, Ontariom, Dodž Sitijem – ko da su u sledećoj ulici, tu odmah. Govorili smo: „Sto mu dabrova“, „Manitua mi“, „Svih mi brkova“, „Hiljadu mi skalpova“, „Bubnjeva mi darkvudskih“...Vikali smo iz mozga: „Hoka, hej!!!!“. A kad bi bili ljuti ili uzbuđeni onda bi prosto i kratko, kao Indijanci, samo izgovarali: „Uf, uf...“.

Nije nam smetalo što su svi junaci na isti kalup (šta više) - kao što već pomenuh. Svi su lepi, pametni i jaki. Svi na kraju pobeđuju zlo. Svi imaju svoje verne pratioce. Mandraka prati crni džin Lotar. Zagora Te Neja prati Čiko Don Fiko Felipe Kaitano Lopez Martinez i Gonzales. Sa Teks Vilerom su Kit Karson, Kit Teler i Tajger. Sa Blek Stenom su Rodni i profesor Okultis a sa Kit Telerom brkati Frenki Beleven. Od Flaša Gordona se ne odvaja naučnik Zarkov. Nerazdvojni pratioci Komandant Marka su Blaf, Žalosna Sova (uf, uf) i kuče Flok. Leđa Kapetan Mikiju čuvaju Smuk i Salaso dok Ripu Kirbiju to isto čini bivši kriminalac Dezmond.

Većina njih očijuka sa Indijancima ili rasnim manjinama – politički korektno dakle, osim ako izuzmemo najnovije teorije o Tarzanu kao rasisti i diktatoru, pošto on kao jedini belac u džungli vlada crncima a kad mu se prijebe onda u sred nedođije nađe lepu belkinju, mada po tome ni Fantom i Zagor nisu daleko od iste kvalifikacije.

Svi oni imaju pored zvučnoga imena još zvučnije nadimke: Noćni Orao, Zlatna kosa, Mali rendžer, Vuk sa Ontarija, Duh sa sekirom...

Svi imaju dobre ženske: Teks je sa Lilit, Kit sa Klaret, Flaš sa Dejl, Mark sa Beti, Miki sa Suzi, Rip sa Hani... Jedino Modesti Blejz ganja dobre mužjake za razliku od prethodno nabrojanih ali nikako da se smuva sa Vilom...

Oni su hrabri, dobri, nepobedivi. Ne možeš ne voleti trapere ili rendžere.

Malo probraniji krug čitalaca, koji se vremenom stvorio, evoluirao i izdvojio (jer većina se nije pomerala mnogo napred od „uf-ufa“) širio je vidike i van Zlatne serije: Tarzan, Supermen, Betmen, Tajni agent X, Iznogud, Dikan. Čitali smo i domaće stripove Nikad robom o Mirku i Slavku, i druge koji su govorili o partizanima. Još uporniji, a između Džeremaje i Komanče, željni malo više novog i umetničkog, željni malo drugačijeg i sa finesama pronalaze Princa Valijanta i Korta Maltezea. Kad sam pročitao prvog Korta poželeo sam da saznam ko je stvorio taj strip a Hugo Prat je prvi autor o kojem sam znao nešto više. Stvar je dakle počela da dobija na ozbiljnosti. Ipak, Asteriksa (Iderzo, Gosini, Feri) i Taličnog Toma (Moris) sam čitao i kasnije u kontinuitetu, što u boji, što crno-bele, i kad sam prestao da se aktivno bavim stripovima.

Najzad, kad smo se „primili“ na Alan Forda (Maks Bunker i Magnus) to je već značilo da smo zakoračili u novu fazu stripovanja i života. Alan Ford više nije bio sam stil već i ironični način razmišljanja, sarkastični model pogleda na svet, satirični odnos prema licemernoj okolini. Alan Ford je bio otpor režimu, mada toga nismo bili do kraja svesni, ali sama činjenica da je taj strip bio najpopularniji u SFRJ, govori za sebe. A, nije bio kritika samo jednoumlja, već je i danas to satirična slika liberalne ekonomije i kapitalizma.

Zagriženi ljubitelji stripa su posebna fela. Svako od nas zna ponekog takvog. Dok svi okolo jure za loptom - taj pod nekim drvetom čita strip. Dok se svi kupaju u reci - on leži na leđima sa uzdignutim stripom iznad glave. Ujedno se i štiti od sunca. Dok svi slušaju šta priča nastavnik ili profesor na času - on ispod klupe čita strip. Dok mu majka za stolom sipa supu u tanjir - on sa strane tanjira drži strip i čita. U početku su ga upozoravali da to ne čini: posle su digli ruke. Na klozetskoj šolji: strip se ne propušta. U autobusu. U raznim čekaonicama.

Čitaoci stripova počinju da prihvataju i posebnu životnu filozofiju. Oni sve manje obraćaju pažnju na svoju tradiciju i specifičnosti podneblja u kome žive a sve više imitiraju i liče na svoje strip junake: oblače se kao oni, govore kao oni, kreću se kao oni, shvataju borbu između dobra i zla kao oni, prihvataju njihove poglede na svet.

Stripadžije o kojima ja govorim imaju malo zajedničkog sa današnjim poštovaocima ove umetnosti. Pogotovu nemaju ništa sa nekim strip mediokritetima koji se pojavljuju ovde-onde, pogotovu u prestonici, i koji nemaju nikakve veze sa pravim ljubiteljima stripa već im je to modni trend kojim bi dokazali svoju urbanost. Današnji ljubitelji stripa se razlikuju od mojih drugova iz detinjstva. Mogao bih objasniti zašto je to tako: ali neću. Nema smisla: drugo je vreme. Sve se promenilo. Tehnologija je učinila neke pomake koji se sada teško mogu ukalupiti u bilo kakvo upoređivanje. Nije za upoređivanje moje i ovo vreme.