Čovečanstvo će nestati. Na svetu neće više biti nijednog čoveka. Zemlja će se vrteti pusta i trula kroz prostore.Dan šesti* Rastko Petrović je čovek koji slobodom ništa nije stekao i koji se u slobodu nije vratio čak i kada iz nje nije ni odlazio. Razlog tome leži u činjenici da je on pojam slobode svodio na lično (lične izbore) i umetničko (lični izraz) a živeo je u vremenu velikih istorijskih događaja gde se vojevalo za narodne i državne slobode i velike ciljeve. Rastkova ideja borbe je bila nešto drugo. To je bila želja da bude ono što zaista jeste. Roman Rastka Petrovića Dan šesti imao je svoju čudnu i turbulentnu istoriju (kao i njegov život) i o tome se manje više dosta toga zna (gde treba da se zna i ko treba da zna, dakle da ne pominjemo Dedinca i Kona, Ristića i kompaniju). Tumačenja ovog dela su razna i uglavnom pogrešna. Kao, uostalom, tumačenje bilo kojeg dela vrednog pažnje. Rastko Petrović spada u grupu velikih umetnika i književnika koji su u svom vremenu bili neshvaćeni a u kasnijim periodima bivali su potcenjeni. Od svoga naroda bio je odbačen, ali nije bio ni prvi, niti jedini. To može biti samo dokaz veličine. Rastko Petrović je u svom romanu demontirao jednu narodnu epopeju na mnoštvo ličnih sudbina i crtica (ovde se više misli na epopeju kao veliko i istorijsko vreme nego kao književnu formu i delo). Sveo je ep o bogovima jedne istorije na lirski iskaz o ljudima jednog vremena. On je državnu ideju rasklopio do nivoa ideje porodice, porodicu je sveo na čoveka a čoveka je opisao kroz patnju. On ne vidi rat oko sebe, on samo vidi patnju pojedinca. On ne veruje da ljudska patnja može poroditi velike i istorijske događaje ali zna da istorija nije ništa drugo do zbir najčešće nevidljivih i bezimenih individualnih patnji i stradanja. Ne, nije on na rat gledao „drugim očima“ (kako neki govore o ovoj knjizi) već je sve to video „pravim očima“, onako kako umetnik jedino i može da ga vidi. Bio je deo bezimene mase a želeo je da delovima te mase dadne lik i ime. Bez obzira što je za Rastka moderan umetnik u stvari seks a seks je za njega pol a pol je za njega ono za čim on traga – pisac se nije bavio isključivo seksom mada je ovo roman o polovima. Ovo je roman autorovog traganja za polom (seksom). Uz opasku da je Rastko u tom traganju bio hrabriji kao umetnik nego kao čovek. Nije Rastko Petrović rat opisao „drugim rečima“ (različitim od većina svojih savremenika) već je on o ratu govorio gladnog jezika, praznih creva i punih jaja. Glad je epopeja. I studen je epopeja. I vaši su epopeja. I mrtvi konji su epopeja. I živi kosturi od ljudi su epopeja. I: golgota! Za njega Albanska golgota nije epopeja već zversko pozorište u životu u prirodi. Ostalo je samo epilog neminovnog – ostalo je slava. Rastko ne beži od te opšte i narodne slave, ne omalovažava je, jednostavno, on govori o sebi a ne o narodu. A, valjda je i on deo tog naroda?! Narod je sam o sebi progovorio kada nije imao snage i hrabrosti da štampa ovu knjigu u vreme opšte nacionalne euforije i da vrati velikog pisca u zemlju odakle je potekao i gde je želeo da umre kad je euforija minula a komunizam stigao. Knjiga je za Petrovića važnija od današnjice (znači: i umetnost), pogotovo je važnija od stvarnosti koju je kreirao rat (koji ne zavisi od čoveka a malo i od ljudi, to jest, naroda). Ljudi samo započnu rat ali posle više ne mogu da ga kontrolišu. Mogu samo da pate i prežive. Albanska golgota koja je usledila uz malo sreće donela je težak, uglasti san, gotski, s tornjevima, stalaktitima i himerama što se sneva na grudima umornog snevača kojega ujutro čekaju planine pune snega i ljutih Arnauta. Rastko Petrović u svom romanu prirodu i ljude posmatra očima slikara a događaje sluša ušima muzičara – pa sve to zapisuje u književnost kao pesnik. On je gledao očima čoveka: u čoveka koji pati. Drugi su gledali i videli: narod u sudbonosnom činu. Razlika je između ličnog i opšteg ali se na kraju sve svede na istorijsko jer vreme nema vremena za čoveka već samo za istoriju. Da bi se čuo i glas čoveka postoji književnost i pisci poput Rastka Petrovića. On na događaje o kojima govori gleda: odozdo! Seoba Srbalja (bilo koja, pa i ona preko Albanije) gleda se: odozgo! Njegovi vidici su suženi jer mu je šira slika već unapred bila poznata. Jer, on je čovek koji je u središtu ogromne žene i on je muškarac koji svet posmatra očima te iste žene. On svet opisuje čulima žene. On na muškarce, ratnike, decu, sve gleda osećajem ženskoga. A, u Danu šestom žena je zaklana, silovana, žena je kurva, žena je delija-devojka, žena pati u porođajnim mukama. Muškarci ih siluju, decu im prave. Kada to ne čine muškarci su strahovito lepi.. lepši od žena. I žena i krava na novi život donose na svet isto. To veli Rastko kroz govor svojih junaka. On prezire žensku potrebu da se služi muškome. On želi da lično i sam bude slobodna žena. On vidi samo lepotu muškoga. Međutim, i muško i žensko rađa žena u suzama i bolu. Tu, dakle, nema razlike. I sve ima ženski oblik: ljudi, planine, patnja, sneg, oluja... Zbog toga Rastko pati: on bi da i muški, ti lepi Apoloni, mogu da budu ravnopravni sa ženama: da mogu da rode, da mogu ženski da trpe. Skoro niko od Petrovićevih junaka ne voli život. Kao kod Dostojevskog. Kod njega retko ko voli da živi i priličan broj njih razmišlja o tome kako da se samo-usmrti. Možda i zato što je u životu, po njemu, sve žensko: sav rat, u takvom slučaju, sve što se zbiva, truljenje, prolivanje krvi, sva ova muka i vapijanje, nije ništa drugo do ciklus ženstvenosti u prirodi... Ovo nije rat ljudi, nije takmičenje ljudi, već ciklus ženstvenosti... Žena Rastka Petrovića je, dakle, ogoljena mnoštvom detalja, onih koje uočava samo ljubitelj kurvi ili homoseksualac. Fascinacija kurvanjskim detaljima dovodi do povraćanja. Kod njega ne postoji pol (muški, ženski) kod njega egzistira seks (muški, ženski): razmišljala je kako joj noge počinju drugačije nego kod njega, i kako svršavaju drugačije. Trudeći se da ga sustigne i da uravna korak sa njim, mislila je na to. Biti drugog seksa. Šta znači biti drugoga seksa glavna je Rastkova dilema i centralna tema ove knjige za one koji će znati da je pročitaju na pravi način. Koga bude interesovao samo sadržaj, samo radnja ove knjige, tome će se knjiga neće ni dopasti. Homoseksualizam Rastka Petrovića u njegovom književnom izrazu dokaz je da ta priča ne mora biti ogavna i ogoljena kako se danas o tome govori i piše. Ona ne mora biti ni javna, ona se može svesti na lično, na lepo, na umetničko. Kada opisuje mušku lepotu Rastkova poetičnost rečenice zna da bude suptilnija od poetičnosti izraza Miloša Crnjanskog. On je, dakle, svoje dileme uzdigao na nivo umetnosti, kao i mnogi veliki umetnici pre njega. On svoje patnje pretvara u liriku a svoje dileme u vrhunski stilski oblikovane rečenice. (Dočim, Miloš Crnjanski se nije baš najpoetičnije izražavao o pederluku Rastka Petrovića optužujući ga da mu je predlagao nepristojne radnje koje je Crnjanski odbio preteći). Nije sve u ovoj knjizi lišeno nacionalnog i epopejskog ali je Petrović to pokušao i uspeo da pretvori u simbole, da i to obuče i spase od studeni i smrzavanja. Vuk Rastka Petrovića (vučica) je gladan i olinjao ali i dalje spreman da zakolje. Kao i Srbin toga doba (Srpkinja). On se povlači suprotno od srpskih vojnika – on se vraća ka Srbiji. Konj Rastka Petrovića umire sa ljudima (sa narodom, deo je naroda), u snegu i ledu, gladan, umoran i ranjen. Konj umire na putu, dorat ili šarac, svejedno je, srpski je to konj i njega žele da zatru zajedno sa onima koji te konje timare i tovare. I, žao je Rastku konja. Koliko i čoveka. Zato on ne opisuje galop srpske konjice koja juriša na neprijatelja već piše o smrti vernih konja na planinama koje su delile život od smrti i bez kojih je galop sa isukanim sabljama nemoguć. Vuk i konj: slovenska mitologija! Tu se, i na taj način, Rastko češe o sebi omiljenim temama i dotiče nacionalne teme. Široka slovenska ideja je tek dovoljna Rastku da sebe pronađe u nacionalnoj ideji Samo književni slepac ne može primetiti da se u svakoj rečenici ove knjige pisac bori sa unutrašnjim lomovima i potragom za svojim identitetom (polnim). Zato i nije hteo da vređa nacionalni duh takvim pristupom. On se kloni svoga naroda iz poštovanja prema njemu. On zna da nešto nije u redu sa njime i želi da to isto razreši sam sa sobom kroz veliku knjigu. Petrović je veliki pisac pa on svoje fizičke i duhovne padove i bolesti doživljava kroz svoje delo podižući ih na pijedestal. On nas ne zamara sa nevažnim detaljima on nam daje umetnost. Od njega se drugo i ne očekuje, on drugo i ne nudi. Nekad, pre izvesnog vremena, napisao sam u svom Dnevniku, pod datumom 09. decembar 2009. godine: Čitajući ''Afriku'' Rastka Petrovića zaključujem iz njegovih redova da nije važno: jesi li belac među crncima, već, da li si čovek među ljudima?! Nije njega Sima Pandurović bez razloga nazvao najvećim Crncem među našim pesnicima (očito ne misleći da je baš reč samo o njegovoj poeziji u zbirci Otkrovenja). Šta bih onda ovde i za kraj dodao i dopunio: Čitajući roman Dan šesti Rastka Petrovića shvatio sam da nije važno da li si muški seks sa ženskom dušom već da li čovek u bilo kojem seksu!(Rastko u ovoj knjizi pominje i moj Istok: hvala mu na tome!). *

Čovečanstvo će nestati. Na svetu neće više biti nijednog čoveka. Zemlja će se vrteti pusta i trula kroz prostore.
Dan šesti
*
      Rastko Petrović je čovek koji slobodom ništa nije stekao i koji se u slobodu nije vratio čak i kada iz nje nije ni odlazio. Razlog tome leži u činjenici da je on pojam slobode svodio na lično (lične izbore) i umetničko (lični izraz) a živeo je u vremenu velikih istorijskih događaja gde se vojevalo za narodne i državne slobode i velike ciljeve. Rastkova ideja borbe je bila nešto drugo. To je bila želja da bude ono što zaista jeste.
     Roman Rastka Petrovića Dan šesti imao je svoju čudnu i turbulentnu istoriju (kao i njegov život) i o tome se manje više dosta toga zna (gde treba da se zna i ko treba da zna, dakle da ne pominjemo Dedinca i Kona, Ristića i kompaniju). Tumačenja ovog dela su razna i uglavnom pogrešna. Kao, uostalom, tumačenje bilo kojeg dela vrednog pažnje. Rastko Petrović spada u grupu velikih umetnika i književnika koji su u svom vremenu bili neshvaćeni a u kasnijim periodima bivali su potcenjeni. Od svoga naroda bio je odbačen, ali nije bio ni prvi, niti jedini. To može biti samo dokaz veličine.
     Rastko Petrović je u svom romanu demontirao jednu narodnu epopeju na mnoštvo ličnih sudbina i crtica (ovde se više misli na epopeju kao veliko i istorijsko vreme nego kao književnu formu i delo). Sveo je ep o bogovima jedne istorije na lirski iskaz o ljudima jednog vremena. On je državnu ideju rasklopio do nivoa ideje porodice, porodicu je sveo na čoveka a čoveka je opisao kroz patnju. On ne vidi rat oko sebe, on samo vidi patnju pojedinca. On ne veruje da ljudska patnja može poroditi velike i istorijske događaje ali zna da istorija nije ništa drugo do zbir najčešće nevidljivih i bezimenih individualnih patnji i stradanja.
      Ne, nije on na rat gledao „drugim očima“ (kako neki govore o ovoj knjizi) već je sve to video „pravim očima“, onako kako umetnik jedino i može da ga vidi. Bio je deo bezimene mase a želeo je da delovima te mase dadne lik i ime. Bez obzira što je za Rastka moderan umetnik u stvari seks a seks je za njega pol a pol je za njega ono za čim on traga – pisac se nije bavio isključivo seksom mada je ovo roman o polovima. Ovo je roman autorovog traganja za polom (seksom). Uz opasku da je Rastko u tom traganju bio hrabriji kao umetnik nego kao čovek.
     Nije Rastko Petrović rat opisao „drugim rečima“ (različitim od većina svojih savremenika) već je on o ratu govorio gladnog jezika, praznih creva i punih jaja. Glad je epopeja. I studen je epopeja. I vaši su epopeja. I mrtvi konji su epopeja. I živi kosturi od ljudi su epopeja. I: golgota! Za njega Albanska golgota nije epopeja već zversko pozorište u životu u prirodi. Ostalo je samo epilog neminovnog – ostalo je slava. Rastko ne beži od te opšte i narodne slave, ne omalovažava je, jednostavno, on govori o sebi a ne o narodu. A, valjda je i on deo tog naroda?! Narod je sam o sebi progovorio kada nije imao snage i hrabrosti da štampa ovu knjigu u vreme opšte nacionalne euforije i da vrati velikog pisca u zemlju odakle je potekao i gde je želeo da umre kad je euforija minula a komunizam stigao.
      Knjiga je za Petrovića važnija od današnjice (znači: i umetnost), pogotovo je važnija od stvarnosti koju je kreirao rat (koji ne zavisi od čoveka a malo i od ljudi, to jest, naroda). Ljudi samo započnu rat ali posle više ne mogu da ga kontrolišu. Mogu samo da pate i prežive. Albanska golgota koja je usledila uz malo sreće donela je težak, uglasti san, gotski, s tornjevima, stalaktitima i himerama što se sneva na grudima umornog snevača kojega ujutro čekaju planine pune snega i ljutih Arnauta.
     Rastko Petrović u svom romanu prirodu i ljude posmatra očima slikara a događaje sluša ušima muzičara – pa sve to zapisuje u književnost kao pesnik. On je gledao očima čoveka: u čoveka koji pati. Drugi su gledali i videli: narod u sudbonosnom činu. Razlika je između ličnog i opšteg ali se na kraju sve svede na istorijsko jer vreme nema vremena za čoveka već samo za istoriju. Da bi se čuo i glas čoveka  postoji književnost i pisci poput Rastka Petrovića.
     On na događaje o kojima govori gleda: odozdo! Seoba Srbalja (bilo koja, pa i ona preko Albanije) gleda se: odozgo! Njegovi vidici su suženi jer mu je šira slika već unapred bila poznata. Jer, on je čovek koji je u središtu ogromne žene i on je muškarac koji svet posmatra očima te iste žene. On svet opisuje čulima žene. On na muškarce, ratnike, decu, sve gleda osećajem ženskoga.
      A, u Danu šestom žena je zaklana, silovana, žena je kurva, žena je delija-devojka, žena pati u porođajnim mukama. Muškarci ih siluju, decu im prave. Kada to ne čine muškarci su strahovito lepi.. lepši od žena. I žena i krava na novi život donose na svet isto. To veli Rastko kroz govor svojih junaka. On prezire žensku potrebu da se služi muškome. On želi da lično i sam bude slobodna žena. On vidi samo lepotu muškoga. Međutim, i muško i žensko rađa žena u suzama i bolu. Tu, dakle, nema razlike. I sve ima ženski oblik: ljudi, planine, patnja, sneg, oluja... Zbog toga Rastko pati: on bi da i muški, ti lepi Apoloni, mogu da budu ravnopravni sa ženama: da mogu da rode, da mogu ženski da trpe.
     Skoro niko od Petrovićevih junaka ne voli život. Kao kod Dostojevskog. Kod njega retko ko voli da živi i priličan broj njih razmišlja o tome kako da se samo-usmrti. Možda i zato što je u životu, po njemu, sve žensko: sav rat, u takvom slučaju, sve što se zbiva, truljenje, prolivanje krvi, sva ova muka i vapijanje, nije ništa drugo do ciklus ženstvenosti u prirodi... Ovo nije rat ljudi, nije takmičenje ljudi, već ciklus ženstvenosti...
     Žena Rastka Petrovića je, dakle, ogoljena mnoštvom detalja, onih koje uočava samo ljubitelj kurvi ili homoseksualac. Fascinacija kurvanjskim detaljima dovodi do povraćanja. Kod njega ne postoji pol (muški, ženski) kod njega egzistira seks (muški, ženski): razmišljala je kako joj noge počinju drugačije nego kod njega, i kako svršavaju drugačije. Trudeći se da ga sustigne i da uravna korak sa njim, mislila je na to. Biti drugog seksa. Šta znači biti drugoga seksa glavna je Rastkova dilema i centralna tema ove knjige za one koji će znati da je pročitaju na pravi način. Koga bude interesovao samo sadržaj, samo radnja ove knjige, tome će se knjiga neće ni dopasti.
     Homoseksualizam Rastka Petrovića u njegovom književnom izrazu dokaz je da ta priča ne mora biti ogavna i ogoljena kako se danas o tome govori i piše. Ona ne mora biti ni javna, ona se može svesti na lično, na lepo, na umetničko. Kada opisuje mušku lepotu Rastkova poetičnost rečenice zna da bude suptilnija od poetičnosti izraza Miloša Crnjanskog. On je, dakle, svoje dileme uzdigao na nivo umetnosti, kao i mnogi veliki umetnici pre njega. On svoje patnje pretvara u liriku a svoje dileme u vrhunski stilski oblikovane rečenice. (Dočim, Miloš Crnjanski se nije baš najpoetičnije izražavao o pederluku Rastka Petrovića optužujući ga da mu je predlagao nepristojne radnje koje je Crnjanski odbio preteći). 
     Nije sve u ovoj knjizi lišeno nacionalnog i epopejskog ali je Petrović to pokušao i uspeo da pretvori u simbole, da i to obuče i spase od studeni i smrzavanja. Vuk Rastka Petrovića (vučica) je gladan i olinjao ali i dalje spreman da zakolje. Kao i Srbin toga doba (Srpkinja). On se povlači suprotno od srpskih vojnika – on se vraća ka Srbiji. Konj Rastka Petrovića umire sa ljudima (sa narodom, deo je naroda), u snegu i ledu, gladan, umoran i ranjen. Konj umire na putu, dorat ili šarac, svejedno je, srpski je to konj i njega žele da zatru zajedno sa onima koji te konje timare i tovare. I, žao je Rastku konja. Koliko i čoveka. Zato on ne opisuje galop srpske konjice koja juriša na neprijatelja već piše o smrti vernih konja na planinama koje su delile život od smrti i bez kojih je galop sa isukanim sabljama nemoguć. Vuk i konj: slovenska mitologija! Tu se, i na taj način, Rastko češe o sebi omiljenim temama i dotiče nacionalne teme. Široka slovenska ideja je tek dovoljna Rastku da sebe pronađe u nacionalnoj ideji
     Samo književni slepac ne može primetiti da se u svakoj rečenici ove knjige pisac bori sa unutrašnjim lomovima i potragom za svojim identitetom (polnim). Zato i nije hteo da vređa nacionalni duh takvim pristupom. On se kloni svoga naroda iz poštovanja prema njemu. On zna da nešto nije u redu sa njime i želi da to isto razreši sam sa sobom kroz veliku knjigu. Petrović je veliki pisac pa on svoje fizičke i duhovne padove i bolesti doživljava kroz svoje delo podižući ih na pijedestal. On nas ne zamara sa nevažnim detaljima on nam daje umetnost. Od njega se drugo i ne očekuje, on drugo i ne nudi.
      Nekad, pre izvesnog vremena, napisao sam u svom Dnevniku, pod datumom 09. decembar 2009. godine: Čitajući ''Afriku'' Rastka Petrovića zaključujem iz njegovih redova da nije važno: jesi li belac među crncima, već, da li si čovek među ljudima?! Nije njega Sima Pandurović bez razloga nazvao najvećim Crncem među našim pesnicima (očito ne misleći da je baš reč samo o njegovoj poeziji u zbirci Otkrovenja). Šta bih onda ovde i za kraj dodao i dopunio: Čitajući roman Dan šesti Rastka Petrovića shvatio sam da nije važno da li si muški seks sa ženskom dušom već da li čovek u bilo kojem seksu!
(Rastko u ovoj knjizi pominje i moj Istok: hvala mu na tome!).

*


RASTKO PETROVIC – DAN SESTI

RASTKO PETROVIĆ – DAN ŠESTI Igor Đurić srpska književnost stara knjiga dobra knjiga antikvarna knjiga

RASTKO PETROVIĆ – DAN ŠESTI

Simon WELFARE &amp; John FAIRLEYMISTERIJE SVIJETAArthur ClarkeOva knjiga je temelj istoimene televizijske serije Yorkshire TelevsionAugust Cesarec, Zagreb, 1982.Tvrd povez, omot, 25 cm, 221 strana, ilustrovanoU ovoj knjizi Arthur Clarke, čije sjajne proročanske i upozoravajuće romane čitaju milioni ljudi, istražuje taj, nauci još nepoznat svet. Teme koje su obrađene u ovoj knjizi su: NLO, Divovi u zemlji, bića iz jezera, krugovi i uspravno kamenje i mnoge druge.Sadržaj:● Izgubljena karika - majmunoliki čovjek● Kabinet čuda● Drevne vatre● Čudovišta iz dubine● Krugovi i uspravljeno kamenje● Bića iz jezera● Likovi u krajoliku● O zvijerima i zmijama● Velika sibirska eksplozija● NLO● Nebeske nepoznanice● Divovi u zemlji

Misterije svijeta

Simon WELFARE & John FAIRLEY
MISTERIJE SVIJETA
Arthur Clarke
Ova knjiga je temelj istoimene televizijske serije Yorkshire Televsion
August Cesarec, Zagreb, 1982.
Tvrd povez, omot, 25 cm, 221 strana, ilustrovano
U ovoj knjizi Arthur Clarke, čije sjajne proročanske i upozoravajuće romane čitaju milioni ljudi, istražuje taj, nauci još nepoznat svet. Teme koje su obrađene u ovoj knjizi su: NLO, Divovi u zemlji, bića iz jezera, krugovi i uspravno kamenje i mnoge druge.
Sadržaj:
● Izgubljena karika - majmunoliki čovjek
● Kabinet čuda
● Drevne vatre
● Čudovišta iz dubine
● Krugovi i uspravljeno kamenje
● Bića iz jezera
● Likovi u krajoliku
● O zvijerima i zmijama
● Velika sibirska eksplozija
● NLO
● Nebeske nepoznanice
● Divovi u zemlji


Arthur Clarke
Misterije svijeta
Simon WELFARE & John FAIRLEY
Artur Klark
Ova knjiga je temelj istoimene televizijske serije Yorkshire Televsion

Igor Mandić U zadnji čas - Autobiografski reality showIgor Mandić (Šibenik, 20. novembar 1939 — Zagreb, 13. mart 2022) bio je hrvatski književnik, esejista, feljtonista, polemičar, kao i književni i muzički kritičar.NAJOŠTRIJI HRVATSKI PUBLICISTA U BRITKOJ AUTOBIOGRAFSKOJ KNJIZI NIJE ŠTEDEO NI SEBEU zadnji čas je svojevrsni nastavak hvaljene i nagrađivane knjige Sebi pod kožu. Mandić ponovo spretno prepliće aktuelne događaje sa sećanjem na davna vremena: odrastanje u Šibeniku i Splitu, razdoblje studiranja u Zagrebu, novinarske i književne početke, velike polemike sa uglednim protivnicima iz kulturne i političke sfere. Nema milosti prema protivnicima, ali ni prema sebi samome; ironičan je i na račun svoje mladalačke pregrejanosti, bahatosti, preterivanja; neretko se ruga samom sebi, a donosi i tuđe tekstove koji ga ironiziraju, ne koristeći se pozicijom „naknadne pameti“ kako bi sebe predstavio pametnijim i lepšim. Svojim kritičkim skalpelom Mandić prodire „do srži“ otkrivajući i najintimnije sfere svoje osobnosti.Ovo je dramatično i lično svođenje računa koje se odvija pred očima publike kojoj je posvetio ne samo svoje autorsko delovanje već je pred njom hrabro rastvorio i ceo svoj život. Nastavak hvaljenog i nagrađivanog hita "Sebi po kožu". Igor Mandić ponovo spretno prepliće aktuelna zbivanja s prisećanjima na davna vremena: odrastanje u Dalmaciji, studiranje u Zagrebu, novinarske početke, velike polemike s uglednim protivnicima iz sveta kulture i politike. Neretko je sklon samoironiji, a donosi i tekstove u kojima ga neistomišljenici gledaju s neodobravanjem. Jednom rečju, ne koristi se "naknadnom pameću" kako bi sebe predstavio pametnijim i lepšim. Svojim kritičkim skalpelom Mandić prodire do same srži, otkrivajući i najintimnije detalje vlastitog života. Reč je o dramatičnom svođenju ličnih računa koje se odvija pred očima publike. A upravo je publici Mandić posvetio ceo stvaralački opus, da bi sada pred njom hrabro sklopio i rasklopio svoju biografiju.

U zadnji cas

Igor Mandić 
U zadnji čas - Autobiografski reality show
Igor Mandić (Šibenik, 20. novembar 1939 — Zagreb, 13. mart 2022) bio je hrvatski književnik, esejista, feljtonista, polemičar, kao i književni i muzički kritičar.
NAJOŠTRIJI HRVATSKI PUBLICISTA U BRITKOJ AUTOBIOGRAFSKOJ KNJIZI NIJE ŠTEDEO NI SEBE
U zadnji čas je svojevrsni nastavak hvaljene i nagrađivane knjige Sebi pod kožu. Mandić ponovo spretno prepliće aktuelne događaje sa sećanjem na davna vremena: odrastanje u Šibeniku i Splitu, razdoblje studiranja u Zagrebu, novinarske i književne početke, velike polemike sa uglednim protivnicima iz kulturne i političke sfere. Nema milosti prema protivnicima, ali ni prema sebi samome; ironičan je i na račun svoje mladalačke pregrejanosti, bahatosti, preterivanja; neretko se ruga samom sebi, a donosi i tuđe tekstove koji ga ironiziraju, ne koristeći se pozicijom „naknadne pameti“ kako bi sebe predstavio pametnijim i lepšim. Svojim kritičkim skalpelom Mandić prodire „do srži“ otkrivajući i najintimnije sfere svoje osobnosti.Ovo je dramatično i lično svođenje računa koje se odvija pred očima publike kojoj je posvetio ne samo svoje autorsko delovanje već je pred njom hrabro rastvorio i ceo svoj život. 
Nastavak hvaljenog i nagrađivanog hita "Sebi po kožu". Igor Mandić ponovo spretno prepliće aktuelna zbivanja s prisećanjima na davna vremena: odrastanje u Dalmaciji, studiranje u Zagrebu, novinarske početke, velike polemike s uglednim protivnicima iz sveta kulture i politike. Neretko je sklon samoironiji, a donosi i tekstove u kojima ga neistomišljenici gledaju s neodobravanjem. Jednom rečju, ne koristi se "naknadnom pameću" kako bi sebe predstavio pametnijim i lepšim. Svojim kritičkim skalpelom Mandić prodire do same srži, otkrivajući i najintimnije detalje vlastitog života. Reč je o dramatičnom svođenju ličnih računa koje se odvija pred očima publike. A upravo je publici Mandić posvetio ceo stvaralački opus, da bi sada pred njom hrabro sklopio i rasklopio svoju biografiju.


Igor Mandić U zadnji čas - Autobiografski reality show

U zadnji čas

Grigorije BožovićPutopisiPriredio: Jordan RistićGrigorije Božović spada u red značajnijih srpskih međuratnih pisaca. Objavio je četrnaest knjiga, od kojih osam zbirki pripovedaka. Preostale čine putopisi, kraći zapisi o ljudima i krajevima, naknadno sabrani iz Politike, čiji je bio i stalni saradnik. Njegov književni opus obuhvata 180 pripovedaka i oko 440 putopisa od kojih su mnogi objavljeni i u „Politici“ u vreme kada je radio i kao reporter ovog dnevnog lista. Početak njegovog rada obeležen je zbirkom Iz Stare Srbije (1908), a kraj Pripovetkama (1940), u izdanju Srpske književne zadruge. 1935. godine izdao je zbirku pripovedaka Teška iskušenja a 1939. godine zbirku pripovedaka Pod zakonom – te dve zbirke, uz onu iz 1940, sadrže najvrednije Božovićeve pripovetke. Božovićeve pripovetke su tematski usredsređene na Staru Srbiju (najviše na Kosovo i Metohiju, jednim delom na Makedoniju, pre svega na Bitolj u kojem je službovao). Najznačajnije su: Čudni podvižnik, Mučnih dana, Tivaidska napast, Kad se carstva mijenjaju, Zlate iz Slatine, Njen sud i Oklopnik bez straha i mane.Iako se i danas vode polemike oko uloge Grigorija Božovića u događajima tokom Drugog svetskog rata, sud je nedvosmisleno tokom procesa rehabilitacije ustanovio da je Božović bio ličnost koja je nastojala da na prostorima sukoba zbliži pripadnike različitih verskih zajednica i različite narode, Srbe, Muslimane, Albance, pa i Bugare. Između ostalog u obrazloženju rehabilitacije se navodi da je bio angažovan i u nacionalnom radu, a da je iskustvo života u multinacionalnoj sredini, na Kosovu i Metohiji, pretočio u književna dela koja imaju neprocenjivu vrednost za proučavanje složenih multietničkih događanja na prostorima Stare i Južne Srbije.SADRŽAJ:KNJIGA TREĆA: Po Rasu, o Drenici, Uz Toplicu, Po Kosovu, Kroz Zaglušja, Među Muslimanima, Kroz Gornju Reku, Po Gornjem Pologu, Među Brsjacima, o Bihoru, Preko Crnih Brda, Po Maćedoniji, Među Mijacima, Dva dana po Gruži;KNJIGA ČETVRTA: Po Kosovu, Kroz izbornu jurnjavu, Od Kosova do Bačke, Po Krajištu, Po Rugovskoj klisuri i Metohiji, Po Gnjilanskom kraju, Po Starom Vlahu, Uz Lim, Po postojbini Muja i Alila, Kroz Levač, Po Staroj Srbiji, O znamenitim mestima;KNJIGA PETA: Pisma iz Crne Gore, Krajina Lazara Sočice, Niz Drobnjake, Nekadašwa tromeđa, S one strane Tare, Uzgredni utisci, Po Bosni, Usnkom dolinom, Dalmatinska dolina, Ispod Dinare i Velebita, Po Bosanskoj Krajini,;KNJIGA ŠESTA: Kroz Bresjačke strane; Kroz kraj Ljutice, Krilatice i Dejanovića, Po Olioverovoj Despotovini, Po postojbini Jovana Babunskog, Današwe Kumanovo i okolina, Kroz Marijovo, Prilep i okolina, Po Debarskim Debrima, S puta po Pelagoniji, Znamenita mesta i ličnosti u Makedoniji.

Putopisi

Grigorije Božović
Putopisi
Priredio: Jordan Ristić
Grigorije Božović spada u red značajnijih srpskih međuratnih pisaca. Objavio je četrnaest knjiga, od kojih osam zbirki pripovedaka. Preostale čine putopisi, kraći zapisi o ljudima i krajevima, naknadno sabrani iz Politike, čiji je bio i stalni saradnik. Njegov književni opus obuhvata 180 pripovedaka i oko 440 putopisa od kojih su mnogi objavljeni i u „Politici“ u vreme kada je radio i kao reporter ovog dnevnog lista. Početak njegovog rada obeležen je zbirkom Iz Stare Srbije (1908), a kraj Pripovetkama (1940), u izdanju Srpske književne zadruge. 1935. godine izdao je zbirku pripovedaka Teška iskušenja a 1939. godine zbirku pripovedaka Pod zakonom – te dve zbirke, uz onu iz 1940, sadrže najvrednije Božovićeve pripovetke. Božovićeve pripovetke su tematski usredsređene na Staru Srbiju (najviše na Kosovo i Metohiju, jednim delom na Makedoniju, pre svega na Bitolj u kojem je službovao). Najznačajnije su: Čudni podvižnik, Mučnih dana, Tivaidska napast, Kad se carstva mijenjaju, Zlate iz Slatine, Njen sud i Oklopnik bez straha i mane.
Iako se i danas vode polemike oko uloge Grigorija Božovića u događajima tokom Drugog svetskog rata, sud je nedvosmisleno tokom procesa rehabilitacije ustanovio da je Božović bio ličnost koja je nastojala da na prostorima sukoba zbliži pripadnike različitih verskih zajednica i različite narode, Srbe, Muslimane, Albance, pa i Bugare. Između ostalog u obrazloženju rehabilitacije se navodi da je bio angažovan i u nacionalnom radu, a da je iskustvo života u multinacionalnoj sredini, na Kosovu i Metohiji, pretočio u književna dela koja imaju neprocenjivu vrednost za proučavanje složenih multietničkih događanja na prostorima Stare i Južne Srbije.
SADRŽAJ:
KNJIGA TREĆA:   Po Rasu, o Drenici, Uz Toplicu, Po Kosovu, Kroz Zaglušja, Među Muslimanima, Kroz Gornju Reku, Po Gornjem Pologu, Među Brsjacima, o Bihoru, Preko Crnih Brda, Po Maćedoniji, Među Mijacima, Dva dana po Gruži;
KNJIGA ČETVRTA: Po Kosovu, Kroz izbornu jurnjavu, Od Kosova do Bačke, Po Krajištu, Po Rugovskoj klisuri i Metohiji, Po Gnjilanskom kraju, Po Starom Vlahu, Uz Lim, Po postojbini Muja i Alila, Kroz Levač, Po Staroj Srbiji, O znamenitim mestima;
KNJIGA PETA: Pisma iz Crne Gore,  Krajina Lazara Sočice, Niz Drobnjake, Nekadašwa tromeđa, S one strane Tare, Uzgredni utisci, Po Bosni, Usnkom dolinom, Dalmatinska dolina, Ispod Dinare i Velebita, Po Bosanskoj Krajini,;
KNJIGA ŠESTA: Kroz Bresjačke strane; Kroz kraj Ljutice, Krilatice i  Dejanovića, Po Olioverovoj Despotovini, Po postojbini Jovana Babunskog, Današwe Kumanovo i okolina, Kroz Marijovo, Prilep i okolina, Po Debarskim Debrima, S puta po Pelagoniji, Znamenita mesta i ličnosti u Makedoniji.


Grigorije Božović
Putopisi
Priredio: Jordan Ristić


Dragiša VitoševićJa mislim drugačijeDragiša Vitošević (Bare, Gruža, 14. jun 1935 – Sisak, 4. avgust 1987) bio je srpski književni istoričar, teoretičar i kritičar, pripovedač i antologičar.Rodio se u gružanskom selu Bare (opština Knić). U Beogradu je završio Filološki fakultet (Grupa za jugoslovensku i svetsku književnost), na kome je, potom, magistrirao 1964. godine (rad "Smisao sličnosti u književnosti") i, 1973. godine, doktorirao s tezom „Srpsko pesništvo 1901 — 1914". Usavršavao se u Parizu, na Sorboni (od 1964. do 1967. godine) i Moskvi i Lenjingradu (1977 – 1978). Radio je kao naučni savetnik u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu od 1969. godine. Pokrenuo je i bio glavni i odgovorni urednik časopisa „Raskovnik“ (1968 – 1982) koji se bavio narodnim stvaralaštvom i kulturom sela. Časopis je posebno podržavao pokret pesnika seljaka i podsticao na sakupljanje nezabeleženih narodnih umotvorina, kojih je bilo veoma mnogo, jer je postojala zabluda da je Vuk Karadžić sve sakupio. Vitošević je oko časopisa okupio veliki broj pesnika i stvaralaca sa sela, ali i naučnika koji su se bavili etnologijom, sociologijom, jezikom i kulturološkim istraživanjima ruralne sredine. Iz tog kruga ponikla su mnoga docnije poznata srpska književna i naučna imena.

Ja mislim drugacije

Dragiša Vitošević
Ja mislim drugačije
Dragiša Vitošević (Bare, Gruža, 14. jun 1935 – Sisak, 4. avgust 1987) bio je srpski književni istoričar, teoretičar i kritičar, pripovedač i antologičar.
Rodio se u gružanskom selu Bare (opština Knić). U Beogradu je završio Filološki fakultet (Grupa za jugoslovensku i svetsku književnost), na kome je, potom, magistrirao 1964. godine (rad "Smisao sličnosti u književnosti") i, 1973. godine, doktorirao s tezom „Srpsko pesništvo 1901 — 1914". Usavršavao se u Parizu, na Sorboni (od 1964. do 1967. godine) i Moskvi i Lenjingradu (1977 – 1978). Radio je kao naučni savetnik u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu od 1969. godine. Pokrenuo je i bio glavni i odgovorni urednik časopisa „Raskovnik“ (1968 – 1982) koji se bavio narodnim stvaralaštvom i kulturom sela. Časopis je posebno podržavao pokret pesnika seljaka i podsticao na sakupljanje nezabeleženih narodnih umotvorina, kojih je bilo veoma mnogo, jer je postojala zabluda da je Vuk Karadžić sve sakupio. Vitošević je oko časopisa okupio veliki broj pesnika i stvaralaca sa sela, ali i naučnika koji su se bavili etnologijom, sociologijom, jezikom i kulturološkim istraživanjima ruralne sredine. Iz tog kruga ponikla su mnoga docnije poznata srpska književna i naučna imena.


Dragiša Vitošević bio je srpski književni istoričar, teoretičar i kritičar, pripovedač i antologičar
Ja mislim drugačije

Ja mislim drugačije

Ivo VojnovićEkvinocijo - Drama u četiri činaIvan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski književnik i pravnik, član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpskeporodice Vojnovića.KNJIŽEVNI ROD I VRSTA DJELA: drama u 4 činaLIKOVI:FRANO DRAŽIĆ, kapetan pomorskiNIKO MARINOVIĆ, bogataš iz AmerikeIVO LEDINIĆ, meštar na škaruTONI, djetić u LedinićaMARIJA od posteLUCIJA, djevojka u Frana DražićaPAVO, barkarijolVLAHO slijepiGROBARANICA, Franova kćiJELE, majka Ive L.KATA, Pavova ženajedan stari mornarpomorci, radnici na škaru, ženice, djeca, narodMESTO I VREME RADNJE: malo pristanište dubrovačkog primorja godine 186

Ekvinocijo

Ivo Vojnović
Ekvinocijo - Drama u četiri čina
Ivan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski književnik i pravnik, član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpskeporodice Vojnovića.
KNJIŽEVNI ROD I VRSTA DJELA: drama u 4 čina
LIKOVI:
FRANO DRAŽIĆ, kapetan pomorski
NIKO MARINOVIĆ, bogataš iz Amerike
IVO LEDINIĆ, meštar na škaru
TONI, djetić u Ledinića
MARIJA od poste
LUCIJA, djevojka u Frana Dražića
PAVO, barkarijol
VLAHO slijepi
GROBAR
ANICA, Franova kći
JELE, majka Ive L.
KATA, Pavova žena
jedan stari mornar
pomorci, radnici na škaru, ženice, djeca, narod
MESTO I VREME RADNJE: malo pristanište dubrovačkog primorja godine 186


Ekvinocijo Ivo Vojnović satara knjiga antikvarna knjiga polovna knjiga

Pavao PavličićSlobodni padPavao Pavličić (rođen 1946), dobitnik NIN-ove nagrade za prethodno objavljeni VEČERNJI AKT Pavao Pavličić (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. On je istaknut po pisanju kriminalističkih romana za decu i odrasle. Objavio je preko šezdeset knjiga, prevodio je sa italijanskog i napisao više filmskih i televizijskih scenarija. Pavličić je najproduktivniji hrvatski pisac.Zanimljiva i nesvakidašnja priča o 35-godišnjem istoričaru Novaku, koji se upisuje u jedan zagrebački aero-klub ne bi li otkrio tajnu nestanka svoga oca. Otac mu je, naime, kao velika aero-zvezda iz prvih posleratnih godina nestao 1953. pod misterioznim okolnostima. Budući da su u kriminalističku strukuturu ove priče upleteni i neki fantastični elementi, moglo bi se reći da je Slobodan pad još jedan uspešan spoj krimića i fantastike.

Slobodni pad

Pavao Pavličić
Slobodni pad
Pavao Pavličić (rođen 1946), dobitnik NIN-ove nagrade za prethodno objavljeni VEČERNJI AKT 
Pavao Pavličić (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. On je istaknut po pisanju kriminalističkih romana za decu i odrasle. Objavio je preko šezdeset knjiga, prevodio je sa italijanskog i napisao više filmskih i televizijskih scenarija. Pavličić je najproduktivniji hrvatski pisac.
Zanimljiva i nesvakidašnja priča o 35-godišnjem istoričaru Novaku, koji se upisuje u jedan zagrebački aero-klub ne bi li otkrio tajnu nestanka svoga oca. Otac mu je, naime, kao velika aero-zvezda iz prvih posleratnih godina nestao 1953. pod misterioznim okolnostima. Budući da su u kriminalističku strukuturu ove priče upleteni i neki fantastični elementi, moglo bi se reći da je Slobodan pad još jedan uspešan spoj krimića i fantastike.



Pavao Pavličić  (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. 
Slobodni pad


Borisav Čeliković Naselja srpskih zemaljaNaselja srpskih zemalja, prva knjiga edicije „Koreni“, koju je, u saradnji sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti pokrenuo Službeni glasnik, posvećena je delu Jovana Cvijića, oca srpske antropogeografije.saizdavaštvo sa SANU, drugo izdanje, 2022, 16,5 h 23,4 cm, 812 str., tvrdi povez, ćirilica,U Čelikovićev izbor uvršten je i Cvijićev izveštaj Srpskoj kraljevskoj akademiji iz 1906. godine, sa pregledom rezultata rada na projektu i problema sa kojima se susreću njegovi saradnici, kao i etnografska studija „Uputstva za istraživanje naroda i narodnog života“ Cvijićevog učenika i najbližeg saradnika Jovana Erdeljanovića.Među velikim brojem članaka napisanih o Cvijićevim antropogeografskim radovima, Čeliković je izdvojio „Cvijićevu antropogeografsku školu“ Milenka S. Filipovića i „Rad Jovana Cvijića na proučavanju etnopsihičkih osobina Srbije“ Petra Vlahovića.S A D R Ž A J:- Antropogeografski problemi Balkanskoga poluostrva (Jovan Cvijić)- Prilozi za studiju antropogeografski problemi Balkanskog poluostrva (Jovan Cvijić)- Metanastazička kretanja, njihovi uzroci i posledice (Jovan Cvijić)- Psihičke osobine Južnih Slovena (Jovan Cvijić)- Naselja srpskih zemalja (Jovan Cvijić)- Uputstva za ispitivanje naroda i narodnog života (Jovan Erdeljanović)- Cvijićeva antropogeografska škola (Milenko S. Filipović)- Rad Jovana Cvijića na proučavanju etnopsihičkih osobina stanovništva Srbije (Petar Vlahović)- Bibliografija srpskog etnografskog zbornika (Borisav Čeliković)

Naselja srpskih zemalja

Borisav Čeliković Naselja srpskih zemalja
Naselja srpskih zemalja, prva knjiga edicije „Koreni“, koju je, u saradnji sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti pokrenuo Službeni glasnik, posvećena je delu Jovana Cvijića, oca srpske antropogeografije.
saizdavaštvo sa SANU, drugo izdanje, 2022, 16,5 h 23,4 cm, 812 str., tvrdi povez, ćirilica,
U Čelikovićev izbor uvršten je i Cvijićev izveštaj Srpskoj kraljevskoj akademiji iz 1906. godine, sa pregledom rezultata rada na projektu i problema sa kojima se susreću njegovi saradnici, kao i etnografska studija „Uputstva za istraživanje naroda i narodnog života“ Cvijićevog učenika i najbližeg saradnika Jovana Erdeljanovića.
Među velikim brojem članaka napisanih o Cvijićevim antropogeografskim radovima, Čeliković je izdvojio „Cvijićevu antropogeografsku školu“ Milenka S. Filipovića i „Rad Jovana Cvijića na proučavanju etnopsihičkih osobina Srbije“ Petra Vlahovića.
S A D R Ž A J:
- Antropogeografski problemi Balkanskoga poluostrva (Jovan Cvijić)
- Prilozi za studiju antropogeografski problemi Balkanskog poluostrva (Jovan Cvijić)
- Metanastazička kretanja, njihovi uzroci i posledice (Jovan Cvijić)
- Psihičke osobine Južnih Slovena (Jovan Cvijić)
- Naselja srpskih zemalja (Jovan Cvijić)
- Uputstva za ispitivanje naroda i narodnog života (Jovan Erdeljanović)
- Cvijićeva antropogeografska škola (Milenko S. Filipović)
- Rad Jovana Cvijića na proučavanju etnopsihičkih osobina stanovništva Srbije (Petar Vlahović)
- Bibliografija srpskog etnografskog zbornika (Borisav Čeliković)


Borisav Čeliković Naselja srpskih zemalja Jovan Cvijić Jovan Erdeljanović Milneko S. Filipović Petar Vlahović

RASTKO PETROVIĆ – DAN ŠESTI

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja