Čovečanstvo će nestati. Na svetu neće više biti nijednog čoveka. Zemlja će se vrteti pusta i trula kroz prostore.Dan šesti* Rastko Petrović je čovek koji slobodom ništa nije stekao i koji se u slobodu nije vratio čak i kada iz nje nije ni odlazio. Razlog tome leži u činjenici da je on pojam slobode svodio na lično (lične izbore) i umetničko (lični izraz) a živeo je u vremenu velikih istorijskih događaja gde se vojevalo za narodne i državne slobode i velike ciljeve. Rastkova ideja borbe je bila nešto drugo. To je bila želja da bude ono što zaista jeste. Roman Rastka Petrovića Dan šesti imao je svoju čudnu i turbulentnu istoriju (kao i njegov život) i o tome se manje više dosta toga zna (gde treba da se zna i ko treba da zna, dakle da ne pominjemo Dedinca i Kona, Ristića i kompaniju). Tumačenja ovog dela su razna i uglavnom pogrešna. Kao, uostalom, tumačenje bilo kojeg dela vrednog pažnje. Rastko Petrović spada u grupu velikih umetnika i književnika koji su u svom vremenu bili neshvaćeni a u kasnijim periodima bivali su potcenjeni. Od svoga naroda bio je odbačen, ali nije bio ni prvi, niti jedini. To može biti samo dokaz veličine. Rastko Petrović je u svom romanu demontirao jednu narodnu epopeju na mnoštvo ličnih sudbina i crtica (ovde se više misli na epopeju kao veliko i istorijsko vreme nego kao književnu formu i delo). Sveo je ep o bogovima jedne istorije na lirski iskaz o ljudima jednog vremena. On je državnu ideju rasklopio do nivoa ideje porodice, porodicu je sveo na čoveka a čoveka je opisao kroz patnju. On ne vidi rat oko sebe, on samo vidi patnju pojedinca. On ne veruje da ljudska patnja može poroditi velike i istorijske događaje ali zna da istorija nije ništa drugo do zbir najčešće nevidljivih i bezimenih individualnih patnji i stradanja. Ne, nije on na rat gledao „drugim očima“ (kako neki govore o ovoj knjizi) već je sve to video „pravim očima“, onako kako umetnik jedino i može da ga vidi. Bio je deo bezimene mase a želeo je da delovima te mase dadne lik i ime. Bez obzira što je za Rastka moderan umetnik u stvari seks a seks je za njega pol a pol je za njega ono za čim on traga – pisac se nije bavio isključivo seksom mada je ovo roman o polovima. Ovo je roman autorovog traganja za polom (seksom). Uz opasku da je Rastko u tom traganju bio hrabriji kao umetnik nego kao čovek. Nije Rastko Petrović rat opisao „drugim rečima“ (različitim od većina svojih savremenika) već je on o ratu govorio gladnog jezika, praznih creva i punih jaja. Glad je epopeja. I studen je epopeja. I vaši su epopeja. I mrtvi konji su epopeja. I živi kosturi od ljudi su epopeja. I: golgota! Za njega Albanska golgota nije epopeja već zversko pozorište u životu u prirodi. Ostalo je samo epilog neminovnog – ostalo je slava. Rastko ne beži od te opšte i narodne slave, ne omalovažava je, jednostavno, on govori o sebi a ne o narodu. A, valjda je i on deo tog naroda?! Narod je sam o sebi progovorio kada nije imao snage i hrabrosti da štampa ovu knjigu u vreme opšte nacionalne euforije i da vrati velikog pisca u zemlju odakle je potekao i gde je želeo da umre kad je euforija minula a komunizam stigao. Knjiga je za Petrovića važnija od današnjice (znači: i umetnost), pogotovo je važnija od stvarnosti koju je kreirao rat (koji ne zavisi od čoveka a malo i od ljudi, to jest, naroda). Ljudi samo započnu rat ali posle više ne mogu da ga kontrolišu. Mogu samo da pate i prežive. Albanska golgota koja je usledila uz malo sreće donela je težak, uglasti san, gotski, s tornjevima, stalaktitima i himerama što se sneva na grudima umornog snevača kojega ujutro čekaju planine pune snega i ljutih Arnauta. Rastko Petrović u svom romanu prirodu i ljude posmatra očima slikara a događaje sluša ušima muzičara – pa sve to zapisuje u književnost kao pesnik. On je gledao očima čoveka: u čoveka koji pati. Drugi su gledali i videli: narod u sudbonosnom činu. Razlika je između ličnog i opšteg ali se na kraju sve svede na istorijsko jer vreme nema vremena za čoveka već samo za istoriju. Da bi se čuo i glas čoveka postoji književnost i pisci poput Rastka Petrovića. On na događaje o kojima govori gleda: odozdo! Seoba Srbalja (bilo koja, pa i ona preko Albanije) gleda se: odozgo! Njegovi vidici su suženi jer mu je šira slika već unapred bila poznata. Jer, on je čovek koji je u središtu ogromne žene i on je muškarac koji svet posmatra očima te iste žene. On svet opisuje čulima žene. On na muškarce, ratnike, decu, sve gleda osećajem ženskoga. A, u Danu šestom žena je zaklana, silovana, žena je kurva, žena je delija-devojka, žena pati u porođajnim mukama. Muškarci ih siluju, decu im prave. Kada to ne čine muškarci su strahovito lepi.. lepši od žena. I žena i krava na novi život donose na svet isto. To veli Rastko kroz govor svojih junaka. On prezire žensku potrebu da se služi muškome. On želi da lično i sam bude slobodna žena. On vidi samo lepotu muškoga. Međutim, i muško i žensko rađa žena u suzama i bolu. Tu, dakle, nema razlike. I sve ima ženski oblik: ljudi, planine, patnja, sneg, oluja... Zbog toga Rastko pati: on bi da i muški, ti lepi Apoloni, mogu da budu ravnopravni sa ženama: da mogu da rode, da mogu ženski da trpe. Skoro niko od Petrovićevih junaka ne voli život. Kao kod Dostojevskog. Kod njega retko ko voli da živi i priličan broj njih razmišlja o tome kako da se samo-usmrti. Možda i zato što je u životu, po njemu, sve žensko: sav rat, u takvom slučaju, sve što se zbiva, truljenje, prolivanje krvi, sva ova muka i vapijanje, nije ništa drugo do ciklus ženstvenosti u prirodi... Ovo nije rat ljudi, nije takmičenje ljudi, već ciklus ženstvenosti... Žena Rastka Petrovića je, dakle, ogoljena mnoštvom detalja, onih koje uočava samo ljubitelj kurvi ili homoseksualac. Fascinacija kurvanjskim detaljima dovodi do povraćanja. Kod njega ne postoji pol (muški, ženski) kod njega egzistira seks (muški, ženski): razmišljala je kako joj noge počinju drugačije nego kod njega, i kako svršavaju drugačije. Trudeći se da ga sustigne i da uravna korak sa njim, mislila je na to. Biti drugog seksa. Šta znači biti drugoga seksa glavna je Rastkova dilema i centralna tema ove knjige za one koji će znati da je pročitaju na pravi način. Koga bude interesovao samo sadržaj, samo radnja ove knjige, tome će se knjiga neće ni dopasti. Homoseksualizam Rastka Petrovića u njegovom književnom izrazu dokaz je da ta priča ne mora biti ogavna i ogoljena kako se danas o tome govori i piše. Ona ne mora biti ni javna, ona se može svesti na lično, na lepo, na umetničko. Kada opisuje mušku lepotu Rastkova poetičnost rečenice zna da bude suptilnija od poetičnosti izraza Miloša Crnjanskog. On je, dakle, svoje dileme uzdigao na nivo umetnosti, kao i mnogi veliki umetnici pre njega. On svoje patnje pretvara u liriku a svoje dileme u vrhunski stilski oblikovane rečenice. (Dočim, Miloš Crnjanski se nije baš najpoetičnije izražavao o pederluku Rastka Petrovića optužujući ga da mu je predlagao nepristojne radnje koje je Crnjanski odbio preteći). Nije sve u ovoj knjizi lišeno nacionalnog i epopejskog ali je Petrović to pokušao i uspeo da pretvori u simbole, da i to obuče i spase od studeni i smrzavanja. Vuk Rastka Petrovića (vučica) je gladan i olinjao ali i dalje spreman da zakolje. Kao i Srbin toga doba (Srpkinja). On se povlači suprotno od srpskih vojnika – on se vraća ka Srbiji. Konj Rastka Petrovića umire sa ljudima (sa narodom, deo je naroda), u snegu i ledu, gladan, umoran i ranjen. Konj umire na putu, dorat ili šarac, svejedno je, srpski je to konj i njega žele da zatru zajedno sa onima koji te konje timare i tovare. I, žao je Rastku konja. Koliko i čoveka. Zato on ne opisuje galop srpske konjice koja juriša na neprijatelja već piše o smrti vernih konja na planinama koje su delile život od smrti i bez kojih je galop sa isukanim sabljama nemoguć. Vuk i konj: slovenska mitologija! Tu se, i na taj način, Rastko češe o sebi omiljenim temama i dotiče nacionalne teme. Široka slovenska ideja je tek dovoljna Rastku da sebe pronađe u nacionalnoj ideji Samo književni slepac ne može primetiti da se u svakoj rečenici ove knjige pisac bori sa unutrašnjim lomovima i potragom za svojim identitetom (polnim). Zato i nije hteo da vređa nacionalni duh takvim pristupom. On se kloni svoga naroda iz poštovanja prema njemu. On zna da nešto nije u redu sa njime i želi da to isto razreši sam sa sobom kroz veliku knjigu. Petrović je veliki pisac pa on svoje fizičke i duhovne padove i bolesti doživljava kroz svoje delo podižući ih na pijedestal. On nas ne zamara sa nevažnim detaljima on nam daje umetnost. Od njega se drugo i ne očekuje, on drugo i ne nudi. Nekad, pre izvesnog vremena, napisao sam u svom Dnevniku, pod datumom 09. decembar 2009. godine: Čitajući ''Afriku'' Rastka Petrovića zaključujem iz njegovih redova da nije važno: jesi li belac među crncima, već, da li si čovek među ljudima?! Nije njega Sima Pandurović bez razloga nazvao najvećim Crncem među našim pesnicima (očito ne misleći da je baš reč samo o njegovoj poeziji u zbirci Otkrovenja). Šta bih onda ovde i za kraj dodao i dopunio: Čitajući roman Dan šesti Rastka Petrovića shvatio sam da nije važno da li si muški seks sa ženskom dušom već da li čovek u bilo kojem seksu!(Rastko u ovoj knjizi pominje i moj Istok: hvala mu na tome!). *

Čovečanstvo će nestati. Na svetu neće više biti nijednog čoveka. Zemlja će se vrteti pusta i trula kroz prostore.
Dan šesti
*
      Rastko Petrović je čovek koji slobodom ništa nije stekao i koji se u slobodu nije vratio čak i kada iz nje nije ni odlazio. Razlog tome leži u činjenici da je on pojam slobode svodio na lično (lične izbore) i umetničko (lični izraz) a živeo je u vremenu velikih istorijskih događaja gde se vojevalo za narodne i državne slobode i velike ciljeve. Rastkova ideja borbe je bila nešto drugo. To je bila želja da bude ono što zaista jeste.
     Roman Rastka Petrovića Dan šesti imao je svoju čudnu i turbulentnu istoriju (kao i njegov život) i o tome se manje više dosta toga zna (gde treba da se zna i ko treba da zna, dakle da ne pominjemo Dedinca i Kona, Ristića i kompaniju). Tumačenja ovog dela su razna i uglavnom pogrešna. Kao, uostalom, tumačenje bilo kojeg dela vrednog pažnje. Rastko Petrović spada u grupu velikih umetnika i književnika koji su u svom vremenu bili neshvaćeni a u kasnijim periodima bivali su potcenjeni. Od svoga naroda bio je odbačen, ali nije bio ni prvi, niti jedini. To može biti samo dokaz veličine.
     Rastko Petrović je u svom romanu demontirao jednu narodnu epopeju na mnoštvo ličnih sudbina i crtica (ovde se više misli na epopeju kao veliko i istorijsko vreme nego kao književnu formu i delo). Sveo je ep o bogovima jedne istorije na lirski iskaz o ljudima jednog vremena. On je državnu ideju rasklopio do nivoa ideje porodice, porodicu je sveo na čoveka a čoveka je opisao kroz patnju. On ne vidi rat oko sebe, on samo vidi patnju pojedinca. On ne veruje da ljudska patnja može poroditi velike i istorijske događaje ali zna da istorija nije ništa drugo do zbir najčešće nevidljivih i bezimenih individualnih patnji i stradanja.
      Ne, nije on na rat gledao „drugim očima“ (kako neki govore o ovoj knjizi) već je sve to video „pravim očima“, onako kako umetnik jedino i može da ga vidi. Bio je deo bezimene mase a želeo je da delovima te mase dadne lik i ime. Bez obzira što je za Rastka moderan umetnik u stvari seks a seks je za njega pol a pol je za njega ono za čim on traga – pisac se nije bavio isključivo seksom mada je ovo roman o polovima. Ovo je roman autorovog traganja za polom (seksom). Uz opasku da je Rastko u tom traganju bio hrabriji kao umetnik nego kao čovek.
     Nije Rastko Petrović rat opisao „drugim rečima“ (različitim od većina svojih savremenika) već je on o ratu govorio gladnog jezika, praznih creva i punih jaja. Glad je epopeja. I studen je epopeja. I vaši su epopeja. I mrtvi konji su epopeja. I živi kosturi od ljudi su epopeja. I: golgota! Za njega Albanska golgota nije epopeja već zversko pozorište u životu u prirodi. Ostalo je samo epilog neminovnog – ostalo je slava. Rastko ne beži od te opšte i narodne slave, ne omalovažava je, jednostavno, on govori o sebi a ne o narodu. A, valjda je i on deo tog naroda?! Narod je sam o sebi progovorio kada nije imao snage i hrabrosti da štampa ovu knjigu u vreme opšte nacionalne euforije i da vrati velikog pisca u zemlju odakle je potekao i gde je želeo da umre kad je euforija minula a komunizam stigao.
      Knjiga je za Petrovića važnija od današnjice (znači: i umetnost), pogotovo je važnija od stvarnosti koju je kreirao rat (koji ne zavisi od čoveka a malo i od ljudi, to jest, naroda). Ljudi samo započnu rat ali posle više ne mogu da ga kontrolišu. Mogu samo da pate i prežive. Albanska golgota koja je usledila uz malo sreće donela je težak, uglasti san, gotski, s tornjevima, stalaktitima i himerama što se sneva na grudima umornog snevača kojega ujutro čekaju planine pune snega i ljutih Arnauta.
     Rastko Petrović u svom romanu prirodu i ljude posmatra očima slikara a događaje sluša ušima muzičara – pa sve to zapisuje u književnost kao pesnik. On je gledao očima čoveka: u čoveka koji pati. Drugi su gledali i videli: narod u sudbonosnom činu. Razlika je između ličnog i opšteg ali se na kraju sve svede na istorijsko jer vreme nema vremena za čoveka već samo za istoriju. Da bi se čuo i glas čoveka  postoji književnost i pisci poput Rastka Petrovića.
     On na događaje o kojima govori gleda: odozdo! Seoba Srbalja (bilo koja, pa i ona preko Albanije) gleda se: odozgo! Njegovi vidici su suženi jer mu je šira slika već unapred bila poznata. Jer, on je čovek koji je u središtu ogromne žene i on je muškarac koji svet posmatra očima te iste žene. On svet opisuje čulima žene. On na muškarce, ratnike, decu, sve gleda osećajem ženskoga.
      A, u Danu šestom žena je zaklana, silovana, žena je kurva, žena je delija-devojka, žena pati u porođajnim mukama. Muškarci ih siluju, decu im prave. Kada to ne čine muškarci su strahovito lepi.. lepši od žena. I žena i krava na novi život donose na svet isto. To veli Rastko kroz govor svojih junaka. On prezire žensku potrebu da se služi muškome. On želi da lično i sam bude slobodna žena. On vidi samo lepotu muškoga. Međutim, i muško i žensko rađa žena u suzama i bolu. Tu, dakle, nema razlike. I sve ima ženski oblik: ljudi, planine, patnja, sneg, oluja... Zbog toga Rastko pati: on bi da i muški, ti lepi Apoloni, mogu da budu ravnopravni sa ženama: da mogu da rode, da mogu ženski da trpe.
     Skoro niko od Petrovićevih junaka ne voli život. Kao kod Dostojevskog. Kod njega retko ko voli da živi i priličan broj njih razmišlja o tome kako da se samo-usmrti. Možda i zato što je u životu, po njemu, sve žensko: sav rat, u takvom slučaju, sve što se zbiva, truljenje, prolivanje krvi, sva ova muka i vapijanje, nije ništa drugo do ciklus ženstvenosti u prirodi... Ovo nije rat ljudi, nije takmičenje ljudi, već ciklus ženstvenosti...
     Žena Rastka Petrovića je, dakle, ogoljena mnoštvom detalja, onih koje uočava samo ljubitelj kurvi ili homoseksualac. Fascinacija kurvanjskim detaljima dovodi do povraćanja. Kod njega ne postoji pol (muški, ženski) kod njega egzistira seks (muški, ženski): razmišljala je kako joj noge počinju drugačije nego kod njega, i kako svršavaju drugačije. Trudeći se da ga sustigne i da uravna korak sa njim, mislila je na to. Biti drugog seksa. Šta znači biti drugoga seksa glavna je Rastkova dilema i centralna tema ove knjige za one koji će znati da je pročitaju na pravi način. Koga bude interesovao samo sadržaj, samo radnja ove knjige, tome će se knjiga neće ni dopasti.
     Homoseksualizam Rastka Petrovića u njegovom književnom izrazu dokaz je da ta priča ne mora biti ogavna i ogoljena kako se danas o tome govori i piše. Ona ne mora biti ni javna, ona se može svesti na lično, na lepo, na umetničko. Kada opisuje mušku lepotu Rastkova poetičnost rečenice zna da bude suptilnija od poetičnosti izraza Miloša Crnjanskog. On je, dakle, svoje dileme uzdigao na nivo umetnosti, kao i mnogi veliki umetnici pre njega. On svoje patnje pretvara u liriku a svoje dileme u vrhunski stilski oblikovane rečenice. (Dočim, Miloš Crnjanski se nije baš najpoetičnije izražavao o pederluku Rastka Petrovića optužujući ga da mu je predlagao nepristojne radnje koje je Crnjanski odbio preteći). 
     Nije sve u ovoj knjizi lišeno nacionalnog i epopejskog ali je Petrović to pokušao i uspeo da pretvori u simbole, da i to obuče i spase od studeni i smrzavanja. Vuk Rastka Petrovića (vučica) je gladan i olinjao ali i dalje spreman da zakolje. Kao i Srbin toga doba (Srpkinja). On se povlači suprotno od srpskih vojnika – on se vraća ka Srbiji. Konj Rastka Petrovića umire sa ljudima (sa narodom, deo je naroda), u snegu i ledu, gladan, umoran i ranjen. Konj umire na putu, dorat ili šarac, svejedno je, srpski je to konj i njega žele da zatru zajedno sa onima koji te konje timare i tovare. I, žao je Rastku konja. Koliko i čoveka. Zato on ne opisuje galop srpske konjice koja juriša na neprijatelja već piše o smrti vernih konja na planinama koje su delile život od smrti i bez kojih je galop sa isukanim sabljama nemoguć. Vuk i konj: slovenska mitologija! Tu se, i na taj način, Rastko češe o sebi omiljenim temama i dotiče nacionalne teme. Široka slovenska ideja je tek dovoljna Rastku da sebe pronađe u nacionalnoj ideji
     Samo književni slepac ne može primetiti da se u svakoj rečenici ove knjige pisac bori sa unutrašnjim lomovima i potragom za svojim identitetom (polnim). Zato i nije hteo da vređa nacionalni duh takvim pristupom. On se kloni svoga naroda iz poštovanja prema njemu. On zna da nešto nije u redu sa njime i želi da to isto razreši sam sa sobom kroz veliku knjigu. Petrović je veliki pisac pa on svoje fizičke i duhovne padove i bolesti doživljava kroz svoje delo podižući ih na pijedestal. On nas ne zamara sa nevažnim detaljima on nam daje umetnost. Od njega se drugo i ne očekuje, on drugo i ne nudi.
      Nekad, pre izvesnog vremena, napisao sam u svom Dnevniku, pod datumom 09. decembar 2009. godine: Čitajući ''Afriku'' Rastka Petrovića zaključujem iz njegovih redova da nije važno: jesi li belac među crncima, već, da li si čovek među ljudima?! Nije njega Sima Pandurović bez razloga nazvao najvećim Crncem među našim pesnicima (očito ne misleći da je baš reč samo o njegovoj poeziji u zbirci Otkrovenja). Šta bih onda ovde i za kraj dodao i dopunio: Čitajući roman Dan šesti Rastka Petrovića shvatio sam da nije važno da li si muški seks sa ženskom dušom već da li čovek u bilo kojem seksu!
(Rastko u ovoj knjizi pominje i moj Istok: hvala mu na tome!).

*


RASTKO PETROVIC – DAN SESTI

RASTKO PETROVIĆ – DAN ŠESTI Igor Đurić srpska književnost stara knjiga dobra knjiga antikvarna knjiga

RASTKO PETROVIĆ – DAN ŠESTI

Igor ĐurićDnevnik knjigovođeOva knjiga, pričajući o sudbini i životnoj priči jednog čoveka koji je vodio svoj dnevnik decenijama, pokušava da na specifičan ali književni način kaže, između ostalog, šta se zapravo događalo Srbima sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata pa sve do egzodusa na kraju dvadesetog veka i da u tim događajima proba da pronađe makar deo uzroka za potonju kolektivnu tragediju. Kroz lične uspone i padove glavnoga junaka, kroz njegove zablude ili dobre izbore, kroz priču o jednom vremenu, pratiće se opšti usponi i padovi, dobri ili loši kolektivni izbori, sudbina tamošnjeg naroda i sve ono što je prethodilo fatalnom ishodu, ali: implicitno. Na svakome je da pojedinačno dođe do zaključaka.Pre svega, cilj ovoga spisa je pokušaj da se opiše atmosfera (ili: atmosfere?!) jednog vremena, njegov duh i kretanje jednog čoveka u toj epohi. Atmosfera između dva svetska rata. Atmosfera posle oslobođenja i u periodu obnove. Atmosfera jednog gradića u Metohiji. Atmosfera praznovanja, dočeka novih godina, vremena kada životni standard raste. Atmosfera opuštenosti. Atmosfera kafane šezdesetih godina. Atmosfera licemerja i laži. Atmosfera dvoličnosti. Atmosfera pada standarda: životnog i sistema vrednosti. Atmosfera nesigurnosti, ugroženosti, beznadežnosti. Atmosfera poniženja i duhovnog posrnuća. Atmosfera početka kraja. Atmosfera rata i pogroma. Atmosfera nerazumevanja. Porodična atmosfera.U žiži interesovanja ove knjige jeste pokušaj da se opiše štetnost komunističke ideologije (i vladavine komunista) za srpske interese na Kosovu i Metohiji čak i onda kada je izgledalo da stvari kreću ka boljemu, lažnost parole bratstva i jedinstva, ali i nesnalaženje glavnog junaka, pa samim tim i nekih drugih Srba, njihovo nečinjenje i krivica onih Srba koji su podlegli toj ideologiji, iskreno ili lažno verujući da stvaraju bolje i humanije društvo. Sveobuhvatno i ako ćemo pravo: to je generalno bio problem srpskog naroda. Jedino su Srbi u SFRJ iskreno verovali u tu ideologiju i poslednji su se (ako su uopšte?!) otresli te iluzije koja ih je koštala mnogo, čak i kada se činilo da daje dosta. Još u vremenu ustavnih promena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo je predvidljivo kuda je pošla federacija. Osamdesetih godina kada manje-više svi govore da ne žele više da žive u zajedničkoj državi jedino Srbi i dalje insistiraju na tome ali ne zbog očuvanja jedinstvenog srpskog prostora već zbog zablude da možemo živeti zajedno i ravnopravno.U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino. *Iz Vikipedije:Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.Bibliografija„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje„Četiri priče“, priče„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)„Strah“, Lestve broj 4 (2012)„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)

Dnevnik knjigovodje - Zavrsni racun

Igor Đurić
Dnevnik knjigovođe
Ova knjiga, pričajući o sudbini i životnoj priči jednog čoveka koji je vodio svoj dnevnik decenijama, pokušava da na specifičan ali književni način kaže, između ostalog, šta se zapravo događalo Srbima sa Kosova i Metohije posle Drugog svetskog rata pa sve do egzodusa na kraju dvadesetog veka i da u tim događajima proba da pronađe makar deo uzroka za potonju kolektivnu tragediju. Kroz lične uspone i padove glavnoga junaka, kroz njegove zablude ili dobre izbore, kroz priču o jednom vremenu, pratiće se opšti usponi i padovi, dobri ili loši kolektivni izbori, sudbina tamošnjeg naroda i sve ono što je prethodilo fatalnom ishodu, ali: implicitno. Na svakome je da pojedinačno dođe do zaključaka.
Pre svega, cilj ovoga spisa je pokušaj da se opiše atmosfera (ili: atmosfere?!) jednog vremena, njegov duh i kretanje jednog čoveka u toj epohi. Atmosfera između dva svetska rata. Atmosfera posle oslobođenja i u periodu obnove. Atmosfera jednog gradića u Metohiji. Atmosfera praznovanja, dočeka novih godina, vremena kada životni standard raste. Atmosfera opuštenosti. Atmosfera kafane šezdesetih godina. Atmosfera licemerja i laži. Atmosfera dvoličnosti. Atmosfera pada standarda: životnog i sistema vrednosti. Atmosfera nesigurnosti, ugroženosti, beznadežnosti. Atmosfera poniženja i duhovnog posrnuća. Atmosfera početka kraja. Atmosfera rata i pogroma. Atmosfera nerazumevanja. Porodična atmosfera.
U žiži interesovanja ove knjige jeste pokušaj da se opiše štetnost komunističke ideologije (i vladavine komunista) za srpske interese na Kosovu i Metohiji čak i onda kada je izgledalo da stvari kreću ka boljemu, lažnost parole bratstva i jedinstva, ali i nesnalaženje glavnog junaka, pa samim tim i nekih drugih Srba, njihovo nečinjenje i krivica onih Srba koji su podlegli toj ideologiji, iskreno ili lažno verujući da stvaraju bolje i humanije društvo. 
Sveobuhvatno i ako ćemo pravo: to je generalno bio problem srpskog naroda. Jedino su Srbi u SFRJ iskreno verovali u tu ideologiju i poslednji su se (ako su uopšte?!) otresli te iluzije koja ih je koštala mnogo, čak i kada se činilo da daje dosta. Još u vremenu ustavnih promena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bilo je predvidljivo kuda je pošla federacija. Osamdesetih godina kada manje-više svi govore da ne žele više da žive u zajedničkoj državi jedino Srbi i dalje insistiraju na tome ali ne zbog očuvanja jedinstvenog srpskog prostora već zbog zablude da možemo živeti zajedno i ravnopravno.
U centru dešavanja je glavni junak, knjigovođa i intelektualac, komunista i aktivista, ljubitelj kapljice, knjige i filma, „zvezdaš“, čovek koji je vodio svoj dnevnik od 1953. godine pa sve do svoje smrti 2012. godine. On je bio osoba čiji su život obeležile i ličnost uobličile reči koje počinju na slovo „K“: Kosovo, komunizam, knjigovodstvo, kafana, knjige i kino. 
*
Iz Vikipedije:
Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.
Bibliografija
„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)
„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)
„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)
„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)
„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)
Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;
„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)
„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)
„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]
„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)
„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)
„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje
„Četiri priče“, priče
„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)
„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;
„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;
„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)
„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)
„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)
Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)
„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)
„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)
„Strah“, Lestve broj 4 (2012)
„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)
„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)
"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)
"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)
"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)
Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)
Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)
"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;
„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);
„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)



Kosovo i Metohija Milisav Đurić dnevnik Istok knjigovođa Igor Đurić

Dnevnik knjigovođe - Završni račun

<h1 class="ql-align-center">Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika - X tom Koliti - kukutica</h1><h1 class="ql-align-center">&nbsp;29 cm</h1>

Recnik srpskohrvatskog knjizevnog i narodnog jezika

Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika - X tom Koliti - kukutica
 29 cm


Aleksandar Belić  rečnik srpskohrvatski srpska kademija nauk i umentosti


Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika

KUMBARAizbor: Ratomir Rale DamjanovićSRPSKI USTANCIGOST U SRPSKOJ KUĆITRAGOVIItaka, Beograd, 1997meke korice, 20 x 22 cm, 48 + 48 str.Ratomir Damjanović je srpski radio novinar, pisac i recitator. Rođen je 29. januara 1945. godine u Donjem Tovarniku.Predgovor Ratomir Rale Damjanović, Likovi na naslovnoj strani: Vođi srpskih ustanaka 1804 i 1813 - Karađorđe i Knez Miloš Obrenović, Na klapni tekst Viktora Igoa "Za Srbiju", Pariz, 29. avgusta 1876, Tekst srpsko-engleski štampan u međusobno obrnutim smerovima, 96 str /Mag/S2

Kumbara

KUMBARA
izbor: Ratomir Rale Damjanović
SRPSKI USTANCI
GOST U SRPSKOJ KUĆI
TRAGOVI
Itaka, Beograd, 1997
meke korice, 20 x 22 cm, 48 + 48 str.
Ratomir Damjanović je srpski radio novinar, pisac i recitator. Rođen je 29. januara 1945. godine u Donjem Tovarniku.
Predgovor Ratomir Rale Damjanović, Likovi na naslovnoj strani: Vođi srpskih ustanaka 1804 i 1813 - Karađorđe i Knez Miloš Obrenović, Na klapni tekst Viktora Igoa "Za Srbiju", Pariz, 29. avgusta 1876, Tekst srpsko-engleski štampan u međusobno obrnutim smerovima, 96 str /Mag/S2


Kumbara
Izbor: Ratomir Rale Damjanović  je srpski radio novinar, pisac i recitator. Rođen je 29. januara 1945. godine u Donjem Tovarniku.

600 GODINA KOSOVSKE BITKE - 9 RAZGLEDNICA, VELIČINE 16x10 CMJubilarno izdanje razglednica povodom 600 godina Kosovske bitke u izdanju BIGZ - Beograd.Knez Lazar, oko 1900, Autor: Vladislav Titelbah;Knjeginja Milica, oko 1900, Autor: Vladislav Titelbah; Miloš Obilić u Boju na Kosovu, 1861, Autor: Aleksandar Dobrić;Jug Bogdan i njegovi sinovi, Autor: Adam Stefanović;Boško Jugović na konju, oko 1900, Autor: Đoka Putnik;Boj na Kosovu - Caru Lazaru konja ubiše, Autor: Adam Stefanović;Knez Lazar i njegova porodica, autor nepoznat;Jug Bogdan, Autor: Vladislav Titelbah;Kneževa večera, utor: Adam Stefanović.

600 godina Kosovske bitke

600 GODINA KOSOVSKE BITKE - 9 RAZGLEDNICA, VELIČINE 16x10 CM
Jubilarno izdanje razglednica povodom 600 godina Kosovske bitke u izdanju BIGZ - Beograd.
Knez Lazar, oko 1900, Autor: Vladislav Titelbah;
Knjeginja Milica, oko 1900, Autor: Vladislav Titelbah; 
Miloš Obilić u Boju na Kosovu, 1861, Autor: Aleksandar Dobrić;
Jug Bogdan i njegovi sinovi, Autor: Adam Stefanović;
Boško Jugović na konju, oko 1900, Autor: Đoka Putnik;
Boj na Kosovu - Caru Lazaru konja ubiše, Autor: Adam Stefanović;
Knez Lazar i njegova porodica, autor nepoznat;
Jug Bogdan, Autor: Vladislav Titelbah;
Kneževa večera, utor: Adam Stefanović.


600 GODINA KOSOVSKE BITKE - 9 RAZGLEDNICA, VELIČINE 16x10 CM

Sergej Jesenjin Lirika (1917-1923)Celokupna dela, knjiga 4*Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergéй Aleksándrovič Esénin; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže moj, do viđenja.Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.

Lirika (1917-1923)

Sergej Jesenjin 
Lirika (1917-1923)
Celokupna dela, knjiga 4
*
Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergéй Aleksándrovič Esénin; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.
Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže moj, do viđenja.
Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.


Izdavač: BIGZ, JUGOSLAVIJAPUBLIK i SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BeogradVLADA ALEKSANDRA OBRENOVIĆA (1889-1897)U pitanju je prva knjiga!*Vlada Aleksandra Obrenovića je trotomna dvodelna istoriografsko-ustavnopravna studija Slobodana Jovanovića iz 1929. godine, odnosno 1931. godine, objavljena u izdanju Izdavačke knjižare Geca Kon a.d. iz Knez Mihailove ulice br. 12 u Beogradu. Knjiga analizira period vladavine kralja Aleksandra Obrenovića.*Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.

Vlada Aleksandra Obrenovica (1889-1897)

Izdavač: BIGZ, JUGOSLAVIJAPUBLIK i SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA Beograd
VLADA ALEKSANDRA OBRENOVIĆA (1889-1897)
U pitanju je prva knjiga!
*
Vlada Aleksandra Obrenovića je trotomna dvodelna istoriografsko-ustavnopravna studija Slobodana Jovanovića iz 1929. godine, odnosno 1931. godine, objavljena u izdanju Izdavačke knjižare Geca Kon a.d. iz Knez Mihailove ulice br. 12 u Beogradu. Knjiga analizira period vladavine kralja Aleksandra Obrenovića.
*
Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.


Aleksandra Obrenović Slobodan Jovanović Kralj Milan Politička istorija , Srbija, unutrašnja politika , Obrenovići Majski prevrat Draga Mašin

Vlada Aleksandra Obrenovića (1889-1897)

U pitanj su brojevi:broj 294, april 1913broj 296, maj 1913broj 304, septembar 1913Srpski književni glasnik je jedan od najznačajnijih srpskih književnih časopisa. Izlazio je u dva navrata, u Beogradu od februara 1901. do jula 1914. i u novoj seriji od septembra 1920 do aprila 1941. Publikovan je dva puta mesečno u više knjiga godišnje, tako da su do 1914. izašle 32 knjige u 323 sveske i od 1920. do 1941. 62 knjige u 495 svezaka.Časopis je pokrenuo Bogdan Popović i uz pomoć odbora uređivao ga je do 1905, kada su uredništvo preuzeli Pavle Popović (1905−06) i Jovan Skerlić (1905−1914). Novu seriju 1920. pokreću Bogdan Popović i Slobodan Jovanović i jedno vreme je uređuju, da bi se kasnije uz široki redakcijski odbor, urednici menjali. Između ostalih, to su bili Svetislav Petrović, Miodrag Ibrovac, Milan Bogdanović, Milan Predić, i Božidar Kovačević. Časopis kroz 40 godina svoga izlaženja ostaje jedan od vodećih književnih časopisa u Srbiji. Najveću zaslugu za fizionomiju časopisa imaju njegovi prvi urednici braća Popović i Jovan Skerlić, koji su i aktivno sarađivali u njemu, okupljajući oko sebe mnoge istaknute pisce. Negujući književnu formu strogog izbora priloga, Srpski književni glasnik je uspeo da ostvari i bogatstvo sadržaja. U časopisu su objavljivani prozna dela i poezija najboljih domaćih pisaca, izbor stranih dela sa dobrim prevodima, kao i članci iz oblasti društvenih nauka, književnosti i umetnosti koje su pisali neosporni poznavaoci.(Izvor: Vikipedija)

Srpski knjizevni glasnik

U pitanj su brojevi:
broj 294, april 1913
broj 296, maj 1913
broj 304, septembar 1913
Srpski književni glasnik je jedan od najznačajnijih srpskih književnih časopisa. Izlazio je u dva navrata, u Beogradu od februara 1901. do jula 1914. i u novoj seriji od septembra 1920 do aprila 1941. Publikovan je dva puta mesečno u više knjiga godišnje, tako da su do 1914. izašle 32 knjige u 323 sveske i od 1920. do 1941. 62 knjige u 495 svezaka.
Časopis je pokrenuo Bogdan Popović i uz pomoć odbora uređivao ga je do 1905, kada su uredništvo preuzeli Pavle Popović (1905−06) i Jovan Skerlić (1905−1914). Novu seriju 1920. pokreću Bogdan Popović i Slobodan Jovanović i jedno vreme je uređuju, da bi se kasnije uz široki redakcijski odbor, urednici menjali. Između ostalih, to su bili Svetislav Petrović, Miodrag Ibrovac, Milan Bogdanović, Milan Predić, i Božidar Kovačević. Časopis kroz 40 godina svoga izlaženja ostaje jedan od vodećih književnih časopisa u Srbiji. Najveću zaslugu za fizionomiju časopisa imaju njegovi prvi urednici braća Popović i Jovan Skerlić, koji su i aktivno sarađivali u njemu, okupljajući oko sebe mnoge istaknute pisce. Negujući književnu formu strogog izbora priloga, Srpski književni glasnik je uspeo da ostvari i bogatstvo sadržaja. U časopisu su objavljivani prozna dela i poezija najboljih domaćih pisaca, izbor stranih dela sa dobrim prevodima, kao i članci iz oblasti društvenih nauka, književnosti i umetnosti koje su pisali neosporni poznavaoci.
(Izvor: Vikipedija)


Srpski književni glasnik 
Jovan Skerlić Bogdan Popović Svetislav Petrović, Miodrag Ibrovac, Milan Bogdanović, Milan Predić, i Božidar Kovačević

RASTKO PETROVIĆ – DAN ŠESTI

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja