Prirodni lanac

''Zmija može ostati skrivena ali orao mora da leti visoko''.

Komandant Mark

*

Ne treba težiti ka spoznaji uzroka rađanja i smrti ukoliko nije nužno, (a, nužno nije nikada!). Jer, do sada, mi nismo odgovorili na mnogo veća i teža pitanja pa opet: rađamo se i umiremo. Ostavimo Bogu i prirodi: božje i prirodno; a ljudima i životinjama sudbu i prirodne lance egzistencije. Tako, držimo, ispravno je. Orao leti, zmija puzi; čovek uz pomoć mašine leti a karaktera radi: puzi. Umiru svi: ljudi i životinje. Uopšte nije važno kako i kada?! I: rađaju se. Zna se tačno: kako i kada. Da bi se rađalo mora se umirati.

Očima orla čovek bi malo šta vidom shvatio. Perspektivom zmije orao bi jedva stigao da krepa pre nego se i vine u visine: bio bi slep. Palacajući jezikom zmija bolje sagledava okolinu no da ima oko sokolovo: taka joj je priroda. Svakome je dato po meri. Nije zmijin izbor da je ljudi mrze, niti je orlova zasluga što mu se ljudi dive. Delo je to stvoritelja koji je stvaranjem tako postavio stvari.

Sa visine, na kojoj velika ptica leti, jutarnja gradska vreva se bolje videla nego što se čula. Tek, samo potmuli huk, nedefinisan kao i određene ljudske potrebe. Zmija, pak, prislonjene glave na stenu, oseća kako čelične sprave koje je čovek napravio šire vibracije na sve strane.

*

Orao (aquila chrysaetos) je dugo i uporno kružio vedrim nebom, pravilnom putanjom, reklo bi se milimetarski tačnim poluprečnikom zamišljenog kruga njegovog pravca kretanja, zaključilo bi se da se kreće nezainteresovano, da leti lako, da ga vetar svojom strujom nosi mimo njegove volje. Kada se ovako ponaša to znači samo jedno: osmatra plen i sprema se za lov. I: uživa. Ne! – to nije ''dva'' – to je samo ''jedno'': orao uživa u letu pred lov. Jedrio je, tako, iznad obronaka planine koja se nadvijala iznad gradića davajući mu leti, popodne, hladovine; a zimi, u bilo koje doba dana ili noći, jake vetrove koji su se kotrljali sa snegom niz brdo do kotline.

Bejaše toga dana sunčano letnje jutro. Divno jutro.

Ako ćemo pravo, brdo iznad grada je mnogo čuvenije od samoga gradića. Planina se spuštala u blago zatalasane obronke načičkane vinogradima sa kojih je od davnina teklo dobro vino. Gde ima dobra vina mora biti i dosta mesa. Torovi su zato, gore u planini bili puni a stada brojna. Dosta i za ljude i za zveri, reklo bi se onako od oka.

Orao je leteo na velikoj i za ljudsko oko nedostižnoj, po detalje, visini. Videla se samo crna tačka, ukoliko je ko gledao,tačka koja pravilno kruži ali je svako, odozdo: sa zemlje, znao o čemu je reč, ako bi ga ko upitao prstom pokazujući prizor na nebu. Stari su to stanovnici krševa na vrhu planine, mnogo su godina tu i mnoge su štete počinili ljudima: u selima oko grada i čobanima u samoj planini. I velike koristi: prirodi. Korist bez štete ne ide. I suprotno. Ljudi su orlove svojim ponašanjem doveli skoro do istrebljenja, sad ih ima malo ali ih ima. Tu su. Još. A, i ljudi polako izumiru.

A onda je orao počeo da se polagano ali primetno spusta i silazi. Koncentričnim krugovima propadajući, gubio je visinu, ne toliko brzo da ga eventualni plen primeti sa zemlje ali i ne toliko sporo da plen u međuvremenu ode svojim putem. Ipak, radijus (o)kretanja je sužavao na kamenjar ispod borove šume i to je bilo više nego očigledno onome ko je pratio let. Ako je iko pratio? – ponavlja se dilema. (To se ne zna). Nije gubio u dostojanstvenosti i gracioznosti leta i ako se već toliko spustio da već nije bio crna tačka nego mitsko biće sa konturama u kojima su dominirala preko metar dužine raširena krila. A onda je munjevito promenio smer kretanja i način leta, stuštio se skupljenih krila svom snagom i brzinom prema nekom cilju na zemlji.

Orao nije krio svoje namere, kao što ni zmija nije krila svoje noge.

Ništa o tome, o letu, o namerama orla, nije znao poskok (vipera ammodytes) koji se baškario na jutarnjem suncu, upravo na pomenutom kamenjaru. Saznaće ubrzo. On najviše voli da se izležava oko podneva, kada je sunce u zenitu, kada ga zvezdina toplota baca u obamrlost a kesice ispod zuba tada bivaju najpunije otrova. Tada se ne treba zajebavati sa njime. Ne treba nikada - ali tada: pogotovu! (Koga je ujela zmija taj se i guštera plaši...).

Ali, što ne prileći i ujutro? Noćni lov je bio uspešan, treba svariti poljskog miša koga je sinoć ulovio, omamio, pa progutao. Taj miš nikome ništa nije skrivio, baš kao što ni zmija nije kriva orlu, nit' je orao mnogo razmišljao o svojoj krivici prema ljudima. U orlovskoj prirodi, inače nije da razmišlja. Tako je od davnina: još od vremena kad su njegovi preci kljucali Prometejevu drob, uglavnom se fokusirajući na jetru koja je svakoga jutra bivala nova i spremna za kljucanje. Orao, ako je i šta simbolizovao, to je najpre: gracioznost i snagu. Zmija je drugo. Bog je pogrešio, dao joj moć razmišljanja i lukavstvo a platili smo zbog toga ljudi: proterivanjem iz raja ( .....po trbuhu svom puzat ćeš i zemlju jesti celog života svog.....).

Njen greh je, (NjEN: zmija je to, NjEGOV: poskok je to), što je iskušavala ženu. A, sa ženama se ne valja kačiti: govori vekovno taloženo iskustvo. Sa ženama ne valja kombinovati čak ni u Edenskom vrtu: raju!!! Ali: miš? E, on baš ništa nije kriv, (nit se kačio sa ženama, niti se baškario po raju). Elem, izležavao se gmizavac, tako, na jutarnjem suncu, spokojan i siguran da ga niko normalan, niti od ljudi, a ni od životinja, neće uznemiravati. Nije očekivao da iznad njega postoji neko kome je u genima upravo lov na njega i njemu slične i koji ga se ič ne plaši. Planirao je da tu na tom mestu provede ceo dan jer realno pametnijeg posla i nije imao a u lov ide uglavnom noću i to ne svake noći. Da ugreje svoju hladnu krv i svari kiselog miša od sinoć - to mu je bilo jedino na pameti.

Iz sna ga je probudio oštar bol izazvan jakim kandžama orla, koji je tik pre nego ga je zgrabio, raširio krila, tako usporio, uhvatio plen a onda snažno zamahnuo prema visinama, gnezdu i gozbi. Dodatno ga je zbunilo, misli se na poskoka, što je ponesen put visina, tako neprirodnog okruženja i položaja, za njega kome je priroda dodelila ulogu puzavca i oduzela dar prirode u obliku krila, noge ili ruke. Kinezi lepo kažu: ''ako tražiš ribu, ne penji se na stablo''. Zato, ako tražiš orla, moraš gledati gore, prema nebu. Ako želiš izbeći zmiju, moraš spustiti pogled i paziti gde gaziš.

Elem, velikom brzinom tlo je izmicalo od njega: poskoka, to jest od nje: zmije, slike onoga što vidi lomile su mu se usled obrtanja glave spojene sa mlitavim torzom i on je više instiktivno nego svesno poslednjim atomima snage teško povređenog tela, podstaknut poslednjim iskrama zmijskog uma, uspeo da ugrize svojim oštrim očnjacima orla po sred srede grudi i da u krv ptice prospe svoj jak otrov tik uz srce grabljivice. Od iznenađenja više nego od bola, koji nije bio toliko jak, orao još jače stisnu kandže i tim stiskom definitivno usmrti zmiju.

Lepo jutro je obećavalo svima više od ovoga što se zbivalo.

Da li zbog blizine srca, od mesta ugriza, ili od jačine otrova, možda i zbog zbunjenosti koju je izazvao iznenadni ujed zmije, orao nije bio svestan da ide u suprotnom pravcu od kojeg je naumio. Tako je on leteo prema gradiću u podnožju a ne prema planinskim vrhovima gde mu se nalazilo gnezdo. Čvrsto je kandžama držao plen ali je počelo da mu se već muti u glavi i pred očima. Rubovi horizonta koje je gledao u svom vidokrugu bivali su zamagljeni. Snage u krilima je imao sve manje a nije mu bilo jasno što se to dešava. Do sada je ulovio desetine zmija i nikada ga ni jedna nije ugrizla. Već posle prvog njegovog udara bivale su mrtve pa nisu ni mogle.

Ipak, za nekoliko minuta tog haotičnog leta počelo je da mu biva jasno šta ga je snašlo. Već smalaksao od otrova kroz mozak mu prolete samo misao da treba da odleti do svoga gnezda, da se vrati u svoju šumu i tamo umre. Jer, jasno je bilo već i njemu da je smrt blizu. Oseti to životinja i prizna sebi, za razliku od čoveka. Plen mu više nije bio važan. On jesti više neće. Zato ispusti zmiju sa velike visine a ne bi li olakšao sebi letenje i poslednjim atomima snage okrenu prema vrhovima planine.

Bačena sa velike visine mrtva zmija je letela padajući nekako ukoso, što zbog svoje fizionomije, što zbog ugla i brzine pod kojim je ispuštena a najviše zbog vetra koji je stalno duvao na tom podneblju. Bilo joj je svejedno. Mrtva je. Padala je nekoliko sekundi pre nego je uletela kroz otvoren prozor četvorospratnice u centru gradića, u spavaću sobu, po sredini kreveta na kome je spavao čovek. Tup ali jak udarac neke specifično amorfne mase u grudi probudio je usnulog čoveka ali on par sekundi nije bio svestan ničega. Prvo što mu je palo na pamet, a pošto je bio srčani bolesnik, jeste da je doživeo infarkt. Plašio se tog trenutka, mnogo puta mu je to prošlo kroz glavu i nije zanoćio, niti se probudio, zadnjih nekoliko godina a da nije mislio o svojoj bolesti. Zbog toga je i gurnuo krevet pored samog prozora kako bi imao svežeg vazduha. Ipak, prvo što je video, posle par sekundi, jesu razjapljena usta zmije ispred svog lica. Tek je tada dobio srčani udar, i posle kratkotrajnog hropca umro na licu mesta. Ležao je na krevetu deformisanog lica, iskrivljenih i balavih usta. Razjapljena usta zmije bila su posledica njenog samrtnoga grča prouzrokovanog stiskom smrtonosnih orlovih kandži od kojeg joj je pukla kičma.

U vreme kada je rodbina kupala mrtvaca a policija vršila istragu o tome od kud poskok u krevetu pokojnika, orao je umirao u svom gnezdu na vrhu stene. Već je bilo podne. Jato gavranova je letelo iznad gnezda gorskog cara u ostavci. Prvi i poslednji put u životu on će postati nečiji ručak. Kad bi orlovi mogli da se smeju, on bi se sebi nasmejao u tom trenutku: zla godina naterala orla..... Za ovog orla nije bilo do sada zle godine i potrebe da zimuje sa živinom. A, sad, odjednom ovo!!!

Policija je, uveče, dok su gavranovi kljucali orlova creva a poskok se baškario u tegli punoj formalina, privela komšiju sa istog sprata, onog istog koji je bio u svađi sa pokojnikom oko nekih imovinskih problema i koji mu je mnogo puta pretio ''da će mu doći glave''. Utvrdili su da je vrlo lako mogao da ubaci otrovnicu sa svog kroz komšijin prozor, jer su im prozori bili tik jedan do drugog. Bio je lovac i ribolovac, nije mu bilo teško da nađe i uhvati zmiju. Ljudska pravda često ima drugačije mere od životinjske. Dočim, smrt je ista. Svi su umrli i svakome je presuđeno ali je samo zbog ljudske smrti još nekome odmereno.

*Slika: Goran Pešić, ulje na drvetu