Opanci iz kruga dvojke...

Aleksandar Tijanić:

„Biti Beograđanin, to je stanje duha! Naravno, za sve osobe sa duhom; ostalima prema zasluzi!“.

SVAKA SLIČNOST SA STVARNIM LIKOVIMA JE NAMERNA!!!

Nasmeja se slatko jedan prijatelj, neki dan, kad ugleda pred vratima moga stana opanke gumenjake, takozvane piroćance.

''Otkad ovo nisam video'' – reče.

Otkud meni piroćanci? Majka je u njima izbegla 1999. godine. Bili su joj najudobniji, kada smo krenuli u bežaniju. Ja, posle, nisam dao da se bace, no ih držim pred vratima, da mogu komšije iz zgrade da ih vide. Naime, takve iste je nosio moj deda, u svom životu nije obuo cipele, ukoliko se ne računaju vojničke cokule. A, na kraju, ne bi bilo ni stana, ni vrata od istog, da se pred njima ostave opanci, da nije bilo dedinih placeva, da se prodaju.

Te piroćance obično obujem kad hoću nešto brzo da oposlim: da odem do komšije, da izađem ispred zgrade, da skoknem do prodavnice ili kioska, da uzmem nešto iz kola. Ovo poslednje ima i simboliku: iz opanaka u kola. Ljudi, pogotovo mladi, mi se smeju, misle da sam seljak koji je zalutao u grad, verovatno me smatraju prostakom i kako vole danas da kažu: gubitnikom. A, iskreno da vam kažem, nikada ranije nisam nosio opanke, osim po avliji (oboru, dvorištu), kad natučem babine ili dedine. Bilo je u školi dece koja nisu imala druge obuće osim opanaka ali ja nisam bio među njima. Otac je bio službenik pa je mogao da mi priušti patike, kasnije i cipele. I kupovao je mnogo knjiga.

Pa zašto onda, kad već nisam iskakao iz opanaka, danas držim iste pred vratima i nerviram komšiluk podsećajući ih odakle su pobegli? Prvo, ratove smo dobijali u opancima a mir gubili u cipelama koje su zamenile odbačene opanke. Nama najveće zlo čine političari koji glume da nisu seljaci. Zatim, zato što me iritiraju snobovi, što ne podnosim opanke koje su se pocipelile bez duhovne potpore tog cipelarenja. Jer ja nemam ništa protiv da se opanci u glavi zamene cipelama na nogama i u glavi – ali samo kad se steknu uslovi za to, opet u glavi. Najzad, one trebaju uvek da me podsete da su mi one kupile stan a ne neka druga obuća. Moji opanci ispred vrata su predsoblje za knjige u mom stanu – kupljene i svojom rukom napisane. Čudan sam ja, zar ne? Imam i knjige, i opance (opanke).

VUKAJLIJA:

Konobar: Šta želite?

Mix: Duži "ekspreso" sa mlekem (čitati sa "beogradskim naglaskom")

Zoki: Ja ću "ki on".

Živim u sredini gde je tema o kojoj pišem: opšte mesto. Mnogi ljudi su ostavili svoje njive i stada, došli iz raznih krajeva naše zemlje i zaposlili se u rudniku ili ih državna jasla hrane. Danas primaju dobre plate ali materijalna ekspanzija nije pratila kulturološki i duhovni razvoj. Cipele su se obule a razmišlja se (prikriveno) opankom. Ima i onih koji su između: ni tamo – ni tamo. I, tako danas, papučice skupih automobila pritiskaju opanci maskirani cipelom. Opanci preodenuti u skupe cipele. Gledate okolo ljude kojima sve to ne stoji i ne priliči. Naprotiv! Oni nose najskuplje cipele – vi vidite opanke na njima. Oni voze skupa kola – vi vidite zapregu i balegu. Oni vodaju skupe kučiće – vi na povocu koji drže vidite kozu hraniteljku. Oni grade ogromne kuće – vi vidite pletene vajate. Oni se zapiru u bide-ima – vi vidite kako im guzice vire iz kukuruza. Kad prozbore, ne vidite seljaka već seljačinu. Kad glasaju: nikad ne glasaju kao vi.

Ali, svuda toga ima. U svim gradovima i varošima Srbije. I po svetu. Kod drugih naroda. I kod naših napolju, gastarbajtera. Ne svih, naravno, ali u jednom delu: i te kako. Šta sam sve napolju video. Ljudi koji u duhu nisu zasluživali ni opanke, ponašaju se u duhu najskuplje obuće. Ne znaju šta žele da ti kažu ali osećaju da ih te opanke iz rodnog kraja čvile i bole, pa kad se nađu u ćorsokaku, onda izvade sliku kuće koju su napravili u postojbini svojih duhovnih opanaka (i, pravih). Takvi su najgori kad dođu na godišnji odmor, u otadžbinu, pa onda danima maltretiraju svoje rođake na selu. Odbijaju da sednu u jugo ili ladu koji nemaju klima uređaje i govore kako piju samo kupovnu vodu iako ona iz dedinog bunara nema premca na svetu, uz domaće slatko do šljiva, koje su prethodno ležale u kreču. Kad krenu nazad, poneće balone šljivovice nesposobni sebi da objasne zašto, ako su već obuli cipele, ne piju konjak ili viski?!

Počaste oni svoje rođake sa par stotina nečega pa onda krkaju i piju mesec dana dok ne isprazne torove i obore. Gledaju sa visine svoje rođake koji pošteno seju, kopaju i žanju, ne priznajući da su tu ''visinu'' zaslužili čisteći američka i nemačka govna. Natuknu ponekad i opanak, na brzinu, kad se zbune. Tada misle da čine veliku čast onima kod kojih su došli. Deca su im neobrazovana i zapadnjački prosta, nose nakrivljene kačkete kao da su crnci ili latinosi, a mališa iz komšiluka koji je već pročitao Vreme smrti i Rat i mir, čežnjivo će im zavideti na ajfonu i skupim najkama. Samo do sledeće godine. Kada do tada bude pročitao i Dostojevskog, kod njega će titrati superiorni osmeh, jer će shvatiti da se kod pocipelarenih gostiju ništa nije promenilo na bolje osim telefona i patika (ostali su glupi i neobrazovani kao i prošle godine).

Opanka je u glavi: nije na nogama. O tome vam ja govorim. Je li veći gospodin bio moj deda koji nam je toliko ostavio, a nikad nije nosio ništa osim opanaka, ili mi koji smo to rasprodali: u cipelama. Zato je moja preporuka da svi držimo po jedan par opanaka ispred vrata. Svi!!! Ti opanci ispred vrata treba da nas podsete čiji smo, odakle smo, i što je najvažnije: gde pripadamo – gde nam je mesto. Naravno, opanci bez knjiga ne vrede mnogo, osim ako niste na svojoj zemlji i žuljevitih ruku hranite se od iste, ako niste seljak - u najboljem smislu te reči.

*

Momo Kapor (Sarajlija koji je najlepše opisao Beograd) je svojevremeno napisao:

„Zanimljivo, oni koji svojom najvećom vrednošću smatraju to što su rođeni Beograđani, uglavnom ništa i ne znaju o svom gradu i njegovoj istoriji, pa im je tako svakako potpuno nepoznat i odlomak iz putopisa Opis Beograda iz 1587. godine Rajnolda Lubenaua gde stoji: "To je vrlo stari grad, izgrađen veoma lepo, sa dvostrukim zidinama i visokim kulama koji su sada sasvim porušeni. Sada ima većinom niske kuće, ulice su blatnjave, ali, inače, dugačke i velike... U gradu stanuju Turci, Jevreji, Grci, Dubrovčani, Dalmatinci, Hrvati, Italijani i još svakojake nacije."

Kao što se vidi, preci rođenih Beograđana se u ovom putopisu uopšte i ne pominju. Oni, zapravo, i ne žive u Beogradu, gradu, već izvan zidina, ulica i bilo kakve civilizacije, kao obična raja.

A ta raja, ti došljaci, posle Prvog i Drugog ustanka počeće da rađaju ovaj grad.

Da rezimiramo: Savu i Dunav, dve naše najveće tekovine, nisu pustili da teku rođeni Beograđani, nego Gospod Bog, Kalemegdansku tvrđavu takođe nisu podigli rođeni Beograđani, nego Rimljani, Turci, Ugari, Austrijanci i despot Stefan Lazarević, koji se nije rodio na Terazijama.

Kolarčev narodni univerzitet podignut je zahvaljujući parama Ilije Kolarca koji je preko Dunava doplivao u Beograd držeći se ždrebetu o rep.

Kapetan-Mišino zdanje nije delo nijednog rođenog Beograđanina, već Miše Anastasijevića, dunavskog kapetana, koji se lomatao po pristaništima, tukao sa lađarima, švercovao i otimao gde je stigao i mogao, da bi otačestvu ostavio ovakvu zadužbinu kakvu danas imamo.

Luka Ćelović, Trebinjac koji je došao u Beograd sa dva dinara u džepu, ostavio je ovom gradu velelepni hotel "Bristol", čitavu Zagrebačku ulicu, park na Sava-mali i sav svoj imetak, a Igumanovoj palati na Terazijama se i danas divimo, mada je nije napravio nijedan rođeni Beograđanin, već došljak, odnekud s juga.

Mada su im očevi i sami došljaci, u najboljem slučaju bili sitni bakali, činovničići, pisari, piljari, školski poslužitelji i potrčkala, ova vrsta rođenih Beograđana ostavlja utisak da poseduje najviše poreklo.

Njima su komunisti oduzeli ono što nikada nisu ni posedovali. Ko zna gde bi im bio kraj da nije bilo rata? Oni se razmeću kućama u kojima su stanovali kao podstanari. Njihov deda je poznavao Pašića. Oni su živeli u Krunskoj i Hartvigovoj. Njihova baka je bila dvorska dama kraljice Natalije. Njih je život smrtno uvredio i zato su odlučili da postanu ništa! Neka se proslavljaju došljaci. Njima je dovoljno njihovo poreklo.

Beograđani, koji su došli na svet pre Drugog svetskog rata, rodili su se u nekoj sasvim drugoj varoši od jedva 300.000 stanovnika.

Trebalo je tamo i da ostanu, ako im je toliko stalo do pedigrea..“.

*

Nemački oficir Fon Rajevic je pred kraj rata govorio Dejanu Medakoviću da je samo u Beogradu Gestapo imao 9.000 raznih dostavljača (Aleksa Žunjić - sreski špijun)?!

*

Jedan rođeni Nišlija, Dušan Radović, mnogih jutara je izgovorio svoje čuveno: Beograde, dobro jutro - iako dobar deo nazovi Beograđana nije imao pojma da je ovaj sin od "južnu prugu", od oca Čačanina, majke Nišlijke, i da je odrastao u Subotici.

*

''Beograd je imao cincarsku buržoaziju i seljačku demagogiju, dve strašne i kobne negacije sna i veličine''.

Jovan Dučić, o Beogradu 1912-1918

*

''Beograd, dakle, nije moj grad, ali to nije ni jedan drugi.

Pa ipak ga volim, volim privrženošću – stranca.

Možda sam zato, pre nego drugi, pozvan da o njemu pišem''.

Borislav Pekić - Tamo gde loze plaču

*

Najlepšu pesmu o Beogradu napisao je jedan rodom prečanin - Miloš Crnjanski!

*

„I ako ste Vranjanac, tvrdite da vam je bliži Džems Džojs nego Bora Stanković. Razumem šta hoćete da kažete. Vi ste Vranjanac koji već dve godine živi u Beogradu“.

Nebojša Vasović

*

Borislav Pekić je negde u svom Zlatnom runu napisao (citirajući tadašnju štampu) da su kurjaci napadali ljude oko Terazija krajem devetnaestog veka.

Moj pradeda, onaj koji je mom dedi ostavio opanke, u to vreme, kad su vuci napadali stare Beograđane, živeo je u tvrdo zidanoj kući kući na sprat, sa kaldrmisanim dvorištem i vinskim podrumom, dok je mi njegovi potomci u cipelama nismo prodali. Tada, u vreme moga pradede, stare Istočane napadaju Arbanasi i Turci ali kurjaci: jok i ič!

*

Da zaključimo: u Beogradu se nije rodilo mnogo velikih ljudi ali je većina velikih Srba umrlo u Beogradu!