Nismo u potonjem beskonačnom vremenu srpske tranzicije dobro prošli u životu jer smo bili generacija vaspitavana da ključ od kuće može slobodno da se drži ispod vaze sa cvećem ili otirača pred vratima. Ali to što nismo dobro prošli ne znači da smo loše vaspitavani. Onda su, naglo i na prepad, došla druga vremena i mi smo postali gubitnici tranzicije. Hoću da kažem: novo vreme ne valja ništa. Čim ne valja totalno, onda ni običaji koje to novo vreme nosi nisu dobri. Žene prestaju da kuvaju! Ali nisam hteo samo o tome. Nije sve bilo crno a ni belo - nikada. Nekad smo bili mladi, postojao je neki red, bilo je lepo. To što se kasnije događalo dokaz je samo da smo mi bili na dobrom putu čim se nismo snašli na lošem. Hoću koju da prozborim o kuvaricama. Onim vezenim kuvaricama što su ih naše majke, bake, tetke i strine kačile u kuhinji, kao što mi danas kačimo slike i statuse na društvenim mrežama, želeći da na taj način prenesu svoj stav i poruku. Ne poštujemo više naše domaćice: majke, supruge, tetke, babe, ljubavnice. Mi ih ne poštujemo a one nas sve manje vole. Ili je suprotno?! Nije važno to sad. Sukob je nastao kada su domišljani počeli da javno, i sve bezobzirnije, propagiraju kako su muško i žensko isto, kako nema razlike, da polovi ne postoje (ili ih ima mnogo više od dva), pa samim tim više nije važno ko je sa kime u vezi, ko je gori a ko doli, ko kosi a ko vodi nosi, ko lovi a ko kuva ulovljeno. Ko kuva ulovljeno? Da se razumemo odmah, i na startu, nije problem u delanju već u razmišljanju. U glavi je problem koji nema veze s tim ko će kome pomoći ili odmoći. U glavi je problem, uostalom, kao i većina svih ostalih ljudskih problema.Ljubav izlazi iz nas na mnogo načina. Kod muškaraca na usta ulazi. Kod žena?....sad nije važno i nije tema. Pripadam generaciji koja je pripadala očevima koji su se brijali svakoga jutra obavezno udarajući kontru i koji su govorili učiteljima: „Udri ga ti u školu – a ja ću kod kuće“. Tukli smo se na ferku, nekad i zbog devojaka, branili sestre i devojke od napasnika, krili se od svojih profesora u kafani a naše majke su iznad šporeta držale zakačene vezene kuvarice. Nasleđivale su ih od svojih majki i baka, ili su ih same vezle. Najčešće su ih donosile sa spremom, uz miraz (to bi najčešće bio jedini miraz uz takozvanu spremu).Mudra žena mora znatimuža voleti i kuvatiili:Koja žena muža čuvanjemu dobar ručak kuva Poruka je bila više nego jasna! Ona je ujedno određivala odnose i pravila, ono što je sveto i nedodirljivo u braku: da se zna ko je domaćin a ko domaćica. Postavlja se pitanje današnjim generacijama: ako žena voli muža, pa još ima i decu, zbog čega joj je teško da sprema hranu i da to čini sa puno ljubavi?! Ne kažem da su sve takve ali je trend više nego očigledan. Naše su majke i bake bile neprikosnovene i beskompromisne. Nijedna od njih nije dozvoljavala da joj se neko drugi brčka po kuhinji, da se meša u spremanje hrane, da pere njihovo posuđe. One pogotovu nisu imale poverenja u ovo poslednje. Kad bi ko-god vratio tanjir u kome je baba poslala uštipke komšijama, ma koliko izgledao čist, ona bi ga opet prala. Imala je poverenja samo u ono što prođe kroz njene ruke. I mi ostali smo imali poverenje u nju.U kujni mužu mesta nemagde mu žena ručak spremaili:Kad u kujni vlada redžena slatka kao med Naše je bilo samo da jedemo. I, da spremimo potrepštine: da sušnica bude puna mesa, da drva budu složena, računi plaćeni, ambari krcati. Ali, dobra domaćica je znala da spremi ručak i kad nema ništa, bez ičega, a da bude bolji od kraljevske gozbe.Kuvarica dobro kuvaali opet novac čuva Ukoliko, pak, muškarac nije dobar domaćin onda bi ga čekala sledeća kuvarica na zidu:Zašto gledaš ti u lonackad mi nisi dao novac Mada su one i same sebe opominjale sa porukama tipa:Kuvarice manje zborida ti ručak ne zagori Naravno, gde je ljubavi i hrane, tu je erotike i strasti. Zna se šta najbolje dođe posle jela i kratkog odmora a pre cigarete. Odmor traje dok žena opere sudove a muž prelista novine. Ipak, postojale su i kuvarice kojima je bio cilj da blago erotski podsete muža na njegove obaveze:Gosti naši mogu svakog časa doćiZato me poljubi pa ću ti pomoćiili:Ručak skuvan sve u šalial' će mužić da ga hvaliili:Mani se šale čovečeizgoreće ručak šaliću se dovečeili:Dobar ručak mužu daju kući će biti rajili:Mudra žena mora znatimuža ljubiti i kuvati Kada domaćica prevaziđe samu sebe u kuhinji, pa sve to još i dobro začini posle... zna se gde.... Onda sledi opuštanje i nagrada:Sada imam lepe danemuž mi kuva kafua ja čitam romane Danas je sve drugačije, tako i treba da bude, drugo je vreme, drugi običaji, stigli neki novi klinci (koji ne čitaju romane). Ali, to je vreme pomalo nakaradno pa nije ni čudo što je sve više devijacija u svakom pogledu. Nije čudo što je sve više pedera i lezbejki, na primer. Kad već nema više razlike, kad muškarci moraju da rade sve ženske poslove (i: suprotno) a što onda na kraju i da ne seksualno opšte među sobom?! Nažalost, novo vreme i odnosi koji se propagiraju nisu doneli ništa dobro. Nije više lepo ni za stolom, ni u krevetu. Ne dolaze nam više gosti, a, i kada dođu ne radujemo im se no smo ljuti što moramo da ih dočekujemo i nervozni što moramo da im spremamo i da se trošimo. A kuvarice se više ne vezu i ne meću u kuhinji iznad šporeta već, kao što rekoh, stoje na ekranu računara ili kao profilna slika na fejsbuku:Od šporeta kompjuter joj slađišta u njemu domaćica traži? Zato se slabije i družim sa mlađim generacijama iako su mi neki od njih dragi. Ne možeš sa njima ko čovek da sediš i mezetiš jer se svi nešto vrte oko stola, donose, odnose. Svi!! – osim domaćice. Najviše šonjasti muževi a većina ih je takvih. U Americi sam prestao da zovem goste, prvo, jer oni mene nisu zvali kod njih, a drugo, čim sednu, a odmah se bace na jelo bez sedeljke i rakijice, posle nose sami tanjir u kuhinju, preperu ga pa ga uredno slože u mašinu za pranje suđa. A onda ćaskaju u kuhinji o tome koja je najbolja hrana za bebe, koji puder koriste kad okupaju dete ili koliko puta presvlače upišanog bebušana. Naravno, ima strogo muških kulinarskih zahvata u koje se žene ne mešaju: roštilj, ražanj, kotlić. Malo li je?! Zovemo li mi njih uz rakijski kazan kad u žar bacimo kokošku?! Ne!!! Eto ravnopravnosti. Teramo li ih da tope mast i odvajaju čvarke koji cvrče?! Mešaju li one smešu za kobasice?! Služe li one gostima piće? Najzad, za kiseli kupus smo neprikosnoveni i niko bolje od muškaraca ne čisti papriku za zimnicu!!! Teško je sa ovom novom filozofijom poimanja polnosti i tu nastaju problemi. U gej braku, na primer, ko je domaćin a ko domaćica?! Ili, u lezbejskoj vezi, ko treba da počasti u krevetu domaćicu za dobar ručak kad su dva domaćina ili dve domaćice? Držim da oni to znaju u krevetu ali treba da znaju i u kuhinji, samim tim i u kući. Pripadam generacijama koje su uz pivo jele slatke napolitanke, nosile brigadirke i patike šangajke. Pripadam generaciji koju su roditelji slali u goste i na slavlja tek kad ih dobro najedu kod kuće: da se ne brukaju i ne jedu mnogo po tuđim kućama. Pripadam generacijama i vremenu gde deca nisu smela za sto sa starijima. Deci se davalo da jedu u kujni, još češće u ruke, pa napolje. Onda bi čekali da gosti odu pa bi ovale sa stola pustošili dok se roditelji pozdravljaju sa gostima. Prazni tanjiri su bili najveća nagrada našim majkama, koje bi se smeškale i pevušile dok bi uvodile red u svojoj kuhinji a otac pripit svaki čas vikao na nas: „Tiše malo, da čujem vesti!“ - pa bi zahrkao posle dva minuta.Pripadam generaciji u kojoj veći deo ženske populacije nije zavirivao u naše novčanike već u naše duše. Mi smo ih voleli, pokušavali i mi njima da virnemo u dušu (i u dekolte, najčešće bezuspešno, ništa pre braka) a kada bi ih doveli da nam budu žene i majke naše dece, onda smo im virili u lonce i šerpe. Mi smo se njima udvarali u stilu Dušanovog Plavog žaketa:Dobar veče, Cveto,S dopuštenjem malo bih prošetoI:Taman sve to – kad zalaja pseto!Ja joj rekoh: „Drž' se mene Cveto!“ I držali se poruke koja ovde nije izrečena ali koja se podrazumevala: da ženu treba poštovati kao ženu a ne projektovati je kao nešto što bi trebalo da bude ravnopravnost a u stvari je prkošenje prirodi, nešto kao genetski inženjering. Moraju postojati muško-ženske igre i pravila jer samo tako sve to ima draž. Pa i kod životinja se zna ko je mužjak a ko ženka, zna se kako se udvaraju, pare, jedu i žive. Ako je sve to prirodno, kako nas ubeđuju, pa zašto onda među životinjama nema homoseksualnih veza?! Ako, hipotetički, svi postanemo gejevi, ko će onda produžiti vrstu? Najzad, pripadam generaciji u kojoj su žene vladale kuhinjom a samim tim i celom kućom, i ako ponekad, i na prvi pogled, to nije tako izgledalo. Kada žene vladaju kuhinjom one vladaju i svetom. U filmu Bilo jednom u Americi, dečak na stepenicama čeka radodajku, sa kolačem u ruci. Tim kolačem treba da plati „radnju“. Gleda kolač sa čežnjom, sa podeljenim osećanjima, ne zna da li više želi svoj prvi seks ili da u slast pojede kolač kojega je željan. I jedno, i drugo, su mu san nedosanjani. I za jednim i za drugim čezne. Polako popušta, skida prstom šlag, doteruje kolač, držeći da je i dalje kompletan, da se neće primetiti i da će dobiti satisfakciju za njega. A onda pojede i višnju, ostaje samo kostur od kolača, nije to više to. On se razmišlja, za ono što je ostalo od kolača, nema seksa, možda eventualno samo ručna obrada, a to, razmišlja on, MOŽE I SAM. Pa u slast pojede ceo kolač. Pouka ove priče je da su seks i hrana nerazdvojivi ali i da se, kad se odvoje, onda ćeš nešto morati SAM. Na tebi je izbor. Moraš se boriti da bude oba i zajedno sa nekim. E, pa jedan deo današnjih „domaćica“ neće da kuva svojim muževima, pa zato oni sve više stvari MOGU I RADE SAMI. Onda i one RADE SAME. Zato smo sve više kao ljudi: SAMI!!!

     Nismo u potonjem beskonačnom vremenu srpske tranzicije dobro prošli u životu jer smo bili generacija vaspitavana da ključ od kuće može slobodno da se drži ispod vaze sa cvećem ili otirača pred vratima. Ali to što nismo dobro prošli ne znači da smo loše vaspitavani. Onda su, naglo i na prepad, došla druga vremena i mi smo postali gubitnici tranzicije.     Hoću da kažem: novo vreme ne valja ništa. Čim ne valja totalno, onda ni običaji koje to novo vreme nosi nisu dobri. Žene prestaju da kuvaju!
       Ali nisam hteo samo o tome. Nije sve bilo crno a ni belo - nikada. Nekad smo bili mladi, postojao je neki red, bilo je lepo. To što se kasnije događalo dokaz je samo da smo mi bili na dobrom putu čim se nismo snašli na lošem. 
     Hoću koju da prozborim o kuvaricama. Onim vezenim kuvaricama što su ih naše majke, bake, tetke i strine kačile u kuhinji, kao što mi danas kačimo slike i statuse na društvenim mrežama, želeći da na taj način prenesu svoj stav i poruku.
      Ne poštujemo više naše domaćice: majke, supruge, tetke, babe, ljubavnice. Mi ih ne poštujemo a one nas sve manje vole. Ili je suprotno?! Nije važno to sad. Sukob je nastao kada su domišljani počeli da javno, i sve bezobzirnije, propagiraju kako su muško i žensko isto, kako nema razlike, da polovi ne postoje (ili ih ima mnogo više od dva), pa samim tim više nije važno ko je sa kime u vezi, ko je gori a ko doli, ko kosi a ko vodi nosi, ko lovi a ko kuva ulovljeno. Ko kuva ulovljeno? Da se razumemo odmah, i na startu, nije problem u delanju već u razmišljanju. U glavi je problem koji nema veze s tim ko će kome pomoći ili odmoći. U glavi je problem, uostalom, kao i većina svih ostalih ljudskih problema.
Ljubav izlazi iz nas na mnogo načina. Kod muškaraca na usta ulazi. Kod žena?....sad nije važno i nije tema.
        Pripadam generaciji koja je pripadala očevima koji su se brijali svakoga jutra obavezno udarajući kontru i koji su govorili učiteljima: „Udri ga ti u školu – a ja ću kod kuće“. Tukli smo se na ferku, nekad i zbog devojaka, branili sestre i devojke od napasnika, krili se od svojih profesora u kafani a naše majke su iznad šporeta držale zakačene vezene kuvarice. Nasleđivale su ih od svojih majki i baka, ili su ih same vezle. Najčešće su ih donosile sa spremom, uz miraz (to bi najčešće bio jedini miraz uz takozvanu spremu).
Mudra žena mora znati
muža voleti i kuvati
ili:
Koja žena muža čuva
njemu dobar ručak kuva
      Poruka je bila više nego jasna! Ona je ujedno određivala odnose i pravila, ono što je sveto i nedodirljivo u braku: da se zna ko je domaćin a ko domaćica. Postavlja se pitanje današnjim generacijama: ako žena voli muža, pa još ima i decu, zbog čega joj je teško da sprema hranu i da to čini sa puno ljubavi?! Ne kažem da su sve takve ali je trend više nego očigledan. Naše su majke i bake bile neprikosnovene i beskompromisne. Nijedna od njih nije dozvoljavala da joj se neko drugi brčka po kuhinji, da se meša u spremanje hrane, da pere njihovo posuđe. One pogotovu nisu imale poverenja u ovo poslednje. Kad bi ko-god vratio tanjir u kome je baba poslala uštipke komšijama, ma koliko izgledao čist, ona bi ga opet prala. Imala je poverenja samo u ono što prođe kroz njene ruke. I mi ostali smo imali poverenje u nju.
U kujni mužu mesta nema
gde mu žena ručak sprema
ili:
Kad u kujni vlada red
žena slatka kao med
      Naše je bilo samo da jedemo. I, da spremimo potrepštine: da sušnica bude puna mesa, da drva budu složena, računi plaćeni, ambari krcati. Ali, dobra domaćica je znala da spremi ručak i kad nema ništa, bez ičega, a da bude bolji od kraljevske gozbe.
Kuvarica dobro kuva
ali opet novac čuva
      Ukoliko, pak, muškarac nije dobar domaćin onda bi ga čekala sledeća kuvarica na zidu:
Zašto gledaš ti u lonac
kad mi nisi dao novac
      Mada su one i same sebe opominjale sa porukama tipa:
Kuvarice manje zbori
da ti ručak ne zagori
       Naravno, gde je ljubavi i hrane, tu je erotike i strasti. Zna se šta najbolje dođe posle jela i kratkog odmora a pre cigarete. Odmor traje dok žena opere sudove a muž prelista novine. Ipak, postojale su i kuvarice kojima je bio cilj da blago erotski podsete muža na njegove obaveze:
Gosti naši mogu svakog časa doći
Zato me poljubi pa ću ti pomoći
ili:
Ručak skuvan sve u šali
al' će mužić da ga hvali
ili:
Mani se šale čoveče
izgoreće ručak šaliću se doveče
ili:
Dobar ručak mužu daj
u kući će biti raj
ili:
Mudra žena mora znati
muža ljubiti i kuvati
      Kada domaćica prevaziđe samu sebe u kuhinji, pa sve to još i dobro začini posle... zna se gde.... Onda sledi  opuštanje i nagrada:
Sada imam lepe dane
muž mi kuva kafu
a ja čitam romane
      Danas je sve drugačije, tako i treba da bude, drugo je vreme, drugi običaji, stigli neki novi klinci (koji ne čitaju romane). Ali, to je vreme pomalo nakaradno pa nije ni čudo što je sve više devijacija u svakom pogledu. Nije čudo što je sve više pedera i lezbejki, na primer. Kad već nema više razlike, kad muškarci moraju da rade sve ženske poslove (i: suprotno) a što onda na kraju i da ne seksualno opšte među sobom?! Nažalost, novo vreme i odnosi koji se propagiraju nisu doneli ništa dobro. Nije više lepo ni za stolom, ni u krevetu. Ne dolaze nam više gosti, a, i kada dođu ne radujemo im se no smo ljuti što moramo da ih dočekujemo i nervozni što moramo da im spremamo i da se trošimo. A kuvarice se više ne vezu i ne meću u kuhinji iznad šporeta već, kao što rekoh, stoje na ekranu računara ili kao profilna slika na fejsbuku:
Od šporeta kompjuter joj slađi
šta u njemu domaćica traži?
      Zato se slabije i družim sa mlađim generacijama iako su mi neki od njih dragi. Ne možeš sa njima ko čovek da sediš i mezetiš jer se svi nešto vrte oko stola, donose, odnose. Svi!! – osim domaćice. Najviše šonjasti muževi a većina ih je takvih. U Americi sam prestao da zovem goste, prvo, jer oni mene nisu zvali kod njih, a drugo, čim sednu, a odmah se bace na jelo bez sedeljke i rakijice, posle nose sami tanjir u kuhinju, preperu ga pa ga uredno slože u mašinu za pranje suđa. A onda ćaskaju u kuhinji o tome koja je najbolja hrana za bebe, koji puder koriste kad okupaju dete ili koliko puta presvlače upišanog bebušana.
      Naravno, ima strogo muških kulinarskih zahvata u koje se žene ne mešaju: roštilj, ražanj, kotlić. Malo li je?! Zovemo li mi njih uz rakijski kazan kad u žar bacimo kokošku?! Ne!!! Eto ravnopravnosti. Teramo li ih da tope mast i odvajaju čvarke koji cvrče?! Mešaju li one smešu za kobasice?! Služe li one gostima piće? Najzad, za kiseli kupus smo neprikosnoveni i niko bolje od muškaraca ne čisti papriku za zimnicu!!!
      Teško je sa ovom novom filozofijom poimanja polnosti i tu nastaju problemi. U gej braku, na primer, ko je domaćin a ko domaćica?! Ili, u lezbejskoj vezi, ko treba da počasti u krevetu domaćicu za dobar ručak kad su dva domaćina ili dve domaćice? Držim da oni to znaju u krevetu ali treba da znaju i u kuhinji, samim tim i u kući.
    Pripadam generacijama koje su uz pivo jele slatke napolitanke, nosile brigadirke i patike šangajke. Pripadam generaciji koju su roditelji slali u goste i na slavlja tek kad ih dobro najedu kod kuće: da se ne brukaju i ne jedu mnogo po tuđim kućama. Pripadam generacijama i vremenu gde deca nisu smela za sto sa starijima. Deci se davalo da jedu u kujni, još češće u ruke, pa napolje. Onda bi čekali da gosti odu pa bi ovale sa stola pustošili dok se roditelji pozdravljaju sa gostima. Prazni tanjiri su bili najveća nagrada našim majkama, koje bi se smeškale i pevušile dok bi uvodile red u svojoj kuhinji a otac pripit svaki čas vikao na nas: „Tiše malo, da čujem vesti!“ - pa bi zahrkao posle dva minuta.
Pripadam generaciji u kojoj veći deo ženske populacije nije zavirivao u naše novčanike već u naše duše. Mi smo ih voleli, pokušavali i mi njima da virnemo u dušu (i u dekolte, najčešće bezuspešno, ništa pre braka) a kada bi ih doveli da nam budu žene i majke naše dece, onda smo im virili u lonce i šerpe. Mi smo se njima udvarali u stilu Dušanovog Plavog žaketa:
Dobar veče, Cveto,
S dopuštenjem malo bih prošeto
I:
Taman sve to – kad zalaja pseto!
Ja joj rekoh: „Drž' se mene Cveto!“
      I držali se poruke koja ovde nije izrečena ali koja se podrazumevala: da ženu treba poštovati kao ženu a ne projektovati je kao nešto što bi trebalo da bude ravnopravnost a u stvari je prkošenje prirodi, nešto kao genetski inženjering. Moraju postojati muško-ženske igre i pravila jer samo tako sve to ima draž. Pa i kod životinja se zna ko je mužjak a ko ženka, zna se kako se udvaraju, pare, jedu i žive. Ako je sve to prirodno, kako nas ubeđuju, pa zašto onda među životinjama nema homoseksualnih veza?! Ako, hipotetički, svi postanemo gejevi, ko će onda produžiti vrstu? Najzad, pripadam generaciji u kojoj su žene vladale kuhinjom a samim tim i celom kućom, i ako ponekad, i na prvi pogled, to nije tako izgledalo. Kada žene vladaju kuhinjom one vladaju i svetom.
     U filmu Bilo jednom u Americi, dečak na stepenicama čeka radodajku, sa kolačem u ruci. Tim kolačem treba da plati „radnju“. Gleda kolač sa čežnjom, sa podeljenim osećanjima, ne zna da li više želi svoj prvi seks ili da u slast pojede kolač kojega je željan. I jedno, i drugo, su mu san nedosanjani. I za jednim i za drugim čezne. Polako popušta, skida prstom šlag, doteruje kolač, držeći da je i dalje kompletan, da se neće primetiti i da će dobiti satisfakciju za njega. A onda pojede i višnju, ostaje samo kostur od kolača, nije to više to. On se razmišlja, za ono što je ostalo od kolača, nema seksa, možda eventualno samo ručna obrada, a to, razmišlja on, MOŽE I SAM. Pa u slast pojede ceo kolač. Pouka ove priče je da su seks i hrana nerazdvojivi ali i da se, kad se odvoje, onda ćeš nešto morati SAM. Na tebi je izbor. Moraš se boriti da bude oba i zajedno sa nekim.
      E, pa jedan deo današnjih „domaćica“ neće da kuva svojim muževima, pa zato oni sve više stvari MOGU I RADE SAMI. Onda i one RADE SAME. Zato smo sve više kao ljudi: SAMI!!!



KUVARICE

Kuvarice manje zbori da ti ručak ne zagori!
KUVARICE
Igor Đurić
Piše: Igor Đurić

REČNIK srpskohrvatskog književnog jezika , izradio Dr Lujo Bakotić , Piščevo izdanje Beograd 1936 , tvrd povez, format 17 x 23 cm , ćirilica,1397 strana﻿Lujo Bakotić (Senj, 21. novembar 1867 — Beograd, 31. mart 1941) bio je srpski pravnik, publicista, leksikograf, diplomata.

Recnik srpskohrvatskog knjizevnog jezika

REČNIK srpskohrvatskog književnog jezika , izradio Dr Lujo Bakotić , Piščevo izdanje Beograd 1936 , tvrd povez, format 17 x 23 cm , ćirilica,1397 strana
Lujo Bakotić (Senj, 21. novembar 1867 — Beograd, 31. mart 1941) bio je srpski pravnik, publicista, leksikograf, diplomata.


Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika

Antologija srpskog pesništva Miodrag PavlovićM.Pavlović:ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA(XIII-XX vek)/438/Miodrag Pavlović: ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA (XIII - XX vek), Srpska književna zadruga Beograd 1973, treće izdanje, tvrdi povez, omot, str. 298. Jedna od najboljih antologija srpske poezije.Predgovor:-od I DO-XC+298.STRANA- Antologija - Od Save Nemanjića / 1175-1235 / do Jovana Hristića / 1933 - /, Napomene, 83 pesnika - 206 pesama, Ćirilica, Šiven tvrd povez, Nema Omotnicu.*﻿Kao što je početak naše pisane književnosti u spisima Save Nemanjića, u njima je i početak naše pismene poezije. Delovi biografije koju je Sava sačinio svome ocu, i po svom ritmu, i po povišenom tonu kazivanja, i p osećajnoj podlozi, jesu poezija, i mi ih sa zadovoljstvom prihvatamo kao pesništvo u vremenu koje, osim liturgijskih stihova, drugo pisano pesništvo nije negovalo, ni isticalo. Smenjivanje i preplitanje pripovednog i proznog tona sa retorskim i pesničkim nalaze se i u drugim srednjovekovnim spisima, našim i stranim, a naročito u Bibliji, koja je i tako služila srednjovekovnim piscima za uzor, povod i ideal. Već je bilo rečeno, s pravom, da je Sava Nemanjić osećajan pisac (M. Kašanin), što može važiti, razume se, samo za njegovo Žitije sv. Simeuna, ne za njegove sastave iz oblasti crkvenog zakonodavstva. To Žitije, pored istorije i naracije koju sadrži, svedočanstvo je jedne emocije: Sava govori o Stefanu Nemanji, ne samo kao državniku, isposniku i mudrom starcu, nego kao o ocu, i reč otac se uporno provlači ne samo kroz ovo Žitije nego i kroz druge Savine spise, kroz Studenički tipik, i originalni deo Hilandarskog tipika, o Službi sv. Simeunu i da ne govorimo. Iako je u hrišćanstvu odnos otac-sin veoma važan, pominjanje i hvaljenje oca ovde nije bilo nikakva kanonska, ni doktrinarna obaveza. Stefan Prvovenčani, koji takođe piše izvanrednu biografiju Simeona – Nemanje, reč otac jedva da upotrebljava. Odnos otac-sin u Savinom spisu jeste istorija duboke ljubavi, prvo oca prema sinu, zatim i sina prema ocu, koja dobija dramske akcente starozavetnih razmera.

Antologija srpskog pesnistva (XII - XX vek)

Antologija srpskog pesništva 
Miodrag Pavlović
M.Pavlović:ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA(XIII-XX vek)/438/
Miodrag Pavlović: ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA (XIII - XX vek), Srpska književna zadruga Beograd 1973, treće izdanje, tvrdi povez, omot, str. 298. Jedna od najboljih antologija srpske poezije.
Predgovor:-od I DO-XC+298.STRANA- Antologija - Od Save Nemanjića / 1175-1235 / do Jovana Hristića / 1933 - /, Napomene, 83 pesnika - 206 pesama, Ćirilica, Šiven tvrd povez, Nema Omotnicu.
*
﻿Kao što je početak naše pisane književnosti u spisima Save Nemanjića, u njima je i početak naše pismene poezije. Delovi biografije koju je Sava sačinio svome ocu, i po svom ritmu, i po povišenom tonu kazivanja, i p osećajnoj podlozi, jesu poezija, i mi ih sa zadovoljstvom prihvatamo kao pesništvo u vremenu koje, osim liturgijskih stihova, drugo pisano pesništvo nije negovalo, ni isticalo. Smenjivanje i preplitanje pripovednog i proznog tona sa retorskim i pesničkim nalaze se i u drugim srednjovekovnim spisima, našim i stranim, a naročito u Bibliji, koja je i tako služila srednjovekovnim piscima za uzor, povod i ideal. Već je bilo rečeno, s pravom, da je Sava Nemanjić osećajan pisac (M. Kašanin), što može važiti, razume se, samo za njegovo Žitije sv. Simeuna, ne za njegove sastave iz oblasti crkvenog zakonodavstva. To Žitije, pored istorije i naracije koju sadrži, svedočanstvo je jedne emocije: Sava govori o Stefanu Nemanji, ne samo kao državniku, isposniku i mudrom starcu, nego kao o ocu, i reč otac se uporno provlači ne samo kroz ovo Žitije nego i kroz druge Savine spise, kroz Studenički tipik, i originalni deo Hilandarskog tipika, o Službi sv. Simeunu i da ne govorimo. Iako je u hrišćanstvu odnos otac-sin veoma važan, pominjanje i hvaljenje oca ovde nije bilo nikakva kanonska, ni doktrinarna obaveza. Stefan Prvovenčani, koji takođe piše izvanrednu biografiju Simeona – Nemanje, reč otac jedva da upotrebljava. Odnos otac-sin u Savinom spisu jeste istorija duboke ljubavi, prvo oca prema sinu, zatim i sina prema ocu, koja dobija dramske akcente starozavetnih razmera.


Antologija srpskog pesništva Miodrag Pavlović pesme poezija stare knjige

Antologija srpskog pesništva (XII - XX vek)

Milorad RadunovićOstala je rečSrpske narodne umotvorine iz MetohijeNARODNA KNJIŽEVNOST/ Pesme 95), Zakletve (171), Blagoslovi (344), Basme (3), Zagonetke (31), Izreke i poslovice (350), Pripovetke (181), Običaji (96), Zdravice (28), Verovanja (406)... Kazivači, Rečnik, Ćirilica, Šiven povez,Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd 1988; Mala biblioteka Srpske književne zadruge

Ostala je rec

Milorad Radunović
Ostala je reč
Srpske narodne umotvorine iz Metohije
NARODNA KNJIŽEVNOST/ Pesme 95), Zakletve (171), Blagoslovi (344), Basme (3), Zagonetke (31), Izreke i poslovice (350), Pripovetke (181), Običaji (96), Zdravice (28), Verovanja (406)... Kazivači, Rečnik, Ćirilica, Šiven povez,
Izdavač: Srpska književna zadruga, Beograd 1988; Mala biblioteka Srpske književne zadruge



Milorad Radunović
Ostala je reč
Srpske narodne umotvorine iz Metohije

Ostala je reč

Alan Ford br. 143 - Tajna svinjske šunkeIzdavač: Vjesnik, Zagreb 1978; Super strip biblioteka : br. 143mek povez, strana 120, 18cm,

Alan Ford - Tajna svinjske sunke

Alan Ford br. 143 - Tajna svinjske šunke
Izdavač: Vjesnik, Zagreb 1978; Super strip biblioteka : br. 143
mek povez, strana 120, 18cm, 


Alan Ford - Tajna svinjske šunke , broj143 ,

Alan Ford - Tajna svinjske šunke

Milica JakovljevićSamac u braku To je bilo jedne noći na Jadranu Otmica muškarcaMilica Jakovljević (Jagodina, 22. april 1887 — Beograd, 22. decembar 1952), poznata pod pseudonimom Mir-Jam, bila je srpska novinarka i književnica. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima”, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama”. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Jedna je od samo tri žene, među sto najznačajnijih srpskih novinara, uvrštene u monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791–1991).Široj javnosti Milica Jakovljević ostala je poznata po svojoj pitkoj prozi koja je obeležila domaću književnost između dva svetska rata. Pod pseudonimom Mir-Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Laki, ljubavni sadržaji, kao i jednostavan, često sladunjav i iznad svega slikovit stil, obezbedili su njenim romanima stalnu popularnost, mada ju je književna kritika otpisivala ("književni plićaci... bez imalo duha"). Stvarnu vrednost njenih romana predstavlja detaljno i autentično dočaravanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, koje joj je donelo nadimak Džejn Ostin srpske književnosti.

Tri knjige Mir-Jam

Milica Jakovljević
Samac u braku 
To je bilo jedne noći na Jadranu 
Otmica muškarca
Milica Jakovljević (Jagodina, 22. april 1887 — Beograd, 22. decembar 1952), poznata pod pseudonimom Mir-Jam, bila je srpska novinarka i književnica. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima”, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama”. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Jedna je od samo tri žene, među sto najznačajnijih srpskih novinara, uvrštene u monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791–1991).
Široj javnosti Milica Jakovljević ostala je poznata po svojoj pitkoj prozi koja je obeležila domaću književnost između dva svetska rata. Pod pseudonimom Mir-Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Laki, ljubavni sadržaji, kao i jednostavan, često sladunjav i iznad svega slikovit stil, obezbedili su njenim romanima stalnu popularnost, mada ju je književna kritika otpisivala ("književni plićaci... bez imalo duha"). Stvarnu vrednost njenih romana predstavlja detaljno i autentično dočaravanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, koje joj je donelo nadimak Džejn Ostin srpske književnosti.


Milica Jakovljević Samac u braku To je bilo jedne noći na Jadranu Otmica muškarca polovne knjige

Ljubo Mićunović - Džepni pravopis srpskog jezika s pravopisnim rečnikomMiloš Milošević - Gramatika srpskog jezika*PRAVOPIS SRPSKOG JEZIKA S PRAVOPISNIM REČNIKOMAutor: Ljubo MićunovićIzdavač: Altera, BeogradGodina izdanja: 2003.Broj strana: 302Povez: MEKPismo: ĆirilicaFormat: 14cm*Miloš Milošević - Gramatika srpskog jezikaGodina izdanja: 2007.Broj strana: 72Pismo: ĆirilicaPovez: MekFormat: 17x24 cmbar-kod: 9788648905987Gramatika srpskoga jezika namenjena je svima onima koji žele brzo i lako da nauče ili obnove gramatiku srpskoga jezika. U njoj su obrađeni:GRAMATIKA – Narodni jezik pre Vuka – Porodice jezika – opšta podelaDIJALEKTOLOGIJA – Tri narečja srpskoga jezika – Književni ili standardni jezik – Pisma savremenog srpskoga jezikaFONETIKA – Podela glasova u srpskom jeziku – Slog – Akcenat – Klitike – Pokretni vokali – J u srpskom književnom jeziku – slovo H u srpskom književnom jeziku – Glasovne promene i glasovni zakoniFONOLOGIJA LEKSIKOLOGIJA – Podela reči u leksikologiji – Tipovi leksičkih značenja – Podela leksike po sastavu – Podela leksike prema oblasti upotrebeMORFOLOGIJA – Imenice – Zamenice – Brojevi – Pridevi – Glagoli – Nepromenljive vrste rečiSINTAKSA – Sintagme – Padeži – Sintaksa rečenice – Glagolski oblici – Glagolski načini – Nelični glagolski oblici – Radni glagolski pridev – Trpni glagolski pridev – Glagolski prilog sadašnji – Glagolski prilog prošli

Pravopis i gramatika srpskog jezika

Ljubo Mićunović - Džepni pravopis srpskog jezika s pravopisnim rečnikom
Miloš Milošević - Gramatika srpskog jezika
*
PRAVOPIS SRPSKOG JEZIKA S PRAVOPISNIM REČNIKOM
Autor: Ljubo Mićunović
Izdavač: Altera, Beograd
Godina izdanja: 2003.
Broj strana: 302
Povez: MEK
Pismo: Ćirilica
Format: 14cm
*
Miloš Milošević - Gramatika srpskog jezika
Godina izdanja: 2007.
Broj strana: 72
Pismo: Ćirilica
Povez: Mek
Format: 17x24 cm
bar-kod: 9788648905987
Gramatika srpskoga jezika namenjena je svima onima koji žele brzo i lako da nauče ili obnove gramatiku srpskoga jezika. U njoj su obrađeni:
GRAMATIKA – Narodni jezik pre Vuka – Porodice jezika – opšta podela
DIJALEKTOLOGIJA – Tri narečja srpskoga jezika – Književni ili standardni jezik – Pisma savremenog srpskoga jezika
FONETIKA – Podela glasova u srpskom jeziku – Slog – Akcenat – Klitike – Pokretni vokali – J u srpskom književnom jeziku – slovo H u srpskom književnom jeziku – Glasovne promene i glasovni zakoni
FONOLOGIJA LEKSIKOLOGIJA – Podela reči u leksikologiji – Tipovi leksičkih značenja – Podela leksike po sastavu – Podela leksike prema oblasti upotrebe
MORFOLOGIJA – Imenice – Zamenice – Brojevi – Pridevi – Glagoli – Nepromenljive vrste reči
SINTAKSA – Sintagme – Padeži – Sintaksa rečenice – Glagolski oblici – Glagolski načini – Nelični glagolski oblici – Radni glagolski pridev – Trpni glagolski pridev – Glagolski prilog sadašnji – Glagolski prilog prošli 

















Ljubo Mićunović - Džepni pravopis srpskog jezika s pravopisnim rečnikom
Miloš Milošević - Gramatika srpskog jezika

Autori: DIMITRIJEVIĆ RAJKO ,&nbsp;STAMENKOVIĆ SRBOLjUB ,&nbsp;VLAHOVIĆ PETAR ,&nbsp;REMETIĆ SLOBODAN ,&nbsp;STOJANOVIĆ SLOBODAN ,&nbsp;HAMOVIĆ DRAGAN ,&nbsp;BOŽIĆ D. SVETISLAV ,&nbsp;SIMONOVIĆ PREDRAG ,&nbsp;MILjKOVIĆ-BOJANIĆ EMA ,&nbsp;NIKOLIĆ KOSTA ,&nbsp;GAVRILOVIĆ DUŠAN ,&nbsp;MERENIK SLAVICA ,&nbsp;FERJANČIĆ SNEŽANA ,&nbsp;VUJOVIĆ BRANKO ,&nbsp;ZAVOD ZA UDžBENIKE ,&nbsp;RAJIĆ SUZANA ,&nbsp;GARIĆ GORDANA ,&nbsp;STEPIĆ MILOMIR ,&nbsp;STANKOVIĆ STEVAN ,&nbsp;VESELINOVIĆ ANDRIJA ,&nbsp;GAVRILOVIĆ LjILjANAZavod za udžbenike, posle Drine (2005), monografijom Morava (2006) nastavlja seriju kapitalnih izdanja o velikim geografskim objektima na srpskom tlu. Knjigu je napisalo 19 autora, najeminentnijih geografa, istoričara, etnologa, muzikologa i istoričara književnosti (Petar Vlahović, Slobodan Remetić, Andrija Veselinović, Ljiljana Gavrilović i dr.). Morava je ne samo najveća reka u Srbiji, čiji sliv zahvata 42% državne teritorije, već i simbol Srbije kroz vekove, njene državotvornosti, njene odbrane u svetskim ratovima i puta koji vekovima vezuje Evropu i Aziju (Carigradski drum). Morava je i simbol ljubavi, uzvišene ljubavi, oličene u vojvodi Prijezdi i Jelici. Od njihovog vremena nastalo je mnoštvo narodnih i umetničkih ljubavnih pesama. Ko voli da zapeva, pominje Moravu. Stoga je Morava uvek prisutna u duši i kući svakog građanina Srbije. Morava je reka čije se ime najčešće izgovara, Morava je reka kojoj se najčešće poveravaju ljubavni jadi, uzdasi i želje. Morava je reka kojom se najčešće brodi, lovi riba, vadi pesak. Kraj Morave se čuvaju stada i okopava plodna zemlja - Morava je simbol srpske svakodnevice. Otuda melanholični uzdah - oj, Moravo!

Morava

Autori: DIMITRIJEVIĆ RAJKO , STAMENKOVIĆ SRBOLjUB , VLAHOVIĆ PETAR , REMETIĆ SLOBODAN , STOJANOVIĆ SLOBODAN , HAMOVIĆ DRAGAN , BOŽIĆ D. SVETISLAV , SIMONOVIĆ PREDRAG , MILjKOVIĆ-BOJANIĆ EMA , NIKOLIĆ KOSTA , GAVRILOVIĆ DUŠAN , MERENIK SLAVICA , FERJANČIĆ SNEŽANA , VUJOVIĆ BRANKO , ZAVOD ZA UDžBENIKE , RAJIĆ SUZANA , GARIĆ GORDANA , STEPIĆ MILOMIR , STANKOVIĆ STEVAN , VESELINOVIĆ ANDRIJA , GAVRILOVIĆ LjILjANA
Zavod za udžbenike, posle Drine (2005), monografijom Morava (2006) nastavlja seriju kapitalnih izdanja o velikim geografskim objektima na srpskom tlu. Knjigu je napisalo 19 autora, najeminentnijih geografa, istoričara, etnologa, muzikologa i istoričara književnosti (Petar Vlahović, Slobodan Remetić, Andrija Veselinović, Ljiljana Gavrilović i dr.). Morava je ne samo najveća reka u Srbiji, čiji sliv zahvata 42% državne teritorije, već i simbol Srbije kroz vekove, njene državotvornosti, njene odbrane u svetskim ratovima i puta koji vekovima vezuje Evropu i Aziju (Carigradski drum). Morava je i simbol ljubavi, uzvišene ljubavi, oličene u vojvodi Prijezdi i Jelici. Od njihovog vremena nastalo je mnoštvo narodnih i umetničkih ljubavnih pesama. Ko voli da zapeva, pominje Moravu. Stoga je Morava uvek prisutna u duši i kući svakog građanina Srbije. Morava je reka čije se ime najčešće izgovara, Morava je reka kojoj se najčešće poveravaju ljubavni jadi, uzdasi i želje. Morava je reka kojom se najčešće brodi, lovi riba, vadi pesak. Kraj Morave se čuvaju stada i okopava plodna zemlja - Morava je simbol srpske svakodnevice. Otuda melanholični uzdah - oj, Moravo!


Morava reka Morava reke Srbije Moravska kotlina sliv reke Morave

KUVARICE

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja