По свом постанку, Исток је божије дело!По својој архитектури, стари Исток је мешавина Медитерана и Оријента!Нови Исток не постоји. Само Велики, Мали и Доњи!По својој идеји – велики је Исток!По природи, то је спој висије, низије и равнице!По води: непресушан је!По клими, склад је љутог северца и питомине југа!Менталитетом је проток Мораве кроз Динарски крш!По географији, Исток је Стара Србија!По култури, он је Византија преоденута у Светосавље!По језику, Исток је симфонија Херцеговине и екавице!По судбини, он је оклопник без мане и страха на српској Голготи разапет!По прошлости, он је Немањић који ходи ка царству небеском!У будућности, Исток је Србија!У садашњости, он још није рођен јер је убијен!По историји: он је српски и универзалан!По страни света, Исток је на истоку у односу на запад, на западу у односу на исток а северно ијужније је у односу на самога себе!По имену, он је Извор!По ономе што је био, он сада није и никада неће бити оно што је постао!Словенски богови су га превели у хришћанство!Међу градовима, он је племство!Међу људима, Исток је стање духа!По вери и цркви којој припада, Исток је метох дечански!По невери, Исток је Источанин!Главни град Истока је Гориоч!Владаоц Истока са наследним правом јесте Патријарх српски са седиштем у Пећи!Граниче Исток Мокра Гора и Источка река!Најнасељенији део Источког Царства јесте Источко гробље! По мојој песмион је праотацстворен из маховине гробоваи манастирске сигеа мајка је земљаСветадеце заблуделеИсточана! По мојој причион пропадајући: успиње се!

По свом постанку, Исток је божије дело!
По својој архитектури, стари Исток је мешавина Медитерана и Оријента!
Нови Исток не постоји. Само Велики, Мали и Доњи!
По својој идеји – велики је Исток!
По природи, то је спој висије, низије и равнице!
По води: непресушан је!
По клими, склад је љутог северца и питомине југа!
Менталитетом је проток Мораве кроз Динарски крш!
По географији, Исток је Стара Србија!
По култури, он је Византија преоденута у Светосавље!
По језику, Исток је симфонија Херцеговине и екавице!
По судбини, он је оклопник без мане и страха на српској Голготи разапет!
По прошлости, он је Немањић који ходи ка царству небеском!
У будућности, Исток је Србија!
У садашњости, он још није рођен јер је убијен!
По историји: он је српски и универзалан!
По страни света, Исток је на истоку у односу на запад, на западу у односу на исток а северно и
јужније је у односу на самога себе!
По имену, он је Извор!
По ономе што је био, он сада није и никада неће бити оно што је постао!
Словенски богови су га превели у хришћанство!
Међу градовима, он је племство!
Међу људима, Исток је стање духа!
По вери и цркви којој припада, Исток је метох дечански!
По невери, Исток је Источанин!
Главни град Истока је Гориоч!
Владаоц Истока са наследним правом јесте Патријарх српски са седиштем у Пећи!
Граниче Исток Мокра Гора и Источка река!
Најнасељенији део Источког Царства јесте Источко гробље!

По мојој песми
он је праотац
створен из маховине гробова
и манастирске сиге
а мајка је земља
Света
деце заблуделе
Источана!

По мојој причи
он пропадајући: успиње се!







ИСТОК

Игор Ђурић, књижевник, ниоткуд!

Srpske narodne umotvorine sa Kosova i Metohije na stranicama Carigradskog glasnikaPriredio Vladimir BovanPesme: Obredne, Običajne, Verske, Posleničke, Porodične, Rodoljubive, Epske pesme,.Pripovetke: Priče o životinjama, Legende, Novele, Šaljive.Govorne tvorevine: Poslovice i Izreke, Zagonetke, Brojanice.*Carigradski glasnik su srpske novine koje su izlazile u Carigradu od 1895. do 1909. godine. Prvi broj tog vrlo naprednog i kvalitetnog nedeljnog lista, pojavio se u subotu, 14. januara 1895. godine.Vlasnici: od br. 1 (1895) Nikodim Sp. Savić; od br. 15 (1897) Kosta Grupčević; od br. 33 (1909) Temko Popović. Izlazi svakog četvrtka; od br. 1 (1903) svakog petkaOdgovorni urednici: od br. 1 (1895) Nikodim Sp. Savić; od br. 15 (1897) Kosta Grupčević; od br. 1 (1908) Stojan Kapetanović; od br. 33 (1908) Temko Popović; od br. 33 (1909) D. Stefanović. Urednici u listu bili su i Sava Avramović, Svetolik Jakšić i Ivan Ivanić. Poslije broja 3 (1907) došlo je do prekida u izlaženju lista usljed smrti urednika K. Grupčevića. Od 1900. izlaze i dodaci uz pojedine brojeve. U posljednjem broju 42 (10. oktobra 1909) uredništvo obavještava čitaoce o prestanku izlaženja lista iz tehničkih razloga. Po Delfi Ivanić, pravi razlog ukidanja lista je bio taj što su u Skoplju imali list Vardar, organ srpske narodne organizacije.

Srpske narodne umotvorine sa Kosova i Metohije

Srpske narodne umotvorine sa Kosova i Metohije na stranicama Carigradskog glasnika
Priredio Vladimir Bovan
Pesme: Obredne, Običajne, Verske, Posleničke, Porodične, Rodoljubive, Epske pesme,.
Pripovetke: Priče o životinjama, Legende, Novele, Šaljive.
Govorne tvorevine: Poslovice i Izreke, Zagonetke, Brojanice.
*
Carigradski glasnik su srpske novine koje su izlazile u Carigradu od 1895. do 1909. godine. Prvi broj tog vrlo naprednog i kvalitetnog nedeljnog lista, pojavio se u subotu, 14. januara 1895. godine.
Vlasnici: od br. 1 (1895) Nikodim Sp. Savić; od br. 15 (1897) Kosta Grupčević; od br. 33 (1909) Temko Popović. Izlazi svakog četvrtka; od br. 1 (1903) svakog petka
Odgovorni urednici: od br. 1 (1895) Nikodim Sp. Savić; od br. 15 (1897) Kosta Grupčević; od br. 1 (1908) Stojan Kapetanović; od br. 33 (1908) Temko Popović; od br. 33 (1909) D. Stefanović. Urednici u listu bili su i Sava Avramović, Svetolik Jakšić i Ivan Ivanić. Poslije broja 3 (1907) došlo je do prekida u izlaženju lista usljed smrti urednika K. Grupčevića. Od 1900. izlaze i dodaci uz pojedine brojeve. U posljednjem broju 42 (10. oktobra 1909) uredništvo obavještava čitaoce o prestanku izlaženja lista iz tehničkih razloga. Po Delfi Ivanić, pravi razlog ukidanja lista je bio taj što su u Skoplju imali list Vardar, organ srpske narodne organizacije. 


Srpske narodne umotvorine sa Kosova i Metohije na stranicama Carigradskog glasnika
Priredio Vladimir Bovan

Boris RašetaČaruga - balkanski Robin Hud*Jovan Stanisavljević — Jovo Čaruga (1897 — 27. februar 1925) bio je razbojnik iz Slavonije početkom 20. veka.Rođen i pomenutom selu Bare 1897. godine a obešen u Osijeku kad je imao tek 28 godina (i silnim životom iza sebe), 1925. godine. Iako se rodio u bogatoj porodici uzgajivača goveda, rano je otišao iz kuće, učio zanat u Osijeku, najzad, stigao je i Veliki rat i on je bio regrutovan. Rat mu nije prijao pa je ubio narednika, falsifikovao dokumenta i dezertirao (kao što se vidi, ne klasično nego sa papirima). Pri povratku kući je, vele, ubio švalera svoje devojke, a potom i seoskog kneza, uhvaćen, osuđen, pobegao iz zatvora Sremska Mitrovica. Priključio se odredu (bandi) zvanoj Kolo gorskih tića kojim je komandovao Boža Matijević zvani Crveni Božo. Bilo je to vreme takozvanog zelenog kadra, kada su dezerteri iz austrougarske vojske krijući se po šumama (otud naziv) pljačkali i proglašavali crvene republike gde god su stigli. Ubrzo Boža gine a Čaruga preuzima gorske tiće. Živeo je, potom, dvostrukim životom: danju i zimi bio bi bogati trgovac, noću i leti bio je hajdučki harambaša. Ubio je mnogo ljudi i opljačkao silne novce. Najzad, dolijao je i bio obešen. To bi, ukratko, bila Čarugina biografija. Igor Đurić*Čaruga je mlad čovjek, srednjeg uzrasta. Obučen je u solidno građansko odijelo. Tipičan slavonski Srbin, s podkresanim crnim brčićima i gustim crnim solufima. Ima crne, bistre oči, koje sijevaju kao u sokola. Lice mu je nešto hrapavo, ali nije neprijatno. Uopće cijela njegova pojava daje utisak bistrog i promućurnog varoškog kartaša. Držanje mu je slobodno. Veselo razgovara s oružnicima o svojim razbojničkim pothvatima. Hrvatski list„Čaruga je hajduk koji je u naše ime volio lijepe žene, pljačkao bogate, dijelio sirotinji, zajebavao policiju, pravio idiote od državnih činovnika, smijao se sucima. On je naš neostvaren san i u tome leži tajna naše ljubavi prema mitu zvanom Čaruga.” Rajko Grlić, režiser*<a href="https://staraknjiga.com/blog/jovan-stanisavljevic-caruga" rel="noopener noreferrer" target="_blank" style="color: rgb(230, 0, 0);">ČITAJ OVDE: JOVAN STANISAVLJEVIĆ ČARUGA - IGOR ĐURIĆ</a>

Caruga - balkanski Robin Hud

Boris Rašeta
Čaruga - balkanski Robin Hud
*
Jovan Stanisavljević — Jovo Čaruga (1897 — 27. februar 1925) bio je razbojnik iz Slavonije početkom 20. veka.
Rođen i pomenutom selu Bare 1897. godine a obešen u Osijeku kad je imao tek 28 godina (i silnim životom iza sebe), 1925. godine. Iako se rodio u bogatoj porodici uzgajivača goveda, rano je otišao iz kuće, učio zanat u Osijeku, najzad, stigao je i Veliki rat i on je bio regrutovan. Rat mu nije prijao pa je ubio narednika, falsifikovao dokumenta i dezertirao (kao što se vidi, ne klasično nego sa papirima). Pri povratku kući je, vele, ubio švalera svoje devojke, a potom i seoskog kneza, uhvaćen, osuđen, pobegao iz zatvora Sremska Mitrovica. Priključio se odredu (bandi) zvanoj Kolo gorskih tića kojim je komandovao Boža Matijević zvani Crveni Božo. Bilo je to vreme takozvanog zelenog kadra, kada su dezerteri iz austrougarske vojske krijući se po šumama (otud naziv) pljačkali i proglašavali crvene republike gde god su stigli. Ubrzo Boža gine a Čaruga preuzima gorske tiće. Živeo je, potom, dvostrukim životom: danju i zimi bio bi bogati trgovac, noću i leti bio je hajdučki harambaša. Ubio je mnogo ljudi i opljačkao silne novce. Najzad, dolijao je i bio obešen. To bi, ukratko, bila Čarugina biografija.
             Igor Đurić
*
Čaruga je mlad čovjek, srednjeg uzrasta. Obučen je u solidno građansko odijelo. Tipičan slavonski Srbin, s podkresanim crnim brčićima i gustim crnim solufima. Ima crne, bistre oči, koje sijevaju kao u sokola. Lice mu je nešto hrapavo, ali nije neprijatno. Uopće cijela njegova pojava daje utisak bistrog i promućurnog varoškog kartaša. Držanje mu je slobodno. Veselo razgovara s oružnicima o svojim razbojničkim pothvatima.
                      Hrvatski list
„Čaruga je hajduk koji je u naše ime volio lijepe žene, pljačkao bogate, dijelio sirotinji, zajebavao policiju, pravio idiote od državnih činovnika, smijao se sucima. On je naš neostvaren san i u tome leži tajna naše ljubavi prema mitu zvanom Čaruga.”
                   Rajko Grlić, režiser
*
ČITAJ OVDE: JOVAN STANISAVLJEVIĆ ČARUGA - IGOR ĐURIĆ


Boris Rašeta
Čaruga - balkanski Robin Hud

Čaruga - balkanski Robin Hud

Veljko MićunovićMoskovske godine 1956/1958Veljko Mićunović (Velestovo, kod Cetinja, 16. januar 1916 — Beograd, 2. avgust 1982) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, diplomata, društveno-politički radnik SFRJ i SR Crne Gore, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.Posle oslobođenja Jugoslavije, Veljko je obavljao mnoge odgovorne državne i partijske funkcije. Bio je:ministar unutrašnjih poslova u Vladi Narodne Republike Crne Gore,načelnik Odeljenja za zaštitu naroda za Grad Beograd,pomoćnik ministra unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandra Rankovića,direktor Generalne direkcije metalurgije i član Vlade FNRJ.Dva puta je bio član državne delegacije na zasedanjima Organizacije ujedinjenih nacija (OUN) — 1949. i 1951. godine, a februara 1952. godine prešao je u diplomatsku službu, gde je obavljao funkcije:pomoćnika ministra inostranih poslova FNRJ Edvarda Kardelja, od 1952. do 1956.ambasadora FNRJ u Sovjetskom Savezu, od 1956. do 1958.zamenika Saveznog sekretara za inostrane poslove FNRJ Koče Popovića, od 1958. do 1962.ambasadora SFRJ u Sjedinjenim Američkim Državama, od 1962. do 1967.predsednika Odbora za spoljnu politiku Savezne skupštine SFRJ, od 1967. do 1969.ambasadora SFRJ u Sovjetskom Savezu, od 1969. do 1971.

Moskovske godine 1956/1958

Veljko Mićunović
Moskovske godine 1956/1958
Veljko Mićunović (Velestovo, kod Cetinja, 16. januar 1916 — Beograd, 2. avgust 1982) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, diplomata, društveno-politički radnik SFRJ i SR Crne Gore, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.
Posle oslobođenja Jugoslavije, Veljko je obavljao mnoge odgovorne državne i partijske funkcije. Bio je:
ministar unutrašnjih poslova u Vladi Narodne Republike Crne Gore,
načelnik Odeljenja za zaštitu naroda za Grad Beograd,
pomoćnik ministra unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandra Rankovića,
direktor Generalne direkcije metalurgije i član Vlade FNRJ.
Dva puta je bio član državne delegacije na zasedanjima Organizacije ujedinjenih nacija (OUN) — 1949. i 1951. godine, a februara 1952. godine prešao je u diplomatsku službu, gde je obavljao funkcije:
pomoćnika ministra inostranih poslova FNRJ Edvarda Kardelja, od 1952. do 1956.
ambasadora FNRJ u Sovjetskom Savezu, od 1956. do 1958.
zamenika Saveznog sekretara za inostrane poslove FNRJ Koče Popovića, od 1958. do 1962.
ambasadora SFRJ u Sjedinjenim Američkim Državama, od 1962. do 1967.
predsednika Odbora za spoljnu politiku Savezne skupštine SFRJ, od 1967. do 1969.
ambasadora SFRJ u Sovjetskom Savezu, od 1969. do 1971.


Veljko Mićunović
Moskovske godine 1956/1958

Džejn OstinRazum i osećajnostRazum i osećajnost je prvi objavljen roman Džejn Ostin, izdat 1811. godine pod pseudonimom "Dama." Radnja ovog dela romantične beletristike, bolje poznate kao komedija naravi, odvija se u jugozapadnoj Engleskoj, Londonu i Kentu između 1792. i 1797. godine i opisuje život i ljubavi sestara Dašvud, Elinor i Merijen. Roman prati dvije mlade dame u njihov novi dom, skromnu kuću na imanju dalekih rođaka, gdje će doživjeti ljubav, romansu i tugu. Filozofsko razrešenje romana je dvosmisleno: čitalac mora sam odlučiti da li su se razum i osećajnost zaista sjedinili. Prvi obljavljeni roman Džejn Ostin, „Razum i osećajnost”, predstavlja savršeno zabavnu priču o snazi duha i ljubavi u čijem se centru nalaze dve sestre sasvim različitih naravi ­- Elinora i Marijana Dešvud.Marijana Dešvud se ponosi bogatstvom emotivnog sveta i snagom svojih osećanja, duboko prezirući materijalne interese i logiku praktičnog života. Ona zamera svojoj sestri Elinori što je suviše uzdržana, praktična i razumna. Ali već prva lična drama, obrt životne igre u kojoj se svako kali i stiče svoje pravo lice, prenuće Marijanu iz njene zablude i njenu složenu ličnost upotpuniti hrabrošću, iskustvom i razboritošću.

Razum i osecajnost

Džejn Ostin
Razum i osećajnost
Razum i osećajnost je prvi objavljen roman Džejn Ostin, izdat 1811. godine pod pseudonimom "Dama." Radnja ovog dela romantične beletristike, bolje poznate kao komedija naravi, odvija se u jugozapadnoj Engleskoj, Londonu i Kentu između 1792. i 1797. godine i opisuje život i ljubavi sestara Dašvud, Elinor i Merijen. Roman prati dvije mlade dame u njihov novi dom, skromnu kuću na imanju dalekih rođaka, gdje će doživjeti ljubav, romansu i tugu. Filozofsko razrešenje romana je dvosmisleno: čitalac mora sam odlučiti da li su se razum i osećajnost zaista sjedinili. 
Prvi obljavljeni roman Džejn Ostin, „Razum i osećajnost”, predstavlja savršeno zabavnu priču o snazi duha i ljubavi u čijem se centru nalaze dve sestre sasvim različitih naravi ­- Elinora i Marijana Dešvud.
Marijana Dešvud se ponosi bogatstvom emotivnog sveta i snagom svojih osećanja, duboko prezirući materijalne interese i logiku praktičnog života. Ona zamera svojoj sestri Elinori što je suviše uzdržana, praktična i razumna. Ali već prva lična drama, obrt životne igre u kojoj se svako kali i stiče svoje pravo lice, prenuće Marijanu iz njene zablude i njenu složenu ličnost upotpuniti hrabrošću, iskustvom i razboritošću.


Džejn Ostin
Razum i osećajnost
Razum i osećajnost je prvi objavljen roman Džejn Ostin, izdat 1811. godine pod pseudonimom "Dama."

Razum i osećajnost

Alan Ford - Sve ili metakbroj 372Magnus i BunkerVjesnik - Zagreb

Alan Ford - Sve ili metak

Alan Ford - Sve ili metak
broj 372
Magnus i Bunker
Vjesnik - Zagreb


Fridrih EngelsDijalektika prirodeKroz čitav svoj život Marx i Engels pažljivo su pratili razvitak prirodnih nauka. Filozofski uopćavali njihove rezultate 1 orvjetljavali ih s gledišta teorije dijalektičkog materijalizma. Pitanja teoretske prirodne nauke zauzimaju vidno mjesto u ako važnom djelu marksističke literature kao sto je Engelsov Anti-Dühringe… u kojem su opsežno izloženi sastavni dijelovi marksističke teorije. Mnogobrojne opaske o problemima prirod nih nauka nalazimo u čitavom nizu drugih Marxovih i Engelsovih djela. Među njima i u glavnom Marxovom djelu – Kapitalu.Pitanjima prirodnih nauka posvećena je također velika pažnja u korespondenciji Marxa i Engelsa. Ali najopsežnije su razrađena pitanja koja se tiču svih važnijih grana prirodnih nauka i matematike u Dijalektici prirode, nedovršenom, ali po bogatstvu misli izvanrednom Engelsovom djelu, na kojem je Engels radio tijesno povezan s Marxom.Iz korespondencije s Marxom vidi se da je Engels već godine 1873 odlučio da napiše veće djelo o dijalektici u prirodi. U pismu od 30. maja 1873. Engels saopćava Marxu svoje misli o prirodnim naukama. Tu je on već formulirao tri centralne ideje svoje Dijalektike prirode:1) nerazdvojivost materije i kretanja (kretanje kao oblik postojanja materije);2) kvalitativne razlike oblika kretanja i različite nauke koje ih proučavaju (mehanika fizika kemija biologija);3) dijalektički prijelaz jednog oblika kretanja u drugi i, u skladu s tim, jedne nauke u drugu Pismo završava primjedbom da je za razrađivanje tih misli po trebno mnogo vremena«.Sadržaj ovog pisma gotovo je identičan s jednim od fragmenata koji ulaze u Dijalektiku prirode…

Dijalektika prirode

Fridrih Engels
Dijalektika prirode
Kroz čitav svoj život Marx i Engels pažljivo su pratili razvitak prirodnih nauka. Filozofski uopćavali njihove rezultate 1 orvjetljavali ih s gledišta teorije dijalektičkog materijalizma. Pitanja teoretske prirodne nauke zauzimaju vidno mjesto u ako važnom djelu marksističke literature kao sto je Engelsov Anti-Dühringe… u kojem su opsežno izloženi sastavni dijelovi marksističke teorije. Mnogobrojne opaske o problemima prirod nih nauka nalazimo u čitavom nizu drugih Marxovih i Engelsovih djela. Među njima i u glavnom Marxovom djelu – Kapitalu.
Pitanjima prirodnih nauka posvećena je također velika pažnja u korespondenciji Marxa i Engelsa. Ali najopsežnije su razrađena pitanja koja se tiču svih važnijih grana prirodnih nauka i matematike u Dijalektici prirode, nedovršenom, ali po bogatstvu misli izvanrednom Engelsovom djelu, na kojem je Engels radio tijesno povezan s Marxom.
Iz korespondencije s Marxom vidi se da je Engels već godine 1873 odlučio da napiše veće djelo o dijalektici u prirodi. U pismu od 30. maja 1873. Engels saopćava Marxu svoje misli o prirodnim naukama. Tu je on već formulirao tri centralne ideje svoje Dijalektike prirode:
1) nerazdvojivost materije i kretanja (kretanje kao oblik postojanja materije);
2) kvalitativne razlike oblika kretanja i različite nauke koje ih proučavaju (mehanika fizika kemija biologija);
3) dijalektički prijelaz jednog oblika kretanja u drugi i, u skladu s tim, jedne nauke u drugu Pismo završava primjedbom da je za razrađivanje tih misli po trebno mnogo vremena«.
Sadržaj ovog pisma gotovo je identičan s jednim od fragmenata koji ulaze u Dijalektiku prirode…


Branko ĆopićBašta sljezove boje - Glava u klancu noge na vrancuBašta sljezove boje je zbirka kratkih priča srpskog književnika Branka Ćopića. Prvi put je objavljena 1970. u izdanju Srpske književne zadruge (kolo 63 ; knj. 423). Zbirka je podeljena na dva ciklusa. Prvi ciklus pod nazivom „Jutra plavog sljeza“, sastoji se iz trinaest priča, i u njemu se pripoveda o vremenu neposredno posle Prvog svetskog rata. Sve osim poslednje su oblikovane autobiografski. Osim dečaka Branka u njima se pojavljuje njegov deda Rade, stric Nidžo i niz živopisnih stanovnika Bosanske Krajine. Iako je svaka priča u ovom ciklusu nezavisna, one se međusobno mogu povezati u jedinstvenu celinu, jer su povezane istim likovima, prostorom, vremenom, ambijentom, ali i istim idejama, osećanjima i značenjem. U ovom ciklusu se nalaze antologijske priče: Pohod na mjesec, Čudesna sprava i Bašta sljezove boje, po kojoj je čitava zbirka dobila ime.Drugi ciklus Dani crvenog sljeza sadrži 21 priču. U njemu se pripoveda o događajima iz Drugog svetskog rata i posleratnog perioda. Ovaj ciklus je tematski raznorodniji, ali je i manje jedinstven od prvog. Iako pojedine priče čuvaju vedrinu i humor prepoznatljiv u Ćopićevim ostvarenjima, „Dani crvenog sljeza“ su obojeni mračnijim tonovima i razočarenjem. Pesimistični pogled na svet je posebno uočljiv u poslednjoj priči, „Zatočnik“, u kojem se pripoveda o liku bivšeg partizanskog mitraljesca Stevana Batića, koga nakon rata vlasti zaboravljaju.

Basta sljezove boje

Branko Ćopić
Bašta sljezove boje - Glava u klancu noge na vrancu
Bašta sljezove boje je zbirka kratkih priča srpskog književnika Branka Ćopića. Prvi put je objavljena 1970. u izdanju Srpske književne zadruge (kolo 63 ; knj. 423). Zbirka je podeljena na dva ciklusa. Prvi ciklus pod nazivom „Jutra plavog sljeza“, sastoji se iz trinaest priča, i u njemu se pripoveda o vremenu neposredno posle Prvog svetskog rata. Sve osim poslednje su oblikovane autobiografski. Osim dečaka Branka u njima se pojavljuje njegov deda Rade, stric Nidžo i niz živopisnih stanovnika Bosanske Krajine. Iako je svaka priča u ovom ciklusu nezavisna, one se međusobno mogu povezati u jedinstvenu celinu, jer su povezane istim likovima, prostorom, vremenom, ambijentom, ali i istim idejama, osećanjima i značenjem. U ovom ciklusu se nalaze antologijske priče: Pohod na mjesec, Čudesna sprava i Bašta sljezove boje, po kojoj je čitava zbirka dobila ime.
Drugi ciklus Dani crvenog sljeza sadrži 21 priču. U njemu se pripoveda o događajima iz Drugog svetskog rata i posleratnog perioda. Ovaj ciklus je tematski raznorodniji, ali je i manje jedinstven od prvog. Iako pojedine priče čuvaju vedrinu i humor prepoznatljiv u Ćopićevim ostvarenjima, „Dani crvenog sljeza“ su obojeni mračnijim tonovima i razočarenjem. Pesimistični pogled na svet je posebno uočljiv u poslednjoj priči, „Zatočnik“, u kojem se pripoveda o liku bivšeg partizanskog mitraljesca Stevana Batića, koga nakon rata vlasti zaboravljaju.

 


Branko Ćopić
Bašta sljezove boje - Glava u klancu noge na vrancu
Bašta sljezove boje je zbirka kratkih priča srpskog književnika Branka Ćopića. 

ИСТОК

Игор Ђурић

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja