Name: Kolona
Price: 1000 RSD
Availability: InStock
Author: Igor Đurić

Igor ĐurićKolona''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!*Iz Vikipedije:Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.Bibliografija„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje„Četiri priče“, priče„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)„Strah“, Lestve broj 4 (2012)„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)

Kolona

Igor Đurić
Kolona
''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.
''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.
Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?
Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.
Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.
Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.
Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.
Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.
Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.
Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!
*
Iz Vikipedije:
Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.
Bibliografija
„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)
„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)
„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)
„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)
„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)
Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;
„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)
„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)
„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]
„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)
„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)
„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje
„Četiri priče“, priče
„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)
„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;
„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;
„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)
„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)
„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)
Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)
„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)
„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)
„Strah“, Lestve broj 4 (2012)
„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)
„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)
"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)
"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)
"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)
Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)
Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)
"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;
„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);
„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)



istok metohija kosovo igor đurić 1999 rat izbeglice slovenska mitologija dostojevski 