Name: Kolona
Price: 1000 RSD
Availability: InStock
Author: Igor Đurić

''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!

Kolona


''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.
''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.
Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?
Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.
Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.
Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.
Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.
Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.
Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.
Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!


istok metohija kosovo igor đurić 1999 rat izbeglice slovenska mitologija dostojevski