Ima neki dan, slučajno, nabasah na tekst o Žiki Obretkoviću, napisan pre nekoliko godina, i, naravno, sa interesovanjem ga pročitah. Bolje da nisam. Jer sam iz tog teksta „saznao“ da je Žika Obretković bio pesnik i ulični svirač, multimedijalni i avangardni umetnik, boem, i da je njegovim odlaskom okrnjen duh Beograda, to jest, da je Žika Obretković ikona tog beogradskog duha (duha beogradske kaldrme). Skoro, pa rame uz rame sa Kaporom, Tirketom, Gagom ili Preletom. Nećete verovati, negde sam video da je čak bio i simbol otpora protiv Miloševića i vesnik promena (parafraziram, ne držite me za reč). Maltene, on je bio novi Nušić. Da nađem negde da je bio i gej ikona, pa da potražimo konopče svi u celini i celosti. Žika Obretković nije bio nikakvo oličenje duha Beograda. On nije ni znao šta to znači. On bi ceo taj duh, ako postoji i ima ga, dao za tanjir pasulja i kilo hleba. On samo može biti simbol jednog vremena i tog duha ali u smislu da je Beograd bio i ostao otvoren za sve ljude, ma koji i kakvi bili. To što je Žika svoj vek proveo u Beogradu, tako kako ga je proveo, ne govori o Žiki već o Beogradu koji je sa jednakom otvorenošću i tolerancijom bio otvoren i prijemčiv za svakoga. Pa i za jurodive. Žika je bio deo atmosfere Beograda koji nije bio lešinarski, kakav je delimično danas. Nekada su ljudi slušali Žiku jer su želeli da mu daju jednaku šansu. Posle su se pojavili ljudi koji su želeli da se ovajde od Žikine popularnosti. Žika Obretković je bio hendikepiran čovek koji je svoj spas (i: smisao) pronašao u svom hendikepu, a Beograd i ljudi u njemu su to prihvatili (dali su šansu njegovom ranjenom duhu) i svi su zajedno stvorili legendu (urbanu). Naravno, bilo je i zloupotreba, bilo je i šikaniranja, bilo je patnje i bola. Žika je sve to stoički podnosio, a, i Beograd sa njim. U isto vreme su maltretirani i šikanirani, u isto vreme su patili. Često je bio zloupotrebljavan Žika, svesno i pogano! U današnje vreme to bi bilo i zakonom kažnjivo. Nije se stvarala umetnost, kako to danas kažu, nije to bilo boemisanje! To je često bilo sprdanje sa bolesnim čovekom! Žiku Obretković sam prvi put video u Studenjaku, osamdesetih godina prošlog veka. Neki Nikšićani ili Beranci (nije ni važno) vodali su ga kao mečku od sobe do sobe i uveseljavali prisutno građanstvo u vidu studenata (redovnih ili ilegalaca). Tako je stigao i do nekog brloga od sobe u kojoj sam boravio, Parter u Drugom bloku, i predstavio se u punom svom sjaju. devojčice devojčice plavojčice kosa ti je plava ko zelena trava voli te žika dođi na seks....itd...itd... Treba odmah naglasiti: Žika nije hteo da recituje za džabe. Moralo se platiti, ili u bonovima, ili novcem. Ukoliko toga nije bilo, on bi ćutao, malo se kreveljio, ali svoju vrednu poeziju nije prosipao u prazno. Kada bi se našao u ženskim sobama bio bi i stidljiv, makar na početku. Pocrveneo bi, spuštao pogled i srkao kafu u koju je gurao neverovatne količine šećera. Eventualno bi se predstavio kao Džems Bond 007 – i, to je to. Da me sada ubijete, ne sećam se da je u tih nekoliko susreta, izgovarao svoju kasnije čuvenu rečenicu: u celini i celosti! Zeleno i zelenu boju je ponavljao, salatu tada nije pominjao. Niti je ikada tražio za salatu. Znao je on dobro, tada, šta traži! I tada je imao frulu i nepogrešivo je svirao tako da nikada ne pogodi niti jedan ton a da sve izgledao kao da ima smisla. Ja sam ga najčešće viđao po Studenjaku ali on tu nije bio stalno. Već je tada počeo da ordinira po Skadarliji i drugim delovima grada, a u Studenjak bi dolazio povremeno. U to vreme Studenjakom je suvereno vladao Dule Savić (ne fudbaler nego neki momak kojega su tako svi zvali). On je bio zvezda Studentskog grada. Gde god bi naišao orilo bi se iz grla svih prisutnih: Duuuleee Saaaviiić! A on bi otpozdravljao. I: držao govore! Zato je Žika, pomalo, i zazirao od Studenjaka, jer je bio svestan da dolazi u tuđe kraljevstvo. Čuveni su bili verbalni dueli Žike Obretkovića i Duleta Savića. Dule Savić je bio inteligentan momak, koji je zbog nečega prekinuo studije, za razliku od Žike stalno je boravio u Studenjaku. Bio je i pismen, znao je da čita i piše, što sam iskreno sumnjao za Žiku. Ali, nešto je kvrcnulo u njemu, Duletu, i on je neko vreme hodao na tankoj žici između jave i sna. Uglavnom, Dule je redovno pobeđivao Žiku u svojim nastupima i to ovome nije godilo. Tako da je, tek, povremeno navraćao u Studentski grad. Ono što se mora podvući: u Studenjaku je Žika bio prirodniji, originalniji, svežiji, nego u drugim delovima grada. U Skadarliji je on davao ono što se od njega očekuje za neku kintu, nije bio Žika već ono što se očekivalo da bude Žika. Sretao sam ga, dakle u Studenjaku, na blejalištu (gde je znao da drži vatrene govore), u bistrou, u menzi. Ponekad su oni primitivniji znali da pređu granicu dobrog ukusa i da se loše ponašaju prema Žiki, maltretirajući ga, šikanirajući ga. On bi tada zapadao u stanje blage histerije i vikao bi: - Nemoj, nemoj, nemoj, pusti me, pusti me, pusti me – i rukama bi branio lice kao da ga neko napada i hoće da ga udari. Ili bi se zaletao prema napasniku a onda bi se ukopao na pola metra od te bitange koja ga maltretira i isto to izgovarao i činio. Žika je bio sve ali nije bio agresivan osim kada bi se pretvarao da to jeste. Problem sa Žikom i Studenjakom jeste što bi vremenom postajao dosadan, jer se stalno ponavljao i on, kao da je bio svestan bio toga, dolazio bi u određenim vremenskim intervalima taman koliko bi trebao da prođe da ga se ljudi užele (ili da dođu brucoši) ali i smišljajući stalno neke nove performanse. Nezaboravni su bili događaji kada je Žika trebalo da se ošiša i obrije kod frizera Krleta koji je držao berbernicu u Trećem bloku. Šišanje i brijanje su bili besplatni ali uz određene uslove. Dok se šiša, Žika je mogao normalno da sedi na stolici. Brijanje se moralo obaviti tako što će Žika ležati na podu a brica će ga brijati klečeći iznad njega. Ne bi bilo dovoljno mesta za sve zainteresovane pa bi se često to izvodilo na nekom boljem mestu. Žika bi se meškoljio, skičao, mumlao kroz nos, nije mogao da se skrasi, ali, trpeo je: džabe je džabe. Publika je navijala. Kada bi se sve završilo Žika bi poskočio na noge lagane sa uzdignutim rukama kao da je postigao gol ali bi nezahvalna publika i tada skandirala: Duuleee Saaviić! Ne sećam se da li je Žika tada pio alkohol. Kažu ljudi da jeste! Viđao sa ga po žurkama ali se stvarno se sećam. Mislim da nije mnogo - osim kad bi ga napili namerno - (možda grešim, jer boemske legende iz Skadarlije govore drugačije) jer je on u sebi imao mnogo više od onoga što bi mu maligani podstakli. A, i, treba otvoreno reći: Žika je uvek bio više gladan nego žedan. Takav je moj utisak, nisam se družio sa čovekom. Slušao sam ga i gledao, kasnije, kod Minimaksa i u Šoder listi. Više to nije bio pravi Žika, onaj izvorni i originalni. Počeo je da glumata i ljudi vele da je to činio stalno u Skadarliji ili delovima grada gde je ordinirao. Već je tada izgubio onu notu i crtu deteta – što je u prirodi on i bio. On je bio dete. On je bio i nesrećan. To se moglo videti ukoliko se udubite u njegove oči kada ne izvodi performanse nego kad ćuti ili jede. Kako je Mori Kristi bio usmeni slikar, tako je Žika Obretković bio usmeni pesnik. Teško je uspevao da dva puta ponovi iste reči u svojoj pesmi. Njih dvojica su, po rečima Jakova Grobarova, jednom bežali iz Kuće Đure Jakšić u Skadarliji pred pijanom ruljom, misleći da hoće da ih biju a oni su ih, u stvari, oduševljeno pozdravljali. Veli Grobarov da je Žika samo bežeći uspeo da vikne: - Au, braćo moja, šta to uradiste od sebe u celini i celosti! Na internetu sam našao i neke pesme iz te njegove zbirke (koje se sada prodaju po nepristojnim cenama) i shvatio sam da je i to zloupotrebljeno i prekomponovano za potrebe novog vremena. Na primer pesma, koju danas štampaju razni izdavači, i prodaju zarađujući na nesrećnom Žikinom životu, izgleda i glasi ovako (sređena i preuređena): Istupaj napredI napredNe odstupajJer ako odstupišViše te nemaOpomenuo sam teZa sva vremenaU celini i celostiZemlje i svetaŽika je opomenaZa sva vremena U stvarnosti, kada bi Žika to izgovarao, to je izgledao ovako: ....stupaj napred napre istupa da ideš u zelenonema više žika je taj u celini sandra u celosti ljubavisosam, žika živeo žikaljubav tera ženskaženka dobra sandra zelenošareno.... E, to je novi duh Beograda. Prepravljanje čoveka i pesama prikladno novom vremenu! Starom duhu Beograda Žika je bio dovoljan onakav kakav je bio: bez prepravki, ulepšavanja i ispravki! Stari duh Beograda je znao ko je Žika - Žika je osećao šta je Beograd! Nije tu bilo ulepšavanja: samo razumevanja i tolerancije! Elem, prošlo neko vreme, zaboravio sam i Žiku, i studentske blokove, druge su me brige morile i drugim životnim razdobljima sam uživao, druge životne sokove pio, druge porcije iz drugih menzi kusao, igrao sam uloge koje su mi godine namenile. Postao sam otac, a vremenom i otac studenta u Beogradu, pa sam povremeno obilazio sina po studentskim domovima i sobama prisećajući se kako je nekad bilo. Jednom sam, vozeći se, na raskrsnici kod Londona, čekao semafor i razgovarao sa sinom. I, odjednom, čuh frulu i one čuvene pogrešno odsvirane tonove. Odmah sam znao o kome je reč. Vidno ostario, u šarenoj odeći, sa šarenom torbom na ramenu, Žika je zabavljao turiste. Rekoh sinu: - Vidi, Žika Obretković? Nije imao pojma ko je to. Bolonjo, jebem li ti mater! PS Zahvaljujem se Džogović Nebojši što mi je osvežio već posustalo pamćenje!

     Ima neki dan, slučajno, nabasah na tekst o Žiki Obretkoviću, napisan pre nekoliko godina, i, naravno, sa interesovanjem ga pročitah. Bolje da nisam. Jer sam iz tog teksta „saznao“ da je Žika Obretković bio pesnik i ulični svirač, multimedijalni i avangardni umetnik, boem, i da je njegovim odlaskom okrnjen duh Beograda, to jest, da je Žika Obretković ikona tog beogradskog duha (duha beogradske kaldrme). Skoro, pa rame uz rame sa Kaporom, Tirketom, Gagom ili Preletom. Nećete verovati, negde sam video da je čak bio i simbol otpora protiv Miloševića i vesnik promena (parafraziram, ne držite me za reč). Maltene, on je bio novi Nušić. Da nađem negde da je bio i gej ikona, pa da potražimo konopče svi u celini i celosti.
     Žika Obretković nije bio nikakvo oličenje duha Beograda. On nije ni znao šta to znači. On bi ceo taj duh, ako postoji i ima ga, dao za tanjir pasulja i kilo hleba. On samo može biti simbol jednog vremena i tog duha ali u smislu da je Beograd bio i ostao otvoren za sve ljude, ma koji i kakvi bili. To što je Žika svoj vek proveo u Beogradu, tako kako ga je proveo, ne govori o Žiki već o Beogradu koji je sa jednakom otvorenošću i tolerancijom bio otvoren i prijemčiv za svakoga. Pa i za jurodive.
     Žika je bio deo atmosfere Beograda koji nije bio lešinarski, kakav je delimično danas. Nekada su ljudi slušali Žiku jer su želeli da mu daju jednaku šansu. Posle su se pojavili ljudi koji su želeli da se ovajde od Žikine popularnosti.
     Žika Obretković je bio hendikepiran čovek koji je svoj spas (i: smisao) pronašao u svom hendikepu, a Beograd i ljudi u njemu su to prihvatili (dali su šansu njegovom ranjenom duhu) i svi su zajedno stvorili legendu (urbanu). Naravno, bilo je i zloupotreba, bilo je i šikaniranja, bilo je patnje i bola. Žika je sve to stoički podnosio, a, i Beograd sa njim. U isto vreme su maltretirani i šikanirani, u isto vreme su patili.
     Često je bio zloupotrebljavan Žika, svesno i pogano! U današnje vreme to bi bilo i zakonom kažnjivo. Nije se stvarala umetnost, kako to danas kažu, nije to bilo boemisanje! To je često bilo sprdanje sa bolesnim čovekom!
     Žiku Obretković sam prvi put video u Studenjaku, osamdesetih godina prošlog veka. Neki Nikšićani ili Beranci (nije ni važno) vodali su ga kao mečku od sobe do sobe i uveseljavali prisutno građanstvo u vidu studenata (redovnih ili ilegalaca). Tako je stigao i do nekog brloga od sobe u kojoj sam boravio, Parter u Drugom bloku, i predstavio se u punom svom sjaju.

devojčice devojčice plavojčice kosa ti je plava ko zelena trava voli te žika dođi na seks....itd...itd...

      Treba odmah naglasiti: Žika nije hteo da recituje za džabe. Moralo se platiti, ili u bonovima, ili novcem. Ukoliko toga nije bilo, on bi ćutao, malo se kreveljio, ali svoju vrednu poeziju nije prosipao u prazno.
      Kada bi se našao u ženskim sobama bio bi i stidljiv, makar na početku. Pocrveneo bi, spuštao pogled i srkao kafu u koju je gurao neverovatne količine šećera. Eventualno bi se predstavio kao Džems Bond 007 – i, to je to.
     Da me sada ubijete, ne sećam se da je u tih nekoliko susreta, izgovarao svoju kasnije čuvenu rečenicu: u celini i celosti!
     Zeleno i zelenu boju je ponavljao, salatu tada nije pominjao. Niti je ikada tražio za salatu. Znao je on dobro, tada, šta traži!
     I tada je imao frulu i nepogrešivo je svirao tako da nikada ne pogodi niti jedan ton a da sve izgledao kao da ima smisla.
     Ja sam ga najčešće viđao po Studenjaku ali on tu nije bio stalno. Već je tada počeo da ordinira po Skadarliji i drugim delovima grada, a u Studenjak bi dolazio povremeno. U to vreme Studenjakom je suvereno vladao Dule Savić (ne fudbaler nego neki momak kojega su tako svi zvali). On je bio zvezda Studentskog grada. Gde god bi naišao orilo bi se iz grla svih prisutnih: Duuuleee Saaaviiić! A on bi otpozdravljao. I: držao govore!
     Zato je Žika, pomalo, i zazirao od Studenjaka, jer je bio svestan da dolazi u tuđe kraljevstvo.
    Čuveni su bili verbalni dueli Žike Obretkovića i Duleta Savića. Dule Savić je bio inteligentan momak, koji je zbog nečega prekinuo studije, za razliku od Žike stalno je boravio u Studenjaku. Bio je i pismen, znao je da čita i piše, što sam iskreno sumnjao za Žiku. Ali, nešto je kvrcnulo u njemu, Duletu, i on je neko vreme hodao na tankoj žici između jave i sna.
    Uglavnom, Dule je redovno pobeđivao Žiku u svojim nastupima i to ovome nije godilo. Tako da je, tek, povremeno navraćao u Studentski grad.
     Ono što se mora podvući: u Studenjaku je Žika bio prirodniji, originalniji, svežiji, nego u drugim delovima grada. U Skadarliji je on davao ono što se od njega očekuje za neku kintu, nije bio Žika već ono što se očekivalo da bude Žika.
     Sretao sam ga, dakle u Studenjaku, na blejalištu (gde je znao da drži vatrene govore), u bistrou, u menzi.
    Ponekad su oni primitivniji znali da pređu granicu dobrog ukusa i da se loše ponašaju prema Žiki, maltretirajući ga, šikanirajući ga. On bi tada zapadao u stanje blage histerije i vikao bi:
     - Nemoj, nemoj, nemoj, pusti me, pusti me, pusti me – i rukama bi branio lice kao da ga neko napada i hoće da ga udari.
     Ili bi se zaletao prema napasniku a onda bi se ukopao na pola metra od te bitange koja ga maltretira i isto to izgovarao i činio.
      Žika je bio sve ali nije bio agresivan osim kada bi se pretvarao da to jeste.
     Problem sa Žikom i Studenjakom jeste što bi vremenom postajao dosadan, jer se stalno ponavljao i on, kao da je bio svestan bio toga, dolazio bi u određenim vremenskim intervalima taman koliko bi trebao da prođe da ga se ljudi užele (ili da dođu brucoši) ali i smišljajući stalno neke nove performanse.
     Nezaboravni su bili događaji kada je Žika trebalo da se ošiša i obrije kod frizera Krleta koji je držao berbernicu u Trećem bloku. Šišanje i brijanje su bili besplatni ali uz određene uslove. Dok se šiša, Žika je mogao normalno da sedi na stolici. Brijanje se moralo obaviti tako što će Žika ležati na podu a brica će ga brijati klečeći iznad njega. Ne bi bilo dovoljno mesta za sve zainteresovane pa bi se često to izvodilo na nekom boljem mestu. Žika bi se meškoljio, skičao, mumlao kroz nos, nije mogao da se skrasi, ali, trpeo je: džabe je džabe. Publika je navijala. Kada bi se sve završilo Žika bi poskočio na noge lagane sa uzdignutim rukama kao da je postigao gol ali bi nezahvalna publika i tada skandirala: Duuleee Saaviić!
     Ne sećam se da li je Žika tada pio alkohol. Kažu ljudi da jeste! Viđao sa ga po žurkama ali se stvarno se sećam. Mislim da nije mnogo - osim kad bi ga napili namerno - (možda grešim, jer boemske legende iz Skadarlije govore drugačije) jer je on u sebi imao mnogo više od onoga što bi mu maligani podstakli. A, i, treba otvoreno reći: Žika je uvek bio više gladan nego žedan. Takav je moj utisak, nisam se družio sa čovekom.
      Slušao sam ga i gledao, kasnije, kod Minimaksa i u Šoder listi. Više to nije bio pravi Žika, onaj izvorni i originalni. Počeo je da glumata i ljudi vele da je to činio stalno u Skadarliji ili delovima grada gde je ordinirao. Već je tada izgubio onu notu i crtu deteta – što je u prirodi on i bio. On je bio dete. On je bio i nesrećan. To se moglo videti ukoliko se udubite u njegove oči kada ne izvodi performanse nego kad ćuti ili jede.
    Kako je Mori Kristi bio usmeni slikar, tako je Žika Obretković bio usmeni pesnik. Teško je uspevao da dva puta ponovi iste reči u svojoj pesmi. Njih dvojica su, po rečima Jakova Grobarova, jednom bežali iz Kuće Đure Jakšić u Skadarliji pred pijanom ruljom, misleći da hoće da ih biju a oni su ih, u stvari, oduševljeno pozdravljali. Veli Grobarov da je Žika samo bežeći uspeo da vikne:
      - Au, braćo moja, šta to uradiste od sebe u celini i celosti!
      Na internetu sam našao i neke pesme iz te njegove zbirke (koje se sada prodaju po nepristojnim cenama) i shvatio sam da je i to zloupotrebljeno i prekomponovano za potrebe novog vremena.
      Na primer pesma, koju danas štampaju razni izdavači, i prodaju zarađujući na nesrećnom Žikinom životu, izgleda i glasi ovako (sređena i preuređena):

Istupaj napred
I napred
Ne odstupaj
Jer ako odstupiš
Više te nema
Opomenuo sam te
Za sva vremena
U celini i celosti
Zemlje i sveta
Žika je opomena
Za sva vremena

 U stvarnosti, kada bi Žika to izgovarao, to je izgledao ovako:

 ....stupaj napred napre istupa da ideš u zelenonema više žika je taj u celini sandra u celosti ljubavisosam, žika živeo žikaljubav tera ženskaženka dobra sandra zelenošareno....

       E, to je novi duh Beograda. Prepravljanje čoveka i pesama prikladno novom vremenu!
      Starom duhu Beograda Žika je bio dovoljan onakav kakav je bio: bez prepravki, ulepšavanja i ispravki! Stari duh Beograda je znao ko je Žika - Žika je osećao šta je Beograd! Nije tu bilo ulepšavanja: samo razumevanja i tolerancije!
     Elem, prošlo neko vreme, zaboravio sam i Žiku, i studentske blokove, druge su me brige morile i drugim životnim razdobljima sam uživao, druge životne sokove pio, druge porcije iz drugih menzi kusao, igrao sam uloge koje su mi godine namenile.
    Postao sam otac, a vremenom i otac studenta u Beogradu, pa sam povremeno obilazio sina po studentskim domovima i sobama prisećajući se kako je nekad bilo.
     Jednom sam, vozeći se, na raskrsnici kod Londona, čekao semafor i razgovarao sa sinom. I, odjednom, čuh frulu i one čuvene pogrešno odsvirane tonove. Odmah sam znao o kome je reč. Vidno ostario, u šarenoj odeći, sa šarenom torbom na ramenu, Žika je zabavljao turiste.
    Rekoh sinu:
    - Vidi, Žika Obretković?
     Nije imao pojma ko je to.
     Bolonjo, jebem li ti mater!
     PS
     Zahvaljujem se Džogović Nebojši što mi je osvežio već posustalo pamćenje!


Zika Obretkovic - Duh Beograda iz Kuceva!

Žika Obretković - Duh Beograda iz Kučeva!
Piše: Igor Đurić
https://srbij-a.blogspot.com/

Žika Obretković - Duh Beograda iz Kučeva!

Alan Ford - Sve ili metakbroj 372Magnus i BunkerVjesnik - Zagreb

Alan Ford - Sve ili metak

Alan Ford - Sve ili metak
broj 372
Magnus i Bunker
Vjesnik - Zagreb


Ljiljana BulatovićIstinita SrebrenicaLjiljana Bulatović Medić (Tomaševo kod Bijelog Polja, 14. april 1940 — Beograd, 3. maj 2023) bila je srpska novinarka, publicista i književnik.Posredstvom svojih sagovornika, ona autentično objavljuje svetu kako su bestidno i zverski mučene srpske žene, majke, njihova deca u kolevkama, kako su ubijani nepokretni starci i kako su se muslimanski „borci“ iživljavali nad zarobljenim Srbima i kako se mnogima ni dan-danas ne zna sudbina. Njene potresne priče, ispisane književnim jezikom, u čitaocu izazivaju uznemirenost i saosećanje. Dragocen prilog utvrđivanju pune istine o mučeničkom stradanju Srba u Srebrenici

Istinita Srebrenica

Ljiljana Bulatović
Istinita Srebrenica
Ljiljana Bulatović Medić (Tomaševo kod Bijelog Polja, 14. april 1940 — Beograd, 3. maj 2023) bila je srpska novinarka, publicista i književnik.
Posredstvom svojih sagovornika, ona autentično objavljuje svetu kako su bestidno i zverski mučene srpske žene, majke, njihova deca u kolevkama, kako su ubijani nepokretni starci i kako su se muslimanski „borci“ iživljavali nad zarobljenim Srbima i kako se mnogima ni dan-danas ne zna sudbina. Njene potresne priče, ispisane književnim jezikom, u čitaocu izazivaju uznemirenost i saosećanje.
 Dragocen prilog utvrđivanju pune istine o mučeničkom stradanju Srba u Srebrenici


Istinita Srebrenica
Ljiljana Bulatović (Tomaševo kod Bijelog Polja, 14. april 1940 — Beograd, 3. maj 2023) bila je srpska novinarka, publicista.


Život i delo srpskih naučnika broj17Srpska akademija nauka i umetnostiUrednik: Vladan D. ĐorđevićSADRŽAJ:Vladimir Jakšić : (1824–1899)Janc, NatalijaMilan Jovanović Morski : (1843–1896)Veljković, SnežanaJovan Danić : (1854−1924)Čolović, RadojeČolović, NatašaDobrivoje Božić : (1886–1967)Nedić, NovakDragoljub K. Jovanović : (1891–1970)Mentus, SlavkoSimo Milošević : (1896–1943)Čolović, RadojeArsić Arsenijević, ValentinaŽivojin Bumbaširević : (1920–2008)Čolović, RadojeLešić, AleksandarIvan G. Draganić : (1924–2012)Miljanić, ŠćepanMileva Prvanović : (1929–2016)Bokan, NedaMirko M. Milić : (1932–1993)Reljin, BranimirSavo Perović : (1937–2010)Čolović, RadojeGrubor, NikicaMarko Vukobrat Jarić : (1952–1997)Belić, Milivoj R.

Zivot i delo srpskih naucnika 17

Život i delo srpskih naučnika
 broj17
Srpska akademija nauka i umetnosti
Urednik: Vladan D. Đorđević
SADRŽAJ:
Vladimir Jakšić : (1824–1899)
Janc, Natalija
Milan Jovanović Morski : (1843–1896)
Veljković, Snežana
Jovan Danić : (1854−1924)
Čolović, Radoje
Čolović, Nataša
Dobrivoje Božić : (1886–1967)
Nedić, Novak
Dragoljub K. Jovanović : (1891–1970)
Mentus, Slavko
Simo Milošević : (1896–1943)
Čolović, Radoje
Arsić Arsenijević, Valentina
Živojin Bumbaširević : (1920–2008)
Čolović, Radoje
Lešić, Aleksandar
Ivan G. Draganić : (1924–2012)
Miljanić, Šćepan
Mileva Prvanović : (1929–2016)
Bokan, Neda
Mirko M. Milić : (1932–1993)
Reljin, Branimir
Savo Perović : (1937–2010)
Čolović, Radoje
Grubor, Nikica
Marko Vukobrat Jarić : (1952–1997)
Belić, Milivoj R.


Život i delo srpskih naučnika
 broj17
Srpska akademija nauka i umetnosti
Urednik: Vladan D. Đorđević

Život i delo srpskih naučnika 17

Svetislav SpasojevićSlučaj MartinovićSučeljavanjaĐorđe Martinović je bio Srbin sa Kosova i Metohije, koji je 1985. mučen nabijanjem na kolac na čijem je vrhu bila polulitarska staklena flaša. Rukovodstvo komunističke Jugoslavije bilo je ujedinjeno u zataškavanju slučaja koji je, protivno brojnim lekarskim nalazima, obeležen kao samopovređivanje u pokušaju prikrivanja etničkih tenzija u tadašnjoj SAP Kosovo. Zvanična verzija odbačena je sudskom presudom iz 1990, koja nikada nije sprovedena. Slučaj Đorđa Martinovića, jedan od najšire raspravljanih krivičnih slučajeva u nekadašnjoj Jugoslaviji, postao je metafora stradanja, skrivanja istine i medijskih manipulacija, a galvanizovao je i buduća događanja na Kosovu i u Jugoslaviji.

Slucaj Martinovic

Svetislav Spasojević
Slučaj Martinović
Sučeljavanja
Đorđe Martinović je bio Srbin sa Kosova i Metohije, koji je 1985. mučen nabijanjem na kolac na čijem je vrhu bila polulitarska staklena flaša. Rukovodstvo komunističke Jugoslavije bilo je ujedinjeno u zataškavanju slučaja koji je, protivno brojnim lekarskim nalazima, obeležen kao samopovređivanje u pokušaju prikrivanja etničkih tenzija u tadašnjoj SAP Kosovo. Zvanična verzija odbačena je sudskom presudom iz 1990, koja nikada nije sprovedena. Slučaj Đorđa Martinovića, jedan od najšire raspravljanih krivičnih slučajeva u nekadašnjoj Jugoslaviji, postao je metafora stradanja, skrivanja istine i medijskih manipulacija, a galvanizovao je i buduća događanja na Kosovu i u Jugoslaviji.


Svetislav Spasojević
Slučaj Martinović
Sučeljavanja

Slučaj Martinović

Česlav MilošSnoviđenja nad zalivom San FranciskoČeslav Miloš (polj. Czesław Miłosz; Šetejnje, 30. jun 1911 — Krakov, 14. avgust 2004), bio je poljsko—američki pesnik, prozni književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980.*DIJAGNOZA AMERIKE!

Snovidjenja nad zalivom San Francisko

Česlav Miloš
Snoviđenja nad zalivom San Francisko
Česlav Miloš (polj. Czesław Miłosz; Šetejnje, 30. jun 1911 — Krakov, 14. avgust 2004), bio je poljsko—američki pesnik, prozni književnik, esejista i prevodilac. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1980.
*
DIJAGNOZA AMERIKE!


Česlav Miloš
Snoviđenja nad zalivom San Francisko

Snoviđenja nad zalivom San Francisko

ILUSTROVANA ENCIKLOPEDIJA PIŠTOLJA I REVOLVERA SVETARadmilo LekovićMiroslav StojanovićBATABeograd, 1990.Tvrd povez, veliki format 23×33 cmLatinica, 173 straneBogato ilustrovano na kvalitetnom papiruSadržaj:– Predgovor– Prvi pištolji sa tabanom na kolo i tabanom na kremen– Pištolji sa tabanom na kapislu (perkusioni pištolji)– Revolveri sa kapislom (udarači)– Revolveri sa mecima– Automatski pištolji– Novo doba

Enciklopedija pistolja i revolvera

ILUSTROVANA ENCIKLOPEDIJA PIŠTOLJA I REVOLVERA SVETA
Radmilo Leković
Miroslav Stojanović
BATA
Beograd, 1990.
Tvrd povez, veliki format 23×33 cm
Latinica, 173 strane
Bogato ilustrovano na kvalitetnom papiru
Sadržaj:
– Predgovor
– Prvi pištolji sa tabanom na kolo i tabanom na kremen
– Pištolji sa tabanom na kapislu (perkusioni pištolji)
– Revolveri sa kapislom (udarači)
– Revolveri sa mecima
– Automatski pištolji
– Novo doba


Ilustrovana enciklopedija pištolja i revolvera pištojl revolver magnum bereta luger colt walther cz

Enciklopedija pištolja i revolvera

Onore De BalzakEvgenija GrandeEugenija GrandeRoman Evgenija Grande je priča koja prati glavnu junakinju od njene mladosti, pa do konca života. Iako pripada Prizorima iz provincijskog života, ovaj roman nije tipična „ženska priča“, već ljudska, univerzalna, priča o borbi između ćistog srca, poštenja, humanosti i nekontrolisane strasti prema novcu, slavi, položaju u društvu.Možda na prvi pogled Evgenijin život deluje tragično, čak i onda kada željni ljubavi ne nađemo istu. Ipak, ona je na svoj način pobednik, pošiljalac poruke da istinsku sreću možemo pronaći u sebi samima. Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 18. avgust 1850) bio je francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma.

Eugenija Grande

Onore De Balzak
Evgenija Grande
Eugenija Grande
Roman Evgenija Grande je priča koja prati glavnu junakinju od njene mladosti, pa do konca života. Iako pripada Prizorima iz provincijskog života, ovaj roman nije tipična „ženska priča“, već ljudska, univerzalna, priča o borbi između ćistog srca, poštenja, humanosti i nekontrolisane strasti prema novcu, slavi, položaju u društvu.
Možda na prvi pogled Evgenijin život deluje tragično, čak i onda kada željni ljubavi ne nađemo istu. Ipak, ona je na svoj način pobednik, pošiljalac poruke da istinsku sreću možemo pronaći u sebi samima. 
Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 18. avgust 1850) bio je francuski romanopisac koji se smatra ključnim autorom realizma.


Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac; Tur, 20. maj 1799 — Pariz, 18. avgust 1850)
Eugenija Grande
Evgenija Grande

Žika Obretković - Duh Beograda iz Kučeva!

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja