Žika Obretković - Duh Beograda iz Kučeva!

Ima neki dan, slučajno, nabasah na tekst o Žiki Obretkoviću, napisan pre nekoliko godina, i, naravno, sa interesovanjem ga pročitah. Bolje da nisam. Jer sam iz tog teksta „saznao“ da je Žika Obretković bio pesnik i ulični svirač, multimedijalni i avangardni umetnik, boem, i da je njegovim odlaskom okrnjen duh Beograda, to jest, da je Žika Obretković ikona tog beogradskog duha (duha beogradske kaldrme). Skoro, pa rame uz rame sa Kaporom, Tirketom, Gagom ili Preletom. Nećete verovati, negde sam video da je čak bio i simbol otpora protiv Miloševića i vesnik promena (parafraziram, ne držite me za reč). Maltene, on je bio novi Nušić. Da nađem negde da je bio i gej ikona, pa da potražimo konopče svi u celini i celosti.

Žika Obretković nije bio nikakvo oličenje duha Beograda. On nije ni znao šta to znači. On bi ceo taj duh, ako postoji i ima ga, dao za tanjir pasulja i kilo hleba. On samo može biti simbol jednog vremena i tog duha ali u smislu da je Beograd bio i ostao otvoren za sve ljude, ma koji i kakvi bili. To što je Žika svoj vek proveo u Beogradu, tako kako ga je proveo, ne govori o Žiki već o Beogradu koji je sa jednakom otvorenošću i tolerancijom bio otvoren i prijemčiv za svakoga. Pa i za jurodive.

Žika je bio deo atmosfere Beograda koji nije bio lešinarski, kakav je delimično danas. Nekada su ljudi slušali Žiku jer su želeli da mu daju jednaku šansu. Posle su se pojavili ljudi koji su želeli da se ovajde od Žikine popularnosti.

Žika Obretković je bio hendikepiran čovek koji je svoj spas (i: smisao) pronašao u svom hendikepu, a Beograd i ljudi u njemu su to prihvatili (dali su šansu njegovom ranjenom duhu) i svi su zajedno stvorili legendu (urbanu). Naravno, bilo je i zloupotreba, bilo je i šikaniranja, bilo je patnje i bola. Žika je sve to stoički podnosio, a, i Beograd sa njim. U isto vreme su maltretirani i šikanirani, u isto vreme su patili.

Često je bio zloupotrebljavan Žika, svesno i pogano! U današnje vreme to bi bilo i zakonom kažnjivo. Nije se stvarala umetnost, kako to danas kažu, nije to bilo boemisanje! To je često bilo sprdanje sa bolesnim čovekom!

Žiku Obretković sam prvi put video u Studenjaku, osamdesetih godina prošlog veka. Neki Nikšićani ili Beranci (nije ni važno) vodali su ga kao mečku od sobe do sobe i uveseljavali prisutno građanstvo u vidu studenata (redovnih ili ilegalaca). Tako je stigao i do nekog brloga od sobe u kojoj sam boravio, Parter u Drugom bloku, i predstavio se u punom svom sjaju.

devojčice devojčice plavojčice kosa ti je plava ko zelena trava voli te žika dođi na seks....itd...itd...

Treba odmah naglasiti: Žika nije hteo da recituje za džabe. Moralo se platiti, ili u bonovima, ili novcem. Ukoliko toga nije bilo, on bi ćutao, malo se kreveljio, ali svoju vrednu poeziju nije prosipao u prazno.

Kada bi se našao u ženskim sobama bio bi i stidljiv, makar na početku. Pocrveneo bi, spuštao pogled i srkao kafu u koju je gurao neverovatne količine šećera. Eventualno bi se predstavio kao Džems Bond 007 – i, to je to.

Da me sada ubijete, ne sećam se da je u tih nekoliko susreta, izgovarao svoju kasnije čuvenu rečenicu: u celini i celosti!

Zeleno i zelenu boju je ponavljao, salatu tada nije pominjao. Niti je ikada tražio za salatu. Znao je on dobro, tada, šta traži!

I tada je imao frulu i nepogrešivo je svirao tako da nikada ne pogodi niti jedan ton a da sve izgledao kao da ima smisla.

Ja sam ga najčešće viđao po Studenjaku ali on tu nije bio stalno. Već je tada počeo da ordinira po Skadarliji i drugim delovima grada, a u Studenjak bi dolazio povremeno. U to vreme Studenjakom je suvereno vladao Dule Savić (ne fudbaler nego neki momak kojega su tako svi zvali). On je bio zvezda Studentskog grada. Gde god bi naišao orilo bi se iz grla svih prisutnih: Duuuleee Saaaviiić! A on bi otpozdravljao. I: držao govore!

Zato je Žika, pomalo, i zazirao od Studenjaka, jer je bio svestan da dolazi u tuđe kraljevstvo.

Čuveni su bili verbalni dueli Žike Obretkovića i Duleta Savića. Dule Savić je bio inteligentan momak, koji je zbog nečega prekinuo studije, za razliku od Žike stalno je boravio u Studenjaku. Bio je i pismen, znao je da čita i piše, što sam iskreno sumnjao za Žiku. Ali, nešto je kvrcnulo u njemu, Duletu, i on je neko vreme hodao na tankoj žici između jave i sna.

Uglavnom, Dule je redovno pobeđivao Žiku u svojim nastupima i to ovome nije godilo. Tako da je, tek, povremeno navraćao u Studentski grad.

Ono što se mora podvući: u Studenjaku je Žika bio prirodniji, originalniji, svežiji, nego u drugim delovima grada. U Skadarliji je on davao ono što se od njega očekuje za neku kintu, nije bio Žika već ono što se očekivalo da bude Žika.

Sretao sam ga, dakle u Studenjaku, na blejalištu (gde je znao da drži vatrene govore), u bistrou, u menzi.

Ponekad su oni primitivniji znali da pređu granicu dobrog ukusa i da se loše ponašaju prema Žiki, maltretirajući ga, šikanirajući ga. On bi tada zapadao u stanje blage histerije i vikao bi:

- Nemoj, nemoj, nemoj, pusti me, pusti me, pusti me – i rukama bi branio lice kao da ga neko napada i hoće da ga udari.

Ili bi se zaletao prema napasniku a onda bi se ukopao na pola metra od te bitange koja ga maltretira i isto to izgovarao i činio.

Žika je bio sve ali nije bio agresivan osim kada bi se pretvarao da to jeste.

Problem sa Žikom i Studenjakom jeste što bi vremenom postajao dosadan, jer se stalno ponavljao i on, kao da je bio svestan bio toga, dolazio bi u određenim vremenskim intervalima taman koliko bi trebao da prođe da ga se ljudi užele (ili da dođu brucoši) ali i smišljajući stalno neke nove performanse.

Nezaboravni su bili događaji kada je Žika trebalo da se ošiša i obrije kod frizera Krleta koji je držao berbernicu u Trećem bloku. Šišanje i brijanje su bili besplatni ali uz određene uslove. Dok se šiša, Žika je mogao normalno da sedi na stolici. Brijanje se moralo obaviti tako što će Žika ležati na podu a brica će ga brijati klečeći iznad njega. Ne bi bilo dovoljno mesta za sve zainteresovane pa bi se često to izvodilo na nekom boljem mestu. Žika bi se meškoljio, skičao, mumlao kroz nos, nije mogao da se skrasi, ali, trpeo je: džabe je džabe. Publika je navijala. Kada bi se sve završilo Žika bi poskočio na noge lagane sa uzdignutim rukama kao da je postigao gol ali bi nezahvalna publika i tada skandirala: Duuleee Saaviić!

Ne sećam se da li je Žika tada pio alkohol. Kažu ljudi da jeste! Viđao sa ga po žurkama ali se stvarno se sećam. Mislim da nije mnogo - osim kad bi ga napili namerno - (možda grešim, jer boemske legende iz Skadarlije govore drugačije) jer je on u sebi imao mnogo više od onoga što bi mu maligani podstakli. A, i, treba otvoreno reći: Žika je uvek bio više gladan nego žedan. Takav je moj utisak, nisam se družio sa čovekom.

Slušao sam ga i gledao, kasnije, kod Minimaksa i u Šoder listi. Više to nije bio pravi Žika, onaj izvorni i originalni. Počeo je da glumata i ljudi vele da je to činio stalno u Skadarliji ili delovima grada gde je ordinirao. Već je tada izgubio onu notu i crtu deteta – što je u prirodi on i bio. On je bio dete. On je bio i nesrećan. To se moglo videti ukoliko se udubite u njegove oči kada ne izvodi performanse nego kad ćuti ili jede.

Kako je Mori Kristi bio usmeni slikar, tako je Žika Obretković bio usmeni pesnik. Teško je uspevao da dva puta ponovi iste reči u svojoj pesmi. Njih dvojica su, po rečima Jakova Grobarova, jednom bežali iz Kuće Đure Jakšić u Skadarliji pred pijanom ruljom, misleći da hoće da ih biju a oni su ih, u stvari, oduševljeno pozdravljali. Veli Grobarov da je Žika samo bežeći uspeo da vikne:

- Au, braćo moja, šta to uradiste od sebe u celini i celosti!

Na internetu sam našao i neke pesme iz te njegove zbirke (koje se sada prodaju po nepristojnim cenama) i shvatio sam da je i to zloupotrebljeno i prekomponovano za potrebe novog vremena.

Na primer pesma, koju danas štampaju razni izdavači, i prodaju zarađujući na nesrećnom Žikinom životu, izgleda i glasi ovako (sređena i preuređena):

Istupaj napred

I napred

Ne odstupaj

Jer ako odstupiš

Više te nema

Opomenuo sam te

Za sva vremena

U celini i celosti

Zemlje i sveta

Žika je opomena

Za sva vremena

U stvarnosti, kada bi Žika to izgovarao, to je izgledao ovako:

....stupaj napred napre istupa da ideš u zelenonema više žika je taj u celini sandra u celosti ljubavisosam, žika živeo žikaljubav tera ženskaženka dobra sandra zelenošareno....

E, to je novi duh Beograda. Prepravljanje čoveka i pesama prikladno novom vremenu!

Starom duhu Beograda Žika je bio dovoljan onakav kakav je bio: bez prepravki, ulepšavanja i ispravki! Stari duh Beograda je znao ko je Žika - Žika je osećao šta je Beograd! Nije tu bilo ulepšavanja: samo razumevanja i tolerancije!

Elem, prošlo neko vreme, zaboravio sam i Žiku, i studentske blokove, druge su me brige morile i drugim životnim razdobljima sam uživao, druge životne sokove pio, druge porcije iz drugih menzi kusao, igrao sam uloge koje su mi godine namenile.

Postao sam otac, a vremenom i otac studenta u Beogradu, pa sam povremeno obilazio sina po studentskim domovima i sobama prisećajući se kako je nekad bilo.

Jednom sam, vozeći se, na raskrsnici kod Londona, čekao semafor i razgovarao sa sinom. I, odjednom, čuh frulu i one čuvene pogrešno odsvirane tonove. Odmah sam znao o kome je reč. Vidno ostario, u šarenoj odeći, sa šarenom torbom na ramenu, Žika je zabavljao turiste.

Rekoh sinu:

- Vidi, Žika Obretković?

Nije imao pojma ko je to.

Bolonjo, jebem li ti mater!

PS

Zahvaljujem se Džogović Nebojši što mi je osvežio već posustalo pamćenje!