Tri metera somota - tri su vrste pisaca!

Tri metera somota, tri su vrste pisaca, a ostale na Dunavcu, ljuljaju u čamcu!

Postoje tri vrste pisaca. Za početak. Da uprostimo stvari.

Baš tako: vrste. Nisu to rodovi.

Ko su i šta su: kratko ću. I: primerom!

Pao je sneg i prekrio breg. I ne samo breg! I drveće, i krovove, i ulice, i dolove, i obore, i kolibe, i borove, i topole.

Pao je sneg da otkrije tragove. Pao je sneg da sakrije namere. Pao je sneg da iskrivi pogled. Sneg je pao jer nije na odmet.

Prva vrsta pisca, da ne kažem: lisca, izaći će na terasu svoje (češće: tuđe) kuće i videti veličanstvene figure koje je priroda izvajala i izmislila, oblike kao u bajci. Na jednoj strani jelen trči, na drugoj strani zvezda pada, na trećoj strani sanke pršte. Eno tamo i princeze na zrnu graška i u čizmama jednog mačka. Iz dvorca je kula nikla, kod viteza sablja britka. Za takvog pisca, u njegovim očima, sneg je napravio trista čuda svojim padanjem, vajanjem i oblikovanjem. Na svakom koraku takav pisac vidi nešto što drugi ne vide i tako poetski razigran pisaće maštovito i bajkovito a da vas pritom uopšte ne vara i laže.

Druga vrsta, drugi pisac, isti kao prvi lisac, kad izađe pa se sklizne, on olovku svoju lizne, neće gledat preko snega već će videt ispod njega, prljavštinu, blato, smeće, pocepane neke vreće, pokušaće on da shvati šta se ispod snega krije, šta vidljivo sada nije, već će biti svima znano kad proleće stigne rano. Takav pisac će tražiti i videti ono što drugi žele da sakriju (ili: ne žele da vide), ono što je belina sakrila. Oni traže blato koje će nastati otapanjem snega. Kako i svaki čovek, tako i sneg skriva prljave tajne, neprijatnosti od kojih bežimo, realnu sliku života a ne bajkovito maštanje, sakriva naše nedoslednosti, nedostatke, mane, a prikazuje nam lažnu sliku i opsenu: misli se na sneg.

Treći pisac, treća lija, nit je gušter – nit je zmija, izaći će, smelo, gordo, pogledaće će rigorozno i videće što je već znao: da je samo sneg pao. Nema mašte - ni lirike, nema tajni ni - ni simbola, nema snova – ni dvorova. Taj neće ponirati u psihologiju, neće tražiti ono što se ne vidi, ili ono što se krije. On će jednostavno videti sneg, vratiće se u toplu sobu i trudiće se da što vernije i realističnije opiše ono što je video (do u najsitnije detalje).

Dakle: ekspresija, impresija, realnost.

Elem: simbolika, psihologija, priroda.

Jedan će opisati sneg.

Drugi će govoriti o onome ispod snega.

Treći će tražiti oblike između snega i zemlje.

Većina će biti zavejana u snegu i neće ništa videti. Ne većina: ljudi! Već većina onih koji misle da su pisci.

Dobro, neki neće ni gledati zavejani prostor ispred sebe već će iz glave pisati o tropskim predelima i plažama punim golih devojaka: to su oni najtiražniji, oni što se udvaraju publici, što pišu ono što drugi žele da čitaju, što skrivaju stvarnost u svojoj plitkosti a nemaju mašte. To su oni na bregu mediokriteta.

Dakle, ima pisaca više od tri vrste. Ali pisaca nema u vrsti, to jest, retki su. U vrstama su ljudi. Pisac je usamljen ma u kakvoj zabludi živeo. A jedinka niti može činiti vrstu, niti može stajati u vrsti: ako je pojedinac.

Naravno, pisac bi trebalo da bude sve gore pobrojano i ništa previše od gore nabrojanog. Njemu treba da bude najvažniji unutrašnji poriv, ono što kao poruku ili projekciju dobija iz sebe. Inače: nije umetnik. To se ne da naučiti, to se mora osetiti a pre toga roditi.

Nije važno kako pisac piše već je bitno šta umetnik u čoveku oseća. Nekada je potrebno opisati realnost, nekad se mora pobeći u simbole, mora se i maštati – najčešće se mora i treba kopati po mraku i tragati po skrivenim i opasnim mestima.

Suština je: videti, ne videti, videti drugačije ili videti više. I sve to kada zatreba, kada postupak to od nas zahteva. Ili, ništa od toga zađemo li u čistu umetnost gde forma postaje sadržaj a sadržaj zamenjuje radnju pošto ona postaje opis.

Čitalac koji vidi samo sneg tražiće od pisca da mu pronađe i opiše simbole. Onaj koji u sebi ima mašte želeće da mu pisac predoči psihologiju snega. Onaj koji shvata unutrašnje i skriveno biće željan da mu se dadne hiper-realistički opis. Nije sve do pisca, dakle, nešto je i do čitaoca.

Tih pisaca, doveka, tri je vrste od oka, ali onih s vrha brega ima ih ko snega.

S vrha brega oni su, što dupeta prodaju, što za pare, što za slavu, što za praznu glavu.