SVE JE OTIŠLO U KUFER! (Priča do kufera!)
Svadila se pica i guzica,
Guza pici tijo besedila:
"Ao pico, uda komšinice,
Meni tvoji gosti dodijaše
Tebe jebu, mene s mudi tuku!"
(V.S. Karadžić)
*
Pun mi je kufer ovih što filozofiraju i idu mi na kufer svi oni koji misle da znaju bolje od mene koji mi je kufer i šta mi ide na kufer i čega mi je pun kufer (ili se kaže: kofer; svejedno je boli me kufer za to).
Ne kažem, ne razumem se ni ja ko Marica u kriv kofer, ili što bi reko moj zastavnik Trki: razumeš ti moj kufer! Ali, dokufrčilo mi je da više idem na svadbu bez kofera i pištolja.
Baksuz jesam, sto onih ženskih rabota i jedan kofer da staviš u džak, do'vatiću se za kufer, ali, fala koferu i ovi oko mene su isti kufer, samo drugo pakovanje.
Sve što se događa oko mene je go kofer, sve moj do mojega. Svi su nešto nakofurčeni, uskufurčeni, kufčeviti, glupi ko kufer. Kufče se!
Popuše mi kufer!
Nisu ni za kofer!
Glupi su ko kufer!
Neki od njih mi kažu:
- Otiš'o si u kofer, načisto, čim pišeš ovakve gluposti.
Ja im odgovaram:
- Jesam, kufer. Evo vam kofer! Povucite me: slobodno!
Ode sve u kofer, vidim ja. Otišlo već, u kufer, vidi se.
Zato im odgovaram preko kofera.
Ionako sam davno u kuferu.
Svaki kofer se izdrkava i šilji sam sebe: na mene! Ko da sam kufer od ovce! Ili: kofer od čoveka!?
Razmišljam, udarim se kuferom po čelu, ovo nije ni za kofer, koji je ovo kufer, koji sam ja kofer, koji si ti kufer krasni?! Nek ide sve u kofer! Ionako mi kufer služi samo za pišanje!
Neki kufer se događa, neki se ljudi kuferče, tuđim koferom gloginje mlate, idu mi na kufer, šiljokuferani, glupi ko kofer, jebem im majku kuferom u...
Hoće li biti bolje?
'Oće, kufer!
Hoću li ja biti bolji?
'Oću kofer!
Skupio sam se ko kufer i 'ladnoj vodi, otkopčan mi šlic ('de je pokojnik u kući vrata su otvorena). Nisam ni za kufer! 'Oće me ko budalu kofer! Ceo život: suva kufera!
Popeli su mi se na kofer pa neće da mi sjašu s kufera. Kad bolje razmislim: puca mi kofer zbog toga!
'Tedo da budem svoj na svome (do kufera)!
'Oćeš, kofer!
- Vidi kufera u slamenom šeširu – rekoše mi, pokazujući na mene.
- Kofer – palac! – odgovorih!
Jesam li dobio šta od sudbine?!
Tanjir supe i kofer u dupe
Dobio sam go kofer!
Koji će mi kofer krasni sve ovo?!
Koji mi je kufer?!
Rekoh već: pun mi je kofer svega. Nabijem vas na kufer. Ko je sve ovo smislio – na koferu visio. Do kufera.
Mala moja, na kuferu sela - kad si sela što si nevesela!
Mala moja, evo ti ga - (kufer) na ti - pa sa njega utakmicu prati!
Mala moja, evo ti ga (kofer) evo - pa sa njega gledaj Sarajevo!
Šta će mi kufer, gde ću sa njim, ko u carice, ko u magarice!
Pitam sudbinu:
- Koji je ovo kufer krasni?
Odgovoreno mi je:
- Šta si očekivao, nisi ni za kofer! Koji si mi ti kufer?! Ko kofer si.
- Hoće li mi biti bolje? – uporan sam.
- 'Oće, dobićeš crnački kufer, oči da ti ispadnu.
Ćutim ko kofer.
Sudbina nastavlja:
- Jak si mi ti kofer: dobar na jelu – slab na delu! Ni vijagra ne može da podigne tvoj kofer!
- Boli me kufer o tome šta ti misliš – rekoh.
- Povuci me za kofer!
- Mrš u kufer!
- Evo ti kofer!
- Puši kufer!
- Sviraj koferu!
- To si čuo još pre rata, moj ti kufer bio tata!
- Da tetka ima kufer, zvali bi je teča!
- Digo mi se kufer!
- E, do kofera!
Shvatih da sam već odavno u kuferu.
Eto, doduše preko kofera, ispričah šta mi je na duši (i kufer mi puši). Kasno je, već je između sedam (na kofer) i osam (na kufer te nosam).
Uglavno', ispričah. I, reko'.
- Kofer si reko'!
