STIVRIZ – STIV RIVS Superheroj mog detinjstva! Sedeo sam na terasi moje omiljene kafane, odmarao oči posmatrajući ozeleneli park, mezetio mladi sir uz piće, uživao u lepom danu i gledao svoja posla prisluškujući šta se govori oko mene. Pa naravno, uvek „odvojim“ uvo da čujem šta se priča okolo, između ostalog, zbog toga i idem u kafanu, da čujem lepog srpskog narodnog govora, po koju priču ili trač. Vremenom sam se osamio, postao sam samotnjak, udaljio sam se od ljudi i narodnog govora pa to loše utiče na moju i onako lošu literaturu. Za susednim stolom, tri sredovečna muškarca evociraju uspomene iz mladosti i JNA. Sa setom se prisećaju kako su nekada bili mladi, lepi i jaki. Čujem jednog od njih kako kaže: - Bio sam jak kao Stiv Rivs! Zazvonilo mi je to ime u srednjem uhu, eustahijeva truba je zatrubila za uzbunu! Ime mi se učinilo poznatim ali u trenutku nisam mogao da se setim otkud ga znam i kada sam ga prvi put čuo?! Potegnuh za čašicom, isključih se iz prisluškivanja (deo oko JNA malo me je interesovao) te počeh da prebiram po sećanjima i frojdovskom nesvesnom. Vratih se, mislima i sećanjima, u detinjstvo. Tu obično pronađem odgovore za svoje stranputice i nedoumice. Prisetim se slika i scena. Čujem majku kako mi govori: - Popi' mleko da budeš jak ko Stivriz. Slušam dalje: - Pojedi grašak da porasteš ko Stivriz! Ja pojedem pa podignem ruku i stegnem pesnicu a ona mi opipava mišić i kaže: - Vidiš! Posle mi je bilo jasno, tada nisam znao, da majka ime Stiv Rivs izgovara Stivriz a da ja ne znam da je to čovek i glumac već mislim da je u pitanju neko natprirodno stvorenje i mitsko biće. Sećam se da su i mnogi drugi iz okruženja ime slavnog glumca izgovarali pogrešno. Umesto Stiv Rivs – Stivriz! Čujem: - Imaš mišiće ko Stivriz – govori mi ujak u retkim posetama nama. - Ti si Istočki Tarzan – kaže mi stariji brat. - Niko ne sme da te dira, ti si Herkules – teši me tetka, uplakanog i od dece prebijenog. Baba mi je recitovala junačku narodnu pesmu Marko Kraljević i Stivriz. Dobro, ovo poslednje sam izmislio za potrebnu dinamiku priče i malo lošeg humora, ali, priznaćete, lepo zvuči. Ali, svi gore pobrojani snagatori i mitovi imaju nešto zajedničko a to je da je Stiv Rivs glumio i Herkulesa i Tarzana. Pride i Sandokana te Spartaka. Na kraju i vestern junake. Nije glumio samo Marka Kraljevića. Stiv Laster Rivs (Stephen Lester Reeves) se rodio u Montani 1926. godine a preminuo je u Kaliforniji 2000. godine. Bio je bodibilder i glumac. Američka nacionalna ikona, ratni heroj. Mister Amerike postao je 1947. godine a Mister Univerzuma 1954. godine. Svetsku slavu potvrđuje na filmu, njegove filmske uloge su ga učinile planetarno prepoznatljivim. Snimio je mnogo filmova, dosta od njih su bili i oni niskobudžetni, glumio je uglavnom heroje vične maču i borbi, istorijske i mitske ličnosti, skoro uvek u prvi plan pokazujući svoje telo u centru kadra. Mnogo je snimao u Evropi, tačnije u Italiji. Jedne godine je snimao i u Srbiji, u nekom selu blizu Stajićeva, gde ga je, kako kaže urbana legenda, u rvanju pobedio neki lokalac po imenu Brka iz Orlovata. Vele da je taj znao da postavi klečku te je nadmudrio snagatora. Na vrhuncu svoje slave bio je jedan od najplaćenijih glumaca u Evropi. Uostalom, odbio je ulogu Džejmsa Bonda u filmu Doktor No (1962) upravo zbog malog honorara koji mu je bio ponuđen za tu ulogu. Ulogu Samsona odbio je 1949. godine jer je traženo da za potrebe filma Samson i Dalila smrša nekoliko kilograma što on nije hteo. Umesto njega, partner Hedi Lamar u tom filmu bio je Viktor Matjur, takođe velika faca i zavodnik ženskih srdaca. Iz gore navedenih redova može se zaključiti da je Stiv Rivs pored svoje muskula(to)rne građe imao u sebi i karakternih osobina vrednih pažnje. Držao je do sebe i svojih principa! Govorilo se za njega da ima telo boga! Bio je uzor i idol potonjim generacijama snagatora sa velikog filmskog platna. Arnold Švarceneger je govorio da su mu idoli i inspiracija u životu bili Stiv Rivs i Reg Park (1928-2007). Kada se povukao iz glume (zbog povrede na snimanju) osnovao je svoju kompaniju, pisao je knjige i uzgajao konje. Do kraja života zalagao se za bodibilding bez steroida. Životni uzor mu je bio Džoni Vajsmiler (od Međe do Stajićeva nema ni sedamdeset kilometara a Orlovat je malo bliži). Ali, ostavimo se njegove biografije i vratimo se ponovo u naša detinjstva (kolektivno nesvesno)! Kako je to Stivriz postao ličnost za primer, merilo uspešnosti, sinonim za snagu o hrabrost, superheroj našeg vremena, pa i moj?! Kada se proslavio ulogom Herkulesa i postao prepoznatljiv i na našim prostorima to je bilo 11 godina pre nego ću se ja roditi. Da li je otac vodio majku u bioskop da gledaju taj film u svojim pohodima ka sedmoj umetnosti?! Otac je bio fanatični filmofil i gledao je stotine i stotine filmova. Ili je majka jednostavno prihvatila modu i sleng tog vremena i starijih sinova (koji su sigurno znali za njega jer su već bili na pragu adolescencije)i samim tim smatrala da Stivriz treba da mi bude uzor i inspiracija i najmlađem detetu, iako je pogrešno izgovarala njegovo ime i čak sumnjam da je uopšte i znala o kome se radi. Mislim da je i za nju to bio neki epski junak poput Marka Kraljevića. Jer, prisećam se, vreme mog odrastanja bilo je vezano za vrednosti poput snage i hrabrosti. Gore pomenuta baba mi je zaista redovno čitala junačke narodne pesme i izvode iz Baraninovih knjiga. Dečije svađe, naivne tuče, merenje snage i hrabrosti čudnim testovima, upoređivanje bicepsa i tricepsa, sve je to bio deo folklora našeg (i mog) odrastanja. Telo pa um a pre svega osećaj za pravdu! Mentalitet našeg odrastanja i sazrevanja pretpostavljao je snagu i hrabrost ispred ostalih vrednosnih kategorija. Tanatos ispred erosa! Bili smo uglavnom ambivalentni ali smo maštali za alfa statusom u čoporu. Živeli smo na podneblju večne borbe za opstankom! Probleme u odrastanju i borbi za svoje mesto pod nebom nismo rešavali kod psihologa (ili, ne daj bože, kod psihološkinja) već sami ili uz pomoć braće. Nismo išli u teretane već na njivu, livadu i u šumu. Radili smo za porodicu (koja nam je bila svetinja iznad svih ostalih) i doprinosili njenom napretku a ujedno i jačali smo svoje mišiće kopanjem, sakupljanjem sena ili sečom drva. Sportom smo se bavili ali u slobodnom vremenu! Zato nije ni čudo što su roditelji želeli da im deca budu kao Stivriz. Porodica je bila jaka koliko je to bio njen najslabiji član. Mogu samo da zamislim kolika je bila njegova popularnost kada se njegovo ime primilo u narodu kao sinonim i metafora za snagu i veličinu, za božansku nepobedivost, i kada je postalo deo narodnog govora i folklora. Bio je superheroj u vremenu i podneblju koje nije znalo šta su to superheroji ali je imalo svoje narodne junake. Eto, tako me je jedan slučajno (?!) prisluškivani razgovor nepoznatih ljudi u kafani vratio u detinjstvo i oživeo mi uspomenu na davno zaboravljenog idola, u vreme kada sam mislio da nema jačeg bića na svetu od nekog imaginarnog diva po imenu Stivriz. On je za mene bio oličenje snage i hrabrosti, mitsko biće, narodni heroj poput Marka Kraljevića, Herkules, Sandokan, Tarzan, Spartak. Sve je bio samo nije bio čovek, a kamoli glumac! Nisam ni znao za to jer da sam tada znao da je on samo neki bodibilder iz Amerike on meni ne bi značio to što je značio. Bio je naš idol i uzor, smatrali smo da samo uz pomoć takve snage možemo preživeti nedaće burnog i krvavog podneblja. On za nas nije bio Stiv Rivs! Bio je Stivriz! Nama nije bio potreban glumac već Arhanđel pobede i opstanka! Trebalo je da proživim još nekoliko godina, da se zamomčim i smanjim maštanje pa da shvatim da Deda Mraz ne postoji i da je Stivriz u stvari Stiv Rivs. Onda je Brus Li pobedio Čaka Norisa Na zmajevom putu! Posle je stigao sirovi Švarceneger kojega su gledale generacije koje sam sve manje razumeo. Nisam više bio dete. Postao sam čovek koji ima svoje dete. Ako sam u nekom periodu svoga života sve manje razumeo generacije koje su dolazile posle mene, danas, posle mnogo godina, o sadašnjim generacijama i njihovom sistemu vrednosti ništa ne znam i ne razumem ih ni jotu. To su ovi čiji su idoli derpe-i sa takmičenja za Pesmu Evrovizije, otuđene osobe što mašu buketićima (kitama) cveća umesto pesnicama. Ovo je vreme kada bodibildere ne gledaju žene već muškarci sa potpuno drugačijim motivima od naših, ondašnjih. Kratko rečeno, mi smo hteli da budemo mačo a ovi bi da budu pičo! Nama su mišići trebali da budemo alfa mužjaci i osvojimo pravo na ženku a danas, čini se, mišići su samo ukras oko šupka! Za kraj ove priče, koja će verovatno biti zabranjena po mrežama, neću ništa zaključiti, niti ću poentirati. Postaviću jednu moju pesmu, koja je napisana pre petnaestak godina, iz zbirke Ljudi moji – Pesme o palanačkim likovima, a koja odslikava sistem vrednosti i mentalitet vremena o kojem govorim: BOLE ZVANI TARZANDIZ'O JE TEGOVE VAZDANBIO JE JAK MOMAKI IM'O RAVAN STOMAKPO NjEMU JAČEG NIJE BILOFATMIR CIGANIN ŠTO GANA IGRALIŠTU IZMLATITO NIJE MOG'O DA S'VATI DUGO JE BOLE ZVANI TARZANMOLIO BABU DA MU DADNEDA NE MORA DA IH MAZNEDVE KONZERVE OD PO PET KILAPRAZNEOSTALE JOŠ OD KO ZNA KADI OD KO ZNA ČEGAA BABA JE IMALA DRUGE PLANOVEZA TE KONZERVE I JEDVA POPUSTI KAD NAJZAD KONZERVE IZMOLISTRIC NE ŠĆAŠE DA DOZVOLIZA GVOZDENU ĆUSKIJU IZ ŠUPEKOJA MU JE SLUŽILA ZA NIŠTAI SA KOJOM NIJE IMAONIKAKIH PLANOVAAL' BEŠE ŠKRTACTE BOLE ZVANI TARZANBEŠE PRINUĐEN DA JU ZDIPIJEDNOM KAD STRIC BEŠE PRIPITŠTO OVAJ I NE PRIMETIU PRVO VREME NA CEMENT JE ČEK'ODO VREMENA KAD SUZIDALI KLOZET POLjSKII TU SE POTRUDIO SVOJSKISREĆOM TO BEŠE U SKORIJE VREMEJER DEDA SPORAD SEBENE 'TEDE U NOVOME KUPATILUNI ZA GLAVU ŽIVUTE JE STALNO IŠ'O U OBLIŽNjU NjIVUŠTO UKUĆANIMA NE BEŠE PRAVOI TAKO BOLE ZVANI TARZANNAPRAVI TEGI POČE DA POSTAJE JAKKO NORISČAK IMAO JE TARZAN BOLEI DžAK PUN PESKAŠTO ISTO OSTA OD KLOZETAOKAČEN NA DUD IZA KUĆEPA JE TU DIZAO TEGI UDARAO PESNICAMA PO VREĆIKOJA NE UZVRAĆA UDARACKAKO JEDNOM REČE BRUSLI DEDA MU JE GOVORIO„IDI U NjIVUPA SE ONDAK TAMO ZNOJ'BEM TE BLESAVOG“AL' BOLETU TONIJE PUNILO OKOTARZAN NIJE MARIO ZA TEHNIKUIŠ'O JE NA ČISTU SNAGU I DA VIDIŠ VREMENOMMIŠICE BOLETOVE POSTADOŠE TVRDEI VEĆEDAL' ZBOG TEGA IL' ZBOG VREĆEI NEKO MU REČE„JAK SI K'O TARZAN“DžONIVAJSMILER OTAD BEŠE NA GLASU KO NAJAČII NIKO NE 'TEDE DA SE JUNAČITE PROVERAVAISTINITOS' ILI LAŽNOS'JAKOSTI NjEGOVEPA BOLE ZVANI TARZANPOSTADE VAŽAN U KRAJUZAHVALjUJUĆ' ROVITOM JAJUKOJE JE PIO NAŠTINUKO ROKIBALBOA U FILMU IZGLEDA DA TAJ NESRETNIFATMIR CIGANINRAMADANA KOTLOKRPARA SINNIJE ČUO DA JE BOLE NAJJAČIČARNUŠE SE NA IGRALIŠTUOKO LOPTEI FATMIR PREBI BOLETAKO VOLA KAD U KUPUS ZATEKNU SVI SU ĆUTALII BOLE ZVANI TARZANI FATMIR ZVANI MANDOVSMENA SE IZVRŠI TIJOAL' SVI SU ZNALIBEZ DA SE PITABOLE VIŠE NIJE BIO TARZANBOLE JE POST'O ĆITA KAD SUTRADAN BEŠE U STANjUBOLE ODE IZA KUĆEZATEČE DEDU NA PANjUIZAŠ'O IZ KLOZETA BEŠEUPRAVO ZAVIO DUVANI KRESIVOM KREŠE„DELABACI TA GOVNADOKLEN TE I CIGANI BIJU'BEM TE BLESAVOG“DEDA MU REČE BOLE ZVANI TARZANNASTAVI DA BIJE U DžAKMADA JE JOŠ U TOKU NOĆINEPROSPAVANE JAŠTAS'VATIO DA NIJESVE U SNAZIDA JE NEŠTO I U SRCUTE DA NIJE ISTO IZAĆIVREĆI IL' FATMIRU NA CRTU

                                                      STIVRIZ – STIV RIVS
                                                   Superheroj mog detinjstva!

      Sedeo sam na terasi moje omiljene kafane, odmarao oči posmatrajući ozeleneli park, mezetio mladi sir uz piće, uživao u lepom danu i gledao svoja posla prisluškujući šta se govori oko mene. Pa naravno, uvek „odvojim“ uvo da čujem šta se priča okolo, između ostalog, zbog toga i idem u kafanu, da čujem lepog srpskog narodnog govora, po koju priču ili trač. Vremenom sam se osamio, postao sam samotnjak, udaljio sam se od ljudi i narodnog govora pa to loše utiče na moju i onako lošu literaturu.
     Za susednim stolom, tri sredovečna muškarca evociraju uspomene iz mladosti i JNA. Sa setom se prisećaju kako su nekada bili mladi, lepi i jaki.
     Čujem jednog od njih kako kaže:
     - Bio sam jak kao Stiv Rivs!
     Zazvonilo mi je to ime u srednjem uhu, eustahijeva truba je zatrubila za uzbunu! Ime mi se učinilo poznatim ali u trenutku nisam mogao da se setim otkud ga znam i kada sam ga prvi put čuo?!
    Potegnuh za čašicom, isključih se iz prisluškivanja (deo oko JNA malo me je interesovao) te počeh da prebiram po sećanjima i frojdovskom nesvesnom.
    Vratih se, mislima i sećanjima, u detinjstvo.
   Tu obično pronađem odgovore za svoje stranputice i nedoumice.
   Prisetim se slika i scena.
   Čujem majku kako mi govori:
   - Popi' mleko da budeš jak ko Stivriz.
   Slušam dalje:
   - Pojedi grašak da porasteš ko Stivriz!
   Ja pojedem pa podignem ruku i stegnem pesnicu a ona mi opipava mišić i kaže:
   - Vidiš!
   Posle mi je bilo jasno, tada nisam znao, da majka ime Stiv Rivs izgovara Stivriz a da ja ne znam da je to čovek i glumac već mislim da je u pitanju neko natprirodno stvorenje i mitsko biće.
   Sećam se da su i mnogi drugi iz okruženja ime slavnog glumca izgovarali pogrešno. Umesto Stiv Rivs – Stivriz!
   Čujem:
   - Imaš mišiće ko Stivriz – govori mi ujak u retkim posetama nama.
   - Ti si Istočki Tarzan – kaže mi stariji brat.
   - Niko ne sme da te dira, ti si Herkules – teši me tetka, uplakanog i od dece prebijenog.
   Baba mi je recitovala junačku narodnu pesmu Marko Kraljević i Stivriz.
   Dobro, ovo poslednje sam izmislio za potrebnu dinamiku priče i malo lošeg humora, ali, priznaćete, lepo zvuči.
   Ali, svi gore pobrojani snagatori i mitovi imaju nešto zajedničko a to je da je Stiv Rivs glumio i Herkulesa i Tarzana. Pride i Sandokana te Spartaka. Na kraju i vestern junake. Nije glumio samo Marka Kraljevića.
   Stiv Laster Rivs (Stephen Lester Reeves) se rodio u Montani 1926. godine a preminuo je u Kaliforniji 2000. godine. Bio je bodibilder i glumac. Američka nacionalna ikona, ratni heroj.
   Mister Amerike postao je 1947. godine a Mister Univerzuma 1954. godine. Svetsku slavu potvrđuje na filmu, njegove filmske uloge su ga učinile planetarno prepoznatljivim.
   Snimio je mnogo filmova, dosta od njih su bili i oni niskobudžetni, glumio je uglavnom heroje vične maču i borbi, istorijske i mitske ličnosti, skoro uvek u prvi plan pokazujući svoje telo u centru kadra. Mnogo je snimao u Evropi, tačnije u Italiji. Jedne godine je snimao i u Srbiji, u nekom selu blizu Stajićeva, gde ga je, kako kaže urbana legenda, u rvanju pobedio neki lokalac po imenu Brka iz Orlovata. Vele da je taj znao da postavi klečku te je nadmudrio snagatora.
    Na vrhuncu svoje slave bio je jedan od najplaćenijih glumaca u Evropi. Uostalom, odbio je ulogu Džejmsa Bonda u filmu Doktor No (1962) upravo zbog malog honorara koji mu je bio ponuđen za tu ulogu. 
    Ulogu Samsona odbio je 1949. godine jer je traženo da za potrebe filma Samson i Dalila smrša nekoliko kilograma što on nije hteo. Umesto njega, partner Hedi Lamar u tom filmu bio je Viktor Matjur, takođe velika faca i zavodnik ženskih srdaca.
   Iz gore navedenih redova može se zaključiti da je Stiv Rivs pored svoje muskula(to)rne građe imao u sebi i karakternih osobina vrednih pažnje. Držao je do sebe i svojih principa!
   Govorilo se za njega da ima telo boga!
   Bio je uzor i idol potonjim generacijama snagatora sa velikog filmskog platna. Arnold Švarceneger je govorio da su mu idoli i inspiracija u životu bili Stiv Rivs i Reg Park (1928-2007).
   Kada se povukao iz glume (zbog povrede na snimanju) osnovao je svoju kompaniju, pisao je knjige i uzgajao konje. Do kraja života zalagao se za bodibilding bez steroida. Životni uzor mu je bio Džoni Vajsmiler (od Međe do Stajićeva nema ni sedamdeset kilometara a Orlovat je malo bliži).
   Ali, ostavimo se njegove biografije i vratimo se ponovo u naša detinjstva (kolektivno nesvesno)!
   Kako je to Stivriz postao ličnost za primer, merilo uspešnosti, sinonim za snagu o hrabrost, superheroj našeg vremena, pa i moj?!
   Kada se proslavio ulogom Herkulesa i postao prepoznatljiv i na našim prostorima to je bilo 11 godina pre nego ću se ja roditi. Da li je otac vodio majku u bioskop da gledaju taj film u svojim pohodima ka sedmoj umetnosti?! Otac je bio fanatični filmofil i gledao je stotine i stotine filmova.
   Ili je majka jednostavno prihvatila modu i sleng tog vremena i starijih sinova (koji su sigurno znali za njega jer su već bili na pragu adolescencije)i samim tim smatrala da Stivriz treba da mi bude uzor i inspiracija i najmlađem detetu, iako je pogrešno izgovarala njegovo ime i čak sumnjam da je uopšte i znala o kome se radi. Mislim da je i za nju to bio neki epski junak poput Marka Kraljevića.
    Jer, prisećam se, vreme mog odrastanja bilo je vezano za vrednosti poput snage i hrabrosti. Gore pomenuta baba mi je zaista redovno čitala junačke narodne pesme i izvode iz Baraninovih knjiga. Dečije svađe, naivne tuče, merenje snage i hrabrosti čudnim testovima, upoređivanje bicepsa i tricepsa, sve je to bio deo folklora našeg (i mog) odrastanja.
   Telo pa um a pre svega osećaj za pravdu!
   Mentalitet našeg odrastanja i sazrevanja pretpostavljao je snagu i hrabrost ispred ostalih vrednosnih kategorija.
   Tanatos ispred erosa!
   Bili smo uglavnom ambivalentni ali smo maštali za alfa statusom u čoporu.
   Živeli smo na podneblju večne borbe za opstankom!
   Probleme u odrastanju i borbi za svoje mesto pod nebom nismo rešavali kod psihologa (ili, ne daj bože, kod psihološkinja) već sami ili uz pomoć braće.
   Nismo išli u teretane već na njivu, livadu i u šumu. Radili smo za porodicu (koja nam je bila svetinja iznad svih ostalih) i doprinosili njenom napretku a ujedno i jačali smo svoje mišiće kopanjem, sakupljanjem sena ili sečom drva. Sportom smo se bavili ali u slobodnom vremenu!
   Zato nije ni čudo što su roditelji želeli da im deca budu kao Stivriz. Porodica je bila jaka koliko je to bio njen najslabiji član.
   Mogu samo da zamislim kolika je bila njegova popularnost kada se njegovo ime primilo u narodu kao sinonim i metafora za snagu i veličinu, za božansku nepobedivost, i kada je postalo deo narodnog govora i folklora. Bio je superheroj u vremenu i podneblju koje nije znalo šta su to superheroji ali je imalo svoje narodne junake.
   Eto, tako me je jedan slučajno (?!) prisluškivani razgovor nepoznatih ljudi u kafani vratio u detinjstvo i oživeo mi uspomenu na davno zaboravljenog idola, u vreme kada sam mislio da nema jačeg bića na svetu od nekog imaginarnog diva po imenu Stivriz. On je za mene bio oličenje snage i hrabrosti, mitsko biće, narodni heroj poput Marka Kraljevića, Herkules, Sandokan, Tarzan, Spartak. Sve je bio samo nije bio čovek, a kamoli glumac! Nisam ni znao za to jer da sam tada znao da je on samo neki bodibilder iz Amerike on meni ne bi značio to što je značio. 
   Bio je naš idol i uzor, smatrali smo da samo uz pomoć takve snage možemo preživeti nedaće burnog i krvavog podneblja. On za nas nije bio Stiv Rivs! Bio je Stivriz! Nama nije bio potreban glumac već Arhanđel pobede i opstanka!
   Trebalo je da proživim još nekoliko godina, da se zamomčim i smanjim maštanje pa da shvatim da Deda Mraz ne postoji i da je Stivriz u stvari Stiv Rivs. Onda je Brus Li pobedio Čaka Norisa Na zmajevom putu! Posle je stigao sirovi Švarceneger kojega su gledale generacije koje sam sve manje razumeo. Nisam više bio dete. Postao sam čovek koji ima svoje dete.
   Ako sam u nekom periodu svoga života sve manje razumeo generacije koje su dolazile posle mene, danas, posle mnogo godina, o sadašnjim generacijama i njihovom sistemu vrednosti ništa ne znam i ne razumem ih ni jotu. To su ovi čiji su idoli derpe-i sa takmičenja za Pesmu Evrovizije, otuđene osobe što mašu buketićima (kitama) cveća umesto pesnicama. Ovo je vreme kada bodibildere ne gledaju žene već muškarci sa potpuno drugačijim motivima od naših, ondašnjih.
   Kratko rečeno, mi smo hteli da budemo mačo a ovi bi da budu pičo!
   Nama su mišići trebali da budemo alfa mužjaci i osvojimo pravo na ženku a danas, čini se, mišići su samo ukras oko šupka!
    Za kraj ove priče, koja će verovatno biti zabranjena po mrežama, neću ništa zaključiti, niti ću poentirati. Postaviću jednu moju pesmu, koja je napisana pre petnaestak godina, iz zbirke Ljudi moji – Pesme o palanačkim likovima, a koja odslikava sistem vrednosti i mentalitet vremena o kojem govorim:

BOLE ZVANI TARZAN
DIZ'O JE TEGOVE VAZDAN
BIO JE JAK MOMAK
I IM'O RAVAN STOMAK
PO NjEMU JAČEG NIJE BILO
FATMIR CIGANIN ŠTO GA
NA IGRALIŠTU IZMLATI
TO NIJE MOG'O DA S'VATI

 DUGO JE BOLE ZVANI TARZAN
MOLIO BABU DA MU DADNE
DA NE MORA DA IH MAZNE
DVE KONZERVE OD PO PET KILA
PRAZNE
OSTALE JOŠ OD KO ZNA KAD
I OD KO ZNA ČEGA
A BABA JE IMALA DRUGE PLANOVE
ZA TE KONZERVE I JEDVA POPUSTI

 KAD NAJZAD KONZERVE IZMOLI
STRIC NE ŠĆAŠE DA DOZVOLI
ZA GVOZDENU ĆUSKIJU IZ ŠUPE
KOJA MU JE SLUŽILA ZA NIŠTA
I SA KOJOM NIJE IMAO
NIKAKIH PLANOVA
AL' BEŠE ŠKRTAC
TE BOLE ZVANI TARZAN
BEŠE PRINUĐEN DA JU ZDIPI
JEDNOM KAD STRIC BEŠE PRIPIT
ŠTO OVAJ I NE PRIMETI
U PRVO VREME

 NA CEMENT JE ČEK'O
DO VREMENA KAD SU
ZIDALI KLOZET POLjSKI
I TU SE POTRUDIO SVOJSKI
SREĆOM TO BEŠE U SKORIJE VREME
JER DEDA SPORAD SEBE
NE 'TEDE U NOVOME KUPATILU
NI ZA GLAVU ŽIVU
TE JE STALNO IŠ'O U OBLIŽNjU NjIVU
ŠTO UKUĆANIMA NE BEŠE PRAVO
I TAKO BOLE ZVANI TARZAN
NAPRAVI TEG
I POČE DA POSTAJE JAK
KO NORISČAK

 IMAO JE TARZAN BOLE
I DžAK PUN PESKA
ŠTO ISTO OSTA OD KLOZETA
OKAČEN NA DUD IZA KUĆE
PA JE TU DIZAO TEG
I UDARAO PESNICAMA PO VREĆI
KOJA NE UZVRAĆA UDARAC
KAKO JEDNOM REČE BRUSLI

 DEDA MU JE GOVORIO
„IDI U NjIVU
PA SE ONDAK TAMO ZNOJ
'BEM TE BLESAVOG“
AL' BOLETU TO
NIJE PUNILO OKO
TARZAN NIJE MARIO ZA TEHNIKU
IŠ'O JE NA ČISTU SNAGU

 I DA VIDIŠ VREMENOM
MIŠICE BOLETOVE POSTADOŠE TVRDE
I VEĆE
DAL' ZBOG TEGA IL' ZBOG VREĆE
I NEKO MU REČE
„JAK SI K'O TARZAN“
DžONIVAJSMILER

 OTAD BEŠE NA GLASU KO NAJAČI
I NIKO NE 'TEDE DA SE JUNAČI
TE PROVERAVA
ISTINITOS' ILI LAŽNOS'
JAKOSTI NjEGOVE
PA BOLE ZVANI TARZAN
POSTADE VAŽAN U KRAJU
ZAHVALjUJUĆ' ROVITOM JAJU
KOJE JE PIO NAŠTINU
KO ROKIBALBOA U FILMU

 IZGLEDA DA TAJ NESRETNI
FATMIR CIGANIN
RAMADANA KOTLOKRPARA SIN
NIJE ČUO DA JE BOLE NAJJAČI
ČARNUŠE SE NA IGRALIŠTU
OKO LOPTE
I FATMIR PREBI BOLETA
KO VOLA KAD U KUPUS ZATEKNU

 SVI SU ĆUTALI
I BOLE ZVANI TARZAN
I FATMIR ZVANI MANDOV
SMENA SE IZVRŠI TIJO
AL' SVI SU ZNALI
BEZ DA SE PITA
BOLE VIŠE NIJE BIO TARZAN
BOLE JE POST'O ĆITA

 KAD SUTRADAN BEŠE U STANjU
BOLE ODE IZA KUĆE
ZATEČE DEDU NA PANjU
IZAŠ'O IZ KLOZETA BEŠE
UPRAVO ZAVIO DUVAN
I KRESIVOM KREŠE
„DELA
BACI TA GOVNA
DOKLEN TE I CIGANI BIJU
'BEM TE BLESAVOG“
DEDA MU REČE

 BOLE ZVANI TARZAN
NASTAVI DA BIJE U DžAK
MADA JE JOŠ U TOKU NOĆI
NEPROSPAVANE JAŠTA
S'VATIO DA NIJE
SVE U SNAZI
DA JE NEŠTO I U SRCU
TE DA NIJE ISTO IZAĆI
VREĆI IL' FATMIRU NA CRTU


STIV RIVS - STIVRIZ

Stiven Lester Rivs (engl. Stephen Lester Reeves; 21. januar 1926 — 1. maj 2000.) je bio američki bodibilder i glumac.

Radislav PumpalovićOnomastika Banjske i ZvečanaBanjska, Banjska Reka, Orahovica, Grižani, Bresnica, Banjski Suvi Do, Vilište, Izvore, Jankov Potok, Joševik, Kamnenica Gornja, Kula, Lipovica, Lovac, Lozište, Lokva, Meki Do, RudineU radu su prikazani onomastički podaci koje je autor prikupio tokom terenskih istraživanja u gradu Zvečanu iu 18 sela njegove zajednice, smeštenih na istočnim padinama planine Rogozne, koja su do 1959. godine bila u sastavu Banjske zajednice. Pored samog grada, istraživanjem je obuhvaćeno 277 seoskih kuća.Za svaki lokalitet posebno se daje kratak podatak o njegovoj prošlosti i starinama, a zatim, po azbučnom redu, u njemu zabeležena građa o toponimiji (hidronimi, mikrotoponimi i dr.) i o antroponimiji (muška i ženska imena, prezimena i sl. .) dati su podaci o poreklu porodica, hipokoristici i nadimci). Svi oblici su naglašeni. Dok dijalekt regiona pripada novopazarskom dijalektu, neki antroponimi pokazuju osobine karakteristične za kosovsko-resavski dijalekt.

Onomastika Banjske i Zvecana

Radislav Pumpalović
Onomastika Banjske i Zvečana
Banjska, Banjska Reka, Orahovica, Grižani, Bresnica, Banjski Suvi Do, Vilište, Izvore, Jankov Potok, Joševik, Kamnenica Gornja, Kula, Lipovica, Lovac, Lozište, Lokva, Meki Do, Rudine
U radu su prikazani onomastički podaci koje je autor prikupio tokom terenskih istraživanja u gradu Zvečanu iu 18 sela njegove zajednice, smeštenih na istočnim padinama planine Rogozne, koja su do 1959. godine bila u sastavu Banjske zajednice. Pored samog grada, istraživanjem je obuhvaćeno 277 seoskih kuća.
Za svaki lokalitet posebno se daje kratak podatak o njegovoj prošlosti i starinama, a zatim, po azbučnom redu, u njemu zabeležena građa o toponimiji (hidronimi, mikrotoponimi i dr.) i o antroponimiji (muška i ženska imena, prezimena i sl. .) dati su podaci o poreklu porodica, hipokoristici i nadimci). Svi oblici su naglašeni. Dok dijalekt regiona pripada novopazarskom dijalektu, neki antroponimi pokazuju osobine karakteristične za kosovsko-resavski dijalekt.


Radislav Pumpalović
Onomastika Banjske i Zvečana
Banjska, Banjska Reka, Orahovica, Grižani, Bresnica, Banjski Suvi Do, Vilište, Izvore, Jankov Potok,


Onomastika Banjske i Zvečana

Stanoje StanojevićIstorija srpskog narodatreće izdanje, prepravljenofototipsko izdanjeBeogradIzdavačka knjižarnica Napredak1926Istorija srpskog naroda Stanoja Stanojevića prvi je celoviti pregled srpske prošlosti. Knjiga je prvi put objavljena 1908. godine. Pre Stanojevića knjigu Istorija srpskog naroda izdali su Ljubomir Kovačević i Ljubomir Jovanović, ali je ona obuhvatala period samo do 1020. godine. Koliko je srpska kultura osećala potrebu za celovitim pregledom srpske istorije govori podatak da je celokupni prvi tiraž (3.900 primeraka) prodat u preplati. Stanoje Stanojević se žalio da mu je prvo izdanje bilo loše sreće jer je objavljeno u godini Aneksione krize pa je bilo zabranjeno u Austrougarskoj, a deo tiraža je uništen.Srpsku prošlost podelio je u 12 celina:Balkansko poluostrvo pre dolaska Slovena,Naseljavanje Slovena na Balkansko poluostrvo,Prve srpske države,Zeta kao politički centar srpskog naroda,Borba Zete i Raške o prevlast,Snaženje srpskih država,Prevlast srpskog naroda na balkanskom poluostrvu,Borba srpskog naroda sa Turcima,Srpski narod pod Turcima,Borba srpskoga naroda protiv Turske i protiv Austrije,Kulturni i politički preporođaj srpskoga naroda,Kulturno jedinstvo srpskoga naroda.Četvrto izdanje iz 1926. sadrži i odeljakSrbija oslobađa i ujedinjuje Srbe, Hrvate i Slovence.

Istorija srpskog naroda

Stanoje Stanojević
Istorija srpskog naroda
treće izdanje, prepravljeno
fototipsko izdanje
Beograd
Izdavačka knjižarnica Napredak
1926
Istorija srpskog naroda Stanoja Stanojevića prvi je celoviti pregled srpske prošlosti. Knjiga je prvi put objavljena 1908. godine. Pre Stanojevića knjigu Istorija srpskog naroda izdali su Ljubomir Kovačević i Ljubomir Jovanović, ali je ona obuhvatala period samo do 1020. godine. Koliko je srpska kultura osećala potrebu za celovitim pregledom srpske istorije govori podatak da je celokupni prvi tiraž (3.900 primeraka) prodat u preplati. Stanoje Stanojević se žalio da mu je prvo izdanje bilo loše sreće jer je objavljeno u godini Aneksione krize pa je bilo zabranjeno u Austrougarskoj, a deo tiraža je uništen.
Srpsku prošlost podelio je u 12 celina:
Balkansko poluostrvo pre dolaska Slovena,
Naseljavanje Slovena na Balkansko poluostrvo,
Prve srpske države,
Zeta kao politički centar srpskog naroda,
Borba Zete i Raške o prevlast,
Snaženje srpskih država,
Prevlast srpskog naroda na balkanskom poluostrvu,
Borba srpskog naroda sa Turcima,
Srpski narod pod Turcima,
Borba srpskoga naroda protiv Turske i protiv Austrije,
Kulturni i politički preporođaj srpskoga naroda,
Kulturno jedinstvo srpskoga naroda.
Četvrto izdanje iz 1926. sadrži i odeljak
Srbija oslobađa i ujedinjuje Srbe, Hrvate i Slovence.


Stanoje Stanojević
Istorija srpskog naroda
treće izdanje, prepravljeno
fototipsko izdanje
Beograd
Izdavačka knjižarnica Napredak
1926

Antologija srpskog pesništva Miodrag PavlovićM.Pavlović:ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA(XIII-XX vek)/438/Miodrag Pavlović: ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA (XIII - XX vek), Srpska književna zadruga Beograd 1973, treće izdanje, tvrdi povez, omot, str. 298. Jedna od najboljih antologija srpske poezije.Predgovor:-od I DO-XC+298.STRANA- Antologija - Od Save Nemanjića / 1175-1235 / do Jovana Hristića / 1933 - /, Napomene, 83 pesnika - 206 pesama, Ćirilica, Šiven tvrd povez, Nema Omotnicu.*﻿Kao što je početak naše pisane književnosti u spisima Save Nemanjića, u njima je i početak naše pismene poezije. Delovi biografije koju je Sava sačinio svome ocu, i po svom ritmu, i po povišenom tonu kazivanja, i p osećajnoj podlozi, jesu poezija, i mi ih sa zadovoljstvom prihvatamo kao pesništvo u vremenu koje, osim liturgijskih stihova, drugo pisano pesništvo nije negovalo, ni isticalo. Smenjivanje i preplitanje pripovednog i proznog tona sa retorskim i pesničkim nalaze se i u drugim srednjovekovnim spisima, našim i stranim, a naročito u Bibliji, koja je i tako služila srednjovekovnim piscima za uzor, povod i ideal. Već je bilo rečeno, s pravom, da je Sava Nemanjić osećajan pisac (M. Kašanin), što može važiti, razume se, samo za njegovo Žitije sv. Simeuna, ne za njegove sastave iz oblasti crkvenog zakonodavstva. To Žitije, pored istorije i naracije koju sadrži, svedočanstvo je jedne emocije: Sava govori o Stefanu Nemanji, ne samo kao državniku, isposniku i mudrom starcu, nego kao o ocu, i reč otac se uporno provlači ne samo kroz ovo Žitije nego i kroz druge Savine spise, kroz Studenički tipik, i originalni deo Hilandarskog tipika, o Službi sv. Simeunu i da ne govorimo. Iako je u hrišćanstvu odnos otac-sin veoma važan, pominjanje i hvaljenje oca ovde nije bilo nikakva kanonska, ni doktrinarna obaveza. Stefan Prvovenčani, koji takođe piše izvanrednu biografiju Simeona – Nemanje, reč otac jedva da upotrebljava. Odnos otac-sin u Savinom spisu jeste istorija duboke ljubavi, prvo oca prema sinu, zatim i sina prema ocu, koja dobija dramske akcente starozavetnih razmera.

Antologija srpskog pesnistva (XII - XX vek)

Antologija srpskog pesništva 
Miodrag Pavlović
M.Pavlović:ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA(XIII-XX vek)/438/
Miodrag Pavlović: ANTOLOGIJA SRPSKOG PESNIŠTVA (XIII - XX vek), Srpska književna zadruga Beograd 1973, treće izdanje, tvrdi povez, omot, str. 298. Jedna od najboljih antologija srpske poezije.
Predgovor:-od I DO-XC+298.STRANA- Antologija - Od Save Nemanjića / 1175-1235 / do Jovana Hristića / 1933 - /, Napomene, 83 pesnika - 206 pesama, Ćirilica, Šiven tvrd povez, Nema Omotnicu.
*
﻿Kao što je početak naše pisane književnosti u spisima Save Nemanjića, u njima je i početak naše pismene poezije. Delovi biografije koju je Sava sačinio svome ocu, i po svom ritmu, i po povišenom tonu kazivanja, i p osećajnoj podlozi, jesu poezija, i mi ih sa zadovoljstvom prihvatamo kao pesništvo u vremenu koje, osim liturgijskih stihova, drugo pisano pesništvo nije negovalo, ni isticalo. Smenjivanje i preplitanje pripovednog i proznog tona sa retorskim i pesničkim nalaze se i u drugim srednjovekovnim spisima, našim i stranim, a naročito u Bibliji, koja je i tako služila srednjovekovnim piscima za uzor, povod i ideal. Već je bilo rečeno, s pravom, da je Sava Nemanjić osećajan pisac (M. Kašanin), što može važiti, razume se, samo za njegovo Žitije sv. Simeuna, ne za njegove sastave iz oblasti crkvenog zakonodavstva. To Žitije, pored istorije i naracije koju sadrži, svedočanstvo je jedne emocije: Sava govori o Stefanu Nemanji, ne samo kao državniku, isposniku i mudrom starcu, nego kao o ocu, i reč otac se uporno provlači ne samo kroz ovo Žitije nego i kroz druge Savine spise, kroz Studenički tipik, i originalni deo Hilandarskog tipika, o Službi sv. Simeunu i da ne govorimo. Iako je u hrišćanstvu odnos otac-sin veoma važan, pominjanje i hvaljenje oca ovde nije bilo nikakva kanonska, ni doktrinarna obaveza. Stefan Prvovenčani, koji takođe piše izvanrednu biografiju Simeona – Nemanje, reč otac jedva da upotrebljava. Odnos otac-sin u Savinom spisu jeste istorija duboke ljubavi, prvo oca prema sinu, zatim i sina prema ocu, koja dobija dramske akcente starozavetnih razmera.


Antologija srpskog pesništva Miodrag Pavlović pesme poezija stare knjige

Antologija srpskog pesništva (XII - XX vek)

Ukoričeni brojevi Glasnika Srpske Pravoslavne Crkve za 1965. godinu.Glasnik Srpske Pravoslavne CrkveSlužbeni listSrpska Pravoslavna CrkvaSlužbeni glasnikGLASNIK SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE, službeni list Srpske crkve koji izlazi od 1900.U početku je izlazio jednom, a potom dva puta mesečno. Uređivali su ga: prota Dobrosav Kovačević (1900–1905; 1/1907–3/1908), prota Stevan Veselinović (1905–1906) ...

Glasnik Srpske Pravoslavne  Crkve

Ukoričeni brojevi Glasnika Srpske Pravoslavne Crkve za 1965. godinu.
Glasnik Srpske Pravoslavne Crkve
Službeni list
Srpska Pravoslavna Crkva
Službeni glasnik
GLASNIK SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE, službeni list Srpske crkve koji izlazi od 1900.U početku je izlazio jednom, a potom dva puta mesečno. Uređivali su ga: prota Dobrosav Kovačević (1900–1905; 1/1907–3/1908), prota Stevan Veselinović (1905–1906) ...


Ukoričeni brojevi Glasnika Srpske Pravoslavne Crkve za 1965. godinu.
Srpska Pravoslavna Crkva
Službeni list

Dragiša VitoševićJa mislim drugačijeDragiša Vitošević (Bare, Gruža, 14. jun 1935 – Sisak, 4. avgust 1987) bio je srpski književni istoričar, teoretičar i kritičar, pripovedač i antologičar.Rodio se u gružanskom selu Bare (opština Knić). U Beogradu je završio Filološki fakultet (Grupa za jugoslovensku i svetsku književnost), na kome je, potom, magistrirao 1964. godine (rad "Smisao sličnosti u književnosti") i, 1973. godine, doktorirao s tezom „Srpsko pesništvo 1901 — 1914". Usavršavao se u Parizu, na Sorboni (od 1964. do 1967. godine) i Moskvi i Lenjingradu (1977 – 1978). Radio je kao naučni savetnik u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu od 1969. godine. Pokrenuo je i bio glavni i odgovorni urednik časopisa „Raskovnik“ (1968 – 1982) koji se bavio narodnim stvaralaštvom i kulturom sela. Časopis je posebno podržavao pokret pesnika seljaka i podsticao na sakupljanje nezabeleženih narodnih umotvorina, kojih je bilo veoma mnogo, jer je postojala zabluda da je Vuk Karadžić sve sakupio. Vitošević je oko časopisa okupio veliki broj pesnika i stvaralaca sa sela, ali i naučnika koji su se bavili etnologijom, sociologijom, jezikom i kulturološkim istraživanjima ruralne sredine. Iz tog kruga ponikla su mnoga docnije poznata srpska književna i naučna imena.

Ja mislim drugacije

Dragiša Vitošević
Ja mislim drugačije
Dragiša Vitošević (Bare, Gruža, 14. jun 1935 – Sisak, 4. avgust 1987) bio je srpski književni istoričar, teoretičar i kritičar, pripovedač i antologičar.
Rodio se u gružanskom selu Bare (opština Knić). U Beogradu je završio Filološki fakultet (Grupa za jugoslovensku i svetsku književnost), na kome je, potom, magistrirao 1964. godine (rad "Smisao sličnosti u književnosti") i, 1973. godine, doktorirao s tezom „Srpsko pesništvo 1901 — 1914". Usavršavao se u Parizu, na Sorboni (od 1964. do 1967. godine) i Moskvi i Lenjingradu (1977 – 1978). Radio je kao naučni savetnik u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu od 1969. godine. Pokrenuo je i bio glavni i odgovorni urednik časopisa „Raskovnik“ (1968 – 1982) koji se bavio narodnim stvaralaštvom i kulturom sela. Časopis je posebno podržavao pokret pesnika seljaka i podsticao na sakupljanje nezabeleženih narodnih umotvorina, kojih je bilo veoma mnogo, jer je postojala zabluda da je Vuk Karadžić sve sakupio. Vitošević je oko časopisa okupio veliki broj pesnika i stvaralaca sa sela, ali i naučnika koji su se bavili etnologijom, sociologijom, jezikom i kulturološkim istraživanjima ruralne sredine. Iz tog kruga ponikla su mnoga docnije poznata srpska književna i naučna imena.


Dragiša Vitošević bio je srpski književni istoričar, teoretičar i kritičar, pripovedač i antologičar
Ja mislim drugačije

Ja mislim drugačije

Autobiografski spisi i šest pisama DostojevskogFjodor Mihajlovič DostojevskiLjudmila Mihailović(prevod)Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Fёdor Mihaйlovič Dostoevskiй; 11. novembar 1821. – 9. februar 1881.) bio je ruski romanopisac, pisac kratkih priča, esejista i novinar. Književna dela Dostojevskog istražuju ljudsko stanje u problematičnoj političkoj, društvenoj i duhovnoj atmosferi Rusije 19. veka i bave se raznim filozofskim i religioznim temama. Njegovi najpriznatiji romani su Zločin i kazna (1866), Idiot (1869), Zli dusi (1872) i Braća Karamazovi (1880). Njegova novela Zapisi iz podzemlja iz 1864. smatra se jednim od prvih dela egzistencijalističke književnosti. Brojni književni kritičari ga smatraju jednim od najvećih romanopisaca u čitavoj svetskoj književnosti, jer se mnoga njegova dela smatraju remek-delima velikog uticaja.

Autobiografski spisi i pisma

Autobiografski spisi i šest pisama Dostojevskog
Fjodor Mihajlovič Dostojevski
Ljudmila Mihailović(prevod)
Fjodor Mihajlovič Dostojevski (rus. Fёdor Mihaйlovič Dostoevskiй; 11. novembar 1821. – 9. februar 1881.) bio je ruski romanopisac, pisac kratkih priča, esejista i novinar. Književna dela Dostojevskog istražuju ljudsko stanje u problematičnoj političkoj, društvenoj i duhovnoj atmosferi Rusije 19. veka i bave se raznim filozofskim i religioznim temama. Njegovi najpriznatiji romani su Zločin i kazna (1866), Idiot (1869), Zli dusi (1872) i Braća Karamazovi (1880). Njegova novela Zapisi iz podzemlja iz 1864. smatra se jednim od prvih dela egzistencijalističke književnosti. Brojni književni kritičari ga smatraju jednim od najvećih romanopisaca u čitavoj svetskoj književnosti, jer se mnoga njegova dela smatraju remek-delima velikog uticaja.


Dostojevski Autobiografski spisi i pisma stara knjiga antikvarne knjige dobra knjiga

Džejn OstinRazum i osećajnostRazum i osećajnost je prvi objavljen roman Džejn Ostin, izdat 1811. godine pod pseudonimom "Dama." Radnja ovog dela romantične beletristike, bolje poznate kao komedija naravi, odvija se u jugozapadnoj Engleskoj, Londonu i Kentu između 1792. i 1797. godine i opisuje život i ljubavi sestara Dašvud, Elinor i Merijen. Roman prati dvije mlade dame u njihov novi dom, skromnu kuću na imanju dalekih rođaka, gdje će doživjeti ljubav, romansu i tugu. Filozofsko razrešenje romana je dvosmisleno: čitalac mora sam odlučiti da li su se razum i osećajnost zaista sjedinili. Prvi obljavljeni roman Džejn Ostin, „Razum i osećajnost”, predstavlja savršeno zabavnu priču o snazi duha i ljubavi u čijem se centru nalaze dve sestre sasvim različitih naravi ­- Elinora i Marijana Dešvud.Marijana Dešvud se ponosi bogatstvom emotivnog sveta i snagom svojih osećanja, duboko prezirući materijalne interese i logiku praktičnog života. Ona zamera svojoj sestri Elinori što je suviše uzdržana, praktična i razumna. Ali već prva lična drama, obrt životne igre u kojoj se svako kali i stiče svoje pravo lice, prenuće Marijanu iz njene zablude i njenu složenu ličnost upotpuniti hrabrošću, iskustvom i razboritošću.

Razum i osecajnost

Džejn Ostin
Razum i osećajnost
Razum i osećajnost je prvi objavljen roman Džejn Ostin, izdat 1811. godine pod pseudonimom "Dama." Radnja ovog dela romantične beletristike, bolje poznate kao komedija naravi, odvija se u jugozapadnoj Engleskoj, Londonu i Kentu između 1792. i 1797. godine i opisuje život i ljubavi sestara Dašvud, Elinor i Merijen. Roman prati dvije mlade dame u njihov novi dom, skromnu kuću na imanju dalekih rođaka, gdje će doživjeti ljubav, romansu i tugu. Filozofsko razrešenje romana je dvosmisleno: čitalac mora sam odlučiti da li su se razum i osećajnost zaista sjedinili. 
Prvi obljavljeni roman Džejn Ostin, „Razum i osećajnost”, predstavlja savršeno zabavnu priču o snazi duha i ljubavi u čijem se centru nalaze dve sestre sasvim različitih naravi ­- Elinora i Marijana Dešvud.
Marijana Dešvud se ponosi bogatstvom emotivnog sveta i snagom svojih osećanja, duboko prezirući materijalne interese i logiku praktičnog života. Ona zamera svojoj sestri Elinori što je suviše uzdržana, praktična i razumna. Ali već prva lična drama, obrt životne igre u kojoj se svako kali i stiče svoje pravo lice, prenuće Marijanu iz njene zablude i njenu složenu ličnost upotpuniti hrabrošću, iskustvom i razboritošću.


Džejn Ostin
Razum i osećajnost
Razum i osećajnost je prvi objavljen roman Džejn Ostin, izdat 1811. godine pod pseudonimom "Dama."

STIV RIVS - STIVRIZ

Piše: Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja