A, opet, knjige se kupuju, Sajam knjiga je najposećenija javna manifestacija, svakoga dana izdaje se nešto novo. Trafike prodaju više knjiga nego novina. Apsurdna situacija. Sajam knjiga je posebna muka a ista priča kao i ova do sada. Gužva, gužva, što od ljudi, što od papira. Ima i nešto knjiga, doduše, najviše u antikvarnicama na spratu i kod malih izdavača u drugim halama. Dim pljeskavica najmanje smeta, naprotiv, taj osećaj je najbliži onome što bi nazvali savremena srpska književnost. Živimo u vremenu plitke poezije, providne proze i jeftinih pisaca. Kakav, bre, ''sajam kulture''? Čitav proces se svodi na to da će skribomani jurišati da zauzmu pozicije mediokritetima, a preko leđa malog broja pisaca. Veću umetničku, duhovnu i filozofsku vrednost, imaju one pljeskavice na ulazu od polovine tamo izloženih naslova. Još ako su začinjene, ne pitajte?! Važno je samo da pisanje bude politički i manjinski korektno, da bude bezlično i po vladajuće bitange bezopasno, i samo tako ima prođu kod mondijalističkih ''kultur-bund'' komesara, koji nam danas kroje kapu, a čije je mere uzela još Kominterna i koja se do dana današnjeg nije ponovo premeravala – mere nas istim merama i vagama, po istim pravilima, istim rečima Na Sajam dođete da budete viđeni, manje sami nešto da vidite. Na Sajam dođete da pokažete svoj novi imidž. Na Sajam dođete i slučajno, i na silu, i iz znatiželje, i da se nađete sa nekim. Ekskurzije iz unutrašnjosti dovlače desetine hiljada izgladnele i umorne dece, da lunjaju po halama, i da im isteruju zadnji dinar iz džepova za kartu, kako je o tome negde pisao Kapor. A većina njih zatim, tako iskeširana, čežnjivo gleda upravo pomenute tezge sa pljeskavicama i svi bi oni rado dali „sabrana dela“ Basare, Arsenijevića ili Vidojkovića, za jednu pljeskavicu od deset, sa lukom i hladnu koka-kolu. Najinteresantniji i meni najdraži su oni posetioci u pohabanim mantilima, zabrađeni, masnih šešira, što vuku veliku kožnu torbu ili drže ceger u rukama. Oni nemaju para da kupe knjige, a znali bi i te kako šta treba da kupe, a u torbama su im rukopisi, raskumbusani i prljavi, kucani na neispravnim pisaćim mašinama koje preskaču slova. Oni su tu u nadi da će neko pogledati njihovo delo. Niko, naravno, neće to da gleda, ni iz znatiželje. A, trebalo bi. Ima tu dobrih redova i strana, verovatno retko i ne mnogo, ali svakako više od onih koji se smeše sa plakata i bilborda sajmišta, a još više od onih koji bi trebalo da ocene ta dela i da ih eventualno objave. Kada bi svi posetioci Sajma knjiga u Beogradu pročitali samo po jednu knjigu godišnje, to bi bilo fenomenalno i mi bi smo kao nacija imali mnogo veće šanse da se izvučemo sa mesta na kojem se trenutno nalazimo. Bili bi smo mnogo bolji i pametniji. Pazite!!! - rekao sam: knjiga! Jer se na Sajmu danas najmanje prodaju knjige. Prodaje se razna roba, koja se svodi na isto: to su na papiru neka štampana slova, potom ukoričena. Ali, to nisu knjige. Ovako, Sajam mu dođe nešto kao Guča ili Egzit, vašar jedan, samo što se posetioci ne opijaju, niti drogiraju, neki samo dođu već pijani i drogirani, pa špaciraju kao na promenadi. Skoro svake godine idem na Sajam knjiga (mada se uvek posle njega zareknem da više neću ići) i još tamo nisam sa nekim vodio razgovor o knjigama i književnosti. O svemu: da! O umetnosti: ne! Čemu to?! Ajde da se nešto popije, kupi, nešto da izvadim troškove za štand i hotel, daću ti povoljno ovog Medakovića, uzmi Ćosića u pola cene, trenutno nemam da ti platim za tvoje knjige koje sam prodao, vidi onu komunjaru, vidi onoga sto partija je promenio, vidi onu tuca se sa državnim sekretarom, vidi onu viri joj ona stvar iz očiju. Obično mi se smuči, ne od priče već od mesta gde se priča vodi, pa sa prijateljima uteknem u kafanu. Kad, da vidiš tamo: pričaju ljudi o knjigama.

    
     A, opet, knjige se kupuju, Sajam knjiga je najposećenija javna manifestacija, svakoga dana izdaje se nešto novo. Trafike prodaju više knjiga nego novina. Apsurdna situacija. Sajam knjiga je posebna muka a ista priča kao i ova do sada.    Gužva, gužva, što od ljudi, što od papira. Ima i nešto knjiga, doduše, najviše u antikvarnicama na spratu i kod malih izdavača u drugim halama. Dim pljeskavica najmanje smeta, naprotiv, taj osećaj je najbliži onome što bi nazvali savremena srpska književnost.
      Živimo u vremenu plitke poezije, providne proze i jeftinih pisaca. Kakav, bre, ''sajam kulture''? Čitav proces se svodi na to da će skribomani jurišati da zauzmu pozicije mediokritetima, a preko leđa malog broja pisaca. Veću umetničku, duhovnu i filozofsku vrednost, imaju one pljeskavice na ulazu od polovine tamo izloženih naslova. Još ako su začinjene, ne pitajte?! Važno je samo da pisanje bude politički i manjinski korektno, da bude bezlično i po vladajuće bitange bezopasno, i samo tako ima prođu kod mondijalističkih ''kultur-bund'' komesara, koji nam danas kroje kapu, a čije je mere uzela još Kominterna i koja se do dana današnjeg nije ponovo premeravala – mere nas istim merama i vagama, po istim pravilima, istim rečima
     Na Sajam dođete da budete viđeni, manje sami nešto da vidite. Na Sajam dođete da pokažete svoj novi imidž. Na Sajam dođete i slučajno, i na silu, i iz znatiželje, i da se nađete sa nekim. Ekskurzije iz unutrašnjosti dovlače desetine hiljada izgladnele i umorne dece, da lunjaju po halama, i da im isteruju zadnji dinar iz džepova za kartu, kako je o tome negde pisao Kapor. A većina njih zatim, tako iskeširana, čežnjivo gleda upravo pomenute tezge sa pljeskavicama i svi bi oni rado dali „sabrana dela“ Basare, Arsenijevića ili Vidojkovića, za jednu pljeskavicu od deset, sa lukom i hladnu koka-kolu.
     Najinteresantniji i meni najdraži su oni posetioci u pohabanim mantilima, zabrađeni, masnih šešira, što vuku veliku kožnu torbu ili drže ceger u rukama. Oni nemaju para da kupe knjige, a znali bi i te kako šta treba da kupe, a u torbama su im rukopisi, raskumbusani i prljavi, kucani na neispravnim pisaćim mašinama koje preskaču slova. Oni su tu u nadi da će neko pogledati njihovo delo. Niko, naravno, neće to da gleda, ni iz znatiželje. A, trebalo bi. Ima tu dobrih redova i strana, verovatno retko i ne mnogo, ali svakako više od onih koji se smeše sa plakata i bilborda sajmišta, a još više od onih koji bi trebalo da ocene ta dela i da ih eventualno objave.
      Kada bi svi posetioci Sajma knjiga u Beogradu pročitali samo po jednu knjigu godišnje, to bi bilo fenomenalno i mi bi smo kao nacija imali mnogo veće šanse da se izvučemo sa mesta na kojem se trenutno nalazimo. Bili bi smo mnogo bolji i pametniji. Pazite!!! - rekao sam: knjiga! Jer se na Sajmu danas najmanje prodaju knjige. Prodaje se razna roba, koja se svodi na isto: to su na papiru neka štampana slova, potom ukoričena. Ali, to nisu knjige. Ovako, Sajam mu dođe nešto kao Guča ili Egzit, vašar jedan, samo što se posetioci ne opijaju, niti drogiraju, neki samo dođu već pijani i drogirani, pa špaciraju kao na promenadi.
     Skoro svake godine idem na Sajam knjiga (mada se uvek posle njega zareknem da više neću ići) i još tamo nisam sa nekim vodio razgovor o knjigama i književnosti. O svemu: da! O umetnosti: ne! Čemu to?! Ajde da se nešto popije, kupi, nešto da izvadim troškove za štand i hotel, daću ti povoljno ovog Medakovića, uzmi Ćosića u pola cene, trenutno nemam da ti platim za tvoje knjige koje sam prodao, vidi onu komunjaru, vidi onoga sto partija je promenio, vidi onu tuca se sa državnim sekretarom, vidi onu viri joj ona stvar iz očiju. Obično mi se smuči, ne od priče već od mesta gde se priča vodi, pa sa prijateljima uteknem u kafanu. Kad, da vidiš tamo: pričaju ljudi o knjigama.


SAJAM KNjIGA JOJ VIRI IZ OCIJU!

Igor M. Đurić
blog Igora Đurića
Sajam knjiga Beograd

SAJAM KNjIGA JOJ VIRI IZ OČIJU!

Grigorije BožovićPutopisiPriredio: Jordan RistićGrigorije Božović spada u red značajnijih srpskih međuratnih pisaca. Objavio je četrnaest knjiga, od kojih osam zbirki pripovedaka. Preostale čine putopisi, kraći zapisi o ljudima i krajevima, naknadno sabrani iz Politike, čiji je bio i stalni saradnik. Njegov književni opus obuhvata 180 pripovedaka i oko 440 putopisa od kojih su mnogi objavljeni i u „Politici“ u vreme kada je radio i kao reporter ovog dnevnog lista. Početak njegovog rada obeležen je zbirkom Iz Stare Srbije (1908), a kraj Pripovetkama (1940), u izdanju Srpske književne zadruge. 1935. godine izdao je zbirku pripovedaka Teška iskušenja a 1939. godine zbirku pripovedaka Pod zakonom – te dve zbirke, uz onu iz 1940, sadrže najvrednije Božovićeve pripovetke. Božovićeve pripovetke su tematski usredsređene na Staru Srbiju (najviše na Kosovo i Metohiju, jednim delom na Makedoniju, pre svega na Bitolj u kojem je službovao). Najznačajnije su: Čudni podvižnik, Mučnih dana, Tivaidska napast, Kad se carstva mijenjaju, Zlate iz Slatine, Njen sud i Oklopnik bez straha i mane.Iako se i danas vode polemike oko uloge Grigorija Božovića u događajima tokom Drugog svetskog rata, sud je nedvosmisleno tokom procesa rehabilitacije ustanovio da je Božović bio ličnost koja je nastojala da na prostorima sukoba zbliži pripadnike različitih verskih zajednica i različite narode, Srbe, Muslimane, Albance, pa i Bugare. Između ostalog u obrazloženju rehabilitacije se navodi da je bio angažovan i u nacionalnom radu, a da je iskustvo života u multinacionalnoj sredini, na Kosovu i Metohiji, pretočio u književna dela koja imaju neprocenjivu vrednost za proučavanje složenih multietničkih događanja na prostorima Stare i Južne Srbije.SADRŽAJ:KNJIGA TREĆA: Po Rasu, o Drenici, Uz Toplicu, Po Kosovu, Kroz Zaglušja, Među Muslimanima, Kroz Gornju Reku, Po Gornjem Pologu, Među Brsjacima, o Bihoru, Preko Crnih Brda, Po Maćedoniji, Među Mijacima, Dva dana po Gruži;KNJIGA ČETVRTA: Po Kosovu, Kroz izbornu jurnjavu, Od Kosova do Bačke, Po Krajištu, Po Rugovskoj klisuri i Metohiji, Po Gnjilanskom kraju, Po Starom Vlahu, Uz Lim, Po postojbini Muja i Alila, Kroz Levač, Po Staroj Srbiji, O znamenitim mestima;KNJIGA PETA: Pisma iz Crne Gore, Krajina Lazara Sočice, Niz Drobnjake, Nekadašwa tromeđa, S one strane Tare, Uzgredni utisci, Po Bosni, Usnkom dolinom, Dalmatinska dolina, Ispod Dinare i Velebita, Po Bosanskoj Krajini,;KNJIGA ŠESTA: Kroz Bresjačke strane; Kroz kraj Ljutice, Krilatice i Dejanovića, Po Olioverovoj Despotovini, Po postojbini Jovana Babunskog, Današwe Kumanovo i okolina, Kroz Marijovo, Prilep i okolina, Po Debarskim Debrima, S puta po Pelagoniji, Znamenita mesta i ličnosti u Makedoniji.

Putopisi

Grigorije Božović
Putopisi
Priredio: Jordan Ristić
Grigorije Božović spada u red značajnijih srpskih međuratnih pisaca. Objavio je četrnaest knjiga, od kojih osam zbirki pripovedaka. Preostale čine putopisi, kraći zapisi o ljudima i krajevima, naknadno sabrani iz Politike, čiji je bio i stalni saradnik. Njegov književni opus obuhvata 180 pripovedaka i oko 440 putopisa od kojih su mnogi objavljeni i u „Politici“ u vreme kada je radio i kao reporter ovog dnevnog lista. Početak njegovog rada obeležen je zbirkom Iz Stare Srbije (1908), a kraj Pripovetkama (1940), u izdanju Srpske književne zadruge. 1935. godine izdao je zbirku pripovedaka Teška iskušenja a 1939. godine zbirku pripovedaka Pod zakonom – te dve zbirke, uz onu iz 1940, sadrže najvrednije Božovićeve pripovetke. Božovićeve pripovetke su tematski usredsređene na Staru Srbiju (najviše na Kosovo i Metohiju, jednim delom na Makedoniju, pre svega na Bitolj u kojem je službovao). Najznačajnije su: Čudni podvižnik, Mučnih dana, Tivaidska napast, Kad se carstva mijenjaju, Zlate iz Slatine, Njen sud i Oklopnik bez straha i mane.
Iako se i danas vode polemike oko uloge Grigorija Božovića u događajima tokom Drugog svetskog rata, sud je nedvosmisleno tokom procesa rehabilitacije ustanovio da je Božović bio ličnost koja je nastojala da na prostorima sukoba zbliži pripadnike različitih verskih zajednica i različite narode, Srbe, Muslimane, Albance, pa i Bugare. Između ostalog u obrazloženju rehabilitacije se navodi da je bio angažovan i u nacionalnom radu, a da je iskustvo života u multinacionalnoj sredini, na Kosovu i Metohiji, pretočio u književna dela koja imaju neprocenjivu vrednost za proučavanje složenih multietničkih događanja na prostorima Stare i Južne Srbije.
SADRŽAJ:
KNJIGA TREĆA:   Po Rasu, o Drenici, Uz Toplicu, Po Kosovu, Kroz Zaglušja, Među Muslimanima, Kroz Gornju Reku, Po Gornjem Pologu, Među Brsjacima, o Bihoru, Preko Crnih Brda, Po Maćedoniji, Među Mijacima, Dva dana po Gruži;
KNJIGA ČETVRTA: Po Kosovu, Kroz izbornu jurnjavu, Od Kosova do Bačke, Po Krajištu, Po Rugovskoj klisuri i Metohiji, Po Gnjilanskom kraju, Po Starom Vlahu, Uz Lim, Po postojbini Muja i Alila, Kroz Levač, Po Staroj Srbiji, O znamenitim mestima;
KNJIGA PETA: Pisma iz Crne Gore,  Krajina Lazara Sočice, Niz Drobnjake, Nekadašwa tromeđa, S one strane Tare, Uzgredni utisci, Po Bosni, Usnkom dolinom, Dalmatinska dolina, Ispod Dinare i Velebita, Po Bosanskoj Krajini,;
KNJIGA ŠESTA: Kroz Bresjačke strane; Kroz kraj Ljutice, Krilatice i  Dejanovića, Po Olioverovoj Despotovini, Po postojbini Jovana Babunskog, Današwe Kumanovo i okolina, Kroz Marijovo, Prilep i okolina, Po Debarskim Debrima, S puta po Pelagoniji, Znamenita mesta i ličnosti u Makedoniji.


Grigorije Božović
Putopisi
Priredio: Jordan Ristić


Sergej Jesenjin Lirika (1924-1925)Celokupna dela, knjiga 2*Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergéй Aleksándrovič Esénin; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže moj, do viđenja.Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.

Lirika (1924-1925)

Sergej Jesenjin 
Lirika (1924-1925)
Celokupna dela, knjiga 2
*
Sergej Aleksandrovič Jesenjin (rus. Sergéй Aleksándrovič Esénin; Konstantinovo, 3. oktobar 1895 — Lenjingrad, 28. decembar 1925) je bio ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.
Najpoznatije pesme Jesenjina su: Pesma o keruši, Ispovest mangupa, Molitva za umrle, Pismo majci, Kafanska Moskva i Do viđenja, druže moj, do viđenja.
Jesenjin važi za jednog od najboljih i ujedno najomiljenijih pesnika Rusije. Zbog porekla sa sela, on je sebe smatrao „pesnikom sela“, i u mnogim svojim delima bavio se životom na selu.


Sergej Jesenjin , Lirika (1924-1925)  ruski pesnik, pripadnik književnog pravca imažinizma.

Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.Izvor: Vikipedija&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude?&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!Piše: Igor Đurić

Psece godine I-II

Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.
Izvor: Vikipedija
         
Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude? 
   Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.
Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.
Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.
„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)
Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.
Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.
Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.
Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.
Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!
Piše: Igor Đurić


nobelova nagrada Ginter Gras nacizam Nemačka fašizam Drugi svetski rat Adolf Hitler

Pseće godine I-II

Miroslav Pantić Iz književne prošlostiStudije i oglediSadržajDubrovačko pozorište Držićevog dobaPoetika Marina DržićaNalješkovićeva komedija "arecitana u Mara Klaričića na piru"Petar Zoranić i naša narodna književnostJugoslovenska književnost i usmena (narodna) književnost od XV do XVIII vekaKnez Lazar i Kosovska bitka u staroj književnosti Dubrovnika i Boke KotorskeStara dubrovačka maskerata "Tržnicam""Dubravka" Dživa GundulićaDubrovačko pozorište sedamnaestoga vekaBeleške uz staru dubrovačku komediju "Jerko Škripalo"Dubrovački pesnik Antun GleđevićNovopazarski zapisi Dubrovčanina Sima Budmanija iz 1734. godineSolarić, Kreljanović, ApendiniPogovor

Iz knjizevne proslosti

Miroslav Pantić  
Iz književne prošlosti
Studije i ogledi
Sadržaj
Dubrovačko pozorište Držićevog doba
Poetika Marina Držića
Nalješkovićeva komedija "arecitana u Mara Klaričića na piru"
Petar Zoranić i naša narodna književnost
Jugoslovenska književnost i usmena (narodna) književnost od XV do XVIII veka
Knez Lazar i Kosovska bitka u staroj književnosti Dubrovnika i Boke Kotorske
Stara dubrovačka maskerata "Tržnicam"
"Dubravka" Dživa Gundulića
Dubrovačko pozorište sedamnaestoga veka
Beleške uz staru dubrovačku komediju "Jerko Škripalo"
Dubrovački pesnik Antun Gleđević
Novopazarski zapisi Dubrovčanina Sima Budmanija iz 1734. godine
Solarić, Kreljanović, Apendini
Pogovor



Miroslav Pantić Iz književne prošlosti polovna knjiga polovne knjige

Iz književne prošlosti

Borisav Čeliković Naselja srpskih zemaljaNaselja srpskih zemalja, prva knjiga edicije „Koreni“, koju je, u saradnji sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti pokrenuo Službeni glasnik, posvećena je delu Jovana Cvijića, oca srpske antropogeografije.saizdavaštvo sa SANU, drugo izdanje, 2022, 16,5 h 23,4 cm, 812 str., tvrdi povez, ćirilica,U Čelikovićev izbor uvršten je i Cvijićev izveštaj Srpskoj kraljevskoj akademiji iz 1906. godine, sa pregledom rezultata rada na projektu i problema sa kojima se susreću njegovi saradnici, kao i etnografska studija „Uputstva za istraživanje naroda i narodnog života“ Cvijićevog učenika i najbližeg saradnika Jovana Erdeljanovića.Među velikim brojem članaka napisanih o Cvijićevim antropogeografskim radovima, Čeliković je izdvojio „Cvijićevu antropogeografsku školu“ Milenka S. Filipovića i „Rad Jovana Cvijića na proučavanju etnopsihičkih osobina Srbije“ Petra Vlahovića.S A D R Ž A J:- Antropogeografski problemi Balkanskoga poluostrva (Jovan Cvijić)- Prilozi za studiju antropogeografski problemi Balkanskog poluostrva (Jovan Cvijić)- Metanastazička kretanja, njihovi uzroci i posledice (Jovan Cvijić)- Psihičke osobine Južnih Slovena (Jovan Cvijić)- Naselja srpskih zemalja (Jovan Cvijić)- Uputstva za ispitivanje naroda i narodnog života (Jovan Erdeljanović)- Cvijićeva antropogeografska škola (Milenko S. Filipović)- Rad Jovana Cvijića na proučavanju etnopsihičkih osobina stanovništva Srbije (Petar Vlahović)- Bibliografija srpskog etnografskog zbornika (Borisav Čeliković)

Naselja srpskih zemalja

Borisav Čeliković Naselja srpskih zemalja
Naselja srpskih zemalja, prva knjiga edicije „Koreni“, koju je, u saradnji sa Srpskom akademijom nauka i umetnosti pokrenuo Službeni glasnik, posvećena je delu Jovana Cvijića, oca srpske antropogeografije.
saizdavaštvo sa SANU, drugo izdanje, 2022, 16,5 h 23,4 cm, 812 str., tvrdi povez, ćirilica,
U Čelikovićev izbor uvršten je i Cvijićev izveštaj Srpskoj kraljevskoj akademiji iz 1906. godine, sa pregledom rezultata rada na projektu i problema sa kojima se susreću njegovi saradnici, kao i etnografska studija „Uputstva za istraživanje naroda i narodnog života“ Cvijićevog učenika i najbližeg saradnika Jovana Erdeljanovića.
Među velikim brojem članaka napisanih o Cvijićevim antropogeografskim radovima, Čeliković je izdvojio „Cvijićevu antropogeografsku školu“ Milenka S. Filipovića i „Rad Jovana Cvijića na proučavanju etnopsihičkih osobina Srbije“ Petra Vlahovića.
S A D R Ž A J:
- Antropogeografski problemi Balkanskoga poluostrva (Jovan Cvijić)
- Prilozi za studiju antropogeografski problemi Balkanskog poluostrva (Jovan Cvijić)
- Metanastazička kretanja, njihovi uzroci i posledice (Jovan Cvijić)
- Psihičke osobine Južnih Slovena (Jovan Cvijić)
- Naselja srpskih zemalja (Jovan Cvijić)
- Uputstva za ispitivanje naroda i narodnog života (Jovan Erdeljanović)
- Cvijićeva antropogeografska škola (Milenko S. Filipović)
- Rad Jovana Cvijića na proučavanju etnopsihičkih osobina stanovništva Srbije (Petar Vlahović)
- Bibliografija srpskog etnografskog zbornika (Borisav Čeliković)


Borisav Čeliković Naselja srpskih zemalja Jovan Cvijić Jovan Erdeljanović Milneko S. Filipović Petar Vlahović

Erik Van LustbaderNULA*Iako je američki slikar Michael Doss školovan na drevnim načinima ratnika, on vodi miran život. Sve dok tragična smrt njegova oca ne rasplamsa ratnički duh u njegovoj krvi koji se neće ugasiti dok ne otkrije tajnu zagonetnog života svog oca. Njegovo ga putovanje gura u opasno podzemlje, gdje se nalazi u smrtonosnoj borbi sa zlokobnom japanskom organizacijom koja želi uništiti Sjedinjene Države kroz globalni ekonomski kaos. Doss je zarobljen. Njegova jedina šansa za preživljavanje je konačna konfrontacija, licem u lice, s podlim ubojicom iza svega - Nula.

NULA

Erik Van Lustbader
NULA
*
Iako je američki slikar Michael Doss školovan na drevnim načinima ratnika, on vodi miran život. Sve dok tragična smrt njegova oca ne rasplamsa ratnički duh u njegovoj krvi koji se neće ugasiti dok ne otkrije tajnu zagonetnog života svog oca. Njegovo ga putovanje gura u opasno podzemlje, gdje se nalazi u smrtonosnoj borbi sa zlokobnom japanskom organizacijom koja želi uništiti Sjedinjene Države kroz globalni ekonomski kaos. Doss je zarobljen. Njegova jedina šansa za preživljavanje je konačna konfrontacija, licem u lice, s podlim ubojicom iza svega - Nula.


Fridrih EngelsDijalektika prirodeKroz čitav svoj život Marx i Engels pažljivo su pratili razvitak prirodnih nauka. Filozofski uopćavali njihove rezultate 1 orvjetljavali ih s gledišta teorije dijalektičkog materijalizma. Pitanja teoretske prirodne nauke zauzimaju vidno mjesto u ako važnom djelu marksističke literature kao sto je Engelsov Anti-Dühringe… u kojem su opsežno izloženi sastavni dijelovi marksističke teorije. Mnogobrojne opaske o problemima prirod nih nauka nalazimo u čitavom nizu drugih Marxovih i Engelsovih djela. Među njima i u glavnom Marxovom djelu – Kapitalu.Pitanjima prirodnih nauka posvećena je također velika pažnja u korespondenciji Marxa i Engelsa. Ali najopsežnije su razrađena pitanja koja se tiču svih važnijih grana prirodnih nauka i matematike u Dijalektici prirode, nedovršenom, ali po bogatstvu misli izvanrednom Engelsovom djelu, na kojem je Engels radio tijesno povezan s Marxom.Iz korespondencije s Marxom vidi se da je Engels već godine 1873 odlučio da napiše veće djelo o dijalektici u prirodi. U pismu od 30. maja 1873. Engels saopćava Marxu svoje misli o prirodnim naukama. Tu je on već formulirao tri centralne ideje svoje Dijalektike prirode:1) nerazdvojivost materije i kretanja (kretanje kao oblik postojanja materije);2) kvalitativne razlike oblika kretanja i različite nauke koje ih proučavaju (mehanika fizika kemija biologija);3) dijalektički prijelaz jednog oblika kretanja u drugi i, u skladu s tim, jedne nauke u drugu Pismo završava primjedbom da je za razrađivanje tih misli po trebno mnogo vremena«.Sadržaj ovog pisma gotovo je identičan s jednim od fragmenata koji ulaze u Dijalektiku prirode…

Dijalektika prirode

Fridrih Engels
Dijalektika prirode
Kroz čitav svoj život Marx i Engels pažljivo su pratili razvitak prirodnih nauka. Filozofski uopćavali njihove rezultate 1 orvjetljavali ih s gledišta teorije dijalektičkog materijalizma. Pitanja teoretske prirodne nauke zauzimaju vidno mjesto u ako važnom djelu marksističke literature kao sto je Engelsov Anti-Dühringe… u kojem su opsežno izloženi sastavni dijelovi marksističke teorije. Mnogobrojne opaske o problemima prirod nih nauka nalazimo u čitavom nizu drugih Marxovih i Engelsovih djela. Među njima i u glavnom Marxovom djelu – Kapitalu.
Pitanjima prirodnih nauka posvećena je također velika pažnja u korespondenciji Marxa i Engelsa. Ali najopsežnije su razrađena pitanja koja se tiču svih važnijih grana prirodnih nauka i matematike u Dijalektici prirode, nedovršenom, ali po bogatstvu misli izvanrednom Engelsovom djelu, na kojem je Engels radio tijesno povezan s Marxom.
Iz korespondencije s Marxom vidi se da je Engels već godine 1873 odlučio da napiše veće djelo o dijalektici u prirodi. U pismu od 30. maja 1873. Engels saopćava Marxu svoje misli o prirodnim naukama. Tu je on već formulirao tri centralne ideje svoje Dijalektike prirode:
1) nerazdvojivost materije i kretanja (kretanje kao oblik postojanja materije);
2) kvalitativne razlike oblika kretanja i različite nauke koje ih proučavaju (mehanika fizika kemija biologija);
3) dijalektički prijelaz jednog oblika kretanja u drugi i, u skladu s tim, jedne nauke u drugu Pismo završava primjedbom da je za razrađivanje tih misli po trebno mnogo vremena«.
Sadržaj ovog pisma gotovo je identičan s jednim od fragmenata koji ulaze u Dijalektiku prirode…


SAJAM KNjIGA JOJ VIRI IZ OČIJU!

Igor M. Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja