A, opet, knjige se kupuju, Sajam knjiga je najposećenija javna manifestacija, svakoga dana izdaje se nešto novo. Trafike prodaju više knjiga nego novina. Apsurdna situacija. Sajam knjiga je posebna muka a ista priča kao i ova do sada. Gužva, gužva, što od ljudi, što od papira. Ima i nešto knjiga, doduše, najviše u antikvarnicama na spratu i kod malih izdavača u drugim halama. Dim pljeskavica najmanje smeta, naprotiv, taj osećaj je najbliži onome što bi nazvali savremena srpska književnost. Živimo u vremenu plitke poezije, providne proze i jeftinih pisaca. Kakav, bre, ''sajam kulture''? Čitav proces se svodi na to da će skribomani jurišati da zauzmu pozicije mediokritetima, a preko leđa malog broja pisaca. Veću umetničku, duhovnu i filozofsku vrednost, imaju one pljeskavice na ulazu od polovine tamo izloženih naslova. Još ako su začinjene, ne pitajte?! Važno je samo da pisanje bude politički i manjinski korektno, da bude bezlično i po vladajuće bitange bezopasno, i samo tako ima prođu kod mondijalističkih ''kultur-bund'' komesara, koji nam danas kroje kapu, a čije je mere uzela još Kominterna i koja se do dana današnjeg nije ponovo premeravala – mere nas istim merama i vagama, po istim pravilima, istim rečima Na Sajam dođete da budete viđeni, manje sami nešto da vidite. Na Sajam dođete da pokažete svoj novi imidž. Na Sajam dođete i slučajno, i na silu, i iz znatiželje, i da se nađete sa nekim. Ekskurzije iz unutrašnjosti dovlače desetine hiljada izgladnele i umorne dece, da lunjaju po halama, i da im isteruju zadnji dinar iz džepova za kartu, kako je o tome negde pisao Kapor. A većina njih zatim, tako iskeširana, čežnjivo gleda upravo pomenute tezge sa pljeskavicama i svi bi oni rado dali „sabrana dela“ Basare, Arsenijevića ili Vidojkovića, za jednu pljeskavicu od deset, sa lukom i hladnu koka-kolu. Najinteresantniji i meni najdraži su oni posetioci u pohabanim mantilima, zabrađeni, masnih šešira, što vuku veliku kožnu torbu ili drže ceger u rukama. Oni nemaju para da kupe knjige, a znali bi i te kako šta treba da kupe, a u torbama su im rukopisi, raskumbusani i prljavi, kucani na neispravnim pisaćim mašinama koje preskaču slova. Oni su tu u nadi da će neko pogledati njihovo delo. Niko, naravno, neće to da gleda, ni iz znatiželje. A, trebalo bi. Ima tu dobrih redova i strana, verovatno retko i ne mnogo, ali svakako više od onih koji se smeše sa plakata i bilborda sajmišta, a još više od onih koji bi trebalo da ocene ta dela i da ih eventualno objave. Kada bi svi posetioci Sajma knjiga u Beogradu pročitali samo po jednu knjigu godišnje, to bi bilo fenomenalno i mi bi smo kao nacija imali mnogo veće šanse da se izvučemo sa mesta na kojem se trenutno nalazimo. Bili bi smo mnogo bolji i pametniji. Pazite!!! - rekao sam: knjiga! Jer se na Sajmu danas najmanje prodaju knjige. Prodaje se razna roba, koja se svodi na isto: to su na papiru neka štampana slova, potom ukoričena. Ali, to nisu knjige. Ovako, Sajam mu dođe nešto kao Guča ili Egzit, vašar jedan, samo što se posetioci ne opijaju, niti drogiraju, neki samo dođu već pijani i drogirani, pa špaciraju kao na promenadi. Skoro svake godine idem na Sajam knjiga (mada se uvek posle njega zareknem da više neću ići) i još tamo nisam sa nekim vodio razgovor o knjigama i književnosti. O svemu: da! O umetnosti: ne! Čemu to?! Ajde da se nešto popije, kupi, nešto da izvadim troškove za štand i hotel, daću ti povoljno ovog Medakovića, uzmi Ćosića u pola cene, trenutno nemam da ti platim za tvoje knjige koje sam prodao, vidi onu komunjaru, vidi onoga sto partija je promenio, vidi onu tuca se sa državnim sekretarom, vidi onu viri joj ona stvar iz očiju. Obično mi se smuči, ne od priče već od mesta gde se priča vodi, pa sa prijateljima uteknem u kafanu. Kad, da vidiš tamo: pričaju ljudi o knjigama.

    
     A, opet, knjige se kupuju, Sajam knjiga je najposećenija javna manifestacija, svakoga dana izdaje se nešto novo. Trafike prodaju više knjiga nego novina. Apsurdna situacija. Sajam knjiga je posebna muka a ista priča kao i ova do sada.    Gužva, gužva, što od ljudi, što od papira. Ima i nešto knjiga, doduše, najviše u antikvarnicama na spratu i kod malih izdavača u drugim halama. Dim pljeskavica najmanje smeta, naprotiv, taj osećaj je najbliži onome što bi nazvali savremena srpska književnost.
      Živimo u vremenu plitke poezije, providne proze i jeftinih pisaca. Kakav, bre, ''sajam kulture''? Čitav proces se svodi na to da će skribomani jurišati da zauzmu pozicije mediokritetima, a preko leđa malog broja pisaca. Veću umetničku, duhovnu i filozofsku vrednost, imaju one pljeskavice na ulazu od polovine tamo izloženih naslova. Još ako su začinjene, ne pitajte?! Važno je samo da pisanje bude politički i manjinski korektno, da bude bezlično i po vladajuće bitange bezopasno, i samo tako ima prođu kod mondijalističkih ''kultur-bund'' komesara, koji nam danas kroje kapu, a čije je mere uzela još Kominterna i koja se do dana današnjeg nije ponovo premeravala – mere nas istim merama i vagama, po istim pravilima, istim rečima
     Na Sajam dođete da budete viđeni, manje sami nešto da vidite. Na Sajam dođete da pokažete svoj novi imidž. Na Sajam dođete i slučajno, i na silu, i iz znatiželje, i da se nađete sa nekim. Ekskurzije iz unutrašnjosti dovlače desetine hiljada izgladnele i umorne dece, da lunjaju po halama, i da im isteruju zadnji dinar iz džepova za kartu, kako je o tome negde pisao Kapor. A većina njih zatim, tako iskeširana, čežnjivo gleda upravo pomenute tezge sa pljeskavicama i svi bi oni rado dali „sabrana dela“ Basare, Arsenijevića ili Vidojkovića, za jednu pljeskavicu od deset, sa lukom i hladnu koka-kolu.
     Najinteresantniji i meni najdraži su oni posetioci u pohabanim mantilima, zabrađeni, masnih šešira, što vuku veliku kožnu torbu ili drže ceger u rukama. Oni nemaju para da kupe knjige, a znali bi i te kako šta treba da kupe, a u torbama su im rukopisi, raskumbusani i prljavi, kucani na neispravnim pisaćim mašinama koje preskaču slova. Oni su tu u nadi da će neko pogledati njihovo delo. Niko, naravno, neće to da gleda, ni iz znatiželje. A, trebalo bi. Ima tu dobrih redova i strana, verovatno retko i ne mnogo, ali svakako više od onih koji se smeše sa plakata i bilborda sajmišta, a još više od onih koji bi trebalo da ocene ta dela i da ih eventualno objave.
      Kada bi svi posetioci Sajma knjiga u Beogradu pročitali samo po jednu knjigu godišnje, to bi bilo fenomenalno i mi bi smo kao nacija imali mnogo veće šanse da se izvučemo sa mesta na kojem se trenutno nalazimo. Bili bi smo mnogo bolji i pametniji. Pazite!!! - rekao sam: knjiga! Jer se na Sajmu danas najmanje prodaju knjige. Prodaje se razna roba, koja se svodi na isto: to su na papiru neka štampana slova, potom ukoričena. Ali, to nisu knjige. Ovako, Sajam mu dođe nešto kao Guča ili Egzit, vašar jedan, samo što se posetioci ne opijaju, niti drogiraju, neki samo dođu već pijani i drogirani, pa špaciraju kao na promenadi.
     Skoro svake godine idem na Sajam knjiga (mada se uvek posle njega zareknem da više neću ići) i još tamo nisam sa nekim vodio razgovor o knjigama i književnosti. O svemu: da! O umetnosti: ne! Čemu to?! Ajde da se nešto popije, kupi, nešto da izvadim troškove za štand i hotel, daću ti povoljno ovog Medakovića, uzmi Ćosića u pola cene, trenutno nemam da ti platim za tvoje knjige koje sam prodao, vidi onu komunjaru, vidi onoga sto partija je promenio, vidi onu tuca se sa državnim sekretarom, vidi onu viri joj ona stvar iz očiju. Obično mi se smuči, ne od priče već od mesta gde se priča vodi, pa sa prijateljima uteknem u kafanu. Kad, da vidiš tamo: pričaju ljudi o knjigama.


SAJAM KNjIGA JOJ VIRI IZ OCIJU!

Igor M. Đurić
blog Igora Đurića
Sajam knjiga Beograd

SAJAM KNjIGA JOJ VIRI IZ OČIJU!

South Kensington fine printed books and manuscripts including illustrated and private press books;29.november 2006<pre class="ql-syntax" spellcheck="false">Fino štampane knjige i rukopisi Južnog Kengstona, uključujući ilustrovane i privatne knjige za štampu.
</pre>

CHRISTIE'S catalog 2006

South Kensington fine printed books and manuscripts including illustrated and private press books;
29.november 2006
Fino štampane knjige i rukopisi Južnog Kengstona, uključujući ilustrovane i privatne knjige za štampu.


<h3>Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Knj. 2, Bogoljub-Vražogrnci</h3>priredila Srpska akademija nauka i umetnosti Institut za srpskohrvatski jezik Beograd, 1962.29 cm, 800 str.tvrdi povez, ćirilica

 Recnik srpskohrvatskog knjizevnog i narodnog jezika

Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Knj. 2, Bogoljub-Vražogrnci
priredila Srpska akademija nauka i umetnosti

Institut za srpskohrvatski jezik Beograd, 1962.
29 cm, 800 str.
tvrdi povez, ćirilica


 Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika

Marin DržićPiesni Marina DarxichiaPesmePiesni Marina Darxichia viedno stavgliene smnosim drvsim liepim stvarmiManji formattvrd povezodlično očuvanaPretisak iz 1551 god VenecijaPIENSI GLIVVENETIRENANOVELA OD STANZA

Piesni Marina Darxichia

Marin Držić
Piesni Marina Darxichia
Pesme
Piesni Marina Darxichia viedno stavgliene smnosim drvsim liepim stvarmi
Manji format
tvrd povez
odlično očuvana
Pretisak iz 1551 god Venecija
PIENSI GLIVVENE
TIRENA
NOVELA OD STANZA


Marin Držić
Pesme
Piesni Marina Darxichia
FOTOTIPSKO IZDANJE

ILUSTROVANA ENCIKLOPEDIJA PIŠTOLJA I REVOLVERA SVETARadmilo LekovićMiroslav StojanovićBATABeograd, 1990.Tvrd povez, veliki format 23×33 cmLatinica, 173 straneBogato ilustrovano na kvalitetnom papiruSadržaj:– Predgovor– Prvi pištolji sa tabanom na kolo i tabanom na kremen– Pištolji sa tabanom na kapislu (perkusioni pištolji)– Revolveri sa kapislom (udarači)– Revolveri sa mecima– Automatski pištolji– Novo doba

Enciklopedija pistolja i revolvera

ILUSTROVANA ENCIKLOPEDIJA PIŠTOLJA I REVOLVERA SVETA
Radmilo Leković
Miroslav Stojanović
BATA
Beograd, 1990.
Tvrd povez, veliki format 23×33 cm
Latinica, 173 strane
Bogato ilustrovano na kvalitetnom papiru
Sadržaj:
– Predgovor
– Prvi pištolji sa tabanom na kolo i tabanom na kremen
– Pištolji sa tabanom na kapislu (perkusioni pištolji)
– Revolveri sa kapislom (udarači)
– Revolveri sa mecima
– Automatski pištolji
– Novo doba


Ilustrovana enciklopedija pištolja i revolvera pištojl revolver magnum bereta luger colt walther cz

Enciklopedija pištolja i revolvera

Pesme Branka Radičevića sa siluetama Branka Radulovića.Muzej grada Novog Sada 1984. godine.Predgovor Mina Vukomanović Karadžić.Devojka na studencuPutnik na urankuPutnik i ticaNoć pa noćCic!Sretan pastirSlatka misliVragolijeNuto jada...UkorJedna dragaŽeljaKletvaTuga i opomenaMini Karadžić u spomenicuKad mladijah umretiĐački rastanak

Pesme

Pesme Branka Radičevića sa siluetama Branka Radulovića.
Muzej grada Novog Sada 1984. godine.
Predgovor Mina Vukomanović Karadžić.
Devojka na studencu
Putnik na uranku
Putnik i tica
Noć pa noć
Cic!
Sretan pastir
Slatka misli
Vragolije
Nuto jada...
Ukor
Jedna draga
Želja
Kletva
Tuga i opomena
Mini Karadžić u spomenicu
Kad mladijah umreti
Đački rastanak


Pesme Branka Radičevića sa siluetama Branka Radulovića.
Muzej grada Novog Sada 1984. godine.
Predgovor Mina Vukomanović Karadžić.

Romantično boemska SkadarlijaKosta DimitrijevićRo­đen je 1933. u Be­o­gra­du. Pro­fe­sor. Pri­po­ve­dač, ro­man­si­jer, ese­ji­sta, li­kov­ni kri­ti­čar, dram­ski pi­sac, pu­to­pi­sac. Vi­še pu­ta na­gra­đi­van. Knji­ge su mu pre­vo­đe­ne na fran­cu­ski, en­gle­ski, ita­li­jan­ski i polj­ski je­zik. Sa­ra­đi­vao sa pre­ko sto­ti­nu do­ma­ćih li­sto­va i ča­so­pi­sa. Ob­ja­vlje­ne knji­ge: Vožd Ka­ra­đor­đe (1971), Ju­na­ci Srp­ske tri­lo­gi­je go­vo­re (1971), Vuk i knez (1972), Na­rod­ni umet­ni­ci Ju­go­sla­vi­je (1976), Raz­go­vo­ri i ću­ta­nja Iva An­dri­ća (1975), Be­o­gra­đan­ka (1983), Se­dam pri­ča o be­lom gra­du (1986), Ka­zi­va­nja Jan­ka Bra­ši­ća, Ro­man­tič­no-bo­em­ska Ska­dar­li­ja, Ni­ko­la Te­sla – srp­ski ge­ni­je (1994), Sta­ro­be­o­grad­ska hro­ni­ka (2001), Ubi­je­ni pe­snik (2002).*Skadarlija je tokom XIX i XX veka imala desetinu poznatih kafana, čiji je život bio vezan za najznačajnija imena dramskih umetnika, kompozitora, slikara, kao i predstavnika ostalih profesija o kojima je reč u ovoj knjizi. Svi oni su bili srcem i dušom odani prvrženici skadarlijske boemije."Ako je Pariz prestonica sveta, Monmartr je prestonica Pariza;ako je Beograd raskrsnica svetskih puteva Skadarlija je njegova duša"Kosta Dimitrijević "Skadarlija je nezaboravna, najlepša priča starog Beograda. Ona stara, romantično-boemska Skadarlija iz albuma uspomena daruje nam mnoge zanimljive priče i anegdote o našim i svetskim umetnicima, koji su isticali da su tamo "svoje najlepše dane - proživeli noću!" Njen najznamenitiji stanovnik, velikan srpskog pesništva i slikarstva Đura Jakšić, često je u kafani Tri šešira, pri veselju među okupljenom boemijom, isticao nestašnu poruku: "Još dim jedan, jednu čašu,Jedna pesma, jedna seka!P' onda zbogom, tamburašu!Zbogom, krčmo, zanaveka!" Skadarlija, u centru, srcu Beograda, više od veka pronosi slavu starobeogradske boemije, zapravo njenih privrženika, koji su odavno zastupljeni u istoriji srpske literature i ušli u školske čitanke, u enciklopedije ili leksikone. Zajedno sa književnicima oživljavanju skadarlijskih legendi doprineli su popularni glumci, poput nezaboravnog Čiča Ilije, koji je ispijajući omiljene krigle piva kod Tri šešira ili Dva jelena, u kasnim satima držeći okupljenim gostima "slovo" voleo da se priseti ranijih dana:“Skadarlijo, ljubavi moja, gde su stari prijatelji? Dorćole, u njenom komšiluku, detinjstvo moje, danas te više ne prepoznajem... Nema više uzanih ulica i ćepenaka, nema prostranih bašti i poljana – sve je progutala ala što je zovu civilizacija... Danas, ničega nema, sve je bezbojno, osim naše Skadarlije!... Od nekadašnjih bašta, demirli-pendžera, doksata, krivudavih sokaka i ćepenaka - ostadoše samo puste i prazne ulice. A jedino je uvek puna i vesela moja Skadarlija! Kao čuveni pivopija dižem ovu kriglu sa željom da poživi dok je sveta i veka!...” Skadarlija, kao sećanje na ranija vremena, pored svog najznačajnijeg spomenika - obnovljene Kuće Đure Jakšića i starih kafana Tri šešira, Dva jelena kao i svog imenjaka - restorana Skadarlija, tvrdoglavo je zadržala osvetljenu fenjerima, drevnu, džombastu "tursku kaldrmu", kojoj čuveni tvorac Orfeuma Brana Cvetković posvećuje epigram: "Noću, kada je jedan satSkadarlijom lomiš vrat!" Skadarlija, na čijem je tlu pri kopanju temelja za Bajlonijevu pivaru otkrivena praistorijska lobanja, simbolično nazvana "prvi Beograđanin", sadašnji naziv dobila je tek 1872. godine. A dotle je bila poznata pod imenom Šićan-mala što u prevodu s turskog znači Ciganska mahala. Njihove sirotinjske kolibe prostirale su se izvan varoškog Šanca, u blizini moćne, kamene Stambol-kapije. Posle predaje ključeva knezu Mihailu Obrenoviću i odlaska Turaka, stare hronike beleže da su se raniji žitelji Cigani, ili Romi, iz tog zapuštenog kraja iselili na Čuburu, dok je Skadarsku ulicu počela da naseljava sirotinja kao i zanatlije o čemu svedoče stihovi: "Ovde su bančili naši veliki, stari čuvari zvezda, mudraci i ljubavnici zora, kovači, stolari, pekari, ribari, rezbari, i putnici prošli sve gore i sva mora." (G. Krklec, Tri šešira)..." Kosta Dimitrijević

Romanticno boemska Skadarlija

Romantično boemska Skadarlija
Kosta Dimitrijević
Ro­đen je 1933. u Be­o­gra­du. Pro­fe­sor. Pri­po­ve­dač, ro­man­si­jer, ese­ji­sta, li­kov­ni kri­ti­čar, dram­ski pi­sac, pu­to­pi­sac. Vi­še pu­ta na­gra­đi­van. Knji­ge su mu pre­vo­đe­ne na fran­cu­ski, en­gle­ski, ita­li­jan­ski i polj­ski je­zik. Sa­ra­đi­vao sa pre­ko sto­ti­nu do­ma­ćih li­sto­va i ča­so­pi­sa. Ob­ja­vlje­ne knji­ge: Vožd Ka­ra­đor­đe (1971), Ju­na­ci Srp­ske tri­lo­gi­je go­vo­re (1971), Vuk i knez (1972), Na­rod­ni umet­ni­ci Ju­go­sla­vi­je (1976), Raz­go­vo­ri i ću­ta­nja Iva An­dri­ća (1975), Be­o­gra­đan­ka (1983), Se­dam pri­ča o be­lom gra­du (1986), Ka­zi­va­nja Jan­ka Bra­ši­ća, Ro­man­tič­no-bo­em­ska Ska­dar­li­ja, Ni­ko­la Te­sla – srp­ski ge­ni­je (1994), Sta­ro­be­o­grad­ska hro­ni­ka (2001), Ubi­je­ni pe­snik (2002).
*
Skadarlija je tokom XIX i XX veka imala desetinu poznatih kafana, čiji je život bio vezan za najznačajnija imena dramskih umetnika, kompozitora, slikara, kao i predstavnika ostalih profesija o kojima je reč u ovoj knjizi. Svi oni su bili srcem i dušom odani prvrženici skadarlijske boemije.
"Ako je Pariz prestonica sveta, Monmartr je prestonica Pariza;
ako je Beograd raskrsnica svetskih puteva Skadarlija je njegova duša"
Kosta Dimitrijević

"Skadarlija je nezaboravna, najlepša priča starog Beograda. Ona stara, romantično-boemska Skadarlija iz albuma uspomena daruje nam mnoge zanimljive priče i anegdote o našim i svetskim umetnicima, koji su isticali da su tamo "svoje najlepše dane - proživeli noću!" Njen najznamenitiji stanovnik, velikan srpskog pesništva i slikarstva Đura Jakšić, često je u kafani Tri šešira, pri veselju među okupljenom boemijom, isticao nestašnu poruku:

"Još dim jedan, jednu čašu,
Jedna pesma, jedna seka!
P' onda zbogom, tamburašu!
Zbogom, krčmo, zanaveka!"

Skadarlija, u centru, srcu Beograda, više od veka pronosi slavu starobeogradske boemije, zapravo njenih privrženika, koji su odavno zastupljeni u istoriji srpske literature i ušli u školske čitanke, u enciklopedije ili leksikone. Zajedno sa književnicima oživljavanju skadarlijskih legendi doprineli su popularni glumci, poput nezaboravnog Čiča Ilije, koji je ispijajući omiljene krigle piva kod Tri šešira ili Dva jelena, u kasnim satima držeći okupljenim gostima "slovo" voleo da se priseti ranijih dana:
“Skadarlijo, ljubavi moja, gde su stari prijatelji? Dorćole, u njenom komšiluku, detinjstvo moje, danas te više ne prepoznajem... Nema više uzanih ulica i ćepenaka, nema prostranih bašti i poljana – sve je progutala ala što je zovu civilizacija... Danas, ničega nema, sve je bezbojno, osim naše Skadarlije!... Od nekadašnjih bašta, demirli-pendžera, doksata, krivudavih sokaka i ćepenaka - ostadoše samo puste i prazne ulice. A jedino je uvek puna i vesela moja Skadarlija! Kao čuveni pivopija dižem ovu kriglu sa željom da poživi dok je sveta i veka!...”

Skadarlija, kao sećanje na ranija vremena, pored svog najznačajnijeg spomenika - obnovljene Kuće Đure Jakšića i starih kafana Tri šešira, Dva jelena kao i svog imenjaka - restorana Skadarlija, tvrdoglavo je zadržala osvetljenu fenjerima, drevnu, džombastu "tursku kaldrmu", kojoj čuveni tvorac Orfeuma Brana Cvetković posvećuje epigram:

"Noću, kada je jedan sat
Skadarlijom lomiš vrat!"

Skadarlija, na čijem je tlu pri kopanju temelja za Bajlonijevu pivaru otkrivena praistorijska lobanja, simbolično nazvana "prvi Beograđanin", sadašnji naziv dobila je tek 1872. godine. A dotle je bila poznata pod imenom Šićan-mala što u prevodu s turskog znači Ciganska mahala. Njihove sirotinjske kolibe prostirale su se izvan varoškog Šanca, u blizini moćne, kamene Stambol-kapije. Posle predaje ključeva knezu Mihailu Obrenoviću i odlaska Turaka, stare hronike beleže da su se raniji žitelji Cigani, ili Romi, iz tog zapuštenog kraja iselili na Čuburu, dok je Skadarsku ulicu počela da naseljava sirotinja kao i zanatlije o čemu svedoče stihovi: "Ovde su bančili naši veliki, stari čuvari zvezda, mudraci i ljubavnici zora, kovači, stolari, pekari, ribari, rezbari, i putnici prošli sve gore i sva mora." (G. Krklec, Tri šešira)..."

Kosta Dimitrijević


Romantično boemska Skadarlija
Kosta Dimitrijević Ro­đen je 1933. u Be­o­gra­du. Pro­fe­sor. Pri­po­ve­dač, ro­man­si­jer, ese­ji­sta.

Romantično boemska Skadarlija

Anto Staničić Bambusov štapProsveta, Delta press, Beograd 1980; biblioteka Klasična dela omladinske književnostitvrd povez, strana 212, ilustracije, 20cm, stanje: dobro.Anto Staničić je jedan od poznatijih pisaca dečijih knjiga iz druge polovine dvadesetog veka. Rođen je 1909. u Tivtu.Nadahnuće za svoje knjige je nalazio na obalama Jadranskog mora, među svojim zemljacima koje je smatrao veoma hrabrim ljudima. Ugledao se na svog dedu Peru, mornara. Uglavnom je pisao o svom zavičaju i mornarskom životu jednostavnih i plemenitih ljudi. Većinu svog života proveo je u Beogradu.Njegova prva knjiga "Priče na granici istine", je objavljena 1951. a druga, "Mali pirat", pet godina kasnije. Inspiraciju za ovo delo našao je u istoriji stare Boke, želeći da nam kroz nju prenese svoje uspomene iz detinjstva na poštene i dobre ljude iz svog zavičaja.Prema istraživanju sprovedenom među učenicima osnovnih škola širom Srbije, školarci četvrtog razreda najviše čitaju Malog pirata.Ostala poznata dela: "Ratni brod", "Velika sultanija", "Bambusov štap”, "Tamo gde se talasi razbijaju”, "Kojim putem Afrikanče”.Dobio je književnu nagradu Politikinog zabavnika za roman "Galebovo gnezdo” 1980. godine, i povelju i nagradu Zmajevih dečijih igara 1991. godinePreminuo je 1991. godine.

Bambusov stap

Anto Staničić 
Bambusov štap
Prosveta, Delta press, Beograd 1980; biblioteka Klasična dela omladinske književnosti
tvrd povez, strana 212, ilustracije, 20cm, stanje: dobro.
Anto Staničić je jedan od poznatijih pisaca dečijih knjiga iz druge polovine dvadesetog veka. Rođen je 1909. u Tivtu.
Nadahnuće za svoje knjige je nalazio na obalama Jadranskog mora, među svojim zemljacima koje je smatrao veoma hrabrim ljudima. Ugledao se na svog dedu Peru, mornara. Uglavnom je pisao o svom zavičaju i mornarskom životu jednostavnih i plemenitih ljudi. Većinu svog života proveo je u Beogradu.
Njegova prva knjiga "Priče na granici istine", je objavljena 1951. a druga, "Mali pirat", pet godina kasnije. Inspiraciju za ovo delo našao je u istoriji stare Boke, želeći da nam kroz nju prenese svoje uspomene iz detinjstva na poštene i dobre ljude iz svog zavičaja.
Prema istraživanju sprovedenom među učenicima osnovnih škola širom Srbije, školarci četvrtog razreda najviše čitaju Malog pirata.
Ostala poznata dela: "Ratni brod", "Velika sultanija", "Bambusov štap”, "Tamo gde se talasi razbijaju”, "Kojim putem Afrikanče”.
Dobio je književnu nagradu Politikinog zabavnika za roman "Galebovo gnezdo” 1980. godine, i povelju i nagradu Zmajevih dečijih igara 1991. godine
Preminuo je 1991. godine.


Anto Staničić Bambusov štap Knjiga za decu i omladinu knjige čitanje

SAJAM KNjIGA JOJ VIRI IZ OČIJU!

Igor M. Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja