Rubinovi manekeni!

Upozorenje!

Igra sa Rubinovim vinjakom odvija se na ivici oštrog žileta koji deli život od smrti, Boga od đavola!

Svi se bore za tvoju dušu! Tvoje je da je sačuvaš a ne odrekneš se vaniline arome.

*

Kada je Ivo Vojnović tražio od srpske države 200.000 dinara da vrati dugove i tako ne ubije se, Nikola Pašić je rekao: Nije, znaš, glup, ali je skup, i odobrio samo 100.000 dinara, pod uslovom da Vojnović državi Srbiji prepiše svoja autorska prava.

Tako i ja: nisam glup ali nisam ni skup. Naravno da bih radije pio kavalan, mekelen, glenfidik, jamazaki (iz bureta od šerija), suntori, glen skot viktorijanu, crnog džoni vokera, džeka broj 7 ili čivas regal (ko Tita). Al: ko me pita. Daj šta daš: nije izbor naš. Ne žalim se: dobar je rubinov vinjak!

*

Ja ga pijem još uvek. I čim ga naručim, konobari (oni iskusni) znaju od koje sam sorte!

Ako muškarac, a pritom još i Srbin koji nije dajguz i evropljanin, makar jednom u životu nije pio Rubinov vinjak, a pripada generacijama prošlog veka, onda takav ne spada u grupu ljudi koji imaju iskustva sa životom (samim tim i sa alkoholom). Iskustva u svakom smislu: kafane, kancelarije, biblioteke, ulice, života, smrti...

Rubinov vinjak je simbol jednog vremena, države, društva, načina života, pa tek onda onih ljudi koju vole dobru kapljicu i kafanu. To je filozofski sistem. Dakle, to je više od običnog alkoholnog pića, to je nešto što je dalo svoj pečat vremenu i podneblju. Po tom pitanju, jedini konkurent Rubinovom vinjaku jeste domaća šljivovica.

Vinjak je imao svoje običaje i zakone. Pio se iz kafanskih čašica od 0.5, bez ili sa nogicom (u zavisnosti od lokala u kojem se služio). U prvoj turi se nikad nije odvajao od kafe. Služio se u posebnim atmosferama staničnih bifea, gradskih kafana, domovima penzionera, kafeima preduzeća, radničkih restorana, zatim u drumskim mehanama, hotelima, motelima. Služio se uvek i bez pitanja uz jedan deci kisele vode, u čaši istog oblika kao što je ona sa vinjakom. Konobari i konobarice su ih vešto nosili u ruci i između prstiju, te dve čaše, osim kada je društvo poveće pa mora da se koristi poslužavnik.

Odmah da razjasnimo, po originalnoj recepturi Rubinov vinjak je veoma kvalitetno piće. Druga je stvar što je u nekim periodima naše teške istorije ta receptura preskakana ili što se pojavljivao veliki broj falsifikata. To je bilo veoma prisutno u doba raspada države, ratova i inflacije, kada mehanizmi kontrole nisu postojali.

Rubinov vinjak je, u stvari, konjak. Još preciznije: brendi. Pravi se od grožđa, tačnije od vinskih destilata (vina). Peče se kao i svaka rakija a onda se ostavlja da odleži u buradima najmanje 2 godine, ili 5, 10, 25, 50 godina, a, da bi dobio specifičnu aromu i ukus svojstven samo njemu. Burad moraju da budu hrastova i to isključivo od hrasta sa Kučajskih planina, i to pripremljenog po posebnoj tehnologiji i isključivo u Rubinovim pogonima za izradu burića (buradi?!).

Ovaj vinjak, koji tada nije bio Rubinov, počeo je da se proizvodi između dva rata, u Aleksandrovcu. Recepturu za njega sačinio je francuski đak Dragoljub Marković iz gore pomenute varoši. On je razvio proizvodnju i pogone ali je sve to zaustavio rat a komunisti su posle rata tog istog Dragoljuba osudili na robiju a njegovu fabriku i recepturu premestili u Kruševac gde je nastao Rubin koji je prisvojio pomenuti vinjak. Kasnije su prisilili i samog Dragoljuba da im pomogne. Pretpostavlja se da je piće dobilo naziv VINjAK jer se pravilo od vina. Postoje priče da je Marković svom piću dao ime spajajući dve reči: VIski i koNjAK. Koja god da je tačna, nama odgovara.

Koliko je proizvedeno ovog pića u njegovoj eri postojanja, do danas, teško je reći. Neke računice govore da je reč o cifri od 500 miliona litara. To je, otprilike, godišnja proizvodnja piva u Srbiji ili toliko vode padne niz Viktorijine vodopade za jedan minut u kišnoj sezoni. Rubinov podrum jakih pića ima kapacitet 15 miliona litara. Drveni podrum u kojem se nalazi 12.000 buradi drži u sebi 6 miliona litara vinjaka.

Da se, ipak, vratim na lična iskustva i opservacije. Retko koji ljubitelj kapljice (dobre ili loše) svoju karijeru ispičuture počne sa Rubinovim vinjakom. Ne, on dođe kasnije. Kad se steknu određena iskustva i dostigne izvesna kondicija. Ako se porani sa konzumiranjem ovog pića ono zna da se ogadi i da ga dotični više nikada ne okusi u životu. Krivac tome je slatkasti ukus koji zna da bude težak u prvim teškim pijanstvima.

Međutim, kada se čovek navikne na Rubinov vinjak teško posle toga menja piće. Čak i kada ga nema on ne uzima drugo. Nepravedno, oni koji isključivo piju Rubinov vinjak smatraju se alkoholičarima: Rubinovim manekenima.

Kažem, to je bio način života. Ne mogu danas da se setim koliko sam puta krenuo na pauzu za doručak (u sred radnog vremena) ili nedeljom ujutro na kafu, a da sam završio sa kompozicijama praznih čašica ispred sebe i veselog društva?! Koliko puta sam ušao u kafanu samo na jednu ili otišao na pijac po zeleniš a onda se zabrojao u turama i zeleniš zaboravio?!

Vrlo je važno da Rubinov vinjak bude original. Rekoh, u vreme ratova i sankcija tržište je bilo preplavljeno falsifikatima koji su bili opasni po život i tada je Rubinov vinjak stekao lošu reputaciju koja ga u nekim krugovima i danas prati. Ali to nema veze sa istinom. Danas su petica (VSOP) ili desetka (XO) bolje od većine skupocenih inostranih pića a običan vinjak (VS) je ono najbolje u toj vrsti pića što se može dobiti u odnosu na cenu i kvalitet. Rubinov vinjak je među pićima ono što je Zastavin kalašnjikov među puškama: jeftin a pouzdan i kvalitetan. Mada, dok pišem ovaj tekst, ove globalno zlosrećne 2023. godine, vinjak ni u jednoj svojoj varijanti više nije jeftina rabota. Ima, doduše, i skupih varijanti! Rubinov HEDONIC 0.7, vinjak koji je odležao 50 godina u buretu, košta oko 4000 evra.

Elem, postoje neka pravila za konobare i gazde ugostiteljskih objekata i ostalih sumnjivih mesta, kojih se moraju pridržavati ukoliko hoće za ugoste plemstvo i podanike Kralja vinjaka: nikad ne odnosi nepopijenu do kraja čašicu ma koliko malo pića bilo u njoj; nikad ne presipaj to isto u novu čašu koju si upravo doneo sa novom turom; nikad ne odvajaj vinjak i kiselu vodu; nikad ne krsti vinjak; nikad ne govori da ti je nestalo vinjaka; nikada ne poslužuj vinjak u širokim-viski čašama; kada se traži dupli vinjak uvek ga donesi u istoj čaši samo od jedan deci (onoj od kisele vode) – nikad u dve manje; ako se pije za šankom uvek se sipa u istu čašu tek kada se ona isprazni do dna; neka je za stolom ostalo i pet punih čaša ostalih iza onih koji su otišli ili posustali nikad ne nudi one za stolom da ih popiju – tuđe piće se nikada ne pije; nikada ne pitaj onoga ko pije Rubinov vinjak želi da pređe na drugo piće (vino, pivo) – onaj koji pije vinjak ne menja piće pre, za vreme i posle jela; itd.

Bilo je raznih pokušaja da se napravi slično piće ali je retko kome uspevalo čak i da se približi. U jednom periodu je bio popularan Brendi Zvečevo ali su to bila potpuno različita pića. Govorilo se: onaj ko pređe sa Rubina na Zvečevo i zvanično je alkoholičar. Kvalitetni vinjak je pravio Navip, imali su lepu ambalažu sa drvenim motivima. Ni Kosovski vinjak nije bio loš, ni po kvalitetu, ni po ambalaži, ali nikada nije dostigao ni delić slave slavnog prethodnika. Badel je pravio Cezara (interesantni detalji ambalaže). Prokupac je pravio Ambasador vinjak. Pravila je slično piće i Subotičanka. Zvečevo je proizvodilo Trenk a Dalmacijavino Hajduka. Vinjak se pravio i u Mariboru a Istravino je proizvodila vinjak Premijer.

Najbliži po kvalitetu i izgledu etikete bio je Župski vinjak koji se proizvodio u postojbini ovog najboljeg vinjaka o kojem govorimo, u Aleksandrovcu. Još od vremena kada se dogodilo preseljenje, postojao je taj rivalitet između Aleksandrovca i Kruševca. Župski vinjak je i danas poznat široj javnosti po čuvenoj reklami u kojoj glumi mali Goncić koji pita majku bez čega ne sme da se vrati iz trgovine.

Kad smo već kod ambalaže, proizvođači Rubinovog vinjaka nisu mnogo marili za to. Dugo nisu menjali ni dizajn ambalaže, niti etiketu, a kada je osnovna verzija u pitanju. Naime, na samom početku su uspeli da proizvedu prepoznatljivi brend i nije bilo potrebe za promenama tog tipa. A i sami konzumenti Rubinovog vinjaka su prilično konzervativni po tom pitanju i svaka promena bi stvarala dilemu da li je u pitanju Rubinov ili neki drugi vinjak, dosta im je bilo i to što se vizuelno on nije razlikovao od pomenutog Župskog vinjaka. U prilog ovome što govorim govori i činjenica da i dan danas vinjak pakuju u retro ambalaži kad god opadne potražnja.

Mada, bilo je i dizajnerskih uzleta: luksuzne varijante vinjaka su uvek imale dobru i lepu ambalažu, pa i danas. Najinteresantnija je ambalaža koja se svojevremeno zvala Rogonja ili Vitez. Hrabri dizajneri i menadžment Rubina tada su, u komunističko doba, pustili seriju vinjaka koji je spakovan u lepoj flaši koja umesto zatvarača ima Lazarov šlem sa bivoljim rogovima a umesto etikete viteški štit. To im se verovatno pustilo zbog pomenutog hrvatskog vinjaka Trenk koji je imao slična rešenja i trebalo je da predstavlja nekakvog hrvatskog husara (a u stvari je to neki austrijski ili već čiji vojnik).

Bez dileme, Rubinov vinjak se najbolje konzumira za šankom. Retko kada Rubinovi manekeni jedu u kafanama (eventualno nešto na čačkalicu). Da su hteli da jedu: ostali bi kod kuće! Oni su voleli da se nalakte na one poznate staromodne pocinkovane (rostfraj) šankove koji su imali udubljenja za hlađenje pića i ostale vragolije, mada nisu prezali ni od klasični drvenih šankova. Prezirali su barske stolice i služili se samo laktom (nalakćivanjem).

Iza šanka su uglavnom stajale vremešne ali dobrodržeće šankerice u plavim pregačama, pohabanim kapicama pričvršćenim šnalama za kosu i nezaobilaznim borosanama na nogama. Kako bi koja tura izmakla te šankerice su izgledale sve lepše i seksipilnije. Neretko su i one same bile manekenke vinjaka.

Za šankom, ili stolom, pijući vinjak uglavnom su sedeli srednji i niži službenici opštine, suda, lokalnih preduzeća, umetnici raznih vrsta kojima je svima bio jedan zajednički imenitelj: neuspeh, umorni muzičari, prosvetni radnici, poštanski uposlenici, podoficiri, penzioneri svih gore nabrojanih, po koji novinar ili bivši sportista. Radnička klasa je retko ili uopšte nije pila vinjak. Seljaci: ič! I kafanski personal je uglavnom konzumirao vinjak. Po njima ste mogli znati je li dobar ili nije. Je li čist ili je kršten.

Rubinovi manekeni su verni kafani u koju idu ukoliko je ona verna njima. Oni čak ne vole ni astal da menjaju (ako nije šank u pitanju). Oni vole da se pridržavaju rutine, ne vole novotarije i ne idu u objekte koji nemaju stalne goste. Često su Rubinovi manekeni deo inventara. Zato vole da budu načisto i sa ostatkom gostiju-nameštaja. Kod njih ne sme da se petlja i falsifikuje. Njima ne sme da se ukine recka (sveska) ma koliko dugo ne platili dug. Jednom kad izgubiš takvu mušteriju on se više nikada neće vratiti.

Među ljubiteljima vinjaka postojala i jedna posebna vrsta a to su oni koji zameću trag porodici, ženama, rukovodiocima, miliciji ili poveriocima. Zbog raznoraznih razloga oni se nikada ne zadržavaju duže od jednog vinjaka po lokalu. Naruče, odmah plate, drmnu na eks i odmah izlaze. I, tako od lokala do lokala. Šankerice znaju: čim ih vide na vratima odmah sipaju. Takvi nikada ne ostavljaju bakšiš: uvek imaju spremano tačno onoliko koliko košta piće, da ne bi gubili vreme oko kusura, a, i takvi najčešće piju iz skrivenih fondova pa moraju voditi računa o svakom dinaru.

Jedno je sigurno, sa Rubinovim vinjakom se ne možeš družiti na distanci ili umereno, ono, kao, čašicu i to je to. Rubinu se ili sav predaš ili ga uopšte ne piješ. Bitno je samo da praviš vremenske pauze između tih predavanja. Ako to uspeš, da se strpiš između dva pijenja: spasen si.

Otud, ono o čemu sam već govorio a to je da „civili“, spoljašnji svet (jer su Rubinovi manekeni zatvoreni sistem) uglavnom smatraju ljubitelje vinjaka alkoholičarima. To nije tačno! Ko uspostavi balans u vremenu između dva konzumiranja vinjaka: može da uživa u njemu. Ako tog balansa nema: svejedno je šta pijete. Drugo, samim tim što piju samo vinjak takvi nisu spremni na kompromise i jeftinije ali otrovnije varijante.

Vidim da danas neki mladi ljudi koji su svi redom školovani, dobro situirani i ozbiljni, na veseljima ili u kafani piju Rubinov vinjak: gospodski i u meri. Ako su izašli da se provesele popiće i koju više. A onda će nedeljama biti fokusirani na svoje poslove, obaveze i karijere. A vinjak piju uglavnom zbog kvaliteta jer kod njega ne možeš omanuti kao kod domaćih rakija u raznim lokalima.

Razlika između Rubinovih manekena i onih koji piju druge kapljice otprilike je ista kao između profesionalne i amaterske lige. Svi vole da igraju samo neki to rade na visokom nivou.

Rubinov vinjak, ipak, nije samo kafanska rabota, pijanska stvar, nedomaćinska priča. Rubinov vinjak je nezaobilazan u srpskim domovima i u radosti, i u žalosti. Deo je bifea svake domaćinske kuće, to je poklon koji se rado prima i daje, deo je kese koja se protura kroz šalter. Na veseljima ili daćama uvek je poslužen uz domaću mučenicu.

Sa druge strane, to je i beg u samoću: među solo drinkerima najviše je Rubinovih manekena pa tek onda slede Trinaestojulci.

Rubinov vinjak ima i zavidnu filmsku karijeru. Ne mogu se nabrojati filmovi i serije gde se on nije pojavljivao u epizodnim ulogama.

Naravno, ovaj tekst nema za cilj promociju alkoholizma i ove reči ne treba idealizovati. Rubinov vinjak je mnoge ljude zavio u crno, uništio je porodice, ubio živote, razboleo ih, osakatio. Ali, nikome od njih niko nije na silu sipao vinjak u grlo već su svi hrlili dobrovoljno njemu u zagrljaj. Bog je stvorio alkohol – đavo nas tera da ga pijemo!

Sa druge strane, Rubinov vinjak je mnoge i spojio, pesme za rođenje zapevao, suze za žalost pustio. Mnoge je i izlečio. Kako je svojevremeno govorio Stevo Žigon: Mnogi su me kritikovali zbog pušenja, kažu to je štetno za zdravlje. Znam, ali oni ne znaju koliko mi je živaca i nervoze skinula cigareta (parafraza). Tako i ja velim: jetra je stradala na uštrb stresa. Šta će prvo izdati: videće se.

Jer, život: šta je to?!

Danas jesi: sutra nisi!

I, nikada se ne zna na šta si se u životu postak'o i ko ti je postavio klečku.

Nikad se ne zna ko te je gurnuo u ambis ili ko ti je ruku pružio i od istog te spasio?!

Život je jedna velika zajebancija! On često (svakodnevno) prelazi iz komediju u dramu, i suprotno.

A Rubinov vinjak je samo pozorišni rekvizit na pozornici života i nije mu važno izvodi li se komedija ili tragedija. Na vama je da odaberete!

PS

Vidiš li sine sa kakvim predznanjem se ide u kafanu?