Pukovnik Vauhnik

Svet špijuna i špijunaže oduvek je budio maštu kod običnih ljudi. Potaknuta knjigama, a potom i filmovima, ta mašta je dosezala daleko izvan granica realnog (kao i svaka mašta): i završavala u mitomaniji. Kad razmišljamo o špijunima pred očima nam odmah zaigraju slike skupih odela, kockarnica, vrhunskih pića, lepih žena, jakih automobila i supermena koji su spremni da iz priručnog alata naprave atomsku bombu.

Istina je poprilično drugačija. Špijunaža je pre svega analitika i diplomatija, težak rudarski posao, najčešće nepriznat, ponajviše nevidljiv. Špijuni su ljudi kojih se svako odriče i za koje bi svaka služba poželela da nestanu kad završe posao. Špijuni najčešće dolaze do važnih informacija ne svojom sposobnošću već nečijom procenom da treba im dati informaciju zarad nekih većih ciljeva ili slučajem. Ponekad, ima tu i nešto avanture, seksa, novca i jakih ljudi - ali na marginama.

Svet špijunaže (i legende koje su nastale na tom polju) svoje zlatno doba doživljava u godinama između dva svetska rata a kulminira u vreme Hladnoga rata. Danas je ta tema po malo zamrla i demode. Ipak, većina nas je nekad i nešto pročitala o Rudolfu Abelu, Rihardu Zorgeu, o čuvenoj petorici iz Kembridža na čelu sa Kimom Filbijem, o pilotu Gariju Pauersu koji je srušen iznad Sovjetskog saveza...

I naša su podneblja bila bogata imenima iz sveta špijunaže, po neki od njih su bili i važni obaveštajci. Između Dragutina Dimitrijevića Apisa i Draže Mihailovića, koji je takođe bio obaveštajni oficir i koji je zbog špijunaže proteran iz Bugarske gde je bio vojni ataše: čitava je galerija likova. Tako je nominalni dopisnik Politike iz Tokija Branko Vukelić bio najbliži Zorgeov saradnik i sa njime je zajedno stradao. Vukelića je, vele, u Tokio poslao lično Vladimir Ribnikar a po nalogu sovjetskog GRU-a. Isti je pomagao i Mustafu Golubića, te Pavla Bastajića. U tu istu grupu sovjetskih špijuna sumnja se da je bio i Dragiša Vasić, ubačen u štab Draže Mihailovića.

Dušan Popov Tricikl je bio dvostruki špijun koji je od Nemaca ubačen u Englesku, a, u stvari, je sve vreme radio za Engleze. Urbana je legenda da je baš on bio inspiracija Janu Flemingu za stvaranje lika Džemsa Bonda čuvenog tajnog agenta 007. Na te opaske Popov je odgovarao da „sumnja da bi taj, Bond, preživeo 48 sati na terenu kao tajni agent radeći onako kako je on to radio u knjizi i na filmu“. Mustafa Golubić je čuveni agent Kominterne, pa Žarko Popović prvi i poslednji vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Moskvi, pukovnik Ljubomir Petrović koji sovjetskom konzulu u Sofiji, 15. juna 1941 godine prenosi podatak: „Za sedam dana, Nemačka će vas napasti“. Rusi mu nisu verovali a tek kasnije mu odali priznanje da je bio u pravu.

U novije vreme, u doba krize i ratova na prostoru bivše Jugoslavije, najpoznatija špijunska afera bila je vezana za slučaj francuskog oficira Pjera Anrija Binela. On je agentu srpske obaveštajne službe Jovanu Milovanoviću dostavio niz važnih podataka iz NATO-a, između ostalog i podatke o ciljevima koje NATO namerava da gađa u Srbiji. Francuz je otkriven kad su Amerikanci uvideli da Srbi dislociraju svoje naoružanje i osuđen na pet godina zatvora. Važno je naglasiti da Binel za svoje usluge od Srba nije tražio novac, niti bilo šta drugo.

Tako, čitajući memoare, istorijske knjige, ne striktno proučavajući špijune i špijunažu, već pre svega svet diplomatije pred početak Drugog svetskog rata naleteo sam i na ime Vladimira Vauhnika (Zarija D. Vukićević ga u svojim spisima potpisuje kao Vauhnić). Taj slučaj me veoma podsetio na događaje vezane za Binela i Milovanovića, i po formi, i po sadržini, jer su se u oba događaja zlikovci spremali da bombarduju Srbiju, oba puta pod istim okolnostima i sa istim „pravom“, i, u oba slučaja su neki hrabri obaveštajci pokušavali da upozore Beograd, uz pomoć ljudi koji su im dostavili informaciju. Sa druge strane, zainteresovao me je i lik Vladimira Vauhnika. To je jedna živopisna ličnost, koji se toliko upleo u razne mreže i službe da niko ni do danas nije uspeo da utvrdi za koga je on zaista radio – po čemu se, pak, razlikovao od profila Binela i Milovanovića.

Ko je Vladimir Vauhnik, pukovnik V.?

Slovenac, rođen 24. juna 1886. godine u Svetom, Gorica. Pohađao je kadetsku školu u Mariboru (postoje neprovereni podaci da je učio škole sa potonjim nemačkim generalom Gleza fon Horstenauom, koji je kasnije tvrdio da je baš on dao Vauhniku planove za napad na Jugoslaviju, dok su drugi tvrdili da to nije tačno već da je to učinio general-major Hans Oster po nalogu admirala Kanarisa). Sa činom poručnika vojske Austro-Ugarske otišao je u Prvi svetski rat i borio mse u Galiciji. Pri kraju rata javlja se kao dobrovoljac u srpsku vojsku i učestvuje u oslobađanju Slovenije. Potom postaje oficir vojske Kraljevine Jugoslavije, završava generalštabnu školu u Beogradu, zatim i čuvenu vojnu akademiju Ekol de Gur - Ecole de Guerre / Sen Sir (kažu neki izvori: zajedno sa Dražom Mihailovićem i Šarlom de Golom ali to ne može biti istina jer su sva trojica pohađala tu školu u različitim vremenskim periodima). 1938. godine imenovan je za vojnog atašea pri ambasadi Jugoslavije u Berlinu, gde redovno o svojim aktivnostima izveštava Ivu Andrića, potonjeg ambasadora u Berlinu. Tu i tada počinje glavni zaplet priče.

On odmah, po dolasku u Nemačku, započinje svoj obaveštajni rad, uspostavlja kontakte, stvara poznanstva, analizira svaku informaciju. Vauhnik je napravio precizni sistem analize dobijenih informacija i skoro naučnom metodom, uz pomoć matematike, on je filtrirao informacije odvajajući važne od nevažnih. Analizirao je najbanalnije priče, transporte, potpuno nevažne događaje i iz najsitnijih, naizgled nebitnih detalja on je stvarao realnu sliku i dolazio je veoma važnih obaveštajnih podataka. Navodio je ljude da mu kažu informaciju bez forsiranja prave teme, manipulisao je sa damama iz visokog društva i devojkom koja je bila zaljubljena u njega (drugi tvrde: i on u nju). Za predstojeće bombardovanje Jugoslavije posumnjao je kad je jedna gospođa iz visokog društva čiji je muž bio važan šraf u Hitlerovoj mašineriji za partijom bridža kazala: „Tako sam srećna što si ovde sa mnom, a ne tamo dole u svojoj zemlji, gde je sve u takvoj gužvi“. Druga dama se požalila da je njen muž, vazduhoplovni general, „hitno prebačen u Beč“. To je njemu bio jasan signal da treba proveriti šta se sprema. (Ruske obaveštajne službe su 2016. godine shvatile da se sprema vojni udar u Turskoj na osnovu toga što su na satelitskim snimcima videli da se u kasarnama i vojnim aerodromima u isto vreme sipa gorivo u svim vozilima i avionima)!

I zaista, dva dana pred bombardovanje Srbije i Beograda, Vauhnik šalje sva moguća obaveštenja i upozorenja o onome što predstoji (Projekat 25), javlja tačno brojno stanje nemačkih snaga spremnih za napad kao i informaciju da će Beograd biti sravnjen sa zemljom. Nisu mu verovali. I drugi obaveštajci, vojni atašei iz Grčke, Italije, Rumunije, Francuske, javljaju da nemački napad na Srbiju predstoji u narednim danima. Ništa nije vredelo: general Simović se spremao za svadbu svoje ćerke zakazanu za 6. april.

Međutim, znatno pre toga, nemačke obaveštajne službe sumnjaju u njega, jer iz Beograda dobijaju informacije o tome šta Vauhnik šalje svojoj centrali i shvataju da od nekud cure veoma važni podaci. Vauhnik je dakle „pao“ zato što je neko Nemcima iz Beograda prenosio šta jugoslovenski obaveštajac radi u Berlinu. Jer tu su veoma precizni podaci o brojnom stanju i rasporedu nemačke vojske, o kapacitetima industrije i proizvodnje naoružanja. On čak šalje tajne nemačke planove, između ostalog predviđa i napad na Poljsku.

Nemce, pre svega interesuje gde Vauhnik nabavlja tako precizne podatke pa ga ne hapse odmah nego počinju da ga prate. Taj zadatak lično nadgleda Valter Šelenberg, šef Odseka za kontrašpijunažu nemačkog Rajha i najbliži saradnik Hajndriha i Himlera. Ubrzo otkrivaju da je Vauhnik u ljubavnoj vezi sa mladom Nemicom, ćerkom vlasnika restorana gde se skupljaju nemački oficiri. On se povremeno viđa i sa dve dame iz visokog nemačkog društva. Taj „veliki“ zavodnik bio je visok 164 centimetara. Ubrzo su identifikovali i njegovu vezu sa jednim službenikom u nemačkom Ministarstvu vazduhoplovstva. Interesantno je da Vauhnik nije nikome plaćao za informacije, osim galantnog čašćavanja i povremenog raskalašnog života, i da je uglavnom manipulisao u odnosima ne bi li dobio podatke.

Evo šta Šelenberg piše o tome u svojim memoarima U lavirintu špijunaže: „Jedan od ovih izveštaja, koji je pokazan Kajtelu, sadržavao je tačne i autentične podatke o nemačkoj proizvodnji bombardera i lovačkih aviona, kao i mnoge druge tehničke pojedinosti. Kajtel je pokazao ovaj izveštaj Hitleru, koji je odmah počeo s jednom od onih njegovih uvredljivih grdnji...“.

Na Hitlerovo pitanje 3. aprila 1941. godine: „Šta Beograd zna o planovima za napad?“, Kajtel mu odgovara da „zna sve“ i to zahvaljujući izveštaju Vladimira Vauhnika. Hitler je poludeo i naredio njegovo hapšenje bez obzira na diplomatski imunitet.

Vauhnik je uhapšen pošto je Jugoslavija okupirana. Šelenberg tvrdi da ga je uhapsio u Nemačkoj neposredno posle nemačkog napada na Jugoslaviju. Tvrdi da mu je Vauhnik odmah ispričao sve što je znao i o svemu što je radio, jer više nije imao diplomatskog imuniteta, pa mu je sledilo streljanje. Hteo je, ujedno, i da zaštiti svoju devojku Jutu, koju je voleo, i svu je krivicu svalio na sebe. Međutim, dokazi su govorili da je najviše podataka dobijao iz restorana devojčinog oca gde su oficiri pod dejstvom alkohola razvezivali jezike.

Šelenberg tvrdi da je i Vauhnika i njegovu devojku zavrbovao da rade za Nemce, te su otud i pušteni na slobodu. Kao nemački špijun Vauhnik je poslat u Zagreb da se javi upravo pomenutom generalu Glezi fon Horstenau. Vladimirov brat Miloš je tvrdio da su ga Nemci u zarobljeništvu drogirali i mučili te da nije dobrovoljno progovorio, kako je to Šelenberg tvrdio.

Nasuprot tome, Vauhnik, kao i drugi slovenački autori, tvrdi da je sve vreme radio za Engleze i saveznike. Kako bilo, on posle puštanja iz zatvora Gestapoa odlazi u Zagreb, javlja se zaista narečenom generalu i ubrzo biva angažovan u vojsci NDH. Postaje Pavelićev oficir, doduše, u domobranskim jedinicama. Neko vreme provodi u Zagrebu a onda odlazi u Sloveniju pod nerazjašnjenim okolnostima: na koji način je oslobođen obaveza prema NDH i Nemcima?! On tvrdi da je dobio dozvolu pod izgovorom da treba da se leči u Ljubljani.

U Sloveniji formira obaveštajnu mrežu koja radi za saveznike zajedno sa Antom Anićem (i zaista je Ljubljana u tom periodu glavni obaveštajni centar savezničkih sila za srednju Evropu), neki ga optužuju da ujedno radi i za Nemce i Italijane, postaje poverenik đenerala Draže Mihailovića za Sloveniju, gde formira četničke odrede i četničku obaveštajnu službu. Draža Mihailović 9. septembra 1942. godine šalje depešu majoru Žarku Todoroviću: „Poručite Novaku i Vauhniku da deluju što energičnije. Radio stanica mora neprekidno raditi...“.

Ujedno, preko Herte Has i Prežihova Vorenca kontaktira i sarađuje sa komunistima kojima pod pseudonimom Marko Strelec izrađuje Priručnik o gerilskom ratovanju (isti pseudonim je koristio i kada je objavqivao radove iz vojne tematike između dva rata). Radio je još i pod pseudonimima: Vlajko, podporučnik Vesić i general Račić. Malo posle toga izbeglička vlada u Londonu dodeljuje mu čin generala. Bio je, dakle, ujedno oficir Kraljevske vlade i NDH?!

Sa Vauhnikom u Ljubljani sarađuje Nenad Jovanović, nekadašnji ataše za štampu u Berlinu, dok je tamo poslanik bio Ivo Andrić, poznatiji kao muž Milice Babić, koju je kasnije Andrić oženio. Do ovih Vauhnikovih otkrića, u njegovim memoarima, nije se moglo ni pretpostaviti da je Jovanović bio obaveštajac.

Posle rata Vladimir Vauhnik beži u Argentinu (gde će i umreti u Buenos Ajresu 1955. godine).

Za života je napisao knjigu Nevidljivi front u kojoj nastupa kao zakleti antifašista ali i pobornik politike kneza Pavla, najzad kao Jugosloven i borac za očuvanje iste (mada su ga neki autori optuživali da je bio slovenački nacionalista, na primer Milan Petković koji u knjizi Obaveštajci Jugoslavije tvrdi: „Vauhnik je kasnije promenio svoje opredeljenje za Jugoslaviju u usko nacionalističko opredeljenje za samostalnu Sloveniju“.

Vauhnik je svakako bio antifašista, makar po onome kako je se ponašao kroz život i šta je pisao o tome. Čini se da je bio i antikomunista. On u knjizi analizira situaciju pred rat i pozicije kneza Pavla i jugoslovenske Vlade pred potpisivanje Trojnog pakta. Pregovori su vođeni tajno tako da ni on, niti Ivo Andrić, nisu bili uključeni u njih.

U novembru 1940. godine on dobija telegram od ministra vojnog Milana Nedića u kome ga on navodi da preko svojih veza sazna stav Nemaca prema jugoslovenskim aspiracijama za Solunom. On, međutim, saznaje da Nemci spremaju rasparčavanje Jugoslavije. O Solunu su razmišljali samo u okviru pogodbe za potpisivanje Trojnog pakta i to po cenu otcepljenja Slovenije i pripajanja iste Nemačkoj.

Dalje, govori o svojim podvizima: raspored napada na Poljsku, napad na Norvešku, planove za napad na Belgiju i Francusku, severna Afrika, brojno stanje nemačke vojske u pripremama napada na Rusiju (250 divizija), opis nemačkog naoružanja, kapaciteti nemačke vojne industrije i proizvodnje, napad Nemačke na SSSR, hiljade studija, nacrta, preporuka, predviđanja – sve je on to slao za Beograd, a posle lične i detaljne analize.

On je izvodio zaključke iz najbanalnijih informacija (što i Šelenberg priznaje) i zahvaljujući svojim znanjima on precizno odvaja važno od nevažnog. Što se tiče napada Nemačke na Jugoslaviju 6. aprila 1941. godine i njegovih dojava u vezi toga, on lično tvrdi u svojoj knjizi da nije bilo nikakvih spektakularnih špijunskih akcija. Jednostavno ga je neko pozvao telefonom (baš kao i Milovanovića pedeset i kusur godina kasnije), predstavio se kao jugoslovenski prijatelj i saopštio da će Nemačka 6. aprila napasti Jugoslaviju i pri tome pretvoriti Beograd u prah i pepeo. „Neka Bog čuva Jugoslaviju“ - završio je anonimni sagovornik.

Tako u svojoj knjizi dolazi i do njegovih opisa o hapšenju u Nemačkoj. Uhapšen je pošto su nemačke trupe pregazile Jugoslaviju u nekakvom egzilu za diplomate. Na saslušanju su mu objasnili da su u Beogradu pronašli njegove izveštaje u kojima je otkrivao vojne i državne tajne Trećeg rajha, te su zahtevali od njega da im kaže šta zna o tome. Ujedno su mu i predočili te dokumente.

Njegov opis sopstvenog držanja u nemačkom zatvoru se naravno dijametralno razlikuje od Šelenbergovog. On poriče da je otkrio imena svojih saradnika i informatora u Nemačkoj. I, onda, posle brojnih ispitivanja u kojima prema njegovim tvrdnjama nije bio mučen (osim nekih sitnih događanja), zamolili su ga da potpiše zapisnike, izjavu da nije bio u Gestapovom zatvoru, da ne potražuje ništa od nemačkog Rajha – i, pustili su ga na slobodu?! Malo pre toga, dobio je napisanu poruku u knjizi koju je dobio na čitanje: „Pođite u Slovačku ili Hrvatsku i do daljnjeg tamo čekajte uputstva“.

Par dana nakon puštanja na slobodu u Rejonskoj policiji mu saopštavaju da je Štajerska postala deo nemačkog Rajha te je i on sada podanik i državljanin istog. Nešto kasnije mu jedan od šefova Gestapoa saopštio i preporučio da se javi nemačkom generalu Horstenau u Zagrebu.

Stigao je u Zagreb. Tu sluša o strašnim zločinima ustaša. On u knjizi realno sagledava tragediju Srba u Hrvatskoj. Ali je ipak pristupio hrvatskoj vojsci i sve u nadi, po njemu, da na taj način stupi u kontakt sa saveznicima. Ipak, posle nekog vremena napušta službu bez problema i odlazi u Ljubljanu. Tamo osniva obaveštajnu službu BBZ, koja radi za Engleze, ali sarađuje i sa ostalim saveznicima. "Smatrala se za samostalnu grupu nezavisnih obaveštajaca koja je nudila informacije svima koji su se borili protiv nacizma".

U kontaktu je sa komunistima, mada politiku Treće internacionale smatra za lošu. U knjizi kaže: „U tom času je Treća internacionala razvila svoje akcije na celom hrvatskom području. U Srbiji je Draža Mihailović bio narodni heroj, koji je kod saveznika uživao veliki ugled...“.

Interesantno je da je Titova vojska svoju prvu obaveštajno-sigurnosnu službu formirala upravo u Sloveniji i ako je tamo ustanak počeo najkasnije i nije uzimao bog zna kakvog maha.

Sa Dražom Mihailovićem tesno sarađuje. Uroš Šuštevič, vojvoda Triglavski, tvrdio je da su Draža i Vladimir bili pobratimi. 1944. godine Mihailović ga postavlja, zajedno sa Karlom Novakom, za poverenika Jugoslovenske vojske u domovini za Sloveniju, a Vlada iz Londona ga unapređuje u čin generala. On organizuje četnički pokret u Sloveniji, nastaju četnički odredi pod njegovom komandom ali posebno posvećuje pažnju obaveštajnom radu.

Kad se rat bližio kraju, njuhom iskusnog obaveštajca napušta Sloveniju i preko Švajcarske odlazi u Argentinu, gde živi do kraja života. Kao šlag na tortu njegovog kontroverznog života tamošnja emigracija ga optužuje da je sovjetski špijun i agent UDBE. Tako je Vladimir Vauhnik upotpunio svoj spisak službi za koje je radio ili bio optuživan da je radio: bio je austro-ugarski oficir, oficir Kraljevine Jugoslavije, oficir NDH i general Draže Mihailovića (ova zadnja dva istovremeno), ujedno (stvarno ili lažno optužen) radio je za obaveštajne službe Kraljevine Jugoslavije, Nemačke, Italije, NDH, četničkog i komunističkog pokreta, Engleza i saveznika, Sovjetskog saveza i najzad UDBE. Zaista impresivno, makar i samo delić svega ovoga bio istinit.

Zvanični časopis CIA-e Studies in Intelligence, 1966. godine piše o njemu veoma pohvalno.