Priča sa buvlje pijace!

Buvlja pijaca daje ali i uzima. Nudi, ali, i: čuva. Otkriva tuđe slabosti ali i tvoj život pretvara u „javni“. Buvlja pijaca može a ne mora. Hoće, ali ne uvek. Neće - ali ne eksplicitno. Sa Buvljom pijacom: oprezno!!! Opreznije nego sa ljudima.

Nije umesno čeprkati po tuđim, pa još prošlim, životima. Nije naše da stavljamo tačku na „i“. Pre svega zbog motiva. Jer, malo kad to radimo zbog drugoga – a, najčešće zbog sebe. I najčešće zbog sujete ili ambicija. Zadovoljavamo svoju sujetu i znatiželju a još se iza toga nadamo da ćemo se proslaviti na tuđem životu, najčešće: na tuđoj muci.

Tako je i moj susret sa Stamenkovićima, pogotovu sa Milošem, bio slučajnost izazvana neposedovanjem plana za nedeljno prepodne, ali je sve posle toga moja tendencija i zloupotreba. Nije prva i jedina ali jeste neka po redu i moja.

Malo pre toga, ja sam zloupotrebio strpljenje jednog Ciganina koji nije bio načisto oko čega se, u stvari, pogađamo i kolika je stvarna vrednost svega toga. Kada je video da preturam po kartonskim koricama nekog starog i ofucanog bloka za crtanje izrađenog još pre Drugog svetskog rata, sačekao je malo sa strane, „da se primim“, pa je započeo:

- Vredna stvar, gospodin', sve važna dokumenat, još od pre rat.

U stvari, u pitanju je bila privatna arhiva sa ličnim dokumentima, i: ništa više. Ja čak i ne znam ko su ti Stamenkovići, i ništa mi ne znače njihovi zdravstveni kartoni i isečci iz novina koje su, zbog nečega, sačuvali. Ponajmanje sam znao šta bih radio sa porodičnim crno-belim fotografijama koje je vreme dobrano nagrizlo, tako da mi ne mogu poslužiti ni kao dekoracija u nekom retro opremanju prostora, kojem inače nisam sklon ako na slikama nisu moji preci.

- Petsto dinari, komšo, uzmi, mnogo dobar i vredan stvar.

- Ne – rekoh – ne treba mi.

400, 300, 200...

- Nemo' da si taki za dvesta dinari, za tu paru vredu samo ove slike, vidi ima i ikone... ko je ovdi Ciganin, majku mu...

Nemadoh kud. Dadoh Ciganinu dve stotine dinara i uputih se kući. Neka što sam neplanirano potrošio novac već me je i kod kuće čekalo ženino gunđanje (s' pravom) što stalno i bez prestanka dovlačim sa buvljaka starudije i punim tim stvarima i onako mali i prenatrpan stan.

Zašto sam pominjao zloupotrebe i u čemu se one sastoje u jednom tako naivnom činu kao što je pazarenje na buvljoj pijaci? Pored već pomenute, ja sam zloupotrebio Ciganina i suprugu, prvog, što sam smatrao da sam mu oborio cenu, a, drugu, jer joj punim stan prašnjavim stvarima koje ona posle mora da čisti. Ciganin je veoma zloupotrebio nečije gostoprimstvo i pokupio privatnu fasciklu pa sada zloupotrebljava nečiju privatnost, a ako i nije, svakako je neki potomak zloupotrebio dobar ukus i vaspitanje samim činom bacanja lične arhive svoga pretka. Ako Miloš danas nema živih potomaka onda je sudbina zloupotrebila njegovo postojanje ne udelivši mu trajanje kroz potomstvo.

Uz kafu, jer još je trajalo nedeljno pre podne, i pre nego što sam prelistao novine, iz znatiželje (a, zbog čega drugog?!) počeo sa da pregledam sadržaj fascikle. Unutra su stajali pedantno i hronološki složeni razni papiri vezani za život jedne porodice, u ovom slučaju porodice Stamenković. Mnogi od tih papira su već oštećeni i nagriženi vlagom i buđi, vreme je radilo svoj tiranski posao: uništavalo je svaki trag postojanja ljudi. Tu je, zatim, bilo i nešto porodičnih fotografija, pre svega portreta, nešto različitih reprodukcija i slika, koje su se zbog nečega dopadale vlasniku fascikle u to vreme. Najzad, tu se nalazilo i par isečaka iz novina iz čije sadržine, bar na prvi pogled, nisam mogao da shvatim zbog čega ih je taj neko sačuvao. Niti je na meni da shvatim to.

Gospodin Miloš Stamenković rođen je 1906. godine. Na građanskoj karti Opštine grada Beograda, koja je izdata 11.03. 1929. godine se ne može videti gde je rođen: tog podatka nema. Piše da je gospodin Stamenković po zanimanju poslastičar, da stanuje u ulici „Glavaševoj“ br. 21 i da je član Opštine Beogradske. Na slici se vidi dvadesettrogodišnji lepo odnegovani gospodin, prijatne spoljašnosti i lepo obučen. Precizno i pedantno potkresani brkovi, izbrijano lice i začešljana kosa govore u prilog zanimanja go-sin Miloša. Čistoća i pedantnost pre svega – to je moto pravih majstora poslastičara i kulinara. Jelo može biti spremljeno na najbolji mogući način ali sve to potone u vodu ako mušterija nađe dlaku u šampiti ili muvu u limunadi.

Tadašnji sekretar Statističkog odeljenja pri Opštini Beogradskoj g-sin Milovan Karakašević svojim potpisom garantovao je verodostojnost podataka u Građanskoj karti. Potpis kmeta-pravnika je oštećen ali se mogu nazreti inicijali M.D.D. U ovom dokumentu još stoji kojem glasačkom mestu pripada g-din Stamenković (nečitko), podaci o vojnoj obavezi (nepotpuni). Miloš Stamenković se na Berzu rada prijavio odmah, pa onda ima nekoliko overa pečatima do 1931. godine, što dokazuje da se on redovno javljao i evidentirao. Na istom dokumentu stoji i pečat Inspekcije rada sa Cetinja, od 01. 10. 1931. godine, ali se ne može zaključiti je li Miloš na Cetinju radio ilegalno, pa ga je inspekcija uhvatila i evidentirala uz mandatnu kaznu, ili se prijavio inspekciji koja je pečatom i potpisom notirala njegovo prisustvo i rad na teritoriji opštine Cetinje.

Moj prvi ozbiljniji kontakt trajao je nekih pola sata i završio se sa detaljnim razgledanjem tog prvog dokumenta na gomili složenoj u fascikli. Odložio sam knjižicu u fasciklu i istu zatvorio. Nisam hteo da odjednom i ovlaš sve pregledam. Želeo sam da nastupam korak po korak, oprezno, sa određenom dozom užitka koje čoveku pruža sam čin guranja nosa u tuđe i intimne stvari (kao da obljubljujete nevinu devojku ili ovo možda ima više veze sa voajerizmom?!), ma one bile i u vidu hladnih dokumenata i emocionalno praznih retuširanih portreta. Odlučio sam da sledećih nekoliko jutara stvari pristupim na isti način, sefte, pre nego počnem bilo kakav drugi rad ili zanimanje, prvo da virnem u imaginarni svet Stamenkovića pa onda da nastavljam dalje. Malo po malo, dakle. (naknadno dodato: Držao sam se toga do kraja sa malim odstupanjima koja bi se dešavala onda kada bih se toliko zainteresovao da nisam mogao da stanem nego bih produžavao proučavanje dokumenata i više nego sam planirao za taj dan).

Ako je pravi, i prvobitni, vlasnik bio pedantan, a jeste što se da videti iz sistematičnosti čuvanja i slaganja važnih i dragih papira, šteta je, a iz priloženog se da videti da je tako, što nema ni jednog papira koji bi nam osvetleo detinjstvo i ranu mladost Miloševu. Jednostavno, ovo naše istraživanje je moralo da počne od građanske karte, od vremena kada je Miloš već punoletan i svršene škole. A on je sazrevao i odrastao u periodu Balkanskih i Prvog svetskog rata. U to vreme se i školovao. Sigurno bi se imalo dosta toga napisati, recimo, o Miloševom detinjstvu u okupiranom Beogradu. Ili o tome kako je i gde preživeo borbe za Beograd. I, je li ko od uže familije, recimo otac, učestvovao u njima. Da imamo kakav trag koji bi nas odveo u pravom smeru, priču bi mogli da završimo tu gde smo je i počeli: na početku. Makar tematski i vremenski, jer estetskih i formalnih ambicija mi u ovom našem putovanju nemamo.

Ako pokušamo da rasvetlimo neke porodične puteve koji su usmerili Miloša, onda treba pretpostaviti najmanje dve stvari: ili je Milošev otac bio poslastičar (možda deda?!, možda je to porodična tradicija?!, ali za to nemamo nikakvih dokaza), pa je Miloš u duhu porodičnog posla nastavio očevim stopama; ili je Miloš iz nekog razloga zavoleo (ili jednostavno tako odlučio) poslastičarski zanat, pa i ako se time niko nije bavio u familiji, on je rešio da se posveti tome pozivu. Ako je zanat učio van kućevnih poslova možda ga je poslu podučavao kakav Mađar ili Čeh, od onih koji su i doneli tajne poslastičarskog majstorluka u Beograd. Svakako nije učio od Goranaca, ili Šiptara, koji su mnogo kasnije počeli da se bave poslastičarstvom u Beogradu i postali u neku ruku sinonim za poslastičarstvo u Srbiji, kojih nije ni bilo u tom poslu dok je Miloš učio i koji sem bureka i tulumbi ( i, mnogo kasnije) nisu znali kako se pravi „švacvarld“ ili „esterhazi“. Mogao je učiti i kod čuvenih Petkovića koji su još 1903. držali poslastičarnicu u Beogradu.

Postoji mišljenje da su potonji poslastičari beogradski, čiji su rodonačelnici bili Petkovići, bili najbolji u Evropi iz prostog razloga što se u Beogradu susreli kulinarski zapad i orijent, što je svaka škola dala najbolje i što je sinkretizam bio uspešan pa su samim tim i kolači neponovljivi i sa specifičnim aromama koje svaka od pomenutih civilizacija nose. Tridesetih godina prošlog veka u raznim novinama su izlazili ovakvi i slični oglasi koji govore o raznolikosti i razgranatosti ovog umeća u nas: Za slave!!! Poslastičar!!! Petar Glumac u Zemunu!!! Preporučuje vrlo lepe poklone za slave. Razni fini keks, bombonjere, izrada stranih i naših tvornica. Minjone, sitne kolače za posluživanje, slavske kolače, šećerno voće, kremove. Brza i tačna posluga. Narudžbe prima i preko telefona br. 4267, Zemun. Radi i za Beograd.

Ipak, nije ovo priča o poslastičarima kojih je u Beogradu bilo uvek, dobrih i loših. To je važna ali nije krucijalna činjenica u našim istraživanjima. Miloš jeste učio i izučio za poslastičara ali to svakako nije najvažnije u njegovom životu. Ako ćemo pravo, prvo je čovek pa tek posle poslastičar, pa ćemo se i mi tako odnositi prema ovoj temi.

Žurno, čim sam pristavio kafu, sutra ujutro, to jest danas jutrom ili juče kad sam ustao, sa nestrpljenjem otvaram debele korice velikog bloka, slikarskog formata, načinjene od tvrdog i kompresovanog kartona, na čijoj zadnjoj strani jednostavno i prosto latinicom piše: BLOK.

Na redu su dve fotografije, obe dimenzija 20x30 santimetara, s' tim što je jedna zalepljena na odgovarajući karton koji je očigledno služio kao podloga i paspartu u vreme dok je slika bila uramljena. Na fotografiji koja nije na podlozi i koja je poprilično oštećena od vlage i zla vremena, izbledeloj i razlivenoj (jer je svojevremeno bila retuširana u maniru tadašnjeg vremena), glavu uz glavu (dakle, zajednički portret) fotografisan je jedan par, muškarac i žena, po pozi i stavu, najverovatnije: bračni par. Zbog oštećenja slike se ne može razaznati tačno, ali muškarac veoma liči na Miloša sa slike iz Građanske karte. Ako je to Miloš, onda bi se po njegovim tadašnjim godinama starosti dalo zaključiti da je slika napravljena četrdesetih godina prošlog veka, pred rat. Ako je u pitanju Milošev otac, onda je fotografija urađena ranije. Jedno je ipak sigurno, jedna ista gospođa se nalazi na obe slike koje trenutno gledamo. Na drugoj slici, nešto očuvanijoj, fotografisana je u polu-figuri, prislonjena uz štok nekih vrata, kršna žena obučena po tadašnjoj građanskoj modi, crnokosa sa šeširom karakterističnim za to vreme i tadašnje modiranje. Možda je starija u odnosu na prvu fotografiju nekih par godina ali je to jedna ista žena. Stasom, izgledom i odevanjem neodoljivo podseća na Žanku Stokić. Većina Beograđanki toga doba su, verovatno, muškarce podsećale na Žanku Stokić. Na Ljubinku Bobić: ne! - ona je bila sitnije građe pa je čak i u svojim tridesetim godinama života igrala dečake.

Sledeći papir iz fascikle zvane „blok“ nam otkriva nove tajne. U pitanju je umrlica Miloševe sestre Leposave, knjigovezačke radnice, koja je jadna umrla u 23-oj godini života, dana 21. decembra 1927. godine. Zima je bila hladna, pogotovu tih dana. Sneg je blokirao celu Srbiju. Vozovi su kasnili, reke su se zaledile, ljudi su kršili noge i ruke niz zaleđene i neočišćene beogradske ulice. U umrlici piše da je bila duže bolesna. Možemo samo da pretpostavljamo od čega. Sahranjena je sutradan, u 14:30 je krenula povorka iz stana u „Glavaševoj“ br.21. Poziva se rodbina pokojnice, kao i drugovi-ce, da na ovom poslednjem rastanku umrloj srodnici i drugarici, učestvuju u što većem broju – piše na kraju umrlice. U donjem, levom, uglu je adresa pogrebnog preduzeća (pretpostavka): Galileja, ul. „Pozorišna“ br.2, u Kolarčevoj zadužbini, telefon 42-31. U donjem, desnom, uglu su potpisani ožalošćeni: mati Persa, braća Radomir i Miloš (Miloševo ime je inače prvobitno pogrešno odštampano u Milan, pa je neko rukom ispravio to), sestra Nata, kao i članovi-ce Saveza Grafičkih Radnika – Podružnica Beograd.

Obzirom da iza cele umrlice stoji taj Savez Grafičkih Radnika, jer je i vrh umrlice naslovljen tim udruženjem pošto ista počinje rečima: naš član Stamenković Leposava..., a kao što smo videli ima ih i u delu gde su potpisani ožalošćeni, dolazim do zaključka da je Leposava, (pa možda i još ko od Stamenkovića), imala udela i uticaja na rad toga saveza. Je li Leposava samo radila u sektoru štamparstva ili možda bila i aktivan član Saveza, što je tada podrazumevalo i politički angažman leve orijentacije – to mi danas ne znamo?! Postoji mogućnost za ovo drugo, za politički i sindikalni angažman pa su zbog toga njeni saborci i drugovi stali iza nje na poslednjem putu ka nebu. Jer, zna se da su grafički radnici u to vreme prednjačili u sindikalnom radu i da su iz njihovih redova regrutovani kasniji komunistički kadrovi. Savez Grafičkih Radnika predratne Jugoslavije bio je jedan od najjačih sindikata. Bili su dobro organizovani, solidarni i sa jakim fondovima. Nastali su iz Družine tipografskih radnika koja je osnovana 1875. godine a već 1901. godine je osnovan Sindikat tipografskih radnika.

Eto, spajamo, polako, niti života jedne porodice. Kockice mozaika porodice Stamenković ne bi bilo moguće složiti da Miloš nije bio pedantan u čuvanju vrednih papira. Tako smo već saznali da je Miloš imao jednog brata i dve sestre, to jest da je majka Persa sahranjujući svoju kćer ostala na dva sina i jednoj kćeri. Nismo još uspeli da utvrdimo godišta bratu i sestri, ali zato znamo da je Leposava bila dve godine starija od Miloša i da Milošev otac, ni njegovo ime ne znamo još, nije bio među živima kada je umrla Leposava, inače bi se i njegovo ime našlo među ožalošćenima.

Porodična slava Stamenkovića jest', i biće, Sveti Nikola. Moju pretpostavku da su slavili ovog sveca potkrepljuje jedna lepa ikona koja je štampana u litografiji Planeta Beograd i uredno je složena i sačuvana u „našoj“ fascikli. Reč je o klasičnoj vizantijskoj ikoni, za to vreme verovatno veoma dobro litografski urađenoj i na kvalitetnom masnom i debelom papiru. Na ikoni je portret sveca i staroslovenskim pismom je napisano: Sveti Nikolae Čudotvorac. Da bi ista lepše izgledala kada se urami i stavi na zid iznad gostinskog astala i leđa domaćina sofre, sastavni deo slike, ukrašen u istom šablonu, jeste i paspartu, veoma lepo iluminatorski udešen, naravno i on, u vizantijsko-hrišćanskom maniru.

Pretpostavljam da su Stamenkovići imali dosta gostiju na Svetog Nikolu iz tadašnjeg Beograda iako je istu, verovatno, slavilo pola grada. Moja pretpostavka se zasniva na činjenici da je poslastičarstvo porodična tradicija (makar i započeta sa Milošem, mada je teško u to poverovati) pa je onda tako kod njih uvek bilo sočnih i ukusnih posnih đakonija za Slavu. Ne tvrdim eksplicitno da je kolače spremao i gotivio muški deo porodice ali isto tako i ne odbacujem tu mogućnost. Verovatno je i mama Persa znala po nešto o badem štanglicama ili o bajaderama od kestena (kesten mora biti iz Dečana).

Zašto je ikona gurnuta u fasciklu? Je li je neko skidao sa zida i kada? Ne znam hoćemo li dobiti odgovore na ova i slična pitanja ali je očigledno da je Miloš želeo da je sačuva. Opravdaću ih pretpostavkom da su Stamenkovići imali pravu i vredniju kućevnu ikonu, urađenu u skupoj tehnici: na drvetu ili kakvom plemenitom metalu, i koju ni u najtežim danima, koji su neminovno sledili, nisu skidali sa zida osim kada kreče, a ovo je, kažem: možda, poklon ili slučajno, možda i namerno, kupljena i sačuvana reprodukcija kućevnoga sveca.

Sledeći papir koji mi privlači pažnju, a privlači je iz prostog razloga je jer on na redu (i nećemo više do kraja dodavati: „koji je bio na redu u fascikli“) jeste jedno pisamce napisano na original Bristol papiru sa utisnutim zaglavljem (ćirilicom i latinicom): Gojko Bovan, zavod za kupo-prodaju imanja, kuća i placeva, tel.27978 – ček. Račun Pošt. šted. 53486; a ispod je dodato: Beograd, Kralja Milana 10. Pismo je napisano rukom, 14. jula 1932. godine i u njemu piše: Gosp Mijatoviću! najlepše Vas molim podajte ovoj ženi menicu ima još da da dinara 250 dinara, spoštovanjem Gojko Bovan. Na poleđini ovog istog papira neko drugi je rukom i običnom olovkom (pismo je napisano naliv-perom i crnim mastilom) napisao: Kupovina i prodaja Radio aparata. Mislim da je to napisao neko od Stamenkovića. Jesu li se to oni zadužili da bi kupili radio aparat ili je poleđina kasnije i slučajno dopisana baš na tom papiru?! Možda je gospodin Bovan preporučivao Stamenkoviće dotičnom gospodinu Mijatoviću?! Bilo kako bilo, rečenica: „ima još da da“, govori nam da je u pitanju bila neka veća transakcija od pomenutih 250 dinara. Ali, zašto piše: „i prodaja“?! Možda treba istražiti koliko je mogao da košta jedan radio aparat te 1932. godine. Zato sam prelistao Politiku iz tog vremena a ne bi li našao što-god interesantno.

Najprodavaniji model te godine je bio „Supers33” sa sedam katodnih cevi na lagerima „Standard radia”. Dobro se držao i amerikanski radio aparat „Zenit” takođe sa sedam katodnih cevi a čije se predstavništvo nalazilo u Palati izvozne banke na Terazijama. Najzad, tu je i aparat „Orion” sa skromnih 3+1 cevi ali i dosta jeftiniji od gore pomenutih. Radio aparati su se kretali u rasponu od 1000 i nešto dinara do famoznih 4650 dinara koliko je koštao „Vestinhausov” 8-cevni aparat kod Norisa u ulici Cara Lazara br.10. Privukao mi je pažnju oglas iznad reklame za ovaj aparat: BOVAN – zavod za kupoprodaju nepokretnog imanja, ul. Kralja Milana 10, preko puta Dvora, tel. 27-978. Svakom kupcu koji želi u prestonici da kupi nepokretno imanje, u vlastitom interesu mu je da nam se obrati. Pronašli smo na stranama Politike iz tih godina i reklamu za Telefunken radio aparat – tip „Super 650”, a pored njega se nalazio i Filips sa modelima 630 i 830.

Sada, u ovom trenutku mi ne znamo koji su radio Stamenkovići kupili i da li su ga uopšte tada kupovali. Ne znamo ni to da li je gospodin Bovan „navodadžisao” da se ta kupovina obavi pod povoljnijim uslovima. Očigledno je da je pomenuti gospodin bio uticajan i uspešan poslovni čovek tadašnjeg Beograda ali nismo saznali u kakvim je odnosima i relacijama bio sa Stamenkovićima. Uglavnom, ako su kupili radio aparat te 1932. godine, nadam se da su uživali u muzici. U godinama koje su sledile, a, u vestima sa tog radija sigurno nisu uživali. A kad su Srbi, pa, i dobijali dobre vesti?!

Slede dve fotografije, pejzaž i panorama, dve lepe crno-bele slike, koje su tako odštampane da su odmah spremne za uramljivanje i dekorisanje nekog prostora. Fotografije su potpisane na nemačkom, italijanskom i engleskom. Na prvoj piše: Stapalato (Split) noću. Vidi se Riva i svetla koja osvetljuju more. Na drugoj fotografiji su Krkini vodopadi i piše: Jugo Slavija – Šibenik – Krka – vodopadi, takođe na tri pomenuta jezika.

Izgleda da su Miloša zbog nečega privlačili ovi krajevi?! Ili je slučajno došao do fotografija?! Ali, i ako je to tako, zašto je želeo da ih sačuva pored svih važnih porodičnih dokumenata i snimaka?! Ima više potencijalnih odgovora ali se dva nekako sama od sebe izdvajaju: ili je proveo divno letovanje u tim krajevima, pa je želeo da sačuva uspomenu na to, ili su Stamenkovići rodom i poreklom odatle pa je na taj način hteo da sačuva tragove svoga identiteta.

Doduše, kada sam proveravao na internetu, tom čudnom izumu koji je obesmislio istraživačko novinarstvo i izgubio draž književne pripreme i proučavanja građe, kad sam, dakle, proveravao ima li šta o bilo kakvim Stamenkovićima, video sam da se mnogo njih navodi i pominje kao registrovane jasenovačke žrtve, što me dovodi do zaključka da ih je bilo u Hrvatskoj, možda i u pomenutim krajevima. Ne znam zasigurno da li su to isti Stamenkovići i da li i „ovi naši“ vuku korene iz tih krajeva ali je možda odabir slika za koje se Miloš odlučio da sačuva odgovor na to. Biće ipak da je u pitanju samo „slučaj komedijant“ koji i nema druge svrhe nego da nas kuša i navodi na pogrešne tragove.

Sledeća fotografija je manje romantična. Takođe formata 20x30 cm i zalepljena na karton dimenzija 40x50 cm a koju je napravio i izradio izvesni Iskalović iz Novoga Sada. Na fotografiji se, i danas jasno, vide 23 mrka muškarca, uglavnom brkata. Skoro su svi obučeni u maniru tadašnjih zemljoposednika, ili makar kao upravnici velikih imanja i salaša, kad krenu na njive da obilaze useve i radnike. Fale im samo bičevi i mamuze. Odela su od jačeg materijala sa obaveznim prslukom iz koga vire debeli lanci od satova, ispod prsluka su bele košulje ali bez kravata. Neki od njih imaju i crne, jahaće, kožne čizme. Na kartonu iznad slike odštampan je na presi, ćiriličnim slovima, sledeći tekst: Tečaj za poslovođe zemljoradničkih zadruga za nabavke i prodaju održan u Savezu zemljoradničkih zadruga u Novom Sadu od 15. januara do 15. februara 1934. godine. Ispod slike je spisak uslikanih. Nema ni jednog Stamenkovića na naše veliko razočarenje. U prvom redu su: Arpaufi Antal, Kovačević Toša, Vlaović Toša, Kvaić Sima i Petrović Sima. Drugi red: Berić Vasa, Miletić Petar, Belić Kuzman, Pavlov Mladen, Loboda Fabijan i Litričin Stojan. U trećem redu stoje: Pandurov Sava, Toman Đura, Stanaćev Jova, Markov Veselin i Brančić Miša. Najzad, oni koji sede i koji su nešto kvalitetnije obučeni: Kaćanski Joca, Miljuš Petar, A. Šajnert – činovnik Prometne centrale, S. Letić – predsednik upravnog odbora Prometne centrale, D. Dolga – prokurista Prometne centrale i upravitelj tečaja, Vrtipraški Joca i Gaćeša Sava.

Teško da ćemo uspeti da pronađemo vezu ove fotografije sa našom pričom. Ona sigurno postoji ali je mogućnosti i kombinacija veliki broj tako da ih nećemo niti uzimati u razmatranje. Razmatraćemo ono što nam je kud i kamo jasnije, ono oko čega se možemo složiti i konstruisati logičnu priču ne ulazeći mnogo i njenu istinitost jer je, tu istinitost, ne možemo valjano dokazivati ni ja, niti vi koji ćete ovo čitati. Morate mi verovati, ili ne morate, vaša stvar, ali će sve ostati na tome. Niko me sa dokazima neće, niti može, uhvatiti u laži. Imam u ruci papir koji sa mnogo više svetla osvetljava pozornicu na kojoj se odigrava životna predstava Stamenkovića. To je Majstorsko svedočanstvo (pismo) Miloševo. Iz ovog dokumenta saznajemo da je Miloš rođen 28. marta (godinu smo već saznali) u Beogradu. Dakle, rođeni Beograđanin. Saznajemo i to da mu je srednje slovo u imenu: F, što znači, je li, da ime Miloševog oca počinje sa tim slovom. Svedočanstvo je izdalo Područje uprave grada Beograda, Kraljevina Jugoslavija. Naslovljeno je sa: Majstorsko svedočanstvo, a u daljem tekstu stoji: Udruženje zanatlija za grad Beograd i sr. Vračarski ovim potvrđuje da je g. Stamenković F. Miloš (pa generalije: mesto i godina rođenja, adresa...) ... pred ispitnom komisijom Udruženja zanatlija danas položijo: Majstorski ispit iz Poslastičarskog zanata. Ovo mu svedočanstvo služi kao dokaz stručne spreme za obavljanje Poslastičarske radnje u smislu Zakona o radnjama i daje mu pravo na naziv MAJSTORA. Br. 5297, u Beogradu, 26. juna 1934. Predsednik ispitne komisije St. Gojković. Članovi komisije Mih. Kovaljević i Dušan S. Petković.

Četiri meseca pre atentata na kralja Aleksandra u Marseju tročlana komisija je svojim potpisima potvrdila da je Miloš zanatlija sa „Majstorskim svedočanstvom“. Pustićemo mašti na volju pa ćemo pretpostaviti da je Miloš negde priredio skromno privaćavanje (zakusku), možda u nekom beogradskom lokalu i da su članovi komisije bili počasni gosti. Sumnjam da ih je odveo negde da pojedu kolače. Priznaćete, bilo bi neumesno. Možda su svratili do „Albanije“ ali manje verovatno negde po Skadarliji. Jer, to su ipak bili majstori i zanatlije a ne umetnici i boemi. Na glasu je bila kafana „Zanatski dom“, baš u duhu povoda okupljanja. Pa ni „Ignjateva pivnica“ nije bila na lošem glasu. Opet, manje je verovatno da su zašli u „Kod zlatnog šarana“ ili u „Lepi izgled“, jer se tu moglo naći i sveta koji nije bio po volji strogim i domaćinskim nazorima majstora. Verovatno su popili po koju čašicu, pojeli neki ćevap a onda su članovi komisije požurili da obiđu svoje radnje, jer ne valja dugo šegrte i kalfe ostavljati same sa kolačima i ostalom robom. Baš toga dana je francuski ministar spoljnjih poslova, Bartu, posetio Beograd i ugovorio sa kraljom Aleksandrom zajedničku pogibiju. Mnoge od pomenutih kalfi, majstori su u povratku zatekli kako među masom naroda zveraju po ulici.

Reprodukcija slike „Siroče na majčinom grobu“ koju je Uroš Predić naslikao 1888. godine dvodelna je ali je precizno nalepljena na karton tako da se spoj skoro ne primećuje. Iz priloženog zaključujem najmanje dve stvari: da su Stamenkovići (ili neki od njih) bili precizni; i, da su (sada je to više nego očigledno) voleli da lepe na karton razne fotografije i reprodukcije, verovatno posle toga i tako nalepljene da uramljuju i vešaju na zidove. Pretpostavka je i da su relativno lako dolazili do raznih fotografija obzirom da su imali grafičkih radnika u porodici. A onda mi je dolepršala još jedna ideja u misli: možda su Stamenkovići negde u gradu imali lokal i radnju, pa su im sve te fotografije i reprodukcije služile kao dekoracija istog, ili istih. Daljim tokom, a istom logikom, pretpostavka bi išla dotle da je u pitanju poslastičarnica ali ja osim zdravorazumskih indicija i nerezonskih sumnji drugih dokaza (za sada) nemam za to.

Ono što je karakteristično za ovu reprodukciju, koju je Miloš između ostalih pothranio i sačuvao u svojoj fascikli, a što je meni upalo u oko, jeste činjenica da je ista oštećena pri vrhu i da je povr' svega i flekava. I, to: kako flekava? Družeći se sa slikarima spoznao sam koliko su oni aljkavi i kako ostavljaju tragove svud oko sebe (kao životinje sekretom obeležavaju teritoriju, šta li?!). Na ovoj reprodukciji su upravo takvi, slikarski, tragovi ostavljeni. Na nekoliko mesta su otisci obojenih prstiju, ili prljave četke, i više je nego očigledno da je neki slikar držao ovu sliku u ruci i pokušavao je da je prenese na platno ili kakvu drugu podlogu.

Reprodukcija je uzeta iz nekakvog časopisa. Iz kojeg? – nisam uspeo da utvrdim. Sa donje strane gde se slika malo odlepila od kartona, može se videti da ima nečega na poleđini slepljene reprodukcije. Sa leve strane, na dnu, iza slike može se pročitati: 1. g. Indrih Velš, vojni kapetan konjič. divizije; 2. g. Ljubica Čakarević, učiteljica; 3. g. J. Knez, predsednik trgov. komore iz Ljubljane. U pitanju je legenda ispod slika, koje se samo naziru iznad teksta iste. Takođe na dnu, ali ovoga puta sa desne strane iza reprodukcije stoji tekst koji služi kao objašnjenje slike: Kapetan Miša, koji je poklonio državi zgradu Velike škole, Beograd.

Nisam uspeo da saznam ko je konjički kapetan Velš. Ljubica Čakarević je učiteljica koja je iz Užica 1918. godine krenula sa vojvodom Lunetom na Solunski front da traži brata Milutina. Tamo se susrela sa Arčibaldom Rajsom, Stepom i Mišićem. Ljubica se kasnije udala za Italijana Nikolu, sina kompozitora de Sarna, istog onog što je komponovao „Solunsko kolo“ u čast srpskih ratnika. Ni o Slovencu Knezu nisam našao ništa. Valjda zato što imamo dosta knezova i bez njega, a i sa Slovencima nismo „loše stajali“ dok god je ovde bilo neke koristi za njih. Najzad, ko je kapetan Miša Anastasijević zna se podosta, makar po onome šta je sve zaveštao zemlji. Pokušaji da odlepim sliku od kartona nisu urodili plodom. Reprodukcija je toliko stara da je već počela da se raspada tako da nisam hteo da je dodatno oštećujem.

Pošto je položio majstorski ispit, svojevrstan ispit zrelosti i dokaz da je zašao u zrelo doba Miloš je, ko veli, rešio i da se priženi u svojoj 28-oj godini. Izabranica njegovog srca, malo nesvakidašnjeg imena: Dragoslava, je sledeće godine odmah izvadila legitimaciju Savetovališta za matere, Zavoda za zdravstvenu zaštitu matera i dece pri Centralnom higijenskom zavodu, Beograd, Miloša Velikog (Guberevac) a pod rednim brojem (misli se na legitimaciju) 331-86. U savetovalištu lekari besplatno nadgledaju rašćenje, razvitak i zdravlje deteta ali i upozoravaju majku na razne nedostatke pre svega kroz savete u higijenskom pogledu. U savetovalište treba doći sa zdravim detetom i što pre jer se u savetovalištu deca ne leče. Kad se dete razboli onda treba ići lekaru. Radnici koji su osigurani za slučaj bolesti imaju pravo decu da vode kod uredskog lekara a siromasi da ih vode kod opštinskog. Bogataši se ne pominju. Za njih se valjda pretpostavlja da su čisti i da imaju para za doktore. Ona deca za koju niko nije dužan snositi troškove mogu se, pak, pregledati u toj poliklinici. U unutrašnjosti legitimacije pored rubrika o detetu stoji i jedan tekst koji je služio za edukaciju matera:

Majko!

Već u prvoj godini života Tvoga deteta, Ti polažeš temelj njegovom razvitku i zdravlju.

Priroda Ti je dala mleko za Tvoje odojče. Ne uskraćuj mu njegovu svojinu.

Tvoje mleko ne može se ničim drugim nadoknaditi.

Ako nemaš dovoljno mleka, ne odbij zbog toga odojče, već daj mu pored grudi, još i kravljeg mleka. Ovakva dvovrsna hrana mnogo je manje opasna, nego čisto veštačka.

Ako moraš hraniti odojče na veštački način, ne prehranjuj ga kravljim mlekom.

U hrani odojčeta nikada ne treba da bude više od ¾ litra kravljeg mleka za 24 časa.

Odojčetu dajemo kravlje mleko uvek sa izvesnim dodatcima, nikada samo.

Ovi su dodaci: voda, šećer, brašno i maslo.

Dobavi sveže, jutarnje mleko, prokuvaj ga, ostavi da vri 2-3 minuta; čuvaj ga preko dana pokriveno, na hladnom mestu, najbolje na ledu.

Veštački hranjeno odojče, približno od 3 meseca pa na dalje treba da dobija sokove od voća, a u hladnije doba i riblje ulje.

Posle navršenog 6 meseca, dete treba da dobije kašicu od griza ili brašna, posle 7 meseca i pasirano povrće i voće.

U drugoj godini, dete se postepeno navikava na hranu odraslih. Prelaz nikako ne sme da bude nagao.

Dete dobije seckano meso oko navršene 2 godine, a sasvim čvrstu hranu tek onda, kada su mu izbili gotovo svi mlečni zubi.

Tačan red u ishrani potreban je odojčetu, a koristan majci. Da dete ostane zdravo, mora svuda oko njega da vlada red i čistoća.

Kupaj odojče svaki dan!

Ne sprečavaj mu pravilan razvitak zastarelim i nezdravim povijanjem!

Nemoj dete suviše utopljavati, da ga ne raznežiš i da mu ne smanjiš otpornu snagu protiv bolesti.

Daj detetu zasebnu postelju, pa bila ona i najjednostavnija.

Ne drži dete u neprovetrenoj sobi i ne sprečavaj vazduhu i svetlosti, da dopiru do njega.

Drži decu mnogo u vrtu ili dvorištu, a u gradu vodi ih u parkove i u okolinu.

Parkovi su u prvom redu svojina male dece.

Već od 3 meseca pa na dalje, oprezno i postepeno, sunčaj golo ili poluobučeno dete.

Sunčanje pokrivenog deteta bez ikakve je koristi. Može mu čak mnogo i škoditi, isto onako kao i velika letnja vrućina.

Kad dete počne da puzi obuci mu sasvim kratke gaćice, gornji deo tela i udove ostavi mu u toplim danima, što više gole.

Čuvaj svoje dete,sa najvećom strogošću od sveta, koji kašlje!

Lice, koje kašlje ili kija, u blizini deteta, seje na njega klice bolesti.

Verovatno bi današnji pedijatri raspravljali sa dosta iznetih mišljenja u ovom uputstvu. Sa većinom bi se svakako složili jer prestavljaju uputstva iz opšte kulture življenja. Mnogi od ovih problema su i danas aktuelni. Ali, svako je vreme nosilo svoje kontekste i karakteristike. Bilo kako bilo, Dragoslava se porodila 8. marta 1935. godine. Lep poklon za „Dan žena“. Postoji u ovom trenutku našeg „putovanja“ nedoumica oko imena deteta. Ili su zdravstveni radnici kada su popunjavali karton pogrešili pa su umesto imena deteta upisali ime majke ili je, pak, Miloš svome sinu dao ime Dragoslav, po majci. Uopšte ne sumnjam da ćemo ovu dilemu razrešiti do kraja priče.

Dete je rođeno sa 3.450 grama i bilo je visoko 52 centimetra. U početku, neposredno posle porođaja, Dragoslava je dovodila dete svake nedelje na kontrolu i merenje a zatim je to činila mesečno. 30. juna 1936. godine kada je to poslednji put učinjeno i kada je dete imalo već godinu i tri meseca, napredak je bio vidan. Dete je bilo teško 9.970 grama i visoko 79 centimetara. Sa strane kartona, rukom i crnim mastilom, dopisano je: V.S.d. 11, 13, 15 dobija – što, pretpostavljam, predstavlja belešku o vakcinisanju.

U legitimaciji se nalazi izveštaj o lekarskom pregledu koji je Dragoslava obavila mesec dana pre porođaja, 28. januara 1935. Ovaj nam papir daje pregršt vrednih informacija i upotpunjuje sliku novim razrešenim nedoumicama. Milošev otac se zvao Filip. Očigledno je umro rano čim se ne pominje u umrlici svoje pokojne ćerke. Te 1935. godine Miloš radi u hotelu „Kasina“ u Beogradu. Formular Okružnog Ureda za Osiguranje Radnika u Beogradu ne sme biti stariji od dva dana, na početku nas upozorava tadašnja birokratija. Tog istog 28. januara Miloš je overio potvrdu i njegova supruga Dragoslava, rođena 1913. godine, se pregledala u klinici koju zbog nečitkog rukopisa i pečata ne mogu da identifikujem. Bio je toga dana ponedeljak.

Miloš je u Kasini počeo da radi 4. decembra 1934. godine. Dakle, samo mesec dana pre overe potvrde. Primao je platu u iznosu od 800 dinara. Kao adresa stanovanja navodi se „Glavaševa 23“, dakle, preselili su se u sledeću kuću u odnosu na staru adresu i stanovali su kod izvesnog Milovana Trbojevića. Sve ovo pečatom i potpisom potvrđuje poslodavac u Kasini Pero Simić. Ne znam je li on tada bio nekakav upravnik u tom najstarijem beogradskom hotelu, hotelu koji je za svoga veka stigao da bude i Narodna skupština, i pozorište, i kockarnica, i bioskop, i koji je te 1935. godine već 80 godina starosti imao a njegov prvi vlasnik Stevan Lukić već odavno pokojan i spokojan. Doduše, pre trinaest godina od toga dana, na istom mestu i pod istim imenom napravljena je nova Kasina, tako da je u to vreme to bila nova zgrada sa starim i čuvenim imenom. Baš onoga dana kada se Dragoslava porodila, u Kasini se davala premijerno projekcija filma o najbogatijim ljudima na svetu pod imenom: „Kuća Rotšild“. Uloge su tumačili Georg Arlis, Loreta Jang i drugi. Pre toga „Žurnal“. Predstave od 3, 5, 7 i 9:30. Da ne ostanemo dužni ni drugim bioskopima u Beogradu, tek da napomenemo da je toga dana „Kolarac“ konkurisao sa filmom „Dogodilo se jedne noći“ i Klerkom Gebelom a „Avala“ sa filmom „Princeza Turandot“ i Keti fon Nađ. Upalo nam je u oči, listajući novine iz relevantnog vremena, da je tog istog dana već pominjani gospodin Petković, član ispitne komisije pred kojom je Miloš stekao majstorsko zvanje, u ime Udruženja zanatlija za grad Beograd oštro reagovao demantijem jer su novinari nešto pogrešno napisali o izboru pretsednika sekcije krojača i krojačica.

Dragoslava je, dakle, istoga dana kada je Miloš overio potvrdu, obavila lekarski pregled, očigledno rutinski pregled pred porođaj. Nema nikakvih dijagnoza sem potpisa lekara i upozorenja utisnutog štambiljom: Naređeno da u slučaju pobačaja ili porođaja odmah ode u državnu bolnicu. Ured će izdati naknadno uput. Na formularu, čiji gornji deo popunjava poslodavac, a, donji, bolnica i lekar, stoji i upozorenje: Pazi – kod rada čuvaj se unesrećenja!; i nacrtan je cirkular koji seče ruku.

Inače, bez ovakve i na ovaj način overene iskaznice lekari ne primaju pacijenta i ne mogu se preuzeti lekovi. Na papiru postoje tragovi od još nekoliko udarenih štambilja, crvenom i plavom tintom, ali su nečitki pa su samim ti i nekorisni za nas.

Onda se u hronologiji pohranjenih dokumenata i drugih papira javlja vremenska pauza od tri godine za koje nemamo nikakvih tragova, da bi na red došla ista onakva potvrda (o kojoj smo govorili u prethodnim redovima) na neznatno izmenjenom formularu ali sa nešto izmenjenijim generalijama. Miloš, od 1. aprila 1938. godine radi u Studentskom domu „Kralj Aleksandar“ i prima mesečnu platu u iznosu od 1000 dinara. Onako, kako je Kasina bila najstariji hotel u Beogradu tako je i dom „Kralj Aleksandar“ bio najstariji studentski dom na Balkanu. To je kasnije bio onaj čuveni „Lola“ gde su uglavnom stanovali studenti iz nesvrstanih i prijateljskih nam zemalja, ali je bilo prisutnog i domicilnog elementa. Taj dom je izgađen 1927. godine tako da je u vreme kada je Miloš počeo da radi u njemu bio još relativno nov. Miloš je opet promenio i adresu stanovanja. Prošli put je prešao u susednu kuću a sada se preselio u susednu ulicu: „Kneza Danila“ br.48. (Na mestu gde stoje brojevi 21 i 23 u ulici „Glavaševoj“ danas su dve zgrade, 3 do 4 sprata, spojene zajedničkim zidom, jedna je lučnog oblika prateći oblikom zavijanje ulice. To je mešavina stambeno-poslovnog prostora i verovatno su izgrađene pedesetih ili šezdesetih godina prošlog veka. U jednoj od njih se danas nalazi neka inostrana banka, načičkana je bezbedonosnim kamerama tako da nisam smeo mnogo da njuškam i ispitujem. Optužili bi me da pravim nacrte i planove za pljačku. Druga, pak, nova Miloševa adresa, u ulici „Kneza Danila“ nalazi se u tihoj ulici, u kojoj drvoredi na obe strane daju hlad. Kuća je najverovatnije ta ista u kojoj su živeli Stamenkovići, samo malo renovirana. Obrastao ju je u zidni bršljan i cveće. Tu danas žive ljudi sa drugim prezimenom tako da nisam pokušavao da stupim u kontakt sa njima. U današnjoj eri raznih prevaranata i lopova verovatno bi sa podozrenjem gledali na moju želju da se raspitam o pređašnjim stanarima. I ne samo to, verovatno bi mi natovarili policiju na vrat. Koga još zanima to što mene zanima? „Verovatno je neki kriminalac“ – konstatovali bi svi oni zajedno, ne bez osnova).

Dakle, 24. juna, u petak, Miloš je overio potvrdu i istoga dana je otišao na preglede kod dr. Stefanovića i dr. M. Petrovića. Na mestu gde je prostor za dijagnozu stoji oznaka: XIV/7. Spec. Dr. Pavlović mu je za četiri dana zakazao zračenje!!! Šta se zaboga dogodilo sa Milošem!? Šta smo to propustili u praznom hodu i nedostatku dokumenata u fascikli?! Da ga upravo bolest nije sprečila da bude ažuran i pedantan?! Najzad, čemu zračenje, je li se radilo o preventivi ili lečenju?! Miloš je tada imao 32 godine i trebalo je da bude na vrhuncu snage. Ostaje još jedno od otvorenih pitanja, u nizu. Današnje vreme nam ne onemogućava da proširimo svoja istraživanja upravo iz razloga koje sam naveo kad sam tražio ulice u kojima su Stamenkovići živeli.

U istom periodu, samo par meseci pre, sa istim generalijama Miloš je izvadio još jednu potvrdu, ovog puta za sina Andriju rođenog 1935. godine ali je iz nekoga razloga ova potvrda pohranjena u arhivu posle one „mlađe“ o kojoj smo govorili. Ipak, naša pređašnja nedoumica oko imena deteta ovim papirom je rešena. Neko je greškom umesto imena deteta napisao ime majke. Ili je mislio da tako treba. Sin Andrija tada ima 3 godine i očigledno a na osnovu papira radilo se o rutinskoj kontroli. Dete je pregledala doktorka Zora Popadić a u dijagnozi je upisana šifra II/21.

Sada sam već malo uzdrman u svom stavu i svojim istraživanjima tako da po malo gubim na entuzijazmu sa kojim sam pristupao poslu svako jutro i originalnoj ideji da istražujem život nepoznatih ljudi, za razliku od drugih koji žele da zaviruju u tajne života samo poznatih, samo o onima o kojima se već sve zna. Sada se već bojim da ne naletim na neki papir koji će mi razjasniti (u negativnoj konotaciji) razmere Miloševe bolesti. Bojim se da ne saznam da arhivu nije ni slagao Miloš nego neko drugi i da Miloš vrlo brzo prestaje da egzistira kao živ činilac ove pripovesti. I to baš sad, taman kad smo se združili i prihvatili jedan drugoga. Taman sam zavoleo Miloševe tulumbe i princes krofne a sad odjednom: bolestan. Ne može!!! Ne dam!!!

(Za princes krofne je najbitnije da jaja budu sveža, da puter bude kvalitetan, da brašno bude „meko“. I da se masa posle skidanja sa vatre dobro umeša. I da se peku tačno 18 minuta i 43 sekunde. Za fil je najvažnije da mleko bude jutrošnje, a tajnu kad je dovoljno gust nismo uspeli da otkrijemo. Važno!! – nikad krofne ne prelivati čokoladom već isključivo sa šećerom u prahu).

Za početak nastavka, vesti su ipak umirujuće. Iste godine, 1938-me, Miloš odlazi u Podgoricu. Tamo se zapošljava u hotelu Imperijal i tu radi kao kuvar i poslastičar. U navedenom hotelu i stanuje. 8. novembra iste godine u Podgorici, tačnije u Poštanskoj štedionici Kraljevine Jugoslavije, otvara štednu knjižicu broj 680504 i polaže 500 dinara uloga. Na prednjoj se korici, pored navedenih generalija, nalazi i grb Kraljevine Jugoslavije kao i tekst sledeće sadržine: Za ulog jamči država. Sve je ispisano ćirilicom i latinicom. Miloš je štedeo na 4% kamate. Morao je da plati 3% poreza na dobit od kamate. U periodu od 5 meseci Miloš je uspeo da uštedi ravno 4000 dinara. 31. marta 1939. godine Miloš podiže 3990 dinara, ostavlja samo obavezan minimum od 10 dinara da se knjižica ne bi „ugasila“ i vraća se svojoj porodici u Beograd. Na kratko.

Već sledeće godine Miloš je mobilisan. Ili, da se eufemistički izrazim: pozvan je na vojnu vežbu. Naravno, i u vojsci je bio kuvar. Šta bi drugo. Imalo je dosta snažnih seljaka za pušku i top ali nije bilo baš mnogo kvalifikovanih kuvara. 16. jula 1940. godine Dragoslava traži od Gradskog poglavarstva Beograd, Upravnog odeljenja, Vojnog odseka, potvrdu, i dobija je, zavedenu pod brojem 59315, u kojoj piše: Sa ovim aktom upućuje se Stamenković Dragoslava, sa stanom u ulici „Kneza Danila“ br. 48, čiji je muž Miloš, po zanimanju kuvar, upućen na izdržavanje vežbe od 18. V do 12. VII 1940. godine. Svega 56 dana (pa rukom dopisano: po vojnoj ispravi). Prednje se dostavlja s' molbom na nadležnost, u duhu Uredbe o potpori porodica lica pozvanih na vojnu dužnost. Nečitko su potpisani pisar i šef a potvrda je uredno overena.

Ovo su poslednji dostupni podaci i papiri o Stamenkovićima za predratni i ratni period. Kako su Miloš i njegova porodica preživeli rat ostaje nam samo da nagađamo. Izbor nije veliki. Ne treba dovoditi u pitanje činjenicu da je sigurno opet mobilisan pred sam početak rata. Mala je verovatnoća da ga je to mimoišlo kad je već bio pozivan i nekoliko meseci pre. Sad ostaje samo nekoliko pretpostavki?! Ako je bio mobilisan u vreme napada na Jugoslaviju, mogao je da padne u zarobljeništvo ili da kapitulaciju sačeka negde sklonjen, pa da se posle vrati u Beograd. Mogao je da se priključi i nekom od pokreta otpora: partizanima ili četnicima, mogao je biti mobilisan kod „nedićevaca“, ili je jednostavno u Beogradu bio sa svojom porodicom i negde radio svoj posao. I za vreme okupacije ljudi vole da pojedu nešto lepo. Kafane i poslastičarnice su radile punom parom. Slavile su se Slave i održavali pomeni (ovo drugo: pogotovo!).

Ako smo do sada stekli neke predstave o Miloševom karakteru, a svakako jesmo, onda znamo da Miloš nije nikakav revolucionarni ili ratnički tip čoveka. Miloš je porodičan čovek građanske provenijencije sa „zlatnim“ zanatom u rukama. Po vokaciji Miloš pripada radničko-zanatskom delu populacije jer i pored toga što je majstor on nije imao svoju radnju (ili mi to nismo mogli da dokažemo). Ipak, i pored toga što je živeo od svojih ruku rada, Miloš pripada tradiciji starog beogradskog građanstva (ukoliko je tako nešto postojalo?!).

Da li je majka Persa još bila živa, šta su radili i čime su se bavili brat Radomir i sestra Nata takođe nisam uspeo da dokučim, makar u predratnom i ratnom periodu. U svakom slučaju, dobro bi bilo da je porodica bila čitava i na okupu, jer ih je teško vreme i breme okupacije čekalo a u takvim vremenima porodica treba da zbije redove i ispomaže se. Inače, kakva bi joj svrha bila?! A, ni mi ništa ne znamo o tome da im makar tom spoznajom i sećanjem retroaktivno olakšamo.

Prvi sledeći trag stiže nam iz vremena 1. avgusta 1945. godine. Beograd je više od pola godine slobodan. Za neke. Za druge nije. Za treće, one koji su po dolasku partizana bili streljani – rat je bio bolji. Makar su bili živi. Živi su ovi naši, Stamenkovići, hvala bogu. Na obrascu za pisanje lekarskih recepata (očito predratnom) koji u zaglavlju ima generalije Gradske bolnice Beograd – Odeljenje za ženske bolesti i porođaje, a u ulici „Knjeginje Perside“ br. 57, i sa telefonom 24-688, neko je rukom napisao (potpis nečitak) i pečatom overio (na pečatu stoji: Izvršni narodnooslobodilački odbor za grad Beograd – Odeljenje za zdravstveno staranje – Gradsko porodilište) sledeći tekst: Potvrda – Da se Dragoslava Stamenković, 33g. stara, sa stanom „Kneza Danilova“ 48, porodila na ovom odeljenju 31/VII/45 u 15:45 časova. Rodila je zdravo žensko dete.

Ako bi izvršili relativno prostu rekonstrukciju vremena, događanja i podneblja, mogli bi da dođemo do najmanje dva zaključka. Prvo, Miloš je bio u Beogradu kada su ga partizanske i ruske trupe oslobađale, i drugo, bio je veoma „srećan“ zbog toga. Možda zbog slobode, a možda što dugo nije video Dragoslavu (pod pretpostavkom da je rat proveo van doma i Beograda), uglavnom, devojčica koja je rođena krajem jula svakako je začeta onih dana dok su se „kaćuše“ još hladile od oslobodilačkih kanonada. Svakako su se još čuli rafali u Lisičjem potoku i na Adi Ciganliji.

Gore rečenom u prilog govori i sledeći papir, izdat istoga dana, 31.07. 1945. godine, od strane II rejona, Grada Beograda, pod brojem VII/24, Potvrda o prijavi novorođenog deteta: Danas je Miloš Stamenković prijavio ovom rejonu rođenje deteta, živog, ženskog, od roditelja: oca Miloša Stamenkovića i majke Dragoslave, rođ. Mikulan. Ime deteta po znamenju ili zakonsko ime (prazno). Dan rođenja 31.VII. 1945 godine. Tačno posle deset godina Dragoslava je rodila drugo dete. Potpis se ne može razaznati, a pečat je Narodnog odbora II rejona Beograd, sa zvezdom petokrakom u sredini. Na poleđini papira, u samom gornjem desnom uglu neko je rukom napisao 1. VIII – Serum i pelene. I opet nismo, kako je red i dolikuje, iz prve saznali kako se dete zove a zbog kompletnog užitka koji nam je priredila lepa vest. Makar smo saznali da je Dragoslava došla u Stamenkoviće iz porodice Mikulan.

Prezime Mikulan možemo sresti sporadično u Hrvatskoj, ali i u Češkoj, i, Poljskoj. Čak i u Rusiji. U Beogradu je živelo puno ruskih, ali i čeških, i poljskih emigranata, koji su tu nalazili utočište u raznim vremenskim periodima. Neki su već generacijama u Srbiji i već sami sebe doživljavaju kao autentične Beograđane. Možda su Mikulani od njih. Opet, ime Dragoslava se često pojavljuje u Hrvatskoj ali mnogo više među tamošnjim Srbima, i to najviše u okolini Vukovara, to jest u širem ataru sela Trpinje, gde je prema nekom posleratnom popisu bilo najviše ženskih osoba sa imenom: Dragoslava. Sve ovo je malo važno ali nije od štete. Ako i jedno slovo olakša naše traganje: na dobitku smo. Makar mi idealisti. Jer, pokušavamo da saznamo o našim junacima što više, pa zato ponekad zagrebemo, po negde, i više nego što treba ali sve u najboljoj nameri.To jest, bez zle namere. Nama su važni Stamenkovići, a ne Srbi i Hrvati. Stamenkovići su u ovoj priči bez vere i nacije - osim što su Srbi, slave Svetog Nikolu i krste se sa tri prsta. Ipak, i pored svega toga, nismo uspeli da nađemo niti jedan trag o krštenju dece i osim one jedne ikone nismo sigurni da su Stamenkovići mnogo polagali na veru. I, neka nisu. To je njihovo pravo. Ništa manje pošteniji nisu zbog toga.

Pa je u fasciklu opet složena jedna foto reprodukcija, moglo bi se reći: polu-mrtva priroda. Na stolu je vaza puna grana na kojim su pupoljci, heklani milje, dve knjige i naočari. Reklo bi se da ta fotografija hronološki ne pripada sledu koji pratimo ali je ona tu i baš na tom mestu „pa je valja ljuljati“. Fotografija je, kao i mnoge pre nje, već pri samoj izradi na veoma kvalitetnom papiru oivičena paspartuom tako da se i ona može odmah uramiti. Na donjem delu oivičenja su odštampane generalije: Barvna priloga „Grafičnemu radu“ – Tisk tiskarne „Ljudske pravice“ v Ljubljani – Foto Mirko Pukl – Tiskano v dvobarvnem bakrotisku. Slovenci dakle. Samo sam se pitao kad će i oni da se pojave?! Čudim se, iskreno, što su ovde. Ovde se do sada nije osećao miris bezosećajnosti, novca i prevare. Mi smo jedna čisto majstorska, ljudska i poštena priča.

Mamurni od sinoćnje pijanke, upriličene radi proslave rođenja Miloševe i Dragoslavine ćerke, olovne glave i teških misli, u vremenu kad nismo mogli da nađemo ni pristojno piće, već smo se nalivali brljom koju su donosili na Bajlonijevu pijacu seljaci sa Kosmaja, a koju su pretakali iz starih nemačkih kanistera za benzin, nastavljamo posao radi kojeg smo ovde na okupu, ja i vi, pa zato neka vas ne čudi što pripovest vodim čas u prvom licu jednine, a onda očas pređem na prvo lice množine. Tako se osećam. Osećam da me pratite, da ste tu, odmah iza mene, da me bodrite i podržavate. A, opet, neke stvari moram sam, jednostavno je tako, niste krivi ni vi, a ponajmanje: ja. Ja sam započeo, ja snosim odgovornost za ove ljude, ja sam moram da ih odvedem do kraja priče. Vi ste tu samo da ih zavolite, i ništa drugo.

Od nečega se mora živeti, pa bili na vlasti komunisti, namesnici ili lično kralj. Miloš sada na plećima nosi još jednu makanju, tek rođenu ćerku. Zato preduzima korake da što pre sredi dokumentaciju i važne papire pa da počne da radi. Samim tim i zarađuje za život sebe i svoje porodice.

U leto 1945. godine on predaje molbu i dobija Uverenje od Udruženja hot. restor. gos. kafan. Vlasnika Pom. i Restorana br. 1697 u kome se kaže: Na molbu Miloša F. Stamenkovića, kuvara iz Beograda, ovo Udruženje na osnovu knjiga izdaje sledeće: Uverenje. Da je Miloš F. Stamenković, kuvar iz Beograda, REGISTROVAN kod ovog udruženja kao kuvar Reg. br.2243/2696. Uverenje se izdaje Stamenkoviću na upotrebu po naplati takse iz T. br. 3-4-4 Zakona o taksama koja je na uverenju prilepljena i poništena. Smrt fašizmu – Sloboda narodu! Pretsednik M. Vukomanović.

Kafedžije i kuvari Beograda su se „dočekali na noge“. Njihovo udruženje je funkcionisalo već prvih meseci nakon završetka rata i promene sistema. Srbi vole kafanu, pa nije ni čudo. Ipak, ne treba sumnjati da to nije bilo ni malo lako. Kafedžijski posao je bio vezan za privatni sektor, isti onaj tako mrzak novim vlastima.

Ono što smo propustili da kažemo o Miloševom karakteru, tačnije: propustili da podvučemo u dovoljnoj meri, (inače smo već konstatovali), jeste da je nadasve Miloš bio pošten, radan i vredan čovek. U prilog prvoj konstataciji, o Miloševom poštenju govori i sledeći papir, pisan rukom jer nova vlast nije stigla da napravi i odštampa odgovarajuće formulare: Potvrda. Na jedan nađeni srebrni sat „Simon 1905-1916“ koji je danas predao II smenu Palilula drug Miloš Stamenković, a sa izjavom da ga je u dalmatinskoj ulicu na putu između ulice Stanoja Glavaša i Starine Novaka našao njegov sin Andrija Stamenković sa stanom u Knez Danilovoj br.48 12-XI-1946 g. Beograd. Primila za pretsednika Živka Milić. Na poleđini ovog kariranog lista hartije napisano je: br. 12878/46, 14- XI-1946, Odelj. un. poslova.

Andrija je našao srebrni sat a Miloš ga je odmah predao vlastima. Skeptici će naravno posumnjati u verodostojnost ove naše verzije. Posegnuće za raznim teorijama zavera, izmisliće neke druge varijante. Pobornici onog prvog, zavere, reći će da je Miloš morao da odnese svoj lični sat da bi završio neki posao kod vlasti, nešto od životne važnosti, ili je bio podebelo ucenjen, najverovatnije činjenicom da je rat presedeo u Beogradu, a u tadašnje vreme je bilo veoma lako da mu prišiju saradnju sa okupatorom. To što je dobio neku potvrdu napisanu rukom ne znači ništa. Ko je pa smeo da se kasnije vrati i zapita vlasti o sudbini sata?! Drugi će tvrditi da je krenuo da sat zameni za kantu masti, kaiš slanine i jednu šunku, ali da je uhvaćen na delu pa je morao potegnuti priču o pronalaženju sata a ne bi li se nekako izvukao iz svega toga. Ali, Miloš nije bio takav. Zašto bi uplitao dete u sve to? Zbog toga ostajemo verni zvaničnoj verziji, koja je najverovatnije istinita. Sat je nađen, skupocen je, čim je srebrn i izgraviran, ali Miloš nije hteo da ga zadrži, jer nije želeo ništa tuđe i predao ga je vlastima. Zašto je pominjao dete? Jer je to istina: sat je pronašao Andrija kada se vraćao iz škole. Tačka.

Miloš je, izgleda, počeo da radi odmah 1945-e. Prijavljen je u Radničko-službeničku zadrugu V rejona. Imamo njegov karton br. 840, podružnički broj 59 i broj članske karte 41340. Pored generalija i zanimanja (kuvar), stoji i da je 1.III.1945. godine upisan u strukovni Savez radnika i nameštenika trgovačkih preduzeća Jugoslavije. Ti savezi su preteče današnjih sindikata, i po formi organizovanja, i po efektima koje imaju po radnička prava. U karton su uredno lepljene markice uplaćenih članarina. Po tome se može zaključiti da je Miloš bio redovan platiša. Po vremenu kada su uplate vršene, može se zaključiti da tada nije ni bilo neredovnih platiša.

Ipak?! Mi iz ovoga kartona ne možemo saznati šta je i gde je Miloš radio. Jednostavno, o tome nema podataka, ali računam sa sigurnošću (virnuo sam preko reda, priznajem, ali na brzinu) da ćemo to ubrzo saznati. Zato idemo dalje.

U rukama mi je jedan novinski isečak. Ne znam zašto je Miloš ovo sačuvao (a, zašto je čuvao bilo šta od ovoga što je ostalo?! – pita se čovek ponekad). Mislim da je isečak sačuvan zbog teksta ali najviše zbog grupne slike na kojoj se vidi dvadesetak dece Andrijinog uzrasta kako drže Staljinovu sliku ispred sebe. Možda je na slici, među decom, i sam Andrija. Uzrast se poklapa iako nismo sigurni koja je godina u pitanju. Tito je bio u Moskvi u septembru 1944-te, u aprilu 1945-te i u maju 1946-te godine. Pošto imamo datum u samom tekstu, 23 april, onda je najlogičnije da je u pitanju 23. april 1945. godine. Ako je to taj datum, a drugi ne može da bude, Andrija je tada imao 10 godina a na slici je najmanje 4-5 dečaka toga uzrasta. (Igrom slučaja, čitajući memoare Titovog generala Ljubodraga Đurića, naišao sam na razjašnjenje sa drugom slikom sa istog mesta, u isto vreme napravljenom, u nešto opuštenijoj atmosferi i sa istom decom drugačije raspoređenom a među decom su generalov sin i sin Josipa Broza Tita).

Na toj strani isečka, na strani gde je slika dece sa Staljinovom slikom ispred sebe, nalaze se još i dva članka a ispod slike piše: Naši pioniri sa darovima koje su dobili od svojih moskovskih drugova. Prvi članak je naslovljen: Drug Tito u domu najmlađih moskovljana. U njemu se govori o tome kako je Tito prilikom posete Moskvi obišao i tamošnje pionire. „Nadahnuti“ novinar konstatuje da su moskovski pioniri u toplim i srdačnim očima druga Tita videli naše mnogo čuvene partizane i čitavu našu zemlju. Tito je obišao pionire Moskve i video kako oni crtaju, vajaju, konstruišu avione, sastavljaju automobile i još trista čuda. Pa je Tito gledao kako devojčice igraju balet (što mu, držim, pričinjavalo posebno zadovoljstvo) i na kraju slušao ratne priče dotične Ane koja je bila mitraljezac kod Čepajeva. Na kraju koncert i pokloni za pionire u Beogradu.

Drugi članak pod naslovom Pioniri kod svog Maršala, govori o tome kako se Tito vratio iz Moskve, pa je 23 aprila (al' nema godine, međutim, po generalovoj slici sigurno je 1945-ta) primio beogradske pionire a među njima i našeg Andriju. Moskovski pioniri su poslali sledeće poklone: pismo, sliku druga Staljina i pionirsku trubu (ta truba se vidi na slici iz memoara generala Đurića). Baš su se pretrgli. Da mi je samo znati gde je završila ta Staljinova slika tri godine kasnije?! Kada su primili darove pioniri su se „oduševili“, mada bi im iskreno govoreći, lepše „legla“ po jedna čokoladna kocka i kabeza, al', ajd' sad'. U ime prisutnih pionira Maršalu se zahvalila pionirka Nada Đurić rečima: Mi se moskovskim pionirima i Tebi druže Tito, zahvaljujemo na ovim darovima i mi ćemo se odužiti punim akcijama koje ste vi pred nas postavili.

Na drugoj strani isečka, koji Miloša očito nije interesovao, delimično se može pročitati šta se dešavalo na Drugom kongresu omladine Albanije. U tekstu se može saznati da je o borbi omladine Jugoslavije govorio major Ivan Kranželić. Nešto je govorila i drugarica Ljiri Belišova a bogami ni drug Fadil Pačrami nije zaostajao. Zatim je govorio Ćazim Voćari za koga autor teksta konstatuje da je sam ubio 300 nemačkih vojnika i 50 izdajnika. Ne verujem da su ukupni nemački gubici u Albaniji toliki, ali nećemo sad terati „mak na konac“. I ovde je novinar „lirski razigran ko prolećni razvigor“ pa na jednom mestu piše: Tutnji dvorana, prelama se vazduhom Enver-Tito! To omladina po stoti put potvrđuje ponovo i ovde na svom kongresu koliko je čvrsto prijateljstvo Albanije i Jugoslavije.

Na slici koja prati tekst nalazi se izvesni kapetan Ljum Keta za govornicom. Koliko li je tek on Nemaca pobio? Koliko li je tek on uglja naručio? Po izgledu i fontu slova, reklo bi se da je „Politika“ u pitanju, ali nisam siguran. Velika je verovatnoća: stara „Madam“ (sa velikim ''M'') je to. Misli se na „Politiku“.

Kada se u neku priču uđe sa iskrenim i poštenim namerama prema junacima iste, (bez obzira na početne sugestije o raznim zloupotrebama na raznim stranama i od raznih strana), onda se i sama priča nađe svom autoru, da pripomogne i olakša. Tako se i neke naše nedoumice, ili makar dobar deo njih, rešavaju same od sebe kad dođe vreme za to. Naša nova ljubimica, kćer Miloševa i Dragoslavina, zove se Milica. Baš lepo ime. Taj podatak nalazimo u Posetnoj dečijoj karti Poliklinike za odojčad i malu decu sa zdravstvenom zaštitom matera, Dalmatinska br. 2, broj karte 422/46. Osim naziva ustanove i generalija, to jest adrese na kraju, karta je identična onoj od pre 11 godina, osim što je crvene boje. Čak je i tekst uputstva za roditelje isti osim što su promenjene neke reči, npr. nadoknaditi sa rečju zameniti. Milicu su pregledali tek od 1. avgusta 1946. godine i tada je imala 7.700 grama i godinu dana života. Dragoslava ju je dovodila još 3. i 5. avgusta i dete je pri tim merenjima gubilo 200, odnosno 100 grama. Nikakvi drugi podaci nisu upisani u kartu pa tako ne znamo šta se dešavalo dalje po tom pitanju. Da li je Dragoslava i dalje vodila Milicu u Polikliniku sa nekim drugim kartonom koji mi sada nemamo, ostaje otvoreno pitanje?! Verujemo da jeste, ako zbog ničeg drugog a ono što je baš u Dalmatinskoj ulici tri meseca posle ovih pregleda Andrija našao onaj famozni srebrni sat. Nema to veze, naravno. Ulica se nalazi u blizini kraja gde žive Stamenkovići pa je Andrija mogao da ga pronađe i bez razloga pratnje majke i sestre u Polikliniku. Ali, možda je i baš tada pronašao sat: idući sa majkom, pomažući joj da gura kolica sa malom sestrom, zadovoljan i radostan što mu se poveravaju tako značajni porodični poslovi.

Otkrivamo gde Miloš radi posle oslobođenja. Nije kuvar?! Radi kao formadžija u Štampariji za izradu obrazaca pri Narodnoj banci FNRJ. Do ovog važnog (po nas) podatka dolazimo uz pomoć Pohvalnice na kojoj piše: Štamparija za izradu obrazaca Narodne banke FNRJ, u periodu od 1. januara do 15. Aprila 1948. godine, Nagrađuje Stamenković Miloša, formadžiju, novčanom nagradom od 1.500 dinara i Pohvaljuje za savestan rad, zalaganje na radu i primerno disciplinsko držanje. Maja 1948. godine, Beograd, Upravnik, (potpis nečitak).

Dakle, Miloš u tom trenutku nije u svojoj struci, radi u štampariji i po svemu sudeći: dobro radi! Čim dobija pohvale, znači da je rukovodstvo zadovoljno sa njime. Ali, čime se to bavi Miloš posle onako lepog posla i zanata? Formadžija danas nema u štamparskom poslu. Makar ih nema u smislu i domenu načina na koji su nekada radili. Danas ceo formadžijski i štamparski posao odrađuju kompjuteri. Čovek je dužan samo da podesi parametre i pritisne nekoliko dugmadi. Nekad je, međutim, trebalo ručno formirati stranu, odabrati font, složiti redosled tekstova, slika, zaglavlja i svega ostalog. To je radio naš Miloš. Preciznost i strpljenje koji su bili neophodni u poslastičarskom zanatu, recimo da se našara „doboš torta“, bili su neophodni i na novom poslu.

Najteže je doći do osnovnog podatka, najteži i najveći posao je napraviti dobar temelj. Posle sve ide lakše, posle se tek vidi urađeno. Jedino se temelj ne vidi a bez njega ne može, on je najvažniji. Bez dobrog temelja nema stabilnosti i trajnosti, pa on i pored svoje netransparentnosti i podređene javne uloge u svakoj građevini igra glavnu ulogu. Tako i kod nas i naše pripovesti, kad smo dobro napunili temelj, kad nismo žalili armature i kamena, kad nismo škrtarili na cementu i merama – sad kad gradimo porodičnu priču Stamenkovića sve ide dobro, ono što ostane je stameno a kad ugradimo novu činjenicu u zid porodične priče ona je tu zanavek.

Saznali smo gde Miloš radi, koji je njegov prvi posao u novonastaloj državi i sada „cigle-podaci“ sustižu jedna drugu i ugrađuju se u „građevinu-život“. Tako je i sa sledećim papirom, samo tako i nikako drugačije. To je Potvrda br. 59, Narodne banke FNRJ, Glavna centrala, Štamparija za izradu obrazaca, Br. služ. IX/2, izdatoj u Beogradu 9. avgusta 1948. godine. Adresa: Bulevar Crvene armije 15, Telefon 22-152 – Tekući račun 990075, u kojoj piše: Ovime potvrđujemo da je drug Miloš Stamenković, formadžija, bio kod nas zaposlen od marta meseca 1945. godine do zaključno maja meseca 1948. godine, sa članskim ulozima 39 (tridese devet) plus jedna markica koju treba da dobije kao nezaposlen, od gornjeg preduzeća. Ova mu se potvrda izdaje na njegovo lično traženje radi regulisanja odnosa u svome preduzeću u kome je sada zaposlen. U borbu – Za plan napred. Za sekretara: Dobrivoje Stefanović. Pretsednik: Milan Stanimirović. Na potvrdi je utisnut štambilj: Savez radnika i nameštenika, Grafičke industrije, Podružnica br. 29, Beograd. Stamenkovići opet imaju svoje predstavnike u grafičkoj struci. Čini se da im je to porodična tradicija, malo zastupljena u ovim našim papirima ali izgleda vrlo važna u njihovom stvarnom životu koji, ipak, ima malo veze sa papirima, kao i svaki drugi život svakog drugog pojedinca ili porodice.

E, taj život što volimo da ga pominjemo i stalno to činimo kad ne znamo šta novo da kažemo i kod Stamenkovića je išao svojim tokom, jedinim i neponovljivim za svakog posebno. Miloš je, očito prema papirima, našao bolje radno mesto. Inače, ako nije bolje, što bi menjao prethodno?! I, napustio je štampariju. Gde je otišao? – videćemo, a možda i nećemo. Međutim, je li bio srećniji posle toga? – e, to, nikada nećemo saznati. Iz dokumenata možemo spoznati po koju činjenicu ali nikada i ni jednu emociju. Nema toga u dokumentima i arhivima. Pogotovu nema u potvrdama na koje su udaraju pravougaoni štambilji besmisleno sročenih naziva društvenih i državnih organizacija. I mojih zadnjih nekoliko reči govori u prilog tome.

Andreja je u školskoj 1947/48. godini pohađao Drugu mušku gimnaziju. Bio je u odeljenju II-4. Držim u ruci sačuvanu vežbanu, Broj 2, za pismene zadatke iz matematike. Vežbanka je koštala 5 dinara i bila je proizvod Invalidskog knjižarskog preduzeća Jugoslavije u Beogradu. Prvi pismeni zadatak je rađen 22. XI. 1947. godine i na njemu je Andreja dobio ocenu: 3. Dobro je postavio i rešio jednačine ali je uprskao sa geometrijom. Posle mesec dana, drugi pismeni i opet ista ocena. I, opet isti problemi. Jedan od zadataka je glasio ovako: Na pruzi Šamac – Sarajevo radilo je na jednom sektoru 48. Za te omladince bilo je nabavljeno hrane za 36 dana. Pita se za koliko bi dana tu istu hranu pojela 72 omladinca?. Zadaci, dakle, u duhu vremena: rad i glad. U drugom polugodištu su rađena još dva pismena zadatka (u martu i maju) i na njima je Andreja dobio ocenu: 4. Dakle, popravio se. A, i, nije bilo na tim pismenim zadacima zadataka iz trigonometrije.

Andreja je potrošio tačno pola vežbanke do kraja školske godine. Pošto je bilo greota da se baci toliki papir, Miloš je uzeo istu da mu posluži za razne beleške. Pre svega, potrudio se da sakupi mesece i godine radnog staža iako je u tom trenutku imao samo 42 godine (kažem „samo“ jer u trenutku dok ovo pišem ja imam upravo toliko, dakle, ja i Miloš smo u ovom trenutku vršnjaci). Ali!!! – pošto su to bile godine „muljanja“ raznih boračkih i radnih stažova onda i nije bilo zgoreg znati gde se i šta se radilo, pogotovu pre rata kada je novim vlastima sve bivalo sumnjivo. Piše Miloš: 1919. zanat. Posto kalfa 1922 godine. 1922 godine kod (nečitko). 1922 = VI – 1922, 1922 – juna do 1923 – jula kod Atrubera. 1924. kod Dušana Dimitrijevića Užice maj, jun, juli, avgust, septembar, oktobar, novembar. 1924 kod Bristola, decembar – januar 1925. Klerić, april, maj, juni, juli Josef Gredimber. 1925 Holivud avgust, septembar, oktobar, novembar, decembar. 1926 januar, februar, mart, april, maj, juni, juli, avgust. 1927. Alekse Aleksić septembar, oktobar, novembar, decembar. 1928. Požarevac Drag. Glavšić maj, juni, juli, avgust, septembar, oktobar. 1928. novembar u Vojsci decembar 1929, 1930 Vojska 1930. mart, april, maj, juni, juli, avgust Vrbice Cetinje. 1931, S. Veličković hotel Srbija, septembar, oktobar, novembar, decembar. 1932 Kasino hotel Lazić Miloš, januar, februar, mart, april, maj..... Miloš se baš naradio tih godina. I, promenio puno gazdi i poslodavaca, pa samim tim i radnih mesta. Nije Miloš često menjao posao zato što je bio loš radnik, ili tome slično i tako dalje, već zbog toga što je njegovo zanimanje takvo. Ode da sezonski odradi posao, zadrži se neko vreme, pa ide dalje za boljim poslom i boljom ponudom. Najzad, ne bi ga Bristol, Kasina, Srbija ili Imperijal uzimali da nije imao dobre preporuke.

Ovim Miloševim zapisom složili smo mnoge neraspoređene kockice iz njegovog životnoga i radnog puta. Eto, i na zanat je otišao baš onako kako smo pretpostavljali, posle rata, sa trinaest godina. Jedino što nismo uspeli da saznamo to gde je učio isti. I gde je proveo period od zanata do 1922. godine. Ostalo nam je Miloš sve lepo objasnio. Od Atrubera, preko Užica, pa Bristola, Krelića, Jozefa, do Holivuda. Pretpostavljam da je ovo zadnje ime kafane ili kakve poslastičarnice. Pa onda Aleksić, Požarevac, Vojska (čiji je naziv Miloš ispisivao velikim početnim slovom) Cetinje (gde je i evidentiran u Građanskoj knjižici) i najzad hoteli Srbija i Kasina. Očigledno da je svuda radio „na crno“, jer osim Cetinja i Kasine ni traga o drugim poslovima u ličnoj dokumentaciji. Začudo je i da u beleškama ne pominje hotel „Imperijal“ u Podgorici, kad je evidentno da je i tamo radio?! Ili je za to imao dokaze pa nije ni ubeležavao?! Zato pretpostavljam da su pojedina imena, u stvari, potencijalni svedoci koji bi potvrdili Milošev radni staž.

Ostavljamo vežbanku i prelazimo na obično parče hartije, dimenzija 10X10 sm. To je pisamce upućeno Milošu. Znam, nije kulturno čitati tuđa pisma ali mi smo u misiji prosvetljenja njegovog života pa nam je i to dozvoljeno. I trenutni smo posednici istog. Pismo glasi: Dragi pašo Miloše, Štefica mi je pisala da hoće da se uda, pa da joj ja pozajmim 2000 dinara. Ja ti šaljem po vladi (tako piše, malim slovom) 2000 dinara pa ako joj je potrebno ti joj ih podaj i uzmi priznanicu na moje ime. Uredi kako ti znaš. Ovde nema ništa novog. Mlinovi ne rade već nekoliko dana. Pozdrav svima vama od nas sviju, Krsta, 12-IX-1948 god. Požarevac.

Sudeći po pismu Dragoslava je imala sestru koja je u to vreme živela u Požarevcu i bila udata za dotičnog Krstu. I taj Krsta je radio u nekakvim mlinovima. Za pretpostaviti je da je i dotična Štefica nečija sestra, sad čija, dal' Dragoslavina ili Krstina, to trenutno ne znamo?!

Mlin „Ignjat Bajloni i sinovi“ izgrađen je 1861. godine i bio je u vlasništvu čuvenih Čeha Bajlonija do kraja rata, nalazio se u Malom Crniću kod Požarevca. Od 1944. godine sva imovina Bajlonijevih je konfiskovana i nacionalizovana pa su istu sudbinu doživeli i pomenuti mlinovi. Najverovatnije je Milošev paša Krsta radio (odnosno, ne-radio) baš u tim mlinovima.

U septembru mesecu, iste godine, Dragoslava podnosi prijavu za upis u državljanstvo NR Srbije i za to dobija overenu potvrdu od Narodnog odbora II rejona, Izvršni odbor Beograd. Potvrda nosi redni broj 9141 i izdata je 29.IX.1948. godine. Neko je u gornjem levom uglom i rukom dodao reč: „čistačica“. To je, očigledno, učinilo lice koje je popunjavalo potvrdu (isti rukopis) ali je to učinjeno običnom, mastiljavom, olovkom (znači: naknadno) dok je sama potvrda popunjena naliv-perom sa crnim mastilom.

Dve nove nedoumice?! Ja ne znam da li su tada morali svi da se prijavljuju za dobijanje državljanstva, to jest, za upis u državljanstvo, ili samo oni koji nisu rođeni na teritoriji Srbije (što je verovatnije) ili Jugoslavije?! Po mom mišljenju, to je rađeno po automatizmu, preuzeto iz starih knjiga, tako da ljudi koji su rođeni u Beogradu, ili drugde, nisu morali da podnose zahtev za upis u knjigu državljana u novoj državi. Na kraju krajeva, u prilog tome govori i to da nema Miloševe prijave. Ostaje najverovatnija mogućnost da Dragoslava zaista nije rođena u Srbiji, kako smo to već ranije konstatovali. Dragoslava je rođena 1913. godine, dakle, moguće da je rođena u drugoj državi a da se nije pomerala mnogo od Beograda (recimo u Zemunu). Jer čak i za pojmove stare Jugoslavije do 1918-te godine Austro- Ugarska je bila cela Vojvodina, Bosna, Hrvatska i tako dalje i tako bliže. Ali!!! – ja mislim da je i to u staroj Jugoslaviji rađeno po automatizmu, tako da je ovo sad u pitanju samo prelazak iz jedne republike u drugu, čisto administrativne prirode, nešto kao promena mesta boravka. Naravno, ostaje i mogućnost da je Dragoslava zaista rođena negde u inostranstvu, kako smo isto ranije pretpostavili, ili da su njeni roditelji došli od nekud, možda iz Poljske ili Češke, manje je verovatno iz Rusije, zbog imena.

I drugo, iz zapisa na margini dokumenta može se zaključiti da Dragoslava: ili već radi kao čistačica, ili da je neko preporučuje nekome za taj posao. Možda je ovom primedbom na vrhu hartije neki iz šume novopridošli „Beograđanin“ hteo da omalovaži gospođu sa građanskim manirima, gospodskim stavom i lepo odnegovanu. Jer, ako je na nekoj od starih slika zaista gospođa Dragoslava Stamenković onda se i ne treba čuditi reakciji iskompleksiranog pisara koji u životu (dok nije došao u Beograd na ruskom tenku) nije sreo i video takvu damu. Da je reč o takvoj osobi govori i to da je taj neko smatrao da je zanimanje čistačice nešto što bi trebalo da ponizi čoveka.

U ostvarivanju Prvog petogodišnjeg plana industrijalizacije i elektrifikacije FNRJ, a u okviru novembarskog takmičenja, Uprava Radničko – službeničke zadruge V rejona, pohvalila je Miloša. Pohvalnica je zavedena pod Red. broj 51-, 30. novembra 1948. u Beogradu. U ime Saveza, podružnica 59, pohvalnicu je potpisao izvesni Vidojević, a u ime Zadruge V rejona neki Živković.

Ono što je gotovo izvesno, jeste činjenica da se Miloš trudi da kroz rad i zalaganje obezbedi sebi mesto u novom društvu, a samim tim i obezbedi svoju porodicu. Shvatio je da drugačije ne može, i ne ide, a očigledno je tako vaspitavan i naviknut da mu rad ne predstavlja neki veliki problem. Na kraju krajeva, od malih nogu, od svoje trinaeste godine, on je naviknut na rad i red. Zato i ne čudi što je u okviru istog takmičenja ali sledeće godine dobio istu pohvalu ovoga puta za prvomajsku etapu. Pod Red. Brojem 42, od 26. Jula 1949. godine pohvalnicu je u ime, sada već, Sindikata radnika i službenika trgovačkih preduzeća Jugoslavije, Podružnica br. 28, Beograd, potpisao neki K. Lazusvić (tako piše) dok je potpis u ime Zadruge nečitak.

Novčane nagrade, Andrejine posete Titu, pohvalnice – sve to govori da su se Stamenkovići uklopili u novi sistem. Druge i nije bilo. Nije bilo velikog izbora. Sama činjenica da su kćer Milicu dobili već 1945-te govori u prilog tome da su verovali novom poretku. Realno, nekom je taj novi sistem, i novi ljudi koji su ga doneli, i učinio dobro. Dobrom delu populacije. Drugima svakako nije. Mislim da su Stamenkovići problemu pristupili praktično. Živeti se mora, pa kad je već tako onda je bolje ne ići uz dlaku novim vlastima već se prilagoditi. Kad svi idu drumom, spusti se i ti iz šume na drum.

Andreja je kurs Prve pomoći završio 30. marta 1949 i uveden je u spisak svršenih kursista Prve pomoći II Rejonskog odbora Crvenog krsta. Dobio je i legitimaciju (koju ja sada držim u ruci) za svršene kursiste pod arhivskim brojem 62. Pohađao je ukupno 30 časova i pokazao se veoma dobrim. Sve ovo potpisom potvrđuje neki Pešić iz II rejona. Sa druge strane, mala Milica dobija legitimaciju Dečjeg dispanzera, sa brojem dispanzerske liste 741/805, verovatno zarad redovnih zdravstvenih kontrola i potreba tadašnjeg vremena da svi i za sve imaju nekakve legitimacije i dokumenta (ausvajs).

Dokumenata je sve manje. I ovoliki broj dosadašnjih imamo samo zahvaljujući činjenici da je Miloš bio pedantan čovek - pa mi možemo da vršimo ovu rekonstrukciju. Na redu je set fotografija i reprodukcija koje će nam više reći o ljudskim afinitetima nego o biografskoj faktografiji.

Tako držim u ruci jedan isečak iz neke prigodne monografije, formata A4, ali samo gornju polovinu. Na slici koja podseća na mnogo poznatija dela sa tematikom Francuske revolucije a koju je povodom 30 godina Velikog štrajka železničara 1920-te i sukoba sa žandarmerijom na Zaloškoj cesti kod Ljubljane naslikala Zadruga likovnih umetnika Slovenije (tj. njeni članovi) vidi se kako goloruki železničari jurišaju na, do zuba, naoružane žandarme. Ima, bogami, i mrtvih i ranjenih. Šta je Milošu značila ova slika i zašto ju je izrezao i sačuvao: to nećemo nikada saznati?! Te 1920. godine je izbilo mnogo radničkih i sličnih buna, pogotovu u Hrvatskoj i Sloveniji a kao rezultat rovarenja komunista i ostalih protiv-državnih elemenata. Taj generalni štrajk železničara i brodara, kao i agrarne reforme koje su bile u toku, rezultirao je ostavkom predsednika Vlade Stojana Protića a na njegovo mesto je došao Milenko Vesnić koji se suočio sa istim problemima.

Sa druge strane lista, kao kolateralna šteta, jer je očigledno da je knjiga rezana zbog pomenute slike, pod naslovom Vojne zanimljivosti – Nešto o podmornicama, čitamo osakaćeni tekst u kome se govori o podmornicama, o tome kako one plove i rone, od brzine preko tonaže do objašnjenja šta je to periskop (cev sa specijalnim ogledalima i prizmama koja malo viri iz vode). Naravno, mi ne znamo šta je pisalo na drugoj polovini teksta ali nas to sada malo i interesuje ako su objašnjenja na nivou definicije periskopa.

Reprodukcija pastela poznatog novinara i strip crtača Maurovića, nazvana „Drugovi“, sledeći je arhivirani papir rukom i ukusom Miloša. Štampana je u Štamparskom zavodu „Ognjen Prica“. Na slici se vide tri partizana, od kojih su dvoje bosonogi, kako sa pažnjom čitaju neku knjigu. Najstariji među njima drži knjigu na kolenima jer svo troje, on i dva dečaka, sede na zemlji. To je tada bila duboko emotivna scena. U današnje vreme, kad ne smeš ni da pomiluješ simpatično dete na ulici a da te optuže za blud, autora bi verovatno optužili za propagiranje pedofilije sa starijim maloletnicima.

Čudan je Milošev izbor fotografija i reprodukcija koje je sačuvao?! Treba uzeti u obzir da su one arhivirane sa veoma važnim porodičnim dokumentima, što, opet, znači da su mu nešto značile na emotivnom polju ljudskog bića, njegovog bića, bića Stamenkovića i njihovog porodičnog duha. Tako ni sledeća fotografija „Zimski pejzaž Kopaonika“ svojom sadržinom i formom ne otkriva motive zbog kojih je sačuvana od dotične osobe. Slika je prilog Kluba tehnike kolektiva „Politike“. Snimio ju je foto amater Svet. Stevanović, mašinski slagač klišea, a uradio ju je Dimitrije Ćirković u dvobojnoj štampi sa aparaturom Grafičke industrijske škole u Beogradu.

Dobro, Miloš se našao u svetu štampe i štamparija, to mu je novo zanimanje, možda je učestvovao u pripremi i izradi neke od sačuvanih fotografija, možda je kao formadžija tu nešto slagao i raspodelio, ili je neko od njegovih prijatelja to uradio pa je Miloš zadržavao i čuvao te primerke. Najzad, možda je Miloš usavršavajući svoj novi zanat pronalazio interesantne radove koji su mu se svideli i iz kojih je želeo da se unapređuje na profesionalnom planu.

Nije samo Miloš vredan radnik i predani sindikalac. I Dragoslava je ostavila traga u organizacijama gde je radila svojim zalaganjem u izgradnji novoga društva i ostvarivanju petogodišnjeg plana. Doduše, mi do sada nismo uopšte uspeli ni da konstatujemo da li je uopšte ona radila negde, ali sada, sa novim papirom u rukama možemo to zasigurno potvrditi.

Dragoslava radi u Narodnoj banci Jugoslavije (znači: gde i Miloš – znači: nepotizam). Ne znamo šta radi (da bi utvrdili stepen nepotizma), koje su joj obaveze i dužnosti, ali ne nedvojbeno jedno: radi tamo. Možda je i čistačica (kako napomenu onaj klipan, nema tome jedna stranica) ali kakve to veze ima?! Rad je rad. Bar bi tako trebalo da bude, mada nas je praksa često demantovala po tom pitanju. Nije se uvek cenio rad, već je najčešće na ceni bila takozvana „snalažljivost“ koja je u domenu značenja same reči sadržavala ono najgore što može da ispliva iz ljudskog karaktera.

Dragoslava je, doduše, strukovno član Saveza finansijskih službenika, Sindikalna podružnica br. 15 u Beogradu, tako da verovatnije radi nešto u finansijskoj službi ili računovodstvu, ali kao što rekoh, nije važno šta radi, kad smo već saznali gde radi. Doći će i ovo prvo na red, verujemo čvrsto. Dragoslava je 3. oktobra 1949. godine, od gore pomenute podružnice dobila Pohvalnicu, koju je na snagu stavio Upravni odbor podružnice pri Glavnoj centrali Narodne banke. Dragoslava se pohvaljuje za požrtvovan rad i zalaganje u okviru takmičenja u čast II Kongresa Saveza Sindikata Srbije a u trećoj godini Titovog petogodišnjeg plana. Ljudi iz glavne centrale, dakle: drugovi rukovodioci, su uvereni da će ova pohvala dati podstreka za još veće uspehe u narednim periodima takmičenja. U ime Upravnog odbora potpisali su se, sekretar Ran. Nora. (samo početna slova) i pretsednik: V. Radulović.

Stamenkovići su se zaista „primili“ na novi sistem. Tu više nema zbora, niti dilema. Oni su aktivni učesnici dešavanja, pohvaljivani i nagrađivani sindikalni aktivisti. Oni su iskreno poverovali u novo vreme i novi sistem vrednosti. Ili su već verovali i od ranije. Što se tiče naše dileme šta je Dragoslava radila u Narodnoj banci, mislim da je i ona rešena. Ne znam šta se tačno podrazumevalo pod „takmičenjem“ tih godina?! Verovatno: premašivanje norme, zalaganje u društveno-političkim aktivnostima, učešće u kulturnim manifestacijama, dobrovoljni rad. Ali, i pored toga, drugovi iz vrha su najverovatnije obraćali pažnju i birali najpametnije, najsposobnije i najlepše iz svojih redova da predstavljaju preduzeće u kome rade. Teško je poverovati da su isticali u prve redove nekoga ko je obavljao manje važne poslove i bio neškolovan. Tako je, realno, za pretpostaviti da je Dragoslava radila neki ozbiljniji i odgovorniji posao.

Miloš nije stizao da bude ljubomoran. Radio je i menjao radna mesta, što mu je uostalom manir još od samog početka. Čini se da se opet vratio u staro jato, u svoju glavnu struku i zanat. 1951-e godine je član Sindikalne podružnice br. 26 pri Preduzeću za ugostiteljstvo „Fruška gora“. Drugih podataka u kartonu nema, osim da je redovno plaćao članarinu prvih sedam meseci te godine. Da li je preduzeće poslovalo u Beogradu? Ili u Vojvodini, što bi se iz imena dalo zaključiti? To ne znam. Nisam uspeo da pronađem podatke o takvoj firmi i iz toga perioda. Ne znam ni šta je Miloš radio tamo: kao poslastičar ili kao formadžija?! Ipak, makar zaključujući po osnovnoj delatnosti (ugostiteljstvo) moglo bi se uzeti kao približno istini da se vratio svojoj struci.

Stamenkovići nisu menjali adresu ni posle rata. Uporno ostaju u „Knez Danilovoj“ br. 48 i kroz sve buduće papire provlače tu istu adresu. Na tu istu adresu je 1953. godine stigao i poziv za građanina Stamenković Miloša, pod rednim brojem 1353, po zanimanju (prazno) iz Beograda, pa pomenuta adresa, u kojem piše da se poziva Tačno u 17 časova na dan 7-XII-1950 u Povereništvo unutrašnjih poslova N.O. (ovo je prekriženo, pa je dodato: I ženska gimnazija) ul. Georga Dimitrova br. 24, soba broj, radi saslušanja. Neodazivanje pozivu povlači odgovornost. Službenik Živković (ali ne onaj iz zadruge) i pečat: Republika Srbija, Par. Odbor II rejona, Gr. Beograda. Povereništvo unutrašnjih poslova.

Možemo samo da nagađamo šta je taj poziv značio i zbog čega je bio upućen Milošu?! Rutinski poslovi, nešto oko izdavanja dokumenata ili neka prijava?! Najverovatnije neka administrativna zavrzlama ili evidencija. Za ozbiljnije stvari tih godina se nisu slali pozivi. Pozive su usmeno prenosili ljudi u kožnim mantilima. Posle takvih poziva nisu pomagale ni kožne gaće. Ali je u svakodnevnom životu pomagalo ako je kogod od uže, ili dalje, familije bio istaknuti prvoborac i partijac. To je u mnogome olakšavalo život.

Nosilac „Partizanske spomenice“ je istaknuti pripadnik novog društva: živ ili mrtav. To je ličnost sa privilegijama i uticajem. Ili, ime koje nosi sa sobom određenu specifičnu težinu bez obzira je li preživeo rat ili nije. Čak i kada ne bi bila aktivna u politici takva ličnost je mogla da zakuca na bilo koja vrata.

Mihajlović Natalija bi trebalo da bude Miloševa sestra Nata (sa umrlice, među ožalošćenom porodicom). Prezime Mihajlović bi, opet, trebalo da bude muževljevo prezime koje je ona preuzela posle udaje. Njena Partizanska spomenica, koju joj je izdao Prezidijum Narodne Skupštine Republike Srbije pothranjena je među Miloševa i Dragoslavina dokumenta. U pitanju je Spomenica za palog borca. Tekst iste glasi: Spomenica, za večnu uspomenu na žrtve terora fašističkog okupatora i njenih slugu, Prezidijum Narodne Skupštine, Narodne Republike Srbije, na predlog Saveza boraca narodnooslobodilačkog rata, izdaje ovu Spomenicu za Mihajlović Nataliju, koji je u vreme narodnooslobodilačkog rata i narodne revolucije 1941-1945 godine pao kao žrtva fašističkog terora. Zahvalna domovina, oslobođena herojskom borbom naroda pod rukovodstvom Komunističke partije u druga Tita, neće nikad zaboraviti mučeničke žrtve na čijim je kostima sagrađena sloboda i nezavisnost naroda Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Br. spomenice 36561, dano u Beogradu 29. novembra 1950. U ime Saveza boraca potpisao se Dušan Petrović, u ime Skupštine Siniša Stanković.

Miloš je za vreme rata izgubio sestru. Leposava je umrla 1927-e. Sada već možemo reći da su obe sestre bile privržene idejama radničkog pokreta i komunističke partije. Organizacija pogreba i žalosti nad mladom Leposavom delo je tadašnjeg Saveza grafičkih radnika a to je, već smo naglasili, bilo buduće jezgro sindikalnog i radničkog organizovanja. Druga sestra Stamenković, Natalija – Nata, je nosilac „Partizanske spomenice“ i stradala je u ratu.

Međutim, za Miloša nemamo nikakvih tragova da je bio aktivan član komunističkog pokreta, a pedantan je i temeljit, i svakako bi to sačuvao u vidu nekog dokumenta, pogotovu jer bi mu to valjalo i trebalo. Očigledno je da ga politika nije mnogo interesovala sve do vremena kada je shvatio da bez priključenja pobedničkom talasu neće moći ništa da učini za svoju porodicu i sebe. Pa i tada, kada se priključio opštem stanju, on je to činio zalaganjem na radu i poštenim odnosom prema okolini a ne mešetarenjem i zakulisnim radnjama.

Istraživač u meni, ma kako slabašan bio, žali za time što Miloš nije sačuvao arhivu i ostalih članova porodice, na primer majke Perse. Tu bi verovatno našli što-šta i mnoge bi kockice mozaika legle na svoje mesto. Ha, pomislim ljubomorno, da je neko pre mene sve to kupio a meni ostavio tek ovo što imam. I, ma koliko bilo to što imam meni se čini da je malo. U „Glavaševoj“ te arhive sigurno nema – tamo je sada banka. U „Knez Danilovoj“ žive neki drugi ljudi u čiju privatnost nećemo da diramo. Nema veze. I ovo je dovoljno pametnom čoveku. Čak je i previše. Mnogi su pisali mnogo veće i značajnije knjige sa mnogo manje podataka. Treba nekad dati i mašti na volju. Na kraju krajeva, i strpljenje čitalaca ima svoje granice, i njih treba voditi ka izvesnom kraju. Šta smo postigli ako ljudi prekinu čitanje jer jer priča dosadna?!

Sve više sumnjam da su isečci iz novina sa slikama i razne reprodukcije koje je Miloš želeo da sačuva, u stvari, primeri i obrasci koje je on skupljao i čuvao iz čisto profesionalnih razloga. Nešto u vezi njegovog štamparskog, to jest, formadžijskog posla. Inače, nema smisla. Šta će njemu, šta mu je značila lično (ako nije u vezi gore pomenutog) slika radnika u livnici pod naslovom: Tvornica Guštanj: detalj iz proizvodnje čelika?! Na slici, dosta mutnoj i retuširanoj zarad isticanja određenih detalja, vidi se nekoliko radnika okupljenih oko upaljene peći. Na dnu slike piše: Prilog >>Grafičkom radu<<, Četverobrojni offset tisak Štamparskog zavoda „Ognjen Prica“, Zagreb. Po izgledu celog rada stiče se utisak da je ona dospela do Miloša pre nego je u krajnjoj i završnoj formi ukoričena u knjigu ili časopis. Kod Miloša je, dakle, stigla kao radna verzija. Opet, dakle, dospela je kod njega direktno iz procesa proizvodnje. Ne sporim: možda je Miloš radio na njoj.

24.aprila 1950. godine u „Dalmatinskoj“ br.2, Milica se vakcinisala protiv tuberkuloze. Miloš ju je odveo sa uredno primljenim pozivom i na poleđini je evidentirano da je devojčica istoga dana i, posle toga, nakon tri dana (27) vakcinisana.

Ono što je već očigledno iz ovog našeg druženja, mog, vašeg i Miloševog, jeste činjenica da je Miloš vodio računa o zdravstvenoj prevenciji svoje dece, i porodice uopšte. Dobro, živeo je u Beogradu, imao je uslova za to. Ali, ne leži odgovor samo u toj činjenici. Treba uzeti u obzir koje je to vreme bilo i kakvi su bili uslovi tada. Očigledno je da su Miloš i Dragoslava bili ljudi koji su shvatali (što, opet, nije često u tim vremenima) da dete treba redovno voditi na preglede, vakcinisanja i u savetovališta, i tome slično, i tako dalje. To je pohvalno čak i za današnje uslove i vreme u kojem mi egzistiramo. U to vreme, u doba kada se vakciniše protiv tuberkuloze, Milica je lepo odnegovana i bucmasta petogodišnja devojčica. Još malo, pa će krenuti u školu.

1951-e godine Miloš radi u Ugostiteljskom preduzeću Smederevo i od njih dobija Rešenje br. 3861 od 19.novembra 1951. godine, koje je za direktora Živadina Jovanovića potpisala izvesna Krnjić Mileva. Na osnovu čl.8 i 15 Uredbe o zasnivanju i prestanku radnih odnosa radnika u državnim privrednim preduzećima, i u vezi odluke Direkcije gradskih ugostiteljskih preduzeća o preuzimanju poslastičarske radnje u ulici VSA 105, od strane Preduzeća Dečijih restorana, a prema sporazumu sa Direktorom navedenog preduzeća, donosim sledeće Rešenje, Drug Stamenković Miloš, majstor-poslastičar grupe VII (pa rukom dodato: 19 dinara po satu), premešta se u Preduzeće dečijih restorana sa istom platnom grupom koju je imao i do sada. Imenovani se ima javiti na dužnost prema ovom rešenju 1. decembra 1951. godine Direkciji preduzeća dečijih restorana. Protiv ovog rešenja nema pravo žalbe. Smrt fašizmu – Sloboda narodu.

Miloša su prebacili u novo preduzeće, najverovatnije kao preko potrebnog stručnjaka, koji treba da pomogne u konsolidovanju preuzete poslastičarnice. Od koga je „preuzeta“ nije teško pogoditi. Bilo je to vreme kada se privatna svojina „preuzimala“ lako. Ali, Miloš ništa u svemu tome nije kriv. On je samo radio svoj posao. Definitivno se vratio njemu i zanatu koji je znao da radi. Ne sumnjamo da je on dobro i kvalitetno radio i prethodni posao: formiranje stranica za štampu ali, zna se, u čemu je on najbolji.

Neposredno pre nego što je premešten na novo radno mesto, Miloš je proveo tri meseca na vojnoj vežbi. Po naređenju Komande vojnog Okruga Beograd br.8069, ima da se dana 28.VII javi u vojnu poštu 4845 u Bubanj Potoku. Dan pre toga je u vojnom otseku Beograd II rejon, imao da primi putne isprave (ma šta to tada značilo). Poziv je za načelnika potpisao izvesni Jovo Hrkić. Interesantno je da u tom periodu svako rešenje ili dokument potpisuje „neko“ za „nekoga“. Pobednici su bili suviše zauzeti da bi radili svoj posao. Gde se Miloš lomatao ta tri meseca - mi sada to ne znamo. Ako je imao sreće kuvao je u nekoj kasarni oko Beograda i to rezervistima koji u to vreme nisu bili naročito probirljivi. Ako nije bio baš srećne ruke – onda je podlagao kazan negde u okolini Trsta. Ili gde god drugo na granici. Ako je tako, makar je sveta video o trošku države. Još je on mlad, takoreći u punoj snazi, tek mu je 45-ta. Kad će da prošeta i vidi sveta ako ne tada?! Još ako usput radi nešto dobro onda je korist dupla. A, Miloš, ma gde da se nalazio, bilo da je to vojska ili preduzeće, radio je dobru i korisnu stvar: hranio je ljude. I to ne obično hranio – pripremao im je hranu u kojoj su uživali.

Nije hronološki, ali je dokument tako arhiviran. Ili je neko po Buvljaku preturao po fascikli pre mene pa je redosled poremetio. Opet poziv od Narodnog odbora II rejona, br.4/XIV, za saslušanje 16.II 1951. u 15 časova. Isti onakav poziv zbog kojeg smo prošli put strahovali, ista ona Kosovska ulica br.39. Ali je ovoga puta neko rukom i crnim mastilom dopisao razrešenje naših dilema a zbog kojeg nam je pao kamen sa srca. U gornjem desnom uglu neko je dodao: da dovede dete Milicu. A, sasvim na dnu, ista ruka je dopisala: „Dalmatinska“ 2 – dečiji dispanzer. Na poleđini je, prvo mastilom napisano: 10 – 16.II 51, a ispod toga običnom olovkom nešto nečitko i: 20.II 951. Ovo pozadi je verovatno datum vakcinacije i kontrole (ili: revakcinacije). Usled nedostatka formulara, ili da bi ljudi ozbiljnije shvatili vakcinaciju, vlast je slala pozive na formularima za pozivanje na saslušanja, što svakako nije bilo prijatno onima koji su te pozive dobijali.

U ovoj fazi našeg putovanja kroz arhivu Stamenkovića pojavljuje se nova osoba, na kratko, ali dovoljno argumentovano da je pomenemo. Godina je 1952-ga. Stamenković Aleksandra prima invalidninu i za mesec decembar te godine ona je iznosila 1200 dinara. Na isečku čeka Narodne banke a koji je izdao Savet za narodno zdravlje i socijalnu politiku Beograd, broj akreditiva 101-329100, stoji samo ime i prezime. Nema drugih podataka, a ako ih je i bilo oni su ostali na onom delu čeka koji je posle otcepljenja po perforaciji, koja je vidljiva, ostao u banci gde je realizovan transfer.

Nije teško nagađati (nagađati nikada nije teško) ko može da bude Aleksandra u porodičnom stablu Stamenkovića. Može da bude Radomirova supruga ili ćerka, to jest, Miloševa snaja ili bratanica. I, onako nemamo nikakvih podataka o Miloševom bratu pa je prostor za pretpostavke veliki. Možda bi mogla da bude i Natina ćerka ali se to graniči sa teorijom jer prezime ne bi bilo Stamenković, već Mihajlović. Na kraju, što je najverovatnije, može da bude neko od šire familije ali se igrom slučaja taj ček našao u Miloševoj arhivi, zbog razloga nama neznanog i nebitnog. Najmanje je verovatno da je Aleksandra Miloševa i Dragoslavina kćer, ili dosad nepomenuta Miloševa, Natalijina, Leposavina i Radoslavova sestra. Zaključili smo da je Miloš pedantan čovek i on ne bi propustio da ostavi traga o svom detetu. Miloš je i brižan otac: vodio je decu na kontrole, vakcinacije i sve ostalo. Teško bi se njemu desilo da zaturi celo dete kroz ova dokumenta i da nigde ne ostavi traga.

Za sve ovo, prošlo i buduće, vreme Miloš nastavlja svoju šetnju po raznim firmama m i preduzećima. Ili, nigde ne može da se skrasi, ili: svuda ga traže. Treće varijante nema. Još nismo ni saznali da je prešao u Trgovinsko preduzeće za promet mlečnim i suhomesnatim proizvodima i bezalkoholnim pićima Bukulja, a on na osnovu člana 39 Osnovnog zakona o upravljanju državnim i društvenim preduzećima a u sporazumu sa Gradskom poslastičarnicom dobija rešenje u kome piše: Stamenković Miloš, poslastičar preduzeća Bukulja sa platom od 52 dinara po radnom času, premešta se u Gradsku poslastičarnicu danom 1.IV 1953 god. Kada mu u ovom preduzeću prestaje radni odnos. Za direktora (opet) Stojanović Božu potpisao se izvesni Nikolić. Gradska poslastičarnica je bilo preduzeće nastalo na otimačini poslastičarnica od dotadašnjih vlasnika pod eufemističkim nazivom nacionalizacija.

Listajući malo o tome, nalazim na razne sudbine predratnih majstora i vlasnika radnji. Jedna od njih je karakteristična. Reč je o Čehu Jaromiru Dlablu koji se usavršavao u Beču i Pešti i koji je došavši u Srbiju primio pravoslavlje, prekrstivši se u Dragomir Jovanović. Zanat je učio kod Žarboa a svoju prvu poslastičarnicu u Beogradu otvorio je 1936-e godine u „Pašićevoj“ ulici, potonjoj „Nušićevoj“. Ta radnja se zvala „Zora“. Kada je nacionalizovana i prešla pod okrilje „Gradske poslastičarnice“ promenili su joj ime u „Opatija“. Dlabl –Jovanović, to jest, Dragomir – Jaromir je pedesetih godina ponovo otvorio poslastičarnicu u tadašnjoj „Mišarskoj“ ulici pod nazivom „Dragomir Jovanović“.

Na crno-beloj fotografiji, koju je autor H. Nastasić nazvao „Dete“ a štampana je u Bakro-tisak štampariji „Jugoslavija“ u Beogradu (takođe, kao i mnogo prethodnih: Prilog grafičkom radu), jeste lepo uhranjena i odnegovana dvogodišnja devojčica koja sa vidnim zadovoljstvom drži u rukama lepu krofnu sa džemom na vrhu i sprema se pojede istu. Tri ljubavi profesije i sudbine Miloševe nalaze se na toj fotografiji i možda je Miloš upravo zato sačuvao. Devojčica je možda bila Miličinih godina kada je Miloš sliku nabavio. Možda i nije, ali ga je podsećala na nju kada je bila tog uzrasta. Devojčica se sprema da pojede kolač. Fotografija je umetnički i tehnički odlično pripremljena i urađena. Otac, poslastičar i grafički radnik – sve je to Miloš i Miloš je to sve.

Dragoslava je službenik Glavne centrale Narodne banke FNRJ (a ne makar ko, kako bi neki voleli). Tako piše u Rešenju o korišćenju godišnjeg odmora za 1954. godinu, a koje je doneto na osnovu člana 58 Zakona o državnim službenicima, kao i na osnovu ovlašćenja Guvernera broj 265/XXVI-1 od 24.II 1954. Dragoslava je dobila 24 dana odmora i iskoristila ih je u periodu od 12. avgusta do 4. septembra. Rešenje je potpisao viceguverner R. Stefanović, ovoga puta svojeručno.

Gde su proveli godišnji odmor, Dragoslava i Miloš, nije nam poznato. Sigurno na nekom lepom mestu u lepoj zemlji. Ratni ožiljci su već polako zaceljivali. Stamenkovići su dobro situirani za to vreme. Imaju svoj stan u lepom delu Beograda, dobra radna mesta. Ne sumnjam da je Miloš po malo radio i sa strane, „na crno“. Deca su poodrasla, Milica je već pošla u školu, a Andreja je počeo da se momči. Predosećam da je to bilo jedno od lepših leta i letovanja u njihovom životu.

Nailazimo na sliku Maršala. Ponovo. Sada je sam na slici. Ako je već samostalno arhiviran i kroz naše redove protutnjao Sveti Nikola onda je teško bilo poverovati da se to neće desiti i sa socijalističkim svecem. Drug Tito sedi (ne jaše) za masivnim astalom od nekog plemenitog i skupog materijala, najverovatnije mahagonija, i nešto piše. Uniforma je maršalska, čizme su oficirske sa visokom sarom, najverovatnije rađene ručno pre rata. Iz njega ogromno platno Krsta Hegedušića iz 1939. godine „Bitka kod Stubice“. Sto je dugačak, brat bratu, jedno četiri metra. Ukrašen je duboreznim ornamentom. Na policama iza njega, a ispod slike, su makete jedrenjaka, parnih brodova i aviona i jedan skupoceni sat iz neke od epohe Lujeva. U krajnjem desnom uglu je Lenjinova bista. Pošten je naš Miloš. Nije se odrekao „starog“ iako je prihvatio „novo“. Sačuvao je slike i Svetog Nikole, i Josipa Broza. Pošteno.

1958. godine Milica je imala 13 godina. Držim u ruci priznanicu br.832 na 50 dinara, primljenih od Stamenković Milice „na ime upisa“. Uplata je izvršena 16. januara te godine. Šta je Milica mogla da upisuje u to vreme, zaista ne znam?! Ona je tada najverovatnije bila u sedmom razredu osnovne škole a januar mesec i nije neki mesec za upise. Ili: jeste?! Pečat je izbledeo i jedino se mogu nazreti reči: Republika Srbija i Opština Stari Grad. Blagajnik koji je primio novac je tako natrkeljisao potpis da je nemoguće dešifrovati šta tu piše. Nije važno, nama, mislim, a Stamenkovićima jeste svakako, čim su sačuvali ovaj papir. Sigurno su nekakvi administrativni poslovi u pitanju. Jer, kao što rekoh, januar je, početak godine, ne znam da li bi to moglo imati veze sa školskim obavezama?!

Nekoliko dana pre te uplate, na tankom kartonu dimenzija oveće vizit karte a na kućnu adresu u „Knez Danilovoj“ i u plavoj koverti, kucano na mašini, plava pantljika i ćirilica, stigla je poruka sledeće sadržine: Dragi Druže Miloše, Tebe i tvojoj obitelji, Želi sretnu Novu 1958 god. Dragutin Vrbica sa Obitelji. Upravo tih godina počinje zlatno doba tadašnje države. Živi se sve bolje i lakše, počinje da se formira jedna srednja klasa sačinjena od službenika, fakultetski obrazovanih ljudi i nižih političara, koji žive sve lagodnije i bolje. Oni na vrhu - već odavno žive dobro. Ni radnici se ne bune. Seljake, i onako, niko i nikada za ništa nije pitao.

Zamišljam sliku dočeka Nove godine, u restoranu ili kući, porodice Stamenković i Vrbica zajedno, sa decom i rodbinom, uz bogatu trpezu, uz mnogo pića, nova odela i obavezne kravate a sve sa kupastim kartonskim kapama na glavama. Potrajaće sve to dobrih dvaestinu godina, do prvih ekonomskih i političkih kriza. Ali tada, dvoje zaposlenih u jakim državnim firmama, mogli su svojoj porodici da priušte kvalitetno letovanje, koje je i onako bilo skoro džabe ako se išlo u takozvana radnička odmarališta, solidan automobil, lepo sređen stan, garderobu, plac, vikendicu. Nije ovo nikakvo nostalgisanje, samo konstatujem kakvo je bilo vreme u kojem pratimo Stamenkoviće. Oni su na vrhuncu snage: Miloš ima 52 a Dragoslava 45 godina. U pravo vreme su postali zreli ljudi.

U prilog gore rečenom govori i sledeći papir koji analiziram u svrhu slaganja kockica iz života nekih ljudi za koje smo se igrom slučaja zainteresovali. Predlog tarifnih stavova za 1959 god. – tako je naslovljen dokument koji je sačinjen na predlog Tarifne komisije i Upravnog odbora Poslastičarnice „Dezert“ iz Beograda. Struktura radnih mesta je podeljena na četiri kategorije: službenici I kategorije, radnici I kategorije, radnici II kategorije i radnici III kategorije. Najbolje je plaćen poslovođa-rukovodioc radnje sa 28.000 dinara. A, najmanju platu prima pomoćna radnica u iznosu od 8.500 dinara. Dobro je plaćen i majstor-rukovodilac proizvodnje sa 23.000 dinara i smatram da je Miloš radio na tom mestu. Jer, ne verujem da je spadao u grupu „majstor-poslastičarski proizvodi“ sa 5-10 godina prakse a koji je plaćen sa 15.000 dinara, obzirom da je Miloš tada imao skoro 40 godina radnog staža. Pomenuta poslastičarnica je brojala 12 radnika i službenika. Od toga 3 majstora, od kojih je jedan bio rukovodilac, jedan zadužen za pekarske poslove i jedan za konditorske. 6 prodavačica sa raznim kategorijama (a te kategorije su se određivale po godinama radnog staža). Jedna pomoćna radnica. Poslovođa i rukovodilac računovodstva. Na mestu predsednika Upravnog odbora potpisao se neki Lazar Mali.

Da bi uspostavili bilo kakav red vrednosti i završili sa ovom temom, daćemo sledeći primer: te 1959-e godine Miloš je sa svojom platom mogao da kupi oko 1200 primeraka „Politikinog zabavnika“ Milici i Andreji. Ako bi danas Miloš radio kao kuvar u kakvom društvenom hotelu, ili studentskoj menzi, mogao bi da od svoje plate, u najboljem slučaju, da kupi oko 200-250 istih. Treba uzeti u obzir i to, da je u ono vreme štampa bila nedostupnija i dosta skuplja u odnosu na današnje vreme, kad je globalno sveprisutna, jeftina i dostupna, tako da su razlike u redu veličina mnogo veće, sigurno u odnosu 10:1 u korist pedesetih godina i tadašnjeg standarda.

Ako ste primetili. A, jeste sigurno, da u poslednjim redovima više filozofiram, verovatno se pitate: zbog čega je to tako? Fascikla se otanjila – najkraći je odgovor. Već i „od oka“ vidim da dokumenata više i nema, da su ostale neke reprodukcije, par praznih listova hartije i još praznije koverte. Ponekad se čini da smo iz hrpe papira kupljenih na Buvljoj pijaci sklepali jednu životnu priču – a, u stvari, samo smo iza sebe ostavili nered i brdo pitanja bez odgovora. Govorim u množini ne bi li podelio odgovornost sa vama. Ukoliko ispadne na dobro – zasluge ću pripisati samo sebi.

Da prelistamo to što je ostalo, pa da udarimo završnu tačku.

Sava Ipić: „Zimski motiv predgrađa Novog Sada“, Prilog za Grafički rad, Kliše štamparije „Budućnost“ Novi Sad, Trobojna štampa Gradske štamparije prvoborca Koste Šokice, Novi Sad.

Iščupana srednja strana nekog nedeljnika ili mesečnika. Poster: Prva žetva u našoj petoljetki, kombajn na državnom dobru Kovilovo u Banatu. Sa druge strane: reprodukcija skulpture Antuna Augustinčića „Prenos ranjenika“. Na marginama neko ispisao ćirilicom i zelenim mastilom deset puta reč: Beograd. Na istoj strani: slika i tekst o Ohridskom jezeru. Ispod slike piše: Panoramski izgled Ohridskog jezera u čijim dubinama žive jedinstveni primerci faune na svetu. Naslov teksta: Ohridsko jezero u carstvu živih fosila. Sadržaj teksta, koji nije kompletan, predstavlja priču o endemičnoj vrsti ribe Ohridskoj pastrmki, kao i o drugim endemičnim vrstama.

Priručnik sa šemama i tehničkim karakteristikama za Orion radio aparate izdata 1955. godine. Na naslovnoj strani (na francuskom) piše: 30 godina Orion radia. Cela brošura je štampana na francuskom, crno-belo, sa slikama u tušu svih tipova koji su tu zastupljeni sa svojim karakteristikama. Neko je, najverovatnije Miloš, obratio pažnju na šemu (a to se vidi po beleškama i podvlačenjima) na tip AB 701, 8 kilograma teškim radio aparatom koji ima dimenzije 350x180x250mm. Tu i tamo, još kod po nekog tipa radia, nešto je podvučeno ali ništa u obimu gore pomenutog aparata.

Dve koverte, jedna žuta i ne poštanska, već više unutar službena, na kojoj samo piše mart 1958 god., i verovatno je u njoj nekome uručena palata. I druga koverta, plava, službena, one u kojima su uručivani pozivi i rešenja, na kojoj piše: Amerika, od Brče, potražnja, NjNH. U reči „Amerika“ i „NjNH“ koje su napisane ćirilicom i štampano, slovo I je napisao sa kosom linijom u suprotnom pravcu, kao latinično N.

Najzad, poslednji papiri u fascikli jesu četiri prazna lista A4 formata od kojih je : jedan karirani, jedan u linijama, jedan čist i običan, i jedan čist ali mašinski, providan i kvalitetan. Treba dodati i to da je na samoj fascikli-bloku neko na puno mesta sabirao (mislim da je novac u pitanju), pokušao da nacrta jedan portret iz profila, izvukao linije za pisanje nota u notnoj sveci i na par mesta napisao: Stamenković.

Ovde je kraj. Nema više papira, uspomena , dokumenata i slika Stamenkovića. Fascikla je prazna – sa jedne strane. Ako je vajde, dosta je i bilo. Koliko nam je Buvlja pijaca dala toliko smo i napisali. Ono, dala je ona mnogo, samo je pitanje kolike su naše snage da sve to shvatimo i uobličimo?! Namere su nam poštene, nema ništa u pozadini naših radnji što bi moglo da se okarakteriše kao podmuklo i tendenciozno. Ne daj bože da imamo nameru da nešto ućarimo na ovome. Mi samo volimo da pišemo – ništa drugo. A, Stamenkovići su naleteli slučajno. Igra slučaja. Ili, slučaj sam. Komedijant. Ako, ništa drugo, a ono, spasli smo Miloševu arhivu od daljeg potucanja po raznim pijacama, mokrim i smrzlim utrinama, užarenim betonima i prljavim ciganskim torbama. Samo da je to: dosta je.