ORA - omladinske radne akcije!

Kada su u blizini omladinski funkcioneri:

Ide, nastupa, ne boji se rada: Bratstvo - jedinstvo najbolja brigada!

*

Zuckalo se tih godina da su radne akcije raj za provod. A uz to bile su i besplatne. Brigadirke i brigadiri se vole, sve pršti od ljubavi, odlazak u žbunje, žurke svake noći, alkohol, koncerti poznatih bendova i sportske aktivnosti. Po nešto je moralo da se radi, malo se spavalo, ali se dalo izdržati - bili smo mladi. Još pride dobiješ odelo (čuvenu brigadirku), patike, brdo majica i bedževa. Najzad, u hroničnoj besparici to je bio jedini način da negde provedeš makar mesec dana, da se izgubiš iz grada koji ti je suđen, da stekneš neka nova poznanstva. Ima nekih stvari o kojima ja tada nisam razmišljao ali koje su takođe bile evidentne: učešće na radnim akcijama se smatralo društveno korisnim radom i kasnije je predstavljalo ozbiljan plus kada je trebalo tražiti posao i tome slično, i tako dalje.

Konkurencija za ulazak u brigadu (ORB) i za odlazak na radnu akciju (ORA) je bila velika. Za pedesetak mesta u brigadi konkurisalo bi nekoliko stotina omladinaca i većina bi po nekim nepisanim (i pisanim) pravilima otpala. Prednost su imali stari akcijaši, udarnici, devojke. Onda razni aktivisti i tatini sinovi. Lokalni omladinski funkcioneri. Tada se tražila veza za odlazak na radnu akciju. Najzad, na Kosovu i Metohiji, brigada se sastavljala i po nacionalnom ključu tako da je nama Srbima ostajalo vrlo malo mesta. I to je zato što nas je u varoši bilo dosta pa smo zato imali tih tridesetak procenata mesta. U drugim sredinama Kosova i Metohije bi bilo tek po par Srba.

Međutim, za jednu društvenu grupaciju je uvek bilo mesta, bez obzira na pol, veru, naciju: za članove Saveza komunista. Oni su primani po automatizmu i svi. Tek kada se oni namire raspoređuju se ostali.

Ja, kao jedan od najmlađih prijavljenih nisam imao skoro nikakvih šansi da budem primljen u brigadu. Neki od starijih drugova su već bili na radnim akcijama a imali su bolje veze, tako da je bilo izvesno da će oni ići, a, ja: ne. A meni se sve to nije propuštalo. Bojao sam se da će se svašta izdogađati bez mog prisustva. Uglavnom sam grešio ali to sada nije mnogo važno. I zato ja odlučim da se poslužim prevarom. Na prvom sastanku koji je bio upriličen povodom predstojećeg formiranja brigade, posle uvodnih napomena, neki omladinski funkcioner, i budući komandant brigade, želi da se prvo evidentiraju članovi partije. Između ostalih i ja dignem ruku (po Džoginom nagovoru). On mi je pre toga rekao da skoro nikada ne proveravaju činjenično stanje, pogotovu za omladince koji su tek primljeni u srednjoj školi. Držali su, verovatno, da nikome neće pasti na pamet da se zajebava sa takvim stvarima.

Elem, ne beše nas puno, tek petoro, šestoro. I zaista, upisaše naša imena, obavi se još nekoliko sastanaka, obavismo jedan sastanak i mi: ''članovi'' partije; i formirasmo brigadnu organizaciju Saveza komunista, otpade preko stotinu omladinaca a ja odoh na prvu radnu akciju. Naravno, kao član Saveza komunista Jugoslavije. U šta sam se upetljao shvatio sam tek kad sam stigao tamo. Počeše da me pozivaju na sastanke, redovne i vanredne. Kad god iskrsne neki problem: članovi partije na sastanak! Najzad, i kada bih ja počeo da se zezam i preterujem u tome odmah su stizala upozorenja: „Ti si član Partije i treba da daješ dobar primer ostalima“.

Naravno, kad dođeš prvi put na radnu akciju sledi inicijacija: ''bicikl'', ''gitara'', ''kalodont''. Kome se posreći: skidanje mraka sa očiju. Požarstva, rano ustajanje uz Zdravka Čolića i ''Druže Tito mi ti se kunemo'', te ''Lepe Rose iz naše brigade''. Mnogo sporta, muzike: razglas. (Čuveni Stevica koji me pozdravlja sa razglasa dok hodam kroz naselje, ali to je već bilo kasnije kad sam bio akcijaška džomba). „Oni: nete! – Ote, ote, no šta te“, i tako dalje. Traseri, norme, vodonoše, lepe bolničarke, lascivne pesme u autobusu, izvikivanje parola.

Ta prva radna akcija u Pirotu mi nije ostala u dobrom sećanju. Iz više razloga. Rad nije bio ni težak, niti lak, ali se ispostavilo da nisu došle baš neke "dobre" brigade. Nije bilo devojaka ni za lek. Tek njih par, na nas par stotina. Zbog toga je bilo užasno dosadno: šta ima da radiš na Radnoj akciji ako tamo nema ženskih čeljadeta?! Pa zbog njih je većina nas i došla. Čak i u tim uslovima ja sam nešto petljao sa nekom Skopljankom, ali se i ona nekud izgubi posle par dana. Verovatno se vratila kući kad je videla gde je došla.

Da maler bude još veći, tamo u Pirotu su mi ukrali i gitaru, tako da sam već posle desetak dana bio debelo razočaran. Vreme sam provodio uglavnom u društvu jedne zmije belouške koju smo uhvatili na trasi. Međutim, nakon par dana je i ona utekla, na zgražavanje mojih cimera. Treba priznati da su koncerti bili odlični. Gostovali su EKV, Galija, i čini mi se Parni valjak.

Ipak, reših da i sam zaždim. Ispade da sam se džabe „primao“ u partiju. Uz nemušti izgovor o bolesti u porodici, krenem iz Pirota prema Nišu, jer sam tamo hteo da potražim mog omiljenog dedu, očevog ujaka Ratka. Znao sam da će me on dobro opskrbiti sa novcem, kojeg da priznam, misli se na novac, i nisam imao nešto posebno ni kada sam odlazio na akciju a kamoli posle petnaestak dana. Sve je ispalo po mom planu. Nikad nisam omašio u procenama i očekivanjima kada je taj čovek bio u pitanju. Vratio sam se kući sa punim džepom para i mislio sam da sam zauvek završio sa radnim akcijama.

Ipak, nije bilo tako. Kasnije sam išao na još dve radne akcije: u Sloveniju, u neko rudarsko mesto, mislim da se zvalo Hrastnik (jebem li ga), i u Kraljevo. Ali se to dogodilo nešto kasnije, kada sam bio stariji, posle odsluženja vojnog roka i kraha na studijama.

U Sloveniji je bilo dobro. Bio je to period pred raspad države. A svaki period pred raspad nečega nosi u sebi opuštenosti i hedonizma. Slovence je boleo stojko i za radne akcije, i za socijalizam, ako ćemo pravo: i za nas sa juga. Hteli su samo da se što bolje zabavljamo i tako odnesemo povoljne utiske o slovenačkom društvu koje je već planiralo kako će da utekne iz zajedničke nam države. Sećam se da su davali adidas patike (Slovenijašport), i da su ih delili kapom i šakom. Došla je jedna brigada iz Gruzije i ja sam se sa svojim tadašnjim znanjem ruskog jezika dobro uklopio sa njima. Mrzeli su Ruse, pili votku i jeli kavijar do iznemoglosti. I ja sa njima. Samo što ja nisam mrzeo Ruse: naprotiv. Došla je i brigada iz Zagreba. Mešana. Pola brigade su sačinjavali pitomci Vojno-tehničke akademije, a drugu polovinu su popunile devojke iz neke zagrebačke medicinske škole ili tako nešto. Sad, dal' je baš bilo pola-pola, to sada nije ni najmanje važno?!

Ja, a, i celo društvo tamo, već smo se dobro provodili. Pili, pevali, sportom se bavili. Nisu Albanci. To je bili zadnja godina mešovitih odlazaka. Ali nije razlog to što oni nisu pili i pevali. Odvojeni jezičkom barijerom i predrasudama, njima je bilo važno da se dobro namire u menzi a da što manje rade na trasi. Tako da smo faktički mi, iako u jednoj brigadi, predstavljali dve zasebne celine. Svako je gurao i furao za svoj groš. Ispostavilo se da je komandant brigade iz Zagreba moj klasić iz Beograda. Iz Vojne gimnazije. Još se ispostavi da se jednoj Hrvatici iz te brigade sviđa kako sviram gitaru. (Naravoučenije mlađim naraštajima: ukoliko niste baš neki primerak lepote, učite da svirate gitaru). Ali, rekla mi je prve večeri: „Dopadaš mi se, al' ne bum se fukala sa tobom, pa ti si Srbin“.

Imali smo se u svakom pogledu, posle pola sata.

U stvari, ja sam obećao Davidu, grmalju iz Gruzije, nosiocu crnog pojasa u džudo-u (i najverovatnije KGB-eovcu), da ću urgirati kod nje - za njega. Međutim, omače mi se, pa sam se danima krio od njega (sa njom). Jednoga dana, ne odosmo na trasu, sami u sobi ceo dan, da te bog vidi. Kad, odjednom na vratima David sa flašom votke u ruci (lingvisti i jezikoslovci me ubeđuju da je pravilno napisati votka a ja znam da na flašama uglavnom piše vodka, jer sam Baltic vodke iz Gornjeg Milanovca popio na stotine litara). Kad nas je zatekao u krevetu, samo je izustio: „Что это, Ига?“. A onda je otvorio flašu, popio litar ( пшеничная) naiskap i otišao. Popodne se vratio i rekao mi: „Мы братья, мы не будем спорить для девушке“ (ili tako nešto, ne držite me za ruski). Posle smo do kraja akcije popili sanduk vodke i pojeli jedno tri kilograma kavijara.

Ubrzo smo se „zavoleli“, ja i moja devojka purgerka, pa je moj klasić dozvolio da ona pređe kod nas. Došla je u našu brigadu, moju sobu, u moj krevet. (moji mladi cimeri su prisluškivali šta radimo i povremeno prilazili govoreći: „Majstore, može rakijica?“). Posle smo se viđali i na drugim mestima. Do rata smo se jednom videli u Studenjaku, i jednom u mojoj varoši Istoku. Došla bi na nekoliko dana, donela pare koje smo nemilice trošili, proveli bi se uz pijanke i seks, ja bih se posle pozajmljivao za njenu kartu a ona se vraćala među purgere.

Na kraju sam dobio i udarničku značku. Ne od nje, već na radnoj akciji o kojoj sam govorio. (Mada, pošto sam bio mlad i vrlo potentan, verovatno bi mi i ona dala jedno dve-tri udarničke značke, da se šta pitala po tom pitanju). Više za kulturno-umetničke aktivnosti, jer sam neprestano negde svirao, družio se sa Gruzinima a na trasu sam slabo odlazio.

U Sloveniji smo sa tamošnjim seljacima pevali četničke pesme jer smo radili u nekom selu odakle je većina stanovništva u vreme Drugog svetskog rata proterana i rat provela u Srbiji, pa su od srpskih pesama znali samo te. Pili smo šnaps s njima i pevali... Za gradić Hras(t)nik smo osvojili neki pehar u košarci, na međuopštinskom turniru pa su nas gradski oci dočekali sa nekoliko desetina gajbica piva.

Odmah sledeće godine, a mislim da je to bila 1989., Albanci su počeli da bojkotuju sve državno (osim prinadležnosti) pa su tako odbojkotovali i radne akcije. Mi smo se organizovali, našli sponzore i otišli u Kraljevo: jednonacionalno. Brigada više nije nosila ime Bratstvo-jedinstvo već se tada zvala Metohija.

Sve je već odisalo krizom i mirisalo na grdne nevolje koje će ubrzo slediti. Tako ni po pitanju dobrovoljnog rada nije išlo bog zna kako veselo. Svi su se sklanjali a jedino smo mi Srbi živeli u nekom svom svetu koji nismo hteli da menjamo ni za živu glavu (osim imena brigade). Ni jedna akcija, koja je još ostala u životu, nije mogla te godine da skupi dve do tri brigade. „Braća“ su nas napuštala.

U Kraljevo je došla jedna brigada iz Makedonije, i, brigada iz nekog doma za nezbrinutu decu. Devojaka u brigadama bilo je malo ali su dolazile iz grada u naselje. Došle su i neke devojke od prošle godine, Slovenke (zna o tome Jugota). Tamo sam zamalo dobio batine od nekih gradskih đilkoša, zbog neke lepe devojke koja je mnogo plakala kad smo se rastajali, ali su drugovi iz naselja priskočili i pripomogli da ja ne zaplačem pre toga. Bejah udarnik i te godine: opet zbog gitare.

Treba napomenuti i jednu radnu akciju iz škole. Kao učenici Poljoprivredne škole išli smo u Đakovicu da beremo grožđe („aj' d'idemo u lojze da beremo grojze“ ili: „aj, berem grojze biram tamnjaniku“). I tada, vraćajući se pre vremena, zbog neke košarkaške utakmice koju sam trebao da igram, umalo ne ostavih glavu u nedođiji oko Erenika. Spasio me je drug Albanac, hvala mu 'de čuo i 'de ne čuo, koji mi je pre toga šapnuo: „Ako zucneš srpski, najebaćemo, da prostiš, i ti, i ja“. Naravno, ćutao sam. Zato sada lajem.

Kada su omladinski funkcioneri udalje:

Ide, nastupa, ne boji se seksa: Bratstvo - jedinstvo jebe bez kompleksa!