Najvažnije je znati kada i gde (i kome) pripada koje mesto u datom vremenu (trenutku). Još je važnije da otac na vreme shvati kada je došao čas da se skloni i da svoju senku više ne baca na sina. A to je, zna se, u podne: kada senke skoro da nema. To je vreme kada su obojica, otac i sin, najjači, u najboljoj snazi (svako na svoj način) i kada se čini da još nije vreme za to. E, baš je tada vreme prepustiti mesto onome koji te nasleđuje i koji hodi kroz život tvojom stazom. Prtinom koju si ti kao otac utabao. Do oca je, nije do sina. On je taj koji treba da zna pravi čas odstupanja. Ako je učinio dobar posao kroz vaspitanje onda taj tren treba da dođe što je ranije moguće. Odstupanje oca mora da bude bezuslovno. To mu je: što mu je. Ukoliko do tada nije završio poslove svoga roditeljstva neće ih završiti ni posle toga. Sve to ima svoje vreme kad jedino može! I to treba da raduje roditelja. Tada tek, može uvideti i shvatiti da li je i šta je postigao u životu. Samo onda kada ima kome da se skloni čovek zna da je uspeo i da ima smisla rađati se i živeti. Samo tada i tako! Ne onda kada se ostavi detetu bogatstvo, već kada mu se ostavi jasno trasirani put i kada se predak skloni sa tog puta potomku. Dete treba da ide brže i dalje čak i onda kada otac ima još snage da ga prati u korak. Sin ima pravo da izda oca. To mu je, u stvari, i obaveza. Otac nikada i ni po koju cenu i ni iz bilo kojeg razloga nema prava da izda sina. Pojam "izdaja" ovde treba uzeti uslovno, ne misli se na klasičnu izdaju. Sin samo mora svoju izdaju da opravda višim ciljevima – korakom napred. Jedan korak napred i više – to je misija sina. On mora da iskorači duže i bolje, da ostavi oca iza sebe. Normalan otac jedino to i želi jer je taj sinovljev „korak više“ je, u stvari, njegov jedini iskorak u životu: to je njegov uspeh, po tome se meri je li imalo smisla živeti i porod rađati. Međutim, postoji jedna konstanta, jedna neprolaznost: sve što si činio svome ocu – činiće tvoj sin tebi. Možda to često ne izgleda tako jer se forme menjaju vremenom ali doživljaj i efekat su uvek isti. Pritom, taj zakon je pošten: činio si dobro – dobro će ti se vratiti. I: suprotno! Život je u mnogim svojim segmentima prilično pošten. Ima neka svoja pravila koja su uvek ista i ponavljaju se. Glavno je: sve što nisi platio na mostu – platićeš na ćupriji. Kako zadužiš tako će ti se i vratiti. Sve što nisi verovao drugima uglavnom ćeš se lično uveriti. Čini se da je gore pomenuto mnogo različitih pravila ali nije tako. Sve je to jedno isto i na isto se svodi. Kako si sejao tako ćeš i da žanješ. Koliko si biljku gajio i čuvao toliko će ti i roda dati. Čak i kada izgleda da nije tako. Čak i kada izgleda da možeš da utičeš na svoju sudbinu i da si uspeo da je prevariš. Očevi i sinovi su setva i žetva. To je ciklus rađanja biljke, stvaranja ploda, umiranja iste. „Ako seme ne umre – žito neće roditi“. Otac i sin to je solsticij – ravnodnevnica: prvo se ide naviše – posle se leti naniže. To je igra života i smrti, rađanja i umiranja. To su Eleusinske misterije, to je priča o Isaku i Avramu i božanska sila koja na kraju zaustavi očevu ruku. Kad rod sazri i požnje se, njiva mora biti očišćena za sledeću setvu. Stari kralj mora da prepusti mesto mladom kralju da bi godina bila rodna a godišnja doba se ravnomerno smenjivala. Sve su to igre. Ali ozbiljne igre koje omogućavaju da se rađa i da se vrsta produžava novim i neprestanim rađanjem. Je li ovo nepravedno? Nije! I sin će jednoga dana biti otac! To je svrha i suština. Lapot je temelj i krov odnosa očeva i sinova. To je božanski zakon. Bez lapota ne bi bilo opstanka. Naravno, lapota u simboličnoj ravni, lapota kao duhovnog, filozofskog, običajnog i mitološkog obrasca. Lapota kao ideje a ne čina! Da bi se opstalo, čopor mora da vodi najsnažniji i najsposobniji vuk. Mladi vuk! Može i: zreli mladi vuk. To ne može činiti stari vuk na pragu svoje nemoći. Mudrost tu malo pomaže ako nije usađena na vreme u svoje potomstvo. Ne može se mudrošću sustići brzonogi jelen sa kojim se treba prehraniti čopor. Mudrost i iskustvo su važni ali manje od snage i moći – u cilju opstanka. Iskustvo se najbolje stiče kroz pobede i poraze. Od toga kako će pleme nastati zavisi je li bilo više pobeda ili poraza. Iskustvo je korisno i mora se koristiti samo u tradiciji korisnih iskustava. I: mudrost! Starci mogu da mudruju ali samo pod uslovom da ne uobraze da od njihove mudrosti i njihovog iskustva nešto zavisi. Mi, nažalost, živimo u vremenu kada očevi lapotiraju svoje sinove u želji da večno žive, da o svemu odlučuju, da sve pojedu. Stvorili su loš svet pa im on takav koristi da bi ucenjivali svoju decu koja u tom i takvom svetu skoro da nemaju nikakvih izgleda. Izokrenuli smo pravila, izdali smo tradiciju. Naši sinovi (a, i mi lično) rodili su se u vremenu najgorih roditelja od kada je veka i srpstva. Otud sinovi moraju smoći snage da ostvare svoju lapotsku obavezu i da silom vrate stvari na svoje prirodno i božansko mesto i tako uspostave poredak koji može dati nadu da ćemo opstati kao narod. Sinovi moraju silom preoteti ono što im pripada po vasionskom pravu. Jer, vreme sinova kratko traje: od trena kad ojačaju do momenta kada im porod očvrsne. U dobro postavljenoj porodici to što se otac sklanja znači da je došlo vreme da se odmori i da će drugi brinuti o svemu. To je vreme kada otac na sopstvenoj Slavi dobija pravo da sedne sa gostima jer je iza njega novi domaćin koji će dvoriti i služiti goste. To je vreme kada više ne mora da štiti jer je zaštićen. Vaspitanje je strogo porodični posao koji mora biti do kraja izveden i onako kako treba jer to ne trpi polovičnost i aljkavost. To je vežba duha koliko je trčanje i gimnastika vežba tela. Dočim, nevaspitanje se ne može naučiti, ono se doduše može videti, ali je ipak u pitanju nedostatak, hendikep, deformitet. Vi se kao otac morate skloniti i nevaspitanom sinu ali je to opet ona priča o „sejanju i žetvi“. Nevaspitana deca su domet njihovih roditelja. Do ovih drugih je greška. Najčešće oni nisu toga svesni kao što glupi ljudi nisu svesni svoje gluposti. I što je najgore, tome granice i kantara nema. Ima li ovo razmišljanje poentu ili pouku? Nema i ima! Ko razume nije mu potrebna pouka, ko ne shvata naći će ih na desetine. Poštujmo svoje sinove da bi oni voleli svoje očeve. Poštujmo naše sinove više nego što smo poštovali svoje očeve. Očevima treba ljubavi, istina je, ali sinovima treba poštovanja: ukoliko smo ih naučili još kao decu da treba da poštuju i vole starije?! (Ko razume: shvatiće)! <a href="https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric" rel="noopener noreferrer" target="_blank">KUPI KNJIGU O OCU I SINU: https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric</a>

     Najvažnije je znati kada i gde (i kome) pripada koje mesto u datom vremenu (trenutku). Još je važnije da otac na vreme shvati kada je došao čas da se skloni i da svoju senku više ne baca na sina. A to je, zna se, u podne: kada senke skoro da nema. To je vreme kada su obojica, otac i sin, najjači, u najboljoj snazi (svako na svoj način) i kada se čini da još nije vreme za to. E, baš je tada vreme prepustiti mesto onome koji te nasleđuje i koji hodi kroz život tvojom stazom. Prtinom koju si ti kao otac utabao.
     Do oca je, nije do sina. On je taj koji treba da zna pravi čas odstupanja. Ako je učinio dobar posao kroz vaspitanje onda taj tren treba da dođe što je ranije moguće. Odstupanje oca mora da bude bezuslovno. To mu je: što mu je. Ukoliko do tada nije završio poslove svoga roditeljstva neće ih završiti ni posle toga. Sve to ima svoje vreme kad jedino može!
     I to treba da raduje roditelja. Tada tek, može uvideti i shvatiti da li je i šta je postigao u životu. Samo onda kada ima kome da se skloni čovek zna da je uspeo i da ima smisla rađati se i živeti. Samo tada i tako! Ne onda kada se ostavi detetu bogatstvo, već kada mu se ostavi jasno trasirani put i kada se predak skloni sa tog puta potomku. Dete treba da ide brže i dalje čak i onda kada otac ima još snage da ga prati u korak.
     Sin ima pravo da izda oca. To mu je, u stvari, i obaveza. Otac nikada i ni po koju cenu i ni iz bilo kojeg razloga nema prava da izda sina. Pojam "izdaja" ovde treba uzeti uslovno, ne misli se na klasičnu izdaju. Sin samo mora svoju izdaju da opravda višim ciljevima – korakom napred. Jedan korak napred i više – to je misija sina. On mora da iskorači duže i bolje, da ostavi oca iza sebe. Normalan otac jedino to i želi jer je taj sinovljev „korak više“ je, u stvari, njegov jedini iskorak u životu: to je njegov uspeh, po tome se meri je li imalo smisla živeti i porod rađati.
     Međutim, postoji jedna konstanta, jedna neprolaznost: sve što si činio svome ocu – činiće tvoj sin tebi. Možda to često ne izgleda tako jer se forme menjaju vremenom ali doživljaj i efekat su uvek isti. Pritom, taj zakon je pošten: činio si dobro – dobro će ti se vratiti. I: suprotno!
     Život je u mnogim svojim segmentima prilično pošten. Ima neka svoja pravila koja su uvek ista i ponavljaju se. Glavno je: sve što nisi platio na mostu – platićeš na ćupriji. Kako zadužiš tako će ti se i vratiti. Sve što nisi verovao drugima uglavnom ćeš se lično uveriti.
     Čini se da je gore pomenuto mnogo različitih pravila ali nije tako. Sve je to jedno isto i na isto se svodi. Kako si sejao tako ćeš i da žanješ. Koliko si biljku gajio i čuvao toliko će ti i roda dati. Čak i kada izgleda da nije tako. Čak i kada izgleda da možeš da utičeš na svoju sudbinu i da si uspeo da je prevariš.
    Očevi i sinovi su setva i žetva. To je ciklus rađanja biljke, stvaranja ploda, umiranja iste. „Ako seme ne umre – žito neće roditi“. Otac i sin to je solsticij – ravnodnevnica: prvo se ide naviše – posle se leti naniže. To je igra života i smrti, rađanja i umiranja. To su Eleusinske misterije, to je priča o Isaku i Avramu i božanska sila koja na kraju zaustavi očevu ruku.
    Kad rod sazri i požnje se, njiva mora biti očišćena za sledeću setvu. Stari kralj mora da prepusti mesto mladom kralju da bi godina bila rodna a godišnja doba se ravnomerno smenjivala. Sve su to igre. Ali ozbiljne igre koje omogućavaju da se rađa i da se vrsta produžava novim i neprestanim rađanjem.
   Je li ovo nepravedno?
    Nije!
    I sin će jednoga dana biti otac!
    To je svrha i suština.
    Lapot je temelj i krov odnosa očeva i sinova. To je božanski zakon. Bez lapota ne bi bilo opstanka. Naravno, lapota u simboličnoj ravni, lapota kao duhovnog, filozofskog, običajnog i mitološkog obrasca. Lapota kao ideje a ne čina!
    Da bi se opstalo, čopor mora da vodi najsnažniji i najsposobniji vuk. Mladi vuk! Može i: zreli mladi vuk. To ne može činiti stari vuk na pragu svoje nemoći. Mudrost tu malo pomaže ako nije usađena na vreme u svoje potomstvo. Ne može se mudrošću sustići brzonogi jelen sa kojim se treba prehraniti čopor.
    Mudrost i iskustvo su važni ali manje od snage i moći – u cilju opstanka. Iskustvo se najbolje stiče kroz pobede i poraze. Od toga kako će pleme nastati zavisi je li bilo više pobeda ili poraza. Iskustvo je korisno i mora se koristiti samo u tradiciji korisnih iskustava. I: mudrost! Starci mogu da mudruju ali samo pod uslovom da ne uobraze da od njihove mudrosti i njihovog iskustva nešto zavisi.
    Mi, nažalost, živimo u vremenu kada očevi lapotiraju svoje sinove u želji da večno žive, da o svemu odlučuju, da sve pojedu. Stvorili su loš svet pa im on takav koristi da bi ucenjivali svoju decu koja u tom i takvom svetu skoro da nemaju nikakvih izgleda. Izokrenuli smo pravila, izdali smo tradiciju. Naši sinovi (a, i mi lično) rodili su se u vremenu najgorih roditelja od kada je veka i srpstva.
    Otud sinovi moraju smoći snage da ostvare svoju lapotsku obavezu i da silom vrate stvari na svoje prirodno i božansko mesto i tako uspostave poredak koji može dati nadu da ćemo opstati kao narod.
    Sinovi moraju silom preoteti ono što im pripada po vasionskom pravu. Jer, vreme sinova kratko traje: od trena kad ojačaju do momenta kada im porod očvrsne.
    U dobro postavljenoj porodici to što se otac sklanja znači da je došlo vreme da se odmori i da će drugi brinuti o svemu. To je vreme kada otac na sopstvenoj Slavi dobija pravo da sedne sa gostima jer je iza njega novi domaćin koji će dvoriti i služiti goste. To je vreme kada više ne mora da štiti jer je zaštićen.
    Vaspitanje je strogo porodični posao koji mora biti do kraja izveden i onako kako treba jer to ne trpi polovičnost i aljkavost. To je vežba duha koliko je trčanje i gimnastika vežba tela. Dočim, nevaspitanje se ne može naučiti, ono se doduše može videti, ali je ipak u pitanju nedostatak, hendikep, deformitet. Vi se kao otac morate skloniti i nevaspitanom sinu ali je to opet ona priča o „sejanju i žetvi“.
    Nevaspitana deca su domet njihovih roditelja. Do ovih drugih je greška. Najčešće oni nisu toga svesni kao što glupi ljudi nisu svesni svoje gluposti. I što je najgore, tome granice i kantara nema.
    Ima li ovo razmišljanje poentu ili pouku?
    Nema i ima! Ko razume nije mu potrebna pouka, ko ne shvata naći će ih na desetine.
    Poštujmo svoje sinove da bi oni voleli svoje očeve. Poštujmo naše sinove više nego što smo poštovali svoje očeve. Očevima treba ljubavi, istina je, ali sinovima treba poštovanja: ukoliko smo ih naučili još kao decu da treba da poštuju i vole starije?! (Ko razume: shvatiće)!

KUPI KNJIGU O OCU I SINU: https://staraknjiga.com/knjiga/dnevnik-knjigovodje-zavrsni-racun-igor-djuric


OCEVI I SINOVI! OTAC I SIN!

OČEVI I SINOVI! OTAC I SIN!

Vladimir DedijerNovi prilozi za biografiju Josipa Broza TitaKNJIGA BROJ 2Jezik: srpski-latinicaBroj stranica: 1261Izdavač: Liburnija Rijeka-Mladost ZagrebGodina izdavanja: 1981Opis:Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, knjiga 2Vladimir Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) bio je akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.Dnevnik 1941—1945, Beograd I 1945, Beograd II 1946, Beograd III 1950 (drugo izdanje 1951.)Bibliografija:Partizanske štamparije, Beograd, 1945.Beleške iz Amerike, Beograd 1951.Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948.Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949.Dnevnik 1941—1945 (II izdanje, Beograd, 1951.Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966.Tito govori, Njujork, 1953.Tito protiv Moskve, Milano, 1953.Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972,Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978.Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972.Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974.Interesne sfere, Beograd 1980.Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980.Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981.Put za Sarajevo, Zagreb, 1983.Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984.Voljena zemlja, London, 1985.Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad.Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1989). Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: Svedočanstva. Beograd: Prosveta.Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990.Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1991). Protiv zaborava i tabua: Jasenovac 1941-1991. Sarajevo-Beograd: Progres, Udruženje za istraživanje genocida i ratnih zločina.

Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita 

Vladimir Dedijer
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita
KNJIGA BROJ 2
Jezik: srpski-latinica
Broj stranica: 1261
Izdavač: Liburnija Rijeka-Mladost Zagreb
Godina izdavanja: 1981
Opis:
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, knjiga 2
Vladimir Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) bio je akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.
Dnevnik 1941—1945, Beograd I 1945, Beograd II 1946, Beograd III 1950 (drugo izdanje 1951.)
Bibliografija:
Partizanske štamparije, Beograd, 1945.
Beleške iz Amerike, Beograd 1951.
Pariska mirovna konferencija, Beograd, 1947. i Zagreb 1948.
Jugoslovensko-albanski odnosi (1939—1948), Beograd 1949.
Dnevnik 1941—1945 (II izdanje, Beograd, 1951.
Sarajevo 1914. godine, Beograd, 1966.
Tito govori, Njujork, 1953.
Tito protiv Moskve, Milano, 1953.
Josip Broz Tito, Prilozi za biografiju, Ljubljana 1953, Beograd 1953, i 1972,
Izgubljena bitka Josifa Visarionoviča Staljina, Sarajevo, 1969. Ljubljana 1969, Beograd 1978.
Istorija Jugoslavije (zajedno sa Ivanom Božićem, Miloradom Ekmečićem i Simom Ćirkovićem), Beograd, 1972.
Jedna vojna konvencija: Eseji razvitka međunarodnog prava, London, 1974.
Interesne sfere, Beograd 1980.
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 1, Rijeka, 1980.
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 2, Rijeka, 1981.
Put za Sarajevo, Zagreb, 1983.
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita-Knjiga 3, Beograd, 1984.
Voljena zemlja, London, 1985.
Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad.
Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1989). Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: Svedočanstva. Beograd: Prosveta.
Genocid nad Muslimanima, Ljubljana, 1990.
Dedijer, Vladimir; Miletić, Antun (1991). Protiv zaborava i tabua: Jasenovac 1941-1991. Sarajevo-Beograd: Progres, Udruženje za istraživanje genocida i ratnih zločina.


Vladimir Dedijer
Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita
KNJIGA BROJ 2


Rejksmuzeum - AmsterdamREJKSMUZEUM - AmsterdamVUK KARADŽIĆ Beograd 1975. MUZEJI SVETAtvrd povez sa zaštitnim omotom, 171 strana

Rejksmuzeum - Amsterdam

Rejksmuzeum - Amsterdam
REJKSMUZEUM - Amsterdam
VUK KARADŽIĆ Beograd 1975. MUZEJI SVETA
tvrd povez sa zaštitnim omotom, 171 strana


Rejksmuzeum - Amsterdam VUK KARADŽIĆ Beograd 1975. MUZEJI SVETA

Vladimir DedijerDnevnik I-III1.od 6. aprila 1941. do 27. novembra 1942. 2.od 28. novembra 1942. do 10. novembra 1943. 3.od 10. novembra 1943. do 7.novembra 1944.Peto izdanjeVladimir Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) bio je akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.Tokom rata brižljivo je vodio svoj dnevnik, koji je posle rata objavljen.

Dnevnik I-III

Vladimir Dedijer
Dnevnik I-III
1.od 6. aprila 1941. do 27. novembra 1942. 2.od 28. novembra 1942. do 10. novembra 1943. 3.od 10. novembra 1943. do 7.novembra 1944.
Peto izdanje
Vladimir Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990) bio je akademik, istoričar, publicista novinar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.
Tokom rata brižljivo je vodio svoj dnevnik, koji je posle rata objavljen.


Vladimir Dedijer Dnevnik I-III 
Vladimir Vlado Dedijer (Beograd, 4. februar 1914 — Boston, 30. novembar 1990)
partizani NOB Drugi svetski rat dnevnik 

Frenk HerbertDeca Arakisa I-IIPeščana planetaFrenk Herbert (engl. Franklin Patrick Herbert; Takoma, 8. oktobar 1920 — Medison, 11. februar 1986) je američki pisac naučne fantastike.Herbert je najviše poznat po svom romanu Dina (1965), koji se smatra jednim od najboljih romana naučne fantastike ikada napisanih[traži se izvor]. Radnja je smeštena na pustinjsku planetu Arakis, koja je postojbina džinovskih crva i jedini izvor najtraženije droge u celom Univerzumu, začina melanža. Ova epska avantura je osvojila obe najznačajnije američke nagrade za stvaralaštvo iz oblasti naučne fantastike, „Hugo” i „Nebula”, i dobila kultni status među čitaocima naučne fantastike. Prema ovom romanu je 1984. američki režiser Dejvid Linč snimio istoimeni film.[1]Ogromna popularnost knjige dovela je do pet nastavaka: Mesija Dine (1969), Deca Dine (1976), Božanski car Dine (1981), Jeretici Dine (1984) i Kapitol Dina (1985).Pored ovih, Herbert je autor i mnogih drugih romana koji su ostali u senci serijala o Dini: Helstromova košnica, Odredište: ništavilo, Hajzenbergove oči, Eksperiment „Dosadi”, Incident „Isus”, Efekat „Lazar”...U svojim pričama Herbert se često doticao velikih kulturoloških dešavanja i onih iz čovekove okoline.

Deca Arakisa I-II

Frenk Herbert
Deca Arakisa I-II
Peščana planeta
Frenk Herbert (engl. Franklin Patrick Herbert; Takoma, 8. oktobar 1920 — Medison, 11. februar 1986) je američki pisac naučne fantastike.
Herbert je najviše poznat po svom romanu Dina (1965), koji se smatra jednim od najboljih romana naučne fantastike ikada napisanih[traži se izvor]. Radnja je smeštena na pustinjsku planetu Arakis, koja je postojbina džinovskih crva i jedini izvor najtraženije droge u celom Univerzumu, začina melanža. Ova epska avantura je osvojila obe najznačajnije američke nagrade za stvaralaštvo iz oblasti naučne fantastike, „Hugo” i „Nebula”, i dobila kultni status među čitaocima naučne fantastike. Prema ovom romanu je 1984. američki režiser Dejvid Linč snimio istoimeni film.[1]
Ogromna popularnost knjige dovela je do pet nastavaka: Mesija Dine (1969), Deca Dine (1976), Božanski car Dine (1981), Jeretici Dine (1984) i Kapitol Dina (1985).
Pored ovih, Herbert je autor i mnogih drugih romana koji su ostali u senci serijala o Dini: Helstromova košnica, Odredište: ništavilo, Hajzenbergove oči, Eksperiment „Dosadi”, Incident „Isus”, Efekat „Lazar”...
U svojim pričama Herbert se često doticao velikih kulturoloških dešavanja i onih iz čovekove okoline.


Frenk Herbert
Deca Arakisa I-II
Peščana planeta


Milo LomparNjegoš i modernaMilo Lompar (Beograd, 19. april 1962) srpski je istoričar književnosti, esejista i univerzitetski profesor. Lompar je redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, nekadašnji generalni direktor Politike i predsednik Srpske književne zadruge. Lomparova studija Duh samoporicanja postala je jedna od najčitanijih knjiga na srpskom jeziku.„Njegoš i moderna“ prva knjiga Mila Lompara posvećena tumačenju Njegoševih dela objavljena je 1998. godine. Drugo izmenjeno izdanje knjige objavljeno je 2008. godine, a ovo je treće izmenjeno izdanje. Analizirajući Njegoševe lirske pesme i spevove, Milo Lompar je srpskoj nauci o književnosti dao važan prilog i pokazao da i danas, usred identitetske i vrednosne pometnje, ima onih koji su spremni da služe temeljnom nalogu svake kulture – uspostavljanju dijaloga sa delima koja su i sama temelj...

Njegos i moderna

Milo Lompar
Njegoš i moderna
Milo Lompar (Beograd, 19. april 1962) srpski je istoričar književnosti, esejista i univerzitetski profesor. Lompar je redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Zadužbine Miloša Crnjanskog, nekadašnji generalni direktor Politike i predsednik Srpske književne zadruge. Lomparova studija Duh samoporicanja postala je jedna od najčitanijih knjiga na srpskom jeziku.
„Njegoš i moderna“ prva knjiga Mila Lompara posvećena tumačenju Njegoševih dela objavljena je 1998. godine. Drugo izmenjeno izdanje knjige objavljeno je 2008. godine, a ovo je treće izmenjeno izdanje. 
Analizirajući Njegoševe lirske pesme i spevove, Milo Lompar je srpskoj nauci o književnosti dao važan prilog i pokazao da i danas, usred identitetske i vrednosne pometnje, ima onih koji su spremni da služe temeljnom nalogu svake kulture – uspostavljanju dijaloga sa delima koja su i sama temelj...



Milo Lompar
Njegoš i moderna
„Njegoš i moderna“  prva knjiga Mila Lompara posvećena tumačenju Njegoševih dela objavljena je 1998. godine. 

Njegoš i moderna

Savo Skoko - Petar OpačićVojvoda Stepa Stepanovićtreće izdanjeBIGZ - Beograd1979*Stepan Stepanović — Stepa (Kumodraž kod Beograda,[a] 28. februar/11. mart 1856 — Čačak, 27. april 1929) bio je srpski i jugoslovenski vojvoda.Vojvoda Stepa Stepanović je pripadao onoj generaciji pregalaca u Srbiji koja je sve svoje fizičke i duhovne sposobnosti ugradila u nacionalnooslobodilačku borbu srpskog naroda. Od 1874, kada je umesto svešteničke mantije obukao uniformu pitomca Artiljerijske škole, do u jesen 1919. godine, kada je pomalo razočaran nekim događajima neopozivo odlučio da se povuče iz aktivne službe, dakle, punih četrdeset šest godina, neustrašivo je išap trnovitim ratnim stazama srpske vojske i neumorno radio na nnjenom mirnodopskom usavršavanju.Vojvoda Stepa je i u najtežim ratnim situacijama mislio i na istoriju Druge armije, slažući hronološkim redom njena operativna dokumenta u sedam obimnih svezaka. To nam je, pored ostalog, omogućilo da napišemo ovu monografiju.Autori

Vojvoda Stepa Stepanovic

Savo Skoko - Petar Opačić
Vojvoda Stepa Stepanović
treće izdanje
BIGZ - Beograd
1979
*
Stepan Stepanović — Stepa (Kumodraž kod Beograda,[a] 28. februar/11. mart 1856 — Čačak, 27. april 1929) bio je srpski i jugoslovenski vojvoda.
Vojvoda Stepa Stepanović je pripadao onoj generaciji pregalaca u Srbiji koja je sve svoje fizičke i duhovne sposobnosti ugradila u nacionalnooslobodilačku borbu srpskog naroda. Od 1874, kada je umesto svešteničke mantije obukao uniformu pitomca Artiljerijske škole, do u jesen 1919. godine, kada je pomalo razočaran nekim događajima neopozivo odlučio da se povuče iz aktivne službe, dakle, punih četrdeset šest godina, neustrašivo je išap trnovitim ratnim stazama srpske vojske i neumorno radio na nnjenom mirnodopskom usavršavanju.
Vojvoda Stepa je i u najtežim ratnim situacijama mislio i na istoriju Druge armije, slažući hronološkim redom njena operativna dokumenta u sedam obimnih svezaka. To nam je, pored ostalog, omogućilo da napišemo ovu monografiju.
Autori


Savo Skoko - Petar Opačić
Vojvoda Stepa Stepanović
treće izdanje
BIGZ - Beograd
1979

Vojvoda Stepa Stepanović

<h3>Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Knj. 2, Bogoljub-Vražogrnci</h3>priredila Srpska akademija nauka i umetnosti Institut za srpskohrvatski jezik Beograd, 1962.29 cm, 800 str.tvrdi povez, ćirilica

 Recnik srpskohrvatskog knjizevnog i narodnog jezika

Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. Knj. 2, Bogoljub-Vražogrnci
priredila Srpska akademija nauka i umetnosti

Institut za srpskohrvatski jezik Beograd, 1962.
29 cm, 800 str.
tvrdi povez, ćirilica


OČEVI I SINOVI! OTAC I SIN!

Piše: Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja