
	Пише: Игор Ђурић

	Чега се сећам? Пре свега старог (тада не) црно-белог телевизора марке Амбасадор (пре тога смо имали један од неког хрватског произвођача али се не сећам како се звао али се тај није показао бог зна како). (Сећам се да сам био мали и поприлично глуп). Телевизор је заузимао централно место у дочецима Нових година мога детињства, а, ако ћемо право, и у свакодневном животу: уопште. Позната је већ она провинцијско-урбана легенда: „Ми смо међу првима у улици имали телевизор, па су се сви окупљали код нас“. 	(Имао сам потенцијала али сам свој мозак за најобичније резоновање, из мени непознатих разлога, користио једва пар процената). На тај начин хоћемо да подвучемо важност, а то је нормална људска потреба, своје породице некад, поготово ако нам сада слабије иде, а та важност и снага се мерила тиме ко је имао телевизор, а ко није.
	

	
	Елем, први писани траг о постојању телевизора у нашем клану датира од 23. септембра 1964. године. Ту отац констатује у свом дневнику гледање фудбалске утакмице на телевизији. Играла је Југославија против Европе (ма шта се подразумевало под тиме) и Југославија је изгубила са 7 према 2. Касније, а поготову 1966. године, он већ редовно записује шта је гледао на телевизији, (и које је књиге прочитао), па је тако посебно апострофирана серија Црни снег, коју је гледао сваке суботе, чак и по цену да те вечери не оде у кафану (што значи да је серија била добра чим је он био спреман на такво „одрицање“).
	



	Сећам се Нових година. Празника се сећам. Као онај човек који никада није постигао људску зрелост, већ је заувек остао дете. Као Петар Пан. И то не зато што је тако желео и зато јер је уметничка душа: већ, из разлога, што никада ништа значајно није урадио у каснијем бивствовању, па је „останак“ у детињству имагинарно бежање од неуспеха. И писање о детињству, испада као исписивање својих јединих животних успеха. 
	


	Целог тог 31. децембра, још од јутарњих часова, осећало се празнично расположење у програму тада једине телевизије и јединог канала. Приказивано је много авантуристичких и цртаних филмова а водитељи Дневника су били опуштенији него иначе, и све то у новогодишњој декорацији студија. Вечерњи део програма је припадао Мији и Чкаљи и тада се у соби није смела чути ни реч од нас деце, наравно: осим смеха. (Зима је: чека се Нова година. Патио сам што у гаћама и го голцијат не могу да канапом закачим о пас дрвени нож и играм се по дворишту Тарзана. Остајао сам, због зиме обучен и вероватно личио на Ћиту. Фасцинирало ме је то што је Тарзан пријатељ са дивљим зверима и што може да комуницира са њима. Завидео сам му на томе. Као да сам још тада осећао да ће ми комуникација са људима слабо ићи).
	


	Имали смо госте у нашој кући, а, за дочек Нове године. Долазили су пријатељи и рођаци. Делили смо се на оне који славе Божић, Славу и Ускрс, и на оне који су славили Нову годину, 29 новембар и Први мај. И функционисало је. Имало се где отићи. У истом дворишту смо живели ми и, у другој кући, баба и деда. Другим речима славили смо све. Код бабе и деде такозване „верске“, а код тате и маме такозване „државне“ празнике. Тата је био члан Савеза комуниста а деда није много марио за то. Само се за Нову годину, поред богате трпезе и много алкохола, по обрасцу, још гледала и телевизија. За Славу или Божић, телевизор се није укључивао али за Нову годину то је био део ритуала. Без тога се није важило.
	Сутрадан је главна тема, поред препричавања Чкаљиних, за данашње време наивних и бенигних гегова, међу нама децом била и та „колико је ко дуго остао будан?“. Тиме смо доказивали колико нам је било лепо и колико смо оматорили од прошлог дочека. Претеривали смо и сви додавали макар сат времена више. „У један сат после ''пола'' ноћи“ – говорили би они најхрабрији. Излазио бих често на терасу у току те вечери (а, до тог „првог сата у поноћи“): много ми се свиђала варош која не спава. Упаљена светла, жамор по кућама и улицама, бар те вечери, све ми је то уливало спокој и осећај безбедности у неспокојним и опасним метохијским крајевима. Отуд мој повратак у детињство почиње са дочеком Нове године. Бежање је то од страхова и траума, потиснутих али евидентних.
	


	Новогодишњи пакетићи су били мајушни, углавном са ситницама: бомбонама и чоколадицама. Украсе за јелку правили смо од стиропора, целофана и омота од чоколаде. Качили смо и шарене бомбоне а од разнобојног папира смо лепили кругове и правили венце које смо обмотавали око јелке. Кад поједемо бомбон онда смо увијали неки ситни каменчић и качили га уместо њега. Јелка је увек била права. Немилосрдно посечена негде у планини, тек у повоју убијена, у јутарњој измаглици „стрељана“ секиром шумокрадице, и купљена за мале паре.
	Свиња се већ заклала за 29-ти новембар. Нисмо давали времена месу да се осуши: пржили смо га немилице. Ко није хлеб умакао у мочу од полуосушеног меса тај не зна шта је укусно и масно задовољство! Ту је још бивало домаћих кобасица и сира, киселог купуса, по која гибаница, нешто зимнице. Када се очекивало више гостију клало се и прасе - обашка. Пило се вино, ракија и пиво. Ми, деца: јупи или оне воћне сокове у малим стакленим флашицама, или воћне сирупе разблажене водом. 
	


	Мајка је увек правила једну те исту округлу торту у коју је гурала велике количине млевених ораха и јаја. Још ми се та торта топи у устима. Док је пекла дебеле коре, препуне јаја и брашна, сањао сам о томе да поједем ту кору онако нефиловану и недопечену. Зато ми је мајка пекла другу и мању како јој не бих дирао главну. Јео бих ту другу, мени намењену, а крајичком ока посматрао ону праву. И ако су биле потпуно исте, и исто спремљене, од истога материјала и по истој технологији, осим димензија, мени ова „дозвољена“ није имала укус који би имала, претпостављао сам, она коју не смем да дирам (и ако не знам тај укус јер је никада нисам пробао док не би била завршена).
	Деца, ја и моја браћа, једва смо чекали да гости оду јер смо тек тада могли приступити асталу. Још су се наши родитељи поздрављали са гостима, на тераси куће, а ми смо већ попут фурије празнили остатке хране постављене за дочек. И дан данас се слатко наједем тек када оду гости, кад могу прстима да узмем шта год хоћу и хлебом да шарам по тањирима умачући најмасније делове.
	




	У то време, било је скоро незамисливо да деца седе заједно са старијима за столом. Изузетак би била деца гостију пристиглих из великог града или деца каквог локалног функционера, општинара, лекара и сличних. Тада би се мрштећи ови наши стари смешкали и мазили те клипане по уредним косицама и ако би их најрађе ухватили за зулуфе и шутнули напоље. Као по правилу, таква дечурлија су бивала неваспитана и немирна па је то додатно отежавало ситуацију наших родитеља и осталих конзервативних гостију. 
   Малограђанско схватање урбаног понашања, у то време (а, и сада), подразумевало је код те исте малограђанштине, да децу сматрају урбаном и градском само ако су изузетно некултурна и безобразно немирна, па су их тако и (не)васпитавали. Смешкали би се и подизали рамена у стилу: „Шта ће те, тако је то у граду“. Најгоре је било што су таква деца извољевала по питању хране, па су наше мајке и стрине морале да трчкарају около и спремају им храну по жељи најчешће у чуду не схватајући шта се тражи од њих: „Ако имате виршле са сенфом, саламу или какву конзерву?“. Да, оно што је храна сиротиње у развијеним земљама ми смо сматрали као највећи луксуз: конзерве и саламе од најгорег меса. Чежњиво би гледали како се маже конзервирана паштета на хлеб а у сушници смо имали стотине килограма најбољег сувог меса и кобасица у које се стављало само најквалитетније.
	




	Било је модерно, тих година, за дочек Нове године имати на глави капу или шешир од картона, који је ластиком причвршћен за браду. Стављао ју је чак и Тито. Дакако, били смо земља кловнова и било нам је лепо тада. (Али, кловнови су тужни кад скину маску). Ми смо правили браде од вате тако да би нам уста била пуна тих влакана. Такође су се могле набавити и пластичне маске за лице које су танким ластиком бивале (такође) причвршћене за теме. Те маске и разне „наките“ за јелке продавали су Цигани на импровизованим тезгама, неких петнаестак дана пред Нову годину. Избор је био мали: врхови за јелку, разнобојне лопте од некаквог материјала сличног стаклу и ресасте те целулоидне траке, које су подсећале на перје које носе курве и кабаре играчице, које су се обмотавале око јелке. Китили смо јелке као старе и олињале курве што се ките, разлог исти: да се покрију недостаци. Као што сам пре напоменуо: ми смо „наките“ углавном сами правили и тек би се ту, и тамо, додао који куповни детаљ.
	Отац је сутрадан проводио у кафани, јер се тада данима није радило за празнике, а увече је кући доводио пијану сабраћу на наставак теревенке. 	Братија је била весела и раскалашна. Пили би до изнемоглости а раздрљене кравате и разбарушена коса показивали су тотално одсуство свесности и нормалног расуђивања. А онда би се неко од њих, у неко време, увређено досетио да нису били код њега и тада би се сви заједно упутили у другу кућу, понављајући већ све виђено претходног пута: буђење уснуле жене и преплашена лица сањиве деце. Отрезнили би се око Божића, тек колико да се одморе па да наставе даље.
		О Божићу и Српској новој години, ћемо кад дође време....
	


Nova godina!

Kasko smo čekali nove godine u SFRJ.
Igor M. Djuric

Izabrana dela Branka V. RadičevićaBranko V. RadičevićBranko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 — Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za decu.Povratak zemlji, Četvrta noć, Bela žena, Noć tela, Rođak svih dečaka, Grubići i nežnići, SeljaciIzabrana dela Branka V. Radičevića 1-5Branko V. RadičevićIzdavač: Vuk Karadžić, Beograd 1978; tiraž: 5000 primeraka;Detaljnije:strana 376+426+268+491+311, 21cmJEZIK: SRPSKI, ĆIRILICAPOVEZ: TVRD KOŽNI POVEZ SA ZLATOTISKOM1. BELA ŽENA / NOĆ TELA2. POVRATAK ZEMLJI (ZBIRKA PESAMA)3. ČETVRTA NOĆ / KRITIČARI O PISCU4. GRUBIĆI I NEŽNIĆI / SELJACI5. ROĐAK SVIH DEČAKA (DEVETACI / GVOZDEN ČOVEK / BAJKE O GUSLAMA / PESME O MAJCI /TUTURENKO)

Izabrana dela

Izabrana dela Branka V. Radičevića
Branko V. Radičević
Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 — Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za decu.
Povratak zemlji, Četvrta noć,  Bela žena, Noć tela, Rođak svih dečaka, Grubići i nežnići, Seljaci
Izabrana dela Branka V. Radičevića 1-5
Branko V. Radičević
Izdavač: Vuk Karadžić, Beograd 1978; tiraž: 5000 primeraka;
Detaljnije:
strana 376+426+268+491+311,
 21cm
JEZIK: SRPSKI, ĆIRILICA
POVEZ: TVRD KOŽNI POVEZ SA ZLATOTISKOM
1. BELA ŽENA / NOĆ TELA
2. POVRATAK ZEMLJI (ZBIRKA PESAMA)
3. ČETVRTA NOĆ / KRITIČARI O PISCU
4. GRUBIĆI I NEŽNIĆI / SELJACI
5. ROĐAK SVIH DEČAKA (DEVETACI / GVOZDEN ČOVEK / BAJKE O GUSLAMA / PESME O MAJCI /TUTURENKO)


Izabrana dela Branka V. Radičevića
Branko V. Radičević
Povratak zemlji, Četvrta noć,  Bela žena, Noć tela, Rođak svih dečaka, Grubići i nežnići, Selja

Fenimor KuperLovac na jeleneKožna čarapa 1 - Lovac na jeleneplava ptica 1ilustrovao Đurđe TeodorovićDžejms Fenimor Kuper (1789–1851) bio je vrlo plodan američki pisac, izuzetno popularan početkom XIX veka. Napisao je brojne istorijske romane, priče o netaknutoj prirodi Amerike i pustolovinama na Divljem zapadu, i stvorio arhetip usamljenog ali časnog junaka u američkoj književnosti. Njegova dela fascinirala su mnoge generacije, a divili su mu se i velikani poput Balzaka i Igoa.Komplet sadrži romane:1. Lovac na jelene, 435 strana, posveta na predlistu2. Pioniri , 403 strane3. Poslednji Mohikanac, 276 strana4. Izvidnik, 412 strana5. Prerija, 362 strane

Lovac na jelene

Fenimor Kuper
Lovac na jelene
Kožna čarapa 1 - Lovac na jelene
plava ptica 1
ilustrovao Đurđe Teodorović
Džejms Fenimor Kuper (1789–1851) bio je vrlo plodan američki pisac, izuzetno popularan početkom XIX veka. Napisao je brojne istorijske romane, priče o netaknutoj prirodi Amerike i pustolovinama na Divljem zapadu, i stvorio arhetip usamljenog ali časnog junaka u američkoj književnosti. Njegova dela fascinirala su mnoge generacije, a divili su mu se i velikani poput Balzaka i Igoa.
Komplet sadrži romane:
1. Lovac na jelene, 435 strana, posveta na predlistu
2. Pioniri , 403 strane
3. Poslednji Mohikanac, 276 strana
4. Izvidnik, 412 strana
5. Prerija, 362 strane



Fenimor Kuper
Lovac na jelene
Kožna čarapa

ČASOSLOVSADRŽI SVE SLUŽBEPO PORETKU SVETIHJERUSALIMSKIH MANASTIRAI CELE SABORNOKATOLIČANSKEPRAVOSLAVNE CRKVE HRISTOVEČASOSLOV (grč: Ώρολόγιον). Veliki časoslov dobio je svoje ime po molitvama kanonskih časova: prvog, trećeg, šestog i devetog. Kasnije su mu dodate razne molitve i pesme iz drugih bogoslužbenih knjiga. Danas u Časoslovu imamo čin polunoćnica, jutrenja, časova, međučasova, izobraziteljnih, večernja, velikog i malog povečerja, jutarnjih molitava, čina ο panagiji, blagosiljanje trpeze, kanon Presvetoj Bogorodici i molitve pred spavanje.Pored pomenutih činova u Časoslovu su dati i Vaskrsni tropari kroz svih osam glasova, kondaci, bogorodični, prokimeni, pričasna, akatisti, kalendar sa troparima, kondacima, prokimenima, pričasnima, veličanijama, a takođe i uputstva kako se čitaju apostoli i Jevanđelje. Na kraju Časoslova dati su pashalija, indikt i krugovi meseca na osnovu kojih se može pronaći kada će se dogoditi pokretni postovi i praznici.

Casoslov

ČASOSLOV
SADRŽI SVE SLUŽBE
PO PORETKU SVETIH
JERUSALIMSKIH MANASTIRA
I CELE SABORNOKATOLIČANSKE
PRAVOSLAVNE CRKVE HRISTOVE
ČASOSLOV (grč: Ώρολόγιον). Veliki časoslov dobio je svoje ime po molitvama kanonskih časova: prvog, trećeg, šestog i devetog. Kasnije su mu dodate razne molitve i pesme iz drugih bogoslužbenih knjiga. Danas u Časoslovu imamo čin polunoćnica, jutrenja, časova, međučasova, izobraziteljnih, večernja, velikog i malog povečerja, jutarnjih molitava, čina ο panagiji, blagosiljanje trpeze, kanon Presvetoj Bogorodici i molitve pred spavanje.
Pored pomenutih činova u Časoslovu su dati i Vaskrsni tropari kroz svih osam glasova, kondaci, bogorodični, prokimeni, pričasna, akatisti, kalendar sa troparima, kondacima, prokimenima, pričasnima, veličanijama, a takođe i uputstva kako se čitaju apostoli i Jevanđelje. Na kraju Časoslova dati su pashalija, indikt i krugovi meseca na osnovu kojih se može pronaći kada će se dogoditi pokretni postovi i praznici.


Časoslov Manastir Devič pravoslavlje katoličanstvo Crkvenoslovenski Igumanija Paraskeva

Časoslov

Igor Đurić, književnik, rođen u Istoku, Metohija, 26. 01 1968. godine.Romani: Klinički život (knjiga o duši i đavolu) , 290 strana, izdavač STARAKNJIGA, 2012, ISBN 978-86-915291-0-9Vreme zlih pastrmki (porodična basna), 153 strana, izdavač LESTVE Kosovska Mitrovica, 2016, ISBN 978-86-88917-19-3Deveti krug Svetog kralja (roman o manastiru Visoki Dečani)163 strane, izdavač KAPIJA, 2017, ISBN 978-86-915291-1-6Dnevnik knjigovođe (završni račun oca i sina), izdavač LESTVE Kosovska Mitrovica, 275 strana, 2021, ISBN 978-86-88917-37-7*Iz Vikipedije:Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.Bibliografija„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje„Četiri priče“, priče„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)„Strah“, Lestve broj 4 (2012)„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)

Cetiri knjige za 1500 dinara!

Igor Đurić, književnik, rođen u Istoku, Metohija, 26. 01 1968. godine.
Romani: 
Klinički život (knjiga o duši i đavolu) , 290 strana, izdavač STARAKNJIGA, 2012,  ISBN 978-86-915291-0-9
Vreme zlih pastrmki (porodična basna), 153 strana, izdavač LESTVE Kosovska Mitrovica, 2016, ISBN 978-86-88917-19-3
Deveti krug Svetog kralja (roman o manastiru Visoki Dečani)163 strane, izdavač  KAPIJA, 2017, ISBN 978-86-915291-1-6
Dnevnik knjigovođe (završni račun oca i sina), izdavač LESTVE Kosovska Mitrovica, 275 strana, 2021, ISBN 978-86-88917-37-7
*
Iz Vikipedije:
Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.
Bibliografija
„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)
„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)
„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)
„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)
„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)
Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;
„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)
„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)
„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]
„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)
„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)
„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje
„Četiri priče“, priče
„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)
„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;
„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;
„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)
„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)
„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)
Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)
„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)
„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)
„Strah“, Lestve broj 4 (2012)
„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)
„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)
"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)
"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)
"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)
Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)
Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)
"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;
„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);
„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)


Igor Đurić 
Klinički život 
Vreme zlih pastrmki 
Deveti krug Svetog kralja 
Dnevnik knjigovođe

Četiri knjige za 1500 dinara!

Miodrag BulatovićCrveni petao leti prema nebuMiodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.Crveni petao leti prema nebu je roman srpskog književnika Miodraga Bulatovića. Prvi put je objavljen u izdanju zagrebačke izdavačke kuće Naprijed 1959. U romanu je stilskim postupcima groteske, folklorizacije i simbolizacije oblikovan zaplet o učesnicima jedne svadbe i sahrane u zabačenom crnogorskom selu. Osnovna imaginativna i značenjska linija romana račva se u dva pravca, po sistemu teze i antiteze koje ne nalaze razrešenje: tezi o ljudskom zlu, niskim strastima i prizemnosti, koje su oličene u figuri đavola, suprostavlja se antiteza o ljudskom idealitetu, dobroti i duševnosti, oličena u simbolu crvenog petla koji uzleće prema nebu.Bulatovićev roman je poznat i po tome što mu je izmakla NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman 1959, u godini kada je odlučeno da se ova prestižna nagrada ne dodeli. Naime, dvojica članova žirija, Eli Finci i Zoran Mišić, glasali su da se nagrada dodeli Bulatoviću, dok su Milan Bogdanović, Velibor Gligorić i Borislav Mihajlović odlučili da se nagrada te godine uopšte ne dodeli. Većinski deo žirija je takvu odluku obrazložio tvrdnjom da nijedan roman iz tekuće produkcije nije zadovoljio kriterijume za dodelu. Ovakva tvrdnja je izazvala polemiku među jugoslovenskim intelektualcima. Pojedinci su odluku interepretirali kao političku, jer se Bulatovićev roman sa crnom slikom stvarnosti nije mogao uklopiti u ideološke norme tadašnje države. Danas se „Crveni petao leti prema nebu” smatra značajnim romanom srpske književnosti dvadestog veka, kao i najboljim Bulatovićevim ostvarenjem. Preveden je na dvadesetak jezika, između ostalog i na engleski, francuski, nemački, poljski, japanski, mađarski, češki, slovački, burski, slovenački, švedski, italijanski, hebrejski, turski, holandski, portugalski i dr.

Crveni petao leti prema nebu

Miodrag Bulatović
Crveni petao leti prema nebu
Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.
Crveni petao leti prema nebu je roman srpskog književnika Miodraga Bulatovića. Prvi put je objavljen u izdanju zagrebačke izdavačke kuće Naprijed 1959. U romanu je stilskim postupcima groteske, folklorizacije i simbolizacije oblikovan zaplet o učesnicima jedne svadbe i sahrane u zabačenom crnogorskom selu. Osnovna imaginativna i značenjska linija romana račva se u dva pravca, po sistemu teze i antiteze koje ne nalaze razrešenje: tezi o ljudskom zlu, niskim strastima i prizemnosti, koje su oličene u figuri đavola, suprostavlja se antiteza o ljudskom idealitetu, dobroti i duševnosti, oličena u simbolu crvenog petla koji uzleće prema nebu.
Bulatovićev roman je poznat i po tome što mu je izmakla NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman 1959, u godini kada je odlučeno da se ova prestižna nagrada ne dodeli. Naime, dvojica članova žirija, Eli Finci i Zoran Mišić, glasali su da se nagrada dodeli Bulatoviću, dok su Milan Bogdanović, Velibor Gligorić i Borislav Mihajlović odlučili da se nagrada te godine uopšte ne dodeli. Većinski deo žirija je takvu odluku obrazložio tvrdnjom da nijedan roman iz tekuće produkcije nije zadovoljio kriterijume za dodelu. Ovakva tvrdnja je izazvala polemiku među jugoslovenskim intelektualcima. Pojedinci su odluku interepretirali kao političku, jer se Bulatovićev roman sa crnom slikom stvarnosti nije mogao uklopiti u ideološke norme tadašnje države. Danas se „Crveni petao leti prema nebu” smatra značajnim romanom srpske književnosti dvadestog veka, kao i najboljim Bulatovićevim ostvarenjem. Preveden je na dvadesetak jezika, između ostalog i na engleski, francuski, nemački, poljski, japanski, mađarski, češki, slovački, burski, slovenački, švedski, italijanski, hebrejski, turski, holandski, portugalski i dr.


Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991)
Crveni petao leti prema nebu

PoezijaMiloš CrnjanskiMiloš Crnjanski bio je srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Za života objavio je tri knjige poezije: 1919 - Lirika Itake; 1954 - Odabrani stihovi; 1962 - Lament nad Beogradom; Najpoznatije pesme Miloša Crnjaskog su: Sumatra, Mizera, Serenata, Stražilovo, Trag... Lament nad BeogradomJAN MAJEN i moj Srem,Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mremi ležim, hladan, kao na pepelu klada.Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,nego neka čudovišta, polipi, delfini,što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“A viču i rusko „ničevo“ –i špansko „nada“. Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu, sa Avalom plavom, u daljini, kao breg. Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu, i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg. U Tebi nema besmisla, ni smrti. Ti sjajiš kao iskopan stari mač. U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti, i ponavlja, kao dan i detinji plač. A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje, Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje. ESPANJA i naš Hvar,Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.Drugi mi šapće: „Cadavere!"Treći: „Leš, leš, leš.“ Ti, međutim, širiš, kao labud krila, zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju. Ti budiš veselost, što je nekad bila, kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju. U Tebi nema crva, ni sa groba. Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh. U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba, prelivši krv, kao vino, u novi meh. A kad mi klone glava i budu stali sati, Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati. TI, PROŠLOST, i moj svet,mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,u društvu maski, koje je po mene došlo.Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi, nego neke ruševine, aveti, i stećci,što ostaju za nama na zemlji, i u travi.Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“A viču i francusko „tout passe".I naše „prošlo". Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom, nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit. Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom, i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit. U Tebi nema moje ljudske tuge. Ti imaš streljača pogled prav i nem. Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge, a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem. A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, Tvoj će bagem pasti na me kao kiša. LIŽBUA i moj put,u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko pruti prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,da im život baš ništa nije dao,pa šapću „ñao, ñao, ñao“i naše „ne, ne“. Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini, do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san. Ti slušaš svog srca lupu, u dubini, što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan. Tebi su naši boli sitni mravi. Ti biser suza naših bacaš u prah. Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi, u koju se mlad i veseo zagledah. A kad umorno srce moje ućuti, da spi, uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti. FINISTÈRE i njen stas,brak, poljupci, bura što je tako silna bila,priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,nego neki kormoran, divljih i crnih krila,što viče: zrak svake sreće tone u Okean.Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.Pa krešti njino „ombre, ombre“. – i naš „grob“ i „mrak“. Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni, iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put. Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni, Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut. Ja ću negde, sam, u Sahari, stati, u onoj gde su karavani seni, ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati, Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni. A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu, Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu. ŽIVOT ljudski, i hrt,sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrtjednog po jednog glumca našeg pozorišta.Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,ni Tao, trešnje, ni mandarin.Niko i ništa. Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni, kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah. Krv tvoja ko rosa pala je na ravni, ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah. Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi, i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom. Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi! Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom. A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj, to ime će biti poslednji šapat moj. Cooden Beach 1956

Poezija

Poezija
Miloš Crnjanski
Miloš Crnjanski bio  je srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom.
  Za života objavio je tri knjige poezije:
    1919 - Lirika Itake;
    1954 - Odabrani stihovi;
    1962 - Lament nad Beogradom;

Najpoznatije pesme Miloša Crnjaskog su: Sumatra, Mizera, Serenata, Stražilovo, Trag...

Lament nad Beogradom
JAN MAJEN i moj Srem,
Paris, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,
priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem
i ležim, hladan, kao na pepelu klada.
Samo, to više i nismo mi, život, a ni zvezde,
nego neka čudovišta, polipi, delfini,
što se tumbaju preko nas, i plove, i jezde,
i urliču: „Prah, pepeo, smrt je to.“
A viču i rusko „ničevo“ –
i špansko „nada“.

     Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
     sa Avalom plavom, u daljini, kao breg.
     Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
     i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
     U Tebi nema besmisla, ni smrti.
     Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
     U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
     i ponavlja, kao dan i detinji plač.
     A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
     Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.

ESPANJA i naš Hvar,
Dobrović mrtvi, šeik što se u Sahari beli,
priviđaju mi se još, kao utvare, vatre, var.
Moj Sibe poludeli, zinuo kao peš.
Samo, to više nismo mi, u mladosti i moći,
već neki papagaji, čimpanzi; neveseli,
što mi se smeju i vrište u mojoj samoći.
Jedan se „Leiche! Leiche! Leiche!“ – dere.
Drugi mi šapće: „Cadavere!"
Treći: „Leš, leš, leš.“

     Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
     zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
     Ti budiš veselost, što je nekad bila,
     kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
     U Tebi nema crva, ni sa groba.
     Ti blistaš, kao kroz suze ljudski smeh.
     U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
     prelivši krv, kao vino, u novi meh.
     A kad mi klone glava i budu stali sati,
     Ti ćeš me, znam, poljubiti kao mati.

TI, PROŠLOST, i moj svet,
mladost, ljubavi, gondole, i, na nebu, Mljetci,
priviđate mi se još, kao san, talas, lepi cvet,
u društvu maski, koje je po mene došlo.
Samo, to nisam ja, ni Venecija što se plavi,   
nego neke ruševine, aveti, i stećci,
što ostaju za nama na zemlji, i u travi.
Pa kažu: „Tu leži paša! – Prosjak! – Pas!“
A viču i francusko „tout passe".
I naše „prošlo".

     Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
     nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
     Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
     i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
     U Tebi nema moje ljudske tuge.
     Ti imaš streljača pogled prav i nem.
     Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
     a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
     A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
     Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

LIŽBUA i moj put,
u svet, kule u vazduhu i na morskoj peni,
priviđaju mi se još, dok mi žižak drhće ko prut
i prenosi mi zemlju, u sne, u sne, u sne.
Samo, to više nisu, ni žene, ni ljudi živi,
nego neke nemoćne, slabe, i setne, seni,
što mi kažu, da nisu zveri, da nisu krivi,
da im život baš ništa nije dao,
pa šapću „ñao, ñao, ñao“
i naše „ne, ne“.

     Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,
     do zvezda, što kazuju put Suncu u tvoj san.
     Ti slušaš svog srca lupu, u dubini,
     što udara, ko stenom, u mračni Kalemegdan.
     Tebi su naši boli sitni mravi.
     Ti biser suza naših bacaš u prah.
     Ali se nad njima, posle, Tvoja zora zaplavi,
     u koju se mlad i veseo zagledah.
     A kad umorno srce moje ućuti, da spi,
     uzglavlje meko ćeš mi, u snu, biti, Ti.

FINISTÈRE i njen stas,
brak, poljupci, bura što je tako silna bila,
priviđaju mi se još, po neki leptir, bulke, klas,
dok, iz prošlosti, slušam, njen korak, tako lak.
Samo, to više nije ona, ni njen glas nasmejan,
nego neki kormoran, divljih i crnih krila,
što viče: zrak svake sreće tone u Okean.
Pa mi mrmlja reči „tombe“ i „sombre“.
Pa krešti njino „ombre, ombre“. –  
i naš „grob“ i „mrak“.

     Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,
     iz smrti, i krvi, prema Suncu, na svoj put.
     Dok meni dan tone u tvoj ponor rečni,
     Ti se dižeš, iz jutra, sav zracima obasut.
     Ja ću negde, sam, u Sahari, stati,
     u onoj gde su karavani seni,
     ali, ko što uz mrtvog Tuarega čuči mati,
     Ti ćeš, do smrti, biti uteha meni.
     A kad mi slome dušu, koplje i ruku i nogu,
     Tebe, Tebe, znam da ne mogu, ne mogu.

ŽIVOT ljudski, i hrt,
sveo list, galeb, srna, i Mesec na pučini,
priviđaju mi se, na kraju, ko san, kao i smrt
jednog po jednog glumca našeg pozorišta.
Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,
nego neka pena, trenutci, šapat u Kini,
što sapće, kao i srce, sve hladnije i tiše:
da ne ostaju, ni Ming, ni yang, ni yin,
ni Tao, trešnje, ni mandarin.
Niko i ništa.

     Ti, međutim, sjaš, i sad, kroz san moj tavni,
     kroz bezbroj suza naših, večan, u mrak, i prah.
     Krv tvoja ko rosa pala je na ravni,
     ko nekad, da hladi tolikih samrtnički dah.
     Grlim još jednom, na Tvoj kamen strmi,
     i Tebe, i Savu, i Tvoj Dunav trom.
     Sunce se rađa u mom snu. Sini! Sevni! Zagrmi!
     Ime Tvoje, kao iz vedrog neba grom.
     A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,
     to ime će biti  poslednji šapat moj.

Cooden Beach 1956


Poezija
Miloš Crnjanski
Sudba
Lirika Itake;
Lament nad Beogradom

Amerika Franc KafkaFranc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija.Amerika (nem. Amerika), poznat i kao Čovek koji je nestao, Nestala osoba i Izgubljeni u Americi (nem. Der Verschollene), nepotpuni je prvi roman autora Franca Kafke (1883—1924), napisan između 1911. i 1914.[4] i objavljen posthumno 1927. Roman je prvobitno započet kao kratka priča pod nazivom Ložač. U delu su opisani mnogi detalji o iskustvima Kafkine rodbine koja je emigrirala u Sjedinjene Države. Naslov romana Amerika može se prepisati Maksu Brodu, bliskom Kafkinom prijatelju, koji je iskoristio taj naziv u izdanju teksta romana koji je sastavio nakon Kafkine smrti.Sedamnaestogodišnji Karl Rosman isteran je iz roditeljskog doma i otpremljen u Ameriku zbog nesrećnog seksualnog čina sa služavkom, koja je rodila njegovo dete. Već od prvih redova romana vidno je da Kafkina Amerika nije i ne može biti stvarna Amerika Kafkinih savremenika: kip boginje slobode koja diže mač umesto baklje biće prvo što će mladi Rosman ugledati iz prekookeanskog broda kada uplovi u njujoršku luku. Čitalac je tako namah uveden u Kafkin groteskni, izobličeni svet u kojem se zlosrećni junak bori sa bremenom imaginarne ili stvarne krivice. Očekujući iskupljenje u obećanoj zemlji, Rosman pokušava da se obrazuje i da upornim trudom i radom popravi svoj položaj u društvu. Njegovi pokušaji ostaju bez uspeha. On putuje od mesta do mesta, sreće putnike i nitkove, upada u bezizlazne situacije, trpi nepravdu. Ali ma kako mračne bile neprilike u kojima će se naći junak Amerike, Kafka nikada ne gubi svoj smisao za humor, a Amerika kao svojevrsna parodija „američkog sna“ pruža nam zapanjujuće modernu i vizionarsku predstavu užurbanog masovnog društva.

Amerika

Amerika 
Franc Kafka
Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku. Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija.
Amerika (nem. Amerika), poznat i kao Čovek koji je nestao, Nestala osoba i Izgubljeni u Americi (nem. Der Verschollene), nepotpuni je prvi roman autora Franca Kafke (1883—1924), napisan  između 1911. i 1914.[4] i objavljen posthumno 1927. Roman je prvobitno započet kao kratka priča pod nazivom Ložač. U delu su opisani mnogi detalji o iskustvima Kafkine rodbine koja je emigrirala u Sjedinjene Države. Naslov romana Amerika može se prepisati Maksu Brodu, bliskom Kafkinom prijatelju, koji je iskoristio taj naziv u izdanju teksta romana koji je sastavio nakon Kafkine smrti.
Sedamnaestogodišnji Karl Rosman isteran je iz roditeljskog doma i otpremljen u Ameriku zbog nesrećnog seksualnog čina sa služavkom, koja je rodila njegovo dete. Već od prvih redova romana vidno je da Kafkina Amerika nije i ne može biti stvarna Amerika Kafkinih savremenika: kip boginje slobode koja diže mač umesto baklje biće prvo što će mladi Rosman ugledati iz prekookeanskog broda kada uplovi u njujoršku luku. Čitalac je tako namah uveden u Kafkin groteskni, izobličeni svet u kojem se zlosrećni junak bori sa bremenom imaginarne ili stvarne krivice. Očekujući iskupljenje u obećanoj zemlji, Rosman pokušava da se obrazuje i da upornim trudom i radom popravi svoj položaj u društvu. Njegovi pokušaji ostaju bez uspeha. On putuje od mesta do mesta, sreće putnike i nitkove, upada u bezizlazne situacije, trpi nepravdu. Ali ma kako mračne bile neprilike u kojima će se naći junak Amerike, Kafka nikada ne gubi svoj smisao za humor, a Amerika kao svojevrsna parodija „američkog sna“ pruža nam zapanjujuće modernu i vizionarsku predstavu užurbanog masovnog društva.  


Amerika Franc Kafka Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma. Nemački pisac jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas 

Nova godina!

Igor M. Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja