
	Пише: Игор Ђурић

	Чега се сећам? Пре свега старог (тада не) црно-белог телевизора марке Амбасадор (пре тога смо имали један од неког хрватског произвођача али се не сећам како се звао али се тај није показао бог зна како). (Сећам се да сам био мали и поприлично глуп). Телевизор је заузимао централно место у дочецима Нових година мога детињства, а, ако ћемо право, и у свакодневном животу: уопште. Позната је већ она провинцијско-урбана легенда: „Ми смо међу првима у улици имали телевизор, па су се сви окупљали код нас“. 	(Имао сам потенцијала али сам свој мозак за најобичније резоновање, из мени непознатих разлога, користио једва пар процената). На тај начин хоћемо да подвучемо важност, а то је нормална људска потреба, своје породице некад, поготово ако нам сада слабије иде, а та важност и снага се мерила тиме ко је имао телевизор, а ко није.
	

	
	Елем, први писани траг о постојању телевизора у нашем клану датира од 23. септембра 1964. године. Ту отац констатује у свом дневнику гледање фудбалске утакмице на телевизији. Играла је Југославија против Европе (ма шта се подразумевало под тиме) и Југославија је изгубила са 7 према 2. Касније, а поготову 1966. године, он већ редовно записује шта је гледао на телевизији, (и које је књиге прочитао), па је тако посебно апострофирана серија Црни снег, коју је гледао сваке суботе, чак и по цену да те вечери не оде у кафану (што значи да је серија била добра чим је он био спреман на такво „одрицање“).
	



	Сећам се Нових година. Празника се сећам. Као онај човек који никада није постигао људску зрелост, већ је заувек остао дете. Као Петар Пан. И то не зато што је тако желео и зато јер је уметничка душа: већ, из разлога, што никада ништа значајно није урадио у каснијем бивствовању, па је „останак“ у детињству имагинарно бежање од неуспеха. И писање о детињству, испада као исписивање својих јединих животних успеха. 
	


	Целог тог 31. децембра, још од јутарњих часова, осећало се празнично расположење у програму тада једине телевизије и јединог канала. Приказивано је много авантуристичких и цртаних филмова а водитељи Дневника су били опуштенији него иначе, и све то у новогодишњој декорацији студија. Вечерњи део програма је припадао Мији и Чкаљи и тада се у соби није смела чути ни реч од нас деце, наравно: осим смеха. (Зима је: чека се Нова година. Патио сам што у гаћама и го голцијат не могу да канапом закачим о пас дрвени нож и играм се по дворишту Тарзана. Остајао сам, због зиме обучен и вероватно личио на Ћиту. Фасцинирало ме је то што је Тарзан пријатељ са дивљим зверима и што може да комуницира са њима. Завидео сам му на томе. Као да сам још тада осећао да ће ми комуникација са људима слабо ићи).
	


	Имали смо госте у нашој кући, а, за дочек Нове године. Долазили су пријатељи и рођаци. Делили смо се на оне који славе Божић, Славу и Ускрс, и на оне који су славили Нову годину, 29 новембар и Први мај. И функционисало је. Имало се где отићи. У истом дворишту смо живели ми и, у другој кући, баба и деда. Другим речима славили смо све. Код бабе и деде такозване „верске“, а код тате и маме такозване „државне“ празнике. Тата је био члан Савеза комуниста а деда није много марио за то. Само се за Нову годину, поред богате трпезе и много алкохола, по обрасцу, још гледала и телевизија. За Славу или Божић, телевизор се није укључивао али за Нову годину то је био део ритуала. Без тога се није важило.
	Сутрадан је главна тема, поред препричавања Чкаљиних, за данашње време наивних и бенигних гегова, међу нама децом била и та „колико је ко дуго остао будан?“. Тиме смо доказивали колико нам је било лепо и колико смо оматорили од прошлог дочека. Претеривали смо и сви додавали макар сат времена више. „У један сат после ''пола'' ноћи“ – говорили би они најхрабрији. Излазио бих често на терасу у току те вечери (а, до тог „првог сата у поноћи“): много ми се свиђала варош која не спава. Упаљена светла, жамор по кућама и улицама, бар те вечери, све ми је то уливало спокој и осећај безбедности у неспокојним и опасним метохијским крајевима. Отуд мој повратак у детињство почиње са дочеком Нове године. Бежање је то од страхова и траума, потиснутих али евидентних.
	


	Новогодишњи пакетићи су били мајушни, углавном са ситницама: бомбонама и чоколадицама. Украсе за јелку правили смо од стиропора, целофана и омота од чоколаде. Качили смо и шарене бомбоне а од разнобојног папира смо лепили кругове и правили венце које смо обмотавали око јелке. Кад поједемо бомбон онда смо увијали неки ситни каменчић и качили га уместо њега. Јелка је увек била права. Немилосрдно посечена негде у планини, тек у повоју убијена, у јутарњој измаглици „стрељана“ секиром шумокрадице, и купљена за мале паре.
	Свиња се већ заклала за 29-ти новембар. Нисмо давали времена месу да се осуши: пржили смо га немилице. Ко није хлеб умакао у мочу од полуосушеног меса тај не зна шта је укусно и масно задовољство! Ту је још бивало домаћих кобасица и сира, киселог купуса, по која гибаница, нешто зимнице. Када се очекивало више гостију клало се и прасе - обашка. Пило се вино, ракија и пиво. Ми, деца: јупи или оне воћне сокове у малим стакленим флашицама, или воћне сирупе разблажене водом. 
	


	Мајка је увек правила једну те исту округлу торту у коју је гурала велике количине млевених ораха и јаја. Још ми се та торта топи у устима. Док је пекла дебеле коре, препуне јаја и брашна, сањао сам о томе да поједем ту кору онако нефиловану и недопечену. Зато ми је мајка пекла другу и мању како јој не бих дирао главну. Јео бих ту другу, мени намењену, а крајичком ока посматрао ону праву. И ако су биле потпуно исте, и исто спремљене, од истога материјала и по истој технологији, осим димензија, мени ова „дозвољена“ није имала укус који би имала, претпостављао сам, она коју не смем да дирам (и ако не знам тај укус јер је никада нисам пробао док не би била завршена).
	Деца, ја и моја браћа, једва смо чекали да гости оду јер смо тек тада могли приступити асталу. Још су се наши родитељи поздрављали са гостима, на тераси куће, а ми смо већ попут фурије празнили остатке хране постављене за дочек. И дан данас се слатко наједем тек када оду гости, кад могу прстима да узмем шта год хоћу и хлебом да шарам по тањирима умачући најмасније делове.
	




	У то време, било је скоро незамисливо да деца седе заједно са старијима за столом. Изузетак би била деца гостију пристиглих из великог града или деца каквог локалног функционера, општинара, лекара и сличних. Тада би се мрштећи ови наши стари смешкали и мазили те клипане по уредним косицама и ако би их најрађе ухватили за зулуфе и шутнули напоље. Као по правилу, таква дечурлија су бивала неваспитана и немирна па је то додатно отежавало ситуацију наших родитеља и осталих конзервативних гостију. 
   Малограђанско схватање урбаног понашања, у то време (а, и сада), подразумевало је код те исте малограђанштине, да децу сматрају урбаном и градском само ако су изузетно некултурна и безобразно немирна, па су их тако и (не)васпитавали. Смешкали би се и подизали рамена у стилу: „Шта ће те, тако је то у граду“. Најгоре је било што су таква деца извољевала по питању хране, па су наше мајке и стрине морале да трчкарају около и спремају им храну по жељи најчешће у чуду не схватајући шта се тражи од њих: „Ако имате виршле са сенфом, саламу или какву конзерву?“. Да, оно што је храна сиротиње у развијеним земљама ми смо сматрали као највећи луксуз: конзерве и саламе од најгорег меса. Чежњиво би гледали како се маже конзервирана паштета на хлеб а у сушници смо имали стотине килограма најбољег сувог меса и кобасица у које се стављало само најквалитетније.
	




	Било је модерно, тих година, за дочек Нове године имати на глави капу или шешир од картона, који је ластиком причвршћен за браду. Стављао ју је чак и Тито. Дакако, били смо земља кловнова и било нам је лепо тада. (Али, кловнови су тужни кад скину маску). Ми смо правили браде од вате тако да би нам уста била пуна тих влакана. Такође су се могле набавити и пластичне маске за лице које су танким ластиком бивале (такође) причвршћене за теме. Те маске и разне „наките“ за јелке продавали су Цигани на импровизованим тезгама, неких петнаестак дана пред Нову годину. Избор је био мали: врхови за јелку, разнобојне лопте од некаквог материјала сличног стаклу и ресасте те целулоидне траке, које су подсећале на перје које носе курве и кабаре играчице, које су се обмотавале око јелке. Китили смо јелке као старе и олињале курве што се ките, разлог исти: да се покрију недостаци. Као што сам пре напоменуо: ми смо „наките“ углавном сами правили и тек би се ту, и тамо, додао који куповни детаљ.
	Отац је сутрадан проводио у кафани, јер се тада данима није радило за празнике, а увече је кући доводио пијану сабраћу на наставак теревенке. 	Братија је била весела и раскалашна. Пили би до изнемоглости а раздрљене кравате и разбарушена коса показивали су тотално одсуство свесности и нормалног расуђивања. А онда би се неко од њих, у неко време, увређено досетио да нису били код њега и тада би се сви заједно упутили у другу кућу, понављајући већ све виђено претходног пута: буђење уснуле жене и преплашена лица сањиве деце. Отрезнили би се око Божића, тек колико да се одморе па да наставе даље.
		О Божићу и Српској новој години, ћемо кад дође време....
	


Nova godina!

Kasko smo čekali nove godine u SFRJ.
Igor M. Djuric

Boris RašetaČaruga - balkanski Robin Hud*Jovan Stanisavljević — Jovo Čaruga (1897 — 27. februar 1925) bio je razbojnik iz Slavonije početkom 20. veka.Rođen i pomenutom selu Bare 1897. godine a obešen u Osijeku kad je imao tek 28 godina (i silnim životom iza sebe), 1925. godine. Iako se rodio u bogatoj porodici uzgajivača goveda, rano je otišao iz kuće, učio zanat u Osijeku, najzad, stigao je i Veliki rat i on je bio regrutovan. Rat mu nije prijao pa je ubio narednika, falsifikovao dokumenta i dezertirao (kao što se vidi, ne klasično nego sa papirima). Pri povratku kući je, vele, ubio švalera svoje devojke, a potom i seoskog kneza, uhvaćen, osuđen, pobegao iz zatvora Sremska Mitrovica. Priključio se odredu (bandi) zvanoj Kolo gorskih tića kojim je komandovao Boža Matijević zvani Crveni Božo. Bilo je to vreme takozvanog zelenog kadra, kada su dezerteri iz austrougarske vojske krijući se po šumama (otud naziv) pljačkali i proglašavali crvene republike gde god su stigli. Ubrzo Boža gine a Čaruga preuzima gorske tiće. Živeo je, potom, dvostrukim životom: danju i zimi bio bi bogati trgovac, noću i leti bio je hajdučki harambaša. Ubio je mnogo ljudi i opljačkao silne novce. Najzad, dolijao je i bio obešen. To bi, ukratko, bila Čarugina biografija. Igor Đurić*Čaruga je mlad čovjek, srednjeg uzrasta. Obučen je u solidno građansko odijelo. Tipičan slavonski Srbin, s podkresanim crnim brčićima i gustim crnim solufima. Ima crne, bistre oči, koje sijevaju kao u sokola. Lice mu je nešto hrapavo, ali nije neprijatno. Uopće cijela njegova pojava daje utisak bistrog i promućurnog varoškog kartaša. Držanje mu je slobodno. Veselo razgovara s oružnicima o svojim razbojničkim pothvatima. Hrvatski list„Čaruga je hajduk koji je u naše ime volio lijepe žene, pljačkao bogate, dijelio sirotinji, zajebavao policiju, pravio idiote od državnih činovnika, smijao se sucima. On je naš neostvaren san i u tome leži tajna naše ljubavi prema mitu zvanom Čaruga.” Rajko Grlić, režiser*<a href="https://staraknjiga.com/blog/jovan-stanisavljevic-caruga" rel="noopener noreferrer" target="_blank" style="color: rgb(230, 0, 0);">ČITAJ OVDE: JOVAN STANISAVLJEVIĆ ČARUGA - IGOR ĐURIĆ</a>

Caruga - balkanski Robin Hud

Boris Rašeta
Čaruga - balkanski Robin Hud
*
Jovan Stanisavljević — Jovo Čaruga (1897 — 27. februar 1925) bio je razbojnik iz Slavonije početkom 20. veka.
Rođen i pomenutom selu Bare 1897. godine a obešen u Osijeku kad je imao tek 28 godina (i silnim životom iza sebe), 1925. godine. Iako se rodio u bogatoj porodici uzgajivača goveda, rano je otišao iz kuće, učio zanat u Osijeku, najzad, stigao je i Veliki rat i on je bio regrutovan. Rat mu nije prijao pa je ubio narednika, falsifikovao dokumenta i dezertirao (kao što se vidi, ne klasično nego sa papirima). Pri povratku kući je, vele, ubio švalera svoje devojke, a potom i seoskog kneza, uhvaćen, osuđen, pobegao iz zatvora Sremska Mitrovica. Priključio se odredu (bandi) zvanoj Kolo gorskih tića kojim je komandovao Boža Matijević zvani Crveni Božo. Bilo je to vreme takozvanog zelenog kadra, kada su dezerteri iz austrougarske vojske krijući se po šumama (otud naziv) pljačkali i proglašavali crvene republike gde god su stigli. Ubrzo Boža gine a Čaruga preuzima gorske tiće. Živeo je, potom, dvostrukim životom: danju i zimi bio bi bogati trgovac, noću i leti bio je hajdučki harambaša. Ubio je mnogo ljudi i opljačkao silne novce. Najzad, dolijao je i bio obešen. To bi, ukratko, bila Čarugina biografija.
             Igor Đurić
*
Čaruga je mlad čovjek, srednjeg uzrasta. Obučen je u solidno građansko odijelo. Tipičan slavonski Srbin, s podkresanim crnim brčićima i gustim crnim solufima. Ima crne, bistre oči, koje sijevaju kao u sokola. Lice mu je nešto hrapavo, ali nije neprijatno. Uopće cijela njegova pojava daje utisak bistrog i promućurnog varoškog kartaša. Držanje mu je slobodno. Veselo razgovara s oružnicima o svojim razbojničkim pothvatima.
                      Hrvatski list
„Čaruga je hajduk koji je u naše ime volio lijepe žene, pljačkao bogate, dijelio sirotinji, zajebavao policiju, pravio idiote od državnih činovnika, smijao se sucima. On je naš neostvaren san i u tome leži tajna naše ljubavi prema mitu zvanom Čaruga.”
                   Rajko Grlić, režiser
*
ČITAJ OVDE: JOVAN STANISAVLJEVIĆ ČARUGA - IGOR ĐURIĆ


Boris Rašeta
Čaruga - balkanski Robin Hud

Čaruga - balkanski Robin Hud

Dylan Dog - Groblje nakazaBarbato i MariVeseli četvrtak broj 36Izdavač: Veseli četvrtakDatum izdavanja: 21.10.2010.Naslovna strana: Angelo StanoScenario: Paola BarbatoCrtež: Nicola MariNaslov originala: Il cimitero dei freaksBroj originala: 245Format: A5Povez: mekiBoja: crno-beloBroj strana: 96

Dylan Dog - Groblje nakaza

Dylan Dog - Groblje nakaza
Barbato i Mari
Veseli četvrtak broj 36
Izdavač: Veseli četvrtak
Datum izdavanja: 21.10.2010.
Naslovna strana: Angelo Stano
Scenario: Paola Barbato
Crtež: Nicola Mari
Naslov originala: Il cimitero dei freaks
Broj originala: 245
Format: A5
Povez: meki
Boja: crno-belo
Broj strana: 96



Dylan Dog - Groblje nakaza
Barbato i Mari
Veseli četvrtak broj 36

Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986 I-IIMilan BulajićAutor Bulajić, Milan, 1928-2009 Naslov Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. Knj. 1 / Milan Bulajić Korični stvarni naslov Ustaški zločini genocida Vrsta/sadržaj naučna monog. Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1988 (Beograd : „Slobodan Jović“) Ostali autori Dedijer, Vladimir, 1914-1990 Fizički opis 891 str. : ilustr. ; 25 cm Zbirka Biblioteka Svedočanstva Napomene Kor. stv. nasl.: Ustaški zločini genocida Tiraž 5.000 Str. 7-10: Predgovor / Vladimir Dedijer Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. ISBN ISBN 86-09-00136-9 (karton sa omotom) Predmetne odrednice Artuković, Andrija, 1899-1988 – SuđenjeRatni zločini – Ustaše – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 Srbi – Genocid – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945

Ustaski zlocini genocida i sudjenje Anrdiji Artukovicu 1986

Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986 I-II
Milan Bulajić
Autor Bulajić, Milan, 1928-2009 Naslov Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. Knj. 1 / Milan Bulajić Korični stvarni naslov Ustaški zločini genocida Vrsta/sadržaj  naučna monog. Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1988 (Beograd : „Slobodan Jović“) Ostali autori Dedijer, Vladimir, 1914-1990 Fizički opis 891 str. : ilustr. ; 25 cm Zbirka Biblioteka Svedočanstva Napomene Kor. stv. nasl.: Ustaški zločini genocida Tiraž 5.000 Str. 7-10: Predgovor / Vladimir Dedijer Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. ISBN ISBN 86-09-00136-9 (karton sa omotom) Predmetne odrednice Artuković, Andrija, 1899-1988 – Suđenje
Ratni zločini – Ustaše – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 Srbi – Genocid – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945


Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986 I-II Milan Bulajić Ratni zločini – Ustaše – Nezavisna Država Hrvatska – 1941-1945 

Ustaški zločini genocida i suđenje Anrdiji Artukoviću 1986

Marin DržićPiesni Marina DarxichiaPesmePiesni Marina Darxichia viedno stavgliene smnosim drvsim liepim stvarmiManji formattvrd povezodlično očuvanaPretisak iz 1551 god VenecijaPIENSI GLIVVENETIRENANOVELA OD STANZA

Piesni Marina Darxichia

Marin Držić
Piesni Marina Darxichia
Pesme
Piesni Marina Darxichia viedno stavgliene smnosim drvsim liepim stvarmi
Manji format
tvrd povez
odlično očuvana
Pretisak iz 1551 god Venecija
PIENSI GLIVVENE
TIRENA
NOVELA OD STANZA


Marin Držić
Pesme
Piesni Marina Darxichia
FOTOTIPSKO IZDANJE

Lav Nikolajevič TolstojRat i mirPrevod Milovan GlišićProsveta Beograd (prva knjiga 1964 godine, druga knjiga 1957)ROMAN JE KOMPLETIRAN IZ DVE KNJIGE RAZLIČITIH GODINA IZDAVANJA ALI ISTOG IZDAVAČA I U POTPUNO ISTOJ FORMI I U SADRŽAJU JE SA ISTOVETNIM TEKSTOM, SA ODLIČNIM PREVODOM MILOVANA GLIŠIĆA. DO OVAKVOG UPARIVANJA DOŠLO JE IGROM SLUČAJA PA JE OVA PONUDA INTERESANTNA ZA KOLEKCIONARE!Rat i mir je roman Lava Nikolajeviča Tolstoja, čuven po svojoj obimnosti, koji je prvo izdat u Ruskom vesniku u razdoblju između 1865. i 1869. godine, u kom se opisuje rusko društvo tokom Napoleonove ere.Lav Nikolajevič Tolstoj bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja oslikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku

Rat i mir

Lav Nikolajevič Tolstoj
Rat i mir
Prevod Milovan Glišić
Prosveta Beograd (prva knjiga 1964 godine, druga knjiga 1957)
ROMAN JE KOMPLETIRAN IZ DVE KNJIGE RAZLIČITIH GODINA IZDAVANJA ALI ISTOG IZDAVAČA I U POTPUNO ISTOJ FORMI I U SADRŽAJU JE SA ISTOVETNIM TEKSTOM, SA ODLIČNIM PREVODOM MILOVANA GLIŠIĆA. DO OVAKVOG UPARIVANJA DOŠLO JE IGROM SLUČAJA PA JE OVA PONUDA INTERESANTNA ZA KOLEKCIONARE!
Rat i mir je roman Lava Nikolajeviča Tolstoja, čuven po svojoj obimnosti, koji je prvo izdat u Ruskom vesniku u razdoblju između 1865. i 1869. godine, u kom se opisuje rusko društvo tokom Napoleonove ere.
Lav Nikolajevič Tolstoj bio je grof, ruski pisac svrstan u najveće ruske realiste toga doba. Poznat po svoja dva najveća dela, Ana Karenjina i Rat i mir, koja oslikavaju duboku, psihološku i društvenu pozadinu Rusije i njenog društva u 19. veku 


Lav Nikolajevič Tolstoj
Rat i mir
Prevod Milovan Glišić
Prosveta Beograd (prva knjiga 1964 godine, druga knjiga 1957)

Alan MekdonaldTutankamonova grobnica Putevi istine : dve strane jedne priče *Hauard Karter i Lord Karnarvon dele istu ambiciju, da otkriju 7 grobnicu u čije postojanje niko drugi ne veruje, grobno mesto zaboravljenog dečaka – faraona. Njihova potraga počinje u udaljenoj egipatskoj dolini, gde ih iščekuju neverovatna blaga. Ali ma koliko iščekivali, ni jedan od njih dvojice nije pripremljen za posledice otvaranja Tutankamonove grobnice.*Tutankamonova grobnica (KV62 eng. King's Valley No 62) je grobnica faraona Tutankamona koja se nalazi u Dolini kraljeva. Poznata je po velikoj količini vrednih antikviteta nađenih u njoj[1]. Grobnicu je otkrio Hauard Karter 1922. godine, ispod ruševina koliba u kojoj su živeli radnici Dvadesete dinastije.Predmeti su bili zgurani i razbacani u grobnici, kako zbog njene male veličine, tako i zbog dve pljačke koje su se najverovatnije sprovele u žurbi. Bilo je potrebno osam godina da se grobnica isprazni, a njen celokupan sadržaj transportovan je u Egipatski muzej u Kairu.U Tutankamonovu grobnicu se ulazilo barem dvaput, neposredno nakon sahranjivanja njegove mumije, a mnogo pre Karterovih iskopavanja. Škrinje najudaljenije od Tutankamonovih kovčega bile su otpečaćene, dok su one najbliže bile netaknute.

Tutankamonova grobnica

Alan Mekdonald
Tutankamonova grobnica
 Putevi istine : dve strane jedne priče 
*
Hauard Karter i Lord Karnarvon dele istu ambiciju, da otkriju 7 grobnicu u čije postojanje niko drugi ne veruje, grobno mesto zaboravljenog dečaka – faraona. Njihova potraga počinje u udaljenoj egipatskoj dolini, gde ih iščekuju neverovatna blaga. Ali ma koliko iščekivali, ni jedan od njih dvojice nije pripremljen za posledice otvaranja Tutankamonove grobnice.
*
Tutankamonova grobnica (KV62 eng. King's Valley No 62) je grobnica faraona Tutankamona koja se nalazi u Dolini kraljeva. Poznata je po velikoj količini vrednih antikviteta nađenih u njoj[1]. Grobnicu je otkrio Hauard Karter 1922. godine, ispod ruševina koliba u kojoj su živeli radnici Dvadesete dinastije.
Predmeti su bili zgurani i razbacani u grobnici, kako zbog njene male veličine, tako i zbog dve pljačke koje su se najverovatnije sprovele u žurbi. Bilo je potrebno osam godina da se grobnica isprazni, a njen celokupan sadržaj transportovan je u Egipatski muzej u Kairu.
U Tutankamonovu grobnicu se ulazilo barem dvaput, neposredno nakon sahranjivanja njegove mumije, a mnogo pre Karterovih iskopavanja. Škrinje najudaljenije od Tutankamonovih kovčega bile su otpečaćene, dok su one najbliže bile netaknute.


Alan Mekdonald
Tutankamonova grobnica
 Putevi istine : dve strane jedne priče 

<pre class="ql-syntax" spellcheck="false">100 livres, manuscritis, dokuments &amp; objets litteraires de la collection Pierre Leroy
Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007
Paris
100 knjiga, rukopisa, dokumenata i književnih predmeta iz kolekcije Pjera Leroa
</pre>

Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007

100 livres, manuscritis, dokuments & objets litteraires de la collection Pierre Leroy
Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007
Paris
100 knjiga, rukopisa, dokumenata i književnih predmeta iz kolekcije Pjera Leroa


Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007 Paris

Nova godina!

Igor M. Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja