Noć u planini, uz vatru!

Vatra jeste najiskonskiji spoljašnji uticaj i osećaj kod normalnog čoveka (danas ima mnogo nenormalnih ljudi). U vatri, ispred sebe, čovek vidi vasionu, stvaranje i uništenje sveta. Oseti rađanje i umiranje.

U ovoj priči, kada kažem vatra mislim na ognjište.

U ovoj priči, govori se samo o dobroj vatri.

Pored ognjišta kraj otvorene vatre čovek sedi i opšti sa svojim precima.

Ne govorimo, mi Srbi, tek onako, za svoj dom: ognjište.

Napustio je svoje ognjište!

Umro je braneći svoj kućni prag i svoje ognjište!

Svio je porodicu oko ognjišta!

Zatrlo mu se ognjište!

Naši stari su oko ognjišta sedeli, kuvali, grejali se, goste dočekivali.

Jeste, vatra nas je gorela i pustošila ali nas je i grejala i žive nas održavala.

Dom, kuća, pećina, logor – sve je to ognjište!

Ognjište je spokoj!

Ustajali smo, tako, zorom, da hladom idemo u planinu, put Planinskog puta, pa onda preko Liplja ili Krne, pravo u Trgovište.

Idemo u planinu da provedemo nekoliko dana, pošto dede i babe više ne idu u istu sa stokom a roditelji se više ne bave zemljoradnjom. Bilo je to vreme kada su se ljudi odricali zemlje zbog dečijeg dodatka. Zato, već godinama, čim smo stasali, svake godine po dva puta idemo da provedemo nekoliko dana u nekoj od napuštenih bačija. Bilo je, tu i tamo, još onih poslednjih Mohikanaca koji su se i dalje peli i silazili, na i sa planine, svake godine sa ovcama i govedima.

Uprtili smo rančeve pune hrane, rakije, kafe, i svega onoga što će nam trebati u divljini. Vodu nismo nosili, planina se ne zove badava: Mokra Gora.

Usput, dok mestimično odmaramo, propovedamo planinske legende, pričamo o divljim zverima i našim precima koji su se, oči u oči, suočavali sa njima. Usput (opet) dogovaramo se i šta nam valja činiti ukoliko se i mi susretnemo sa nekom zverkom, recimo mečkom sa mečićima za koju se govorilo da je najopasnija. Kasnije, kad smo stasali, nabavili smo razno oružje pa smo priču o odbrani preskakali: podrazumevalo se.

Rano ujutro, stižemo pred neku od praznih bačija, prvo sednemo da se odmorimo, uz duvan i mučenicu, pa se uz taj merak dogovaramo šta ćemo i kako ćemo, čija je šta dužnost i ko će šta raditi. Treba očistiti bačiju, popraviti i srediti uzdignuti ležaj, police, dograditi ognjište, doneti bukovog lišća koje koje će nam služiti kao dušek za spavanje, doneti vode s kladenca ili sa Belih Voda. I najvažnije, pripremiti dovoljno suvih drva da vatre u bačiji bude cele noći, pa na dalje (drva će se svakoga dana obnavljati).

Oko vatre ćemo se okupiti, skuvati kafu, ispeći ručak, ogrejati (ugrejati) i pričati do kasno u noć. Popićemo! Pevaćemo!

Najvažnije, ta vatra će nam čuvati strah!

Ukoliko je letnje vreme, treba pripremiti duplu količinu drva i za vatru (ognjište) ispred bačije oko koje ćemo sedeti na deblima i trupcima do gluvog doba noći. Tada, leti, oko ponoći, potpaliće se vatra i u bačiji jer su u planini i letnje noći izuzetno hladne.

Uoči Petrovdana trebaju se spremiti krupna drva, debla, da se napravi velika vatra. Ta priča je ispričana na drugom mestu mojih sećanja. (ČITAJ ISTOČKE PRIČE KLIKOM OVDE)

Najlepši deo je onaj kada se vatra rađa: pucketaju suve grančice, pa se polako dodaju sve krupnije i veće grane, dok vatra ne ojača da može da svlada i velika debla.

Sedenje oko vatre je ono što je mene najviše vuklo da se ponovo i nanovo vraćam u divljinu. Zimi, kada je sve okolo zavejano, ne može se opisati osećaj sigurnosti i zaštićenosti koji daje vatra koja gori u sredini i spoznaja da imamo dovoljno drva za nekoliko dana. Zimi se, vatra pali odmah. Teško je tada naći suva drva pa će se oko zapaljenog ognjišta poređati mokri trupci i grane, koji će se tako sušiti i pripremati za gorenje. Kad su drva vlažna onda oganj mnogo dimi, nekad toliko da ne vidimo jedni druge. Srećom te bačije imaju dobru ventilaciju pa se nećemo pogušiti kao Šapića goveda (ili su to bile Krstića koze?!).

Oko tog ognjišta ćemo pričati svoje momačke priče, izmišljati seksualne avanture, razgovarati o životnim planovima, dogovarati se o predstojećem lovu, peći slaninu ili kobasicu na prutu, pripovedati strašne priče o planinskim razbojnicima, hajducima i zulumćarima. Najviše bi pričali, kako bi noć zamicala, o krvoločnim čoporima vukova koji napadaju torove i ne ostavljaju ništa živo iza sebe. I zaista, neretko bi čuli zavijanje kakvog samotnjaka u daljini, onog koji zbog naše galame i vatre ne bi prilazio. Imali smo prilike, doduše, par puta, i da prisustvujemo tim krvavim pirovima, u noćima kada se ništa nije videlo (kada se oblaci spuste, magla padne i pada kiša) vukovi bi napali tor nekog gorštaka a čobani su upravo zapaljenim bakljama (dakle: vatrom) pokušavali da odbrane stado (dugo vremena im je to bilo jedino oružje). Mi smo pucali u vazduh (jer ne vidiš u šta bi pucao), kasnije kad smo postali stariji i imali čime, a ujutro bi nailazili na tragove pokolja. Uveče bi još više cenili našu bačiju i ognjište u njoj.

Vatra će goreti celu noć, svake noći. U najgorem slučaju, ujutro kad ustanemo, biće žara pa samo treba nabaciti nekoliko grana i eto opet ognja.

Meni su mnogo lepe uspomene one koje me podsećaju na to vreme. Legneš u krevet od lišća (tek kasnije smo nabavili prostirke i vreće za spavanje), dremaš, vatra pucketa i baca jezičke svetlosti po gredama brvnare, ti slušaš sa pola uva tvoje drugare kako pored vatre cevče šljivovicu i ozbiljno razglabaju o raznim „važnim“ temama (ili se prosto zajebavaju). Neretko će te iznenaditi nekom neslanom šalom ali ti se nećeš ljutiti. Zbog toga si, najzad, i tu.

Čak i kada svi iznemognu i polegaju, uvek će neko ustati da baci koju cepanicu na vatru, često cvokoćući od zime i straha, ukoliko je izlazio sporad sebe. Rekoh, periodično će se tako zadimiti da će biti neizdrživo sedeti unutra ali samo na kratko. To su ćudi planinskih vazdušnih struja i različitog drveta, na koje se mora računati.

Naravno, cele noći ta vatra neće sedeti besposlena. Na njoj ćemo kuvati, peći, sušiti. Danas nam uzimaju pare da bi nam (kao atrakciju) skuvali kafu u žaru ili ispekli meso a mi smo to tada radili kao nešto normalno jer drugačije nismo ni mogli.

Koliko god dana da ostanemo u planini (mi smo išli „u nju“ a nismo se peli „na nju“), održavanje vatre će biti prioritet broj jedan. Bili smo toliko posvećeni tome da bi često iza nas ostajalo mnogo neiskorišćenih drva za vatru (ta drva će dobro doći lovcima koji nabasaju tu)..

U kolibi vatra ne treba da bude ni velika ni mala. Ne sme da zgasne jer će biti mnogo dima, niti sme da se raspojasa pa da nas svojom snagom otera od nje.

Spolja gledano, u mrklom planinskom mraku (u kome ćeš videti samo zvezde ako imaš sreće da je vedro), bačija će izgledati kao novogodišnja jelka jer će se kroz njene prorede između greda probijati svetlost od ognjišta. Ti proredi su namerno stavljeni zbog ventilacije, da bi mleko opstalo i vazduh strujao. Nisu naši stari bili glupi - samo smo mi bili glupi da to shvatimo.

Već trošim šestu deceniju života, nazire se i kraj, a i danas, doduše sve ređe i kad mi se ukaže prilika da budem pored vatre, uvek bivam fasciniran nekom nebeskom snagom koju osetim u sebi. To je nešto iskonsko što se probudi u meni, neki gen čuvara ognjišta i pećine, te lovca. Osetim toplotu koja mi uliva spokoj za porodicu (čopor) i svetlost koja nas čuva od mraka.

Vatra te natera da se zamisliš i da razmisliš o smislu i besmislu u sebi, o onome što osećaš u svojim genetskim zapisima, onome što rudariš iz svoje i kolektivne podsvesti, o onome ko si i odakle potičeš, o Bogu koji je stvorio sve oko tebe i iskricama koje se upravo stvaraju izvodeći arije postanka i nestanka (jer božije stvaranje nikada ne prestaje i to je Njegova najveća moć). Osećaš, isto takvu vatru su gledali i tvoji preci, isto im je pucketanje drveta zvučalo.

Uistinu, samo gledaš opčinjen!

Noć u bačiji, u planini, na dve hiljade metara iznad mora, to je noć pored vatre i mirisa smole koja gori.

Ostao sam davno bez vlastitog dvorišta. Prvo su mi ga oteli i zapalili a posle smo mi to oteto prodali. Pitanje je imam li vremena i prava za novu avliju. Živim, doduše, lagodno, u stanu s parnim grejanjem, u centru (kakvog takvog) grada. Ipak, sanjam o tome da imam neko svoje ćoše gde povremeno mogu naložiti svoju vatru i sedeti pored nje.

To je stvar detinjstva i navika. Vatru smo imali i u šporetu, i zimi i leti. Moje detinjstvo je detinjstvo šporeta na drva i samo jedne prostorije koja se greje zimi, te letnje kujne gde se kuvalo preko celog leta isto tako na takvom starom šporetu na drva. To detinjstvo nosi sa sobom mirise i zvuke vatre koju proizvode bukove i hrastove cepanke.

Moje je detinjstvo i vatra u dvorištu, kada se peče rakija ili topi mast, kada se okreće prase na ražnju ili tek samo neki roštilj. Moje sećanje i vatra u sušnici (pušnici) gde se suši meso i kobasica.

Noć na planini, u bačiji, uz vatru, kad si mlad i sa svojim prijateljima, tek zaljubljen ili već ostavljen, uz zvuke divljine koji dopiru spolja – a, šta više treba i šta bi više pomoglo da dečak postane momak a momak čovek?

Vatra pucketa i priča priču o nekome ko je sedeo pored nje i podsticao je da gori (priča). To je ista ona vatra koja u nama gori milionima godina, jer ljudi smo i postojimo zbog vode, svetlosti i toplote.

Iskrice su kao zvezde. Žar je kao lava iz utrobe zemlje. A čovek pored vatre je božije čeljade, dete te iste vatre, koji je tu da se divi, jer drugo i ne može u svojoj nemoći da dosegne do svojih korena i onog iskonskog u sebi.

Ljudi su ukrali vatru od bogova. Ukrali smo je, elem, i mislimo da njome vladamo, a, opet, u zabludi smo. Vatra je i dalje ostala božanska stvar. Oganj! Dom! Ognjište. Sve je to od Boga, jer porodica i potomstvo su u pitanju i njihova zaštita. Moraju biti na toplom i svetlom dok ne ojačaju. To je opstanak! Moramo sačuvati svoje pećine! Moramo održavati vatru u njima!

Prometej je krađu vatre platio razapet, svojom jetrom i neograničenom patnjom. I dan danas orlovi kljucaju njegovu drob na Kavkazu.

Ja kradem ovu priču od vatre u bačiji, zagrejan viskijem u rashlađenom stanu, i za razliku od Prometeja, plaćam je samo jetrom.