MIRKO KOVAČ

MIRKO KOVAČ – VREME GA JE UDALjILO OD ONOGA ŠTO JESTE I PRIBLIŽILO U ONO ŠTO JE BIO

(Polemika sa mrtvim piscem)

O liku, delu Mirka Kovača i knjizi ''Vrijeme koje se udaljava'', Laguna, 2015

I

Mirko Kovač, „boreći“ se protiv srpskog nacionalizma postao je hrvatski nacionalista koji je mrzeo sve što je srpsko. U čemu je poenta? Ako je već trebao da bude mrzitelj nečega, onda je logičnije bilo da ostane uz svoj narod, jer su i oni kojima si se priklonio potpuno isti, čak i gori. Kad već mrziš – mrzi prirodno. Čitajući davnašnju prepisku između Mirka Kovača i Filipa Davida, nastalu sredinom devedesetih, a publikovanu pre izvesnog vremena, pa prateći uz put i ranije po nešto o Kovaču, dolazim do zaključka da je on bio veoma nesrećan čovek, koji smatrajući da je identitet nebitan i da je njegova veličina upravo u negiranju istoga – baš zbog toga duboko nespokojan. Jer on je, odričući se svog identiteta prihvatio tuđe, a identitet ne može biti naknadno nakalemljen. Baš kao ni rodoslov. Možeš lično odlučiti jesi li postao od majmuna ili te Bog stvorio, ali ne možeš odlučiti ko ti je đed i prađed.

Ne zameram mu ja ništa. Identitet piscu može pomoći ili odmoći. Ipak, Kovač je u obe varijante bio nesrećan. Bežao je od ljudi koji su ga podsećali na poreklo, sasvim pogrešno: bežao je fizički u druge gradove i druge zemlje. A morao je pobeći drugačije i kako jedino vredi bežati od svojih. Trebao je bežati „u mestu“, „u sebi“, trebao je bežati primerom, i tako pokazati posmatračima sa strane, i sebi, kako sve nije trulo dok svi nismo truli u poreklu i identitetu. I, ponašanju. A, koliko već 1965. godine on piše Pekiću pismo, u kojem između ostalog veli „da ne veruje u bekstvo! Bekstvo od trivijalnog ostaje samo bekstvo ili novi oblik trivijalnosti“. Neverovatno, kako je uspešno i tačno definisao svoju buduću poziciju?! Mislim da je u jednom trenutku želeo dobro iako nije uvek bivao dosledan. Kasnije je sve bio inat i inercija. I odrađivanje dugova. Između „želeo“ i „bio“ prostire se njegova nesreća.

Oboje su, iz gore pomenute prepiske, Kovač i David, nesrećni, uostalom. Često sa razlogom, najčešće bez njega, potonuli su u ono protiv čega su ustali: u mržnju. Neselektivno i kroz generalizaciju udarili su na sve što se kreće i živi u Srbiji. Ruku na srce, bilo je mnogo toga što ne valja, ali ima nekih rečenica u prepisci koje prevazilaze sve granice mere i ukusa. Tu treba tražiti promašaje i potonuća mnogih disidenata koji ustanu protiv režima u svojoj zemlji, negde u inostranstvu: nedostatak mere i ukusa, i na kraju mržnja prema zemlji i narodu umesto protiv režima. Jadni ljudi. Jadni i Srbi, i Hrvati, i Jevreji. Pogotovu što u ovom slučaju i nemamo ''disidenta''. To što su oni, u civilizovanim društvima se sasvim drugačije naziva.

Na dodeli Sedmojulske nagrade 1987. godine Ivan Stambolić lično i „na uvo“ obećava Mirku Kovaču da je u planu da on bude sledeći dobitnik, i to po pisanju samog Mirka Kovača, a ne po sistemu „rekla-kazala“. To je dakle disident i prognanik koga ugnjetava komunizam protiv kojeg se on bori i ''velikosrpstvo'' protiv kojeg će se tek boriti?! A, da, te 1987. godine Kiš dobija tu nagradu. Biće u ovom tekstu još ''dokaza'' koliki je i kakav disident bio Kovač.

Kovač je čovek, koji je po vlastitim rečima, „trampio zavičaj i pri tome je dobro prošao“. Na pitanje novinara Večernjih novosti, u julu 2011., pred njegov dolazak u Beograd, „koga će prvo posetiti u Beogradu?“ Kovač odgovara: „Neke romske porodice s Dušanovca“. Ovim odgovorom on kurvinski postiže u svojoj mržnji dva cilja: prvo, sebe prikazuje kao tolerantnog i ne-ksenofobičnog, a, drugo, poručuje da je je Beograd „ciganski grad“ i da se on u njemu sa Ciganima viđa. Taj isti Kovač je za Crnjanskog rekao, u jednom drugom intervju-u (Relations, 2010) da je „Crnjanski pisac nacionalista te otud nema smisla za humor“. A, onda, vrhunac nedoslednosti, kojoj je inače bio sklon kroz čitav svoj život. Na pitanje novinara šta čita, on između ostalog odgovara: „Hamsuna“?! On, kao „nacista“, verovatno ima više smisla za humor od Crnjanskog „nacionaliste“. A, niti jedan, niti drugi, nisu bili to što im se pripisuje doslovno i sa štetom po druge.

Kovač, šezdeset i neke, boravi u Londonu, gde skuplja građu za knjigu. Pa posle par godina ponovo odlazi tamo. Onda čovek shvati da nije ni čudo što je nekima teško pala Titova smrt (Kovač povodom iste, 1980. godine piše: „Šta je u ovom trenutku moj odgovor pred smrću čoveka koji je odgovorio na sva najteža pitanja svoga vremena? To je čestica u okeanu istorije koju je on obeležio: Tito, to je moja mladost“), ali je čudo da su ta vremena za njih i dan danas uzor prema kojem se dive, uzor slobode i demokratije. Ali, napadaju one koji su krstarili sa Titom, tvrdim: iz čiste ljubomore što to nisu bili oni lično. Desetine hiljada ljudi je taj režim pobio, stotine hiljada zatvorio. Većina tadašnjih pisaca nije ni slova ostavila o tome (ako ne računamo kurvinsko pisanje debelo posle Njegove smrti): pa ni Kovač i njegov uzor Kiš. Pisali su o Gulagu a Goli otok im je bio tu na dohvat ruke. O ''staljinizmu'' su pisali u pauzama pisanja hvalospeva Titu.

Međutim, postojala je u nas čitava plejada pisaca koji su u svojim biografijama i istupanjima stalno isticali nekakvo imaginarno disidentstvo, neki su od njih i zatvarani, drugi su imali određenih neprijatnosti, ali, kad se malo bolje pogledaju njihove biografije, skoro svi oni su bili deo režima, ovog ili onog – svejedno, i uživali privilegije istoga. Kako reče Dejan Medaković a trebalo je samo videti ono uzavrelo takmičenje prvih pera naše književnosti, ono nazdravičarsko kliktanje pred njegov rođendan 25. maja. Sad, može se spočitati ovome kako ljudi imaju pravo na život i rad, i to je tačno, samo to onda nisu disidenti ili makar protivnici režima – upravo su suprotno od toga. Duhoviti i lucidni komentator popularnog sajta Vukajlija, o pojmu disidentstva u nas piše: Disident – Titov kućni ljubimac, dobro uhlebljen u nekom institutu. Kasnije Miloševićev regrutni centar za osnivanje stranaka...

Dakle, tih i takvih „disidenata“ u Titovo vreme biva tušta i tma. Njih „podli komunistički režim“ i vlastodršci zatvaraju u elitne hotele, gde pišu scenarija za partizanske filmove, ubiru dobre honorare i opijaju se o trošku države do besvesti. Tako Pekić i Kovač za Bosna-film pišu scenario „zatvoreni“ u odmaralištu Izvršnog veća Bih u Stojičevcu. Taj isti Kovač, tih istih godina, obilazi Italiju, a Kiš 1971. godine piše Pekiću da odlazi u Rovinj gde planira da ostane nekih mesec i po, dva. Piše i Kovač u avgustu 1973. godine i veli da je u Splitu gde namerava da ostane do kraja godine. Filip David radi na televiziji te im svima sređuje da pišu za istu, svi su zato dobro sa njime, a Kiš i Kovač (opet on) na Zlatiboru završavaju naručene im tekstove. Kiš zatim putuje opet, odlazi za Mađarsku, pa se javlja pismom Pekiću iz Francuske u kome najavljuje dolazak u London, gde će razgovarati o svemu pa i o Solženjicinu?! Sad, neko će reći, Kiš je već tada bio popularan na zapadu, njegova dela su se prevodila i objavljivala, tako da je imao sredstava da putuje, i: to je tačno i to niko ne zamera. Samo dobijao je on i od matice, i što je najvažnije vraćao se u domovinu. O kakvom se otpadništvu i otporu režimu radi kad se on stalno i slobodno vraća u zemlju, gde mu se štampaju knjige i on ubire honorare i stipendije?! Otkud njemu onda moralnog prava da piše o Ćosiću: Mišljenja sam da Mu vaše knjige, nisu zadavale odveć velike brige, primite moja čestitanja. A, koje su Kišove knjige zadale Titu brige? Najzad, u kojem vremenu je napisana ova pesma? Za Titova života? Naravno, ne! Pisana je tek kad je bilo bezbedno.

A, kad posle svega odlazi iz „proklete zemlje“ i „fašističke“ Srbije u Hrvatsku, taj isti Kovač ne prodaje svoju babovinu u Petrovićima, već stan koji je dobio džaba od te i takve Srbije i „srpskog ološa“ kako je u jednom intervju-u nazvao narod kome po krvi i genima pripada. I to drugi stan, jer je prvi ostavio bivšoj ženi. (I Bora Ćosić je utek'o u Hrvatsku. Kasnije i dalje. I za svoj doprinos NATO kampanji dobio je nacionalnu penziju od „agresorske“ Srbije). Hrvatska koja je proterala skoro sve Srbe sa svojih vekovnih ognjišta, eto, postade mu dom, utočište i oaza mira i spokojstva. Ako ćemo pravo, tako i treba da bude, od Srba je i bežao, pa je najlogičnije da ode tamo gde ih skoro više i nema. A, ako koji i postoji, ne sme da se iskaže, osim jednoga: Mirka. I on je pisao paškvile protiv Ćosića, neukusne, uglavnom sa mnoštvom laži i poluistina, ni jednom u njima ne govoreći o tome šta je on radio PROTIV toga režima. Najzad, otkud i njemu moralnog prava na to? Je li velika razlika Titov li si ili Tuđmanov dvorski pisac?! A, on je bio pisac i jednog, i drugog režima. Jedino je preskočio Miloševićev režim jer su se mesta brzo zauzela a on je radio za druge. Makar je dosledan do kraja: služio je dvojici Hrvata a preskočio je Crnogorca. Ne znam, samo, otkud mržnja prema „srpskom ološu“ kad se u ovoj priči o diktatorima i diktaturama nigde ne pominju Srbi?!

Kada su se devedesetih godina, posle Kovačevog odlaska u Hrvatsku, „da tamo postane najveći pisac posle Krleže“, on i Dragoslav Mihailović preko medija svađali i vređali, pričajući svako svoju verziju, i jedan i drugi su imali one koji su bili za i protiv, i tu nema ničeg čudnog za društvo koje je bilo tako ekstremno polarizovano. U ime književnosti, ja međutim konstatujem nešto drugo: u tom moru uvreda i najtežih optužbi, jedan od njih je morao biti veliki lažov i mali čovek. Najmanje: jedan!!! Jer, nisu mogli oboje biti u pravu i obojica govoriti istinu, obzirom na ono što je izneto u javnosti (pogotovu Kovačeve optužbe da je Mihailović fašista i rasista). I, tako je u svim ostalim polemikama i političkim nad-govnjavanjima: neko uvek laže i loš je čovek, najčešće najveći deo učesnika.

II

Gore napisano jeste deo posvećen Mirku Kovaču, u mojoj knjizi ''O piscu i pisanju'' . A, onda, dok sam na aerodromu Nikola Tesla, čekajući let koji kasni, dočekujući nekoga, pa ubijajući vreme obilazio aerodrom, u knjižari na spratu, na istaknutom delu knjižare pod naznakom ''preporučujemo'', ugledao knjigu i ime autora koje me je privuklo. Naravno, kupih je, kao što sam pre toga kupovao skoro sve njegove knjige, poslednja, čini mi se, bejaše Grad u zrcalu. Pretpostavio sam šta može biti u knjizi, a kad sam je pročitao, zapitao sam sebe, da li ta knjiga treba da čeka putnika koji stiže u Srbiju ili odlazi iz nje: sefte? Knjiga pisca koji iz dna duše mrzi Srbiju, i kome niko ne oduzima pravo na tu mržnju, ali se postavlja pitanje: otkud tog nacionalnog mazohizma, jer ako mrzi tu zemlju, pa samim tim i taj narod, onda mrzi i te ljude koji su knjigu isturili napred. Demokratija i tolerancija? Ajte, molim vas.

Mirko Kovač je moj ''greh'' iz mladosti. Voleo sam njegovo delo, više njegov lik. Znao sam i tada, i sada znam, to delo nije sam vrh jugoslovenske i srpske književnosti, ali svakako nije ni zanemarljivo. Ono što sam zavoleo kao srednjoškolac, kasnije kao mlad čovek, ne mogu tako lako izbrisati. Mirko Kovač je po mojim merilima bio čovek vredan pažnje i pisac za poštovanje. Doduše, ni tada, ni sada, nisam smatrao da je veličina poput Pekića, Ćosića, Crnjanskog, Andrića, itd. Međutim, bio je ravnopravan sa književnom generacijom koju su predstavljali Mihailović, Kiš i Selenić, tek malo ispod Bulatovića.

Knjiga svakako nije neinteresantna. Tako bogato ispunjen život, ta galerija ljudi koje je poznavao i ''poznavao'', donekle mi stvaraju osećaj srama što uopšte pišem o njemu. Ali, morao je i mogao biti principijelan, da bih ja u potpunosti uživao i da ne bude ničega ''što ženama sreću kvari''. Ovako, u svemu tome video sam samo kravu koja je dala trideset litara mleka a onda se ritnula i sve to prosula. Doduše, šteta je već napravljena i ona se nije mogla ispraviti poslednjom knjigom, mada se mogla ublažiti. Ipak, ako je tražio nacionalizam (po njemu čak i nacizam) morao ga je evidentirati svuda gde ga je bilo i gde ga je našao, a morao ga je naći, osim ako je bio slep i gluv. Selektivnost je učinila, njegova selektivnost, da ne postane i ostane veliki pisac i čovek, već samo čovek koji je izabrao stranu, neprirodno tuđu stranu, i čovek koji je nekoliko puta menjao dijalekte i izgovore na kojima će pisati. Ili to, ili je bio glup, pa je decenijama živeo u gradu u kojem nije bilo skoro ni jednog čoveka vrednog pažnje, u gradu, koji je po njemu bio leglo ubica, lažova i ništarija. Trideset i nešto godina je mnogo da se ne shvati tako nešto i ne vidi, pogotovu za pisca. Pored toga, to je grad, i to su ljudi, gde je on objavio svoja dela i stekao afirmaciju, pa se postavlja pitanje kakvo je to delo i taj lik koji se proslavio u jednom takvom leglu gluposti, zla i nacionalizma?

„Ta sumorna slika nekako se pretočila u mučan osećaj da smo upravo to, taj jadni mali avion izdvojen, nepoželjan i nespreman za bilo kakav uzlet, da smo mi i naša zemlja (Hrvatska, prim. aut) bačeni u prikrajak, a na svakoga od nas se gleda kao na sirotana, bjegunca iz klaonice, sumnjivca i nekoga tko će kao izbjeglica pasti na teret drugima“ – piše Kovač na 112. strani knjige. To piše u vreme kada tek treba da ode u Hrvatsku, koju naziva ''naša zemlja'' iako tamo nije rođen, tamo nije živeo, ne pripada tom narodu. ''Bjegunac iz klanice'' beži u ''klanicu''. Malo nelogično. Kao što je nelogično da drugu državu, u koju treba tek da ode, naziva ''naša zemlja''. On je dakle odabrao stranu. Tomas Man, recimo, nikada za Švajcarsku ili Francusku, dok je bio u emigraciji, nije govorio da su to ''njegove zemlje''. Nemačka je uvek bila njegova zemlja. Isto se događa i sa drugim slavnim disidentima: ni Volter, ni Solženjicin, ni Pekić, ni Crnjanski, nikada nisu za strane države govorili ''moja'' ili ''naša'' zemlja.

Ipak, Mirko Kovač nije bio konvertit u klasičnom i pravom smislu značenja toga pojma, iako je to bio. On je samo želeo radnu sobu koja gleda na more. I to je ljudski. Lepa želja, na kraju i ostvarena. Najzad, kad je odabrao stranu, pokazao je određeni nivo inteligencije. Pametnim ljudima je bilo jasno ko će bolje proći u međunarodnoj konstelaciji i režiji hrvatsko-srpskog sukoba. Kako sam već negde napisao, iza mnogih ''principijelnih Srba'', u vreme sukoba, stajala je po jedna nekretnina na hrvatskom primorju (Konstantinović, Koča Popović, itd).

Ali, na stranu inteligencija, moral mu ipak nije bio jača strana, pošto je imao obraza da napiše, u ovom njegovom autobiografskom romanu, sledeće reči:„samo koju godinu nakon pada zida naša je zemlja postala klaonica, a krvoprolića su nadmašila ona iz Drugog svetskog rata“. Da se razumemo, Kovač pod ''krvoprolićima'' uvek podrazumeva tzv. ''srpske zločine''. Ali, nemoralno je od jednog pisca koji preferira da bude objektivan i iznad nacionalističkog zla, koji je svojevremeno i pisao o ustaškim zločinima, da na taj način minimizira milione pogubljenih u Aušvicu, Jasenovcu, itd., govoreći da su zločini devedesetih nadmašili ustaške i nacističke zločine.

III

Koga sve Kovač smatra lošim od Srba i Srbije, on piše na strani 110. On tu taksativno navodi ko je sve kriv i zao, pri tom ne ostavlja prostora da je bilo ko od Srba dobar, ili makar da nije zao. Piše Kovač u svojoj ''knjizi-testamentu'':

„Sramna povijest negacije drugih ostat će kao značajka jednog umobolnog razdoblja te politike, na čijoj strani su bili svi, od kriminalaca, ubojica, sportaša, taksista, liječnika, dramskih umetnika, muzičara, studenata, pevaljki, jajara, glumaca, seljaka, komunista, četnika-vampira, prosvetara, novinara, penzionera, povjesničara, filozofa, diplomata, karijerista, arhitekata, akademika, udbaša, pa sve do poluga države kao što je Policija, Vojska, Sudska vlast, te institucija poput Srpske akademije nauka i umetnosti, Radio-televizije Srbije, Pravoslavne crvke, kuće Politika, Udruženje književnika, Srpske književne zadruge, Advokatske komore, a onda i svih društva i udruga, folklornih grupa i dragačevskih trubača, ljubitelja Ade Ciganlije, zelenih, Društva za zaštitu životinja, udruženja mljekara, ribiča, lovaca, obrtnika, ratnih veterana, planinara, piljara, smetlara, filatelista, knjižara, šahovskih klubova, sindikalnih organizacija, alkoholočara stranke ''Čep'', te napokon i dvojice živućih solunaša koje su na rukama donijeli da se poklone voždu, da ga vide i dodirnu, pa mogu umrijeti“.

Ne treba posebnog znanja iz psihijatrije i psihologije, pa da se zaključi koliko je ovaj čovek bio umobolan u mržnji. U ovoj rečenici ima više nacionalizma i nacizma nego u svim postupcima prema Kovaču od strane onih koje optužuje. Svi Srbi su zlo, samo Srbin, koji to više nije, Mirko Kovač oličava dobro, pa je morao da ode kod ''dobrih'' Hrvata, koji ga jedino razumeju. Da bi Srbin bio ''dobar'' – mora da postane Hrvat ili da bude mrtav. Nema tog autoriteta, sa srpske strane, kojeg taj iskompleksirani mučenik, nije napao u svojim angažovanim tekstovima, i pre, i u ovoj knjizi, počev od Andrića i Crnjanskog, preko Selimovića i Ćosića, celokupne intelektualne i umetničke srpske javnosti, do Kusturice. Ostavimo po strani nekolicinu koje je podržavao, jer oni ne ispunjavaju uslov umetničkog i intelektualnog – vrednog pažnje. O moralu nećemo, to je za crkvu. Posebno je mrzeo ''odraz svoj'' u činjenici da su se neki od pobrojanih izjašnjavali Srbima i ako to po tumačenju njemu bliske politike - nisu bili. Najviše ga je bolelo što Andrić ništa ružnoga nije pisao i govorio o Hrvatima, niti Selimović o muslimanima. Usput, Kovač nije štedeo ni svoje dobrotvore i prijatelje. Ali, o tome ćemo kasnije.

Kovač svakako nije prvi Srbin koji se priklonio katolicizmu i ustaštvu, ali je svakako prvi koji je to učinio dobrovoljno i stideći se svoga porekla. Neki kažu da je on bio ''borac protiv palanačkog duha'', a on je, u stvari, čitavog života neuspešno bežao od istog, od svog palanačkog porekla i kompleksa kojih je zbog toga imao. On je neko ko je hteo da postane plemić po cenu da mu se hirurškim putem amputira praziluk iz dupeta, ali ga rana od tog zahvata zasvrbi kad god treba da se menja vreme. Kad zasvrbi - podseti. Uostalom, to je karakteristično i za većinu snobova.

Iz onog što je lično napisao, može se zaključiti da je Mirko Kovač bio čovek kojem su mnogi činili dobro, on sam retko kome, i da je on čovek koji je uspeo da pronađe ružnu reč za svakoga ko mu je dobro činio i bio mu prijatelj. Ispada, po ovoj knjizi: svi su loši, samo je Mirko dobar. On dobročinitelje počne da prezire čim konzumira dobročinstvo i potroši ga. Od rođaka iz Kleka, preko zemljaka u Beogradu, do uticajnih ljudi iz domena nauke, kulture i izdavaštva, političara i ''bogatuna'', pa do samog Beograda i Srbije – Kovač je dosledan u pronalaženju te ''ružne reči nezahvalnice''. Nema tog kladenca sa kojeg je pio a koji nije popišao, niti te sofre sa koje se gladan najeo i koju nije popljuvao. Ne!!! Nije to duhovna širina i umetnička razbarušenost: to je sebičnost i nezahvalnost. Dokaz tome je što te iste reči nije pronalazio u novoj domovini i među novim prijateljima.

On čak ne ostavlja na miru ni svog najboljeg druga: Kiša! U ovoj knjizi, on o njemu, između redova, piše ono što svaki nepristrasan poznavalac književnosti zna: da su Kišove knjige osrednje a da je Kiš kao čovek bio jedan egocentrični bezobraznik, koji je bez ikakvih kriterijuma gazio sve pred sobom, često zloupotrebljavajući svoju jevrejsku krv. Međutim, je li to na najboljem prijatelju da sve kaže i napiše?! A, moglo mu se, Kišu, ovo su sad moji stavovi, da gazi sve pred sobom i koji je ''mrzeći'' komunizam od istog dobio sve osim onoga što je prave mrzitelje sledovalo: zatvor i progon. Kiš nikada nije bio osuđen i zatvaran, nikada nije bio zabranjivan. Bio je čovek koji je dobio sva komunistička priznanja, sve komunističke privilegije, sve komunističke stipendije, sve komunističke honorare – uostalom isto kao i njegov prijatelj Mirko Kovač. U stvari, da se poslužim Kovačevom terminologijom: oboje su bili jajare sa nešto talenta.

IV

I, kad se čovek zapita otkud toliko ''tolerancije za ostale'' kod Kovača, laka mu crna zemlja, onda na strani 141. pročita da je to nasledio od oca, kojeg, makar po onome što je pisao u svojim knjigama, pogotovu u knjizi Grad u zrcalu, nije baš nešto posebno poštovao. Njegov otac je, po Kovačevim rečima, govorio da su„Muslimani bolji od Srba“. Postavlja se pitanje zbog čega Kovač, tako podučen, onda kao mesto egzila nije izabrao Tuzlu ili Zenicu, nego baš Rovinj?

Pa, je li Mirko Kovač zaista u pravu? Je su li Srbi stvarno zlo koje treba satrti a Srbija zemlja koju treba uništiti? Ili su optužbe da je Kovač izdajnička bitanga - ne bez osnova? Ili je on iskreni i principijelni pacifista, antiratni pobornik, vrhunski intelektualac koji shvata suštinu, čovek visokih moralnih načela? Kada budete razmišljali o tome, dobro bi bilo da imate u vidu neke činjenice. Recimo, da nikada nije osudio niti jedan hrvatski zločin u poslednjem ratu. Da nikada nije ustvrdio da su i Hrvati po malo krvi za ono što se događalo. Da se početkom devedesetih, ali i pre toga decenijama, družio isključivo sa strancima u Beogradu, između ostalih poimenice sa američkim ambasadorom Vorenom Cimermanom. Da je aktivo učestvovao u političkom životu, da mu je Ante Marković davao obezbeđenje, da nije sedeo mirno kući i pisao ''lepu književnost'', već da je rovario protiv toga režima, ma kakav on bio a nije bio dobar. Zar misli da bi bolje prošao u Zagrebu da je tamo radio ono što je radio u Beogradu? Na svoj rođendan, neposredno što će biti ''upozoren'' da ode, bez svedoka naravno, on za svoj rođendan odlazi na večeru u Klub književnika sa gore pomenutim Cimermanom, a na večeri su ''nazočni'' još Vuk i Danica Drašković. U ovoj knjizi on će loše pisati o Draškoviću, jer loše piše o svim Srbima. Samo, kakav je to principijelan čovek i anti-ratni pobornik, koji večerava sa čovekom koji je pre toga pretio da će odsecati muslimanske ruke i u Hrvatsku slao svoju paravojnu gardu? Dakle, niko ovde nije posve nevin, i dželat je isto toliko koliko je i žrtva.

Kovačeva neprincipijelnost se ogleda i u njegovom sprdanju sa srpskim svetinjama. On govori o Vladici Nikolaju kao nekom ''ko je veličao Hitlera i mrzeo Jevreje'' a za mošti kneza Lazara kaže ''mošnje kneza Lazara''. Njegovo je to, njegov obraz. Ali da je pošten i principijelan čovek, Kovač bi se zapitao da nije malo čudno da neko ''ko mrzi Jevreje i veliča Hitlera'' bude zatočen od strane Hitlera u logoru, sa tim istim Jevrejima?! I još bi se, kao pošten i moralan čovek, posprdno izrazio i o Alojzu Stepincu, koji je bio aktivan učesnik i deo najgenocidnije države na svetu, ustaške države, i koji je učestvovao u satiranju stotine hiljada ljudi, žena i dece, između ostalih i Jevreja, za čijeg je stolovanja pokršteno na desetine hiljada Srba, i sve to u vreme kada je srpski vladika bio zatočen u Dahau-u.

I kada napada ljude po ideološkoj osnovi, Kovač, naravno, to ne čini sa moralnim dignitetom. Na 151. strani knjige, piše: „Također sam, zahvaljujući Maksu, uredniku kulturnog dodatka Politike, počeo prikazivati knjige u rubrici ''Izbor knjiga'', bile su to malo važne knjige, najčešće one sa ratnom tematikom, o njima se iz političkih razloga moralo pisati pohvalno“. Šta možemo zaključiti iz ovih redova? Pa najmanje sledeće: biti poltron i plaćeno piskaralo, ideološki vojnik i sluga režima, u Titovo i Tuđmanovo vreme nije strašno, kad to Kovač radi. Ali zato ko god je to činio tada ili posle toga, bio je sve gore pobrojano, uz to i ''udbaš'', i zlikovac koji uništava kulturu, na kraju je i moralna nula.

„Nakon pohvala mom romanu-prvijencu, stigao mi je poziv iz Jadran-filma da dođem u Zagreb, pa sam otputovao vlakom, a u vagon restoranu konobar me oslovljavao ''mladi gospon'', takvo što se u Beogradu nije moglo čuti osim kao ironija ili zafrkavanje“ – piše na strani 225. Ono što Kovač ne piše, jeste da je roman prvenac objavio u Beogradu i zahvaljujući Beogradu. Pored toga, Kovač ne piše ni o tome da je ta ''kulturna nacija'', koja ga oslovljava sa ''gospon'', tek pre par decenija imala koncentracione logore za decu, jedina u svetu, a u svom rečniku, osim reči ''gospon'' koristila je i reč ''srbosjek''. Najzad, i prvo pljuvanje na njegovu knjigu počelo je upravo u Zagrebu ali Kovač opisuje samo ''beogradsku epizodu''.

V

Po pisanju Mirka Kovača, ovako mu je Oskar Davičo govorio u prostorijama Borbe, kad je ovaj došao da moli starog i poznatog pisca za uslugu: „Ja sam tucao četiri Višnje, sve su bili mladi pičići. Kad je objavljivana moja zbirka pesama Višnja za zidom, imala je veliki uspeh, pa su intelektualno napredni roditelji nadevali svojim curicama ime Višnja, to je postala moda. Te četiri su izrasle i prispele za ševu, svaka od njih je znala moju zbirku napamet“.

Dalje mu je Oskar rekao, savetujući ga, a Kovač to beleži na strani 234:„Biti komunist nije članstvo u partiji, nego stav. A to znači da nisi guzičar, nisi fašist ili bogomoljac koji se prca sa popovima i gudi o slavi Nemanjića“. Valjda je, makar po onome što je Kovač na prethodnoj strani opisao kao rečeno,''komunista i onaj koji tuca mlade pičiće''.

Ali, jedno obaveštenje za one koji nisu čitali knjigu o kojoj ovde govorimo. Znate li zašto je Kovač tražio da ga Oskar primi? Kako bi mu pomogao oko loše kritike koju je dobio za knjigu, u nekom zagrebačkom listu, a koju su preuzeli neki beogradski listovi. Kovač traži od Daviča da podmetne svoj autoritet kako bi te negativne kritike prestale. Davičo tad uzima tekst koji je Kovač spremio kao odgovor kritičarima, koriguje, piše, briše i između ostalog dopisuje: „dužnost je mladog pisca da prije svega bude komunist“. Kovač prihvata sve intervencije, pa i tu, i časopis Svet objavljuje Kovačev odgovor, sa tom rečenicom i ispravkama Davičovim. Po rečima Kovača „bagra je to iskopala devedesetih“. 'Oće oni, ta bagra. Otac ga je ''tešio'' i branio da je to u stvari ironija i književni postupak, da nije mislio stvarno. I još nešto, kad su pisci poput Kovača i Kiša u pitanju, svaka negativna kritika je bila ''hajka'', dok su oni mogli da govore i pišu o drugima šta god bi im palo na pamet.

Postavlja se pitanje: zbog čega je Kovač u mnogim po njega neprijatnim situacijama u ovoj knjizi bio surovo iskren, kad je evidentno da na mnogim mestima - to nije, da čak prećutkuje, dok u ostalim delovima laže i izmišlja. Za ovo drugo ga treba shvatiti. On u Hrvatskoj i nije mogao drugačije govoriti, nego kako je govorio, jer da je zucnuo i najblažu reč kritike, dobio bi nogu u dupe i podsećanje da nije Hrvat. I ostalo je za shvatiti: želeo je sa onoga sveta da se razračuna sa onima koje je mrzeo. Dakle, donekle znamo zbog čega je bio selektivno iskren. Pogled na more, sa radnog stola: košta. Čitav njegov sklop poimanja društva i pojedinca, vere i nacije, ideologije i politike – jeste selektivan, sa druge strane, on zna da veliki umetnici nemaju tabu-a, da su iznad prosečnog sveta i da sebi mogu priuštiti iskrenosti koliko im je volja. Sramotne situacije za prosečnog čoveka, kod genija dobijaju patinu anegdote i ironije. A Kovač misli da je genije. Ko god misli drugačije, nacionalista je i fašista.

Ipak, čovek koji drži do sebe, pogotovu ako je taj čovek pisac, nikada se ne odriče svog jezika. Mirko Kovač je i po tom pitanju ''veći katolik od pape'' te ''novo-hrvatski'' koristi ''neštedimice'', kao da je to njegov maternji jezik, a nije. Kao da ga je majka dojila tim rečima, dok ga je dojila mlekom – a nije. Znam, pomenuće neko Andrića, ali sam već naglasio da Andrić nikada nije izustio, ili napisao, niti jedne reči protiv bilo kojeg naroda u Jugoslaviji, a na kraju Kovač i Andrić nisu za upoređivanje.

Često ovde koristim rečenicu ''čovek koji drži do sebe''. Ona, ta rečenica, otkriva suštinu onoga što želim reći o liku književnika Mirka Kovača. ''Držati do sebe'' ne znači uvek držati do svog mišljenja i ponašati se onako kako je najlakše. ''Držanje do sebe'', ponekad, više znači ''držanje do drugih'', to znači da se treba ponašati u skladu sa nekim duhovnim i moralnim principima, od sebe i ka sebi, ponekad i po cenu žrtvovanja i loših epiloga po sebe. ''Držati do sebe'' ponekad, najčešće, znači žrtvu i žrtvovanje, čojstvo i junaštvo, vrlo često to znači da moramo činiti stvari koje nam nisu po volji i koje nam ne prijaju. Po tome se razlikuje ''držanje do sebe'' od ''držanja za sebe''.

VI

To što je Mirko Kovač, svojevremeno, hteo da izbegne služenje vojske, može se razumeti. Nikome nije bilo do toga da izgubi godinu i kusur dana života, a pri tom može i grdno da najebe. Ali moralo se. Doduše, tadašnje norme i vaspitanje, te sistem vrednosti, činilo je sramotnim biti škart. Međutim, bez obzira na gore navedeno, teško je shvatiti da neko ko drži do sebe (opet) pristane da leži u ludnici i da ga proglase ludim, a kako bi izbegao služenje vojske. I u ovoj epizodi, glavni akteri su Kovačevi dobročinitelji, koji će do kraja napisane glave biti popišani. Mirko se uvek družio samo sa onima od kojih može imati neke koristi, skoro nikada sa onima kojima je on mogao pomoći. Nema niti jednog lika u povelikoj galeriji, koji je siromašan ili bez perspektive. Sve su to ''bogatuni'', umetnici ili uspešni ljudi: lekari, advokati, policajci, političari.

Dakle, već smo konstatovali da je Mirko Kovač čovek koji je patološki mrzeo, i za to ne treba posebnog znanja kako bi se isto shvatilo. Uz to, za to bi već trebalo imati nekakvih kvalifikacija kako bi se razjasnilo, on je u sebi potiskivao nešto o čemu sada nema svrhe govoriti: jer, mrtav je čovek. Kada je hteo da se razračunava sa onim što je mrzeo, ili što je potiskivao, tada nije birao sredstva i istina mu nije bila svetinja. Pazite, Kovač se ''bori'' da izbegne vojsku, izvesni doktor Zec, vojni lekar i član regrutne komisije, poziva ga u stan (sic) na lekarski pregled?! Ljudi, ipak, mi koji smo prošli regrutaciju i komisije, znamo kako se to radilo. Kakvi jebeni pozivi u stan? Ali, kada Kovač stigne u stan tog vojnog lekara, i dok radi neke testove, odjednom dotični doktor, pukovnik, vadi svoj ud, svoj polni organ, pred Kovačevim licem se samozadovoljava i svršava „prskajući okolo“.

Kovač, u ovoj svojoj knjizi, kad su svi pomrli naravno, konstatuje da nije bilo svrhe tada nekome govoriti o tome, a ne zaboravite da je reč o čoveku koji bi na dupe progovorio kada bi mu usta sašili, pogotovu ovakvu pikanteriju, a sebe opravdava sledećim rečima: „Vojska je bila tabu tema, pa i sadašnja istraživanja pokazuju da naš narod najviše veruje vojsci, unatoč zločinima što ih je ta armija počinila u bratoubilačkim ratovima, unatoč tome što je i sada u mirnodopsko vrijeme, vojska leglo kriminala, droge i seksualnog zlostavljanja“.Samo nije napisao, na koji je narod mislio pod pojmom ''naš narod''.

Elem, kako bilo da bilo, gledanje kako oficirski kurac štrca spremu pred njegovim licem: isplatilo se. Lično, taj isti doktor Zec, uručuje Mirku Kovaču papir koji ga oslobađa vojske. Mirko Kovač je jedini regrut JNA, koji je umesto pred komisijom, od vojske oslobođen: pred kurcem. Nastavio je tako tokom celog života: bežeći do kurca - klanjao se kurcu. Na, kraju, sve i da je istinit ovaj opis, postavlja se pitanje: da li bi se dotični pukovnik, za taj vredni papir oslobađanja od vojske, a opisan tako kako je opisan, zadovoljio samo time da nekome ''maše pred licem'' ili bi tražio nešto više, kad je već opisan kao nastran?

Ipak, oslobađanja od vojske ne bi bilo da se oko toga, pre toga, nije potrudio doktor Ilić, dobrotvor Mirka Kovača. U toj staroj beogradskoj porodici, Mirko Kovač je jeo, pio, spavao, bio primljen kao član porodice. Doktor Ilić je doveo u opasnost svoju karijeru kako bi Kovača proglasio škartom. Pogađate?! I o njima, doktoru Iliću i njegovim sestrama, Kovač je našao ružnu i otrovnu reč, pre nego što će uteći, i pokazao nezahvalnost svojstvenu konvertitima i sebičnjacima. Najzad, nije bio lojalan i pre ružnih reči: trebao je reći doktoru Iliću kakav je njegov prijatelj i drug doktor Zec (njegove prezimenjake, čitavu porodicu pobiće oni kod kojih se Kovač kasnije sklonio). Zar, ne?

Neko će svakako primetiti da nije obzirno ovako pisati o mrtvom čoveku. I, neće biti u pravu. I pre ove knjige, i u ovoj knjizi, Mirko Kovač je mnogo toga ružnog napisao o ljudima, najčešće o mrtvim ljudima koji nisu mogli da se brane. U ovoj knjizi je prednjačio sa lažima koje niko nije mogao da demantuje, o tome će biti reči kasnije. Drugo, pisac je bio nekakav, ne beznačajan, javna ličnost, to mu je u opisu zanimanja. Najzad, grešan je. Oni koje je smatrao anđelima i dobrima, su bili sotone i krivi su za mnoge zločine i smrti, a on im je kao čovek i pisac oprostio i prećutao. Grešan je zbog toga, kao što sam i ja grešan zbog istoga, kao što smo svi grešni. Grešan je, jer nije priznao svoj greh, makar na kraju puta, kad više nije bilo opasnosti da se izgubi radna soba sa pogledom na more. Umesto toga, pokajanja i ispovesti, on i u svom poslednjem obraćanju seje mržnju i otrov.

VII

U vreme kada se održava prijem u čast Miloša Crnjanskog, u Klubu književnika, Kovač je na hodniku, jede sendviče i pije rakiju. Slučajno se našao tu, veli. Doduše, kad je u pitanju Crnjanski, tu mu je i mesto: u hodniku. I opet ponavlja kako je Crnjanski „nacista i nacionalista“, i čudi ga, kako mu komunisti čine prijem ako je već sve tako. Usput, u sledećim redovima Branu Crnčevića naziva agentom UDB-e, i, ako ja, lično mislim, da je Crnčević imao mnogo više problema sa tadašnjim vlastima od Kovača. Ali, to nije ništa novo. Ko god se nije dopadao Kišu i Kovaču, dobijao je epitet i etiketu ''udbaša''. Međutim, u svom tom pljuvanju, o Krleži se nije usudio ni reč sumnje reći, čak se ni našaliti. Naravno, Tuđman se nigde ni ne pominje. To je Mirko Kovač.

Ali, da je kod njega sve ideologija, a ništa književnost, govori i sledeća rečenica napisana u ovoj knjizi, na strani 427-moj: „Nisam baš žarko želeo upoznati Crnjanskog, malo sam ga čitao, nervirao me u prozi taj poetski stil“. Prvo, ako ga je slabo čitao, gde je našao te redove koji dokazuju da je Crnjanski nacista i nacionalista. Drugo, kako jedan nacista piše poetskim stilom, koji ga nervira. Treće, ako ga je nervirao ''poetski stil'' kako je mogao da poštuje pisanje Danila Kiša?

O susretu sa Crnjanskim, kod Tase Mladenovića, lagao je od reči do reči. To da čovek poput Tanasija, koji se toliko trudio da vrati slavnog pisca u zemlju, moli nekog Kovača, koji mu je potrčko, „da ne džara osinjak... i ne daje šlagvort kako smo i mi imali nacional-socijaliste“, jeste laž tako svojstvena načinu laganja Mirka Kovača, način koji podrazumeva da iznesenu laž niko ne može da demantuje, jer nema više živih svedoka toga ''događaja''. Pored toga, dokazuje još nešto o čemu ovde govorimo: i Tasa je bio njegov dobrotvor. Zato je i dobio kantu govana preko svog dobročinstva i mrtvog imena. Jer mu se Kovač sveti, kasnije, u još jednom izmišljenom razgovoru, u kojem se navodno Crnjanski veoma posprdno izrazio o Mladenoviću. A to Crnjanski, sve i da je hteo, jer je znao biti takav, svakako ne bi činio pred Kovačem i nekom kurvicom. Zatim Kovač opisuje kako su večerali kod Tase, kako se Džadžić napio, i čitav razgovor za stolom, pogađate: izmišlja. Anegdotu o susretu dva već ostarela pisca, Andrića i Crnjanskog, kada su samo klimnuli glavom jedan drugom i mimoišli se, već je pre Kovača opisala nekolicina sličnih ''intimusa'', od reči do reči, i svi su tvrdili da je to ispričano baš u njihovom prisustvu.

Koliko je ta bitanga lagala u ovoj knjizi govori i scena koju smo napomenuli u prethodnim redovima i koja je opisana ovako: Kovač šeta sa nekom ženturačom, oko hotela Jugoslavija, ta fufica je „obdarena oblinama“, veli pisac, i gle, odjednom, na keju, susreću Miloša Crnjanskog, kojem se valjda ushtelo da pod stare dane šeta po Novom Beogradu. I, tako je Crnjanski, verovatno lud, inače šta bi radio tu, „pogledao je Petru požudnim pogledom“, i rekao: „I ja sam u mladosti voli moćne, sisate i jebozovne ženske“. To ''kaže'' Crnjanski iznebuha, čoveku koji je na njegovom prijemu najdalje stigao do hodnika. A u stvari, Kovač je eventualno samo prepričao neku anegdotu, od mnogih koje su kružile o Crnjanskom, i od kojih je većina izmišljena. Jer je Kovač lažući, smetnuo sa uma da su glavne mane Miloša Crnjanskog: taština i samoljublje. Nikad Crnjanski ne bi sebi dao slobodu da se tako izražava pred nekim koga ne smatra sebi ravnim i marginalcem. Pošto je Kovač očigledno opsednut kurcem, on opisuje još jedan ''događaj'' gde se Crnjanski koristi tom omiljenom Kovačevom imenicom.

Međutim, u svojim ''pesničkim slobodama'', jer kakav bi Kovač bio pisac, da nema te ''slobode'', on dozvoljava i toj kurvetini koja je ''bila'' u njegovom društvu (stvarnoj ili izmišljenoj, svejedno je) da i ona kaže koju ružnu reč o najvećem srpskom liričaru među romanopiscima. I tako, posle tih pročitanih redova i poslednja dilema u meni, da li treba na ovaj način pisati o Kovaču – izgubila se.

VII

U zagrebačkoj kafani Korzo (koja se inače zvala i Beograd), književnik Novak Simić je svojevremeno Mirku Kovaču rekao sledeće, to je Kovač preneo u svojoj knjizi, ali ništa do toga nije naučio i shvatio: „Tko god bježi od onog drugog, po pravilu bježi od boljeg. I bježi od vlastite bjede“. Kad se beži iz bede, ako pamet nije zdrava a duh čist, beži se u još veću bedu.

Mirko Kovač nikad nije bio u zatvoru, ukoliko se izuzme pritvor sa pijancima i kurvama. Koliko su ga ''ozbiljno'' shvatale komunističke vlasti, govori i činjenica da je informativni razgovor povodom najvećeg ''disidentskog'' Kovačevog uspeha, afere oko knjige Rane Luke Meštrovića, trajao desetak minuta i nije se ponavljao posle toga. A, i što bi? Kakav je ''disident'' Mirko Kovač govori činjenica da je u sledećem izdanju iste knjige on pobrisao sve sporne rečenice na koje mu je skrenuo pažnju policijski islednik. Čuš!? Disident, koji izdaje drugo izdanje sporne knjige? E, jebite ga!

Pošto knjiga vrvi od izmišljenih dijaloga, konstruisanih događaja, laži i izmišljotina koje nema ko da demantuje a toliko su pikantne da ih ne možete naći po arhivima, tako treba sa pravom sumnjati i u opis susreta sa Ivom Andrićem. I to je stereotip, opšte mesto i urbana legenda mnogih autobiografija. Do sada sam pročitao najmanje četiri-pet istih opisa. Slučajni susret sa nobelovcem koji šeta, je li, i onda razgovor u četiri oka koji niko ne može da potvrdi, ili je svedok već davno mrtav, u kojem Andrić obavezno dotičnome kaže neku veliku istinu, samo njemu namenjenu. Kako reče Brana Crnčević jednom prilikom Milu Gligorijeviću: Velikim piscima se posle smrti izmišljaju novi životi, s novim tajanstvenim podacima. Hrpimice se javljaju njihovi slučajni sagovornici koji im daju političke ocene, dopisuju biografije, opisuju osmehe i ljutnju, i znaju dobro sve osim njihovog dela. Ni Kovač tu nije pokazao neku preveliku maštu i originalnost. Doduše, Andrića nije sreo kako šeta po Novom Beogradu, već na Tašmajdanu. I Andrić, za razliku od Crnjanskog, nije govorio o ''sočnim pičkama''. Ne, išao Kovač parkom i naleteo na Andrića. Slatko se ispričali. I Andrić njemu u četiri oka, da niko ne čuje, bez želje da to negde i zapiše: nahvali pisanje Filipa Davida. A ovaj, mučenik, ni tada, ni danas, nema rečenicu vrednu pažnje, napisanu. Pogotovu neku koja bi tada već umornog i po malo senilnog Andrića toliko oduševila, da se u tom slučajnom susretu baš toga priseti. Ali, tako Kovač vraća dug, na neki način se zahvaljuje svom beogradskom satrapu. Ko veli: šta ga košta? Čak smo ovde dobro i prošli. Mogao je Kovač napisati kako mu je u poverenju Andrić rekao ''da se pokajao što je došao u Beograd, jer je shvatio da su Srbi nacionalisti i nacisti, koji će biti krivi za sve što će se u budućnosti dešavati''.

Družio se Kovač i sa Đilasom. Uostalom, to je bila moda. I ulaznica za nešto promocije na zapadu. Nije mnogo opisao, neke krkanluke, principijelnost Kišovu da ne sedi čak ni sa posrnulim komunistima, uverenje da Đilas nije kriv ni za jedan zločin, činjenice da ih je ta dobro plaćena Trevisanova zajebavala i terala da ujedaju jedni druge a zauzvrat ih čašćavala. A stigao je, tim povodom da svog velikog prijatelja Pekića, (a što bi on bio izuzetak?) nazove lažovom. Doduše, onog sa kime se najviše družio, Miodraga Bulatovića, krije kroz ove spise kao zmija noge. Kao greh iz mladosti. Mada, ni Dragoslav Mihailović nije bolje prošao, ali se ona manje od Bulatovića i družio sa Kovačem.

Na, kraju, najmanje pažnje sam posvetio poslednjim stranicama knjige, jer me ne interesuje porodična istorija njegove žene, njihove ustaško-partizanske zavrzlame, i to kako je njen otac komunista otimao stanove i kuće starim Beograđanima, te nešto od toga i sebi pribavio, mada Kovač piše da je stan u centru ''dobio'' (i to je nekome uzeto), a kuću na ''Zvezdari'' kupio od plate, ali ne kaže od koga ju je kupio pošto je oduzeta starim vlasnicima, porodici Srbić. Stan je, veli, posle vratio.

Već pomenuh dva greha iz mladosti: moj i Kovačev. Moj je naivniji i oprostiviji, mladalački bezopasan. Mislio sam da su pisci po pravilu mudri, pošteni i moralni ljudi. Kad sam se, kroz godine, uverio da nije tako, nisam se nikada odricao knjiga koje su napisali i koje sam voleo. Greh Mirka Kovača je mnogo veći jer mu je život bio bogatiji. Dobio je mnogo, mislim ponekad i nezasluženo, i svega se odrekao zbog sujete, taštine, obaveza prema nekome, izdaje i bednog pogleda na more. Pa to je izanđala turistička fraza. Kao što je izanđalo opšte mesto da je piscu potrebna soba sa pogledom na dušu. Ne vredi, ova knjiga, ne vredi. Nije donela ničeg dobrog ni mrtvom piscu, ni nama koji smo nekad voleli da nešto pročitamo što je napisao ili šta je doživeo.

U ovom tekstu sam po nešto prepričao, po nešto zaključio a najviše sam u njemu događaje i dela nazvao svojim pravim imenom. Bez femkanja i sviranja kurcu, da prostite, činilo mi se da upravo ovako treba da ga završim.