METAFIZIČKI ISCRPLjENO TLO ZAPADA

„Velika je razlika da li neko živi pod stalnim utiskom da je njegov život element u jednom dalekom širem životnom toku koji se proteže na vekove ili milenijume, ili oseća svoj život kao nešto u sebi zaokruženo i zatvoreno“. (Špengler)

*

Kada pokušamo da ''dublje'' razmislimo o težnji ka ''vrednostima metafizički iscrpljenog Zapada'', (Špengler), (za razliku od onih koji evropski put evropskih naroda koji ''idu'' u Evropu, tumače kroz floskule i brojeve) onda prethodnu Špenglerovu misao treba uzeti u obzir. Da li mi sebe shvatamo kao element u tom širem shvatanju, ono što je usledilo kao oblik kroz istoriju, duhovnost i državnost, ili smatramo da sve to nije važno, da smo to što se danas vidi iz nas, prost skup fizioloških i potrošačkih potreba i da ništa iz onoga što je vekovima taloženo u nama: nije bitno! Razlika je nesaglediva. Veliki narodi Evrope sebe posmatraju kroz onu prvu pretpostavku, ali nameću malim i ''nevažnim'' narodima onu drugu ideologiju: odreknite se svega što vas karakteriše kao naciju i državu pa dođite kod nas vernih čuvara svoje tradicije, filozofije, istorije, umetnosti i nauke!

Srbin je Evropljanin. Nemac je Evropljanin. Grk je Evropljanin. Srbin, Grk i Nemac, svi oni su deo evropske istorije i civilizacije. Evropljanin kao pojam i pojava ne postoji kao civilizacijski oblik (niti istorijski, što je još važnije), već samo kao geografski, i to u širem smislu reči: kontinentalno. Veliki rat je bio rat naroda a ne građanski rat, da uprostim objašnjenje. Onda se dogodio i Drugi svetski rat. Pa Hladni rat. I zar neko smatra posle svega toga da je dovoljno da se za nekoliko decenija stvori nova civilizacija i nova kultura koje će biti identitet novom narodu: Evropljanima?!

Demokratija u nama pristupačnom obliku je dostigla svoj vrhunac i započela je svoj pad. Ona se i dalje ''upražnjava'' jer nema drugog a boljeg izbora, nema alternative (kao Evropa kod nas). Međutim, narod koji bira svoje predstavnike u demokratiji sve se manje pita i sve manje utiče na izbor. U tzv. zapadnim demokratijama spin-doktori koji se nalaze ispred krupnog kapitala odlučuju ko će biti izabran, ko će vladati, i to među profesionalnim političarima ''koji su izabrani da budu birani'' i među kojima se uglavnom nalaze prevejani manipulanti koji rade u korist tog krupnog kapitala i vladara koji stoje iza njega. Čovek u demokratiji samo misli da nešto bira, međutim, najčešće je u situaciji da bude manipulisan i da su mu unapred spremljeni odgovori na pitanje: za koga glasati, čak i kada, na izgled, ima u izboru više opcija.

U istorijskom kontekstu i vremenskom trajanju uspona i padova civilizacija, da ne kažemo: evoluciji ljudske svesti kroz filozofiju, umetnost i nauku – ono što sada nazivamo Evropskom unijom predstavlja samo jedan sitan i nevažan kamenčić mozaika evropske kulture i civilizacije. Pritom, epizoda EU koja traje kraće nego što su trajali neki kratki ratovi, predstavlja nebitnu sekvencu, kada se uzme u obzir postojanje raznih civilizacija generalno. U istorijskom kontekstu ljudskih civilizacija, projekat EU će ostaviti traga po važnosti isto onoliko koliko je u istoriji celokupne svetske kulture ostavio traga prodavac na pijaci kod kojega je Volter kupovao voće ili ribu. Možda, ni toliko.

Kao što nije mogla biti ''pronađena'' Amerika koja je već postojala i gde su se razvile i živele velike civilizacije, tako isto ni evropski narodi ne mogu ''ići i ući'' u Evropu - jer su već u njoj. Ne može se izbrisati nacionalni identitet naroda sve i kad se ''stigne'' u Evropu, odakle smo došli iz Evrope. I američke civilizacije pre okupacije i narodi u Evropi, deo su mnogo dužeg procesa nastajanja i nestajanja da bi jalove političke doktrine i projekti krupnog kapitala mogle da ih ponište. Ne može se postati nacijom koja ne postoji, kao što se ne mogu zaboraviti oni narodi koji su istrebljeni.

II

Ukoliko je, po merilima njihovih mislilaca, po Herderu ''istorija vaspitanje ljudskog roda'', Kant istoriju definiše ''razvićem ljudske slobode'' a Hegel kaže da istorija služi ''samorazvojem svetskog duha'', onda je odricanje od svoje istorije radi evro-atlanskih integracija - odricanje od nacionalnog i ličnog vaspitanja, odricanje od daljeg razvitka nacije i države, i odricanje od slobode.

Nacija i država koje ne teže ka slobodi – prestaju da postoje. Borba za postizanje i očuvanje slobode jeste pogonsko gorivo postojanja države i nacije. A država je dokaz postojanja nekog naroda. Narodi bez države ne postoje, osim u mitu, epu ili istoriji. Ukoliko mali narodi, brojčano mali, ali i istorijski, ekonomski i kulturno, uđu u stvaranje neke nove države, konglomerata više država, onda je uticaj njihovog identiteta i kulture srazmeran snazi koju unose u tu novu tvorevinu. EU je dakle biti grobnica malih naroda a koja će definisati nekoliko dominantnih naroda u Evropi a sve ostale pobrisati.

Ako je osnova i suština kapitalizma i zapadne demokratije svojina, zašto je onda većina tamošnje svojine u rukama manjine? I to manjine koja se meri promilima. Zašto je svojina na Zapadu uglavnom tuđa i zadužena? Šta hoću da kažem? ''Zapadna demokratija'' je ''diktatura svojine'' a ta svojina je skoncentrisana kod veoma malog broja ljudi. Zato je tamošnja demokratija samo privid a najveća svetinja ''svojina'', kao i sve svetinje: nepostojeća. Taj privid izazvan prividnim blagostanjem - koje ima svrhu da održava u životu potrošačko društvo - koje je osnova kapitalizma i bogaćenja kapitalista.

Ostvaren čovek, duhovno bogat, emotivno ispunjen, životno utemeljen, težiće prirodim i prostim oblicima ispunjavanja životnih potreba. Duhom siromašan i bezosećajan čovek, nezreo i žedan vrednih životnih iskustava, težiće materijalnim dobrima. Ovaj prvi će biti srećan u seoskoj kućici svoga dede, ovaj drugi će biti ''srećan'' (pod navodnicima) u skupim građevinama kojima je posvetio ceo život, mnogo besmislenog truda i rada, i vraćanja dugova. Otud je apsurdno tražiti sreću u materijalnom – žrtvujući duhovno. Kada ste duhovno siromašni onda ne možete biti svesni materijalnog bogatstva. Duhovno ''bogat'' čovek se može i materijalno obogatiti, ali bogataš siromašan duhom ne može kupiti duhovnost svojim novcem. Sve ovo: prebaciti na nivo države i naroda, pa će biti jasno zbog čega to govorim.

Koja kultura onda stoji iza ''civilizacije'' Evropske unije? Koji su kulturni i duhovni temelji Evropljanina Evropske unije? Je li to duh i identitet Nemca? Francuza? Rumuna? Hrvata? I ako jeste, bilo kojeg od njih, ili ne nesretna mešavina više njih, šta onda Srbi traže tu? (Milo Lompar: „U kulturi je posledica to što se pojačavaju unificirajuće tendencije političke korektnosti. Politička korektnost objektivno omogućava instrumentalizaciju kulture, jer dovodi u pitanje bitni postulat modernističkog duha – subverzivnost. U današnjem svetu ne možete biti subverzivni u umetnosti ukoliko želite da budete prisutni“.).

EU je izgrađena na ekonomskim i imperijalističkim interesima (koji su uglavnom podudarni i isti) i ona je u neku ruku kompanija (kao svojevremeno Britanska istočno-indijska kompanija). Kao i svaka kompanija ona može bankrotirati. Ali!!!, umetnost stare Grčke, vizantijska duhovnost, kulturna baština Italije, delo velikih Nemaca: to ne može nikad bankrotirati. Niti se može drugačije locirati i nazvati - nego se danas i juče zvalo i lociralo.

(Delajl Berns: „U svojoj biti kosmopolitizam je radikalni imperijalizam, a imperijalizam, kosmopolitizam na pola puta“.). Kosmopolitizam umesto domovine je ideologija izgrađena na temeljima devize ''gde je dobro: tu je domovina'' ali samo kod varvara, kod onih koji nisu postali kulturni ljudi, i logično je jer se kultura mora graditi na nečemu a kad se izgradi onda se to zove identitet. Kada se, nasuprot gore rečenom, odreknemo identiteta zarad tuđe ili nepostojeće kulture onda se vraćamo na nivo varvara, doduše danas: funkcionalnih varvara, koji znaju da provuku karticu za plaćanje kad kupe skupe mašine, koje već posle mesec dana neće vredeti ništa. Varvari ili funkcionalni idioti su potrebni kapitalizmu (imperijalizmu) a ne narodi sa identitetom i kulturom.

III

Kada je sloboda u pitanju nema kompromisa i odstupanja. Onog trenutka kada pojedinac ili nacija odstupe od borbe očuvanja slobode oni više nisu slobodni u izvornom smislu koja ta reč nosi, isto kako je čovek slobodan sve dok ne odstupa od borbe. ''Ili nužno ili ništa''; nužnosti su najčešće teške, znače odricanje i patnju, ali podrazumevaju da i borba za slobodu predstavlja neku vrstu pobede čak i u porazu. Sa slobodom se ne može trgovati zarad boljitka nacije, ne može se pobrisati pregovorima, poglavljima i ugovorima, jer neslobodna nacija ne može biti srećna nacija, čak i kada onaj koji ti je uzeo slobodu nije loš gospodar i daje ti da jedeš više nego što si imao kao slobodan čovek.

Problem je odsustvo skepticizma karakterističan za današnjeg čoveka sa zapada. (Milo Lompar„Unutar glavnog toka jasno je naznačeno a rubove ne smete dodirnuti, dok u dozvoljenom prostoru možete govoriti šta hoćete. Tako je obilje šansi u umetnosti prisutno tamo gde je umetnost bezopasna, a apsolutna restriktivnost stupa na pozornicu koja pokazuje opasne teme“.). Umetnost je stvaranje nečega (vidljivog i osetivog) iz nečeg nevidljivog (duše i inspiracije). Matematika je, pak, mogućnost da se broji nepostojeće, pa otud mogućnost da bude umetnost: umetnost zaduživanja onim što ne postoji. Matematika, po nekad, posluži i da prebrojimo ubijene u ime ''demokratije'' ili iz drugih ''opravdanih'' razloga (najčešće - bez razloga). Arapski brojevi danas služe da se tim brojevima prebroje izbeglice sa tih podneblja kada dođu na ''nepostojeće'' granice članica EU. Iako su ''nepostojeće'', one su veoma teško preskočive jer su tako nepostojeće obeležene postojećom bodljikavom žicom, pa je samim tim njihovo nepostojanje lažno isto koliko je i EU nepostojeća i lažna u sadašnjem i istorijskom obliku.

Niti jedna država aktima stvorena nije bila dugog veka. Ni sila nije tu bila od dugoročne pomoći. Pogotovu kapital. Kako reče Vasa Čubrilović u svojoj knjizi Istorija političke misli u Srbiji 19 veka: „...države se unapred ne stvaraju prethodno utvrđenim međunarodnim ugovorima, nego voljom i naporima naroda, izraženim kroz revolucije i ratove...“. A Vasa valjda zna, jer je 1914-te započeo rušenje onoga što se danas obnavlja kroz EU.

IV

Koji bi to pojedinačni pralik bio osnova nove evropske kulture, čak i oslobođen od svega ''beznačajnog'' kao što je identitet ili kultura iz koje je ponikao? Gde ga treba tražiti? U nemačkoj kulturi i istoriji? Ili u nekoj drugoj? A, ako nema tog zajedničkog pralika, onda ne može postojati ni evropska kultura kao odsjaj i duhovna osnova Evropske unije (ovde se ne govori uopšteno o evropskoj kulturi kao kontinentalnoj, civilizacijskoj ili istorijskoj kategoriji, jer sve što je nastalo na tlu kontinenta jeste deo evropske kulture, civilizacije i istorije). Danas, po besmislenim aktima, da bi bio deo Evrope treba da te PRIME, pa se tako dolazi do čudne teoretske pretpostavke da su u Evropu trebali da budu primljeni i oni narodi koji žive u senama Partenona ili Koloseuma, koji čuvaju crteže u Altamiri ili pale sveće u Dečanima. Dakle, Platon, Aristotel, Dostojevski, Volter, Njegoš, Andrić, Crnjanski, i ostali slični njima, ne mogu biti deo istorije i kulture Neo-Evrope sve dok to ne odluče briselski komesari.

Istorija kulture Evrope, ili je skup svih pojedinačnih i različitih kultura i jezika evropskih naroda, ili ne postoji. Sinkretizam tih kultura podrazumeva i dobro, i loše, što proizilazi iz njih i podrazumeva gnosticizam kao pristup pri definisanju te skupnosti. Ne može se izmisliti nova civilizacija i kultura, može se samo definisati i opisati iščezla ili veoma stara i formirana, jer mlade i civilizacije u povoju, su nedostupne opisu savremenika, pošto one nastaju i nestaju u dugoročnim istorijskim procesima, evoluiraju i podložne su dijalektici.

Nemačka i njeni sateliti preskačući prirodni razvitak civilizacija i kultura, kroz nacistički projekat Ujedinjene Evrope, sada: Evropske unije, okupiraju i porobljavaju male države i narode, pri tom se trudeći da unište njihove kulture i njihov nacionalni identitet. Mali narodi, danas u Evropi, zaista nemaju alternativu. Ukoliko bi pokazali nameru da ne žele da budu deo EU, bili bi izolovani i kažnjeni, izazvali bi im se unutrašnji sukobi i srušila bi se vlast koja bi tako nešto pokrenula. Čak i veće države, poput Ukrajine, nisu pošteđene tog nacističkog milosrđa i mafijaške filozofije koja glasi: ''Ako nama ne plaćaš reket i mi te ne štitimo, nećemo te ostaviti na miru''.

Nije mnogo važno to što je EU istorijski, duhovno i dijalektički neutemeljena, što je svaka nacija sebe razvijala na različitim verskim, umetničkim i filozofskim osnovama, što je imala različitu istoriju, najčešće vezanu za ratovanje sa drugim evropskim narodima. Sve to nije važno iako je veoma bitno. Ajde, uzmimo da su umetnost stvarali pojedinci, te tako ona jeste univerzalna (što i jeste u umetničkom poimanju ali ne i u teoriji države), iako kao takvi i pripadnici jednog naroda, jezika, vere i rase, ali ipak: pojedinci. Šta je onda ključno pitanje? Ono glasi: kako će musliman iz pariskog getoa, koji svakoga dan klanja i sluša propovedi svoga imama o nevernicima i svetom ratu, prihvatiti tekovine Francuske revolucije kao svoje i kao nešto za šta se treba boriti? Kako će se tako vaspitan, ipak Francuz po državljanstvu sa svim pravima i obavezama, diviti osmehu Mona Lize ili mislima Voltera? Neće nikako!

O tome ja govorim. Zakonima se ne može stvoriti uslov da neko prihvati tekovine jedne civilizacije kao svoje. On u glavi ima upravo suprotno: da uništi tu civilizaciju. Čak i kada su blaži primeri u pitanju: isto je. Dakle, kako odbraniti ''vrednosti'' na kojima počiva EU kada Pariz uskoro bude imao izabranog muslimana za gradonačelnika? Ili, najvažnije pitanje svih pitanja: kako braniti vrednosti koje ne postoje kao skupnost i koje su produkt zakona i akata donesenih u Briselu. Kako će nemački vojnik da brani vrednosti ''evropske ujedinjene ideje'', u Parizu koji pale muslimani? Nikako! Gledaće put Nemačke i njene interese.

Kakav materinski instinkt može posedovati ''novi čovek'' Zapada, to jest ''nova žena'' Zapada, peder ili lezbejka, koji je usvojio/la dete. Naravno, ovo je banalizacija, ali i na tom nivou možemo rezonovati na isti način: ukoliko uloge majke-žene i muškarca-ratnika više nisu striktno podeljene i definisane, onda ni od države, ni od istorije neće ostati, to jest, NASTATI, ništa. Bez materinske ljubavi nema čoveka ili žene u razvijenom smislu ličnosti i bića, a bez njih nema nacije, pa samim tim ni države. Kako će i sa kojim motivima, već smo to pomenuli, nemački ratnik po definiciji zakona EU boriti se i ginuti za Grčku ili Kipar? Nikako! On može ratovati kao osvajač, ako je ostalo nešto roditeljske krvi u njemu, on će ratovati kao branitelj Nemačke, ali neće se boriti za Bugarsku. On će i dalje svojim ognjištem shvatati svoje ognjište i gledaće popreko strance. Otac-ratnik ne može biti neko ko nema ženu-majku i ko sa njom ne stvara dete-otadžbinu.

Stiče se utisak da se kroz projekat i ideju EU ne ujedinjuju kulturne vrednosti i nacionalne osobenosti naroda i država, već nastranosti i perverzne potrebe univerzalnih bolesnika, pojedinaca kojima porodica i nacija ne znače ništa. U današnjoj Evropi ne smete biti normalni nacionalista romantičarskog tipa ali smete biti ekstremni guzičar i prljavi perverznjak. U sistemu vrednosti te i takve Evrope vi ne smete prutićem pripretiti svome detetu po golim nogicama, učeći ga pri tom da bude čovek a ne kreten kojemu je sve dozvoljeno (a, kada odraste u tom svetu koji ga ''štiti'' pretvoriće se u kretena kojem je sve zabranjeno i nedostupno osim rada i zaduživanja), ali takvo slično dete ''zaštićeno'' od majčinog prutića ili očeve čvrge (jer po njima biološki roditelji mrze svoju decu), nije zaštićeno od mogućnosti da sluša kako mu se ''roditelji 1 i 2'', pederi koji su ga usvojili, celu noć jebu u dupe, stenju od bola i puše ga jedan drugome.

V

Upravo zato, što je veštačka i neprirodna pojava, EU za svoga postojanja nije dala velikog čoveka, veliko delo, veliki podvig – nastalih na temeljima te tvorevine i ideologije koja je čini. Umesto da nam ta i takva Evropska unija daje velike književnike i filozofe, slavna naučna dela, slike i filmove, koji će uvek ostati kulturni kanoni – mi iz EU dobijamo samo za pretnje, korumpirane i nastrane političare, ucene, nametnute zakone, eksploatatorski kapital i bombardovanje drugih država. To su vrednosti EU koje nam se nameću! Jer, Sikstinska kapela jeste simbol italijanske i evropske kulture u starom značenju reči Evropa, a ne simbol Evropske unije. Pošto EU želi da pobriše razlike i zakonima sve učini jednakima prema merilima dve-tri najjače nacije, onda ona mora da izradi nove i posebne ''evropsko-unijske'' umetnike i filozofe koji će biti osnova zajedničkih vrednosti ''neo-evropljanina''. Iako ideja ''evropskog ujedinjenja'' nije nova, ona je delimično ostvarivana samo ratovima i težnjama nekih naroda da dominiraju drugim narodima, po pravilu manjim i slabijim nacijama: od Karla Velikog, Napoleona, Hitlera, NATO-Varšavskih paktova, do današnjeg vrhovnog gospodara: kapitala.

Jezik, umetnost ili religija, ne mogu zvučati kao prazne reči. Ne mogu značiti: ništa! Bajke, basne, narodno predanje. Galski petao i bik koji umire na koridi, toreador ili gondolijer u Veneciji. Simbolima se ne može menjati vlasništvo i simbolika. Kruna ili republika, kralj, predsednik ili premijer – ili birokrata u Briselu? Kraljevstva su uglavnom silom ujedinjavana u carstva sa ograničenim rokom trajanja. Republike su se udruživale u federacije ili konfederacije – uglavnom bezuspešno. Šta je, zaboga, EU? Konfederacija republika i monarhija ili novo nemačko carstvo?!

Sve što postoji mora da prođe a ne da se prekine. Umiru kulture i jezici, države i narodi – ali prirodnim putem. Nemci i Englezi će nestati za nekoliko stotina godina, prirodnim tokom nastajanja i nestajanja, ali, Nemci i Englezi su velike nacije kojima će njihov kolonizatorski duh satrti nacije jer ih polako izjedaju naseljenici, šta tera male narode da trče pred rudu, da se ubrzano i preko reda samouništavaju?

Treba obratiti pažnju na pojam ''zapadno-evropska kultura''. Potpuno ispravno definisano. Šta traže i očekuju narodi drugačije definisanih kultura, onih kojima pripadaju, u ''zapadno-evropskoj kulturi'' kojoj ne pripadaju, i koja se gradila, između ostalog, i na stavu da su istočno-evropski i balkanski narodi - nacije primitivnih kultura? Dakle, narodi koji po prirodi ne pripadaju ''zapadno-evropskoj civilizaciji'' traženjem da budu ''primljeni'' u EU zapravo brišu postojanje svojih kultura i prihvataju nametnuti obrazac koji nije prirodno njihov. A kakav stav ovi sa zapada imaju prema drugima, najbolje se vidi iz arogantnog i nadmenog stava koji zauzimaju prema njima kada pregovaraju o ''prijemu''. Oni nas neće ovakvi kakvi smo, da dopunimo kulturu EU našim vrednostima, već nas hoće onakvim kakvim žele da nas naprave.

VI

Duša (duh) jednog današnjeg savremenog (ili: ne?!) naroda uzdizao se hiljadama godina, i danas crpi snagu iz tog istog naroda, te otud potpuno neobjašnjivo zvuči kada neko upotrebi frazu ''duh evropske unije''. Jer, pogrešno je reći ''evropske vrednosti'' a misleći pri tom na Evropsku uniju. Evropske vrednosti su mozaik sastavljen od vrednosti svih evropskih naroda, svidelo se to nekome ili ne. Evropska vrednost je i Aušvic i Sikstinska kapela, i Jasenovac i Zakonik cara Dušana. ''Vrednost'' Evropske unije jeste samo ono što je u aktima iz Brisela propisima označeno.

EU može postojati samo kao veštačka tvorevina a Evropa raznih naroda i država jeste prirodni sled istorije, evolucije, religije i nauke koja je sve to vekovima pratila. Da bi se došlo do naučnog otkrića nije ključno da neko bude genije – već je ključno da on u svom otkriću koristi iskustvo sticano milionima godina: od prvog pogleda put zvezdanog neba do dana današnjeg. Isto je tako i sa stvaranjem nacija i država. Podjednako je važno za identitet Srbina ono što se događalo u doba Nemanjića kao i ono što se dešavalo 1999. godine. I pošto smo različitih duhovnih frekvencija, a oni se i ne trude da nas razumeju, onda oni fizikom ili fizički, anti-duhovno, hoće da nas promene i prilagode svojim potrebama. Mi njima služimo za njihove potrebe.

EU nije produkt evolucije, revolucije, dijalektike ili istorije. Evolucija, revolucija, dijalektika i istorija će presuditi Evropskoj uniji. Kao takva ona ne može biti istorijski i politički živi organizam. To je ''klinički živa'' tvorevina (ili: mrtva, kako vam drago) koju u životu održavaju administrativni i birokratski aparati iz Brisela. Kada su veštačke tvorevine u pitanju, onda ne postoji princip nasleđa prethodnih kultura i nacionalno izgrađenih skupina. Po toj logici, da veštačke tvorevine mogu biti legitimni naslednici prethodnih kultura i država, onda je i Treći rajh deo kulturnog identiteta zapadno-evropske civilizacije.

Instinktivni moral je prirodni moral koji postaje problem kada želimo da stvorimo veštački moral, ili da moral, makar kao filozofsku i istorijsku kategoriju potpuno prevaziđemo i ukinemo. Međutim, ne treba prenebregavati ni moral kao etičku i ljudsku kategoriju. I tu dolazimo do suštine: mora se srušiti svaki važeći i dokazani moralni princip da bi pederastična i izvan-polna Evropska unija bila razrešena moralnih dilema, to jest, da bi to bili njeni dični neo-evropski robovi zvani građani, građanke i građančići EU.

Kako postoji instinkt urođen vekovnim naslagama, tako postoje i uvežbani pokreti. Uvežbani pokreti jedne borilačke veštine utvrđuju kako da se branimo i napadamo. Instinkt to čini čak i kada nismo uvežbani, čak i kada smo slabiji mi podignemo ruke da se branimo ili zadamo udarac. Kada gornja razmišljanja prebacimo na nivo društvene i državne zajednice onda bi stvari izgledale ovako: uvežbani zakoni i propisi EU su doveli do nečega što se zove Šengenski sporazum, prirodni instinkt i nagon država i naroda potpisnica tog sporazuma jeste da kad izbije neka kriza oni instinktivno ''dignu ruke'', postave bodljikavu žicu i zatvore granice. Samo to, da nema ničeg drugog, govori o neprirodnosti i neodrživosti uvežbane tvorevine zvane EU nasuprot vekovima naslaganog instinkta pojedinih naroda i njihovih država.