<a href="https://staraknjiga.com/e-knjiga/vampiri" rel="noopener noreferrer" target="_blank" class="ql-size-large">Iz knjige Vampiri - Igor Đurić (čitaj klikom ovde)</a>* Čim je izašao iz pritvora, poručeno mu je: „Vraćaj se u Srbiju. Sad se ionako zna gde si. Bio si u novinama, na tvoju žalost. Bila ti slika, jebeš ime. U Srbiji si bezbedniji, lakše će biti čuvati te, obzirom da te više ne jure glavonje koje su htele da osvete tvoga rođaka“. Skoro su svi mrtvi, a, i ako je neki i pretekao sada se zna da ga je tipovala vlastita žena, bio je nastavak priče. Nije mogla više da podnese njegovo bavljenje mladim devojkama, a, i pare su bile u pitanju. Nešto više para. I onoj ludači i bolesnici Jeleni se izgubio svaki trag. Praćeni su još neko vreme njeni krvavi tragovi a onda kao da je u zemlju propala. Ni traga, ni glasa. Moglo se pretpostaviti, obzirom kakvim je načinom života živela i koliko je zla drugima nanela, da ju je negde dostigla ruka pravde ili osvete. Teško da je ona mogla da se smiri. Ludilo je bilo jače od njene obzirnosti a nanošenje bola drugima jedino zadovoljstvo koje je mogla da oseti i koje ju je ispunjavalo. Čak joj ni teške droge nisu pomagale u poslednje vreme da nađe sebi oduška. Pretpostavljalo se da je imala dosta svojih briga i da je davno zaboravila na Igora K., sitnog piona u njenom životu, usputni hir, nekoga kakvih je ona na desetine proturila kroz ruke. Otišao je do banke, podigao to što je skupio, onda do stana gde je hteo da se pakuje. Ništa nije spakovao. Otvorio je flašu Džek Denijelsa i odvrnuo jednu pesmu iz mladosti i puštao ju je nanovo sve dok nije ispraznio flašu. Nekoliko puta je telefon zazvonio, nije se javljao. Na sekretarici je nekoliko puta ostavljena poruka: „Čuvaj moju dlačicu“. On je samo slušao pesmu, pio i razmislio se sobom: Iza prozora nemirnog sna Osjećam njihove sjene Gledam kako kroz zidove plešu Kurvini sinovi U neku ruku je bio srećan što se vraća. Znao je od početka da ne pripada ovde. Znao je da ne pripada nigde. Zatvori gubicu nije vrijedna zanata Istresi gorčinu do kraja Na strateškim mjestima njihovi ljudi Kurvini sinovi Sad će kući, pa šta mu bog da. Neka i umre ali da umre ko čovek, bez govana i slugeranjstva, bez poniženja i života niže vrste. U Srbiji je bio gubitnik, ovde nije ni to. Moraš nešto izgubiti da bio bio luzer: ovde nema šta da izgubi. Lutke od krvi bez trunke ideje Ubice na cesti Loša noć bježim iz grada Oni dolaze ... Kurvini sinovi Da je makar uradio samo delić od onoga za šta je platio račune?! Otišao sam daleko do krajnjih granica More je uzimalo od neba Na drugoj strani znaci oluje Vidio sam kao plaze u tami Shvata, nije trebao da beži od kurvinih sinova i kćeri, trebao je da se bori. Ali: kako? Pa nije imao ni mobilni telefon kada su ga svi imali. Loš pristup. Nije bio potreban telefon, bila su potrebna muda. On i njemu slični treba da se priupitaju: gde su pogubili muda?! Hladna noć pred velike događaje Ne želim više da se sjećam Znali su gdje će me naći Kurvini sinovi Izgovorio je potpuno pijan, pre nego je utonuo u loš san, pre nego je krenuo za Srbiju: „Hvala ti Džoni brate, hvala ti u dalekom svetu. Ti si pobegao na vreme. Ali: nikad nije vreme za bežanje. Vreme je ponekad da se stane i ostane, da se pogine u borbi protiv kurvinih sinova. Ja sad idem, da ostanem“. Igor K. je, sutradan večerom, seo u avion, lošeg stomaka i bljutavih ustiju. Čim je prešao granicu na terminalu izgubio je šansu da se ikada vrati u Ameriku. Nije ga bilo briga. Imao je torbu sa dokumentima, nešto para, Novinarevu beležnicu i kasete. Ništa više nije poneo iz Amerike. Čak ni onu slatku i malu stidnu dlačicu. Sve je ostavio iza sebe. Shvatio je da mu odatle treba samo zaborav. Ne samo odatle, iz celog dotadašnjeg života. Jeste, mnogo toga je Igor K. imao na spisku za zaborav. Hoće li uspeti da se smiri, da skrasi dušu?! Ne treba ništa da oseća, važno je samo da zaboravi, po mogućstvu što više. Sve svakako neće moći. Mnogo toga ima što se ne da zaboraviti, sve i da uspe, nađe se načina da ga se podseti, na primer, kada ga žigne i zaboli glavić ili šupak, na promenu vremena. Eto, nema sve veze sa dušom, kad je patnja u pitanju. Ponekad telo više pati. A telo je nešto na duši. Telo je telesno na bestelesnoj duši. Podjednako ga je bolelo i jedno i drugo. Ipak, osećao je i malo sreće u sebi: vraća se kući. Mada kuće već neko vreme nema, na tom mestu je sada zgrada u kojoj ima lokal i stan. Nema veze, vraća se među svoj vazduh, među svoju vodu, među svoje drveće, među svoje snegove i kiše, vetrove i omorine. Vraća se u gubitništvo: svoje! Pa neka crkne posle. Da još jednom vidi svoj grad, samo. Video ga je noću. U prolazu. Pokupio je papire kod advokata koji je vodio poslove oko kuće i placa, uzeo tapije za lokal i stan, pokupio do tada pristigle rente i video Zokija. Tek kad su se pozdravili, shvatio je da mu nije doneo nikakav dar. - Izgubio se prtljag – lagao ga je – kupio sam ti kompjuter da možeš na njemu da pišeš govore. - Nema veze – rekao mu je Zoki – ja ionako sve to držim u glavi. Znao je Zoki da Igor K. nije od onih koji mogu nešto i nekome pokloniti. Prevario se. Ovo je bio nešto drugačiji Igor K. Kada se pozdravio sa Zokijem, ne govoreći mu gde će i šta će, vratio je vozača, koji ga je pokupio na aerodromu, nazad kod advokata, kome je dao novac i zamolio ga da do sutra dostavi Zokiju najskuplji laptop koji nađe, makar odmah krenuo za Beograd da ga tamo traži. Sem Dragoša i Zokija, on, u drugoj i silaznoj polovini svoga života, nije više nikoga računao za svoga. Još je iste noći, u sitne sate, stigao u dedinu staru kuću, u selo Zlodošljaci, pedesetinu kilometara od svoga rodnog grada. Neko je pre njegovog dolaska sredio i počistio, promenio sijalice i stavio brave, doneo nešto namirnica i posteljine. Igor K. je stigao u svoj novi dom, gde će započeti svoj život i odakle planira da ode samo sa nogama napred, nošen. Odavde više nema gde i neće čak i da ima. Ako treba da se mre, lepšeg mesta od ovog ne može naći za to.

Iz knjige Vampiri - Igor Đurić (čitaj klikom ovde)
*
     Čim je izašao iz pritvora, poručeno mu je: „Vraćaj se u Srbiju. Sad se ionako zna gde si. Bio si u novinama, na tvoju žalost. Bila ti slika, jebeš ime. U Srbiji si bezbedniji, lakše će biti čuvati te, obzirom da te više ne jure glavonje koje su htele da osvete tvoga rođaka“. Skoro su svi mrtvi, a, i ako je neki i pretekao sada se zna da ga je tipovala vlastita žena, bio je nastavak priče. Nije mogla više da podnese njegovo bavljenje mladim devojkama, a, i pare su bile u pitanju. Nešto više para. I onoj ludači i bolesnici Jeleni se izgubio svaki trag. Praćeni su još neko vreme njeni krvavi tragovi a onda kao da je u zemlju propala. Ni traga, ni glasa. Moglo se pretpostaviti, obzirom kakvim je načinom života živela i koliko je zla drugima nanela, da ju je negde dostigla ruka pravde ili osvete. Teško da je ona mogla da se smiri. Ludilo je bilo jače od njene obzirnosti a nanošenje bola drugima jedino zadovoljstvo koje je mogla da oseti i koje ju je ispunjavalo. Čak joj ni teške droge nisu pomagale u poslednje vreme da nađe sebi oduška. Pretpostavljalo se da je imala dosta svojih briga i da je davno zaboravila na Igora K., sitnog piona  u njenom životu, usputni hir, nekoga kakvih je ona na desetine proturila kroz ruke.
     Otišao je do banke, podigao to što je skupio, onda do stana gde je hteo da se pakuje. Ništa nije spakovao. Otvorio je flašu Džek Denijelsa i odvrnuo jednu pesmu iz mladosti i puštao ju je nanovo sve dok nije ispraznio flašu. Nekoliko puta je telefon zazvonio, nije se javljao. Na sekretarici je nekoliko puta ostavljena poruka: „Čuvaj moju dlačicu“. On je samo slušao pesmu, pio i razmislio se sobom:
     Iza prozora nemirnog sna
     Osjećam njihove sjene
     Gledam kako kroz zidove plešu
    Kurvini sinovi
     U neku ruku je bio srećan što se vraća. Znao je od početka da ne pripada ovde. Znao je da ne pripada nigde.
    Zatvori gubicu nije vrijedna zanata
    Istresi gorčinu do kraja
    Na strateškim mjestima njihovi ljudi
    Kurvini sinovi
    Sad će kući, pa šta mu bog da. Neka i umre ali da umre ko čovek, bez govana i slugeranjstva, bez poniženja i života niže vrste. U Srbiji je bio gubitnik, ovde nije ni to. Moraš nešto izgubiti da bio bio luzer: ovde nema šta da izgubi.
    Lutke od krvi bez trunke ideje
    Ubice na cesti
    Loša noć bježim iz grada
    Oni dolaze ...
    Kurvini sinovi
    Da je makar uradio samo delić od onoga za šta je platio račune?!
    Otišao sam daleko do krajnjih granica
    More je uzimalo od neba
    Na drugoj strani znaci oluje
    Vidio sam kao plaze u tami
    Shvata, nije trebao da beži od kurvinih sinova i kćeri, trebao je da se bori. Ali: kako? Pa nije imao ni mobilni telefon kada su ga svi imali. Loš pristup. Nije bio potreban telefon, bila su potrebna muda. On i njemu slični treba da se priupitaju: gde su pogubili muda?!
    Hladna noć pred velike događaje
    Ne želim više da se sjećam
    Znali su gdje će me naći
    Kurvini sinovi
    Izgovorio je potpuno pijan, pre nego je utonuo u loš san, pre nego je krenuo za Srbiju: „Hvala ti Džoni brate, hvala ti u dalekom svetu. Ti si pobegao na vreme. Ali: nikad nije vreme za bežanje. Vreme je ponekad da se stane i ostane, da se pogine u borbi protiv kurvinih sinova. Ja sad idem, da ostanem“.
     Igor K. je, sutradan večerom, seo u avion, lošeg stomaka i bljutavih ustiju. Čim je prešao granicu na terminalu izgubio je šansu da se ikada vrati u Ameriku. Nije ga bilo briga. Imao je torbu sa dokumentima, nešto para, Novinarevu beležnicu i kasete. Ništa više nije poneo iz Amerike. Čak ni onu slatku i malu stidnu dlačicu. Sve je ostavio iza sebe. Shvatio je da mu odatle treba samo zaborav. Ne samo odatle, iz celog dotadašnjeg života.
     Jeste, mnogo toga je Igor K. imao na spisku za zaborav. Hoće li uspeti da se smiri, da skrasi dušu?! Ne treba ništa da oseća, važno je samo da zaboravi, po mogućstvu što više. Sve svakako neće moći. Mnogo toga ima što se ne da zaboraviti, sve i da uspe, nađe se načina da ga se podseti, na primer, kada ga žigne i zaboli glavić ili šupak, na promenu vremena. Eto, nema sve veze sa dušom, kad je patnja u pitanju. Ponekad telo više pati. A telo je nešto na duši. Telo je telesno na bestelesnoj duši.
     Podjednako ga je bolelo i jedno i drugo. Ipak, osećao je i malo sreće u sebi: vraća se kući. Mada kuće već neko vreme nema, na tom mestu je sada zgrada u kojoj ima lokal i stan. Nema veze, vraća se među svoj vazduh, među svoju vodu, među svoje drveće, među svoje snegove i kiše, vetrove i omorine. Vraća se u gubitništvo: svoje! Pa neka crkne posle. Da još jednom vidi svoj grad, samo.
     Video ga je noću. U prolazu. Pokupio je papire kod advokata koji je vodio poslove oko kuće i placa, uzeo tapije za lokal i stan, pokupio do tada pristigle rente i video Zokija. Tek kad su se pozdravili, shvatio je da mu nije doneo nikakav dar.
    - Izgubio se prtljag – lagao ga je – kupio sam ti kompjuter da možeš na njemu da pišeš govore.
    - Nema veze – rekao mu je Zoki – ja ionako sve to držim u glavi.
    Znao je Zoki da Igor K. nije od onih koji mogu nešto i nekome pokloniti. Prevario se. Ovo je bio nešto drugačiji Igor K. Kada se pozdravio sa Zokijem, ne govoreći mu gde će i šta će, vratio je vozača, koji ga je pokupio na aerodromu, nazad kod advokata, kome je dao novac i zamolio ga da do sutra dostavi Zokiju najskuplji laptop koji nađe, makar odmah krenuo za Beograd da ga tamo traži. Sem Dragoša i Zokija, on, u drugoj i silaznoj polovini svoga života, nije više nikoga računao za svoga.
     Još je iste noći, u sitne sate, stigao u dedinu staru kuću, u selo Zlodošljaci, pedesetinu kilometara od svoga rodnog grada. Neko je pre njegovog dolaska sredio i počistio, promenio sijalice i stavio brave, doneo nešto namirnica i posteljine. Igor K. je stigao u svoj novi dom, gde će započeti svoj život i odakle planira da ode samo sa nogama napred, nošen. Odavde više nema gde i neće čak i da ima. Ako treba da se mre, lepšeg mesta od ovog ne može naći za to.


Kurvini sinovi

Igor Đurić, srpski pisac rođen u Metohiji.

REČNIK srpskohrvatskog književnog jezika , izradio Dr Lujo Bakotić , Piščevo izdanje Beograd 1936 , tvrd povez, format 17 x 23 cm , ćirilica,1397 strana﻿Lujo Bakotić (Senj, 21. novembar 1867 — Beograd, 31. mart 1941) bio je srpski pravnik, publicista, leksikograf, diplomata.

Recnik srpskohrvatskog knjizevnog jezika

REČNIK srpskohrvatskog književnog jezika , izradio Dr Lujo Bakotić , Piščevo izdanje Beograd 1936 , tvrd povez, format 17 x 23 cm , ćirilica,1397 strana
Lujo Bakotić (Senj, 21. novembar 1867 — Beograd, 31. mart 1941) bio je srpski pravnik, publicista, leksikograf, diplomata.


Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika

EGIPATSKI MUZEJ - KairoVUK KARADŽIĆ Beograd 1975. MUZEJI SVETAtvrd povez sa zaštitnim omotom, 170 strana, bogato ilustrovana, 29cmPredgovor / Muhamed Hasan Abdul Rahman

Egipatski muzej - Kairo

EGIPATSKI MUZEJ - Kairo
VUK KARADŽIĆ Beograd 1975. MUZEJI SVETA
tvrd povez sa zaštitnim omotom, 170 strana, bogato ilustrovana, 29cm
Predgovor / Muhamed Hasan Abdul Rahman


EGIPATSKI MUZEJ - Kairo
VUK KARADŽIĆ Beograd 1975. MUZEJI SVETA
tvrd povez sa zaštitnim omotom, 170 strana
Egipat piramide Sfinga

ILUSTROVANA ENCIKLOPEDIJA PIŠTOLJA I REVOLVERA SVETARadmilo LekovićMiroslav StojanovićBATABeograd, 1990.Tvrd povez, veliki format 23×33 cmLatinica, 173 straneBogato ilustrovano na kvalitetnom papiruSadržaj:– Predgovor– Prvi pištolji sa tabanom na kolo i tabanom na kremen– Pištolji sa tabanom na kapislu (perkusioni pištolji)– Revolveri sa kapislom (udarači)– Revolveri sa mecima– Automatski pištolji– Novo doba

Enciklopedija pistolja i revolvera

ILUSTROVANA ENCIKLOPEDIJA PIŠTOLJA I REVOLVERA SVETA
Radmilo Leković
Miroslav Stojanović
BATA
Beograd, 1990.
Tvrd povez, veliki format 23×33 cm
Latinica, 173 strane
Bogato ilustrovano na kvalitetnom papiru
Sadržaj:
– Predgovor
– Prvi pištolji sa tabanom na kolo i tabanom na kremen
– Pištolji sa tabanom na kapislu (perkusioni pištolji)
– Revolveri sa kapislom (udarači)
– Revolveri sa mecima
– Automatski pištolji
– Novo doba


Ilustrovana enciklopedija pištolja i revolvera pištojl revolver magnum bereta luger colt walther cz

Enciklopedija pištolja i revolvera

National Geographic Srbijanovembar 2021NACIONALNA GEOGRAFIJA NOVEMBAR 2021tema100 cuda arheologije

National Geographic Srbija

National Geographic Srbija
novembar 2021
NACIONALNA GEOGRAFIJA NOVEMBAR 2021
tema100 cuda arheologije


Rečnik rađen po rečniku J.N.Stevovića,džepno izdanjeStanje kao na slikama.IZDAVAČKA KNJIŽARNICA RAJKOVIĆA I ĆUKOVIĆA,BEOGRAD-TERAZIJE.ĆIRILIČNO-LATINIČKO IZDANJE.480 strana,bez godine izdanja.Dictionnaire serbe-francaisd'après le dictionnaire de J. N. Stévovitch

Srpsko-francuski recnik

Rečnik rađen po rečniku J.N.Stevovića,džepno izdanje
Stanje kao na slikama.
IZDAVAČKA KNJIŽARNICA RAJKOVIĆA I ĆUKOVIĆA,
BEOGRAD-TERAZIJE.
ĆIRILIČNO-LATINIČKO IZDANJE.
480 strana,bez godine izdanja.
Dictionnaire serbe-francais
d'après le dictionnaire de J. N. Stévovitch


Rečnik srpsko-francuski rađen po rečniku J.N.Stevovića,džepno izdanje

Srpsko-francuski rečnik

Kosta N. Hristić Zapisi starog BeograđaninaKosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac.Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907).U knjizi Zapisi starog Beograđanina sabrane su uspomene Koste N. Hristića objavljivane u Politici dvadesetih godina XX veka. Sa melanholijom i toplinom govori se o Beogradu koga više nema – ne samo o tome kakav je bio izgled ulica, trgova, česama, pijaca, kafana, starih zdanja i dvorova već i života i građanske svakodnevice XIX veka u prestonici. Ovi zapisi donose nam jedan intiman pogled na ključne istorijske događaje ovoga perioda i vladavine kneževa Miloša i Mihaila, te kraljeva Milana i Aleksandra.Zapisi starog Beograđanina izvanredno je štivo koje prikazuje prošlost prestonice: istorijske događaje, živote važnih ličnosti poput kneza Mihaila, Aleksandra Obrenovića, Milivoja Blaznavca i mnogih drugih, ali i svakodnevicu običnih građana – rad u zanatskim radionicama, običaje za praznike, dogodovštine na pijacama… Hristić je želeo da autentična slika Beograda ne bude zaboravljena ili pokvarena preuveličavanjem i prepričavanjem po varljivom sećanju. U svom naumu je uspeo.Zapisi starog Beograđanina“ autora Koste Hristića predstavlja nezaboravno svedočanstvo o značajnim ličnostima i događajima u Srbiji i Beogradu tokom XIX veka. Nikada niko pre, a ni posle Koste Hristića nije pisao o svom narodu, državi i gradu Beogradu sa toliko ljubavi, znanja i savesti. Teme u su raznovrsne: prikaz daleke prošlosti trgovačkog života starog Beograđanina, gradske svakodnevnice, bombardovanja Beograda, anegdote...

Zapisi starog Beogradjanina

Kosta N. Hristić 
Zapisi starog Beograđanina
Kosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac.
Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907).
U knjizi Zapisi starog Beograđanina sabrane su uspomene Koste N. Hristića objavljivane u Politici dvadesetih godina XX veka. Sa melanholijom i toplinom govori se o Beogradu koga više nema – ne samo o tome kakav je bio izgled ulica, trgova, česama, pijaca, kafana, starih zdanja i dvorova već i života i građanske svakodnevice XIX veka u prestonici. Ovi zapisi donose nam jedan intiman pogled na ključne istorijske događaje ovoga perioda i vladavine kneževa Miloša i Mihaila, te kraljeva Milana i Aleksandra.
Zapisi starog Beograđanina izvanredno je štivo koje prikazuje prošlost prestonice: istorijske događaje, živote važnih ličnosti poput kneza Mihaila, Aleksandra Obrenovića, Milivoja Blaznavca i mnogih drugih, ali i svakodnevicu običnih građana – rad u zanatskim radionicama, običaje za praznike, dogodovštine na pijacama… Hristić je želeo da autentična slika Beograda ne bude zaboravljena ili pokvarena preuveličavanjem i prepričavanjem po varljivom sećanju. U svom naumu je uspeo.
Zapisi starog Beograđanina“ autora Koste Hristića predstavlja nezaboravno svedočanstvo o značajnim ličnostima i događajima u Srbiji i Beogradu tokom XIX veka. Nikada niko pre, a ni posle Koste Hristića nije pisao o svom narodu, državi i gradu Beogradu sa toliko ljubavi, znanja i savesti. Teme u su raznovrsne: prikaz daleke prošlosti trgovačkog života starog Beograđanina, gradske svakodnevnice, bombardovanja Beograda, anegdote... 


Kosta N. Hristić Zapisi starog Beograđanina Beograd Srbija stare knjige antikvarne knjige

Zapisi starog Beograđanina

Aleksandar ArdeljanNaoružanje zemalja NATO 2Beograd, 1999.Meki povez, format 20 cmLatinica, 150 stranaBogato ilustrovanoKopnena vojska i ratna mornarica

Naoruzanje zemalja NATO

Aleksandar Ardeljan
Naoružanje zemalja NATO 2
Beograd, 1999.
Meki povez, format 20 cm
Latinica, 150 strana
Bogato ilustrovano
Kopnena vojska i ratna mornarica



Aleksandar Ardeljan
Naoružanje zemalja NATO 2

Kurvini sinovi

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja