<a href="https://staraknjiga.com/knjiga/64cb8286f22ca0f1b7fce5e8" rel="noopener noreferrer" target="_blank">Dnevnik kralja Petra I</a><a href="https://staraknjiga.com/knjiga/64cb8286f22ca0f1b7fce5e8" rel="noopener noreferrer" target="_blank">(1. januar 1915. – 31. decembar 1916.)</a> Kralj Petar I Karađorđević u februaru mesecu 1915. godine boravi u Vranjskoj banji i piše dnevnik. 21. februara daje svom ađutantu nalog da mu promeni neki novac. 23. februara, dan posle toga, beleži u dnevnik: „Paču neće da mi ustupi 10.000 zlatni novčanica za napoleone“. Za vreme rata, eto, u tadašnjoj Srbiji, ministar finansija neće da razmeni novac kralju Srbije nalazeći da to nije po zakonu i da šteti finansijama Srbije. Mada, ni kralj Petar nije ništa bolji po tom pitanju. Već na sledećoj strani svoga dnevnika on vrši inventar novina i časopisa koji nedostaju pri njegovoj kancelariji a plaćeni su. Jedan kralj broji novine koje je njegova kancelarija platila i nalazi da nisu poslate sve koje su plaćene. Reč je o 1915. godini i vremenu kada je Srbija u ratu!? Petar I Karađorđević u svom dnevniku (Narodna knjiga, Beograd, 1984.) govori o troškovima, o ljudima iz okruženja, o znamenitim građanima Srbije koji su u međuvremenu preminuli, o pomoći koju on pruža porodicama preminulih i ugroženih. Pri tom, on zapisuje kalkulacije troškova gradnje mauzoleja na Oplencu, kraljevske kuhinje, šišanja kod lokalnog berberina. 3. februara upisuje da su „obešeni Danilo Ilić, učitelj, Miško Jovanović, mladi trgovac i Veljko Čubrilović koji su osuđeni nasmrt zbog ubistva Franje Ferdinanda i njegove supruge Sofije“. Mada, veoma se retko u svom pisanju osvrće na istorijske i političke događaje. Tako mesec dana posle ovoga zapisuje da će se od toga dana „banjati svaki treći dan“, a istoga dana dodaje „Živela braća Rusi!“, posle vesti o nekoj pobedi ruske vojske. On dalje opisuje kako ''hvata'' svoje blagajnike i nabavljače u ''računu'' i kako uz put naređuje da se poprave putevi i ćuprije. Petar I Karađorđević je očigledno bio narodni kralj. 19. marta piše: „Zdravko kupio konopac u Vranji. Ovo će biti 40-ti put, ako ne i više, da sam rekao momku Zdravku, da kad hoće da uđe: ''Kuca pre na vrata'', ali on to čini mesec dana, pa polako odustaje od tog običaja, jer se to ne čini kod njega u Ivanjici. Pa hoće silom da na tome ostane. I da može ulaziti kad je njemu ćef, kao što je radio kad je bio kod ovaca! Jako je uobražen ''da sve zna'' što ume malo da čita i piše sa kravtlama“. Dakle, jedan kralj piše o svome posilnom kao o čoveku, sa manama i nevaspitanom, ali: čoveku. U ovome treba tražiti uzroke pobede srpske vojske i države. Zamislite kako bi reagovao Franjo Josif ili Vilhelm, da im u odaje posilni ulazi bez kucanja i da se još pri tome ''pravi pametan''. Ali!!!, za tog istog Zdravka beleži posle dva meseca, u maju, sledeće: „Zdravko polazi put Ivanjice kod svoje kuće da privati ženu i dete; ostali su sami posle smrti očeve i maćije. 10 dana odsustvo, do 9. maja našeg“. Najzad, 18. jula piše: „Jutros Zdravko bezobrazno ušao kao u kafanu u mojoj sobi gde sam consultirao Dr. Simonovića bez da je prethodno kucao na vratima. I znao je da je tu Dr. jer sam ga pri ulazu sa Dr-om isterao da namešta sobu. Obezobrazio se što je već tri godine u službi; i uobrazio da se bez njega ne može. Rekao sam pukovniku da mi potraži mlada čoveka da se nauči, pa odmah Zdravka odjuriti“. Kasnije će slične probleme imati i sa dotičnim pukovnikom, upravnikom dvora. Petar I Karađorđević je manje pisao dnevnik a više vodio računovodstvenu knjigu. On jeste bio kralj ali je pre svega bio domaćin. Ali, blagi domaćin. Međutim onima koji su ga opsluživali bio je dosadan i cepidlaka. Dovoljno je, ipak, bilo samo da konstatuje neposlušnost i krađu, međutim niti jednog retka u njegovim spisima o eventualnim kaznama. Najdalje dokle on ode jeste: smena. Dr. Dragoljub Živojinović je za ovu knjigu napisao predgovor od 50 strana. To je zaista nepotrebno. Da bi se shvatilo kakav je vladar bio Petar I Karađorđević dovoljno je navesti tek nekoliko karakterističnih izvoda iz njegovog dnevnika, i sve će biti jasno. Najbolje je pročitati sam dnevnik, ne nužno i predgovor. Petar I Karađorđević je vodio ratni dnevnik u kojem je najmanje reči o ratu. On se u svom pisanju uglavnom bavi, kako već rekosmo, izgradnjom crkve na Oplencu, problemima sa majstorima, dobavljačima i novcem. To je taj ''krvoločni'' kralj koji je ''kriv'' za svetski rat, kako ga je optuživala neprijateljska propaganda. Zar narod koji je imao takvog kralja, onom koji u svom ratnom dnevniku piše o tome „kada su sazrele prve jagode i lubenice, i kada su krave pomužene“, može biti narod razbojnika i divljaka, kakvim ga je prikazivala germanska propaganda?! On redovno unosi u dnevnik koliko je novaca dao udovicama, ranjenicima, sirotinji, za lečenje, za sahrane. Ali iz same forme i koncepcije dnevnika može se zaključiti da on to ne čini da bi se pohvalio već isključivo da bi mu se kasnije ''račun složio'', jer želeo do u paru da zna gde je novac otišao. Evo šta u svoj dnevnik beleži taj ''velikosrpski imperijalista'', isti kralj čiju vojsku danas mnogi nazivaju osvajačkom, zlikovačkom i okupatorskom, u Prištini 17. novembra 1915. godine: „Dado za kujnu 200, za razno: guska 13, bokal vina 18, šećer 10: 41“. Srpski kralj u Prištini, kada se čitav narod i vojska povlače, kada je okolo haos i beznađe, kupuje namernice za ručak i plaća ih. A mogao je narediti da se otme. Najzad Petar I Karađorđević se u dnevniku ponekad dotiče i istorijskih događaja vezanih za to vreme, ljudi koji su bili u centru tih događanja, međunarodne situacije i golgotu, loših postupaka političara, oficira i vojnika. Da se ništa nije promenilo u Srbiji, na bolje, u poslednjih sto godina kada je politika u pitanju, govore sledeće reči napisane u dnevnik kraljevskom rukom: „Sadašnji načelnik pošta i telegrafa Mijalković ne valja ništa. Menjao je partije i mesta kad je koja došla na vlast, kod njega je svagda neurednost. Ali je dobar prijatelj Sretena Kojića i time je sve rečeno“. (24. januar 1915.) U zapisima 13. i 16. februara 1915. godine, kralj Petar nehotice vrlo kratko objašnjava čitav problem u istorijskom kontekstu koji Srbija i Srbi imaju sa Albancima kroz vekove antagonizma. Uvek inspirisani i pomagani od strane sile koja je u tom trenutku srpski neprijatelj - oni napadaju Srbe za tuđ groš, pljačke radi svoje, i svojim glavama plaćajući. I uvek su tu neki stranci, plaćenici, koji se kasnije predstavljaju nevinim albanskim žrtvama. „Arbanasi upadoše ponovo u Srbiju. Opet austro-bugarski marifetluk. Ali to ne mari kad jim to jedino zadovoljstvo čini. A platiće skupo“. (13. februar 1915.). Međutim, kako vidimo, kralj Petar, tada već o godinama, nije mnogo brinuo o političkom jeziku i korektnosti. Kratko jasno: ''platiće skupo!''. I dok god Albanci znaju da će platiti skupo sa njima se moglo živeti, samo su tada bili mirni. Čim spoznaju da će proći jeftino, eto noža u leđa kad je najteže. „Naša je vojska sinoć ušla u Vranjište. Arnauti su užasno prošli. Skoro jim neće pasti na pamet da ponovo napadnu Srbiju! Njihov vođa Hasan beg koji je rukovodio ovim upadom, jedva se spasao na konju preko Drima. S njima je bilo mnogo konjanika za koje meštani vele da su bili stranci. Većina ih se podavila skačući s konjima u Drim. Jutros u zoru počela je borba oko Đarisanija“. (16. februar 1915.) 20. maja 1915. godine beleži: „Bezobrazno pismo Stojana Rajića – neke protekcije“. Petar I Karađorđević je protekciju smatrao bezobrazlukom. On opisuje i prve vazdušne bitke u srpskoj istoriji, pa tako 9. aprila beleži: „Aeroplani augarski leteli nad Kragujevcem, bacili po tri bombe jedna pala u blizini stana nasljednikova, ali nikakvu štetu ni povredu nije učinila, ali drugi bilo je mrtvih i ranjenih, javljeno Beogradskom aeroplanu jedan Francuz odmah se krenuo u poteri, stigao ga blizu Smedereva, oborio ga pao je sa visine 3500 metara, na austro-ugarskoj strani, sav u komade i dim se video“. Zaista, treba reći, za jedan ratni dnevnik jednog kralja, previše je cepidlačenja i detaljisanja nevažnim stvarima u vreme kada se stvarala istorija. Pogotovo bavljenje potčinjenima, sukoba sa njima (posilni, ađutanti, lekari, vozači, generali) te se na osnovu toga može zaključiti da je Petar I Karađorđević bio težak čovek, džangrizavi starac koji je počeo da senili i da zakera za svaku sitnicu – i možda je to donekle istina. Ali istina samo u slučaju narodnog i narodskog kralja! Lako je diktatorima sa osobljem i sa narodom. Josip Broz Tito, recimo, nikada nije ima problema sa osobljem i narodom kakve je imao Petar I Karađorđević i ako je Tito poslednju deceniju života proživeo kao senilni starac koji je „mogao samo da pljeska žene po dupetu“. Ni Franja Josif, koji je bio još senilniji u to vreme kada Petar I Karađorđević piše dnevnik. U smislu pravila i protokola izgleda groteskno da se jedan kralj žali što posilni neće da kuca, ili što upravnik dvora ne podnosi izveštaje kako on to traži, ili što je nekog slugu lično kralj batinama morao da budi i diže iz kreveta (više simbolično, nego stvarno). Najzad, već smo kazali, i kada loše piše o ljudima, a ima i takvih redova, on to čini kako je i napisao: ''o ljudima!'', a ne o nekoj nižoj vrsti. Uzroke, između ostalog, za njegovo ponašanje i cepidlačenje, treba tražiti u tome da je on odrastao i školovao se na zapadu, prihvatajući njihove navike kada je u pitanju rad, red i disciplina. On je na vojnim školama i potonjem služenju u francuskoj vojsci navikao na preciznost, tačnost, vrednoću, ispunjavanje obaveza, poštovanje nadređenih. A pošto je bio demokrata i narodni čovek on je pokušavao ''na lepo'' što su naši ljudi zloupotrebljavali, kako i danas zloupotrebljavaju. Kako se ljutiti na kralja koji 12. decembra 1915. godine napiše u svoj dnevnik: „Živeli naši seljaci!“. I, više nego simbolično, poslednji upis u dnevnik je 31. decembra 1916. godine: „Sinoć su doveli u Solun pukovnika Dimitrijevića (Apisa) koga su uhapsili i koji je pod optužbom ''veleizdaje''. Sutra ću saznati celu tu aferu. Vele da imaju jednu hrpu dokaza“. Ako ništa drugo, u ovom poslednjem mnogo mogu da nauče danas oni koji nas mrcvare svojom vladavinom: stari kralj, u ratno vreme, kada važe ratni zakoni i kada je lasno osuditi veli: ''POD OPTUŽBOM'', a ne: KRIV JE!!! <a href="https://staraknjiga.com/knjiga/64cb8035f22ca0f1b7fce53c" rel="noopener noreferrer" target="_blank">DNEVNIK JOSIPA BROZA TITA</a><a href="https://staraknjiga.com/knjiga/64cb8035f22ca0f1b7fce53c" rel="noopener noreferrer" target="_blank"> (novembar 1950. – februar 1951.)</a> J.B. Tito je vodio dnevnik od novembra 1950. do februara 1951. godine (priredio Pero Simić, Novosti, 2009.). Veoma kratko, vidi se. 1950. godina je godina suše i gladi u Jugoslaviji koja se našla u nezavidnom položaju zbog sukoba sa Staljinom i pod realnom pretnjom sovjetske intervencije. Prvo što ćemo primetiti kada je Titov dnevnik u pitanju, i po čemu se razlikuje od dnevnika prethodnika, jeste da se J. B. Tito nije mnogo ''zamarao'' troškovima: ni ličnim, ni državnim. Doduše, pominje na jednom mestu nešto slično ali u potpuno drugom kontekstu: „6. novembar 1950., Nedelja je i pošli smo u lov na fazane i zečeve. Bilo nas je 12 lovaca a plan je bio da otstrelimo 300 fazana, a palo je svega 42, od toga sam ja ubio 14 fazana i 8 zečeva. Riješili smo da svaki od nas može kupiti po 2 fazana po 120 dinara a ostalo da ide u državne restorane“. I J. B. Tito, poput kralja Petra, ima ''problema'' sa srpskim seljacima. 12. novembra 1950. godine (šest dana posle lova) piše: „Pošao sam kod Iloka u vinograd da bi se barem malo odmorio na svežem vazduhu, ali sam došao kući nezadovoljan zbog jednog malog incidenta na putu sa jednim bijednim seljakom koji je prostački opsovao zbog tog što sam pucao na vrane“. Možemo samo zamisliti kako je prošao ''bijedni seljak'' kada je Tito zamakao a stvar u ruke preuzela UDBA. J. B. Tito se u dnevniku uglavnom osvrće na situaciju vezanu oko sukoba sa SSSR-om, okretanju prema zapadu u vezi hrane i naoružanja, i o tzv. ''unutrašnjim problemima''. I to je sve, manje više, poznato. O tome kakav je bio mentalni sklop J. B. Tita, treba se čitati ''između redova''. Povodom 41 rođendana druga Marka (Ranković) Tito beleži u svoj dnevnik: „Brzo ide vrijeme i moji mlađi drugovi sve više kao da dostižu mene“. Tito, dakle, iskreno veruje da je za njega vreme stalo, da će večno živeti, da on stoji u mestu kada je protok vremena u pitanju a ''drugovi'' ga u tom zaustavljenom vremenu sustižu sa godinama. U dnevniku ima i ''praktičnih'' momenata, pa tako 4. decembra 1950. on kaže: „Tražio sam da se hitno preduzmu izvjesne mere zbog opasnosti da nas neko sa Istoka ne iznenadi. Rješili smo da se Dedinje malo raseli, tj. da neki rukovodioci nađu stanovanja na drugim mjestima a članovi Politbiroa da spavaju negdje na drugim mjestima zajedno sa familijama, jer ako dođe do bombardovanja noću sve bi postradalo. Operativni deo generalštaba se opet premjestio van Beograda“. Tito, međutim, nigde ne ostavlja traga svojih razmišljanja o tome šta će se dogoditi sa narodom ako dođe do bombardovanja noću. O tome očigledno nije razmišljao. Po tome se razlikuje od prethodnika koji je delio sudbinu naroda. Ono po čemu su slični, J. B. Tito i kralj Petar, jeste činjenica da su oboje slabije baratali srpskim pisanim jezikom, prvi, jer se ne zna ko je i šta je, drugi jer je mladost i sazrevanje proveo u inostranstvu. I dok kralj Petar brine o tome koje novine i časopisi nisu dostavljeni a plaćeni su, Tito nezadovoljan nekim referatom piše 21. decembra 1950. godine: „Odmah sam naredio na licu mjesta, iako je već bio u štampi, da se izbace sva ona mjesta gde se sa izazivačkom oštrinom govori o napadu na nas“. Pod istim datumom, Tito piše o tome kako bi i on poput kralja Petra morao da ide sa vojskom van zemlje: „..U slučaju napada SSSR-a na nas, u slučaju da mi ne izdržimo dugi rat na našoj zemlji... Ja sam pitao drugove šta misle o tome da se mi povučemo i van naše zemlje sa jakom armijom i da se kasnije sa takvom i vratimo, jer ćemo samo na taj način spasiti socijalizam u našoj zemlji...“. On opet ne brine šta će se dogoditi sa narodom – važno je da se socijalizam spasi. On doduše brine zbog suše i promrzavanja useva ali je to očigledno zbog odbrambenih kapaciteta, straha od pobune i rata, a najvažnije: jer je on tada više vole da mu Amerikanci šalju oružje umesto žita. Ono, ima i Tito problema sa svojim ordonansima, ali ih on rešava posve drugačije od kralja Pere. Tako 9. januara 1951. godine piše: „Danas su mi saopćili da su konačno uhapšeni neki ljudi oko mene koji su se ispoljili kao informbirovci i neprijatelji glavni je moj ordonans iz doba rata i do ne davna Boško Čolić“.I kako je počeo da vodi dnevnik, tako ga naglo i prekida. Verovatno kako je opasnost od sovjetske intervencije splašnjavala, više nije imao motiva i vremena da se bavi pisanjem, kad su to već drugi radili za njega.----------------------------------------------------------------------------------- Nećemo izvoditi nikakve zaključke, osim nekoliko paralela navedenih u tekstu, preporuka je da se pročitaju oba spisa. Interesantno je da su oba dnevnika kratka, po par godina neredovnog pisanja i da su pisana pod komplikovanim istorijskim okolnostima, ali neuporedivim, i sa sasvim različitim motivima. Kralj Petar je vodio knjige troškova, a J. B. Tito je osećao da se mogu dogoditi krupne promene, da hoda po ivici i da treba da ostavi neki trag. U vreme pisanja dnevnika kralj Petar više nema praktičnu vlast dok je Tito na vrhuncu vlasti. Dok Tito piše o filmovima koje je gledao i ''špici'' (bilijar) koju igra sa drugovima, kralj Petar svodi troškove. U ratno vreme, Petar to isto radi: prebrojava se, dok se u ratnim godinama Titovim govori da su se često čuli ''zvukovi ljubavi'' iz njegovog šatora ili sobe, dok je ''diktirao'' Davorijanki (a drugovi ga upozoravali da budu malo tiši), dok za Peru nema takvih tragova. Doduše, i godine su u pitanju. Kralj Petar je imao 72 godine kada je pisao dnevnik J. B. Tito 59 godina (u ratu desetak godina manje). Ali, treba uzeti u obzir da je u to doba za Tita, ipak, vreme stalo. Ništa spektakularno u istorijskom smislu ali veoma vredno u psihološkim tragovima ''čitanja između redova'', da se makar malo upoznamo sa karakterima ljudi koji vodili ove dnevnike i o kojima se skoro sve zna.

Dnevnik kralja Petra I
(1. januar 1915. – 31. decembar 1916.)

     Kralj Petar I Karađorđević u februaru mesecu 1915. godine boravi u Vranjskoj banji i piše dnevnik. 21. februara daje svom ađutantu nalog da mu promeni neki novac. 23. februara, dan posle toga, beleži u dnevnik: „Paču neće da mi ustupi 10.000 zlatni novčanica za napoleone“. Za vreme rata, eto, u tadašnjoj Srbiji, ministar finansija neće da razmeni novac kralju Srbije nalazeći da to nije po zakonu i da šteti finansijama Srbije. Mada, ni kralj Petar nije ništa bolji po tom pitanju. Već na sledećoj strani svoga dnevnika on vrši inventar novina i časopisa koji nedostaju pri njegovoj kancelariji a plaćeni su. Jedan kralj broji novine koje je njegova kancelarija platila i nalazi da nisu poslate sve koje su plaćene. Reč je o 1915. godini i vremenu kada je Srbija u ratu!?
     Petar I Karađorđević u svom dnevniku (Narodna knjiga, Beograd, 1984.) govori o troškovima, o ljudima iz okruženja, o znamenitim građanima Srbije koji su u međuvremenu preminuli, o pomoći koju on pruža porodicama preminulih i ugroženih. Pri tom, on zapisuje kalkulacije troškova gradnje mauzoleja na Oplencu, kraljevske kuhinje, šišanja kod lokalnog berberina. 3. februara upisuje da su „obešeni Danilo Ilić, učitelj, Miško Jovanović, mladi trgovac i Veljko Čubrilović koji su osuđeni nasmrt zbog ubistva Franje Ferdinanda i njegove supruge Sofije“. Mada, veoma se retko u svom pisanju osvrće na istorijske i političke događaje. Tako mesec dana posle ovoga zapisuje da će se od toga dana „banjati svaki treći dan“, a istoga dana dodaje „Živela braća Rusi!“, posle vesti o nekoj pobedi ruske vojske.
     On dalje opisuje kako ''hvata'' svoje blagajnike i nabavljače u ''računu'' i kako uz put naređuje da se poprave putevi i ćuprije. Petar I Karađorđević je očigledno bio narodni kralj. 19. marta piše: „Zdravko kupio konopac u Vranji. Ovo će biti 40-ti put, ako ne i više, da sam rekao momku Zdravku, da kad hoće da uđe: ''Kuca pre na vrata'', ali on to čini mesec dana, pa polako odustaje od tog običaja, jer se to ne čini kod njega u Ivanjici. Pa hoće silom da na tome ostane. I da može ulaziti kad je njemu ćef, kao što je radio kad je bio kod ovaca! Jako je uobražen ''da sve zna'' što ume malo da čita i piše sa kravtlama“. 
      Dakle, jedan kralj piše o svome posilnom kao o čoveku, sa manama i nevaspitanom, ali: čoveku. U ovome treba tražiti uzroke pobede srpske vojske i države. Zamislite kako bi reagovao Franjo Josif ili Vilhelm, da im u odaje posilni ulazi bez kucanja i da se još pri tome ''pravi pametan''. Ali!!!, za tog istog Zdravka beleži posle dva meseca, u maju, sledeće: „Zdravko polazi put Ivanjice kod svoje kuće da privati ženu i dete; ostali su sami posle smrti očeve i maćije. 10 dana odsustvo, do 9. maja našeg“. Najzad, 18. jula piše: „Jutros Zdravko bezobrazno ušao kao u kafanu u mojoj sobi gde sam consultirao Dr. Simonovića bez da je prethodno kucao na vratima. I znao je da je tu Dr. jer sam ga pri ulazu sa Dr-om isterao da namešta sobu. Obezobrazio se što je već tri godine u službi; i uobrazio da se bez njega ne može. Rekao sam pukovniku da mi potraži mlada čoveka da se nauči, pa odmah Zdravka odjuriti“. Kasnije će slične probleme imati i sa dotičnim pukovnikom, upravnikom dvora.
     Petar I Karađorđević je manje pisao dnevnik a više vodio računovodstvenu knjigu. On jeste bio kralj ali je pre svega bio domaćin. Ali, blagi domaćin. Međutim onima koji su ga opsluživali bio je dosadan i cepidlaka. Dovoljno je, ipak, bilo samo da konstatuje neposlušnost i krađu, međutim niti jednog retka u njegovim spisima o eventualnim kaznama. Najdalje dokle on ode jeste: smena. 
     Dr. Dragoljub Živojinović je za ovu knjigu napisao predgovor od 50 strana. To je zaista nepotrebno. Da bi se shvatilo kakav je vladar bio Petar I Karađorđević dovoljno je navesti tek nekoliko karakterističnih izvoda iz njegovog dnevnika, i sve će biti jasno. Najbolje je pročitati sam dnevnik, ne nužno i predgovor.
     Petar I Karađorđević je vodio ratni dnevnik u kojem je najmanje reči o ratu. On se u svom pisanju uglavnom bavi, kako već rekosmo, izgradnjom crkve na Oplencu, problemima sa majstorima, dobavljačima i novcem. To je taj ''krvoločni'' kralj koji je ''kriv'' za svetski rat, kako ga je optuživala neprijateljska propaganda. Zar narod koji je imao takvog kralja, onom koji u svom ratnom dnevniku piše o tome „kada su sazrele prve jagode i lubenice, i kada su krave pomužene“, može biti narod razbojnika i divljaka, kakvim ga je prikazivala germanska propaganda?! 
      On redovno unosi u dnevnik koliko je novaca dao udovicama, ranjenicima, sirotinji, za lečenje, za sahrane. Ali iz same forme i koncepcije dnevnika može se zaključiti da on to ne čini da bi se pohvalio već isključivo da bi mu se kasnije ''račun složio'', jer želeo do u paru da zna gde je novac otišao. Evo šta u svoj dnevnik beleži taj ''velikosrpski imperijalista'', isti kralj čiju vojsku danas mnogi nazivaju osvajačkom, zlikovačkom i okupatorskom, u Prištini 17. novembra 1915. godine: „Dado za kujnu 200, za razno: guska 13, bokal vina 18, šećer 10: 41“. Srpski kralj u Prištini, kada se čitav narod i vojska povlače, kada je okolo haos i beznađe, kupuje namernice za ručak i plaća ih. A mogao je narediti da se otme.
     Najzad Petar I Karađorđević se u dnevniku ponekad dotiče i istorijskih događaja vezanih za to vreme, ljudi koji su bili u centru tih događanja, međunarodne situacije i golgotu, loših postupaka političara, oficira i vojnika. Da se ništa nije promenilo u Srbiji, na bolje, u poslednjih sto godina kada je politika u pitanju, govore sledeće reči napisane u dnevnik kraljevskom rukom: „Sadašnji načelnik pošta i telegrafa Mijalković ne valja ništa. Menjao je partije i mesta kad je koja došla na vlast, kod njega je svagda neurednost. Ali je dobar prijatelj Sretena Kojića i time je sve rečeno“. (24. januar 1915.)
     U zapisima 13. i 16. februara 1915. godine, kralj Petar nehotice vrlo kratko objašnjava čitav problem u istorijskom kontekstu koji Srbija i Srbi imaju sa Albancima kroz vekove antagonizma. Uvek inspirisani i pomagani od strane sile koja je u tom trenutku srpski neprijatelj - oni napadaju Srbe za tuđ groš, pljačke radi svoje, i svojim glavama plaćajući. I uvek su tu neki stranci, plaćenici, koji se kasnije predstavljaju nevinim albanskim žrtvama. „Arbanasi upadoše ponovo u Srbiju. Opet austro-bugarski marifetluk. Ali to ne mari kad jim to jedino zadovoljstvo čini. A platiće skupo“. (13. februar 1915.). 
     Međutim, kako vidimo, kralj Petar, tada već o godinama, nije mnogo brinuo o političkom jeziku i korektnosti. Kratko jasno: ''platiće skupo!''. I dok god Albanci znaju da će platiti skupo sa njima se moglo živeti, samo su tada bili mirni. Čim spoznaju da će proći jeftino, eto noža u leđa kad je najteže. „Naša je vojska sinoć ušla u Vranjište. Arnauti su užasno prošli. Skoro jim neće pasti na pamet da ponovo napadnu Srbiju! Njihov vođa Hasan beg koji je rukovodio ovim upadom, jedva se spasao na konju preko Drima. S njima je bilo mnogo konjanika za koje meštani vele da su bili stranci. Većina ih se podavila skačući s konjima u Drim. Jutros u zoru počela je borba oko Đarisanija“. (16. februar 1915.)
     20. maja 1915. godine beleži: „Bezobrazno pismo Stojana Rajića – neke protekcije“. Petar I Karađorđević je protekciju smatrao bezobrazlukom.  On opisuje i prve vazdušne bitke u srpskoj istoriji, pa tako 9. aprila beleži: „Aeroplani augarski leteli nad Kragujevcem, bacili po tri bombe jedna pala u blizini stana nasljednikova, ali nikakvu štetu ni povredu nije učinila, ali drugi bilo je mrtvih i ranjenih, javljeno Beogradskom aeroplanu jedan Francuz odmah se krenuo u poteri, stigao ga blizu Smedereva, oborio ga pao je sa visine 3500 metara, na austro-ugarskoj strani, sav u komade i dim se video“.
     Zaista, treba reći, za jedan ratni dnevnik jednog kralja, previše je cepidlačenja i detaljisanja nevažnim stvarima u vreme kada se stvarala istorija. Pogotovo bavljenje potčinjenima, sukoba sa njima (posilni, ađutanti, lekari, vozači, generali) te se na osnovu toga može zaključiti da je Petar I Karađorđević bio težak čovek, džangrizavi starac koji je počeo da senili i da zakera za svaku sitnicu – i možda je to donekle istina. Ali istina samo u slučaju narodnog i narodskog kralja! Lako je diktatorima sa osobljem i sa narodom. Josip Broz Tito, recimo, nikada nije ima problema sa osobljem i narodom kakve je imao Petar I Karađorđević i ako je Tito poslednju deceniju života proživeo kao senilni starac koji je „mogao samo da pljeska žene po dupetu“. Ni Franja Josif, koji je bio još senilniji u to vreme kada Petar I Karađorđević piše dnevnik. 
      U smislu pravila i protokola izgleda groteskno da se jedan kralj žali što posilni neće da kuca, ili što upravnik dvora ne podnosi izveštaje kako on to traži, ili što je nekog slugu lično kralj batinama morao da budi i diže iz kreveta (više simbolično, nego stvarno). Najzad, već smo kazali, i kada loše piše o ljudima, a ima i takvih redova, on to čini kako je i napisao: ''o ljudima!'', a ne o nekoj nižoj vrsti. Uzroke, između ostalog, za njegovo ponašanje i cepidlačenje, treba tražiti u tome da je on odrastao i školovao se na zapadu, prihvatajući njihove navike kada je u pitanju rad, red i disciplina. On je na vojnim školama i potonjem služenju u francuskoj vojsci navikao na preciznost, tačnost, vrednoću, ispunjavanje obaveza, poštovanje nadređenih. A pošto je bio demokrata i narodni čovek on je pokušavao ''na lepo'' što su naši ljudi zloupotrebljavali, kako i danas zloupotrebljavaju. Kako se ljutiti na kralja koji 12. decembra 1915. godine napiše u svoj dnevnik: „Živeli naši seljaci!“.
     I, više nego simbolično, poslednji upis u dnevnik je 31. decembra 1916. godine: „Sinoć su doveli u Solun pukovnika Dimitrijevića (Apisa) koga su uhapsili i koji je pod optužbom ''veleizdaje''. Sutra ću saznati celu tu aferu. Vele da imaju jednu hrpu dokaza“. Ako ništa drugo, u ovom poslednjem mnogo mogu da nauče danas oni koji nas mrcvare svojom vladavinom: stari kralj, u ratno vreme, kada važe ratni zakoni i kada je lasno osuditi veli: ''POD OPTUŽBOM'', a ne: KRIV JE!!!

DNEVNIK JOSIPA BROZA TITA
 (novembar 1950. – februar 1951.)

     J.B. Tito je vodio dnevnik od novembra 1950. do februara 1951. godine (priredio Pero Simić, Novosti, 2009.). Veoma kratko, vidi se. 1950. godina je godina suše i gladi u Jugoslaviji koja se našla u nezavidnom položaju zbog sukoba sa Staljinom i pod realnom pretnjom sovjetske intervencije. Prvo što ćemo primetiti kada je Titov dnevnik u pitanju, i po čemu se razlikuje od dnevnika prethodnika, jeste da se J. B. Tito nije mnogo ''zamarao'' troškovima: ni ličnim, ni državnim. Doduše, pominje na jednom mestu nešto slično ali u potpuno drugom kontekstu: „6. novembar 1950., Nedelja je i pošli smo u lov na fazane i zečeve. Bilo nas je 12 lovaca a plan je bio da otstrelimo 300 fazana, a palo je svega 42, od toga sam ja ubio 14 fazana i 8 zečeva. Riješili smo da svaki od nas može kupiti po 2 fazana po 120 dinara a ostalo da ide u državne restorane“.
     I J. B. Tito, poput kralja Petra, ima ''problema'' sa srpskim seljacima. 12. novembra 1950. godine (šest dana posle lova) piše: „Pošao sam kod Iloka u vinograd da bi se barem malo odmorio na svežem vazduhu, ali sam došao kući nezadovoljan zbog jednog malog incidenta na putu sa jednim bijednim seljakom koji je prostački opsovao zbog tog što sam pucao na vrane“. Možemo samo zamisliti kako je prošao ''bijedni seljak'' kada je Tito zamakao a stvar u ruke preuzela UDBA.
     J. B. Tito se u dnevniku uglavnom osvrće na situaciju vezanu oko sukoba sa SSSR-om, okretanju prema zapadu u vezi hrane i naoružanja, i o tzv. ''unutrašnjim problemima''. I to je sve, manje više, poznato. O tome kakav je bio mentalni sklop J. B. Tita, treba se čitati ''između redova''. Povodom 41 rođendana druga Marka (Ranković) Tito beleži u svoj dnevnik: „Brzo ide vrijeme i moji mlađi drugovi sve više kao da dostižu mene“. Tito, dakle, iskreno veruje da je za njega vreme stalo, da će večno živeti, da on stoji u mestu kada je protok vremena u pitanju a ''drugovi'' ga u tom zaustavljenom vremenu sustižu sa godinama.
     U dnevniku ima i ''praktičnih'' momenata, pa tako 4. decembra 1950. on kaže: „Tražio sam da se hitno preduzmu izvjesne mere zbog opasnosti da nas neko sa Istoka ne iznenadi. Rješili smo da se Dedinje malo raseli, tj. da neki rukovodioci nađu stanovanja na drugim mjestima a članovi Politbiroa da spavaju negdje na drugim mjestima zajedno sa familijama, jer ako dođe do bombardovanja noću sve bi postradalo. Operativni deo generalštaba se opet premjestio van Beograda“. 
      Tito, međutim, nigde ne ostavlja traga svojih razmišljanja o tome šta će se dogoditi sa narodom ako dođe do bombardovanja noću. O tome očigledno nije razmišljao. Po tome se razlikuje od prethodnika koji je delio sudbinu naroda. Ono po čemu su slični, J. B. Tito i kralj Petar, jeste činjenica da su oboje slabije baratali srpskim pisanim jezikom, prvi, jer se ne zna ko je i šta je, drugi jer je mladost i sazrevanje proveo u inostranstvu.
     I dok kralj Petar brine o tome koje novine i časopisi nisu dostavljeni a plaćeni su, Tito nezadovoljan nekim referatom piše 21. decembra 1950. godine: „Odmah sam naredio na licu mjesta, iako je već bio u štampi, da se izbace sva ona mjesta gde se sa izazivačkom oštrinom govori o napadu na nas“. Pod istim datumom, Tito piše o tome kako bi i on poput kralja Petra morao da ide sa vojskom van zemlje: „..U slučaju napada SSSR-a na nas, u slučaju da mi ne izdržimo dugi rat na našoj zemlji... Ja sam pitao drugove šta misle o tome da se mi povučemo i van naše zemlje sa jakom armijom i da se kasnije sa takvom i vratimo, jer ćemo samo na taj način spasiti socijalizam u našoj zemlji...“. On opet ne brine šta će se dogoditi sa narodom – važno je da se socijalizam spasi. On doduše brine zbog suše i promrzavanja useva ali je to očigledno zbog odbrambenih kapaciteta, straha od pobune i rata, a najvažnije: jer je on tada više vole da mu Amerikanci šalju oružje umesto žita.
      Ono, ima i Tito problema sa svojim ordonansima, ali ih on rešava posve drugačije od kralja Pere. Tako 9. januara 1951. godine piše: „Danas su mi saopćili da su konačno uhapšeni neki ljudi oko mene koji su se ispoljili kao informbirovci  i neprijatelji glavni je moj ordonans iz doba rata i do ne davna Boško Čolić“.
I kako je počeo da vodi dnevnik, tako ga naglo i prekida. Verovatno kako je opasnost od sovjetske intervencije splašnjavala, više nije imao motiva i vremena da se bavi pisanjem, kad su to već drugi radili za njega.
-----------------------------------------------------------------------------------
     Nećemo izvoditi nikakve zaključke, osim nekoliko paralela navedenih u tekstu, preporuka je da se pročitaju oba spisa. Interesantno je da su oba dnevnika kratka, po par godina neredovnog pisanja i da su pisana pod komplikovanim istorijskim okolnostima, ali neuporedivim, i sa sasvim različitim motivima. Kralj Petar je vodio knjige troškova, a J. B. Tito je osećao da se mogu dogoditi krupne promene, da hoda po ivici i da treba da ostavi neki trag. U vreme pisanja dnevnika kralj Petar više nema praktičnu vlast dok je Tito na vrhuncu vlasti. Dok Tito piše o filmovima koje je gledao i ''špici'' (bilijar) koju igra sa drugovima, kralj Petar svodi troškove. U ratno vreme, Petar to isto radi: prebrojava se, dok se u ratnim godinama Titovim govori da su se često čuli ''zvukovi ljubavi'' iz njegovog šatora ili sobe, dok je ''diktirao'' Davorijanki (a drugovi ga upozoravali da budu malo tiši), dok za Peru nema takvih tragova. Doduše, i godine su u pitanju. Kralj Petar je imao 72 godine kada je pisao dnevnik J. B. Tito 59 godina (u ratu desetak godina manje). Ali, treba uzeti u obzir da je u to doba za Tita, ipak, vreme stalo.
      Ništa spektakularno u istorijskom smislu ali veoma vredno u psihološkim tragovima ''čitanja između redova'', da se makar malo upoznamo sa karakterima ljudi koji vodili ove dnevnike i o kojima se skoro sve zna.



KRALj PETAR I KARADjORDjEVIC I J.B. TITO - DNEVNICI  

KRALj PETAR I KARAĐORĐEVIĆ I J.B. TITO - DNEVNICI  stara knjiga polovna knjiga antikvarna knjiga

KRALj PETAR I KARAĐORĐEVIĆ I J.B. TITO - DNEVNICI  

Alan Edgar Po Avanture Gordona Pima KADOK Avanture Gordona Pima (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je pripovetka Edgara Alana Poa o bizarnim doživljajima Gordona Pima objavljena 1838. godine. Iako sebe vidi kao nepopravljivog realistu, Po se u sijaset slučaja pokazao kao majstor fikcije. Tako je i sa romanom Avanture Artura Gordona Pima. Ovaj roman je na srpski prevela Isidora Sekulić. U želji za pustolovinama beži od kuće i ukrcava se kao slepi putnik na brod „Grampus“. Na putovanju će doživeti zatočenje u utrobi broda, pobunu mornara, borbu sa odmetnicima, buru, glad i žeđ na brodu koji polagano tone, kanibalizam, put na Južni pol. Pripovetka ima prolog i epilog koji daju pseudo-dokumentarni okvir pripovedanju.U dogovoru sa svojim prijateljem Avgustom, Gordon Pim beži od kuće i ukrcava se tajno na brod Avgustovog oca kapetana Bertranda. Dok se Pim krije u potpalublju, na brodu dolazi do pobune posade, ubistva većeg dela mornara, dok jednu manju grupu pobunjenici ostavljaju usred mora u čamcu sa kapetanom. Za sve to vreme Pim je zarobljen u utrobi broda bez vode, hrane i svetla. Na brodu dolazi do preokreta i do obračuna između pobunjenika. Jedan od pobunjenika Piters u obračunu sa ostatkom posade oslanja se na Avgusta i Pima. Ova trojka uspeva da nadvlada pobunjenike. Međutim, bura gotovo da uništava brod na kome ostaju njih trojica i još jedan pobunjenik Parker. Danima bez hrane i vode lutaju na brodu koji polako tone. Izvlače slamčicu ko će biti žrtvovan. Piters ubija Parkera koji služi kao hrana 4 dana. Spas im donosi brod „Jovanka Gaj“ koji plovi prema Južnom polu. Zaustavljaju se na ostrvu Tsalali, na kome urođenici pobiju celu posadu. U životu ostaju samo Piters i Pim. Oni uspevaju da pobegnu sa ostrva i u čamcu kreću prema Južnom polu. Pim je u halucinaciji i nesvesti verovatno umro. U epilogu pisac obaveštava publiku da će knjigu o Gordonu Pimu završiti urednik Pimovih hartija.Četrdeset šest godina nakon prvog izdanja „Avantura Artura Gordona Pima“, engleski brod „Minjonet“ doživeo je brodolom u vodama južnog Atlantika. Dva meseca kasnije, parobrod „Montezuma“ naišao je na čamac sa tri preostala člana posade - kapetanom Tomom Dadlijem i dvojicom mornara, koji su, po sopstvenom priznanju, preživeli samo zahvaljujući kanibalizmu. Ime njihovog nesrećnog druga, čijim ostacima su se hranili 35 dana, bilo je Ričard Parker, kao i u Poovom romanu. (Izvor: Vikipedija)

Avanture Gordona Pima

Alan Edgar Po 
Avanture Gordona Pima 
KADOK 
Avanture Gordona Pima (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je pripovetka Edgara Alana Poa o bizarnim doživljajima Gordona Pima objavljena 1838. godine. Iako sebe vidi kao nepopravljivog realistu, Po se u sijaset slučaja pokazao kao majstor fikcije. Tako je i sa romanom Avanture Artura Gordona Pima. Ovaj roman je na srpski prevela Isidora Sekulić. U želji za pustolovinama beži od kuće i ukrcava se kao slepi putnik na brod „Grampus“. Na putovanju će doživeti zatočenje u utrobi broda, pobunu mornara, borbu sa odmetnicima, buru, glad i žeđ na brodu koji polagano tone, kanibalizam, put na Južni pol. Pripovetka ima prolog i epilog koji daju pseudo-dokumentarni okvir pripovedanju.
U dogovoru sa svojim prijateljem Avgustom, Gordon Pim beži od kuće i ukrcava se tajno na brod Avgustovog oca kapetana Bertranda. Dok se Pim krije u potpalublju, na brodu dolazi do pobune posade, ubistva većeg dela mornara, dok jednu manju grupu pobunjenici ostavljaju usred mora u čamcu sa kapetanom. Za sve to vreme Pim je zarobljen u utrobi broda bez vode, hrane i svetla. Na brodu dolazi do preokreta i do obračuna između pobunjenika. Jedan od pobunjenika Piters u obračunu sa ostatkom posade oslanja se na Avgusta i Pima. Ova trojka uspeva da nadvlada pobunjenike. Međutim, bura gotovo da uništava brod na kome ostaju njih trojica i još jedan pobunjenik Parker. Danima bez hrane i vode lutaju na brodu koji polako tone. Izvlače slamčicu ko će biti žrtvovan. Piters ubija Parkera koji služi kao hrana 4 dana. Spas im donosi brod „Jovanka Gaj“ koji plovi prema Južnom polu. Zaustavljaju se na ostrvu Tsalali, na kome urođenici pobiju celu posadu. U životu ostaju samo Piters i Pim. Oni uspevaju da pobegnu sa ostrva i u čamcu kreću prema Južnom polu. Pim je u halucinaciji i nesvesti verovatno umro. U epilogu pisac obaveštava publiku da će knjigu o Gordonu Pimu završiti urednik Pimovih hartija.
Četrdeset šest godina nakon prvog izdanja „Avantura Artura Gordona Pima“, engleski brod „Minjonet“ doživeo je brodolom u vodama južnog Atlantika. Dva meseca kasnije, parobrod „Montezuma“ naišao je na čamac sa tri preostala člana posade - kapetanom Tomom Dadlijem i dvojicom mornara, koji su, po sopstvenom priznanju, preživeli samo zahvaljujući kanibalizmu. Ime njihovog nesrećnog druga, čijim ostacima su se hranili 35 dana, bilo je Ričard Parker, kao i u Poovom romanu. 
(Izvor: Vikipedija)


Alan Edgar Po Avanture Gordona Pima KADOK Knjiga za decu i omladinu polovna knjiga čitanje

Istorija naroda Jugoslavije knjiga 1Podnaslov : Knjiga prva - do početka XVI veka ; karteAutor : Grupa autora

Istorija naroda Jugoslavije Knjiga 1

Istorija naroda Jugoslavije knjiga 1
Podnaslov : Knjiga prva - do početka XVI veka ; 
karte
Autor : Grupa autora


Milo Gligorijević Rat i mir Vladimira Dedijera﻿Vladimir Dedijer, istoričar, novinar i politički radnik, je rođen u Beogradu. Upisuje Pravni fakultet, ali ga napušta usled nemaštine. Zapošljava se u “Politici”, gde radi kao dopisnik iz nekoliko zemalja. Na početku Drugog svetskog rata odlazi u partizane. Učestvovao je u borbama u kojima je ranjavan, a u bici na Sutjesci je poginula njegova supruga Olga Dedijer. Po završenom ratu predaje istoriju na Filozofskom fakultetu i postaje urednik “Borbe”. Zbog podrške Milovanu Đilasu je osuđen na jednogodišnju zatvorsku kaznu. Napušta sve političke i društvene funkcije i seli se u SAD 1955. godine. Predavao je na nekoliko univerziteta (Harvard, Jejl, Prinston, Sorbona…), i u isto vreme bio član Raselovog suda. Napisao je mnoštvo istorijskih studija i radova, među kojima se ističu: “Dnevnik 1941-1945”, “Istorija Jugoslavije”, “Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”, “Jasenovac i Vatikan”… Njegova knjiga “Sarajevo 1914” se i danas u svetskim razmerama smatra za najbolju istorijsku studiju napisanu o sarajevskom atentatu.Milovan Milo Gligorijević (24. januar 1942 — 23. jun 2017) bio je srpski novinar, književnik, publicista i izdavač.Rođen je u selu Radanovci kod Kosjerića, odakle se kao devetogodišnjak preselio u Valjevo.Bio je najmlađi maturant u istoriji Valjevske gimnazije. Diplomirao je na grupi za jugoslovensku i svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.Od 1964. godine je bio novinar dnevnog lista "Borba". Godine 1976. je izabran za glavnog i odgovornog urednika lista "Mladost", ali je smenjen na zahtev političkih struktura posle samo nekoliko meseci. Od 1977. je novinar "NIN"-a u kome je bio urednik kulturne rubrike, glavni i odgovorni urednik i potom predsednik Upravnog odbora. Godine 1999. napušta novinarstvo i počinje da se bavi izdavaštvom.Preminuo je 23. juna 2017. u Beogradu.

Rat i mir Vladimira Dedijera

Milo Gligorijević 
Rat i mir Vladimira Dedijera
﻿Vladimir Dedijer, istoričar, novinar i politički radnik, je rođen u Beogradu. Upisuje Pravni fakultet, ali ga napušta usled nemaštine. Zapošljava se u “Politici”, gde radi kao dopisnik iz nekoliko zemalja. Na početku Drugog svetskog rata odlazi u partizane. Učestvovao je u borbama u kojima je ranjavan, a u bici na Sutjesci je poginula njegova supruga Olga Dedijer. Po završenom ratu predaje istoriju na Filozofskom fakultetu i postaje urednik “Borbe”. Zbog podrške Milovanu Đilasu je osuđen na jednogodišnju zatvorsku kaznu. Napušta sve političke i društvene funkcije i seli se u SAD 1955. godine. Predavao je na nekoliko univerziteta (Harvard, Jejl, Prinston, Sorbona…), i u isto vreme bio član Raselovog suda. Napisao je mnoštvo istorijskih studija i radova, među kojima se ističu: “Dnevnik 1941-1945”, “Istorija Jugoslavije”, “Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita”, “Jasenovac i Vatikan”… Njegova knjiga “Sarajevo 1914” se i danas u svetskim razmerama smatra za najbolju istorijsku studiju napisanu o sarajevskom atentatu.
Milovan Milo Gligorijević (24. januar 1942 — 23. jun 2017) bio je srpski novinar, književnik, publicista i izdavač.
Rođen je u selu Radanovci kod Kosjerića, odakle se kao devetogodišnjak preselio u Valjevo.
Bio je najmlađi maturant u istoriji Valjevske gimnazije. Diplomirao je na grupi za jugoslovensku i svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu.
Od 1964. godine je bio novinar dnevnog lista "Borba". Godine 1976. je izabran za glavnog i odgovornog urednika lista "Mladost", ali je smenjen na zahtev političkih struktura posle samo nekoliko meseci. Od 1977. je novinar "NIN"-a u kome je bio urednik kulturne rubrike, glavni i odgovorni urednik i potom predsednik Upravnog odbora. Godine 1999. napušta novinarstvo i počinje da se bavi izdavaštvom.
Preminuo je 23. juna 2017. u Beogradu.


Milo Gligorijević Rat i mir Vladimira Dedijera istorija biografije stare knjige polovne knjige

Izdavač: BIGZ, JUGOSLAVIJAPUBLIK i SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BeogradVLADA ALEKSANDRA OBRENOVIĆA (1889-1897)U pitanju je prva knjiga!*Vlada Aleksandra Obrenovića je trotomna dvodelna istoriografsko-ustavnopravna studija Slobodana Jovanovića iz 1929. godine, odnosno 1931. godine, objavljena u izdanju Izdavačke knjižare Geca Kon a.d. iz Knez Mihailove ulice br. 12 u Beogradu. Knjiga analizira period vladavine kralja Aleksandra Obrenovića.*Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.

Vlada Aleksandra Obrenovica (1889-1897)

Izdavač: BIGZ, JUGOSLAVIJAPUBLIK i SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA Beograd
VLADA ALEKSANDRA OBRENOVIĆA (1889-1897)
U pitanju je prva knjiga!
*
Vlada Aleksandra Obrenovića je trotomna dvodelna istoriografsko-ustavnopravna studija Slobodana Jovanovića iz 1929. godine, odnosno 1931. godine, objavljena u izdanju Izdavačke knjižare Geca Kon a.d. iz Knez Mihailove ulice br. 12 u Beogradu. Knjiga analizira period vladavine kralja Aleksandra Obrenovića.
*
Slobodan Jovanović (Novi Sad, Austrougarska, 21. novembar/3. decembar 1869 — London, Ujedinjeno Kraljevstvo, 12. decembar 1958) bio je srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (27. mart 1941 — 11. januar 1942), predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije (11. januar 1942 — 26. jun 1943) u Londonu, profesor Beogradskog univerziteta (1897—1940), predsednik Srpske kraljevske akademije, rektor Beogradskog univerziteta, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom oba balkanska rata 1912. i 1913. godine bio je šef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske. U ratnom presbirou je radio i od početka Prvog svetskog rata do 1917. kada mu je dodeljen rad u Ministarstvu inostranih dela. Ekspert na Konferenciji mira u Parizu 1919, teoretičar koji je između 1932. i 1936. objavio sabrana dela u sedamnaest tomova, predsednik Srpskog kulturnog kluba (1937—1941). Posle Drugog svetskog rata, Jovanovićeve knjige nisu štampane u Jugoslaviji do 1990. godine. Preminuo je u Londonu, u devedesetoj godini, kao apatrid. Jovanović je zvanično rehabilitovan 2007. godine.


Aleksandra Obrenović Slobodan Jovanović Kralj Milan Politička istorija , Srbija, unutrašnja politika , Obrenovići Majski prevrat Draga Mašin

Vlada Aleksandra Obrenovića (1889-1897)

Oštećene knjige, Tri romana za 300 dinaraMir-Jam Milica Jakovljević To je bilo jedne noći na Jadranu: Krinku i Lolu, dve rodene sestre, život nije mazio. Ali to im nije smetalo da izrastu u lepo vaspitane, pametne i odgovorne devojke, ponos svojih roditelja. Za nagradu, otac ih je poslao na more. I tu pocinju dve ljubavne price, podjednako interesantne, sa neocekivanim zapletima i krajem...Mir-Jam je majstorski, kroz ovaj roman, vodila dve paralelne radnje, pokazavši još jednom da je neprevazidena ženska spisateljica na ovim prostorima izmedu dva rata. U slovenačkim gorama : Osim ljubavnog zapleta, roman krase neverovatno lepi opisi Slovenije i dijalozi koji svojom sažetošću daju nov kvalitet njenom pisanju.Nepobedivo srce: Miomira i Ninoslav naizgled su nespojive ličnosti - ona je lepa i razmažena bogatašica, on siromašni student iz unutrašnjosti. Ali ljubav ne bira ni vreme ni mesto. Ona jednostavno plane da bi nam život obasjla svetlošću. Milica Jakovljević (Jagodina, 22. april 1887 — Beograd, 22. decembar 1952), poznata pod pseudonimom Mir-Jam, bila je srpska novinarka i književnica. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima”, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama”. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Jedna je od samo tri žene, među sto najznačajnijih srpskih novinara, uvrštene u monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791–1991).

Tri romana Mir-Jam

Oštećene knjige, Tri romana za 300 dinara
Mir-Jam 
Milica Jakovljević 
To je bilo jedne noći na Jadranu: Krinku i Lolu, dve rodene sestre, život nije mazio. Ali to im nije smetalo da izrastu u lepo vaspitane, pametne i odgovorne devojke, ponos svojih roditelja. Za nagradu, otac ih je poslao na more. I tu pocinju dve ljubavne price, podjednako interesantne, sa neocekivanim zapletima i krajem...Mir-Jam je majstorski, kroz ovaj roman, vodila dve paralelne radnje, pokazavši još jednom da je neprevazidena ženska spisateljica na ovim prostorima izmedu dva rata.
 U slovenačkim gorama : Osim ljubavnog zapleta, roman krase neverovatno lepi opisi Slovenije i dijalozi koji svojom sažetošću daju nov kvalitet njenom pisanju.
Nepobedivo srce: Miomira i Ninoslav naizgled su nespojive ličnosti - ona je lepa i razmažena bogatašica, on siromašni student iz unutrašnjosti. Ali ljubav ne bira ni vreme ni mesto. Ona jednostavno plane da bi nam život obasjla svetlošću. 

Milica Jakovljević (Jagodina, 22. april 1887 — Beograd, 22. decembar 1952), poznata pod pseudonimom Mir-Jam, bila je srpska novinarka i književnica. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima”, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama”. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Jedna je od samo tri žene, među sto najznačajnijih srpskih novinara, uvrštene u monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791–1991).



Mir-Jam Milica Jakovljević To je bilo jedne noći na Jadranu U slovenačkim gorama Nepobedivo srce stara knjiga polovna knjiga

Max Wade - Matthews &amp; Wendy ThompsonMuzika - ilustrovana enciklopedija muzičkih instrumenata i velikih kompozitora(JRJ, Zemun, 2006, tvrd povez, 512 str., ilustrovano)Kapitalno enciklopedijsko ostvarenje prevedeno na više desetina svetskih jezika.Sadržaj: Istorija nastanka – stvaranja muzike i orkestara, Enciklopedija muzičkih instrumenata; Kompozicija kroz vekove; Život i dela velikih kompozitora i Rečnik.

Muzika - ilustrovana enciklopedija

Max Wade - Matthews & Wendy Thompson
Muzika - ilustrovana enciklopedija muzičkih instrumenata i velikih kompozitora
(JRJ, Zemun, 2006, tvrd povez, 512 str., ilustrovano)
Kapitalno enciklopedijsko ostvarenje prevedeno na više desetina svetskih jezika.
Sadržaj: Istorija nastanka – stvaranja muzike i orkestara, Enciklopedija muzičkih instrumenata; Kompozicija kroz vekove; Život i dela velikih kompozitora i Rečnik.


Max Wade - Matthews & Wendy Thompson
Muzika - ilustrovana enciklopedija muzičkih instrumenata i velikih kompozitora Muzika instrumenti kompozitori

Srpsko pitanjeDobrica Ćosić"Srpsko pitanje" je priredio Trivo Indić, i u ovoj knjizi nalaze se tekstovi koje je Ćosić govorio tokom javnih istupanja, kao i njegova razmišljanja, sve tematski vezano za srpsko pitanje, onako kako ga doživljava pisac.&nbsp;Dobrosav Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je jugoslovenski i srpski političar, književnik i akademik.KOSOVO - OTVARANJE KRIZERAZISTORIJA SRPSKOG NARODASRBI I SLOVENCIRASPAD JUGOSLAVIJESRPSKO PITANJE I GRAĐANSKI RAT U HRVATSKOJSRPSKO PITANJE I GRAĐANSKI RAT U BOSNI I HERCEGOVININA DUŽNOSTI PREDSEDNIKA SRJNASTVAK BORBE ZA NACIONALNI OPSTANAK I DEMOKRATSKI PREOBRAŽAJKOSOVSKO PITANJE I AGRESIJA NATO PAKTAO SRPSKOM PITANJU PONOVO

Srpsko pitanje I-II

Srpsko pitanje
Dobrica Ćosić
"Srpsko pitanje" je priredio Trivo Indić, i u ovoj knjizi nalaze se tekstovi koje je Ćosić govorio tokom javnih istupanja, kao i njegova razmišljanja, sve tematski vezano za srpsko pitanje, onako kako ga doživljava pisac. 
Dobrosav Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je jugoslovenski i srpski političar, književnik i akademik.
KOSOVO - OTVARANJE KRIZE
RAZISTORIJA SRPSKOG NARODA
SRBI I SLOVENCI
RASPAD JUGOSLAVIJE
SRPSKO PITANJE I GRAĐANSKI RAT U HRVATSKOJ
SRPSKO PITANJE I GRAĐANSKI RAT U BOSNI I HERCEGOVINI
NA DUŽNOSTI PREDSEDNIKA SRJ
NASTVAK BORBE ZA NACIONALNI OPSTANAK I DEMOKRATSKI PREOBRAŽAJ
KOSOVSKO PITANJE I AGRESIJA NATO PAKTA
O SRPSKOM PITANJU PONOVO


"Srpsko pitanje" je priredio Trivo Indić, i u ovoj knjizi nalaze se tekstovi koje je Ćosić govorio tokom javnih istupanja, kao i njegova razmišljanja,

KRALj PETAR I KARAĐORĐEVIĆ I J.B. TITO - DNEVNICI

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja