<a href="https://staraknjiga.com/knjiga/64cb8286f22ca0f1b7fce5e8" rel="noopener noreferrer" target="_blank">Dnevnik kralja Petra I</a><a href="https://staraknjiga.com/knjiga/64cb8286f22ca0f1b7fce5e8" rel="noopener noreferrer" target="_blank">(1. januar 1915. – 31. decembar 1916.)</a> Kralj Petar I Karađorđević u februaru mesecu 1915. godine boravi u Vranjskoj banji i piše dnevnik. 21. februara daje svom ađutantu nalog da mu promeni neki novac. 23. februara, dan posle toga, beleži u dnevnik: „Paču neće da mi ustupi 10.000 zlatni novčanica za napoleone“. Za vreme rata, eto, u tadašnjoj Srbiji, ministar finansija neće da razmeni novac kralju Srbije nalazeći da to nije po zakonu i da šteti finansijama Srbije. Mada, ni kralj Petar nije ništa bolji po tom pitanju. Već na sledećoj strani svoga dnevnika on vrši inventar novina i časopisa koji nedostaju pri njegovoj kancelariji a plaćeni su. Jedan kralj broji novine koje je njegova kancelarija platila i nalazi da nisu poslate sve koje su plaćene. Reč je o 1915. godini i vremenu kada je Srbija u ratu!? Petar I Karađorđević u svom dnevniku (Narodna knjiga, Beograd, 1984.) govori o troškovima, o ljudima iz okruženja, o znamenitim građanima Srbije koji su u međuvremenu preminuli, o pomoći koju on pruža porodicama preminulih i ugroženih. Pri tom, on zapisuje kalkulacije troškova gradnje mauzoleja na Oplencu, kraljevske kuhinje, šišanja kod lokalnog berberina. 3. februara upisuje da su „obešeni Danilo Ilić, učitelj, Miško Jovanović, mladi trgovac i Veljko Čubrilović koji su osuđeni nasmrt zbog ubistva Franje Ferdinanda i njegove supruge Sofije“. Mada, veoma se retko u svom pisanju osvrće na istorijske i političke događaje. Tako mesec dana posle ovoga zapisuje da će se od toga dana „banjati svaki treći dan“, a istoga dana dodaje „Živela braća Rusi!“, posle vesti o nekoj pobedi ruske vojske. On dalje opisuje kako ''hvata'' svoje blagajnike i nabavljače u ''računu'' i kako uz put naređuje da se poprave putevi i ćuprije. Petar I Karađorđević je očigledno bio narodni kralj. 19. marta piše: „Zdravko kupio konopac u Vranji. Ovo će biti 40-ti put, ako ne i više, da sam rekao momku Zdravku, da kad hoće da uđe: ''Kuca pre na vrata'', ali on to čini mesec dana, pa polako odustaje od tog običaja, jer se to ne čini kod njega u Ivanjici. Pa hoće silom da na tome ostane. I da može ulaziti kad je njemu ćef, kao što je radio kad je bio kod ovaca! Jako je uobražen ''da sve zna'' što ume malo da čita i piše sa kravtlama“. Dakle, jedan kralj piše o svome posilnom kao o čoveku, sa manama i nevaspitanom, ali: čoveku. U ovome treba tražiti uzroke pobede srpske vojske i države. Zamislite kako bi reagovao Franjo Josif ili Vilhelm, da im u odaje posilni ulazi bez kucanja i da se još pri tome ''pravi pametan''. Ali!!!, za tog istog Zdravka beleži posle dva meseca, u maju, sledeće: „Zdravko polazi put Ivanjice kod svoje kuće da privati ženu i dete; ostali su sami posle smrti očeve i maćije. 10 dana odsustvo, do 9. maja našeg“. Najzad, 18. jula piše: „Jutros Zdravko bezobrazno ušao kao u kafanu u mojoj sobi gde sam consultirao Dr. Simonovića bez da je prethodno kucao na vratima. I znao je da je tu Dr. jer sam ga pri ulazu sa Dr-om isterao da namešta sobu. Obezobrazio se što je već tri godine u službi; i uobrazio da se bez njega ne može. Rekao sam pukovniku da mi potraži mlada čoveka da se nauči, pa odmah Zdravka odjuriti“. Kasnije će slične probleme imati i sa dotičnim pukovnikom, upravnikom dvora. Petar I Karađorđević je manje pisao dnevnik a više vodio računovodstvenu knjigu. On jeste bio kralj ali je pre svega bio domaćin. Ali, blagi domaćin. Međutim onima koji su ga opsluživali bio je dosadan i cepidlaka. Dovoljno je, ipak, bilo samo da konstatuje neposlušnost i krađu, međutim niti jednog retka u njegovim spisima o eventualnim kaznama. Najdalje dokle on ode jeste: smena. Dr. Dragoljub Živojinović je za ovu knjigu napisao predgovor od 50 strana. To je zaista nepotrebno. Da bi se shvatilo kakav je vladar bio Petar I Karađorđević dovoljno je navesti tek nekoliko karakterističnih izvoda iz njegovog dnevnika, i sve će biti jasno. Najbolje je pročitati sam dnevnik, ne nužno i predgovor. Petar I Karađorđević je vodio ratni dnevnik u kojem je najmanje reči o ratu. On se u svom pisanju uglavnom bavi, kako već rekosmo, izgradnjom crkve na Oplencu, problemima sa majstorima, dobavljačima i novcem. To je taj ''krvoločni'' kralj koji je ''kriv'' za svetski rat, kako ga je optuživala neprijateljska propaganda. Zar narod koji je imao takvog kralja, onom koji u svom ratnom dnevniku piše o tome „kada su sazrele prve jagode i lubenice, i kada su krave pomužene“, može biti narod razbojnika i divljaka, kakvim ga je prikazivala germanska propaganda?! On redovno unosi u dnevnik koliko je novaca dao udovicama, ranjenicima, sirotinji, za lečenje, za sahrane. Ali iz same forme i koncepcije dnevnika može se zaključiti da on to ne čini da bi se pohvalio već isključivo da bi mu se kasnije ''račun složio'', jer želeo do u paru da zna gde je novac otišao. Evo šta u svoj dnevnik beleži taj ''velikosrpski imperijalista'', isti kralj čiju vojsku danas mnogi nazivaju osvajačkom, zlikovačkom i okupatorskom, u Prištini 17. novembra 1915. godine: „Dado za kujnu 200, za razno: guska 13, bokal vina 18, šećer 10: 41“. Srpski kralj u Prištini, kada se čitav narod i vojska povlače, kada je okolo haos i beznađe, kupuje namernice za ručak i plaća ih. A mogao je narediti da se otme. Najzad Petar I Karađorđević se u dnevniku ponekad dotiče i istorijskih događaja vezanih za to vreme, ljudi koji su bili u centru tih događanja, međunarodne situacije i golgotu, loših postupaka političara, oficira i vojnika. Da se ništa nije promenilo u Srbiji, na bolje, u poslednjih sto godina kada je politika u pitanju, govore sledeće reči napisane u dnevnik kraljevskom rukom: „Sadašnji načelnik pošta i telegrafa Mijalković ne valja ništa. Menjao je partije i mesta kad je koja došla na vlast, kod njega je svagda neurednost. Ali je dobar prijatelj Sretena Kojića i time je sve rečeno“. (24. januar 1915.) U zapisima 13. i 16. februara 1915. godine, kralj Petar nehotice vrlo kratko objašnjava čitav problem u istorijskom kontekstu koji Srbija i Srbi imaju sa Albancima kroz vekove antagonizma. Uvek inspirisani i pomagani od strane sile koja je u tom trenutku srpski neprijatelj - oni napadaju Srbe za tuđ groš, pljačke radi svoje, i svojim glavama plaćajući. I uvek su tu neki stranci, plaćenici, koji se kasnije predstavljaju nevinim albanskim žrtvama. „Arbanasi upadoše ponovo u Srbiju. Opet austro-bugarski marifetluk. Ali to ne mari kad jim to jedino zadovoljstvo čini. A platiće skupo“. (13. februar 1915.). Međutim, kako vidimo, kralj Petar, tada već o godinama, nije mnogo brinuo o političkom jeziku i korektnosti. Kratko jasno: ''platiće skupo!''. I dok god Albanci znaju da će platiti skupo sa njima se moglo živeti, samo su tada bili mirni. Čim spoznaju da će proći jeftino, eto noža u leđa kad je najteže. „Naša je vojska sinoć ušla u Vranjište. Arnauti su užasno prošli. Skoro jim neće pasti na pamet da ponovo napadnu Srbiju! Njihov vođa Hasan beg koji je rukovodio ovim upadom, jedva se spasao na konju preko Drima. S njima je bilo mnogo konjanika za koje meštani vele da su bili stranci. Većina ih se podavila skačući s konjima u Drim. Jutros u zoru počela je borba oko Đarisanija“. (16. februar 1915.) 20. maja 1915. godine beleži: „Bezobrazno pismo Stojana Rajića – neke protekcije“. Petar I Karađorđević je protekciju smatrao bezobrazlukom. On opisuje i prve vazdušne bitke u srpskoj istoriji, pa tako 9. aprila beleži: „Aeroplani augarski leteli nad Kragujevcem, bacili po tri bombe jedna pala u blizini stana nasljednikova, ali nikakvu štetu ni povredu nije učinila, ali drugi bilo je mrtvih i ranjenih, javljeno Beogradskom aeroplanu jedan Francuz odmah se krenuo u poteri, stigao ga blizu Smedereva, oborio ga pao je sa visine 3500 metara, na austro-ugarskoj strani, sav u komade i dim se video“. Zaista, treba reći, za jedan ratni dnevnik jednog kralja, previše je cepidlačenja i detaljisanja nevažnim stvarima u vreme kada se stvarala istorija. Pogotovo bavljenje potčinjenima, sukoba sa njima (posilni, ađutanti, lekari, vozači, generali) te se na osnovu toga može zaključiti da je Petar I Karađorđević bio težak čovek, džangrizavi starac koji je počeo da senili i da zakera za svaku sitnicu – i možda je to donekle istina. Ali istina samo u slučaju narodnog i narodskog kralja! Lako je diktatorima sa osobljem i sa narodom. Josip Broz Tito, recimo, nikada nije ima problema sa osobljem i narodom kakve je imao Petar I Karađorđević i ako je Tito poslednju deceniju života proživeo kao senilni starac koji je „mogao samo da pljeska žene po dupetu“. Ni Franja Josif, koji je bio još senilniji u to vreme kada Petar I Karađorđević piše dnevnik. U smislu pravila i protokola izgleda groteskno da se jedan kralj žali što posilni neće da kuca, ili što upravnik dvora ne podnosi izveštaje kako on to traži, ili što je nekog slugu lično kralj batinama morao da budi i diže iz kreveta (više simbolično, nego stvarno). Najzad, već smo kazali, i kada loše piše o ljudima, a ima i takvih redova, on to čini kako je i napisao: ''o ljudima!'', a ne o nekoj nižoj vrsti. Uzroke, između ostalog, za njegovo ponašanje i cepidlačenje, treba tražiti u tome da je on odrastao i školovao se na zapadu, prihvatajući njihove navike kada je u pitanju rad, red i disciplina. On je na vojnim školama i potonjem služenju u francuskoj vojsci navikao na preciznost, tačnost, vrednoću, ispunjavanje obaveza, poštovanje nadređenih. A pošto je bio demokrata i narodni čovek on je pokušavao ''na lepo'' što su naši ljudi zloupotrebljavali, kako i danas zloupotrebljavaju. Kako se ljutiti na kralja koji 12. decembra 1915. godine napiše u svoj dnevnik: „Živeli naši seljaci!“. I, više nego simbolično, poslednji upis u dnevnik je 31. decembra 1916. godine: „Sinoć su doveli u Solun pukovnika Dimitrijevića (Apisa) koga su uhapsili i koji je pod optužbom ''veleizdaje''. Sutra ću saznati celu tu aferu. Vele da imaju jednu hrpu dokaza“. Ako ništa drugo, u ovom poslednjem mnogo mogu da nauče danas oni koji nas mrcvare svojom vladavinom: stari kralj, u ratno vreme, kada važe ratni zakoni i kada je lasno osuditi veli: ''POD OPTUŽBOM'', a ne: KRIV JE!!! <a href="https://staraknjiga.com/knjiga/64cb8035f22ca0f1b7fce53c" rel="noopener noreferrer" target="_blank">DNEVNIK JOSIPA BROZA TITA</a><a href="https://staraknjiga.com/knjiga/64cb8035f22ca0f1b7fce53c" rel="noopener noreferrer" target="_blank"> (novembar 1950. – februar 1951.)</a> J.B. Tito je vodio dnevnik od novembra 1950. do februara 1951. godine (priredio Pero Simić, Novosti, 2009.). Veoma kratko, vidi se. 1950. godina je godina suše i gladi u Jugoslaviji koja se našla u nezavidnom položaju zbog sukoba sa Staljinom i pod realnom pretnjom sovjetske intervencije. Prvo što ćemo primetiti kada je Titov dnevnik u pitanju, i po čemu se razlikuje od dnevnika prethodnika, jeste da se J. B. Tito nije mnogo ''zamarao'' troškovima: ni ličnim, ni državnim. Doduše, pominje na jednom mestu nešto slično ali u potpuno drugom kontekstu: „6. novembar 1950., Nedelja je i pošli smo u lov na fazane i zečeve. Bilo nas je 12 lovaca a plan je bio da otstrelimo 300 fazana, a palo je svega 42, od toga sam ja ubio 14 fazana i 8 zečeva. Riješili smo da svaki od nas može kupiti po 2 fazana po 120 dinara a ostalo da ide u državne restorane“. I J. B. Tito, poput kralja Petra, ima ''problema'' sa srpskim seljacima. 12. novembra 1950. godine (šest dana posle lova) piše: „Pošao sam kod Iloka u vinograd da bi se barem malo odmorio na svežem vazduhu, ali sam došao kući nezadovoljan zbog jednog malog incidenta na putu sa jednim bijednim seljakom koji je prostački opsovao zbog tog što sam pucao na vrane“. Možemo samo zamisliti kako je prošao ''bijedni seljak'' kada je Tito zamakao a stvar u ruke preuzela UDBA. J. B. Tito se u dnevniku uglavnom osvrće na situaciju vezanu oko sukoba sa SSSR-om, okretanju prema zapadu u vezi hrane i naoružanja, i o tzv. ''unutrašnjim problemima''. I to je sve, manje više, poznato. O tome kakav je bio mentalni sklop J. B. Tita, treba se čitati ''između redova''. Povodom 41 rođendana druga Marka (Ranković) Tito beleži u svoj dnevnik: „Brzo ide vrijeme i moji mlađi drugovi sve više kao da dostižu mene“. Tito, dakle, iskreno veruje da je za njega vreme stalo, da će večno živeti, da on stoji u mestu kada je protok vremena u pitanju a ''drugovi'' ga u tom zaustavljenom vremenu sustižu sa godinama. U dnevniku ima i ''praktičnih'' momenata, pa tako 4. decembra 1950. on kaže: „Tražio sam da se hitno preduzmu izvjesne mere zbog opasnosti da nas neko sa Istoka ne iznenadi. Rješili smo da se Dedinje malo raseli, tj. da neki rukovodioci nađu stanovanja na drugim mjestima a članovi Politbiroa da spavaju negdje na drugim mjestima zajedno sa familijama, jer ako dođe do bombardovanja noću sve bi postradalo. Operativni deo generalštaba se opet premjestio van Beograda“. Tito, međutim, nigde ne ostavlja traga svojih razmišljanja o tome šta će se dogoditi sa narodom ako dođe do bombardovanja noću. O tome očigledno nije razmišljao. Po tome se razlikuje od prethodnika koji je delio sudbinu naroda. Ono po čemu su slični, J. B. Tito i kralj Petar, jeste činjenica da su oboje slabije baratali srpskim pisanim jezikom, prvi, jer se ne zna ko je i šta je, drugi jer je mladost i sazrevanje proveo u inostranstvu. I dok kralj Petar brine o tome koje novine i časopisi nisu dostavljeni a plaćeni su, Tito nezadovoljan nekim referatom piše 21. decembra 1950. godine: „Odmah sam naredio na licu mjesta, iako je već bio u štampi, da se izbace sva ona mjesta gde se sa izazivačkom oštrinom govori o napadu na nas“. Pod istim datumom, Tito piše o tome kako bi i on poput kralja Petra morao da ide sa vojskom van zemlje: „..U slučaju napada SSSR-a na nas, u slučaju da mi ne izdržimo dugi rat na našoj zemlji... Ja sam pitao drugove šta misle o tome da se mi povučemo i van naše zemlje sa jakom armijom i da se kasnije sa takvom i vratimo, jer ćemo samo na taj način spasiti socijalizam u našoj zemlji...“. On opet ne brine šta će se dogoditi sa narodom – važno je da se socijalizam spasi. On doduše brine zbog suše i promrzavanja useva ali je to očigledno zbog odbrambenih kapaciteta, straha od pobune i rata, a najvažnije: jer je on tada više vole da mu Amerikanci šalju oružje umesto žita. Ono, ima i Tito problema sa svojim ordonansima, ali ih on rešava posve drugačije od kralja Pere. Tako 9. januara 1951. godine piše: „Danas su mi saopćili da su konačno uhapšeni neki ljudi oko mene koji su se ispoljili kao informbirovci i neprijatelji glavni je moj ordonans iz doba rata i do ne davna Boško Čolić“.I kako je počeo da vodi dnevnik, tako ga naglo i prekida. Verovatno kako je opasnost od sovjetske intervencije splašnjavala, više nije imao motiva i vremena da se bavi pisanjem, kad su to već drugi radili za njega.----------------------------------------------------------------------------------- Nećemo izvoditi nikakve zaključke, osim nekoliko paralela navedenih u tekstu, preporuka je da se pročitaju oba spisa. Interesantno je da su oba dnevnika kratka, po par godina neredovnog pisanja i da su pisana pod komplikovanim istorijskim okolnostima, ali neuporedivim, i sa sasvim različitim motivima. Kralj Petar je vodio knjige troškova, a J. B. Tito je osećao da se mogu dogoditi krupne promene, da hoda po ivici i da treba da ostavi neki trag. U vreme pisanja dnevnika kralj Petar više nema praktičnu vlast dok je Tito na vrhuncu vlasti. Dok Tito piše o filmovima koje je gledao i ''špici'' (bilijar) koju igra sa drugovima, kralj Petar svodi troškove. U ratno vreme, Petar to isto radi: prebrojava se, dok se u ratnim godinama Titovim govori da su se često čuli ''zvukovi ljubavi'' iz njegovog šatora ili sobe, dok je ''diktirao'' Davorijanki (a drugovi ga upozoravali da budu malo tiši), dok za Peru nema takvih tragova. Doduše, i godine su u pitanju. Kralj Petar je imao 72 godine kada je pisao dnevnik J. B. Tito 59 godina (u ratu desetak godina manje). Ali, treba uzeti u obzir da je u to doba za Tita, ipak, vreme stalo. Ništa spektakularno u istorijskom smislu ali veoma vredno u psihološkim tragovima ''čitanja između redova'', da se makar malo upoznamo sa karakterima ljudi koji vodili ove dnevnike i o kojima se skoro sve zna.

Dnevnik kralja Petra I
(1. januar 1915. – 31. decembar 1916.)

     Kralj Petar I Karađorđević u februaru mesecu 1915. godine boravi u Vranjskoj banji i piše dnevnik. 21. februara daje svom ađutantu nalog da mu promeni neki novac. 23. februara, dan posle toga, beleži u dnevnik: „Paču neće da mi ustupi 10.000 zlatni novčanica za napoleone“. Za vreme rata, eto, u tadašnjoj Srbiji, ministar finansija neće da razmeni novac kralju Srbije nalazeći da to nije po zakonu i da šteti finansijama Srbije. Mada, ni kralj Petar nije ništa bolji po tom pitanju. Već na sledećoj strani svoga dnevnika on vrši inventar novina i časopisa koji nedostaju pri njegovoj kancelariji a plaćeni su. Jedan kralj broji novine koje je njegova kancelarija platila i nalazi da nisu poslate sve koje su plaćene. Reč je o 1915. godini i vremenu kada je Srbija u ratu!?
     Petar I Karađorđević u svom dnevniku (Narodna knjiga, Beograd, 1984.) govori o troškovima, o ljudima iz okruženja, o znamenitim građanima Srbije koji su u međuvremenu preminuli, o pomoći koju on pruža porodicama preminulih i ugroženih. Pri tom, on zapisuje kalkulacije troškova gradnje mauzoleja na Oplencu, kraljevske kuhinje, šišanja kod lokalnog berberina. 3. februara upisuje da su „obešeni Danilo Ilić, učitelj, Miško Jovanović, mladi trgovac i Veljko Čubrilović koji su osuđeni nasmrt zbog ubistva Franje Ferdinanda i njegove supruge Sofije“. Mada, veoma se retko u svom pisanju osvrće na istorijske i političke događaje. Tako mesec dana posle ovoga zapisuje da će se od toga dana „banjati svaki treći dan“, a istoga dana dodaje „Živela braća Rusi!“, posle vesti o nekoj pobedi ruske vojske.
     On dalje opisuje kako ''hvata'' svoje blagajnike i nabavljače u ''računu'' i kako uz put naređuje da se poprave putevi i ćuprije. Petar I Karađorđević je očigledno bio narodni kralj. 19. marta piše: „Zdravko kupio konopac u Vranji. Ovo će biti 40-ti put, ako ne i više, da sam rekao momku Zdravku, da kad hoće da uđe: ''Kuca pre na vrata'', ali on to čini mesec dana, pa polako odustaje od tog običaja, jer se to ne čini kod njega u Ivanjici. Pa hoće silom da na tome ostane. I da može ulaziti kad je njemu ćef, kao što je radio kad je bio kod ovaca! Jako je uobražen ''da sve zna'' što ume malo da čita i piše sa kravtlama“. 
      Dakle, jedan kralj piše o svome posilnom kao o čoveku, sa manama i nevaspitanom, ali: čoveku. U ovome treba tražiti uzroke pobede srpske vojske i države. Zamislite kako bi reagovao Franjo Josif ili Vilhelm, da im u odaje posilni ulazi bez kucanja i da se još pri tome ''pravi pametan''. Ali!!!, za tog istog Zdravka beleži posle dva meseca, u maju, sledeće: „Zdravko polazi put Ivanjice kod svoje kuće da privati ženu i dete; ostali su sami posle smrti očeve i maćije. 10 dana odsustvo, do 9. maja našeg“. Najzad, 18. jula piše: „Jutros Zdravko bezobrazno ušao kao u kafanu u mojoj sobi gde sam consultirao Dr. Simonovića bez da je prethodno kucao na vratima. I znao je da je tu Dr. jer sam ga pri ulazu sa Dr-om isterao da namešta sobu. Obezobrazio se što je već tri godine u službi; i uobrazio da se bez njega ne može. Rekao sam pukovniku da mi potraži mlada čoveka da se nauči, pa odmah Zdravka odjuriti“. Kasnije će slične probleme imati i sa dotičnim pukovnikom, upravnikom dvora.
     Petar I Karađorđević je manje pisao dnevnik a više vodio računovodstvenu knjigu. On jeste bio kralj ali je pre svega bio domaćin. Ali, blagi domaćin. Međutim onima koji su ga opsluživali bio je dosadan i cepidlaka. Dovoljno je, ipak, bilo samo da konstatuje neposlušnost i krađu, međutim niti jednog retka u njegovim spisima o eventualnim kaznama. Najdalje dokle on ode jeste: smena. 
     Dr. Dragoljub Živojinović je za ovu knjigu napisao predgovor od 50 strana. To je zaista nepotrebno. Da bi se shvatilo kakav je vladar bio Petar I Karađorđević dovoljno je navesti tek nekoliko karakterističnih izvoda iz njegovog dnevnika, i sve će biti jasno. Najbolje je pročitati sam dnevnik, ne nužno i predgovor.
     Petar I Karađorđević je vodio ratni dnevnik u kojem je najmanje reči o ratu. On se u svom pisanju uglavnom bavi, kako već rekosmo, izgradnjom crkve na Oplencu, problemima sa majstorima, dobavljačima i novcem. To je taj ''krvoločni'' kralj koji je ''kriv'' za svetski rat, kako ga je optuživala neprijateljska propaganda. Zar narod koji je imao takvog kralja, onom koji u svom ratnom dnevniku piše o tome „kada su sazrele prve jagode i lubenice, i kada su krave pomužene“, može biti narod razbojnika i divljaka, kakvim ga je prikazivala germanska propaganda?! 
      On redovno unosi u dnevnik koliko je novaca dao udovicama, ranjenicima, sirotinji, za lečenje, za sahrane. Ali iz same forme i koncepcije dnevnika može se zaključiti da on to ne čini da bi se pohvalio već isključivo da bi mu se kasnije ''račun složio'', jer želeo do u paru da zna gde je novac otišao. Evo šta u svoj dnevnik beleži taj ''velikosrpski imperijalista'', isti kralj čiju vojsku danas mnogi nazivaju osvajačkom, zlikovačkom i okupatorskom, u Prištini 17. novembra 1915. godine: „Dado za kujnu 200, za razno: guska 13, bokal vina 18, šećer 10: 41“. Srpski kralj u Prištini, kada se čitav narod i vojska povlače, kada je okolo haos i beznađe, kupuje namernice za ručak i plaća ih. A mogao je narediti da se otme.
     Najzad Petar I Karađorđević se u dnevniku ponekad dotiče i istorijskih događaja vezanih za to vreme, ljudi koji su bili u centru tih događanja, međunarodne situacije i golgotu, loših postupaka političara, oficira i vojnika. Da se ništa nije promenilo u Srbiji, na bolje, u poslednjih sto godina kada je politika u pitanju, govore sledeće reči napisane u dnevnik kraljevskom rukom: „Sadašnji načelnik pošta i telegrafa Mijalković ne valja ništa. Menjao je partije i mesta kad je koja došla na vlast, kod njega je svagda neurednost. Ali je dobar prijatelj Sretena Kojića i time je sve rečeno“. (24. januar 1915.)
     U zapisima 13. i 16. februara 1915. godine, kralj Petar nehotice vrlo kratko objašnjava čitav problem u istorijskom kontekstu koji Srbija i Srbi imaju sa Albancima kroz vekove antagonizma. Uvek inspirisani i pomagani od strane sile koja je u tom trenutku srpski neprijatelj - oni napadaju Srbe za tuđ groš, pljačke radi svoje, i svojim glavama plaćajući. I uvek su tu neki stranci, plaćenici, koji se kasnije predstavljaju nevinim albanskim žrtvama. „Arbanasi upadoše ponovo u Srbiju. Opet austro-bugarski marifetluk. Ali to ne mari kad jim to jedino zadovoljstvo čini. A platiće skupo“. (13. februar 1915.). 
     Međutim, kako vidimo, kralj Petar, tada već o godinama, nije mnogo brinuo o političkom jeziku i korektnosti. Kratko jasno: ''platiće skupo!''. I dok god Albanci znaju da će platiti skupo sa njima se moglo živeti, samo su tada bili mirni. Čim spoznaju da će proći jeftino, eto noža u leđa kad je najteže. „Naša je vojska sinoć ušla u Vranjište. Arnauti su užasno prošli. Skoro jim neće pasti na pamet da ponovo napadnu Srbiju! Njihov vođa Hasan beg koji je rukovodio ovim upadom, jedva se spasao na konju preko Drima. S njima je bilo mnogo konjanika za koje meštani vele da su bili stranci. Većina ih se podavila skačući s konjima u Drim. Jutros u zoru počela je borba oko Đarisanija“. (16. februar 1915.)
     20. maja 1915. godine beleži: „Bezobrazno pismo Stojana Rajića – neke protekcije“. Petar I Karađorđević je protekciju smatrao bezobrazlukom.  On opisuje i prve vazdušne bitke u srpskoj istoriji, pa tako 9. aprila beleži: „Aeroplani augarski leteli nad Kragujevcem, bacili po tri bombe jedna pala u blizini stana nasljednikova, ali nikakvu štetu ni povredu nije učinila, ali drugi bilo je mrtvih i ranjenih, javljeno Beogradskom aeroplanu jedan Francuz odmah se krenuo u poteri, stigao ga blizu Smedereva, oborio ga pao je sa visine 3500 metara, na austro-ugarskoj strani, sav u komade i dim se video“.
     Zaista, treba reći, za jedan ratni dnevnik jednog kralja, previše je cepidlačenja i detaljisanja nevažnim stvarima u vreme kada se stvarala istorija. Pogotovo bavljenje potčinjenima, sukoba sa njima (posilni, ađutanti, lekari, vozači, generali) te se na osnovu toga može zaključiti da je Petar I Karađorđević bio težak čovek, džangrizavi starac koji je počeo da senili i da zakera za svaku sitnicu – i možda je to donekle istina. Ali istina samo u slučaju narodnog i narodskog kralja! Lako je diktatorima sa osobljem i sa narodom. Josip Broz Tito, recimo, nikada nije ima problema sa osobljem i narodom kakve je imao Petar I Karađorđević i ako je Tito poslednju deceniju života proživeo kao senilni starac koji je „mogao samo da pljeska žene po dupetu“. Ni Franja Josif, koji je bio još senilniji u to vreme kada Petar I Karađorđević piše dnevnik. 
      U smislu pravila i protokola izgleda groteskno da se jedan kralj žali što posilni neće da kuca, ili što upravnik dvora ne podnosi izveštaje kako on to traži, ili što je nekog slugu lično kralj batinama morao da budi i diže iz kreveta (više simbolično, nego stvarno). Najzad, već smo kazali, i kada loše piše o ljudima, a ima i takvih redova, on to čini kako je i napisao: ''o ljudima!'', a ne o nekoj nižoj vrsti. Uzroke, između ostalog, za njegovo ponašanje i cepidlačenje, treba tražiti u tome da je on odrastao i školovao se na zapadu, prihvatajući njihove navike kada je u pitanju rad, red i disciplina. On je na vojnim školama i potonjem služenju u francuskoj vojsci navikao na preciznost, tačnost, vrednoću, ispunjavanje obaveza, poštovanje nadređenih. A pošto je bio demokrata i narodni čovek on je pokušavao ''na lepo'' što su naši ljudi zloupotrebljavali, kako i danas zloupotrebljavaju. Kako se ljutiti na kralja koji 12. decembra 1915. godine napiše u svoj dnevnik: „Živeli naši seljaci!“.
     I, više nego simbolično, poslednji upis u dnevnik je 31. decembra 1916. godine: „Sinoć su doveli u Solun pukovnika Dimitrijevića (Apisa) koga su uhapsili i koji je pod optužbom ''veleizdaje''. Sutra ću saznati celu tu aferu. Vele da imaju jednu hrpu dokaza“. Ako ništa drugo, u ovom poslednjem mnogo mogu da nauče danas oni koji nas mrcvare svojom vladavinom: stari kralj, u ratno vreme, kada važe ratni zakoni i kada je lasno osuditi veli: ''POD OPTUŽBOM'', a ne: KRIV JE!!!

DNEVNIK JOSIPA BROZA TITA
 (novembar 1950. – februar 1951.)

     J.B. Tito je vodio dnevnik od novembra 1950. do februara 1951. godine (priredio Pero Simić, Novosti, 2009.). Veoma kratko, vidi se. 1950. godina je godina suše i gladi u Jugoslaviji koja se našla u nezavidnom položaju zbog sukoba sa Staljinom i pod realnom pretnjom sovjetske intervencije. Prvo što ćemo primetiti kada je Titov dnevnik u pitanju, i po čemu se razlikuje od dnevnika prethodnika, jeste da se J. B. Tito nije mnogo ''zamarao'' troškovima: ni ličnim, ni državnim. Doduše, pominje na jednom mestu nešto slično ali u potpuno drugom kontekstu: „6. novembar 1950., Nedelja je i pošli smo u lov na fazane i zečeve. Bilo nas je 12 lovaca a plan je bio da otstrelimo 300 fazana, a palo je svega 42, od toga sam ja ubio 14 fazana i 8 zečeva. Riješili smo da svaki od nas može kupiti po 2 fazana po 120 dinara a ostalo da ide u državne restorane“.
     I J. B. Tito, poput kralja Petra, ima ''problema'' sa srpskim seljacima. 12. novembra 1950. godine (šest dana posle lova) piše: „Pošao sam kod Iloka u vinograd da bi se barem malo odmorio na svežem vazduhu, ali sam došao kući nezadovoljan zbog jednog malog incidenta na putu sa jednim bijednim seljakom koji je prostački opsovao zbog tog što sam pucao na vrane“. Možemo samo zamisliti kako je prošao ''bijedni seljak'' kada je Tito zamakao a stvar u ruke preuzela UDBA.
     J. B. Tito se u dnevniku uglavnom osvrće na situaciju vezanu oko sukoba sa SSSR-om, okretanju prema zapadu u vezi hrane i naoružanja, i o tzv. ''unutrašnjim problemima''. I to je sve, manje više, poznato. O tome kakav je bio mentalni sklop J. B. Tita, treba se čitati ''između redova''. Povodom 41 rođendana druga Marka (Ranković) Tito beleži u svoj dnevnik: „Brzo ide vrijeme i moji mlađi drugovi sve više kao da dostižu mene“. Tito, dakle, iskreno veruje da je za njega vreme stalo, da će večno živeti, da on stoji u mestu kada je protok vremena u pitanju a ''drugovi'' ga u tom zaustavljenom vremenu sustižu sa godinama.
     U dnevniku ima i ''praktičnih'' momenata, pa tako 4. decembra 1950. on kaže: „Tražio sam da se hitno preduzmu izvjesne mere zbog opasnosti da nas neko sa Istoka ne iznenadi. Rješili smo da se Dedinje malo raseli, tj. da neki rukovodioci nađu stanovanja na drugim mjestima a članovi Politbiroa da spavaju negdje na drugim mjestima zajedno sa familijama, jer ako dođe do bombardovanja noću sve bi postradalo. Operativni deo generalštaba se opet premjestio van Beograda“. 
      Tito, međutim, nigde ne ostavlja traga svojih razmišljanja o tome šta će se dogoditi sa narodom ako dođe do bombardovanja noću. O tome očigledno nije razmišljao. Po tome se razlikuje od prethodnika koji je delio sudbinu naroda. Ono po čemu su slični, J. B. Tito i kralj Petar, jeste činjenica da su oboje slabije baratali srpskim pisanim jezikom, prvi, jer se ne zna ko je i šta je, drugi jer je mladost i sazrevanje proveo u inostranstvu.
     I dok kralj Petar brine o tome koje novine i časopisi nisu dostavljeni a plaćeni su, Tito nezadovoljan nekim referatom piše 21. decembra 1950. godine: „Odmah sam naredio na licu mjesta, iako je već bio u štampi, da se izbace sva ona mjesta gde se sa izazivačkom oštrinom govori o napadu na nas“. Pod istim datumom, Tito piše o tome kako bi i on poput kralja Petra morao da ide sa vojskom van zemlje: „..U slučaju napada SSSR-a na nas, u slučaju da mi ne izdržimo dugi rat na našoj zemlji... Ja sam pitao drugove šta misle o tome da se mi povučemo i van naše zemlje sa jakom armijom i da se kasnije sa takvom i vratimo, jer ćemo samo na taj način spasiti socijalizam u našoj zemlji...“. On opet ne brine šta će se dogoditi sa narodom – važno je da se socijalizam spasi. On doduše brine zbog suše i promrzavanja useva ali je to očigledno zbog odbrambenih kapaciteta, straha od pobune i rata, a najvažnije: jer je on tada više vole da mu Amerikanci šalju oružje umesto žita.
      Ono, ima i Tito problema sa svojim ordonansima, ali ih on rešava posve drugačije od kralja Pere. Tako 9. januara 1951. godine piše: „Danas su mi saopćili da su konačno uhapšeni neki ljudi oko mene koji su se ispoljili kao informbirovci  i neprijatelji glavni je moj ordonans iz doba rata i do ne davna Boško Čolić“.
I kako je počeo da vodi dnevnik, tako ga naglo i prekida. Verovatno kako je opasnost od sovjetske intervencije splašnjavala, više nije imao motiva i vremena da se bavi pisanjem, kad su to već drugi radili za njega.
-----------------------------------------------------------------------------------
     Nećemo izvoditi nikakve zaključke, osim nekoliko paralela navedenih u tekstu, preporuka je da se pročitaju oba spisa. Interesantno je da su oba dnevnika kratka, po par godina neredovnog pisanja i da su pisana pod komplikovanim istorijskim okolnostima, ali neuporedivim, i sa sasvim različitim motivima. Kralj Petar je vodio knjige troškova, a J. B. Tito je osećao da se mogu dogoditi krupne promene, da hoda po ivici i da treba da ostavi neki trag. U vreme pisanja dnevnika kralj Petar više nema praktičnu vlast dok je Tito na vrhuncu vlasti. Dok Tito piše o filmovima koje je gledao i ''špici'' (bilijar) koju igra sa drugovima, kralj Petar svodi troškove. U ratno vreme, Petar to isto radi: prebrojava se, dok se u ratnim godinama Titovim govori da su se često čuli ''zvukovi ljubavi'' iz njegovog šatora ili sobe, dok je ''diktirao'' Davorijanki (a drugovi ga upozoravali da budu malo tiši), dok za Peru nema takvih tragova. Doduše, i godine su u pitanju. Kralj Petar je imao 72 godine kada je pisao dnevnik J. B. Tito 59 godina (u ratu desetak godina manje). Ali, treba uzeti u obzir da je u to doba za Tita, ipak, vreme stalo.
      Ništa spektakularno u istorijskom smislu ali veoma vredno u psihološkim tragovima ''čitanja između redova'', da se makar malo upoznamo sa karakterima ljudi koji vodili ove dnevnike i o kojima se skoro sve zna.



KRALj PETAR I KARADjORDjEVIC I J.B. TITO - DNEVNICI  

KRALj PETAR I KARAĐORĐEVIĆ I J.B. TITO - DNEVNICI  stara knjiga polovna knjiga antikvarna knjiga

KRALj PETAR I KARAĐORĐEVIĆ I J.B. TITO - DNEVNICI  

Igor ĐurićKolona''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!*Iz Vikipedije:Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.Bibliografija„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje„Četiri priče“, priče„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)„Strah“, Lestve broj 4 (2012)„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)

Kolona

Igor Đurić
Kolona
''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.
''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.
Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?
Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.
Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.
Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.
Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.
Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.
Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.
Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!
*
Iz Vikipedije:
Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.
Bibliografija
„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)
„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)
„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)
„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)
„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)
Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;
„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)
„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)
„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]
„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)
„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)
„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje
„Četiri priče“, priče
„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)
„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;
„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;
„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)
„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)
„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)
Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)
„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)
„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)
„Strah“, Lestve broj 4 (2012)
„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)
„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)
"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)
"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)
"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)
Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)
Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)
"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;
„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);
„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)



istok metohija kosovo igor đurić 1999 rat izbeglice slovenska mitologija dostojevski 

Džuli GarvudGorštaci, Dve knjigeMuzika u senci Tajna*Džuli Elizabet Garvud (rođena Marfi; 26. decembar 1944 – 8. jun 2023) bila je američka spisateljica više od dvadeset sedam ljubavnih romana u istorijskom i napetom podžanru. Više od trideset pet miliona primeraka njenih knjiga je u štampi, a imala je najmanje 24 bestselera Njujork tajmsa.Napisala je i roman za mlade pod nazivom Devojka po imenu Leto.*Muzika u senci:Princeza Gabrijela od Sent Bila je ćerka jednog od najuticajnijih engleskih barona, čuvena po svojoj lepoti, ali i velikom mirazu – onom o kome se znalo i onom o kome su se samo ispredale legende. Lepa i bogata, bila je savršena za pregovore koje je engleski kralj vodio kako bi održavao mir u škotskim brdima, te je zato i obećao njenu ruku vođi jednog klana. Međutim, u noći uoči venčanja, mladoženja je brutalno ubijen. Za Gabrijelu se sve promenilo na putu ka opatiji u kojoj je trebalo da se uda; ona i njeni čuvari naišli su na scenu nezamislive okrutnosti, pa je Gabrijela jednim hicem iz svog luka i strele, jedan život oduzela, a drugi spasla. Čovek koga je spasla bio je brat Kolma Makhjua, najstrašnijeg vlastelina u Škotskoj. Pred njegovim pogledom, ni telo ni srce joj nisu bili bezbedni. Upletena u gorštačke intrige, nežna Gabrijela će pokušati da odledi okrutno Kolmovo srce i na kraju obavi ono zbog čega je i došla u Škotsku.*Tajna:Prva knjiga serijala Gorštaci.Džudit Hampton bila je jednako lepa koliko ponosna i odana. U vreme kada je njena draga prijateljica iz detinjstva trebala roditi svoje prvo dete, Džudit se iz svog turobnog doma u Engleskoj uputila u Škotsku visoravan, u nameri da bude uz nju, kao što je davno obećala. No za putovanje u taj daleki kraj postojao je još jedan, posve ličan razlog. Džudit je želela upoznati svog pravog oca, Meklina, poglavara škotskog klana.Ipak, ništa je nije moglo pripremiti na iznenađenje susreta s neodoljivo privlačnim gorštakom Ijanon Mejtlandom koji će je odvesti njenoj prijateljici. U tom sudbonosnom susretu punom sukoba, Džudit ispod Ijanove naizgled osorne osobnosti otkriva strast, žudnju i privrženost za kakvu nije vjerovala da postoji.Zatečen njezinom prkosnom, a ujedno blagom i plemenitom naravi, Ijan se takođe nalazi na putu otkrića ljubavi i topline koja mu je celog života nedostajala. Dolazak u Škotsku za Džudit je bio povezan s brojnim iznenađenjima. Ipak, ništa je neće spriječiti da osvoji srce voljenog muškarca i naklonost pripadnika njegova klana… pa ni otkriće strašne tajne o njenom ocu, koja bi joj ljubav mogla pretvoriti u prah i pepeo.

Muzika u senci - Tajna

Džuli Garvud
Gorštaci, Dve knjige
Muzika u senci 
Tajna
*
Džuli Elizabet Garvud (rođena Marfi; 26. decembar 1944 – 8. jun 2023) bila je američka spisateljica više od dvadeset sedam ljubavnih romana u istorijskom i napetom podžanru. Više od trideset pet miliona primeraka njenih knjiga je u štampi, a imala je najmanje 24 bestselera Njujork tajmsa.Napisala je i roman za mlade pod nazivom Devojka po imenu Leto.
*
Muzika u senci:
Princeza Gabrijela od Sent Bila je ćerka jednog od najuticajnijih engleskih barona, čuvena po svojoj lepoti, ali i velikom mirazu – onom o kome se znalo i onom o kome su se samo ispredale legende. Lepa i bogata, bila je savršena za pregovore koje je engleski kralj vodio kako bi održavao mir u škotskim brdima, te je zato i obećao njenu ruku vođi jednog klana. Međutim, u noći uoči venčanja, mladoženja je brutalno ubijen. Za Gabrijelu se sve promenilo na putu ka opatiji u kojoj je trebalo da se uda; ona i njeni čuvari naišli su na scenu nezamislive okrutnosti, pa je Gabrijela jednim hicem iz svog luka i strele, jedan život oduzela, a drugi spasla. Čovek koga je spasla bio je brat Kolma Makhjua, najstrašnijeg vlastelina u Škotskoj. Pred njegovim pogledom, ni telo ni srce joj nisu bili bezbedni. Upletena u gorštačke intrige, nežna Gabrijela će pokušati da odledi okrutno Kolmovo srce i na kraju obavi ono zbog čega je i došla u Škotsku.
*
Tajna:
Prva knjiga serijala Gorštaci.
Džudit Hampton bila je jednako lepa koliko ponosna i odana. U vreme kada je njena draga prijateljica iz detinjstva trebala roditi svoje prvo dete, Džudit se iz svog turobnog doma u Engleskoj uputila u Škotsku visoravan, u nameri da bude uz nju, kao što je davno obećala. No za putovanje u taj daleki kraj postojao je još jedan, posve ličan razlog. Džudit je želela upoznati svog pravog oca, Meklina, poglavara škotskog klana.
Ipak, ništa je nije moglo pripremiti na iznenađenje susreta s neodoljivo privlačnim gorštakom Ijanon Mejtlandom koji će je odvesti njenoj prijateljici. U tom sudbonosnom susretu punom sukoba, Džudit ispod Ijanove naizgled osorne osobnosti otkriva strast, žudnju i privrženost za kakvu nije vjerovala da postoji.
Zatečen njezinom prkosnom, a ujedno blagom i plemenitom naravi, Ijan se takođe nalazi na putu otkrića ljubavi i topline koja mu je celog života nedostajala. Dolazak u Škotsku za Džudit je bio povezan s brojnim iznenađenjima. Ipak, ništa je neće spriječiti da osvoji srce voljenog muškarca i naklonost pripadnika njegova klana… pa ni otkriće strašne tajne o njenom ocu, koja bi joj ljubav mogla pretvoriti u prah i pepeo.


Džuli Garvud
Gorštaci
Muzika u senci 
Tajna
Džuli Elizabet Garvud bila je američka spisateljica više od dvadeset sedam ljubavnih romana.

Tajna prepiska Churchill - Staljin 1941-1945Urednik: Frane Barbierizdanje EPOHA Zagreb 1965. godina. Dimenzije knjige 20,5 x 13 cm. 442 strane.Čerčil - StaljinČerčil, Vinston, 1874-1965 | Staljin, Josif Visarionovič | Prepiska | 1941-1945 | Staljin, Josif Visarionovič, 1879-1953 | Čerčil, Vinston | Prepiska | 1941-1945 | historija | politika | tajne prepiskeOvo su 516 prepiski izmedju ova dva državnika u periodu od početka Drugog svetskog rata 1941. godine pa do njegovog kraja 1945. godine. Naravno, ovde se ne radi o vrlo visokom stepenu tajnosti, jer su mnogi od saradnika ovih ličnosti bili upoznati sa sadržajem tih prepiski, ali je veoma visok stepen tajnosti bio u odnosu na suprotnu zaraćenu stranu - Nekačku, Italiju i Japan. Uz pisana dokumenta, u lnjizi se nalazi i izvestan broj fotografija iz istog arhiva.Ova dokumenta čuvana su u Ministarstvu inostranih poslova SSSR-a i ovo je njihovo izdanje, a kkod nas objavljeno i uređeno od strane Frane Barbieri-urednik, Branko Bucalo-prevod i Martijan Jevšovar-opremio.Prepiska izmedju ova dva državnika, baca novo svetlo na događaje u ovom velikom ratnom sukobu i čine da neki događaji budu jasniji. Naravno ovaj materijal prožima i treća sila SAD, i njen uticaj na događaje tokom rata.Ovaj obiman materijal zahteva pažljivo čitanje da bi se na osnovu toga strvorila jasnija slika o tim, danas, dalekim događajima.

Tajna prepiska Cercil - Staljin 1941-1945

Tajna prepiska Churchill - Staljin 1941-1945
Urednik: Frane Barbier
izdanje EPOHA Zagreb 1965. godina. Dimenzije knjige 20,5 x 13 cm. 442 strane.
Čerčil - Staljin
Čerčil, Vinston, 1874-1965 | Staljin, Josif Visarionovič | Prepiska | 1941-1945 | Staljin, Josif Visarionovič, 1879-1953 | Čerčil, Vinston | Prepiska | 1941-1945 | historija | politika | tajne prepiske
Ovo su 516 prepiski izmedju ova dva državnika u periodu od početka Drugog svetskog rata 1941. godine pa do njegovog kraja 1945. godine. Naravno, ovde se ne radi o vrlo visokom stepenu tajnosti, jer su mnogi od saradnika ovih ličnosti bili upoznati sa sadržajem tih prepiski, ali je veoma visok stepen tajnosti bio u odnosu na suprotnu zaraćenu stranu - Nekačku, Italiju i Japan. Uz pisana dokumenta, u lnjizi se nalazi i izvestan broj fotografija iz istog arhiva.
Ova dokumenta čuvana su u Ministarstvu inostranih poslova SSSR-a i ovo je njihovo izdanje, a kkod nas objavljeno i uređeno od strane Frane Barbieri-urednik, Branko Bucalo-prevod i Martijan Jevšovar-opremio.
Prepiska izmedju ova dva državnika, baca novo svetlo na događaje u ovom velikom ratnom sukobu i čine da neki događaji budu jasniji. Naravno ovaj materijal prožima i treća sila SAD, i njen uticaj na događaje tokom rata.
Ovaj obiman materijal zahteva pažljivo čitanje da bi se na osnovu toga strvorila jasnija slika o tim, danas, dalekim događajima.


Tajna prepiska Churchill - Staljin 1941-1945
Tajna prepiska Čerčil - Staljin
Urednik: Frane Barbier


Tajna prepiska Čerčil - Staljin 1941-1945

Čehov Galeb - Tri sestreSa Galebom počinje poglavlje moderne dramske književnosti o ljudima promašenih iluzija, toj omiljenoj temi našeg veka, iskazanoj sa takvom tananošću kakva nikada više neće biti postignuta u evropskoj drami…J.ĆirilovAnton Pavlovič Čehov (rus. Antón Pávlovič Čéhov, Taganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.

Galeb - Tri sestre

Čehov 
Galeb - Tri sestre
Sa Galebom počinje poglavlje moderne dramske književnosti o ljudima promašenih iluzija, toj omiljenoj temi našeg veka, iskazanoj sa takvom tananošću kakva nikada više neće biti postignuta u evropskoj drami…J.Ćirilov
Anton Pavlovič Čehov (rus. Antón Pávlovič Čéhov, Taganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.


Anton Pavlovič Čehov (Taganrog, 29. januara 1860—Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) bio je pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.

Erika JongKako spasiti vlastiti životZabavna biblioteka Grafičkog zavoda HrvatskeUrednik Zvonimir Majdak`Kako spasiti sopstveni zivot` nastavak je `Straha od letenja`. I u ovoj knjizi Erika Jong, bez lažng stida i još otvorenije piše o seksu. Analizra instituciju braka, pokušavajući da reši dilemu, da li je za brak presudna telesna ili duhovna veza. . .Pošteno i žestoko pisanje o donedavnoj tabu temi, provokativni opisi postupaka i stanja junaka, zanimljiva fabula, britki dijalozi i ovaj roman Erike Jong svrstavaju u prvorazredna ostvarenja novije američke književnosti.Erica Jong (New York, 26. 3. 1942.), rođena kao Erica Mann poznata je američka spisateljica.Rođena je kao Erica Mann u Bronxu. Udavala se četiri puta. Njezin je najpoznatiji roman "Strah od letenja" iz 1973. godine. Prozvana je "ženski Henry Miller" zbog načina kako opisuje žensku seksualnost. Propituje službenu verziju događaja 11. rujna 2001..

Kako spasiti vlastiti zivot

Erika Jong
Kako spasiti vlastiti život
Zabavna biblioteka Grafičkog zavoda Hrvatske
Urednik Zvonimir Majdak
`Kako spasiti sopstveni zivot` nastavak je `Straha od letenja`. I u ovoj knjizi Erika Jong, bez lažng stida i još otvorenije piše o seksu. Analizra instituciju braka, pokušavajući da reši dilemu, da li je za brak presudna telesna ili duhovna veza. . .
Pošteno i žestoko pisanje o donedavnoj tabu temi, provokativni opisi postupaka i stanja junaka, zanimljiva fabula, britki dijalozi i ovaj roman Erike Jong svrstavaju u prvorazredna ostvarenja novije američke književnosti.
Erica Jong (New York, 26. 3. 1942.), rođena kao Erica Mann poznata je američka spisateljica.
Rođena je kao Erica Mann u Bronxu. Udavala se četiri puta. Njezin je najpoznatiji roman "Strah od letenja" iz 1973. godine. Prozvana je "ženski Henry Miller" zbog načina kako opisuje žensku seksualnost. Propituje službenu verziju događaja 11. rujna 2001..


Erika Jong
Kako spasiti vlastiti život
Zabavna biblioteka Grafičkog zavoda Hrvatske
Urednik Zvonimir Majdak

Kako spasiti vlastiti život

Bram StokerDraculaBarnes &amp; Noble - New York(Barnes &amp; Noble Collectible Editions)Acting on behalf of his firm of solicitors, Jonathan Harker travels to the Carpathian Mountains to finalize the sale of England's Carfax Abbey to Transylvanian noble Count Dracula. Little does he realize that, in doing so, he endangers all that he loves. For Dracula is one of the Un-dead—a centuries-old vampire who sleeps by day and stalks by night, feasting on the blood of his helpless victims. Once on English soil, the count sets his sights on Jonathan's circle of associates, among them his beloved wife Mina. To thwart Dracula's evil designs, Jonathan and his friends will have to accept as truth the most preposterous superstitions concerning vampires, and in the company of legendary vampire hunter Abraham Van Helsing, embark on an unholy adventure for which even their worst nightmares have not prepared them. First published in 1897, Bram Stoker's Dracula established the ground rules for virtually all vampire fiction written in its wake. This volume is one of Barnes &amp; Noble's Collectible Editions classics. Each volume features authoritative texts by the world's greatest authors in an exquisitely designed foil-stamped binding, with distinctive colored edging and an attractive ribbon bookmark. Decorative, durable, and collectible, these books offer hours of pleasure to readers young and old and are an indispensable cornerstone for any home library.*Prvi put objavljen 1897. godine, Drakula Brema Stokera uspostavio je osnovna pravila za gotovo svu vampirsku fikciju napisanu nakon nje. Ovaj tom je jedan od klasika Barnes &amp; Noble's Collectible Editions. Svaki tom sadrži autoritativne tekstove najvećih svetskih autora u izvrsno dizajniranom povezu sa štancanim folijom, sa karakterističnim ivicama u boji i atraktivnim obeleživačem trake. Dekorativne, izdržljive i kolekcionarske, ove knjige nude sate zadovoljstva čitaocima, mladim i starim, i nezamenljiv su kamen temeljac svake kućne biblioteke.

Dracula

Bram Stoker
Dracula
Barnes & Noble  - New York
(Barnes & Noble Collectible Editions)
Acting on behalf of his firm of solicitors, Jonathan Harker travels to the Carpathian Mountains to finalize the sale of England's Carfax Abbey to Transylvanian noble Count Dracula. Little does he realize that, in doing so, he endangers all that he loves. For Dracula is one of the Un-dead—a centuries-old vampire who sleeps by day and stalks by night, feasting on the blood of his helpless victims. Once on English soil, the count sets his sights on Jonathan's circle of associates, among them his beloved wife Mina. To thwart Dracula's evil designs, Jonathan and his friends will have to accept as truth the most preposterous superstitions concerning vampires, and in the company of legendary vampire hunter Abraham Van Helsing, embark on an unholy adventure for which even their worst nightmares have not prepared them.
 First published in 1897, Bram Stoker's Dracula established the ground rules for virtually all vampire fiction written in its wake. This volume is one of Barnes & Noble's Collectible Editions classics. Each volume features authoritative texts by the world's greatest authors in an exquisitely designed foil-stamped binding, with distinctive colored edging and an attractive ribbon bookmark. Decorative, durable, and collectible, these books offer hours of pleasure to readers young and old and are an indispensable cornerstone for any home library.
*
Prvi put objavljen 1897. godine, Drakula Brema Stokera uspostavio je osnovna pravila za gotovo svu vampirsku fikciju napisanu nakon nje. Ovaj tom je jedan od klasika Barnes & Noble's Collectible Editions. Svaki tom sadrži autoritativne tekstove najvećih svetskih autora u izvrsno dizajniranom povezu sa štancanim folijom, sa karakterističnim ivicama u boji i atraktivnim obeleživačem trake. Dekorativne, izdržljive i kolekcionarske, ove knjige nude sate zadovoljstva čitaocima, mladim i starim, i nezamenljiv su kamen temeljac svake kućne biblioteke.


Bram Stoker
Dracula
Barnes & Noble  - New York

Mišel TrambleCrna sveskaMichel Tremblay, CQ (Mišel Tramble - rođen u Montrealu, Quebec 25. juna, 1942.) je kanadski pisac romana i pozorišnih komada.Tremblay je odrastao na Plateau Mont-Royal, u frankofonom delu Montreala, u kome je živela radnička klasa, koja je govorila dijalektom joual, što će imati jak uticaj na njegov rad. Njegova prva predstava, Les Belles-Sœurs je napisana 1965. godine i imala je premijeru u Théâtre du Rideau Vert, avgusta, 1968. Njen uticaj je bio ogroman, rušeći stare nazore kanadskog teatra i uvodeći joual u glavne tokove. Predstava je izazvala kontroverze zbog opisa života žena srednje klase i napada na konzervativno, duboko religiozno društvo Quebeca sredine 20. veka.Tramble ostaje veran svojoj omiljenoj tematici i u romanu Crna sveska, u kome – kroz priču o sudbini Seline Pulen, konobarice-patuljčice i njenog sukoba s tiranskom majkom alkoholičarkom – uranja u proletersku sredinu Montreala i s balzakovskom pronicljivošću daje sliku ljudske komedije.Radnja se odvija između restorana – smeštenog na ozloglašenom bulevaru Svetog Lorenca u koji zalaze transvestiti, kurve, lude, i neobični studenti – i pozorišta Pelivanâ, u kome mladi reditelj postavlja Euripidove Trojanke. Činjenica da Selina treba da igra Hekubinu pratilju dovodi do sukoba između majke i ćerke, što izaziva svirepu i neumoljivu tragediju.Život junakinje romana, patuljčice Seline Pulen, je neprekidna patnja (strepnja i mržnja): naviknuta na prezir rođene, pijane i depresivne, majke i vaspitana da se stidi svog (telesnog) hendikepa, ona ni sama ne zna da li je cirkuska atrakcija ili „potpuno ljudsko biće“, dostojno ljubavi i pažnje.

Crna sveska

Mišel Tramble
Crna sveska
Michel Tremblay, CQ (Mišel Tramble - rođen u Montrealu, Quebec 25. juna, 1942.) je kanadski pisac romana i pozorišnih komada.
Tremblay je odrastao na Plateau Mont-Royal, u frankofonom delu Montreala, u kome je živela radnička klasa, koja je govorila dijalektom joual, što će imati jak uticaj na njegov rad. Njegova prva predstava, Les Belles-Sœurs je napisana 1965. godine i imala je premijeru u Théâtre du Rideau Vert, avgusta, 1968. Njen uticaj je bio ogroman, rušeći stare nazore kanadskog teatra i uvodeći joual u glavne tokove. Predstava je izazvala kontroverze zbog opisa života žena srednje klase i napada na konzervativno, duboko religiozno društvo Quebeca sredine 20. veka.
Tramble ostaje veran svojoj omiljenoj tematici i u romanu Crna sveska, u kome – kroz priču o sudbini Seline Pulen, konobarice-patuljčice i njenog sukoba s tiranskom majkom alkoholičarkom – uranja u proletersku sredinu Montreala i s balzakovskom pronicljivošću daje sliku ljudske komedije.
Radnja se odvija između restorana – smeštenog na ozloglašenom bulevaru Svetog Lorenca u koji zalaze transvestiti, kurve, lude, i neobični studenti – i pozorišta Pelivanâ, u kome mladi reditelj postavlja Euripidove Trojanke. Činjenica da Selina treba da igra Hekubinu pratilju dovodi do sukoba između majke i ćerke, što izaziva svirepu i neumoljivu tragediju.
Život junakinje romana, patuljčice Seline Pulen, je neprekidna patnja (strepnja i mržnja): naviknuta na prezir rođene, pijane i depresivne, majke i vaspitana da se stidi svog (telesnog) hendikepa, ona ni sama ne zna da li je cirkuska atrakcija ili „potpuno ljudsko biće“, dostojno ljubavi i pažnje.



Crna sveska
Michel Tremblay, CQ (Mišel Tramble - rođen u Montrealu, Quebec 25. juna, 1942.) je kanadski pisac romana i pozorišnih komada.


KRALj PETAR I KARAĐORĐEVIĆ I J.B. TITO - DNEVNICI

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja