KOMŠIJA I KOMŠILUK!

Možda je komšiluk po definiciji mesto kome dete posvećuje nepodeljenu pažnju; na taj način deca usvajaju smisao koji u ogoljenoj formi dolazi do njih iz površine stvarnosti.

Filip Rot, Američka pastorala

*

Nekada je komšiluk bio složenija osnovna jedinica društva, odmah posle porodice. Komšiluk u svojoj suštini i jeste porodična stvar. Više porodica na malom prostoru.

Kvalitet života najviše je zavisio od komšiluka (kada se izuzmu zdravlje i porodica, naravno), od toga ko ti je u komšiluku, pogotovo ko ti je prvi komšija, jer važno je da li je tvoje porodično gnezdo oplemenjeno ili kontaminirano nečijim prisustvom. Važno je bilo sa kime se graničiš, sa kim se međiš.

Komšije su bitnije od rodbine, ove druge uostalom ne možeš da biraš. Za razliku od rodbine sa komšijama se viđaš svakoga dana (osim ako ti rođaci nisu komšije), deliš dobro i zlo, blizu su ti oku i srcu. Zato, vremenom, ako je komšija dobar on ti postane bliži od rođaka. A, i ako je loš, bude ti veći dušmanin nego da ti ga je majka rodila.

Otud, nastali su vremenom i običaji koji uopšte nisu bili nebitni, štaviše, bili su veoma važni: na Slavi ti u čelo astala sedi komšija; kad ženiš sina prvi komšija ti je stari svat; kada je žalost u pitanju, ne daj Bože, komšiluk je tu da se nađe i pomogne.

Naravno, događa se i sve suprotno! Kada je komšiluk loš, život ti se pretvara u noćnu moru, čovek tada ostaje bez svog poslednjeg utočišta, bez svoje pećine, bez svoje jazbine, bez poslednje linije odbrane: bez svog doma!

U takvim slučajevima ne nazivate jedni drugima „dobar dan“ već se psujete, gledate se preko ograde kroz nišan, tučete se kočevima na međi. Ukoliko živite u zgradi onda stalno lupate jedni drugima po cevima radijatora udarce upozorenja, imate verbalne okršaje u hodniku zgrade, pozivate miliciju zbog remećenja kućnog reda, prijavljujete jedni druge komunalnoj policiji, tužite se.

Postoji i treća opcija, danas najrasprostranjenija, a to je potpuno ignorisanje i ravnodušnost prema ljudima sa kojima delite ogradu ili zid. Tada je važno samo da su linije precizno povučene i da ih niko ne prelazi. Godinama živite jedni pored drugih a ne poznajete se. Doduše, uzdržano se javite jedni drugima ukoliko ne možete da se sklonite u hodniku (što je na ulici lako izvodljivo) ili kada se sudarite na stepeništu (ili liftu, ne daj Bože), ili kada se vidite preko ograde, i, to je to.

Više od godinu dana sam živeo u jednoj lepoj zgradi u Njujorku a nisam upoznao ikoga iz zgrade, nisam ih ni viđao, a o druženju nije bilo ni govora. Nekada je, verovatno, bilo drugačije i u Njujorku, kao što je sada drugačije kod nas nego kako je nekada bilo. Globalizacija – idiotizacija!

Prvo što mi pada na pamet kada se prisećam prošlih i davnih vremena jeste to da je bilo mnogo dece u komšiluku. Vikendom, praznicima i kada je raspust, sve je ključalo od dečije graje. Bivalo je i plača, i smeha, i svađe, i tuče, i igre, i druženja, i pesme, i solidarnosti. Deca su se tada igrala napolju a ulazak u kuću bio je kazna.

Tadašnji sistem vaspitavanja i zaštite dece bio je humaniji, efikasniji i bolji. Kada te na putu od škole do kuće neko maltretira naći će se rođak ili komšija da te zaštiti. Kad na drugom kraju varoši, sela ili ulice, činiš nešto loše ili si se u loše društvo uvatio pa krećeš pogrešnim putem, neko od rođaka ili komšija koji te je video naći će načina da dojavi tvojim roditeljima o tvom ponašanju a neretko će te uhvatiti za uvo i lično predati ocu u šake.

Kad imaš dobar komšiluk, a to mi drugo pada na pamet, um i sećanje, teško da ti može štogod zafaliti u kriznim ili vanrednim situacijama, ozbiljnim ili manje ozbiljnim.

Došli su nenajavljeni gosti (ko se pa u to vreme i najavljivao?!) a u kući ni trunka kafe, ni gram šećera, ni suska rakije (popio sve deda zvani Baca, bilo je sumnjivo što svaki čas ide u ostavu). Odmah se trči po komšiluku sa praznom šoljom ili šišetom (što je ujedno bila i mera pozajmljenog koje treba vratiti) i pozajmljuje se. Ujedno se komšija pozove na tu istu kafu i rakiju. Nestalo je zejtina: trči kod stare komšinice. Pozajmljeno se uvek vraća u istim posudama i ista količina uz neki sitniji dodatak, dva jaja ili parče pite. Usput se popije kafa i domaći sok.

Celi dan ste bili van kuće a ciča zime je. Treba brzo naložiti šporet i što pre zagrejati sobu, da se deca ne smrznu. U ruke lopaticu pa u komšiluk po žar. Onda trkom nazad da se žar ne ugasi, isti u šporet, preko njega drva i eto vatre za tili čas. Otud je i nastala ona čuvena izreka kada se kratko zadržiš kod komšije a on bi da zajedno popijete još koju mučenicu:

- Sedi more, kud žuriš, nisi doš'o po žar!

Ili:

- Ajde sedi još, bojiš se da te sneg ne zaveje kad se budeš vraćao kući – aludirajući da delite isti plot.

U dobrom komšiluku, šta god da se sprema u jednoj kući a da je malo glednije (bolje) nosi se u komšiluk: pita, kolači, redovac. Kad se zakolju svinje po komšiluku se nosi meso, čvarci, džigerica, mast. Što je komšija slabije stojeći ili ima više dece onda se njemu odnese više. Uostalom, kada je pomenuti svinjokolj u pitanju pa i onako će celoga dana komšiluk biti u dvorištu gde se redi pastrma: pomažu ili odmažu, najčešće gledaju i pijuckaju. Uveče će se vasceli komšiluk sjatiti kod domaćina na svinjsku daću.

Posuđe, tanjiri, šerpe, u kojima je odnesen dar, operu se i čuvaju do prve prilike kada mogu biti vraćeni, ali ne prazni. Ako se nema ništa druga onda se stavi kafa ili šećer u kocke.

Za veselja ili žalosti ceo komšiluk se stavlja u pogon. Donose se stolovi, klupe, posuđe, namirnice, viljuške, noževi, rakija, sve što treba. Angažovaće se i ljudi. Unapred se zna ko će služiti, ko će kuvati a ko će se jednostavno napiti bez da je išta pomogao.

Najčuvenije su spontane komšijske pijanke. Sednu dvoje komšija u dvorište, pod 'lad, da popiju kafu. Ništa naročito, možda su nešto majstorisali, najčešće su se jednostavno videli pa pozvao jedan drugoga. Još nisu ni seli kako treba a videli su trećeg koji ide drumom, krenuo negde ili se vraća, pa i njega pozovu. Već se sipala i rakija. Dok domaćin u bašti bere paradajz i luk za meze, stigao je i četvrti komšija sa tanjirom sira a dete je već poslao da kupi pivo (sa sve providnim cegerom i praznim flašama za ambalažu). Kod pete rakije već su pristigle i žene u potrazi za svojim zabludelim muževima. One će u letnjoj kujni ili iza kuće (svakako na pristojnoj udaljenosti od jačih polovina) uz kafu ogovarati, u pola glasa, svoje već pijane muževe. Pristigla su i deca i prete da loptom polome tanjire i čašice pa ih zbog toga očevi grde i vijaju po avliji. Nema rastanka dok se dobro ne ponapijaju. Posle će kući a ujutro će nemo mahati jedni drugima, preko ograde, sa vlažnom krpom preko glave.

Elem, svuda pođi, na kraju: kući dođi. Kuća je građevina, dom je mesto gde se porodica oseća srećno i zaštićeno. I: spokojno! Ali, nema dobrog doma bez dobrog komšiluka.

Kako je to danas, uglavnom?

Krademo jedni drugima internet signal, svađamo se oko parkinga i ne smemo ni za tren da ostanemo nasamo sa komšijskim detetom jer ako ih pomilujemo po glavi ili im damo čokoladu verovatno će nas optužiti da smo pedofili. Toliko smo se otuđili da više niko i ne gleda u zgodnu komšinicu a klinci ne masturbiraju misleći na nju. A nekada su komšijske svađe imale više emocija i bile strastvenije od današnjih ljubavnih veza.

Nekada je komšiluk znao gde držiš ključ od kuće (opšte mesto: ispod otirača ili saksije sa cvećem) ako ste kuću uopšte i zaključavali. Ako negde i odete, komšije će obilaziti kuću, uveče paliti svetlo na terasi i namirivati stoku. Kod komšija se ulazilo bez kucanja sa povikom „domaćine, ima li koga?!“. Deca su jela gde se zadese, gde je ko kod koga, nikada se nije komšijsko dete odvajalo od vlastite dece a najslađe je i bilo jesti kod drugoga (roditelji bi se pravdali: „Ima svega i kod kuće al' njemu je slađe kod vas, sa drugom decom“).

Naravno, dobar komšiluk se međusobno i ogovarao, onako svojski i komšijski, provincijski, emotivno, iz ljubomore, najčešće iz navike. Ponekad i sa razlogom. Pošteni stav tog ogovaranja što su svi ogovarali svakoga, što niko nije bio pošteđen i što je bilo (u odnosu na današnje vreme) naivno. Danas nema ni toga: ogovaranja su puna mržnje i otrova, loše namere, sa podmetanjima i sa željom da se nekome naudi.

Bilo je i komšijskih ljutnji ali su one najčešće trajale kratko (ukoliko nisu vezane za među ili ženu) a najčešće uzrok su bila deca i njihovi nestašluci. Bilo je i komšijski zločina (opet zbog međe i žene), nije da nije. Ali: retko!

Tvrdim: 80% cene nekretnine zavisi od komšiluka. Čak i na pustom ostrvu!

Pored svega, u antropološkom, etnološkom i ontološkom smislu, komšiluk je važan (danas pogotovo) kao bitan faktor u očuvanju identiteta i odbrani porodice. Izolacija pojedinca, njegova otuđenost, nametnuta agenda o LGBT normalnosti i ostalim levo-liberalno-zelenim podmetačinama, sva ta oruđa protiv porodice i čovečnosti, manje su opasna u zdravom okruženju, to jest: komšiluku gde dete raste. Protiv tih procesa dehumanizacije lakše je se odbraniti uz pomoć humanog okruženja koje deli iste vrednosti.

Komšiluk je i sistem bezbednosti, sigurnosna kamera i video nadzor, to je alarm – ako je komšiluk dobar. Kod dobrog komšiluka mnogo je teže opljačkati nečiji dom ili napasti ukućane toga doma. I: suprotno! Dok je postojala institucija komšiluka bili smo bezbednije i humanije društvo.