KAKO SMO IŠLI U JNA, ili: smrt sa ukusom vojničkog pasulja!

Prvo ideš na regrutaciju. Uzmu ti cipele, pa u papučama Jugoplastika bežiš u grad. Uveče ti zapale biciklo ili gitaru. Sutradan skidaš gaće pred komisijom. Svi su voleli da dobiju auto-jedinicu a dobijali su brdsko-planinsku pešadiju. Shvatanja su bila neshvatljiva a običaji surovi. Bilo je to vreme kada je, pored impotencije i pederluka, najveća muška sramota bila biti nesposoban za vojsku. Ljudi su tražili veze, podmićivali regrutne komisije, ne kao kasnije za oslobađanje, već za pečat: SPOSOBAN! Smatralo se, pogotovu u provinciji da nesposobnoga za vojsku neće hteti ni jedna devojka. Bilo je to surovo - ali je tako bilo. Kao da je čovek kriv zbog činjenice da je bolestan i nesposoban. Danas su devijacije otišle u potpuno suprotnom smeru i još su neshvatljivije.

Pravile su se ispratnice u vojsku. Jedino kod Srba: kad ideš. Kod drugih je bilo logičnije da se veseliš kad se vratiš. Ali, to nam je u genima, mi i u rat idemo pevajući. U velikim šatrama okupljali su se svi oni koji će se posle okupljati i na svadbi. Ispijala se vojnička čaša pa darivao novac ili smo pare gurali u džep kad se opraštamo od regruta.

Pred odlazak dobijaš više saveta nego novca:

Deda: Veži konja 'de aga kaže.

Otac: Nemoj da me obrukaš tamo.

Majka: Jedi više čorbasto i nosi dugačke gaće.

Stariji rođaci: Nemoj da se saginješ za sapun dok se kupate, fiknuće ti ga neko.

Komšije: Sedi u menzu uvek pored Šiptara, davaće ti slaninu.

Zet: Čuvaj se picajzli i tripera, kad izlaziš u grad.

Onda:Moj Milane, kad u vojsku pođeš, nemoj moju kapiju da prođeš...

Ta pesma beše obavezna kad se vojnik pratio u vojsku. Kad budući vojnik krene put autobuske ili železničke stanice, drum bi bio zauzet po širini: rodbina, komšije, drugovi, drugarice... Nekad bi se vijorila i zastava. Obavezno flaša rakije okićena cvećem ili peškirom. Gore pomenutu pesmu lepo i duhovito je analizirao Milovan Danojlić u knjizi Dragi moj Petroviću.

Pevalo se još:

Kad u vojsku ja polazim, i zeleno polje gazim...

Zatim:

Doviđenja društvo staro, nek vas ova pesma teši, čuvajte mi moju dragu, još je mlada može da pogreši...

Kad se zapeva:

Oj, drugovi jel'vam žao, rastanak se primakao... – svi bi udarali u plač, dok zbunjeni regrut maše iz autobusa sa flašom rakije u ruci.

Obično bi se presedalo u Beogradu, pa bi obilazili rođake i zemljake u Studenjaku. Imali bi dosta para i pune torbe hrane i rakije, pa je radost bila obostrana. Pre toga su nas na autobuskoj stanici sačekivali ulični fotografi. Fotografi na autobuskoj i železničkoj stanici u Beogradu koji sačekuju regrute iz provincije i slikaju bez pitanja, pa onda vade blokče da daju potvrdu o plaćanju i da uzmu adresu gde će poslati slike. Sećate li se toga? Dobar deo nas je imao kao uspomenu taj isečak iz paragon bloka, potvrdu da smo platili fotografije koje nikada nećemo dobiti. Iako smo već u prvim pismima iz vojske upozorili roditelje da će slike stići. Fotografisali su bez pitanja a onda su zaskakivali zbunjene dečake koji ne bi znali šta ih je snašlo. Ako bi se koji pobunio, znali su da budu drčni i da priprete, naravno do neke granice. Nije to bilo kao danas. Nije bilo na silu, već na „žvaku“. I ako su uglavnom bili odrpani i ofucani, imali su priču. I znali su da regruti imaju po neku crkavicu u džepu, jer je to bilo vreme ispratnica u vojsku. Svi bi darovali budućeg vojnika neki dinar. Umelo je to da se sakupi. Međutim, nije ni tim fotografima bilo lako. Znali su da nalete na pijane regrute, nisu predvideli da rodbina ide iza njih, ne retko bi završili razbijene glave i polomljenog aparata.

Čim bi stigli u kasarne: započinjala je noćna mora. Od stresa ne bi išli danima u klozet. Prvo zajedničko kupanje, nemilosrdno šišanje uz obavezno pitanje: Kakvu frizuru želite?, zaduživanje opreme (koju će ti već prvi dan pokrasti i bićeš uplašen zbog toga a kasnije ćeš shvatiti da nikada nikome nije falilo opreme za razduženje), upoznavanje sa osnovnim vojničkim znanjima: nameštanje kreveta, glancanje čizama, slaganje uniforme pred spavanje pod kapu, redarstvo, požarstvo. Već si i čistio klozet četkicom za zube. Kad dobiješ pušku i ruke ti upiju miris ulja, kojega ćeš se teško otarasiti, shvatiš šta u vojsci znači biti gušter i šta znači da se cev sija ko pasja muda na mesečini.

Kreće, zatim, strojeva obuka (i ona druga, u zavisnosti od VES-a - vojno evidenciona specijalnost), besmisleno i bezbrojno ponavljanje istih radnji do iznemoglosti, bezbroj ostava (ponavljanje radnje). Marševski i strojevi korak, i: Glavu gore, pogled pravo, to za jaja nije zdravo. Levim i desnim krilom, atomski s'leva i desna. Sanjaš dan kada će doći zakletva, da vidiš svoje najmilije i prvi put izađeš u grad. U međuvremenu si već naučio da razlikuješ ćatu, desetara i stažu, znaš razliku između guštera i džombe, znaš ko su ti klasići (gene-i) a ko zeme, i naučio si da kažeš: Dozvolite da se obratim.

Onda bi nam roditelji, rodbina, zemljaci i prijatelji dolazili na zakletvu, umorni i izgužvani od celodnevnog putovanja, ali punih torbi mesa i kolača, a mi bi na tren zaboravili tešku obuku sa opasnim oruđima i na kratko opet postajali mamina i tatina deca. Naravno, priupitali bi da li su stigle slike iz Beograda i uvek dobili isti odgovor: Koje slike? Pričaćeš im kako ste se zezali na zakletvi umesto i u toj borbi daću svoj život – govorili tvoj život.

Bićeš hronično gladan, umoran i neispavan, i uverićeš se u neosnovanost mita da će ti vojnici muslimanske veroispovesti davati slaninu. Marendu ćeš slistiti brzinom svetlosti a pivo sa napolitankom u kantini biće ti prava poslastica. Naučićeš šta su SMB-kuglice (grašak), a šta SDO paketi (samostalni dnevni obrok), šta je drnč (za pušku i za jelo), šta je po Pe-eSu (pravilo službe) a šta nije, šta je GINA (generalna inspekcija narodne armije), a šta Ka-Pe-eS (velika kapija), šta je uzbuna a šta teren. Naučićeš da na pitanje civila Koliko vas je u kasarni? ili, Koliko imate tenkova? odgovoriš: Dovoljno! Više se nećeš sramiti u kupatilu, slobodno ćeš se saginjati za sapun i vodićeš prave male ratove u borbi sa peškirima. Posle zakletve ćeš se povremeno opijati kad odeš u grad, ako imaš dozvolu do dvadeset četiri i novca, i srušićeš još jedan mit: onaj u bromu u hrani i čaju, jer ćeš shvatiti da na tebe to ne deluje i da bi mogao da ga nabiješ komarcu u oko, a ne nekoj devojci.

Već ti jutarnja gimnastika i fazanov let (skakanje iz čučnja sa jedne noge raširenih ruku) neće teško padati, kad jednoga dana ugledaš na pisti mladu, tek pristiglu, vojsku. Nisi više gušter. Sada dobijaš pravo da u menzi vikneš: Prijatno najstarija! i da preko piste zapevaš: Stara kuka legla ispod dajca, dva guštera češkaju mu jajca. Međutim, i dalje ćeš čekati pisma ko ozebo sunce, i sam ćeš u svojim pismima pisati gluposti, dočekaćeš novu godinu uz alkohol i televiziju, ići ćeš na redovno i vikend, ćebovaćeš grebe i drukare, pobiti sa civilima u gradu, brojaćeš sve sitnije i sitnije, dok se jedne večeri ne vratiš pripit iz grada (preko ograde) i vineš kroz hodnik: Siiitnooo! Džejms Bond! To će značiti da ti je do skidanja ostalo još nedelju dana: 007. Već si spremio civilku, koju si probao već pedeset puta. Noć pred odlazak bićeš tih. Oko tebe ćeš čuti šaputanja: On je nula-nula-noć.

Opremu za razduženje dobićeš ujutro kompletnu od klasića. Kada se budeš pozdravljao sa gene-ima zaklinjaćete se se međusobno na doživotno prijateljstvo. Uglavnom se više nikada nećete videti. Ono, susretali smo se u potonjim ratovima na različitim stranama, mi deca bratstva i jedinstva i JNA. Ubijali smo se međusobno sa ukusom vojničkog pasulja u ustima. Jebi ga, zakleli smo se da ćemo davati tuđe živote.