&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/5906300331695522781/3423981149107675201#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEg3AUL7-qlfUWB7h8IE76cSme4uNje4XwMNNu_xPxDTijrAcTv6PIPz3G00eGzdo4pZgHlkFqnYcb52RUy_axYSmhIQF2472EjHfMEzWzPS3-71H4k40fEZ8RIj3RhvuQjcX5F6YGBYUW0/s320/lomo-smena-8m_011.jpg" height="194" width="320"></a>Пише: Игор Ђурић 	Јесте ли, некада, нове и тек купљене фармерке рибали четком у кади или кориту – да побледе?!	Јесте ли ишли у Трст за&nbsp;Super Rifle&nbsp;или&nbsp;Carrera?!	Јесу ли вам Цигани уваљивали исте на пијаци?	Јесте ли носили фармерке широких ногавица са троугластим уметком друге боје на истим?!	Јесте ли носили фармерице које су се при дну ногавица сужавале уз ногу?!	Јесте ли носили фармерице заврнутих ногавица?!	Је ли вам мајка, иза ваших леђа, пеглала фармерице?!	Јесте ли носили фармерице наслеђене од старије браће или сестара?!	Јесте ли носили закрпљене фармерице?!	Јесте ли носили поцепане фармерице?!	Јесте ли носили кратке панталонице које сте направили резањем ногавица од старих фармерица?!	Јесте ли сањали о оригиналним&nbsp;&nbsp;Levi’s&nbsp;501?!	Јесте ли, уопште, били омладина која је носила само фармерке?!	Јесте!!!	Онда припадате последњим генерацијама са нешто мало душе.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/5906300331695522781/3423981149107675201#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjbeYUFFhMr-mHX2U-bzA2TbJS7bsj6b7ze09LEqGrXfzTgZ52nrGPZH40LzCprKBd6zfiESx4IhEO-oUvBrawo7jaX_VygaPj8N0ECD5OGMEDO8_ioN5y3AzUAMhP25Xin-gftqiUl11k/s320/055100691_dszczegol1.jpg" height="256" width="320"></a>		Комбинована соба&nbsp;– популарне собе средњег Титовог сталежа, за станове и куће, француски лежај, ормар, огледало, итд. Неке су имале уграђене радио апарате на самом лежају. Уређивале су се тако што се преко лежаја стављао прекривач а код узглавља велика лутка раскречених ногу.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Ишли смо у биоскопе да гледамо цртане филмове. То нису били дугометражни цртани филмови већ они кратки: Душко Дугоушко и дружина. Кино-оператер би пуштао двадесетак таквих цртаних филмова.&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Наше мајке су користиле&nbsp;Радион,&nbsp;Перион&nbsp;и&nbsp;Тајм, за прање веша. 1956. године РИЗ (Радио индустрија) Загреб произвела је први телевизор. И у нашој кући, први телевизор био је од тога произвођача.&nbsp;Калодонт, часопис&nbsp;ЧИК, детерџент за судове&nbsp;ВИМ.&nbsp;Славица&nbsp;је била најпопуларнија&nbsp;Багат&nbsp;машина.&nbsp;Професор Балтазар,&nbsp;цртани филм који смо делимично волели (у недостатку Дизнијевих).&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Елинд&nbsp;пећи из Ваљева.&nbsp;Факс Хелизим.&nbsp;АТРИХ&nbsp;– крема за руке.&nbsp;	У нови разред са новим ципелама&nbsp;-&nbsp;Борово.&nbsp;	АЛФА&nbsp;нафтарице.&nbsp;ЈОГИ&nbsp;душек.&nbsp;Медолино,&nbsp;Фрутолино.&nbsp;Брион&nbsp;– после бријања.&nbsp;Еурокрем&nbsp;– италијанска Гандола. Гоблен – Вилеров гоблен. Металне касице које смо добијали у банкама.&nbsp;Јупи&nbsp;и сокови&nbsp;Србијанка&nbsp;Ваљево. Патике&nbsp;Шангајке.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/5906300331695522781/3423981149107675201#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEizlmR9QYyXWh3q3QjRqZ3zWcbIvX3WtPHvKL5L9POzkjiSLv2CRU_wtEKG3Xa7R8LT62fMDWMH7jlIxhrM8GQdHuY2RPf7weXoFGPQTb-zQ7HAugRLlhW8QymnR8GkeqRIpyldqO1k3aE/s400/lutka.jpg" height="231" width="400"></a>		Као и већина Срба моје генерације (плус-минус десет, двадесет година) прве фотографије направио сам са&nbsp;Смена-ом 8. Чинило ми се тада, а био сам негде на преласку из основне у средњу школу, да бољег апарата нема на белом свету. Да се разумемо, говорили смо само: апарат. Без префикса фото и томе слично. Још се сећам оних&nbsp;„сунаца“&nbsp;и&nbsp;„облачића“&nbsp;којима се подешавала експозиција, и оних бројева и фигура људи, самих или групно, којим се подешавала раздаљина.	Када сам се нешто касније докопао једног поприлично похабаног&nbsp;ПОРСТ-а са широкоугаоним објективом, мислио сам да сам достигао технолошки врх, да изнад тога нема више ништа. Све сам то мислио до набавке ганц новог&nbsp;ЗЕНИТ-а и то са обичним и теле-објективом. Било је то време навале руских и бугарских&nbsp;„туриста“&nbsp;по нашим пијацама (једна чрвена, две чрвене, итд).	Са&nbsp;правом&nbsp;фотографијом, по мојим мерилима, достигао сам врхунац са једном половном&nbsp;ПРАКТИКА-ом, за коју сам такође имао неколико објектива и блиц. Њу и данас чувам. Моје срозавање по том питању почело набавком пар&nbsp;„идиота“&nbsp;који су тада почели да бивају популарни, а били су и практични - ко и сви идиоти. Лако су се носили, у џепу, имали су свој блиц, ниси морао да подешаваш и изоштраваш слику. Ако би носио неки други апарат то би требало да буде у посебној торби, итд.	Ипак, све време мог бављења фотографијом (правом, папирном фотографијом, са филмом) то је била нека врста ритуала. Водило се рачуна о томе где ћемо, како ћемо и на кога ће се утрошити снимак. Водило се рачуна о светлости, о позадини, о раздаљини. И што је најважније: о уштеди филма и материјала за израду слика. (Чак и кад сам набавио дигитални апарат, па кад би хтео да се дувам, тетке и стрине би ми говориле кад би их сликао:&nbsp;„Нека синко, немо на нас да трошиш филм“. А кад би им рекао да нема филма, одговарале би:&nbsp;„Па што се онда спрдаш са нама?“). Није се окидало без везе и насумице. Али!!! Оно што је најважније: колико би се пут окинуло толико би слика израдили. И те слике су нам&nbsp;остале до дана данашњег. Чак су и ти чувени&nbsp;„идиоти“&nbsp;правили вредније слике од данас најпаметнијих апарата.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/5906300331695522781/3423981149107675201#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgZuY2I9pAL3EJJfAm10j_wHNujrQCHv8GtAEEZmZCt7XzLewOXk190wmART3MYnAWGfKcPwrqxmPkuu8DpTi_yoEvesUIiGrLroDQ2q1v_Uj6IDwI_7e9tY8c7sLX2h4v4etz6IHLDLps/s320/cikYP.jpg" height="320" width="232"></a>		Дигитални апарати су у почетку били скупи и ретки. Били су непрактични јер си поред њега морао да имаш и рачунар. Тек сам средином двехиљадитих набавио први. Касније је бивало све лакше и лакше, па тако данас имам неколико комада различитог квалитета које више и не носим са собом а снимке правим телефоном.	То је то! Идиотизација је претходила дигитализацији.	То је то! Имам на хиљаде снимака на компјутеру а од њих скоро ни једну слику на папиру. Немам нити једну од њих да заденем у новчаник па ко невољник листам телефон кад некоме хоћу да покажем слику свога сина.	То је то! Више духа времена и уметности у себи има једна заједничка фотографија из школе, црно-бела, него хиљаде данашњих које клинци постављају на фејсбук.	То је то! Некад смо подешавали апарат за сликање да испаднемо лепши – данас камере подешавају нас стављајући себе у први план. Данас више није важно кога сликаш - већ ЧИМЕ га сликаш. Лепи смо колико нам је скуп апарат. Заиста, лепота више није важна, све се може уредити фотошопом.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/5906300331695522781/3423981149107675201#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEizfv2V9arcTO3lGf7Uvj1kFL_RBDWWf5vHUC54jkMb4iB8bhmmI_W9V1b5HKN-SSxHw0rUwU-luyx9c7ZcKaeHinybhUEM2vLjoruFeOGkPVk9fFXh83aBvf0XG1g_gtc74nZn38HdoMg/s320/download.jpg" height="320" width="234"></a>	Једна трећина кучића, у времену када сам био дете, звала се Џеки. Њихови власници, они који су им наденули то име, сматрали су да су прешли из опанка у ципелу. Друга трећина кучића, у време када сам био дете, звала се Леси. Њихови власници, они који су им наденули такво име, школовали су децу и били на пола пута између опанка и ципеле, углавном боси. Трећа трећина кучића, у време када сам био дете, звали су Шаров. Њихови власници, који им нису наденули име већ су тако звали и претходног и све друге претходне псе, нису имали намере да скидају опанке, живели су онако како морају, радно и поштено, и делили са кучетом добро и зло, а куче је морало да заради парче 'леба.	<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/5906300331695522781/3423981149107675201#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjhbnIJYsm7VCTqVyKAWAoNg-_aXqXR52kn1Az8C1C6n7nu5ZzC3o2-AHzPOP0-Wn8_UzC8JUNawpZ_d0dUf_pFdx4JJ5R8j4m2o9b1NE5p0A012DCeIHH0hyphenhyphenTw0YK5VfhN9XDFO4LnpOE/s320/sta9.jpg" height="182" width="320"></a>			<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/5906300331695522781/3423981149107675201#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjXzo0tJDpMxryqmrdgL88Qi5OS2VqrVYlMgWZv3ckKUqClrT18FONgzKdL5SggiFgJZfIJ6ji3_BABBc6WNW-cst2J6ELmYHm6gIAd3nxIB8_t1s8HKUlqjn8bGQuceaprMme_IuY53_s/s320/124193817.jpg" height="240" width="320"></a>	Кад сам био дечак, у мом завичају, 'де 'тице поју и лету, кад би се срели са вршњацима и осталима, нисмо једни другима говорили „добар дан“, или „здраво“, или „ћао“, већ би уместо поздрава казали: „Јебеш ли шта?“. Одговор је углавном гласио: „Прошле године замало, ове године мало ређе“.&nbsp;Ако би неко храбрији, пак, устврдио да то чини, следила би следећа реченица као одговор на то: „Знам, ти јебеш, јебеш, па промениш руку“.	На питање: „Шта радиш?“, одговарало се: „Никоме ништа – свакоме на пут“.	„Како си?“.	„Како други 'оће“.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/5906300331695522781/3423981149107675201#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEisb2kdVB3aQng3zk8goVS2NdHh_Qx66WXYiZHvhb1dzRc7CL258KQ4_rMzukYsN3cnaTcUCFv0eAz64Bq9BDH_qRvvfs6gn91wm_kPW_kufo2IPmQpFbG5Io12R60qgTauyE103PG1Lbc/s320/-FIKSNI-TELEFON-STARI-_slika_O_13411405.jpg" height="240" width="320"></a> 		ОБИЧАЈИ И ВЈЕРОВАЊА НОВИЈЕГ ДАТУМА, НЕ ТАКО НОВИ:	Пустити телефон да звони, па подићи на трећем звону зарад бољег чувења.	Окренути нулу кад слабо чујеш саговорника преко телефона.	Компакт-диск закачен на ретровизору, који „штити“ од полицијског радара.	Не пролазити кроз бандеру (једно је бандера а друго је укосо придржава) кад се иде у школу или на посао.	У отворену стаклену флашу киселе воде ставити кашичицу да вода не изветри.	Не пити пиво из зелене флаше јер је та „контролна“.

                    
Пише: Игор Ђурић

	Јесте ли, некада, нове и тек купљене фармерке рибали четком у кади или кориту – да побледе?!
	Јесте ли ишли у Трст за Super Rifle или Carrera?!
	Јесу ли вам Цигани уваљивали исте на пијаци?
	Јесте ли носили фармерке широких ногавица са троугластим уметком друге боје на истим?!
	Јесте ли носили фармерице које су се при дну ногавица сужавале уз ногу?!
	Јесте ли носили фармерице заврнутих ногавица?!
	Је ли вам мајка, иза ваших леђа, пеглала фармерице?!
	Јесте ли носили фармерице наслеђене од старије браће или сестара?!
	Јесте ли носили закрпљене фармерице?!
	Јесте ли носили поцепане фармерице?!
	Јесте ли носили кратке панталонице које сте направили резањем ногавица од старих фармерица?!
	Јесте ли сањали о оригиналним  Levi’s 501?!
	Јесте ли, уопште, били омладина која је носила само фармерке?!
	Јесте!!!
	Онда припадате последњим генерацијама са нешто мало душе.

	
	Комбинована соба – популарне собе средњег Титовог сталежа, за станове и куће, француски лежај, ормар, огледало, итд. Неке су имале уграђене радио апарате на самом лежају. Уређивале су се тако што се преко лежаја стављао прекривач а код узглавља велика лутка раскречених ногу. 
   Ишли смо у биоскопе да гледамо цртане филмове. То нису били дугометражни цртани филмови већ они кратки: Душко Дугоушко и дружина. Кино-оператер би пуштао двадесетак таквих цртаних филмова. 
   Наше мајке су користиле Радион, Перион и Тајм, за прање веша. 1956. године РИЗ (Радио индустрија) Загреб произвела је први телевизор. И у нашој кући, први телевизор био је од тога произвођача. Калодонт, часопис ЧИК, детерџент за судове ВИМ. Славица је била најпопуларнија Багат машина. Професор Балтазар, цртани филм који смо делимично волели (у недостатку Дизнијевих). 
    Елинд пећи из Ваљева. Факс Хелизим. АТРИХ – крема за руке. 
	У нови разред са новим ципелама - Борово. 
	АЛФА нафтарице. ЈОГИ душек. Медолино, Фрутолино. Брион – после бријања. Еурокрем – италијанска Гандола. Гоблен – Вилеров гоблен. Металне касице које смо добијали у банкама. Јупи и сокови Србијанка Ваљево. Патике Шангајке.

	
	Као и већина Срба моје генерације (плус-минус десет, двадесет година) прве фотографије направио сам са Смена-ом 8. Чинило ми се тада, а био сам негде на преласку из основне у средњу школу, да бољег апарата нема на белом свету. Да се разумемо, говорили смо само: апарат. Без префикса фото и томе слично. Још се сећам оних „сунаца“ и „облачића“ којима се подешавала експозиција, и оних бројева и фигура људи, самих или групно, којим се подешавала раздаљина.
	Када сам се нешто касније докопао једног поприлично похабаног ПОРСТ-а са широкоугаоним објективом, мислио сам да сам достигао технолошки врх, да изнад тога нема више ништа. Све сам то мислио до набавке ганц новог ЗЕНИТ-а и то са обичним и теле-објективом. Било је то време навале руских и бугарских „туриста“ по нашим пијацама (једна чрвена, две чрвене, итд).
	Са правом фотографијом, по мојим мерилима, достигао сам врхунац са једном половном ПРАКТИКА-ом, за коју сам такође имао неколико објектива и блиц. Њу и данас чувам. Моје срозавање по том питању почело набавком пар „идиота“ који су тада почели да бивају популарни, а били су и практични - ко и сви идиоти. Лако су се носили, у џепу, имали су свој блиц, ниси морао да подешаваш и изоштраваш слику. Ако би носио неки други апарат то би требало да буде у посебној торби, итд.
	Ипак, све време мог бављења фотографијом (правом, папирном фотографијом, са филмом) то је била нека врста ритуала. Водило се рачуна о томе где ћемо, како ћемо и на кога ће се утрошити снимак. Водило се рачуна о светлости, о позадини, о раздаљини. И што је најважније: о уштеди филма и материјала за израду слика. (Чак и кад сам набавио дигитални апарат, па кад би хтео да се дувам, тетке и стрине би ми говориле кад би их сликао: „Нека синко, немо на нас да трошиш филм“. А кад би им рекао да нема филма, одговарале би: „Па што се онда спрдаш са нама?“). Није се окидало без везе и насумице. Али!!! Оно што је најважније: колико би се пут окинуло толико би слика израдили. И те слике су нам остале до дана данашњег. Чак су и ти чувени „идиоти“ правили вредније слике од данас најпаметнијих апарата.

	
	Дигитални апарати су у почетку били скупи и ретки. Били су непрактични јер си поред њега морао да имаш и рачунар. Тек сам средином двехиљадитих набавио први. Касније је бивало све лакше и лакше, па тако данас имам неколико комада различитог квалитета које више и не носим са собом а снимке правим телефоном.
	То је то! Идиотизација је претходила дигитализацији.
	То је то! Имам на хиљаде снимака на компјутеру а од њих скоро ни једну слику на папиру. Немам нити једну од њих да заденем у новчаник па ко невољник листам телефон кад некоме хоћу да покажем слику свога сина.
	То је то! Више духа времена и уметности у себи има једна заједничка фотографија из школе, црно-бела, него хиљаде данашњих које клинци постављају на фејсбук.
	То је то! Некад смо подешавали апарат за сликање да испаднемо лепши – данас камере подешавају нас стављајући себе у први план. Данас више није важно кога сликаш - већ ЧИМЕ га сликаш. Лепи смо колико нам је скуп апарат. Заиста, лепота више није важна, све се може уредити фотошопом.

	Једна трећина кучића, у времену када сам био дете, звала се Џеки. Њихови власници, они који су им наденули то име, сматрали су да су прешли из опанка у ципелу. Друга трећина кучића, у време када сам био дете, звала се Леси. Њихови власници, они који су им наденули такво име, школовали су децу и били на пола пута између опанка и ципеле, углавном боси. Трећа трећина кучића, у време када сам био дете, звали су Шаров. Њихови власници, који им нису наденули име већ су тако звали и претходног и све друге претходне псе, нису имали намере да скидају опанке, живели су онако како морају, радно и поштено, и делили са кучетом добро и зло, а куче је морало да заради парче 'леба.
	

	
	
	

	Кад сам био дечак, у мом завичају, 'де 'тице поју и лету, кад би се срели са вршњацима и осталима, нисмо једни другима говорили „добар дан“, или „здраво“, или „ћао“, већ би уместо поздрава казали: „Јебеш ли шта?“. Одговор је углавном гласио: „Прошле године замало, ове године мало ређе“. Ако би неко храбрији, пак, устврдио да то чини, следила би следећа реченица као одговор на то: „Знам, ти јебеш, јебеш, па промениш руку“.
	На питање: „Шта радиш?“, одговарало се: „Никоме ништа – свакоме на пут“.
	„Како си?“.
	„Како други 'оће“.


		ОБИЧАЈИ И ВЈЕРОВАЊА НОВИЈЕГ ДАТУМА, НЕ ТАКО НОВИ:
	Пустити телефон да звони, па подићи на трећем звону зарад бољег чувења.
	Окренути нулу кад слабо чујеш саговорника преко телефона.
	Компакт-диск закачен на ретровизору, који „штити“ од полицијског радара.
	Не пролазити кроз бандеру (једно је бандера а друго је укосо придржава) кад се иде у школу или на посао.
	У отворену стаклену флашу киселе воде ставити кашичицу да вода не изветри.
	Не пити пиво из зелене флаше јер је та „контролна“.


KAKO JE NEKAD BILO - ZAL ZA MLADOST!

Igor Đurić, srpski pisac rođen u Metohiji!

KAKO JE NEKAD BILO - ŽAL ZA MLADOST!

REČNIK srpskohrvatskog književnog jezika , izradio Dr Lujo Bakotić , Piščevo izdanje Beograd 1936 , tvrd povez, format 17 x 23 cm , ćirilica,1397 strana﻿Lujo Bakotić (Senj, 21. novembar 1867 — Beograd, 31. mart 1941) bio je srpski pravnik, publicista, leksikograf, diplomata.

Recnik srpskohrvatskog knjizevnog jezika

REČNIK srpskohrvatskog književnog jezika , izradio Dr Lujo Bakotić , Piščevo izdanje Beograd 1936 , tvrd povez, format 17 x 23 cm , ćirilica,1397 strana
Lujo Bakotić (Senj, 21. novembar 1867 — Beograd, 31. mart 1941) bio je srpski pravnik, publicista, leksikograf, diplomata.


Rečnik srpskohrvatskog književnog jezika

Miroslav Pantić Iz književne prošlostiStudije i oglediSadržajDubrovačko pozorište Držićevog dobaPoetika Marina DržićaNalješkovićeva komedija "arecitana u Mara Klaričića na piru"Petar Zoranić i naša narodna književnostJugoslovenska književnost i usmena (narodna) književnost od XV do XVIII vekaKnez Lazar i Kosovska bitka u staroj književnosti Dubrovnika i Boke KotorskeStara dubrovačka maskerata "Tržnicam""Dubravka" Dživa GundulićaDubrovačko pozorište sedamnaestoga vekaBeleške uz staru dubrovačku komediju "Jerko Škripalo"Dubrovački pesnik Antun GleđevićNovopazarski zapisi Dubrovčanina Sima Budmanija iz 1734. godineSolarić, Kreljanović, ApendiniPogovor

Iz knjizevne proslosti

Miroslav Pantić  
Iz književne prošlosti
Studije i ogledi
Sadržaj
Dubrovačko pozorište Držićevog doba
Poetika Marina Držića
Nalješkovićeva komedija "arecitana u Mara Klaričića na piru"
Petar Zoranić i naša narodna književnost
Jugoslovenska književnost i usmena (narodna) književnost od XV do XVIII veka
Knez Lazar i Kosovska bitka u staroj književnosti Dubrovnika i Boke Kotorske
Stara dubrovačka maskerata "Tržnicam"
"Dubravka" Dživa Gundulića
Dubrovačko pozorište sedamnaestoga veka
Beleške uz staru dubrovačku komediju "Jerko Škripalo"
Dubrovački pesnik Antun Gleđević
Novopazarski zapisi Dubrovčanina Sima Budmanija iz 1734. godine
Solarić, Kreljanović, Apendini
Pogovor



Miroslav Pantić Iz književne prošlosti polovna knjiga polovne knjige

Iz književne prošlosti

Horas Mek KojKonje ubijaju zar ne?KONJE UBIJAJU ZAR NE ? HORAS MEK KOJFEST ROMANI broj 3 - NAJBOLJI FILMOVI SVETAIzdavac - Bigz , Beograd , 1973.Mek dzepni povez , 160 stranaNaslov originala:Harace McCoyTHEY SHOOT HORSES, DON’T THEY?Prevod:Gordana Velmar-JankovićRoman Horasa Mek Koja "Konje ubijaju zar ne?" štampan je u milionima primeraka širom sveta, a film snimljen po njemu dobio je tri "Oskara": za scenario, za režiju i za glavnu mušku ulogu, koju je tumačio Majkl Sarazen. Ovaj roman je stravična slika mikrokosmosa ljudske egzistencije, kroz koju se ocrtava surovi panoptikum američkog društva u doba ekonomske krize tridesetih godina. To je šou krvavih nogu, u kome očajnici traže zaborav i, možda, sreću u beskonačnoj igri bez milosti . . . igri koja podseća na sadističko radovanje iz drevnih rimskih arena, igri koja otkriva uzaludnost ljudske patnje i vodi u jedino ishodište - smrt! . . . Neka zatvorenik ustane! . . .

Konje ubijaju zar ne?

Horas Mek Koj
Konje ubijaju zar ne?
KONJE UBIJAJU ZAR NE ? HORAS MEK KOJ
FEST ROMANI broj 3 - NAJBOLJI FILMOVI SVETA
Izdavac - Bigz , Beograd , 1973.
Mek dzepni povez , 160 strana
Naslov originala:
Harace McCoy
THEY SHOOT HORSES, DON’T THEY?
Prevod:
Gordana Velmar-Janković
Roman Horasa Mek Koja "Konje ubijaju zar ne?" štampan je u milionima primeraka širom sveta, a film snimljen po njemu dobio je tri "Oskara": za scenario, za režiju i za glavnu mušku ulogu, koju je tumačio Majkl Sarazen. Ovaj roman je stravična slika mikrokosmosa ljudske egzistencije, kroz koju se ocrtava surovi panoptikum američkog društva u doba ekonomske krize tridesetih godina. To je šou krvavih nogu, u kome očajnici traže zaborav i, možda, sreću u beskonačnoj igri bez milosti . . . igri koja podseća na sadističko radovanje iz drevnih rimskih arena, igri koja otkriva uzaludnost ljudske patnje i vodi u jedino ishodište - smrt! . . . Neka zatvorenik ustane! . . .


Justina ili Procvati poroka (prevela Mirjana Zdravković, 327 str)120 dana Sodome (preveli Svetlana i Franjo Termačić, 401 str)Julijina povest ili Nevolje zbog vrline (preveo Milojko Knežević, 300 str)Priče i kratke priče (preveo Kolja Mićević, 210 str)Razgovor sveštenika i samrtnika; Sto jedanaest beleški za novu Justinu; Erotografike (preveo Jovica Aćin, 170 str)Filozofija u budoaru (preveo Miloš Danić, 200 str)Zločini iz ljubavi (preveo Mirko Radojičić, 240 str)Apokalipsa Sad - nacrti o Božanstvenom markizu - Jovica Aćin*Donasjen Alfons Fransoa (franc. Donatien Alphonse François), poznatiji kao markiz de Sad (franc. marquis de Sade; 2. jun 1740 — 2. decembar 1814) bio je francuski aristokrata i književnik. U svoje vreme je bio poznat po seksualnim skandalima, a kasnije po opisima specifičnih seksualnih fantazija kao i mračnim stranama ljudske ličnosti.Markiz de Sad je poreklom iz vrlo stare provansalske plemićke porodice. Među njegovim precima je i Laura koju je opevao Petrarka u Kanconijeru.[1] Pohađao je pariski licej "Luj Veliki” u periodu od 1750. do 1754. godine, a zatim konjičku školu. Učestvuje u Sedmogodišnjem ratu, a nakon rata izlazi iz vojske sa činom konjičkog kapetana (1763). Sklapa brak sa bogataškom ćerkom, kako bi popravio porodične finansije. Prepušta se raskalašnom životu dokonog plemića, angažuje glumice i prostitutke da učestvuju u njegovim zabavama, zbog čega je povremeno bivao i zatvaran od strane vlasti. Godine 1772, beži u Italiju sa svojom svastikom, koja mu je bila i ljubavnica.Na insistiranje svoje tašte zatvoren je u vensenskom zatvoru 1777, zatim u Bastilji i Šarantonu, gde je ostao do 1790. Za vreme revolucije aktivno učestvuje u njenoj sekciji „de Pik“, ali je 1793. ponovo bačen u tamnicu pod optužbom da je „umerenjak“. Oslobođen je u okviru opšte amnestije, ali je 1801, nakon objavljivanja Žilijete, ponovo zatvoren. Do smrti boravi u zatvorima (Sent-Pelaži, Bisetr, Šaranton). Filozofsku težinu njegova dela dobijaju tek nakon tridesetih godina 20. veka.(Izvor: Vikipedija)

Izabrana dela I-VIII

Justina ili Procvati poroka (prevela Mirjana Zdravković, 327 str)
120 dana Sodome (preveli Svetlana i Franjo Termačić, 401 str)
Julijina povest ili Nevolje zbog vrline (preveo Milojko Knežević, 300 str)
Priče i kratke priče (preveo Kolja Mićević, 210 str)
Razgovor sveštenika i samrtnika; Sto jedanaest beleški za novu Justinu; Erotografike (preveo Jovica Aćin, 170 str)
Filozofija u budoaru (preveo Miloš Danić, 200 str)
Zločini iz ljubavi (preveo Mirko Radojičić, 240 str)
Apokalipsa Sad - nacrti o Božanstvenom markizu - Jovica Aćin
*
Donasjen Alfons Fransoa (franc. Donatien Alphonse François), poznatiji kao markiz de Sad (franc. marquis de Sade; 2. jun 1740 — 2. decembar 1814) bio je francuski aristokrata i književnik. U svoje vreme je bio poznat po seksualnim skandalima, a kasnije po opisima specifičnih seksualnih fantazija kao i mračnim stranama ljudske ličnosti.
Markiz de Sad je poreklom iz vrlo stare provansalske plemićke porodice. Među njegovim precima je i Laura koju je opevao Petrarka u Kanconijeru.[1] Pohađao je pariski licej "Luj Veliki” u periodu od 1750. do 1754. godine, a zatim konjičku školu. Učestvuje u Sedmogodišnjem ratu, a nakon rata izlazi iz vojske sa činom konjičkog kapetana (1763). Sklapa brak sa bogataškom ćerkom, kako bi popravio porodične finansije. Prepušta se raskalašnom životu dokonog plemića, angažuje glumice i prostitutke da učestvuju u njegovim zabavama, zbog čega je povremeno bivao i zatvaran od strane vlasti. Godine 1772, beži u Italiju sa svojom svastikom, koja mu je bila i ljubavnica.
Na insistiranje svoje tašte zatvoren je u vensenskom zatvoru 1777, zatim u Bastilji i Šarantonu, gde je ostao do 1790. Za vreme revolucije aktivno učestvuje u njenoj sekciji „de Pik“, ali je 1793. ponovo bačen u tamnicu pod optužbom da je „umerenjak“. Oslobođen je u okviru opšte amnestije, ali je 1801, nakon objavljivanja Žilijete, ponovo zatvoren. Do smrti boravi u zatvorima (Sent-Pelaži, Bisetr, Šaranton). Filozofsku težinu njegova dela dobijaju tek nakon tridesetih godina 20. veka.
(Izvor: Vikipedija)


markiz de sad sabrana dela Donasjen Alfons Fransoa polovne knjige sadizam sadomazohizam 120 dana Sodome

Marko Car Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja Marko Car (Herceg Novi, 30. avgust 1859 — Beograd, 1. novembar 1953) bio je srpski književni kritičar, esejista i putopisac.Marko Car je rođen 30. avgusta 1859. godine u Novome (Herceg Novi), u Boki Kotorskoj. Započeo je školovanje rodnom mestu, pa nastavio gimnaziju u Kotoru, ali se u petom razredu gimnazije zbog porodičnih problema, morao vratiti kući. Vreme provodi učeći i pokušavajući da piše u društvu sa mladim prijateljima Tomom Krstom Popovićem i Simom Matavuljem.

Nase primorje - Slike i Utisci s Primorja

Marko Car 
Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja 
Marko Car (Herceg Novi, 30. avgust 1859 — Beograd, 1. novembar 1953) bio je srpski književni kritičar, esejista i putopisac.
Marko Car je rođen 30. avgusta 1859. godine u Novome (Herceg Novi), u Boki Kotorskoj. Započeo je školovanje rodnom mestu, pa nastavio gimnaziju u Kotoru, ali se u petom razredu gimnazije zbog porodičnih problema, morao vratiti kući. Vreme provodi učeći i pokušavajući da piše u društvu sa mladim prijateljima Tomom Krstom Popovićem i Simom Matavuljem.


Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja Marko Car polovne knjige stare knjige

Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja

<pre class="ql-syntax" spellcheck="false">100 livres, manuscritis, dokuments &amp; objets litteraires de la collection Pierre Leroy
Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007
Paris
100 knjiga, rukopisa, dokumenata i književnih predmeta iz kolekcije Pjera Leroa
</pre>

Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007

100 livres, manuscritis, dokuments & objets litteraires de la collection Pierre Leroy
Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007
Paris
100 knjiga, rukopisa, dokumenata i književnih predmeta iz kolekcije Pjera Leroa


Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007 Paris

SVEDOČANSTVA/ DOKUMENTI Predgovor Vladimir DEDIJER Jasenovac-Koncetracioni logor-Vatikan-Ustaše-Srbi-Progoni-NDH-Žrtve fašizma-Hrvatska-Genocid,ISTORIJSKA GRAĐA, Registar, Fotografije - Foto-dokumentacija Želimir ŽILNIK, Latinica, Šiven povez, Omot,Biblioteka SvedočanstvaKao predsednik Raselovog suda Dedijer je radio na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941—1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu.Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941—1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav.

Vatikan i Jasenovac

SVEDOČANSTVA/ DOKUMENTI 
Predgovor Vladimir DEDIJER 
 Jasenovac-Koncetracioni logor-Vatikan-Ustaše-Srbi-Progoni-NDH-Žrtve fašizma-Hrvatska-Genocid,
ISTORIJSKA GRAĐA,
 Registar, Fotografije - Foto-dokumentacija Želimir ŽILNIK, Latinica, Šiven povez, Omot,
Biblioteka Svedočanstva
Kao predsednik Raselovog suda Dedijer je radio na pitanju zločina u logoru Jasenovac (1941—1945). U Americi je radio na pripremanju Tribunala Raselovog suda o koncentracionom logoru Jasenovac. U tu svrhu, vraća se ponovo u Jugoslaviju 1989. godine i zajedno sa višim naučnim saradnikom Antunom Miletićem radi na pisanju knjige o Jasenovcu.
Kao zaslugu u zajedničkom radu, Antun Miletić je posle Dedijerove smrti objavio knjigu „Protiv zaborava i tabua-Jasenovac (1941—1945)“, gde je pored svog imena, upisao i ime Vlade Dedijera, koji je tada već bio mrtav.


Jasenovac Koncetracioni logor Vatikan Ustaše Srbi Progoni NDH Žrtve fašizma Hrvatska  Vladimir DEDIJER

KAKO JE NEKAD BILO - ŽAL ZA MLADOST!

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja