Podnaslov ove knjige glasi: ''sentimentalna istorija jedne varoši'', i on možda govori više od samog naslova. To su u pitanju uspomene, lična istorija koje se sećamo, u kojoj smo učestvovali, koju smo slušali. A svaka knjiga uspomena je važna, a posebno knjige o izgubljenim zavičajima, jer kad sve propada i kad se sve uništava, na kraju ostane samo reč: pisana ili izgovorena. Ostane na kraju samo slovo. Jezik. Mač usta, kako reče Bećković, jedino oružje koje je nosio i nama ostavio Sveti Sava. To je danas najjače i jedino oružje kojim raspolažemo u našoj nameri da preteknemo od zla i da sustignemo dobro. Šta tražimo u ovakvim knjigama? Kad je ova knjiga u pitanju - to su uspomene. A sa njima i emocije. Probuditi uspomenom emociju – to je cilj moga spisa, ako je spis i ako ima cilj. Emocije preko uspomena direktno atakuju na dušu. Mi moramo sačuvati ovo malo duše što nam je ostalo – ako nam je ostalo, posle svih nečastivih koji nam je godinama otimaju i otkupljuju. Iako često ne znamo šta ćemo sa njom, neka je. Ja (do)duše kroz ovu uspomenu i emociju – nudim i drugu „robu sumnjivog porekla“: istoriju - pravu i sentimentalnu, etnografiju, etnologiju, onomastiku, toponimiju, narodne običaje i umotvorine, sleng, lokalni izgovor i navike, poeziju, recepte, rečnik.... i to je, priznajem vam, čista zloupotreba sa moje strane. Kad je književnost LEPA onda je GLUPA, a kada je glupa onda je LAKA, a kada je laka onda je MASOVNA, a kada je masovna onda je KRATKOTRAJNA – a kad nije VEČNA onda nije KNjIŽEVNOST. Kakva je ova knjiga? Ovo je knjiga-dug, katil ferman: tamo njima. Ja sam jedan dug vraćao, nisam knjigu pisao. Otud nestrpljenje dužnika u meni. Dug zadužen rođenjem, dušman-dug koji ti ne dozvoljava da se skrasiš na drugom mestu dok ga ne vratiš a koji treba svako da oduži: kako može. Ne možete se odužiti malo ako se odužujete zavičaju, na bilo koji način i ma koliko. Ponekad se možete samo prezadužiti kod svog zavičaja, uzeti mnogo a ne vratiti ništa i nikako. A malo treba za razduženje prema rodnoj grudi. Nekad je dovoljno samo da ste dobar čovek i već je sve vraćeno. „Rodni kraj ima svoju melodiju kao što ima i svoju klimu. Planine, šume, vode i livade imaju glas zavičaja, unutarnji, mada ga svaka duša ne razume...“. Ovo piše u pismu Šopenu poljski književnik Vitvicki, 1831. godine, savetujući ga gde da traži inspiraciju za svoja dela. U pitanju su, dakle, uspomene. Uspomene iz zavičaja. U pitanju je namera da se podstakne uspomena - koja će poroditi delo - koje će izazvati emociju. Ne: da se stvori - ona se ne može stvarati. Emocija postoji u nama i od spolja se može samo izazvati, nikako napraviti. Da se samo pojavi, da izađe iz mraka naše duše, iz tunela naše tuge ili sreće, tamo gde se inače krije. Da se pokaže, ništa više. Mi ne zaplačemo kad čitamo pesmu zato što nam je neko poslao poruku, već zato što je ona uspela da nam dotakne žice osećanja. Počešće i da nam probudi uspomene. Mi, Istočani, još neko vreme, možemo samo dokazivati svoje postojanje. Fizičko postojanje ćemo polako i vremenom istrošiti, naši budući potomci se neće rađati u Istoku, tako da svoje postojanje možemo dokazivati samo rečju i delom o Istoku, a koje će održati nekakav duhovni kontinuitet. Jer, trebamo biti svesni da će za ne toliko mnogo godina umreti i poslednji rođeni Istočanin, i da više neće biti niti jednog takvog na kugli zemaljskoj, bar za neko vreme. Pitanje je hoće li za štetočinama ostati neki zid ili grob kao trag i dokaz našeg postojanja, i to svakako samo dokaz za arheologe i istoričare. Istočani su dakle vrsta u izumiranju. Beloglavih supova i pandi će biti ali Istočana neće. Oduzeto nam je stanište gde jedino možemo da se rađamo i budemo Istočani. Nemamo više svoj zavičaj da bi se tamo rađali i rođenjem postajali Istočanima, nemamo svoje zemlje da nas primi u nedra kad umremo. Zato, kad nestane fizičkog – ostane samo duhovno. Kad nestanu ljudi treba da ostanu uspomene i istorija. Ni lepšeg kraja – ni težih ljudi. Nit' na planini – nit' u ravnici. Podgorci su teški na pismu. Slabi na knjizi. Od silnih paljevina i rušenja slabo se slovo primilo. Dočim je živa reč, umivena hladnom i čistom vodom, počesto razblažena rakijom i vinom, bivala i jeste: živopisna i dostojna najboljih pera. Nit' pitomi – nit' divlji. Već prema potrebi. Nekulturno gostoljubivi - ili: bolesno netrpeljivi. Kod nas nema sredine, pogotovu kad volimo ili mrzimo, osim kad se potuljimo. Kad galamimo, k'o i svi Srbi, ništa ne brini. Kad ućutimo – tek tad nismo opasni. Najopasniji smo kad zaplačemo i zalelečemo, kad zakukamo i proklinjemo, kad se zainatimo u patnji. Taj vetar, ta voda – to što nema niko drugi, učinili su da budemo drugačiji, ne po pravilu i ''drugačije bolji'' ali počesto i na taj način. Mi: il' smo dobri – il' smo loši. Čak ni Jovan Cvijić nije baš najsigurniji bio gde da smesti Podgorce u svojoj podeli antropo-geografskih osobina Slovena i Srba. Najzad ih je pravilno svrstao među dinarce i to međ' morem ljudi pitomog ''centralnog tipa'', i to ne bez razloga. To jesu dinarci ali manje ''dinarci-ratnici'' a više ''dinarci-težaci''. Neće nam se svideti kada se u nekim pričama prepoznamo. Isti će biti razlog i onima kojima će se priče dopasti – jer su najzad pronašli sebe u njima. Tucite svoju decu kad primetite da liče na vas, govorio je Duško Radović. Tucite sami sebe kad shvatite da ste isti kao i vaši preci, da se niste ni za korak izmakli napred. Udrite sami sebe, takođe, ako ste taj korak napravili a nikad se ne osvrnete na prošlost. Dovršite sa sobom sami - kad vratite točak istorije unazad – kako mi učinismo. Kidišite na sebe kad istina počne da vam smeta. A istina najčešće boli, laž je ono što krepi dušu. Mit je ono što jača veru. Legenda je ono što drži pamćenje. Svega toga je bilo i biće – istorija je nešto sasvim drugo. Nema je svako različito - jer je jedna – a svi je drugačije tumačimo. Kad nije sigurna ona uzme od svih, pa pokuša da predstavi, ako već ne može da razjasni. Ona uzme i istinu, i laž, i mit, i legendu, i predanje, i sećanje, i dokumenat, i sliku – te tako nastane knjiga, koja je, kako napisa Ljubomir Simović: ''Hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika...''. Imamo najbolju vodu na svetu a opet: rakija nam je milija. Uz rakiju mi možemo sve, pijani smo najjači a ujutro se ničega ne sećamo. Što je i dobro, jer smo tako brzo zaboravljali ružne reči izrečene o drugima ili čuvene o sebi. Doduše, zaboravljali smo i porodične legende, pa je svako različito zborio, među sobom, rođaku i komšiji, sunarodniku i istoverniku. Busajući se u grudi, najčešće pripiti, nikad ne bi priznavali da u tom događaju nismo bili u pravu. Ni oni, doduše. Da bi oraspoložili slušaoca koji bi krajičkom oka odmeravao koliko još ima do dna flaše, i kraja priče, uvek bi govorili: ''Mi (pa naše prezime) smo junaci, vi (pa slušaočevo prezime) ste za pravdu, a oni (ti, koje ogovaramo) su za pesmu''. Nekako nam je najlepše izgledala uvreda to: da vole da pevaju. Naime, dugo se to u našim podnebljima smatralo zaludnim poslom, jer smo retko kad stizali da zapevamo između tužbalica i potuljenog ćutanja. Ko peva, smatralo se, lud je ili lakrdijaš. Stotinama godina ovde se ne peva, zaboga. Stenje se ili plače, pijano škrguće zubima i psuje, to da. Ali, pesma! Retko. I kad se peva, peva se tužno, setno, žal za nečim, bol za nekim. I oni, koji su nas uzimali u usta, su nam vraćali istom merom, istom pričom dodavajući da smo nikakvi ljudi i da nas ima šezdeset-i-šest vrsta, i da volimo da pevamo. Naravno, niko od nas nije bio u pravu: do kraja. Ko i uvek – ko i svud. Danas, kad delimo samo isto vreme a različiti prostor i dimenzije u nekoliko nivoa postojanja, od kojih je mitski najrealniji – danas: više niko nije u pravu ili krivu. Samo se čeka da smrt odradi svoje a da rađanje ne prestigne da je nadjača. Ono što je Pekić rekao za Srbe uopšte, može se primeniti i za Istočane: ''to nije narod - to je usplahireno stanje duha''. Dostojevski u svojim ''Nečistim silama'', veli: ''Rusija je igra prirode, ne razuma''. Da!!! To je to!!! Mada bi, po nekima, definicija pokojnog doktora Raškovića bila kud i kamo najpribližnija kad su Istočani u pitanju. Naše narodno biće se kalilo opstankom u veri i naciji, vatrom i gvožđem, između čekića-terora i nakovanja-nezaštićenosti. To se nije moglo bez doze fanatizma i ludila u nama – najzad, morala je da se skupi najveća sila u istoriji čovečanstva: da nas istera odatle. Čak i da nismo van vinkla, teško nas razumeju drugi. To je zato što smo bili skrajnuti sa glavnih puteva, u senci planine, često nevidljivi drugima i sebi: u potaji, sa nožem pod grlom ili u nedrima. „Istočke priče“ su mi važne jer sam u njima ostavio traga o rodnom mestu, o precima, i na neki način se odužio svome ocu. Sa ocem sam imao atipičan odnos, moglo bi se reći književni. Mi nikada nismo razgovarali kao što to čini većina očeva sa sinovima. Svakodnevne teme smo izbegavali i spominjali bi ih samo kad smo morali. Najiskrenije smo razgovarali o prošlosti i o knjigama. Još iskrenije i prisnije smo ćutali. Danas mi je žao što nisam još više ćutao a mnogo više slušao. Da mogu sa ovog mesta nešto da mu poručim - oćutao bih mu sledeće: da smo se u istom mestu rodili, ja i moj otac, i da smo zavičaj izgubili, ali da nije sve i do kraja izgubljeno: makar postoji nada da ćemo na istom mestu počivati. Tako ćemo, ja i moj otac, ćuteći i slušajući ćutnju jedan od drugoga, našim grobovima postaviti temelje novog zavičaja našim potomcima. Natpisi na našim spomenicima prve su reči zapisa „Lazarevačkih priča“, koji počinjemo da pišemo o drugom zavičaju, tu negde oko Kolubare. Baš kao što u Raveni, u pokrajini Emilija-Romanja, blizu Jadrana, postoji jedan grob na kome su ispisane sledeće reči: Hic claudor Dantes patriis extornis ab oris - Ovde počivam ja, Dante, prognan iz svoga zavičaja. Isidora Sekulić, naša draga Isidora, napisala je mnogo lepše ono o čemu ja pokušavam nešto da vam kažem. Kaže ona: „Gde je ljudima zavičaj? Tamo gde drugi ljudi oko njih razumeju do kraja i do dna što oni kažu, do poslednjeg spoljnog i unutrašnjeg treptaja jezičkog razumeju šta je onima drago i šta ih boli. Zauzme li našu njivu i selo narod drugog jezika, zavičaju našem je kraj; oni koji se do dna, do kraja razumeju, rodnim jezikom, kad jad dodija, sele. Kuda sele? Tamo, gde tamošnji ljudi do dna i do kraja razumeju šta kažu doseljenici... Ostavili su iseljenici sela i njive, kuće i groblja, ali u gorko stisnutim ustima nose svoj jezik, i gde se prospe reč koja se do dna i do kraja razume, tamo će biti zavičaj i život“. Ja kažem: imajući sreću da nas u novoj sredini ljudi mogu razumeti, moramo imati i dobrote da nas prihvate i ljubavi da nas zavole, i strpljenja da shvate te uzvrate - našu dobrotu i našu ljubav. I kako su tridesetih godina prošlog veka ''Beli Rusi'' igrali fudbal jedni protiv drugih u Metohiji, za pećki „Dukađini“ mašinski inženjer Arkadije Nikolajevič Tjapkin, negdanji reprezentativac Carstvujušće Rusije, a za istočki „Podgorac“ Oleg Vradimirovič Čistov, građevinski inženjer – tako i danas ''Beli Srbi'' sa Kosmeta igraju jedni protiv drugih, za „Kolubare“ i „Železničare“. Kad smo mi mogli da razumemo Ruse, do kraja i do dna, pokušajte i vi nas da razumete do poslednjeg spoljnjog i unutrašnjeg treptaja naše duše. Jer, naši će unuci nositi pečat ovog ovde zavičaja, to je neminovnost, kako reče Jovan Cvijić: „U momentu kad je čovek zreo za seobu, on je već zreo i za evoluciju“. Na Kosovu je izvršeno genocidno ETNIČKO čišćenje Srba od strane Albanaca koje je trajalo vekovima i koje se u ovom vremenu dovršava. Uporedo, pogotovu od devedesetih, ali i pre toga, a posebno danas, država Srbija i njene institucije izvršili su ETIČKO čišćenje Srba sa Kosmeta. Sad je skoro sve očišćeno što se Srba tamošnjih tiče: ETNIČKI, ETIČKI i ESTETSKI. I sve je podjednako štetno i ubitačno bilo. Ostalo je samo malo istorije, ismejane i uprljane sadašnjim vremenom, koju koristi kako se kome sviđa, koju nestručno pišemo i mitološki iščitavamo. Sa druge strane urušili smo mitove, koji su nam preko potrebni i bez kojih ne možemo u ovom trenutnom nacionalnom limbu. Ali!!! - ako smo ETNIČKI i ETIČKI očišćeni, koja se to onda SILA, mimo naroda, tako grčevito bori za srpsko Kosovo? Šta je to nevidljivo, a toliko jako, što sreću kvari evropskim komesarima i srpskim vlastima? Rekoh: narod nije. Ne može, sve i da hoće, nejak je i malaksao, nema više snage i svežine za podvig. Obzirom da mu je najveći uspeh kroz postojanje bio trpljenje, više taj narod nema snage ni da pati. Pa šta je onda u pitanju? Koja je to sila? Ko nju pokreće? Ko stoji iza nje? Ta je sila stvorila svet. Ona iz ničega stvori nešto: novo ljudsko biće i zaceljenu ranu. Ne, to nisu crkve, ni manastiri, već SILA koja ih je sagradila, zbog čega ih je sagradila - tu gde ih je sagradila. To je SILA koja oživi pregaženu biljku, koja omogućava da živimo kroz potomstvo, koja razmenjuje dan i noć. Ta SILA je sve i ništa! Jaka je i nemoćna! Slaba je i nepobediva! To je metafizika ali nije fizika. Tu silu ne možemo definisati ali je se ne možemo ni odreći. I tu leži glavni problem, naš i njihov: NE ZAVISI NI OD NAS, NI OD NjIH!!! Ne gubimo mi Kosovo od Albanaca – već od sebe! Ne otima nam Metohiju NATO i EU – već ga otimamo mi sami od od nas samih. Uslov za to stvoren je vlastitim ETIČKIM i ESTETSKIM čišćenjem srpskog naroda sa Kosmeta i u Srbiji. Preduslov za njihovo otimanje stvoren je njihovim ETNIČKIM čišćenjem. Nećemo Kosovo izgubiti zato što su Srbi grešni. Gubiće ga i ne-braniti oni koji više ne postoje, koji nisu rođeni a koji bi trebalo postojati, koji su trebali postojati. Oni BELOM KUGOM očišćeni. Oni su trebali biti poslednja odbrana i jedina efikasna. Gubiće ga, zatim, nenapisane knjige, loše i patetično-neukusne ispevane pesme, pisci koji nemaju mašte, političari koji nemaju morala, lekari koji ne znaju da leče, ekonomisti koji ne znaju da privređuju, profesori koji ne znaju da nauče drugoga, monasi koji ne znaju da se mole Bogu, crkve koje su kamen i koje ne nosimo u dušama već idemo da celivamo isti, smatrajući da ljubljenjem mermera poštujemo svetinju. A Hristov grob je prazan, jer je Hrist vaskrsao i nosimo ga u sebi živog. Tako je i sa crkvama, ukoliko nisu u nama vaskrsle i u nama ne žive - i one su prazne i samo kamen. Gubiće ga i nevernici, oni koji su se odrekli Boga. I mi srednji, što smo nigde, zajedno sa ostalima. Gubiće ga patriote po zanimanju i izdajnici po profesiji. Izgubiće ga neuspešni sportisti i loše upotrebljeni padeži i akcenti, neukusno odevena ''elita'', šverceri i karijeristi, turske serije i pink pevačice, ''Evropa bez alternative'', sebičnjaci kojima je lično svetinja a opšte Alaj-begova slama. Ali, ne da SILA! Ona je i dalje tu, možemo je osetiti iako je ne možemo objasniti. Može li vas ''Briselski sporazum'' učenjem i dogmom uveriti u postojanje Boga, može li ''dupla plata'' filozofijom razjasniti narodu šta je Vasiona i može li ''politika'' stihom izmeriti Beskonačnost?! E, isto toliko oni mogu shvatiti i SILU koja ne da Kosmet i ubediti vas da ona ne postoji i da je realnost na terenu nešto drugo te da nemamo druge alternative. Zar nema druge alternative osim Evrope i pored Boga, Vasione, Beskonačnosti, Smrti i SILE? Ta SILA u sebi sadrži čitavu evoluciju čovečanstva, koja je apsorbovala sveobuhvatnu istoriju ljudskog roda, koja je upila svu ljudsku mudrost, koja nije velika u odnosu na vasionu ali mi druge nemamo. I sad tu SILU hoće da izbrišu dekretom?! Besmisleno?! To je, međutim, SILA koja ne bedi. Ona samo ne dozvoljava da se izgubi do kraja. Ona samo potuljeno, čak i kad mi to nećemo, potpaljuje utuljena kandila naše nacionalne svesti i ljudskog dostojanstva. Pa postoji još nešto, majka mu stara, osim punog korita i toplog svinjca – što nerealno očekujemo od Evrope! Ovakvi kakvi smo, sa kime smo i ko nas sve vodi, mi ne možemo da pobedimo – SILA nam, hvala joj, ne dozvoljava - da izgubimo. Ona će nam možda pomoći da se pridignemo. Pameti i ljubavi da sakupimo i osetimo. To nama treba: pamet i ljubav! Samo jedna pesma u deset godina! Samo jedna knjiga u dvadeset! Samo jedna sveća neupaljena, koja će čekati paljenje, u pola veka! Samo jedan junak u jednom veku! Ostalo je posao SILE – ona će se potruditi da ne zaboravimo, a na nama je: da naselimo raseljenu ETIKU, uzdignemo do nivoa božanskog razrušenu ESTETIKU, a, narod će se roditi kad bude morala i lepote. Jer, gde su ova dva tu je negde pritajena i HRABROST. U međuvremenu će i mravi pocrkati na putu za Carigrad a ljudi potrošiti svoje plate i živote. Pa ko ostane posle nas - nek krene iznova. ''Iz perspektive budućnosti čovečanstva – spoj nacionalnog i univerzalnog može biti najpotrebnija (i pobedonosna) osobina za nova stoleća'' – napisao je Solženjicin. Kosovo nije izgubljeno dok srpska nacija živi ali postoji obaveza da se isto stalno traži u univerzalnom i pronalazi u nacionalnom. U sebi. U nama. U njima. Paskalov Bog kaže: ''ne bi me tražio da me već nisi našao''. To traženje već pronađenog je naša nacionalna potreba i obaveza.

     Podnaslov ove knjige glasi: ''sentimentalna istorija jedne varoši'', i on možda govori više od samog naslova. To su u pitanju uspomene, lična istorija koje se sećamo, u kojoj smo učestvovali, koju smo slušali. A svaka knjiga uspomena je važna, a posebno knjige o izgubljenim zavičajima, jer kad sve propada i kad se sve uništava, na kraju ostane samo reč: pisana ili izgovorena. Ostane na kraju samo slovo. Jezik. Mač usta, kako reče Bećković, jedino oružje koje je nosio i nama ostavio Sveti Sava. To je danas najjače i jedino oružje kojim raspolažemo u našoj nameri da preteknemo od zla i da sustignemo dobro. 
     Šta tražimo u ovakvim knjigama? Kad je ova knjiga u pitanju - to su uspomene. A sa njima i emocije. Probuditi uspomenom emociju – to je cilj moga spisa, ako je spis i ako ima cilj. Emocije preko uspomena direktno atakuju na dušu. Mi moramo sačuvati ovo malo duše što nam je ostalo – ako nam je ostalo, posle svih nečastivih koji nam je godinama otimaju i otkupljuju. Iako često ne znamo šta ćemo sa njom, neka je. Ja (do)duše kroz ovu uspomenu i emociju – nudim i drugu „robu sumnjivog porekla“: istoriju - pravu i sentimentalnu, etnografiju, etnologiju, onomastiku, toponimiju, narodne običaje i umotvorine, sleng, lokalni izgovor i navike, poeziju, recepte, rečnik.... i to je, priznajem vam, čista zloupotreba sa moje strane. 
     Kad je književnost LEPA onda je GLUPA, a kada je glupa onda je LAKA, a kada je laka onda je MASOVNA, a kada je masovna onda je KRATKOTRAJNA – a kad nije VEČNA onda nije KNjIŽEVNOST. Kakva je ova knjiga? Ovo je knjiga-dug, katil ferman: tamo njima. Ja sam jedan dug vraćao, nisam knjigu pisao. Otud nestrpljenje dužnika u meni. Dug zadužen rođenjem, dušman-dug koji ti ne dozvoljava da se skrasiš na drugom mestu dok ga ne vratiš a koji treba svako da oduži: kako može. Ne možete se odužiti malo ako se odužujete zavičaju, na bilo koji način i ma koliko. Ponekad se možete samo prezadužiti kod svog zavičaja, uzeti mnogo a ne vratiti ništa i nikako. A malo treba za razduženje prema rodnoj grudi. Nekad je dovoljno samo da ste dobar čovek i već je sve vraćeno.
      „Rodni kraj ima svoju melodiju kao što ima i svoju klimu. Planine, šume, vode i livade imaju glas zavičaja, unutarnji, mada ga svaka duša ne razume...“. Ovo piše u pismu Šopenu poljski književnik Vitvicki, 1831. godine, savetujući ga gde da traži inspiraciju za svoja dela. U pitanju su, dakle, uspomene. Uspomene iz zavičaja. U pitanju je namera da se podstakne uspomena - koja će poroditi delo - koje će izazvati emociju. Ne: da se stvori - ona se ne može stvarati. Emocija postoji u nama i od spolja se može samo izazvati, nikako napraviti. Da se samo pojavi, da izađe iz mraka naše duše, iz tunela naše tuge ili sreće, tamo gde se inače krije. Da se pokaže, ništa više. Mi ne zaplačemo kad čitamo pesmu zato što nam je neko poslao poruku, već zato što je ona uspela da nam dotakne žice osećanja. Počešće i da nam probudi uspomene.
     Mi, Istočani, još neko vreme, možemo samo dokazivati svoje postojanje. Fizičko postojanje ćemo polako i vremenom istrošiti, naši budući potomci se neće rađati u Istoku, tako da svoje postojanje možemo dokazivati samo rečju i delom o Istoku, a koje će održati nekakav duhovni kontinuitet. Jer, trebamo biti svesni da će za ne toliko mnogo godina umreti i poslednji rođeni Istočanin, i da više neće biti niti jednog takvog na kugli zemaljskoj, bar za neko vreme. Pitanje je hoće li za štetočinama ostati neki zid ili grob kao trag i dokaz našeg postojanja, i to svakako samo dokaz za arheologe i istoričare.
     Istočani su dakle vrsta u izumiranju. Beloglavih supova i pandi će biti ali Istočana neće. Oduzeto nam je stanište gde jedino možemo da se rađamo i budemo Istočani. Nemamo više svoj zavičaj da bi se tamo rađali i rođenjem postajali Istočanima, nemamo svoje zemlje da nas primi u nedra kad umremo. Zato, kad nestane fizičkog – ostane samo duhovno. Kad nestanu ljudi treba da ostanu uspomene i istorija.
     Ni lepšeg kraja – ni težih ljudi.
     Nit' na planini – nit' u ravnici.
    Podgorci su teški na pismu. Slabi na knjizi. Od silnih paljevina i rušenja slabo se slovo primilo. Dočim je živa reč, umivena hladnom i čistom vodom, počesto razblažena rakijom i vinom, bivala i jeste: živopisna i dostojna najboljih pera.
     Nit' pitomi – nit' divlji. Već prema potrebi.
     Nekulturno gostoljubivi - ili: bolesno netrpeljivi. Kod nas nema sredine, pogotovu kad volimo ili mrzimo, osim kad se potuljimo. Kad galamimo, k'o i svi Srbi, ništa ne brini. Kad ućutimo – tek tad nismo opasni. Najopasniji smo kad zaplačemo i zalelečemo, kad zakukamo i proklinjemo, kad se zainatimo u patnji.
      Taj vetar, ta voda – to što nema niko drugi, učinili su da budemo drugačiji, ne po pravilu i ''drugačije bolji'' ali počesto i na taj način. Mi: il' smo dobri – il' smo loši. Čak ni Jovan Cvijić nije baš najsigurniji bio gde da smesti Podgorce u svojoj podeli antropo-geografskih osobina Slovena i Srba. Najzad ih je pravilno svrstao među dinarce i to međ' morem ljudi pitomog ''centralnog tipa'', i to ne bez razloga. To jesu dinarci ali manje ''dinarci-ratnici'' a više ''dinarci-težaci''. 
     Neće nam se svideti kada se u nekim pričama prepoznamo. Isti će biti razlog i onima kojima će se priče dopasti – jer su najzad pronašli sebe u njima. Tucite svoju decu kad primetite da liče na vas, govorio je Duško Radović. Tucite sami sebe kad shvatite da ste isti kao i vaši preci, da se niste ni za korak izmakli napred. Udrite sami sebe, takođe, ako ste taj korak napravili a nikad se ne osvrnete na prošlost. Dovršite sa sobom sami - kad vratite točak istorije unazad – kako mi učinismo. Kidišite na sebe kad istina počne da vam smeta. A istina najčešće boli, laž je ono što krepi dušu. Mit je ono što jača veru. Legenda je ono što drži pamćenje. Svega toga je bilo i biće – istorija je nešto sasvim drugo. Nema je svako različito - jer je jedna – a svi je drugačije tumačimo. Kad nije sigurna ona uzme od svih, pa pokuša da predstavi, ako već ne može da razjasni. Ona uzme i istinu, i laž, i mit, i legendu, i predanje, i sećanje, i dokumenat, i sliku – te tako nastane knjiga, koja je, kako napisa Ljubomir Simović: ''Hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika...''.
     Imamo najbolju vodu na svetu a opet: rakija nam je milija. Uz rakiju mi možemo sve, pijani smo najjači a ujutro se ničega ne sećamo. Što je i dobro, jer smo tako brzo zaboravljali ružne reči izrečene o drugima ili čuvene o sebi. Doduše, zaboravljali smo i porodične legende, pa je svako različito zborio, među sobom, rođaku i komšiji, sunarodniku i istoverniku. Busajući se u grudi, najčešće pripiti, nikad ne bi priznavali da u tom događaju nismo bili u pravu. Ni oni, doduše. Da bi oraspoložili slušaoca koji bi krajičkom oka odmeravao koliko još ima do dna flaše, i kraja priče, uvek bi govorili: ''Mi (pa naše prezime) smo junaci, vi (pa slušaočevo prezime) ste za pravdu, a oni (ti, koje ogovaramo) su za pesmu''. Nekako nam je najlepše izgledala uvreda to: da vole da pevaju. Naime, dugo se to u našim podnebljima smatralo zaludnim poslom, jer smo retko kad stizali da zapevamo između tužbalica i potuljenog ćutanja. Ko peva, smatralo se, lud je ili lakrdijaš. Stotinama godina ovde se ne peva, zaboga. Stenje se ili plače, pijano škrguće zubima i psuje, to da. Ali, pesma! Retko. I kad se peva, peva se tužno, setno, žal za nečim, bol za nekim. I oni, koji su nas uzimali u usta, su nam vraćali istom merom, istom pričom dodavajući da smo nikakvi ljudi i da nas ima šezdeset-i-šest vrsta, i da volimo da pevamo. Naravno, niko od nas nije bio u pravu: do kraja. Ko i uvek – ko i svud. Danas, kad delimo samo isto vreme a različiti prostor i dimenzije u nekoliko nivoa postojanja, od kojih je mitski najrealniji – danas: više niko nije u pravu ili krivu. Samo se čeka da smrt odradi svoje a da rađanje ne prestigne da je nadjača.
     Ono što je Pekić rekao za Srbe uopšte, može se primeniti i za Istočane: ''to nije narod - to je usplahireno stanje duha''. Dostojevski u svojim ''Nečistim silama'', veli: ''Rusija je igra prirode, ne razuma''. Da!!! To je to!!! Mada bi, po nekima, definicija pokojnog doktora Raškovića bila kud i kamo najpribližnija kad su Istočani u pitanju. Naše narodno biće se kalilo opstankom u veri i naciji, vatrom i gvožđem, između čekića-terora i nakovanja-nezaštićenosti. To se nije moglo bez doze fanatizma i ludila u nama – najzad, morala je da se skupi najveća sila u istoriji čovečanstva: da nas istera odatle. Čak i da nismo van vinkla, teško nas razumeju drugi. To je zato što smo bili skrajnuti sa glavnih puteva, u senci planine, često nevidljivi drugima i sebi: u potaji, sa nožem pod grlom ili u nedrima. 
     „Istočke priče“ su mi važne jer sam u njima ostavio traga o rodnom mestu, o precima, i na neki način se odužio svome ocu. Sa ocem sam imao atipičan odnos, moglo bi se reći književni. Mi nikada nismo razgovarali kao što to čini većina očeva sa sinovima. Svakodnevne teme smo izbegavali i spominjali bi ih samo kad smo morali. Najiskrenije smo razgovarali o prošlosti i o knjigama. Još iskrenije i prisnije smo ćutali. Danas mi je žao što nisam još više ćutao a mnogo više slušao. Da mogu sa ovog mesta nešto da mu poručim - oćutao bih mu sledeće: da smo se u istom mestu rodili, ja i moj otac, i da smo zavičaj izgubili, ali da nije sve i do kraja izgubljeno: makar postoji nada da ćemo na istom mestu počivati. Tako ćemo, ja i moj otac, ćuteći i slušajući ćutnju jedan od drugoga, našim grobovima postaviti temelje novog zavičaja našim potomcima. Natpisi na našim spomenicima prve su reči zapisa „Lazarevačkih priča“, koji počinjemo da pišemo o drugom zavičaju, tu negde oko Kolubare. Baš kao što u Raveni, u pokrajini Emilija-Romanja, blizu Jadrana, postoji jedan grob na kome su ispisane sledeće reči: Hic claudor Dantes patriis extornis ab oris - Ovde počivam ja, Dante, prognan iz svoga zavičaja.
     Isidora Sekulić, naša draga Isidora, napisala je mnogo lepše ono o čemu ja pokušavam nešto da vam kažem. Kaže ona: „Gde je ljudima zavičaj? Tamo gde drugi ljudi oko njih razumeju do kraja i do dna što oni kažu, do poslednjeg spoljnog i unutrašnjeg treptaja jezičkog razumeju šta je onima drago i šta ih boli. Zauzme li našu njivu i selo narod drugog jezika, zavičaju našem je kraj; oni koji se do dna, do kraja razumeju, rodnim jezikom, kad jad dodija, sele. Kuda sele? Tamo, gde tamošnji ljudi do dna i do kraja razumeju šta kažu doseljenici... Ostavili su iseljenici sela i njive, kuće i groblja, ali u gorko stisnutim ustima nose svoj jezik, i gde se prospe reč koja se do dna i do kraja razume, tamo će biti zavičaj i život“. Ja kažem: imajući sreću da nas u novoj sredini ljudi mogu razumeti, moramo imati i dobrote da nas prihvate i ljubavi da nas zavole, i strpljenja da shvate te uzvrate - našu dobrotu i našu ljubav. I kako su tridesetih godina prošlog veka ''Beli Rusi'' igrali fudbal jedni protiv drugih u Metohiji, za pećki „Dukađini“ mašinski inženjer Arkadije Nikolajevič Tjapkin, negdanji reprezentativac Carstvujušće Rusije, a za istočki „Podgorac“ Oleg Vradimirovič Čistov, građevinski inženjer – tako i danas ''Beli Srbi'' sa Kosmeta igraju jedni protiv drugih, za „Kolubare“ i „Železničare“. Kad smo mi mogli da razumemo Ruse, do kraja i do dna, pokušajte i vi nas da razumete do poslednjeg spoljnjog i unutrašnjeg treptaja naše duše. Jer, naši će unuci nositi pečat ovog ovde zavičaja, to je neminovnost, kako reče Jovan Cvijić: „U momentu kad je čovek zreo za seobu, on je već zreo i za evoluciju“.
    Na Kosovu je izvršeno genocidno ETNIČKO čišćenje Srba od strane Albanaca koje je trajalo vekovima i koje se u ovom vremenu dovršava. Uporedo, pogotovu od devedesetih, ali i pre toga, a posebno danas, država Srbija i njene institucije izvršili su ETIČKO čišćenje Srba sa Kosmeta. Sad je skoro sve očišćeno što se Srba tamošnjih tiče: ETNIČKI, ETIČKI i ESTETSKI. I sve je podjednako štetno i ubitačno bilo. Ostalo je samo malo istorije, ismejane i uprljane sadašnjim vremenom, koju koristi kako se kome sviđa, koju nestručno pišemo i mitološki iščitavamo. Sa druge strane urušili smo mitove, koji su nam preko potrebni i bez kojih ne možemo u ovom trenutnom nacionalnom limbu. 
     Ali!!! - ako smo ETNIČKI i ETIČKI očišćeni, koja se to onda SILA, mimo naroda, tako grčevito bori za srpsko Kosovo? Šta je to nevidljivo, a toliko jako, što sreću kvari evropskim komesarima i srpskim vlastima? Rekoh: narod nije. Ne može, sve i da hoće, nejak je i malaksao, nema više snage i svežine za podvig. Obzirom da mu je najveći uspeh kroz postojanje bio trpljenje, više taj narod nema snage ni da pati. 
    Pa šta je onda u pitanju? Koja je to sila? Ko nju pokreće? Ko stoji iza nje? Ta je sila stvorila svet. Ona iz ničega stvori nešto: novo ljudsko biće i zaceljenu ranu. Ne, to nisu crkve, ni manastiri, već SILA koja ih je sagradila, zbog čega ih je sagradila - tu gde ih je sagradila. To je SILA koja oživi pregaženu biljku, koja omogućava da živimo kroz potomstvo, koja razmenjuje dan i noć. Ta SILA je sve i ništa! Jaka je i nemoćna! Slaba je i nepobediva! To je metafizika ali nije fizika. Tu silu ne možemo definisati ali je se ne možemo ni odreći. I tu leži glavni problem, naš i njihov: NE ZAVISI NI OD NAS, NI OD NjIH!!!
     Ne gubimo mi Kosovo od Albanaca – već od sebe! Ne otima nam Metohiju NATO i EU – već ga otimamo mi sami od od nas samih. Uslov za to stvoren je vlastitim ETIČKIM i ESTETSKIM čišćenjem srpskog naroda sa Kosmeta i u Srbiji. Preduslov za njihovo otimanje stvoren je njihovim ETNIČKIM čišćenjem. Nećemo Kosovo izgubiti zato što su Srbi grešni. Gubiće ga i ne-braniti oni koji više ne postoje, koji nisu rođeni a koji bi trebalo postojati, koji su trebali postojati. Oni BELOM KUGOM očišćeni. Oni su trebali biti poslednja odbrana i jedina efikasna. Gubiće ga, zatim, nenapisane knjige, loše i patetično-neukusne ispevane pesme, pisci koji nemaju mašte, političari koji nemaju morala, lekari koji ne znaju da leče, ekonomisti koji ne znaju da privređuju, profesori koji ne znaju da nauče drugoga, monasi koji ne znaju da se mole Bogu, crkve koje su kamen i koje ne nosimo u dušama već idemo da celivamo isti, smatrajući da ljubljenjem mermera poštujemo svetinju. A Hristov grob je prazan, jer je Hrist vaskrsao i nosimo ga u sebi živog. Tako je i sa crkvama, ukoliko nisu u nama vaskrsle i u nama ne žive - i one su prazne i samo kamen. Gubiće ga i nevernici, oni koji su se odrekli Boga. I mi srednji, što smo nigde, zajedno sa ostalima. Gubiće ga patriote po zanimanju i izdajnici po profesiji. Izgubiće ga neuspešni sportisti i loše upotrebljeni padeži i akcenti, neukusno odevena ''elita'', šverceri i karijeristi, turske serije i pink pevačice, ''Evropa bez alternative'', sebičnjaci kojima je lično svetinja a opšte Alaj-begova slama.
    Ali, ne da SILA! Ona je i dalje tu, možemo je osetiti iako je ne možemo objasniti. Može li vas ''Briselski sporazum'' učenjem i dogmom uveriti u postojanje Boga, može li ''dupla plata'' filozofijom razjasniti narodu šta je Vasiona i može li ''politika'' stihom izmeriti Beskonačnost?! E, isto toliko oni mogu shvatiti i SILU koja ne da Kosmet i ubediti vas da ona ne postoji i da je realnost na terenu nešto drugo te da nemamo druge alternative. Zar nema druge alternative osim Evrope i pored Boga, Vasione, Beskonačnosti, Smrti i SILE?   
     Ta SILA u sebi sadrži čitavu evoluciju čovečanstva, koja je apsorbovala sveobuhvatnu istoriju ljudskog roda, koja je upila svu ljudsku mudrost, koja nije velika u odnosu na vasionu ali mi druge nemamo. I sad tu SILU hoće da izbrišu dekretom?! Besmisleno?! To je, međutim, SILA koja ne bedi. Ona samo ne dozvoljava da se izgubi do kraja. Ona samo potuljeno, čak i kad mi to nećemo, potpaljuje utuljena kandila naše nacionalne svesti i ljudskog dostojanstva. Pa postoji još nešto, majka mu stara, osim punog korita i toplog svinjca – što nerealno očekujemo od Evrope! Ovakvi kakvi smo, sa kime smo i ko nas sve vodi, mi ne možemo da pobedimo – SILA nam, hvala joj, ne dozvoljava - da izgubimo.
    Ona će nam možda pomoći da se pridignemo. Pameti i ljubavi da sakupimo i osetimo. To nama treba: pamet i ljubav! Samo jedna pesma u deset godina! Samo jedna knjiga u dvadeset! Samo jedna sveća neupaljena, koja će čekati paljenje, u pola veka! Samo jedan junak u jednom veku! Ostalo je posao SILE – ona će se potruditi da ne zaboravimo, a na nama je: da naselimo raseljenu ETIKU, uzdignemo do nivoa božanskog razrušenu ESTETIKU, a, narod će se roditi kad bude morala i lepote. Jer, gde su ova dva tu je negde pritajena i HRABROST. U međuvremenu će i mravi pocrkati na putu za Carigrad a ljudi potrošiti svoje plate i živote. Pa ko ostane posle nas - nek krene iznova.
    ''Iz perspektive budućnosti čovečanstva – spoj nacionalnog i univerzalnog može biti najpotrebnija (i pobedonosna) osobina za nova stoleća'' – napisao je Solženjicin. Kosovo nije izgubljeno dok srpska nacija živi ali postoji obaveza da se isto stalno traži u univerzalnom i pronalazi u nacionalnom. U sebi. U nama. U njima. Paskalov Bog kaže: ''ne bi me tražio da me već nisi našao''. To traženje već pronađenog je naša nacionalna potreba i obaveza. 








Istocke price

Igor Đurić, srpski pisac, rođen u Istoku, Metohija!
Promocija knjige ''Istočke priče'', 13 mart 2015, Lazarevac

Istočke priče

Kosta DimitrijevićStarobeogradska hronika (Vremeplov Beograda)*Kosta Dimitrijević (Beograd, 17. jul 1933 — Beograd, 30. maj 2021) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, novinar i saradnik za nauku lista Politika u penziji. Pisao je pripovetke, putopise, romansirane biografije, eseje i likovne kritike, a po njegovim scenarijima urađene su mnoge radio drame i TV emisije. Tokom života je objavio 52 feljtona, 35 knjiga i više od 2.000 priloga u časopisima. Knjige su mu prevođene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Dimitrijević je član Udruženja književnika Srbije (od 1962), kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se ujedno nalazi i njegova zbirka knjiga, arhivske građe i raznih kulturnih dobara.Dobitnik je niza nagrada i priznanja, uključujući pet nagrada za životno delo, između ostalog Nagrade za životno delo UNS-a i UKS-a, Vukove nagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade akademije „Ivo Andrić” i druge.*Vekovi Beograda je nastala kao jedinstven vremeplov istorijskih i kulturnih događanja našeg glavnog grada. Zato i podnaslov tog hronološki preglednog istorijskog romana ili hronike u simboličnom značenju reči glasi: Starobeogradska hronika. Pomenuta knjiga verno, na osnovu dokumenata i istorijskih činjenica prikazuje događanja na beogradskom tlu, koja obuhvataju preko dva milenijuma.Da promenljiva, često haotična i burna istorijska zbivanja u Beogradskoj tvrđavi i varoši na osnovu narodnih legendi, istorijskih zapisa i svedočenja savremenika verodostojno opiše, piscu je dao ideju jedini naš književni nobelovac Ivo Andrić u vreme zajedničkog rada na njegovoj životnoj ispovesti. On je piscu u više navrata s neskrivenim oduševljenjem govorio o značaju Beogradske tvrđave i varoši, kao velikog nadahnuća za buduće književne stvaraoce, izražavajući žaljenje što pored travničke i višegradske hronike nije uspeo da napiše i nameravanu – beogradsku.Tokom dugogodišnjeg druženja sa istaknutim stvaraocima, poput akademika Aleksandra Deroka, književnika Dušana Matića i Božidara Kovačevića, autor je beležio njihova dragocena kazivanja vezana za istorijske mene prestonice. To je činio u želji da otrgne od zaborava mnoga zbivanja i uništena dragocena starobeogradska zdanja. Jer, poznata je činjenica da je bilo više od četrdeset opsada, paljenja i rušenja ovog srpskog drevnog grada, posle Atine i Rima, jednog od najstarijih u Evropi, da bi njegova čuvena Tvrđava prkosno opstajala, gore, visoko na stenama, rađajući se iz zgarišta i pepela, kako kažu, poput mitske ptice Feniks.U tmurnim vremenima „kad su živi zavideli mrtvima“ Beogradska tvrđava odolevala je mnogim vojnim najezdama ponosno se uzdižući na sivom grebenu iznad rečnog ušća, bdijući nad varoši beogradskom poput vojnika na mrtvoj straži. Sve mene na tom istorijskom tlu, posebno u vezi sa istorijom Beogradske tvrđave – najznamenitijeg spomenika srpske prestonice, kao i metamorfoza njene varoši, detaljno i uzbudljivo svedoči ova hronika.Savremenici tvrde da svako ima svoj Beograd, nosi ga u srcu i duši što bi pesnik rekao „među javom i med’ snom“, pa bilo da je starosedelac ili došljak, svejedno, on taj sadašnji megalopolis otkriva na poseban način. Možda su zato svedočanstva o Beogradu toliko različita, istorijska događanja nepotpuna i nedorečena, vremenske odrednice nepouzdane i često menjane. Nadamo se da će ova knjiga čiji je glavni junak naš voljeni Beograd pomoći, naročito mlađim generacijama, a i ostalima da nešto više saznaju o njegovoj tragičnoj ali i slavnoj kulturno-istorijskoj prošlosti i time shvate njegove promene u vezi sa neprestanom borbom za opstanak. Jer, Beograd je zajedno sa onim večito životnim pitanjima „ko smo, odakle smo, kuda idemo?“ – naša neumitna sudbina.Počev od Apolonijevog spisa o prolasku Argonauta u potrazi za „zlatnim runom“ kraj stene na ušću Save u Dunav, preko otkrića praistorijske lobanje „prvog Beograđanina“, uključujući mnoga tuđinska osvajanja, nije ni čudo što je naš glavni grad menjao i svoja imena od kojih pominjemo nekolicinu: Singidunum, Alba Greka, Belgrad, Vajsneburg... Nalazeći se na svetskoj raskrsnici, na putu između dva kontinenta, na međi dve civilizacije – romanske i helenske, Beograd je dobijao i simbolične nazive: Slavni grad, Srpski Beograd, Kuća ratova, Bedem hrišćanstva... Kosta Dimitrijević

Starobeogradska hronika (Vremeplov Beograda)

Kosta Dimitrijević
Starobeogradska hronika  (Vremeplov Beograda)
*
Kosta Dimitrijević (Beograd, 17. jul 1933 — Beograd, 30. maj 2021) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, novinar i saradnik za nauku lista Politika u penziji. Pisao je pripovetke, putopise, romansirane biografije, eseje i likovne kritike, a po njegovim scenarijima urađene su mnoge radio drame i TV emisije. Tokom života je objavio 52 feljtona, 35 knjiga i više od 2.000 priloga u časopisima. Knjige su mu prevođene na francuski, engleski, italijanski i poljski jezik. Dimitrijević je član Udruženja književnika Srbije (od 1962), kao i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se ujedno nalazi i njegova zbirka knjiga, arhivske građe i raznih kulturnih dobara.
Dobitnik je niza nagrada i priznanja, uključujući pet nagrada za životno delo, između ostalog Nagrade za životno delo UNS-a i UKS-a, Vukove nagrade, Oktobarske nagrade grada Beograda, Nagrade akademije „Ivo Andrić” i druge.
*
Vekovi Beograda je nastala kao jedinstven vremeplov istorijskih i kulturnih događanja našeg glavnog grada. Zato i podnaslov tog hronološki preglednog istorijskog romana ili hronike u simboličnom značenju reči glasi: Starobeogradska hronika. Pomenuta knjiga verno, na osnovu dokumenata i istorijskih činjenica prikazuje događanja na beogradskom tlu, koja obuhvataju preko dva milenijuma.
Da promenljiva, često haotična i burna istorijska zbivanja u Beogradskoj tvrđavi i varoši na osnovu narodnih legendi, istorijskih zapisa i svedočenja savremenika verodostojno opiše, piscu je dao ideju jedini naš književni nobelovac Ivo Andrić u vreme zajedničkog rada na njegovoj životnoj ispovesti. On je piscu u više navrata s neskrivenim oduševljenjem govorio o značaju Beogradske tvrđave i varoši, kao velikog nadahnuća za buduće književne stvaraoce, izražavajući žaljenje što pored travničke i višegradske hronike nije uspeo da napiše i nameravanu – beogradsku.
Tokom dugogodišnjeg druženja sa istaknutim stvaraocima, poput akademika Aleksandra Deroka, književnika Dušana Matića i Božidara Kovačevića, autor je beležio njihova dragocena kazivanja vezana za istorijske mene prestonice. To je činio u želji da otrgne od zaborava mnoga zbivanja i uništena dragocena starobeogradska zdanja. Jer, poznata je činjenica da je bilo više od četrdeset opsada, paljenja i rušenja ovog srpskog drevnog grada, posle Atine i Rima, jednog od najstarijih u Evropi, da bi njegova čuvena Tvrđava prkosno opstajala, gore, visoko na stenama, rađajući se iz zgarišta i pepela, kako kažu, poput mitske ptice Feniks.
U tmurnim vremenima „kad su živi zavideli mrtvima“ Beogradska tvrđava odolevala je mnogim vojnim najezdama ponosno se uzdižući na sivom grebenu iznad rečnog ušća, bdijući nad varoši beogradskom poput vojnika na mrtvoj straži. Sve mene na tom istorijskom tlu, posebno u vezi sa istorijom Beogradske tvrđave – najznamenitijeg spomenika srpske prestonice, kao i metamorfoza njene varoši, detaljno i uzbudljivo svedoči ova hronika.
Savremenici tvrde da svako ima svoj Beograd, nosi ga u srcu i duši što bi pesnik rekao „među javom i med’ snom“, pa bilo da je starosedelac ili došljak, svejedno, on taj sadašnji megalopolis otkriva na poseban način. Možda su zato svedočanstva o Beogradu toliko različita, istorijska događanja nepotpuna i nedorečena, vremenske odrednice nepouzdane i često menjane. Nadamo se da će ova knjiga čiji je glavni junak naš voljeni Beograd pomoći, naročito mlađim generacijama, a i ostalima da nešto više saznaju o njegovoj tragičnoj ali i slavnoj kulturno-istorijskoj prošlosti i time shvate njegove promene u vezi sa neprestanom borbom za opstanak. Jer, Beograd je zajedno sa onim večito životnim pitanjima „ko smo, odakle smo, kuda idemo?“ – naša neumitna sudbina.
Počev od Apolonijevog spisa o prolasku Argonauta u potrazi za „zlatnim runom“ kraj stene na ušću Save u Dunav, preko otkrića praistorijske lobanje „prvog Beograđanina“, uključujući mnoga tuđinska osvajanja, nije ni čudo što je naš glavni grad menjao i svoja imena od kojih pominjemo nekolicinu: Singidunum, Alba Greka, Belgrad, Vajsneburg... Nalazeći se na svetskoj raskrsnici, na putu između dva kontinenta, na međi dve civilizacije – romanske i helenske, Beograd je dobijao i simbolične nazive: Slavni grad, Srpski Beograd, Kuća ratova, Bedem hrišćanstva...

Kosta Dimitrijević


Starobeogradska hronika , Kosta Dimitrijević ,  (Vremeplov Beograda) , Beograd

Mika Alas Beleške o životu velikog matematičara Mihaila PetrovićaMilutin Milanković - Jelenko MihailovićPriredio Vlado MilićevićBeograd - Kalgari 2012Ova knjiga predstavlja izuzetno lepo napisanu biografiju našeg čuvenog naučnika Mihaila Petrovića Alasa (1868-1943). U knjizi je Mika Alas predstavljen ne samo kao naučnik, svetski priznat matematičar, nego i kao čovek izuzetnog živog i nemirnog duha. ''Miran, tih, skroman, čovečanski jednostavan, nadčovečanski obdaren, Petrović je bio jedan od najvećih sinova naše zemlje'' - ovo je jedna od rečenica kojima se Milanković oprostio od Mike Alasa, a koju možemo da pročitamo i u ovom delu.Mika Alas je kroz niz zanimljivih priča i anegdota u knjizi predstavljen kao čovek koji je strasno voleo ribolov, putovanja, muziku, druženje sa ljudima... Posebnu vrednost knjige čini to što su o njemu pisala dva čoveka koji su mu lično bili bliski, a koji su i sami su bili vrlo produhovljeni ljudi.

Mika Alas

Mika Alas 
Beleške o životu velikog matematičara Mihaila Petrovića
Milutin Milanković - Jelenko Mihailović
Priredio Vlado Milićević
Beograd - Kalgari 2012
Ova knjiga predstavlja izuzetno lepo napisanu biografiju našeg čuvenog naučnika Mihaila Petrovića Alasa (1868-1943). U knjizi je Mika Alas predstavljen ne samo kao naučnik, svetski priznat matematičar, nego i kao čovek izuzetnog živog i nemirnog duha. ''Miran, tih, skroman, čovečanski jednostavan, nadčovečanski obdaren, Petrović je bio jedan od najvećih sinova naše zemlje'' - ovo je jedna od rečenica kojima se Milanković oprostio od Mike Alasa, a koju možemo da pročitamo i u ovom delu.
Mika Alas je kroz niz zanimljivih priča i anegdota u knjizi predstavljen kao čovek koji je strasno voleo ribolov, putovanja, muziku, druženje sa ljudima... Posebnu vrednost knjige čini to što su o njemu pisala dva čoveka koji su mu lično bili bliski, a koji su i sami su bili vrlo produhovljeni ljudi.



Mika Alas Beleške o životu velikog matematičara Mihaila Petrovića Milutin Milanković - Jelenko Mihailović Vlado Milićević

Đura JakšićJelisaveta - knjeginja crnogorskadrama u pet delovaSrpska književna zadruga 100 - BeogradDramu Jelisaveta, kneginja crnogorska Đura Jakšić napisao je 1868. godine. Nastala je na temelju usmenih pesama o crnogorskim junacima. Jakšić ju je podelio na 5 delova i pretvorio u romantičarsku tragediju o dolasku strankinje na nepoznat teritorij Crne Gore. Tadašnja dramska dela u Srbiji temeljila su se na istorijskim i legendarnim građama. Za sva dela istorija je bila nepresušan izvor tema, zato što su autori težili temama koje će biti prenosive u sadašnje vreme i primenljive građanstvu.

Jelisaveta - knjeginja crnogorska

Đura Jakšić
Jelisaveta - knjeginja crnogorska
drama u pet delova
Srpska književna zadruga 100 - Beograd
Dramu Jelisaveta, kneginja crnogorska Đura Jakšić napisao je 1868. godine. Nastala je na temelju usmenih pesama o crnogorskim junacima. Jakšić ju je podelio na 5 delova i pretvorio u romantičarsku tragediju o dolasku strankinje na nepoznat teritorij Crne Gore. Tadašnja dramska dela u Srbiji temeljila su se na istorijskim i legendarnim građama. Za sva dela istorija je bila nepresušan izvor tema, zato što su autori težili temama koje će biti prenosive u sadašnje vreme i primenljive građanstvu.


Đura Jakšić, Jelisaveta - knjeginja crnogorska, drama u pet delova Srpska književna zadruga 100 - Beograd Crna Gora

Sidni ŠeldonSidney SheldonKrvna vezaSidni Šeldon bio je američki romanopisac i scenarista. Postao je poznat zahvaljujući televizijskim serijama The Patty Duke Show, I Dream of Jeannie, i Hart to Hart. Međutim, najveću slavu stekao je kao pedesetogodišnjak zahvaljujući romanima Gospodar igre, Druga strana ponoći i Gnev anđela.*Uzbudljiva saga o izdaji, sabotaži, opasnosti i vezama koje mogu biti smrtonosne...Porodična kompanija Rofe i sinovi međunarodna je poslovna imperija za kojom žude mnogi članovi porodice gladne bogatstva. Na njenom čelu nalazio se jedan od najbogatijih ljudi na svijetu, čovjek koji je upravo poginuo u tajanstvenoj nesreći, a kontrolu nad firmom ostavio svojoj kćerki jedinici Elizabet.Ova inteligentna, snalažljiva i ljepa mlada žena pokušaće da spasi, a ne da rasproda Rofe i sinove, a da bi u tome uspjela, moraće da nadmudri sve one koji potajno žele da se domognu njenog položaja, ali i nepoznatnog ubicu koji želi da joj oduzme život.

Krvna veza

Sidni Šeldon
Sidney Sheldon
Krvna veza
Sidni Šeldon bio je američki romanopisac i scenarista. Postao je poznat zahvaljujući televizijskim serijama The Patty Duke Show, I Dream of Jeannie, i Hart to Hart. Međutim, najveću slavu stekao je kao pedesetogodišnjak zahvaljujući romanima Gospodar igre, Druga strana ponoći i Gnev anđela.
*
Uzbudljiva saga o izdaji, sabotaži, opasnosti i vezama koje mogu biti smrtonosne...
Porodična kompanija Rofe i sinovi međunarodna je poslovna imperija za kojom žude mnogi članovi porodice gladne bogatstva. Na njenom čelu nalazio se jedan od najbogatijih ljudi na svijetu, čovjek koji je upravo poginuo u tajanstvenoj nesreći, a kontrolu nad firmom ostavio svojoj kćerki jedinici Elizabet.
Ova inteligentna, snalažljiva i ljepa mlada žena pokušaće da spasi, a ne da rasproda Rofe i sinove, a da bi u tome uspjela, moraće da nadmudri sve one koji potajno žele da se domognu njenog položaja, ali i nepoznatnog ubicu koji želi da joj oduzme život.



Sidni Šeldon
Sidney Sheldon
Krvna veza
(Bloodline)



Dobrica ĆosićOtpadnikDobrica Ćosić (1921-2014), pisac, esejista, političar, jedna od najznačajnijih figura srpske istorije i književnosti druge polovine 20. veka. U književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim romanom Daleko je sunce, prvim modernim romanom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstavljao kritiku revolucionarnog terora. Roman je preveden na tridesetak jezika, a samo u SSSR-u štampan u 1.600.000 primeraka. Zatim objavljuje romane: Koreni (1954), Deobe (1961), Bajka (1965), Vreme smrti (tetralogija, 1972–79), Vreme zla – trilogija Grešnik (1985), Otpadnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlasti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nagrade dva puta, za romane Koreni i Deobe.Otpadnik je, hronološki, drugi roman u trilogiji Vreme zla, srpskog književnika Dobrice Ćosića, štampan 1986. godine. Roman, kao i njegov prethodnik, Grešnik, prati živote Ivana Katića, Petra Bajevića, ali prevashodno Bogdana Dragovića, Ivanovog šuraka, od njegovog odlaska u SSSR početkom tridesetih godina 20. veka, do povratka u Jugoslaviju, osuđenog od strane SKPB-a za trockizam.U romanu je predstavljen veliki broj istorijskih ličnosti, poput Angaretisa, Dimitrova, Bele Kuna, Kolarova i Vujkovića.

Otpadnik

Dobrica Ćosić
Otpadnik
Dobrica Ćosić (1921-2014), pisac, esejista, političar, jedna od najznačajnijih figura srpske istorije i književnosti druge polovine 20. veka. U književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim romanom Daleko je sunce, prvim modernim romanom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstavljao kritiku revolucionarnog terora. Roman je preveden na tridesetak jezika, a samo u SSSR-u štampan u 1.600.000 primeraka. Zatim objavljuje romane: Koreni (1954), Deobe (1961), Bajka (1965), Vreme smrti (tetralogija, 1972–79), Vreme zla – trilogija Grešnik (1985), Otpadnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlasti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nagrade dva puta, za romane Koreni i Deobe.
Otpadnik je, hronološki, drugi roman u trilogiji Vreme zla, srpskog književnika Dobrice Ćosića, štampan 1986. godine. Roman, kao i njegov prethodnik, Grešnik, prati živote Ivana Katića, Petra Bajevića, ali prevashodno Bogdana Dragovića, Ivanovog šuraka, od njegovog odlaska u SSSR početkom tridesetih godina 20. veka, do povratka u Jugoslaviju, osuđenog od strane SKPB-a za trockizam.
U romanu je predstavljen veliki broj istorijskih ličnosti, poput Angaretisa, Dimitrova, Bele Kuna, Kolarova i Vujkovića.


Dobica Ćosić , Otpadnik , Vernik , Grešnik , Vreme smrti , Deobe , Koreni , Vreme zla

Erih fon DenikenErich von DänikenErich Von DanikenSjećanja na budućnostNeriješene zagonetke prošlosti(Sjećanja na budućnost: Neriješene zagonetke prošlosti) je knjiga švicarskog publicista Ericha von Dänikena originalno objavljena 1968. godine, poznata po tome što je popularizirala hipotezu o tzv. drevnim astronautima. Däniken je u knjizi niz arheoloških artefakata širom svijeta protumačio ili kao umjetnički odraz posjeta tehnološki superiorne, odnosno vanzemaljske civilizacije te ustvrdio kako su neki od najpoznatijih objekata iz drevnog doba, uključujući Piramide u Gizi sagradili vanzemaljci ili ljudi pod njihovim vodstvom, s obzirom da drevne kulture nisu raspolagale tehnološkim mogućnostima za njihovu izgradnju. Dänikenova knjiga, koja je izdana u doba kada je javnost širom svijeta počela sumnjati, odnosno odbacivati dotada etablirana shvaćanja te prihvaćati tzv. New Age vjerovanja, postala je međunarodni bestseler. Dvije godine kasnije je snimljen i istoimeni dokumentarni film, koji je postao veliki hit. Nasuprot tome, u redovima etablirane nauke je von Dänikenova knjiga postala predmet žestokog osporavanja, odnosno optužbi da promovira psuedonauku.*Kad se prvi puta pojavila (1968.), knjiga Sjećanja na budućnost naišla je na jak otpor i omalovažavanje kod arheologa i drugih stručnjaka, ali i na još jače oduševljenje kod široke čitateljske publike. Njegove hipoteze da su Zemlju posjetila visokorazvijena bića iz svemira, pa čak i sudjelovala u nastanku homo sapiensa, već je bila poznata iz znanstveno-fantastičnih romana. No Sjećanje na budućnost nije SF roman! Autor ne priča priču već nas upućuje na to gdje bi mogli biti dokazi da su svemirci stvarno boravili na Zemlji… Dokazi su skriveni u arheološkim nalazima, u drevnim legendama i religijama. Jer susret se dogodio davno, u vrijeme osvita čovječanstva.Nedavno, krenuli smo put zvijezda. No bića sa zvijezda već su, tvrdi autor, bila ovdje. Ostali su tragovi sjećanja na njih. Sjećanja i na našu budućnost koja je pred nama.

Sjecanja na buducnost


Erih fon Deniken
Erich von Däniken
Erich Von Daniken
Sjećanja na budućnost
Neriješene zagonetke prošlosti
(Sjećanja na budućnost: Neriješene zagonetke prošlosti) je knjiga švicarskog publicista Ericha von Dänikena originalno objavljena 1968. godine, poznata po tome što je popularizirala hipotezu o tzv. drevnim astronautima. Däniken je u knjizi niz arheoloških artefakata širom svijeta protumačio ili kao umjetnički odraz posjeta tehnološki superiorne, odnosno vanzemaljske civilizacije te ustvrdio kako su neki od najpoznatijih objekata iz drevnog doba, uključujući Piramide u Gizi sagradili vanzemaljci ili ljudi pod njihovim vodstvom, s obzirom da drevne kulture nisu raspolagale tehnološkim mogućnostima za njihovu izgradnju. Dänikenova knjiga, koja je izdana u doba kada je javnost širom svijeta počela sumnjati, odnosno odbacivati dotada etablirana shvaćanja te prihvaćati tzv. New Age vjerovanja, postala je međunarodni bestseler. Dvije godine kasnije je snimljen i istoimeni dokumentarni film, koji je postao veliki hit. Nasuprot tome, u redovima etablirane nauke je von Dänikenova knjiga postala predmet žestokog osporavanja, odnosno optužbi da promovira psuedonauku.
*
Kad se prvi puta pojavila (1968.), knjiga Sjećanja na budućnost naišla je na jak otpor i omalovažavanje kod arheologa i drugih stručnjaka, ali i na još jače oduševljenje kod široke čitateljske publike. Njegove hipoteze da su Zemlju posjetila visokorazvijena bića iz svemira, pa čak i sudjelovala u nastanku homo sapiensa, već je bila poznata iz znanstveno-fantastičnih romana. No Sjećanje na budućnost nije SF roman! Autor ne priča priču već nas upućuje na to gdje bi mogli biti dokazi da su svemirci stvarno boravili na Zemlji… Dokazi su skriveni u arheološkim nalazima, u drevnim legendama i religijama. Jer susret se dogodio davno, u vrijeme osvita čovječanstva.
Nedavno, krenuli smo put zvijezda. No bića sa zvijezda već su, tvrdi autor, bila ovdje. Ostali su tragovi sjećanja na njih. Sjećanja i na našu budućnost koja je pred nama.


Erich Von Daniken
Sjećanja na budućnost
Neriješene zagonetke prošlosti
Erich von Däniken

Sjećanja na budućnost

Pesme Jovana Ilića 1894Beograd SKZ 1894, knjiga br. 17 tvrdi povez, str. 221, cirilicaU unutrašnjoj naslovnoj strani stoji da je to 16 knjiga u ediciji SKZ a spolja je prepravljeno na broj 17, zbog čega je ova knjiga raritet!Štampano u Državnoj štampariji Kraljevine SrbijeJovan Ilić - ispravno je Ilijć (Resnik, 15. avgust 1824 — Beograd, 12. mart 1901) bio je srpski književnik, ministar pravde i državni savetnik.

Pesme

Pesme Jovana Ilića 1894
Beograd SKZ 1894, knjiga br. 17 tvrdi povez, str. 221, cirilica
U unutrašnjoj naslovnoj strani stoji da je to 16 knjiga u ediciji SKZ a spolja je prepravljeno na broj 17, zbog čega je ova knjiga raritet!
Štampano u Državnoj štampariji Kraljevine Srbije
Jovan Ilić - ispravno je Ilijć (Resnik, 15. avgust 1824 — Beograd, 12. mart 1901) bio je srpski književnik, ministar pravde i državni savetnik.


Pesme Jovana Ilića 1894
Beograd SKZ 1894, knjiga br. 17 tvrdi povez, str. 221, cirilica Srpska književna zadruga - Beograd 

Istočke priče

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja