ISTOČKA MEĆAVA!

„Potrebno je istaći da u Istoku povremeno duva snažan lokalni vetar od meštana nazvan „mećava“ koji nastaje stropoštavanjem hladnijih vazdušnih masa niz planinske strane“.

(„Varoš Istok“, Milovan Radovanović)

*

Nikada košavu nisam prihvatao za svoju. Mene su duvali neki drugi vetrovi, uglavnom oni koji dolaze sa severa. A ja sam uvek išao uz vetar. Tako sam i pišao. Najzad sam stigao do kraja, do samoga izvorišta vetra, do mesta gde on nastaje i sa koga kreće, gde posle sledećeg koraka nema ništa: ni vetra, ni života, ni nadanja. Tu na korak iza vetra ima samo straha koji je toliko veliki da se može materijalizovati. A, gde je straha, čak i onog nematerijalnog, tu nema čoveka. Kada su strah i čovek zajedno, iz te mešavine vidi se i ostaje samo strah. Ništa drugo. Čoveka nema.

Vetar nosi i čisti. Vetar huči i zavija. Vetar pali i gasi. Nije isto pre i posle vetra. Nije isto sa i bez vetra.

Vetar me je oduvao do besmisla. Zato sada sedim nad ovom sveskom i zapisujem ovo o čemu mislim. Šta? Ono što sam preživeo, ono što živim ili ono što neću doživeti?! Ne znam! Zaista: ne znam!

Život je kao gledanje porno filma, sa vetrom ili bez njega. Drugim rečima, najčešće nam se ne ostvaruju snovi, maštanja i ono što smo videli. Sanjanje nije ostvarivanje snova, to je lažna stvar koja se ne može dodirnuti, to je samo prokleta projekcija onoga što bi mogli doživeti ali što najverovatnije nećemo. Bolje je jedan dan živeti nego milion noći sanjati. Tek kada čovek nema o čemu da sanja, on je uspeo u svome življenju i spreman je na smrt.

Danas, uz košavu, započinjem priču o tome kako me je život sjebao samo zato što nisam bio sposoban da se snađem u poganome vremenu. Kratku priču o vetru o kojem sanjam, za kojim patim, kojeg čujem u svakom drugom vetru. Pod orahom, ispred jedne stare kuće, na jednom šumadijskom uzvišenju do kojega košava jedna dobaci zadnjom svojom snagom. Dakle, na kraju jednog vetra počinjem priču o drugom.

Ko na svojoj koži nije osetio Istočki vetar taj nema pojma šta znači biti na vetrometini.

Zovu Ga: „Istočka mećava“. I, ako naziv nije baš ispravan jer je taj vetar duvao i bez snega: leti, zimi, u jesen i proleće. Ruku na srce: leti je duvao retko. Ali, ostao je takav naziv među narodom: „Istočka mećava“. Po njegovom karakteru mislim da mu je bolje pristajalo neko muško ime.

Duva, ili: jedan dan; ili: tri dana; ili: nedelju dana. Nikad: dva, četiri ili pet dana. Ako pređe dvadeset i četvrti sat od kada je počeo da duva: trpi ga još tri dana. Ukoliko nije stao ni u sedamdeset i drugom satu biće to onda rapsodija od sedam dana. Sedmi dan je uvek stajao. A najviše puta bi se završavao treći dan.

Spuštao se sa planine, hvatao zalet odozgo, ali nije udarao pravo, u jednom pravcu, takoreć'. Dobijao je u podnožju planine čudan efe, zavijao na sve strane i čuda činio ljudima i prirodi. Govorim u muškom rodu: vetar je to. Ta „Istočka mećava“ je: vetar.

Na nekim mestima u varoši je duvao jače, na drugim slabije. Bilo je mesta gde se nije ni osećao. Na trećem kilometru od Istoka – ni daška. Čak ni u situacijama kad bi u Istoku nosio sve pred sobom: krovove od kuća i stabla iz korena.

Jedne je godine mome dedi po majci, pokojnom Trajku Pešić, iščupao ceo šljivik. Sva stabla su bila oborena, polomljenog i počupanog korenja. Pedeset metara dalje šljivik njegovog rođaka bio nedirnut. Uzrok tome je to uvijanje i njegova neravnomernost. Birao je gde će da udari. Pa čas ovde, čas tamo. Da ga svi osete povremeno a da ga niko ne mrzi za stalno. Da nikome ne dosadi preterano ali da podseti da on gospodari tim podnebljem.

Zimi je bio prava mećava. Nosio je sneg i stvarao smetove. Svirao je melodije i arije dostojne haosa iz kojeg je nastao svemir. Stvarao je monumentalne skulpture noseći i ledeći kapljice vode sa naših vazda puštenih česama.

Crvenele su se ulice od crepa i ćeremide. Uvek je skidao crepove sa istih krovova. Nešto nije u redu, nije napravljeno kako treba i kako njemu dolikuje i on je upozoravao na to. Druge pak kuće , koje su izgledale trošno i staro, i za koje se verovalo da ne mogu izdržati njegove udare - nikada nije dirao.

Neki Istočani, kojima ne treba verovati preterano, tvrde da se najslađe pije rakija kada duva taj vetar. „Taj?!?“ – pa i nismo imali drugoga vetra. Bilo bi, s' vremena na vreme, nekih pokušaja sa juga ili zapada, u jesen ili proleće, ali zaista marginalno i ne-vredno pomena. Severac je neprikosnoveno i samouvereno vladao u predelima gde se podnožje Mokre Gore prelivalo u Metohijsku ravnicu.

Govorili su Istočani, oni što vole da piju rakiju brlju u vreme dok duva vetar: „Čim dune bura na Jadranu, čekaj Istočki vetar“. Ta priča nije bila bez osnova. Zaista bi posle večernje prognoze i najave bure, vrlo često jutrom stigao i istočki vetar. Ne uvek ali počešće. Zato je pokojni strika Draga, Bog da mu dušu prosti, često govorio: „Javili na Dnevnik: burad na moru, čekaj vetar“; ili: „`Bem ti burad na moru opet će da mi lete crepovi sa krova“.

Istočki vetar nije voleo visoke i nesimetrične krovove i često ih je kažnjavao. Poštovao je pak blage kosine i graditeljevu krotkost koja se uklapala u pitominu Metohije.

Istočki gavranovi (garvani) su ga mrzeli. Istočki vrapci su ga se plašili. Istočke laste su bežale na jug zbog njega. Istočke rode, a bilo ih je na dimnjaku fabrike, nisu ga konstatovale. Najzad stigoše i galebovi koji su onako ludi izvodili vratolomije uz pomoć njegovih jakih struja u vazduhu.

Pravilo broj jedan: čim dune vetar nestane struje.

Pravilo broj dva: vetar počupa žice i bandere.

Pravilo broj tri: niko i nikada nije stradao od Istočkog vetra. Priroda i građevine jesu – ljudi nikada.

Niti jedan crep, od hiljada koje on godišnje pobaca okolo, nije pao na nekog čoveka, ženu ili dete. Leteli su čitavi krovovi kada bi se našao neki majstor pametnjaković koji bi hteo da mu prkosi. Ni jedno iščupano stablo nije nikoga povredilo. Istočki vetar je bio jak, vrlo strog – ali: pravičan. Sto kilometara na sat za njega nije bilo ništa. Bio je brži od svih istočkih konja, snažniji od svih istočkih volova, bučniji od svih istočkih pasa.

Kad padne noć onda se najbolje čuje. Zviždi i huči. Lupaju drveni prozorski kapci, otvaraju se nezamandaljena vrata, padaju baštenske kapije. Lepo je u kući, nikome se ne izlazi napolje sve do trena kada se vetar doseti, pa zavije iznad kuće i kroz dimnjak sune dim nazad u kuću. „Ha, meni ste hteli da doskočite?!“– poruči nam kroz eho svoga huka dok mi trljamo dimom zasuzene oči. Kad je zima i pada sneg a vetar duva ujutro pored ulaznih vrata, i u štoku između dva prozora, nađemo sneg. To nas je vetar ušuškao od samoga sebe nas štiteći.

Kad limeno korito krene niz dvorište da se šeta uz lupu lima znači da treba da se izađe napolje i da se isto lovi. Prikupi se ono što se da nahvatati. Kokoške su negde u zavetrini snuždene. Svinje samo proviruju iz svinjca, alapljive ali im se ne izlazi na vetar. Kucov je u svojoj rupi. Mačak na kućnome pragu. Jedino obesni gusan širi krila i pokušava da poleti – hteo bi da bude prava `tica a završiće u podvarku kada ga nađemo slomljenog krila negde u plotu.

Kad dune vetar puste nas iz škole. Iz više razloga: ili „vraća“ dimnjak, ili su slomljeni prozori. Preporuče nam da se držimo za ruke pri povratku kući. A, učitelji onda odu negde na „vruću“, zadovoljni i oni što ne moraju da se bakću sa nama. Podrazumeva se: na vruću rakiju.

Jednom je padala kiša i duvao vetar. Odneo mi je crni, veliki kišobran, onaj sa lepom drškom od drveta: porodični ponos donesen nekud iz Mađarske sa seminara knjigovođa. Otac me je posle optuživao da sam ga prodao jer nije bilo ni polomljenih ostataka: sve je odneo nekud u visine. Ni pre ni posle toga nisam prodavao stvari iz kuće. Nisam ni tada, ali: vetar me zajeba. Nisam ga omrz`o zbog toga. Plašio sam ga se ali sam ga voleo. Bio je izazov za svakog dečaka: prkositi Istočkom vetru.

Na kraju krajeva on nas je čistio. Da je bilo do nas i naših gradskih službi pocrkali bi u sopstvenom smeću. Ovako: dune mećava i sve odnese drugima. Zato nas nisu voleli iz okolnih naselja. Mada je to bio najmanji razlog zbog kojeg mi ne bismo bili voljeni. Tu „čast“ smo zaslužili na mnogo drugih načina mimo vetra.

Kada dune u punoj snazi teško je kretati se ulicom. Ne možeš stajati u mestu već te on pomera i gura unazad a ti se podupireš pa po nekad stojiš u kosom položaju prkoseći zemljinoj teži. Ne može se ni razgovarati normalno. Da bi te sagovornik čuo moraš da vičeš i to iz petnih žila.

Jednom je Istočki vetar svojom snagom prebacio krov sa jedne kuću na drugu.

Jednom je Istočki vetar iščupao iz korena ogromni orah.

Jednom je prevrnuo kamion.

Jednom je srušio zid.

Jednoga dana – sve nas je oduvao iz Istoka.

Zašto? Nismo bili dobri. A, nismo bili ni: loši. Bili smo samo: ljudi! A ljudi nisu drveće, krovovi i zidovi. Kad oni odu ne vrate se više. Bili smo ljudi a imali smo vetar. A onda ga svojim ponašanjem nismo više zavređivali i on se našao uvređen. Pa nas je tako ljut i oduvao. Kad može orah iz korena da oduva onda mu je lako sa narodom koji je svoje korene zaboravio i pogubio: samo-posekao.

Nije on govorio: „Kad ja dunem i vatru sunem, srušiću vam kuću!“. Naprotiv, delovao je u drugom pravcu i slao sasvim drugačiju poruku. On nas je svojim postojanjem i delovanjem terao da gradimo čvrste i stamene kuće, da pravimo duboke i jake temelje, da se čvrstim krovom pokrijemo. Da bi opstali tu gde jesmo. Nismo imali snage i volje da ga poslušamo. O pameti neću ni da pričam. Mogu samo da zapevam: „Vetar duva, sva se gora ljulja, poš`o Rade vinograd da čuva“. Ali?! – kome je do pesme kada mu Istočki vetar godinama nije šarao po licu?!

Šta, najzad, reći o tom vetru što već nije kazano?! Da, to je prirodni fenomen, i po snazi i po svojoj geografskoj ograničenosti, jer nije poznato da jedan tako jak vetar može da ograniči sebe na tako malom prostoru. To je vetar koji prevazilazi okvire prirodne pojave, on je tradicija i osobenost kraja. Utkan u psihu naroda, pa samim tim i pojedinca, kao nacionalna i lična karakteristika i pojava. Kao i vodu, tako i vetar, mi Istočani smatramo da tako nešto nema više niko drugi na svetu. I, nismo daleko od istine. Obišao sam neka mesta, video nešto sveta, kačile su me oluje i pio sam vode. Ali nigde nisam doživeo da tri ili sedam dana duva tako jak vetar i na način na koji je to činio onaj istočki. Ovo nikako nije preterivanje. Imali smo vetar i vodu, i to bi nam bilo dovoljno da budemo čisti: u duši. Nekima bi, drugima ne bi dovoljno. Ovi drugi neka se manu ove priče.

Ali, našto ova priča? Ljudi koji su ga doživeli znaju o čemu pričam. Ovi drugi uopšte nemaju predstavu o tome pa im tako i ne zameram što ove redove čitaju sa skepsom.

ČITAJ KNJIGU ISTOČKE PRIČE KLIKOM OVDE!