Džordž Orvel - 1984

Knjigu sam kupio, dao sam poslednje pare iz i onako skromnog fonda (imao sam redovno 0 dinara džeparca), upravo te 1984. godine, kao srednjoškolac. Naručio sam iz Beograda, pouzećem, nju i Selenićeve Prijatelje sa Kosančićevog venca. Ovu drugu sa zakašnjenjem, jer se pojavila nekoliko godina pre toga, ovu prvu jer je bila aktuelna zbog godine koja se poklapala sa naslovom i vizijom pisca. Kako bilo, jedini sam u varoši imao Orvela, te 1984. godine. Nije ni bilo neko posebno interesovanje, ali mi je po neko tražio da je pročita. Tako mi je tu knjigu uzela na čitanje jedna profesorica iz škole i nikada mi je više nije vratila. Posle trideset godina, jednog oktobra, moj sin je, vrativši se sa Sajma knjiga, ponovo uneo u kuću Orvela i njegovu 1984. Čini se, u pravo vreme.

Rat je mir!

Sloboda je ropstvo!

Neznanje je moć!

Strah od rata vodi u tiraniju. Političari nam uvek prete: ne dozvolite da se postojeći sistem sruši, jer nakon toga sledi haos. Ljudi su, pak, nesvesni, da je naša jedina nada u haosu koji će uslediti. A, i šta bi radili sa slobodom za koju nemaju vremena, niti novca. Pošto su neobrazovani, ograničeni i glupi, sposobni samo da rade i zadužuju se: šta će im uopšte sloboda?! Sloboda je ropstvo, jer sloboda zahteva borbu za nju, sloboda je u borbi, a mi nismo spremni da se borimo, jer, opet ponavljam, nemamo vremena za borbu. Mi se više ne borimo ni za opstanak, važno je samo zadovoljiti gazdu, a on će na zauzvrat ostaviti neku kosku, da preživimo i dati nam GMO, da mutiramo.

Kod Orvela, u knjizi o kojoj govorimo, možemo videti označenu stazu kojom hodi Evropa sa njenim dezorijentisanim narodima, i gde će stići. Pojedinaca više nema. Postoje samo zakoni rulje. Ministarstvo istine je zaduženo za „vesti, zabavu, obrazovanje i lepe umetnosti“. Ministarstvo istine određuje šta je istina, a da bi to uspešno činilo, obrazovanje treba biti usmereno ka idiotizaciji, baš kako se danas događa. Ministarstvo mira se „brine o ratu“, uostalom to vidimo i danas kada tzv. "demokratske zemlje'' ratuju i bombarduju slabije države, a sve u ime mira. Ministarstvo ljubavi vodi računa „o zakonu i redu“, jer ljubav mora biti kontrolisana pravilima da se ne bi razvila u nešto opasno. Najzad, Ministarstvo obilja se bavi ekonomijom, to jest restrikcijama prema većini, i blagostanju malog broja onih koji vladaju.

Glavni junak, Vinston Smit (autor se poigrao rečima pa je ime dao po tada najpoznatijem Britancu a prezime po najčešće korišćenom prezimenu pri lažnom predstavljanju), svoju borbu protiv tiranije Velikog Brata i Stranke, počinje na taj način što će početi da vodi dnevnik i da vodi ljubav. On otpor započinje pismom, pisanjem, knjigom, kako je i danas jedino moguće. I ljubavlju!!! Zato se u savremenom svetu knjiga ubija i ljubav ubija. Knjiga je glavni neprijatelj globalizacije. I: ljubav! Ili, tačnije, knjiga u kojoj nešto piše, a ne one koje se uglavnom štampaju. I, kad nekog volimo i spremni smo da se borimo za njegovo dobro. Jer, pisanje je zabranjeno, baš kao i čitanje, kao i ljubav.

U Orvelovom svetu, i ovom našem današnjem, ne vodi se ljubav, već se snošajem ispunjava obaveza prema Stranci. Pisanje po pravilima režima je, pak, dozvoljeno, ali u posebnim ''radionicama''. Najveći neprijatelj Velikog Brata i Okeanije jeste Goldštajn i on se zalaže za „slobodu govora, štampe, skupštine i mišljenja“. Bezobrazluk. Baš kao i danas. Uz to, Goldštajn i pokret otpora su najverovatnije izmišljeni protivnici, da bi režim imao protiv koga da se bori i u ime koga da optužuje svoje građane za izdaju i zaveru.

„Šaptale su se priče o strašnoj knjizi, zbirci svih Goldštajnovih jeresi, koja se povremeno pojavljivala tu-i-tamo. Bila je to knjiga bez naslova. Pominjana je, samo kao KNjIGA. Za takve stvari se saznavalo samo kroz maglovite glasine. Ni Bratstvo, ni KNjIGU nijedan običan član Stranke nije pominjao...“.

Preko ekrana se svakoga dana dva minuta mrzelo – baš kao i danas, preko ekrana se kontrolisalo – baš kao i danas, preko ekrana su se slale poruke - baš kao i danas. A, sve to nas tek čeka: sutra! Evrazija, Istazija i Okeanija su stalno u međusobnom ratu, samo se menja to ko sa kime ratuje, a sa kime je u savezu. I, danas, kada more izbeglica srlja u neizvesnost, zaslugom ''civilizovanog'' dela sveta, kada se Evropa suočava sa tim problemom, čini se bez pravog rešenja, treba obratiti pažnju na sledeće rečenice iz knjige: „Sinoć u bioskopu. Samo ratni filmovi. Jedan vrlo dobar, drugi o brodu punom izbeglica koji je bombardovan negde na Mediteranu... Zatim se vidi čamac za spašavanje pun dece...“.

Kad sa ekrana stigne obaveštenje o nečem ''dobrom'', o ''povećanim sledovanjima'' i ''kolosalnim pobedama'', svi znaju da je to, u stvari, uvod za neke loše i istinite vesti, koje se odnose na redukcije hrane, struje, i slobode. To se treba imati na umu kada danas gledamo političare kako nešto pričaju i obećavaju, kada obećavaju i iznose ''sjajne vesti''. Kad pričaju o miru i pravdi, o ravnopravnosti i građanskim slobodama.

„Shvatio je da je tragedija pripadala starom vremenu, u kome su vremenom postojali privatnost, ljubav i prijateljstvo, kada su članovi porodice stajali jedni uz druge bez potrebe da znaju razlog“. Porodica?! Bez potrebe da se zna razlog, razlog koji se danas traži za sve i svašta, pa i za osećanja. Na šta danas najviše atakuju globalisti i pobornici novog svetskog poretka? Na porodicu. Sve te homoseksualne i neoliberalne ideje koje nam se plasiraju treba da posluže da se rasturi porodica. Čovek bez porodice je ranjiv i lako savladiv. On nema korena. Nema koga da voli, nema za koga da se bori, nema za koga da se žrtvuje. Takav treba novom vremenu. Sa takvim se lako manipuliše i vlada.

1984 nije utopijski roman. Iz današnje perspektive: to je čista utopija. Ono što se u romanu čini rigidnim, danas bajkovito izgleda, kada se začeprka po površini sadašnjeg stanja većeg dela industrijski razvijenog čovečanstva i smera u kome se kreće. U odnosu na 1984 i onoga što piše u toj knjizi, danas su oblici torture u mnogo većoj meri razvijeniji i sofisticiraniji, i menjaju se iz časa u časa. Ta tortura najčešće nije fizička, ne boli i zbog nje se ne pati psihički, jer ona upravo ubija dušu i svako osećanje. Ta tortura se najviše sastoji u stalnoj kontroli i robovskoj zavisnosti od zaduživanja i rada da se to zaduženje vrati.

„Na svetu su postojale tri vrste ljudi, Visoki, Srednji i Niski... Ciljevi tih grupa su potpuno nepomirljivi. Cilj Visokih je da ostanu tu, gde jesu. Cilj srednjih je da zamene mesta sa Visokim. Cilj Niskih, kada uopšte imaju cilj – jer Niski su trajno suviše skrhani dirinčenjem, da bi bili više nego povremeno svesni bilo čega sem svojih svakodnevnih života – je da ponište sve razlike i stvore društvo u kojem će svi ljudi biti jednaki“.

Orvel je, možda, mislio na komunističke totalitarne režime i sisteme dok je pisao ovu knjigu, na tamo nekom ostrvu, međutim, u istinu, on je napisao knjigu o svim totalitarnim sistemima, pogotovu onim koje čekaju čovečanstvo u budućnosti, onih koji su prikriveni maskom demokratije i ljudskih prava. On je napisao knjigu o totalitarnim režimima koji se ne služe gulazima i fizičkim terorom, već više o režimima koji svoj totalitarizam održavaju porobljavanjem uma i kontrolom volje. Represija se sastoji u stalnom nadzoru, snimanju, kontroli, prikupljanjem informacija, otvaranjem dosijea – koji su se nekada pravili u tajnim policijama a danas se stvaraju u bankama i poreskim upravama, u bolnicama i opštinama, na društvenim mrežama i mobilnim telefonima. Besmislena pravila i zakoni služe da čoveka udalje od svoje prirodne pozicije i ljudsko-animalnih navika. Pišući o Sovjetskom Savezu, Orvel je pisao o Americi i Evropskoj uniji. Pri tom, ne treba smetnuti sa uma niti knjigu Životinjska farma, čiji su sadržaj i poruke danas i te kako aktuelne. Najzad, podela sveta ka kojoj hrlimo, malo se razlikuje od Orvelove vizije:

„Podela sveta na tri velike super-države predstavljala je događaj koji je mogao biti i bio je predviđen u prvoj polovini dvadesetog veka. Pošto je Rusija prisajedinila Evropu, a Sjedinjene države Britansku imperiju, nastale su dve od tri današnje sile, Evrazija i Okeanija. Treća, Istazija, pokazala je obrise tek posle još jedne decenije konfuznog ratovanja. Granice između triju super-država mestimično su neodređene, dok na drugim mestima osciluju u zavisnosti od ratne sreće, mada uopšteno prate geografska razgraničenja. Evrazija obuhvata sav severni deo evropske i azijske kopnene mase, od Portugalije do Beringovog moreuza. U Okeaniju spadaju obe Amerike, atlanska ostrva, uključujući i britanska, Australija i južni deo Afrike. Istazija, manja od ostalih i sa manje određenom zapadnom granicom, obuhvata Kinu i države južno od nje, japanska ostrva i veliki, ali nestalan deo Mandžurije, Mongolije i Tibeta“.

Današnji totalitarizam je nafilovan u oblande zakona i ''brige'' o ljudskim pravima, a slobode i tih prava nema nikad manje nego danas. Pogotovu slobode da se razmišlja i da se donose zaključci koji se razlikuju od propisane dogme. Jedan od razloga leži i u tome što otpor ne postoji, niti organizovan, niti na nivou pojedinca. Ljudi su robovi a da nisu ni svesni toga. Države su izgubile svaki suverenitet – pogotovu one male. Par desetina ljudi vlada svetom i drži svetsko bogatstvo, za njima slede političari koji im služe.

II

U Orvelovoj viziji totalitarizma, mediji se ne kontrolišu kontrolom šta će se pisati i govoriti, već ispravljanjem onoga što je već napisano i izgovorno. Na taj način briše se istorija. Ko kontroliše prošlost – kontrolisaće i budućnost. U Tajmsu od 17. marta pisalo je da je Veliki brat u svom govoru od prethodnog dana predvideo da će na frontu vladati zatišje ali pošto se dogodilo suprotno „bilo je neophodno ispraviti pasus govora Velikog brata tako da se ispostavi da je on predvideo ono što se zaista dogodilo“. Ili, u februaru je Ministarstvo obilja dalo čvrsto obećanje da neće biti smanjenja sledovanja čokolade tokom 1984. godine. Pošto će smanjenja ipak biti „trebalo je samo zameniti originalno obećanje upozorenjem da će možda biti neophodno smanjiti sledovanje u toku aprila“.

„Ispostavilo se da je bilo demonstracija na kojima su zahvaljivali Velikom bratu jer je povećao sledovanje čokolade na dvadeset grama nedeljno. A još juče, pomislio je, objavljeno je da će sledovanje biti smanjeno na dvadeset grama nedeljno. Da li je moguće da to poveruju, posle samo dvadeset četiri časa. Jeste, poverovali su“.

Uzmeš čoveku, pa mu posle toga vratiš manji deo oduzetog, i još ga ubediš da si mu učinio dobro. Vest da je oduzeto brzo se premetne u vest da je dato. Otmeš njegovo, daš mu njegovo, a na kraju sebe predstavljaš kao dobrotvora i što je još gore i on te takvim smatra. Kad grade, kad kradu, kad dele – uvek je u pitanju tvoje, ono čime oni raspolažu, i laž koju ćeš prihvatiti kao istinu jer ti se drugačije ne isplati i svede se na isto.

„Politička podobnost je nerazmišljanje – nedostatak potrebe da se razmišlja. Politička podobnost je nesvesnost“. Jer, narod je kvarljiva roba. Ideju prosvećenosti i zbacivanja bilo koje diktature mora poneti pojedinac. Ili: grupa pojedinaca. Nisu komunisti bili glupi kada su izmislili i koristili tu sintagmu. Nasuprot tome, u takozvanim ''demokratijama'', ta ''grupa pojedinaca'' naziva se elitom ali se misli isključivo na vladaoce i one koji će ih zameniti, ali ne i zbaciti. Narod će ostati tamo gde jeste, biće to i dalje potrošna roba, pogonsko gorivo strahovlade kapitalizma.

Čipovanje kućnih ljubimaca je samo prelazni eksperiment. Uskoro će svaka novorođena beba, koja po karakteristikama ispunjava standarde Evropske unije – biti čipovana. Međutim, i rešenje leži u toj kvarljivoj robi, toj rulji koja se tove narod. Bez naroda rušenje tiranije nije moguće. I nije legitimno. Otud težnja današnjih vladaoca Evrope, da poput Amerike, unište klicu individualizma, u pravom smislu te reči, te porodice kao osnove društva. Na zapadu je individualizam dozvoljen samo u svrhu povećanja profita. Na strani 64. Orvel piše: „Neće se pobuniti dok ne postanu svesni, a dok se ne pobune, ne mogu biti svesni“.

„Pokidali smo sve veze između deteta i roditelja, između čoveka i čoveka, između muškarca i žene. Niko više ne veruje ženi, detetu, ni prijatelju. Ali u budućnosti neće biti žena, ni prijatelja. Deca će biti oduzimana od majki po rođenju, kao što se uzimaju jaja od kokoške. Seksualni instinkt biće uništen. Rađanje će biti godišnja formalnost, kao obnavljanje potrošačke kartice. Ukinućemo orgazam. Naši neurolozi upravo rade na tome. Neće biti lojalnosti, sem prema Stranci. Neće biti ljubavi sem prema Velikom bratu. Neće biti smeha, sem trijumfalnog smeha nad poraženim neprijateljem. Neće biti umetnosti, literature, ni nauke. Neće biti razlike između lepote i ružnoće. Neće biti radoznalosti, ni uživanja u životu. Sva takmičenja zadovoljstva biće uništena“.

III

Idiotizacija pojedinca i kolektivizacija idiotizma! To je to je sistem i mehanizam vladavine u takozvanom zapadnom svetu. On se sprovodi kroz školstvo koje stvara funkcionalne idiote koji ne smeju misliti svojom glavom, čak i kada su geniji u svojim oblastima. Zatim, kroz banalizaciju umetničkog, književnog i filozofskog. I, najzad, kroz ropski sistem kapitalizma, gde nema slobodnog građanina koji živi od svoga rada, već zaduženog roba čiji je vek trajanja tako planiran i sproveden, da najčešće ne doživi penziju i život od plodova svoga rada.

„Bilo je jasno i da sveopšte obogaćenje preti uništenjem – zaista, u izvesnom smislu to beše uništenje – hijerarhijskog društva. U svetu u kome svi rade skraćeno radno vreme, imaju dovoljno hrane, imaju kupatilo i frižider u kući, kao i automobil ili čak avion, najjasniji i možda najvažniji oblik nejednakosti bi već nestao. Ako bi svi postali bogati, bogatstvo ne bi bilo ništa posebno. Moguće je, bez sumnje, zamisliti društvo u kome bi BOGATSTVO, u smislu lične imovine i luksuza, bilo podjednako raspoređeno, dok bi moć ostala u rukama malobrojne, privilegovane klase. Međutim, u praksi takvo društvo ne bi dugo ostalo stabilno. Jer, ako bi svi podjednako uživali u dokolici i sigurnosti, normalno je da bi se velika masa inače zbog siromaštva neobrazovanih ljudskih bića, opismenila i počela da misli svojom glavom; a kada se to jednom dogodi, pre ili kasnije bi shvatili da je privilegovana manjina besmislena i uklonili bi je. Stabilno hijerarhijsko društvo bi se moglo održati samo na osnovu siromaštva i neznanja“.

Lov i uništavanje knjiga jeste najbolji način da despotija opstane. Knjiga, i onaj koji je piše, su najopasniji protivnici tiranije. Naravno, misli se na prave pisce i prave knjige. Glavni junak, Vinston, oseća da nešto ne valja, da je uništavanjem prošlosti uništena budućnost. On spas traži u antikvarnici, on spas traži u peru i hartiji, u ispisanim rečima. Treba se zapitati, danas, kuda ide društvo i svet koji više ne priznaju posebnost naroda već se globalizuje pripadnost, kada je više nego evidentno da knjiga umire. Mislite li da je to slučajno!?

Tele-ekran je instrument kontrole i plasmana ideologije. Televizija formira ukus, javno mnjenje, političku ''volju'' građana. Već je sada nemoguće dobiti izbore bez televizije, a preko ekrana naših kompjutera kontroliše se naš život. Preko ekrana mobilnih telefona mogu nas uvek locirati. Sve to zajedno čini uvod u svet Orvelovog tele-ekrana. Globalno, Orvel je predvideo totalitarizam koji je danas već uznapredovao. To je totalitarizam koji se neće sprovoditi silom – već tehnologijom i zakonima. Lokalno, vezano za Srbiju, i njoj slične zemlje, Orvel u ovoj knjizi na mnogo mesta koristi reč koja je suštinska za ono što se događa: STRANKA, STRANKA, STRANKA...

Ono što je Orvel opisivao u svojoj knjizi a što se danas događa u Americi i Evropi, jest težnja da se svaka emocija i svaka strast uguše, jer su, emocija i strast, individualne kategorije. Kako kaže jedan deo u knjizi: „Ali danas ne možeš imati čistu ljubav ili čistu pohotu. Nijedno osećanje nije čisto, jer je sve pomešano sa strahom i mržnjom. Njihov zagrljaj je bio borba, a vrhunac pobeda. To je bio udarac Stranci. Bio je to politički čin“. Baš tako!!! Neće proći mnogo vremena a kada će se u Evropi ljubavni čin smatrati terorističkim aktom. A sve zbog toga što ruši koncepciju idiotizma i zakona neprosvećene i zaposlene rulje. „Važni su bili lični odnosi, potpuno bespomoćan gest, zagrljaj, suza, reč izgovorena umirućem, mogli su vredeti sami po sebi“. Lični odnosi koji se manifestuju kroz emocije, to je način opstanka. Sačuvati emocije u ovoj poplavi totalitarističkih pojmova kao što u profit, investicije, krediti, privredni rast, itd. Jedino za šta se moramo boriti jesu ljudi i priroda, a to se uništava. Zapadni svet kroz takozvane reforme u istočnim delovima Evrope, u stvari, overava hladnoratovsku pobedu, dok još može, jer vremena ponestaje.

„- To je kafa – promrmljao je – prava kafa.

- To je kafa uže Stranke. Tu ima celo kilo – reče ona.

- Kako si došla do svega ovoga?

- Sve je to roba za užu Stranku. Tim svinjama ništa ne nedostaje, ništa. Ali naravno, kelneri, posluga i ostali uzgred štipaju i – vidi, imam i pakovanje čaja“.

Zapamtite dobro: tim svinjama ništa ne nedostaje!!! Konobari i posluga, služeći im: črpnu nešto. Običan svet, narod, živi bedno. Čak i kada se čini da običan narod ne živi loše, kako to izgleda na zapadu, treba se znati da svinje žive još mnogo, mnogo, bolje, i to na narodnoj grbači. Zato treba prvo počistiti ''konobare'' i ''poslugu'', a to su političari i poluge sistema koje održavaju sistem u životu, a kako bi se stiglo do glavnih koji se ne vide.

„U svim korisnim zanimanjima svet stoji ili ide unazad. Njive oru konjski plugovi, a knjige pišu mašine... Stranka ima dva cilja, da osvoji celu površinu Zemlje i da jednom zauvek uništi sve mogućnosti za samostalnu misao. Dakle, pred Strankom stoje dva velika problema koja treba rešiti. Jedan je, kako otkriti misli drugog ljudskog bića protiv njegove volje, a drugi, kako, bez prethodnog upozorenja, za nekoliko sekundi pobiti nekoliko miliona ljudi“.

Jednoga dana, ne tako daleko, postaće besmisleno sve ovo što se danas čini najvažnijim: kapital, uvoz, izvoz, investicije, bruto-dohodak, budžet, fiskalna politika... Ekonomija ne može neograničeno rasti bez posledica. Industrijalizacija i informacioni sistemi imaju svoje limite i jednoga dana će dostići ključnu tačku kada će postati svrha sami sebi, bez praktične primene, ili sa primenom uništenja civilizacije. Naime, više neće biti važno šta se proizvodi, kada to neće imati svrhu primene u civilizaciji u kojoj većina neće imati hranu, vodu, struju. Kakva je svrha kompjutera ili automobila, kada ne bude bilo goriva i struje? Od čega će živeti pustinjski svet koji danas živi od nafte – kad je više ne bude bilo? Od čega će živeti industrija kad nafte više ne bude bilo? Pustinjaci će krenuti u pohode, da osvoje hranu i vodu, od onih koji ni sami neće imati toga u dovoljnim količinama. Zbog globalnog zagrevanja, za pustinjacima će put severa krenuti i PUSTINjA.

Sve veći jaz između šačice bogatih i milijardi siromašnih ljudi, srušiće postojeći sistem, bez revolucije, jer ta šačica bogatih više neće imati odakle da crpi profit, njen kapital će postati bezvredni papir i beton. To će se dogoditi zato što više neće postojati tržište kakvo danas znamo već će veće ili manje horde preživljavati na taj način što će otimati od slabijih ili će u toj otimačini stradati. Biće jači oni koji su u sebi sačuvali osećaj pripadnosti porodici, kolektivu, naciji, rasi; i koji su u sebi sačuvali dovoljno prirode i animalnosti da se vrate lovu, ribolovu, stočarstvu i zemljoradnji, a da pri tom budu dovoljno jaki da sačuvaju svoj ulov i plod. Tada će se dogoditi najbitnija revolucija u istoriji čovečanstva: povratak evoluciji.

PS

Pre nekoliko dana (ovaj tekst je pisan i objavljen prvi put objavljen u januaru 2016. godine) video sam i čuo na jednoj televiziji (gostovao i tome govorio profesor Milo Lompar) da su Orvelovu knjigu 1984 proglasili na nekim univerzitetima na zapadu kao subverzivnu i politički nekorektnu.