                          Dragan Krstić, „Psihološke beleške 1968-73“, Balkanija, Novi Sad, 2015

       Dragan Krstić (1929-2006) je psiholog po struci, avijatičar, poznavalac mnogih jezika i prevodilac, zatvorenik komunističkog režima, autor Psihološkog rečnika, Beograđanin, koji je trideset godina (1960-1988) vodio tajni dnevnik, za koji nije znala ni njegova uža porodica. Koliko su srpski nacionalni, etički i državni problemi konstantni, govori i aktuelnost redova ovoga spisa koji u svojoj osnovi izgledaju kao da su pisani poslednjih tridesetak godina, možda baš od onog vremena kada je Krstić prestao da vodi dnevnik pa sve do današnjih dana. Ovi redovi su politički, psihološki i istorijski skener srpskih poniranja i zabluda, čini se nikad aktuelniji nego danas.
      Treba uzeti u obzir da su diktatura i totalitarizam promenili svoje oblike i danas su drugačije forme ispoljavanja u pitanju. Ono što se nekada postizalo represijom i silom sistema danas se postiže drugačijim metodama, svakako efikasnijim. Sada možete govoriti, manje više, šta god vam je volja ali ne smete dirati proklamovane principe da su takozvana parlamentarna demokratija i kapitalizam jedini mogući načini postojanja države i društvenog života, i da ih nije dozvoljeno menjati, a u stvari, taj sistem služi da se štiti krupni kapital i profit onih koji zaista vladaju svetom. Iako se na tim demokratskim izborima uglavnom unapred zna ko će pobediti mi glumimo ili verujemo da o nečemu odlučujemo.
       Ono što se nekada postizalo silom danas se postiže bankarskim sistemom. Brišu se pojmovi kao što je porodica, nacija ili država, brišu se polovi i seksualnost, kruni se prirodna inteligencija čoveka a njegovo obrazovanje usmerava se ka funkcionalnom idiotizmu. Nekada su samo neki narodi živeli u diktaturi, danas su tek neki ljudi svesni da čitav svet tone u jednoumlje i neslobodu. Svojevremeno je toga bio svestan i Dragan Krstić koji je hirurški precizno formulisao probleme srpskog društva, ali i globalne probleme, i jedina je razlika način na koji se diktatura sprovodila. Danas njemu niko ne bi branio da vodi takav dnevnik jer mehanizmi sa kojima se vlada nisu ugroženi delovanjem intelektualaca. Šta može intelektualac da uradi u moru idiota sa mobilnim telefonima?! Najzad, kako su mu komunisti nekada oteli stan, tako bi mu danas to učinile banke – dakle, krajnji efekat je isti.
      Dragan Krstić vodi dnevnik o tadašnjim tabu temama: Titu, komunistima, ustaškim i šiptarskim zločinima, diktaturi, intelektualcima koji se prodaju i ćute, međunacionalnim odnosima u SFRJ. Da je nekim slučajem tadašnja policija došla do tih spisa, Krstića bi čekala dugogodišnja robija. Šta je apsurd? U današnjoj Srbiji, 2016. godine, nemoguće je pisati i govoriti ono što je Krstić pisao 1968. godine a da to javnost i mediji prenesu. Istrajnost i entuzijazam pojedinca je najdalje dokle se može stići i da nije bilo istoričara Ratka Vukelića verovatno nikada ne bih ni čuo za ovu knjigu. Pisanje je nekažnjivo ali je objavljivanje i prezentovanje skoro nemoguće. Internet se pojavljuje kao jedina tekovina slobodne reči ali je teško razaznati u tom nepreglednom moru informacija šta je dobro, a šta ne.
       Krstićeve analize (i činjenica da je dnevnik vođen u relevantno vreme a ne kasnije kroz sećanja i memoare kada je bilo lako ''mrtvome vuku rep meriti'') su veoma precizne, tačne i verodostojne, čak i ako se iz ove vremenske perspektive izgledaju kao opšta mesta i ništa posebno. Recimo, opisi i analiza studentskih demonstracija 1968. godine su sama suština tih događanja, bez ulepšavanja i idealizovanja. A pročitao sam mnogo sličnih pokušaja. On je odlično razumeo šta se događa i tačno je opisao zbog čega je pobuna propala pre nego se i dogodila. On smatra da su profesori koji su se priključili pobuni preveslali studente iz antikomunističkih demonstracija do crvenog univerziteta.
       Isto se može reći i za mehanizam vladavine komunističke klike i analize njihovog unutrašnjeg sistema organizacije i ideologije. On je već tada tačno uvideo na koji način i kojim mehanizmima Tito vlada, smatrajući u većini slučajeva na štetu Srba, Srbije i Srpske pravoslavne crkve – i uz pomoć Srba. U svom dnevniku Krstić ne analizira samo ideološki aspekt režima - etički, već se bavi i estetikom diktature. On govori o arhitekturi, pejzažnoj arhitekturi, o soc-realističkom nagrđivanju grada i sivim te ružnim građevinama, i najzad piše o potrebi da se Beograd i Beograđani spuste na reke, odakle su oterani. On, dakle, još 1969. godine govori o nekoj varijanti Beograda na vodi.
       Ono što je suština ovoga zapisa jeste zapravo da je Krstić kroz analizu međusobnih odnosa naroda i narodnosti SFRJ već tada predvideo krvavi raspad i međusobno istrebljenje tih naroda. Pogotovu je obratio pažnju na muslimane i katolike preobraćenike. Krstić za postojanje i opstajanje Titove diktature podjednako okrivljuje i SSSR, i zapadne demokratije predvođene Amerikom, ove druge čak i više, jer smatra da se Tito ne bi održao bez njihove pomoći. Što se tiče onoga što čini glavni stub komunističke diktature to je po njemu socijalistički malograđanin, nosilac socijalističkog morala, onaj koji je pozajmio svoje lice za koncept socijalizma sa ljudskim likom. Naravno, da bi se takav socijalistički malograđanin formirao morala se prvo uništiti ''građanska malograđanština'', taj tihi i ušuškani srednji sloj prethodne društvene hijerarhije. Ovde možemo naći i neke istorijske informacije, iz prve ruke, na primer o puču 27. marta 1941.
Može se reći da su dnevnici Dragana Krstića, to jest ono što u njima piše, u stvari jedan poduži predgovor onoga što će profesor Milo Lompar četiri decenije kasnije pisati u knjigama Duh samoporicanja i Povratak srpskom stanovištu. I samo poricanje i nepostojanje srpskog stanovišta jesu predmeti Krstićevih razmišljanja i analiza.
      Krstić je školske 1945/46 izbačen iz svih škola u Jugoslaviji bez prava polaganja privatnih ispita. Opisao je hajku na njega u vreme gimnazijskih dana u kojoj je učestvovao i Bora Ćosić, potonja perjanica drugo-srbijanštine a tada SKOJ-evski aktivista. Interesantan je i deo koji govori o poslednjoj želji vajara Tome Rosandića da bude sahranjen u Beogradu a da njegova kuća i njegova dela budu muzejski prostor poklonjen Beogradu. Vlast nije ispoštovala poslednju želju vajara već ga je mrtvog predala Hrvatskoj sa svim njegovim delima. Ima ovde, zatim, i redova o četničkom pokretu i kongresu u selu Ba, 1944. godine.
       Ako treba tražiti manu ovoga spisa, nju nećemo naći u sadržaju, već delimično u formi: autor se mestimično ponavlja i po negde je nepotrebno preopširan. Ali sve to uopšte ne utiče na kvalitet i duhovno osveženje koje knjiga čak i danas daje. Dodatna vrednost je, pak, opis duha vremena i na primerima ''malih'' ili ''manjih'' tema: slavljenje novokomponovanih praznika, megalomanski filmski projekti, ko se, kako i gde sahranjuje u Beogradu, misli o nadrealizmu, književnosti i filmu, ruskoj emigraciji u Beogradu i Srbiji, fenomenu televizije koja se tada rađala, potiskivanju ćirilice iz srpskog jezika i upotreba stranih reči i pojmova.
       Ono što nije ni za pohvalu, ni za kuđenje, već je činjenično stanje jeste to da je Dragan Krstić bio ketman u doslovnom značenju toga pojma. On je u javnosti živeo jedan život (univerzitet, simpozijumi, kongresi, službena putovanja, komisije), a kada bi u svojoj sobi ostajao sam sa svojim zapisima postajao bi sasvim drugi čovek, onaj pravi Dragan Krstić. Zato Krstić nije disident već je ketman. Međutim, to mu je omogućilo distancu koja mu je stvorila uslov da ostavi mnogo kvalitetniji i prirodniji trag o vremenu, nego da je bio disident. Nije bio opterećen iščekivanjem javnosti i disidentskim oreolom, što je često dovodilo one koji su to bili da daju slabija dela i jalovije misli, i koji su slavljeni apriori zbog disidenstva a ne zbog onoga što su ostavili iza sebe kao delo. Ipak, da bi ostavio hrabar i iskren trag u svojim mislima, o svojim mislima, u svom dnevniku, Dragan Krstić je morao da se posluži ketmanstvom (ipak lišenog rajinskog mentaliteta, jer je očigledno da Krstić nije rajinski povlađivao režimu, recimo da je se samo pazio). Jer, bilo je to vreme     KADA SU SE LjUDI PAMTILI PO DOBRU SAMO NA OSNOVU ČINjENICE DA NISU ČINILI ZLO.
       Međutim, čini se da je najbolje i najlakše o ovoj knjizi govoriti kroz reči samoga autora i onome što je on kroz te reči opisivao. Tek tako će se videti koliko vizionarskog je imao u sebi taj živopisan i interesantan čovek. Naravno, najbolje je pročitati knjigu, to jest: sve, kada budu dostupne. Podnaslovi ispred pasusa dati su mešovito, i za tadašnje, i za sadašnje vreme, i plod su interpretacije autora prikaza:
      O diktaturi:
       „Još je Pareto (Pareto) definisao da će manjinska grupa moći da se održi na diktatorskoj vlasti samo ako (1) likvidira elitu opozicije i ako (2) nametne pojedincima one modele ponašanja koje ta grupa odabere kao za sebe korisne“.
       O narodu i intelektualcima u totalitarizmu:
      „Paranoik se u našim uslovima često veže za diktatora“;
      „Režim se obraća polupismenom stanovniku“;
      „Bolji deo intelektualaca izbegava da se pojavljuje u javnoj komunikaciji da bi izbegao identifikaciju sa režimom“;
      „Apatija i opšte beznađe je veliko“;
      „Totalna apstinencija kao odgovor na totalitarni režim“;
      „U totalitarnom sistemu intelektualci mogu računati na komotniji život samo ako daju posebne dokaze o svojoj pripadnosti režimu. Svi ostali, a to znači ogromna većina, moraju se zadovoljiti minimumom egzistencije“.
      O tranzicionoj i partijskoj Srbiji:
       „Da bi razvio horizontalnu dinamiku i agresiju on (režim) mora da otvoreno i li prećutno negira sve normative ponašanja i u tu igru uleće samo onaj deo populacije koji je sklon prestupničkom ponašanju. Stoga se u društvu razvija sistemski kriminalitet, i ono i po tom fundamentalnom osnovu prestaje da bude društvo i država“.
      O nekompetenciji i ''stručnosti'', lažnim diplomama i partijskim knjižicama:
       „Političar koji odlično poznaje francusku kulturu, jer je još dok je bio šegrt udaren francuskim ključem, pa je dobro utuvio u glavu sve što je francusko“;
      „Jedan od njih je i Ž. koji je radio, ako ne u celini uradio, barem nekoliko doktorskih disertacija za druge, a da sam nije doktorirao“;
      „Uvođenje ''partijnosti'' u nauku – što znači i u sistemski razvoj saznanja – proširilo je začarani krug i inače zatvorene ideološke svesti“.
     „Profesor Karamata: Gospodo komunisti, vi sve možete i sve znate sa svojom partijskom knjižicom. Možete postati profesori univerziteta, direktori opere, baleta, drame, možete postati čak i primadone pevačke ili baletanske, postajete direktori ili saradnici naučnih instituta, generali, fudbaleri, inžinjeri, sportski rukovodioci ili Don Žuani, a možete biti i političari, ili bilo šta drugo što vam padne na pamet. Ali, gospodo, ja sa takvim ljudima ne želim da imam posla i to je glavni razlog što odlazim“;
      „Stvoren je veliki krug lažnih intelektualaca sa lažnim doprinosima kulturi i nauci“.
     O Hrvatima:
      „Proglašeni su krivim oni koji su bili proganjani, a gonitelji su sebi zadržali opravdanje za teror“.
      O ''drugo-srbijanštini'':
      „U univerzitetskoj javnosti, koja je zajedno sa Akademijom nauka trebala da bude reprezent srpskih intelektualaca, sve što je autonomno, autohtono i autentično počelo je da gubi svoje vrednosti, a sve što je inostrano počelo da dobija na težini i značaju“;
     „Taj tip intelektualca nije se bavio stvaranjem, već razaranjem srpskih kulturnih vrednosti i njihovom negacijom“;
     „Bio sam jedan od mnogobrojnih ''zadatka'' Bore Ćosića kada je imao svoju ''ulogu'' u revoluciji. Knjiga stvarno govori o progonu stanovništva, u kome je pisac učestvovao na strani vlasti... Učestvovao je u hajkama na svoje drugove, takođe gimnazijalce, koji se nisu slagali sa posleratnim političkim sistemom“.
       O ''mladosti Srbije'':
      „Svi odnosi na Univerzitetu neizostavno su se reprodukovali i na studente, među kojima je takođe zavladao idol službe stranim kulturama i odanosti inostranim političkim centrima, zajedno sa zanemarivanjem ili odbacivanjem sopstvene kulture, kao i razvojem izopačenog shvatanja sopstvenih istorijskih ciljeva“.
      Evropski put srpske ''elite'':
       „Iz tog odnosa može proizaći samo periferna, provincijska kultura neke matične kulture, kao servilna istorija ko zna čijih istorijskih ciljeva, jer su patroni skloni da ih menjaju i razmenjuju sa drugima, a mali smerni i verni podanici, ponosni na svoje velike zaštitnike, svejedno moraju da ih služe“;
      „Jedna kultura se može potisnuti samo ako se ponudi druga, po svojim vrednostima viša kultura“;
      „Hod unazad je progresivniji od tračanja bespućem“.
Kosovo:
      „Ako se analiziraju njihovi govori, vidi se da se oni ničeg toliko ne plaše, koliko moralne obnove Srbije. Ako bi Srbija bila lišena Kosova, izvora njene moralne snage, verovatno da bi se na taj način mogao sprečiti proces moralne obnove Srbije“;
     „Sadašnjem političkom ustrojstvu zemlje trebalo je dosta vremena da shvati da se stvarni, duboki politički udarac Srbiji može zadati ukoliko se stvarno, pa čak i formalno Kosovo i Metohija otcepi od Srbije...Time bi bili stvoreni povoljni uslovi za razbijanje središta njene kulture i istorije“;
     „Makedonija ima veći procenat Šiptara od Srbije, pa ipak, nema autonomnu oblast. Hrvatska ima dva puta veći procenat Srba, pa oni ipak nemaju svoju autonomiju...“;
     „Kad Srbi proslavljaju ''poraz'' na Kosovu oni stvarno proslavljaju trajanje svoje egzistencije i nenarušivost svog istorijskog bića“.
      Raspad SFRJ:
       „Jer će se kriza neminovno otvoriti sa smrću glavnog gangstera, jednoj od najprljavijih ličnosti skorašnje istorije – ako je to uopšte naša istorija“;
     „U Jugoslaviji su ti procesi ubrzani objavom permanentnog rata Srbiji od strane svih u Jugoslaviji (uz prisustvo, razume se, stranih sila)“.
      Crna Gora:
      „Nema pesnika u srpskoj kulturi koji se kao Njegoš, bez ostatka, i perom i mačem i državnošću, posvetio srpskoj istoriji. Stoga i nije slučajno što se režim toliko okomio baš na Njegoša, jer bi odvajanje tog gorostasa iz srpske kulture i istorije mnogo značilo u potiskivanju Srba sa istorijske pozornice i svetske kulture, što bi olakšalo kolonizaciju Jugoslavije. Ima već nekoliko godina kako se sve čini da bi se Njegoš prikazao nesrpskim piscem“.
Intelektualci i umetnici:
     „Gotovo ništa od onoga što se javlja u društvenoj komunikaciji, a naročito ne od onoga što se naziva intelektualnim proizvodom, nije i ne može biti srodno sa duhovnošću... Na taj način sadašnji pojedinac – jer pre svega o njemu govorim, budući da sadašnji društveni angažman u najvećoj meri nije njegov – biva postavljen, ili sam sebe postavlja u ulogu posmatrača sa galerije neke blesave i haotične pozorišne predstave. Pozorište je možda njegovo, ali predstava nije. Ta predstava nasilno je postavljena kao repertoar, prljava je, ružna i nakazno režirana. Neki su pristali da igraju uloge u toj predstavi, a neko je prisiljen da učestvuje kao posmatrač. Niko nema šansu da utiče na repertoar i jedina alternativa je promena pozorišta, odlazak u emigraciju, koja predstavlja samo drugu vrstu poniženja, i koja sa sobom nosi drugu vrstu moralnih iskušenja“.
       „Bilo koji čin koji bi mogao voditi nekom stvaralaštvu biva unapred sterilisan, ali institucionalni sistem insistira na njegovom odigravanju“.
      Opšti muk:
      „Mislim da možemo pristati samo na ono što se može smatrati istinom, eventualno možemo praviti neke manje kompromise da bi uopšte dospeli u mogućnost da nešto kažemo. Ako nismo u stanju da kažemo ono što se može smatrati istinom, onda moramo zaćutati i zarađivati svoj hleb usko profesionalnim uslugama“.
      Preobraćenici:
      „U terminima analitičke psihologije (psihoanalize) nekadašnji pravoslavac, sada preobraćenik u rimokatolicizam ili islam, ratuje sa svojom senkom, protiv svega onoga što je duboko potisnuto u njemu, i protiv čega se on tako žestoko bori u okviru ''svesnog'' dela ličnosti – navodno svesnog, jer ta njegova svest sve je drugo samo ne racionalna“.
      O Srbima:
     „Vulkanska priroda mržnje prema nama“;
     „Odluke Teheranske konferencije bile su tako apsolutno i neopozivo okrenute protiv ''seljačke'' Srbije, koja je smogla snage da u Jugoslaviji brani tu individualnost, i koja je tako usamljeno delovala na celoj evropskoj pozornici. Kongres u selu Ba bio je poslednji krik u odbrani te individualnosti i poslednja dostojanstvena ćutnja pred obrečenjem istorije“.
      O danas popularnim doktrinama:
     „Kao što su Veber i ostali odavno primetili u osnovi zapadne civilizacije leži protestantizam (naročito u njenom ekstremnom, anglosaksonskom obliku), a psihoanalitičari su tome dodali i ''analnu fikciju'', ili analnu regresiju, što je sve dovelo do izrazite materijalne proizvodnje i preorijentacije ka materijalnom sistemu vrednosti“.
      Političari:
     „Misle da se bave politikom, a stvarno su obični činovnici diktatora, dobro plaćeni i sa ovlašćenjima da mogu sve što ne narušava interese glavnog gazde“.
     O vođama:
     „Uvođenje infantilno-parentalnih odnosa je artificijelno, ali je objektivne prirode i kao takvo ima svoj objektivni početak i mora, zatim, imati i svoj objektivni kraj. Infantilnost odnosa, koju ''parentalne'' diktature slave kao svoj najveći uspeh, stvarno je negativne prirode i taj infantilitet društva najpre se ogleda u negativnom odnosu prema realnosti, u odsustvu stvaralaštva...“.
     Srpske vlasti (bilo koje):
     „Nova janičarska vlast u Srbiji zaista je lako došla do velikog plena (lako je su joj taj plen dodelile velike sile), ali se našla u apsolutnoj izolaciji, što je moglo dovesti do njene negativne selekcije. Nikada u istoriji Srbije na vlasti nije bila tako beslovesna ekipa ljudi, koja razmetljivo, ali očajnički vrti kroz sebe neki blesavi sadržaj opštenja i grčevito ''uživa'' blagodeti ovozemaljskog života, ubeđujući sebe da je to njegov jedini smisao. Poput ondašnjih janičara, i ovi sadašnji znaju da su potpuno odbačeni, ne samo od ljudi, već i od istorije, i ne haju ni za šta. Oni se i ne trude da o sebi stvore neku dopadljivu sliku, ne skrivaju svoju nakaznost i po nekad se hvale svojim besmislicama“.
 *
 Najzad, iz pera Dragana Krstića izvodimo zaključak zbog čega je ova knjiga aktuelna posle skoro pola veka od svoga nastajanja:
     „Najslabiju tačku Srba u naopakom ''novom'' vremenu predstavljaju intelektualci...Sve ono što su uradili ili napisali ne vredi tri pare, i jedva da uopšte postoji, onako kako je lažna i sama realnost sa kojom se bave“.

----------------------------------------------------------------------------------------------------



Dragan Krstic, „Psiholoske beleske 1968-73“

Dragan Krstić, „Psihološke beleške 1968-73“, Balkanija, Novi Sad, 2015
Igor Đurić

Dragan Krstić, „Psihološke beleške 1968-73“

Živojin PavlovićOni više ne postojeIstorijski roman o potresnom udaru moćnog austrougarskog i nemačkog carstva na srpski narod i Srbiju. Središte romana je odbrana granica srpskog kraljevstva i lik čuvenog majora Dragutina Obradovića, oko koga se pletu burni događaji.

Oni vise ne postoje

Živojin Pavlović
Oni više ne postoje
Istorijski roman o potresnom udaru moćnog austrougarskog i nemačkog carstva na srpski narod i Srbiju. Središte romana je odbrana granica srpskog kraljevstva i lik čuvenog majora Dragutina Obradovića, oko koga se pletu burni događaji.


Živojin Pavlović
Oni više ne postoje
Središte romana je odbrana granica srpskog kraljevstva i lik čuvenog majora Dragutina Obradovića

Oni više ne postoje

Pavao PavličićSlobodni padPavao Pavličić (rođen 1946), dobitnik NIN-ove nagrade za prethodno objavljeni VEČERNJI AKT Pavao Pavličić (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. On je istaknut po pisanju kriminalističkih romana za decu i odrasle. Objavio je preko šezdeset knjiga, prevodio je sa italijanskog i napisao više filmskih i televizijskih scenarija. Pavličić je najproduktivniji hrvatski pisac.Zanimljiva i nesvakidašnja priča o 35-godišnjem istoričaru Novaku, koji se upisuje u jedan zagrebački aero-klub ne bi li otkrio tajnu nestanka svoga oca. Otac mu je, naime, kao velika aero-zvezda iz prvih posleratnih godina nestao 1953. pod misterioznim okolnostima. Budući da su u kriminalističku strukuturu ove priče upleteni i neki fantastični elementi, moglo bi se reći da je Slobodan pad još jedan uspešan spoj krimića i fantastike.

Slobodni pad

Pavao Pavličić
Slobodni pad
Pavao Pavličić (rođen 1946), dobitnik NIN-ove nagrade za prethodno objavljeni VEČERNJI AKT 
Pavao Pavličić (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. On je istaknut po pisanju kriminalističkih romana za decu i odrasle. Objavio je preko šezdeset knjiga, prevodio je sa italijanskog i napisao više filmskih i televizijskih scenarija. Pavličić je najproduktivniji hrvatski pisac.
Zanimljiva i nesvakidašnja priča o 35-godišnjem istoričaru Novaku, koji se upisuje u jedan zagrebački aero-klub ne bi li otkrio tajnu nestanka svoga oca. Otac mu je, naime, kao velika aero-zvezda iz prvih posleratnih godina nestao 1953. pod misterioznim okolnostima. Budući da su u kriminalističku strukuturu ove priče upleteni i neki fantastični elementi, moglo bi se reći da je Slobodan pad još jedan uspešan spoj krimića i fantastike.



Pavao Pavličić  (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. 
Slobodni pad


Preveo sa ruskog Mileta JakšićOmot i vinjete uradio Mirko RačkiCitati i misli koje je zapisivao Lav Tolstoj, knjige koje je čitao, analize pročitanog i mudre misli koje je podvlačio.*Misli skupljene ovde, pripadaju najraznovrsnijim autorima, počevši od bramanske, konfuciske, budiske literature, pa do evanđelja, apostolskih poslanica i mnogih, mnogih, kako drevnih tako i novih mislilaca. Većina tih misli, kako pri prevođenju tako pri preradama, toliko su izmenjene da ja smatram nezgodnim potpisivati ih imenima njihovih autora. Najbolje od tih nepotpisanih misli ne pripadaju meni nego najvećim mudracima sveta. Lav Tolstoj

Put u zivot - Zbornik mudrosti

Preveo sa ruskog Mileta Jakšić
Omot i vinjete uradio Mirko Rački
Citati i misli koje je zapisivao Lav Tolstoj, knjige koje je čitao, analize pročitanog i mudre misli koje je podvlačio.
*
Misli skupljene ovde, pripadaju najraznovrsnijim autorima, počevši od bramanske, konfuciske, budiske literature, pa do evanđelja, apostolskih poslanica i mnogih, mnogih, kako drevnih tako i novih mislilaca. Većina tih misli, kako pri prevođenju tako pri preradama, toliko su izmenjene da ja smatram nezgodnim potpisivati ih imenima njihovih autora. Najbolje od tih nepotpisanih misli ne pripadaju meni nego najvećim mudracima sveta. Lav Tolstoj




Lav Tolstoj Ruska književnost Preveo sa ruskog Mileta Jakšić Omot i vinjete uradio Mirko Rački Citati i misli koje je zapisivao Lav Tolstoj

Put u život - Zbornik mudrosti

Sinagoge i jevrejsko nasleđe u Jugoistočnoj EvropiMeđunarodni naučni zbornikUrednik	Rastislav Stojsavljevic*Naslov: Sinagoge i jevrejsko nasleđe u jugoistočnoj Evropi : međunarodni naučni zbornik / [glavni i odgovorni urednik Rastislav Stojsavljević] = Synagogues and Jewish heritage in Southeastern Europe : international scientific proceedings / [editor-in-chief Rastislav Stojsavljević]Uporedni naslov: Synagogues and Jewish heritage in Southeastern EuropeVrsta građe: zbornik radova na konferencijiJezik: srpski, engleskiGodina: 2021Izdavanje i proizvodnja: Novi Sad : Arhiv Vojvodine, 2021 (Beograd : Službeni glasnik)Fizički opis: 525 str. : ilustr. ; 24 cm*REČ UREDNIŠTVADragi čitaoci, pred vama je Zbornik naučnih radova sa tematikom sinagoga i drugih jevrejskih verskih objekata na prostoru Jugoistočne Evrope. Ideja uredništa je bila da prikupi relevantne i renomirane istraživače iz pomenute oblasti i doprinese boljem razumevanju jevrejske kulture i tradicije na ovim prostorima.Broj sinagoga u Jugoistočnoj Evropi bio je značajan do druge polovine XX veka. Tada, najviše pod uticajem komunističkih režima, u Jugoslaviji, Mađarskoj i Bugarskoj, sinagoge su polako gubile svoj značaj. Objekti jevrejskog kulturnog nasleđa, nezaštićeni od strane država, nisu održavani. Neki su srušeni, nekima je promenjena namena pa su pretvarani u magacine, stočne objekte, domove kulture i slično.Mali broj postojećih sinagoga su svedoci vremena većeg broja jevrejskog naroda na prostoru Jugoistočne Evrope i njihovog uticaja na tadašnje društvo. Najveći broj sinagoga na ovom prostoru je izgrađivan krajem XIX veka i u prvim decenijama XX veka. Jačanje cionističkog pokreta u Velikoj Britaniji i kontinentalnom delu Evrope uticao je da veliki broj država dozvoli jevrejskom narodu slobodno ispovedanje vere i gradnju svojih hramova. Drugi svetski rat je to prekinuo. Sinagoge i ostali verski objekti su rušeni, a jevrejsko stanovništvo u Holokaustu gotovo dovedeno do istrebljenja.Današnje sinagoge predstavljaju trag u vremenu koji zbog pijeteta prema mnogostradalnom jevrejskom narodu bi trebalo očuvati, dok na srušene sinagoge i druge verske objekte ostaje sećanje i nezaborav.*Sadržaj: Vojvodina, Mađarska, Kruševac, Novi Sad, Bačka Palanka, Novi Sad, Subotica, Zagreb, Sombor, Sarajevo, Zrenjanin;

Sinagoge u jugoistocnoj Evropi

Sinagoge i jevrejsko nasleđe u Jugoistočnoj Evropi
Međunarodni naučni zbornik
Urednik	Rastislav Stojsavljevic
*
Naslov: Sinagoge i jevrejsko nasleđe u jugoistočnoj Evropi : međunarodni naučni zbornik / [glavni i odgovorni urednik Rastislav Stojsavljević] = Synagogues and Jewish heritage in Southeastern Europe : international scientific proceedings / [editor-in-chief Rastislav Stojsavljević]
Uporedni naslov: Synagogues and Jewish heritage in Southeastern Europe
Vrsta građe: zbornik radova na konferenciji
Jezik: srpski, engleski
Godina: 2021
Izdavanje i proizvodnja: Novi Sad : Arhiv Vojvodine, 2021 (Beograd : Službeni glasnik)
Fizički opis: 525 str. : ilustr. ; 24 cm
*
REČ UREDNIŠTVA
Dragi čitaoci, pred vama je Zbornik naučnih radova sa tematikom sinagoga i drugih jevrejskih verskih objekata na prostoru Jugoistočne Evrope. Ideja uredništa je bila da prikupi relevantne i renomirane istraživače iz pomenute oblasti i doprinese boljem razumevanju jevrejske kulture i tradicije na ovim prostorima.
Broj sinagoga u Jugoistočnoj Evropi bio je značajan do druge polovine XX veka. Tada, najviše pod uticajem komunističkih režima, u Jugoslaviji, Mađarskoj i Bugarskoj, sinagoge su polako gubile svoj značaj. Objekti jevrejskog kulturnog nasleđa, nezaštićeni od strane država, nisu održavani. Neki su srušeni, nekima je promenjena namena pa su pretvarani u magacine, stočne objekte, domove kulture i slično.
Mali broj postojećih sinagoga su svedoci vremena većeg broja jevrejskog naroda na prostoru Jugoistočne Evrope i njihovog uticaja na tadašnje društvo. Najveći broj sinagoga na ovom prostoru je izgrađivan krajem XIX veka i u prvim decenijama XX veka. Jačanje cionističkog pokreta u Velikoj Britaniji i kontinentalnom delu Evrope uticao je da veliki broj država dozvoli jevrejskom narodu slobodno ispovedanje vere i gradnju svojih hramova. Drugi svetski rat je to prekinuo. Sinagoge i ostali verski objekti su rušeni, a jevrejsko stanovništvo u Holokaustu gotovo dovedeno do istrebljenja.
Današnje sinagoge predstavljaju trag u vremenu koji zbog pijeteta prema mnogostradalnom jevrejskom narodu bi trebalo očuvati, dok na srušene sinagoge i druge verske objekte ostaje sećanje i nezaborav.
*
Sadržaj: Vojvodina, Mađarska, Kruševac, Novi Sad, Bačka Palanka, Novi Sad, Subotica, Zagreb, Sombor, Sarajevo, Zrenjanin;


Sinagoge i jevrejsko nasleđe u jugoistočnoj Evropi
Međunarodni naučni zbornik

Sinagoge u jugoistočnoj Evropi

Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898 - 1899Reprint izdanje iz 1899format A4 (30cm)Documents diplomatiques . Correspondance concernant les actes de violence et de brigandange des Albanies dans la Vieille-Serbie (Vilayet de Kossovo) 1898-1899Sačinjena na osnovu diplomatskih nota i međusobne prepiske:Dr. Vladana Đorđevića, predsednika Srpske Kraljevske Vlade, Stojana Novakovića poslanika Kraljevine Srbije u Carigradu i Tefik-paše, turskog ministra inostranih dela o nasiljima Arnauta nad hrišćanskim srpskim življem u Staroj Srbiji.

Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji

Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898 - 1899
Reprint izdanje iz 1899
format A4 (30cm)
Documents diplomatiques . Correspondance concernant les actes de violence et de brigandange des Albanies dans la Vieille-Serbie (Vilayet de Kossovo) 1898-1899
Sačinjena na osnovu diplomatskih nota i međusobne prepiske:
Dr. Vladana Đorđevića, predsednika Srpske Kraljevske Vlade, Stojana Novakovića poslanika Kraljevine Srbije u Carigradu i Tefik-paše, turskog ministra inostranih dela o nasiljima Arnauta nad hrišćanskim srpskim življem u Staroj Srbiji.


Prepiska o arbanaskim nasiljima u Staroj Srbiji 1898 - 1899
Reprint izdanje iz 1899
Documents diplomatiques . Correspondance concernant les actes de v

Onomastika jednog dela Ibarskog KolašinaRadislav PumpalovićDren, Zagulj, Crepulja, Krligate, Prkovac, Gornji Strmac, Mala Kaludra, Velika Kaludra, Jabuka, Prevlak, Čečevo, Kovače, Gornji Jasenovik, Rezala, Tušiće, Vukojeviće, Banje i zaseoci Klečke i Špilje, Gornje Varage, Dragaljice, Brnjak, Preseka, Oklace, Babiće, Peroše, Izbeg, Donji Strmac, Ovaj rad predstavlja onomastičke podatke prikupljene tokom terenskog istraživanja koje je autor sproveo u periodu od 1989. do 1991. godine na području Ibarskog Kolašina, oblasti na severu Kosova naseljenom pretežno srpskim stanovništvom. Istraživanjem je obuhvaćeno 26 sela i 532 seoske kuće. Izostavljeno je ono što su do sada istraživali drugi zaposleni u Onomastičkom komitetu Srpske akademije, kao i devet sela naseljenih muslimanima srpskog jezika, u kojima nisu pronađeni doušnici.Za svaki lokalitet dat je kratak podatak o njegovoj prošlosti i starinama, azbučnim redom, akcentovani oblici (mikro) toponima koji su u njemu zabeleženi (uključujući hidronime, oronime itd.) i antroponima (muška i ženska imena, prezimena zajedno). sa podacima o poreklu porodica, hipokoristicima i nadimcima). Slično kao u susednim Banjskoj i Zvečanu (videti OP 22), i ovde se, u zetsko-južnosandžačkom dijalekatskom okruženju, uočavaju akcentološke varijante vlastitih imena svojstvene kosovsko-resavskom dijalektu.

Onomastika jednog dela Ibarskog Kolasina

Onomastika jednog dela Ibarskog Kolašina
Radislav Pumpalović
Dren, Zagulj, Crepulja, Krligate, Prkovac, Gornji Strmac, Mala Kaludra, Velika Kaludra, Jabuka, Prevlak, Čečevo, Kovače, Gornji Jasenovik, Rezala, Tušiće, Vukojeviće, Banje i zaseoci Klečke i Špilje, Gornje Varage, Dragaljice, Brnjak, Preseka, Oklace, Babiće, Peroše, Izbeg, Donji Strmac, 
Ovaj rad predstavlja onomastičke podatke prikupljene tokom terenskog istraživanja koje je autor sproveo u periodu od 1989. do 1991. godine na području Ibarskog Kolašina, oblasti na severu Kosova naseljenom pretežno srpskim stanovništvom. Istraživanjem je obuhvaćeno 26 sela i 532 seoske kuće. Izostavljeno je ono što su do sada istraživali drugi zaposleni u Onomastičkom komitetu Srpske akademije, kao i devet sela naseljenih muslimanima srpskog jezika, u kojima nisu pronađeni doušnici.
Za svaki lokalitet dat je kratak podatak o njegovoj prošlosti i starinama, azbučnim redom, akcentovani oblici (mikro) toponima koji su u njemu zabeleženi (uključujući hidronime, oronime itd.) i antroponima (muška i ženska imena, prezimena zajedno). sa podacima o poreklu porodica, hipokoristicima i nadimcima). Slično kao u susednim Banjskoj i Zvečanu (videti OP 22), i ovde se, u zetsko-južnosandžačkom dijalekatskom okruženju, uočavaju akcentološke varijante vlastitih imena svojstvene kosovsko-resavskom dijalektu.


Onomastika jednog dela Ibarskog Kolašina
Radislav Pumpalović
Dren, Zagulj, Crepulja, Krligate, Prkovac, Gornji Strmac, Mala Kaludra, Velika Kaludra, 


Onomastika jednog dela Ibarskog Kolašina

Valter ŠelenbergU lavirintu špijunažeMemoari jednog od šefova nacističke obaveštajne službe*Autentično svedočanstvo o radu nemačke obaveštajne službe iz pera visokorangiranog (SS-Brigadeführer) Šelenberga predstavljaju izuzetan izvor za sve koji proučavaju Drugi svetski rat, a posebno rad obaveštajne službe Trećeg Rajha. Šelenberg je najpre bio šef jedne sekcije (E) u AMT-u IV (kojim je rukovodio Miler), uspeo je brzo da postane šef AMT-a IV, koji je objedinjavao rad mreže inostrane špijunaže. Godine 1944. preuzimanjem vojne obaveštajne službe (posle likvidacije Kanarisovog ABVER-a) on postaje rukovodilac celokupne nemačke inostrane obaveštajne službe. Knjiga U lavirintu špijunaže plod je sećanja čoveka koji je u svom radu dolazio u neposredan kontakt sa vrhovima u hijerarhiji Trećeg Rajha, a koji je posle sloma ipak bio toliko vešt da izbegne sudbinu svojih neposrednih rukovodilaca i onih ravnih njemu.

U lavirintu spijunaze

Valter Šelenberg
U lavirintu špijunaže
Memoari jednog od šefova nacističke obaveštajne službe
*
Autentično svedočanstvo o radu nemačke obaveštajne službe iz pera visokorangiranog (SS-Brigadeführer) Šelenberga predstavljaju izuzetan izvor za sve koji proučavaju Drugi svetski rat, a posebno rad obaveštajne službe Trećeg Rajha.

Šelenberg je najpre bio šef jedne sekcije (E) u AMT-u IV (kojim je rukovodio Miler), uspeo je brzo da postane šef AMT-a IV, koji je objedinjavao rad mreže inostrane špijunaže. Godine 1944. preuzimanjem vojne obaveštajne službe (posle likvidacije Kanarisovog ABVER-a) on postaje rukovodilac celokupne nemačke inostrane obaveštajne službe.

Knjiga U lavirintu špijunaže plod je sećanja čoveka koji je u svom radu dolazio u neposredan kontakt sa vrhovima u hijerarhiji Trećeg Rajha, a koji je posle sloma ipak bio toliko vešt da izbegne sudbinu svojih neposrednih rukovodilaca i onih ravnih njemu.


Valter Šelenberg
U lavirintu špijunaže
Memoari jednog od šefova nacističke obaveštajne službe

Dragan Krstić, „Psihološke beleške 1968-73“

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja