Dobrica Ćosić: nekom otac, nekom maćeha...(povodom smrti velikog pisca, 2014. godina) Pisac Vremena smrti umro je u Međuvremenu potopa a sahranjen u Nevremenu licemerja. Mnogi će primetiti i koristiti se simbolikom činjenice da je Dobrica Ćosić umro u vreme velike katastrofe koja je zadesila njegovu Srbiju. Pisao je o „vremenima smrti, zla i vlasti“ – a to je trenutno srpsko društveno i državno otelotvorenje, pogotovu ono poslednje. Otišao je u nevremenu koje simbolizuje sva njegova „vremena“. Knjige Dobrice Ćosića počeo sam da čitam kao srednjoškolac: dobrovoljno, sa unutrašnjom potrebom i velikim zadovoljstvom. Niko me, dakle, nije silio, niko preporučivao. Jednostavno su me „pozvala“ njegova Sabrana dela sa vitrine očeve biblioteke: lično. Čitanje knjiga Dobrice Ćosić, u to vreme, nije bilo samo puko interesovanje za književnost. Bilo je i to, ali i sve ostalo: bunt, otpor, kretanje po zabranjenim atarima... Pogotovu kada je Vreme smrti u pitanju. U to doba, prištinski udžbenik iz Istorije, koji smo koristili na Kosmetu, spravljen je pod dirigentskom palicom čuvenog Ali Hadrija i bulumentom njegovih đaka, Srba i Albanaca, i taj je isti udžbenik nastavnu jedinicu „Prvi svetski rat“ obrađivao na pola stranice, dok je „Prizrensku ligu“ ili „Skenderbega“ obrađivao na najmanje nekoliko listova. U takvom okruženju, bez današnjih sredstava komunikacije i informisanja, Ćosićev roman o slavnim bitkama i teškoj pogibiji našeg naroda padao je na mladu dušu kao melem na ranu. Iz današnje perspektive imao bih po nešto i zameriti tom romanu, ali, zašto bih to činio. Pogotovu što ono što bih danas zamerio, a to je možda višak patetike i ponekad veštački konstruisani dijalozi, tada mi je upravo to najviše značilo. On je ispunio svoju misiju kada je trebalo, a, i dalje, dan-danas, to je knjiga bolja od većine potonjih napisanih u nas. Opus Dobrice Ćosića nije teško razumeti. Pogotovu što se on jasno izjašnjava o ne-književnim, političkim pitanjima. No, i pored toga, Dobrica Ćosić je najčešće pogrešno tumačen: i to uvek prema potrebi tumača. Kada bi bivao savršeno jasan, ni tada se to ne bi prihvatilo tako, već po sistemu: „ma on samo tako govori ali misli i čini posve drugačije“. Da bi ružili i rušili srpski stav, redovno su pogrešno tumačili Dobricu Ćosić, ružeći ga i napadajući uglavnom bez ikakvog osnova. Dočim, braća po peru i neki intelektualci, najčešće su ga napadali (i sada ga napadaju) iz najprizemnije ljubomore i zavisti: što ima ozbiljan književni opus iza sebe i što mu je dodeljen epitet Oca nacije. Shvatajući da su oni svojim delom i moralnim autoritetom tek Pastorčići nacije, njeni izrodi, i da im Ćosić može biti samo protiv-prirodna maćeha a nikako prirodni otac, mrze ga toliko da se mržnja može fizički osetiti iz napisanih reči (najčešće). U stvari, Dobrica Ćosić jeste jedan od najvećih pisaca našeg podneblja. Namerno ne kažem „najvećih srpskih pisaca“, jer on svojim delom svakako prevazilazi srpski narod i samu Srbiju. To što ga neuki ljudi i politikanti doživljavaju drugačije, razlog je samo u neznanju, neobrazovanju i gluposti. I u zemlji Srbiji Dobricu Ćosić napadaju uglavnom oni koji malo znaju, još manje mogu a ponajmanje čitajući shvataju napisano. Moj prvi, ujedno i neuspešni (što će ostati kao konstanta), pokušaj javnog publikovanja onoga što pišem vezan je upravo za ime Dobrice Ćosić. Može biti da je bila 1982. godina, ili godina posle. U srednjoj školi koju sam pohađao izložio sam ideju da štampamo školski list. Posle silnih peripetija dobio sam dozvolu za to, uz uslov da Uprava škole i Komitet prvo pregledaju sadržaj tog probnog primerka (i svih ostalih, ako ih bude). List ko list, adolescentske gluposti, ništa gori niti bolji od sličnih. Sadržaji tipa: đačke dogodovštine, sport, van-nastavne aktivnosti, najbolji đaci, priče i pesme đaka...i ... kao prvi članak tekst koji sam ja napisao o životu i delu Dobrice Ćosić. Sve je ostalo na papiru, pre nego smo stigli da otkucamo matrice i umnožimo ga na geštetneru, časopis je bio zabranjen a ja sam propisno izriban, čak i nešto kažnjen, zbog nacionalističkih istupa, jer se smatralo samo pominjanje Dobrice Ćosić kao nacionalistički istup. Sem pokojnog profesora Momčila Pumpalovića, kojega su 99-te ubili na kućnom pragu ti isti koji su nas optuživali za nacionalizam, niko živi me nije podržao. On jeste, i to otvoreno. Taj jedini primerak, kojeg se dokopao, nosio je i pokazivao. Nije to prvi put da onog koga optužuju za nacionalizam najviše napadaju oni kojima je kobajagi taj nacionalizam namenjen na upotrebu: Srbi. Jer su i mene tada najviše čepili profesori srpske nacionalnosti. Samog Ćosića su najviše čerečili te 1968. godine upravo Srbi sa Kosova, oni koje je on pokušavao da javnim nastupom zaštiti, makar otvarajući pitanje o kojem su do tada svi ćutali. Čuvena „Srpkinja sa Kosova“ Katarina Patrnogić (udata za Albanca) „branila“ je Srbe sa Kosova od Ćosića, držeći stranu Šiptarima, a kasnije se govorilo da je lično organizovala spaljivanje njegovih knjiga. Sećam se i toga, da sam bio jako ponosan kada sam ispod jakne krio knjigu Stvarno i moguće, a koju sam dobio od starijeg sugrađanina i koju sam iste večeri pročitao i dalje prosledio, mada nisam uspeo da shvatim zbog čega je ta knjiga zabranjena. Ipak, mi koji smo razmenjivali to štivo smatrali smo da na taj način iskazujemo bunt protiv stanja u državi. Ja sam bio dodatno ponosan što su me shvatali ozbiljno, iako sam bio srednjoškolac, i imali poverenja da mi daju štivo koje je zabranjeno. Šta hoću da kažem? Dobrica Ćosić nije pogodan niti u jednom vremenu a da paradoks bude veći u svim tim različitim vremenima uvek je bivao blizak vlasti (vlasti i vlastima) i nikada nije bio disident u pravom smislu reči. Krivo stoj ali pravo zbori. Bivao je zabranjivan a štampan, kritikovan a čitan, izolovan a uticajan, mrcvaren a prodavan, osporavan a poštovan. Živeo je uvek lepo, nije dopadao zatvora, nije se suočavao sa oskudicom, nije morao da ide iz zemlje. Njegova dela, pak, uglavnom osporavaju ideolozi a njegovu politiku osporavaju književnici. To je njegov usud, svi se bave poslom za koji ih nije dao Bog. Zato mu ni književnost, niti politika, nisu do sada objašnjeni i razjašnjeni kako treba. Ideolozi raznih političkih, uglavnom antisrpskih opcija, misle da će mu umanjiti autoritet ako ga ospore književno i intelektualno, pa se tu pačaju iako nemaju uspeha. Oni to nisu čitali, oni koji su čitali: nisu razumeli. Književnici, pak, pošto svojim delom ne mogu da ga nadmaše, a ne mogu ni da mu ospore književno, Ćosića uglavnom napadaju na političkoj ravni, optužujući ga za sva zla i nevolje koje su zadesile Balkan u poslednja dva (i više) veka. Najviše ga mrze, misli se na književnike, jer ne znaju da pišu kao on. Velim, nikada nisu hteli, i znali, da ga razumeju, manje je verovatno da nisu mogli. Kada bi on govorio da srpski narod treba da bude ravnopravan sa drugim narodima, proglašavali su ga za tvorca srpskog nacionalizma. U to vreme srpskim nacionalizmom se smatralo i to da srpski narod traži ravnopravnost. U isto vreme, ili kasnije, kada su na drugim stranama njegove kolege po peru ili politici, govorili da srpski narod treba satrti, oni su proglašavani za demokrate i evropejce. Što se tiče njegove književnosti, mislim da je Dobrica bio najpoletniji u Korenima, najbolji u Vremenu smrti, najdublji u Deobama, najmaštovitiji u Bajci, rutiner u Vremenu zla, najlošiji u Vremenu vlasti. Najzad, treba reći da je izgubio meru u poslednjoj deceniji kada je objavljivao dnevničke i političke zapise i razmišljanja bez ikakve selekcije i preterano, čini se: ne svojom voljom. On je pisac koji je dao najbolje na svom početku. Ima takvih. Većina ne da najbolje: nikada! Retko koji na kraju. Uglavnom se sredina računa. Šta god govorili ili mislili o njemu – njegovo je mesto obezbeđeno. Svuda: u istoriji i književnosti. On je jedan od velikih srpskih pisaca. Među desetoricom - jeste, a, to nije malo. Za njegove kritičare, sve odreda, stoprocentno nedostižno. I za nas koji ga poštujemo, isto. Važno je, ipak, odvojiti njegovu književnost od njegove publicistike, a, i jedno, i drugo, od njegovog političkog delovanja. Treba odvojiti lik od dela, što bi rekli njegovi negdašnji ideološki saputnici. Njegovom političkom delovanju ima se dosta toga prigovoriti, može se pronaći prilično nedoslednosti, rekao bih: nelogičnosti. Slovio je za disidenta (sam je to voleo da potencira) a nikada mu ni dlaka sa glave nije falila. Izveo je revoluciju, koje se kasnije odrekao, ali nikada do kraja nije otišao u borbi protiv nje, čak ni do početka. Živeo je u relativnom miru sa vlastodršcima, sa bogatašima, objavljivao je kad god je hteo i koliko je hteo. Branio je državni vrh po pitanju Golog otoka pravdajući ih time da iskreno veruje da oni za to nisu znali. Ni jednu ružnu zapetu nije izgovorio protiv Tita (kad je to trebalo učiniti, kasnije su mrtvom vuku svi rep merili). Nije, kako je valjalo, progovorio o partizanskim zločinima (uglavnom je ostao na njihovom međusobnom razračunavanju). Petljao se sa mnogima, dijametralno suprotstavljenim stranama, pomešao je sve moguće ideologije i doktrine, savetujući svakoga. Nikada ga nisam upoznao. Mogao sam to da uglavim preko nekih poznanika, makar na Sajmu ili nekog prigodi sličnoj. Nisam. Ko se sve sa njime viđao – nije mi žao što nisam na tom spisku. Obaška, što će taj spisak biti mnogo veći posle njegove smrti, kako obično biva kod nas. Javiće se mnogo njih sada i govoriće o njihovim razgovorima i političkim testamentima koje je upravo njima diktirao srpski pisac. O književnosti će manje, to nije baš popularno. Pomagao je mnogima. Mnogi su mu pomagali. Često su se, on i oni, međusobno zloupotrebljavali, još češće raskidali veze. Najčešće su mu zlom uzvraćali na njegovo dobro. Većinu kasnijih političkih aktera u SFRJ on je nekada branio od progona, na ovaj ili onaj način. Iz njegovog šinjela izleglo se mnogo pisaca i umetnika, te potonjih političara. Neki su ga poštovali do kraja života, dobar deo njih mu je zabio nož u leđa. Osamdeset procenata kasnije priznatih (ili samozvanih) disidenata su se na neki način ogrebali o njegovu ličnost. Uglavnom je pomagao a oni su ga kasnije optuživali za sva zla koja su se dogodila, ili se nisu dogodila. Optužuju ga čak i za ratne zločine?! Odlaskom Dobrice Ćosić srpski rod ostaje bez velikana sopstvene književnosti. Nekako ih brzo pogubismo a da niko nije zauzeo njihovo mesto, čak nije ni najavio tu mogućnost. Dobrica je poslednji od njih. Sad smo prepušteni sami sebi a to je ono najgore, jer, što bi rek'o Ćopić (samo jedno slovo razlike): „znam ja nas - jeb'o ti nas“. Knjige će ostati ali mi se čini da od ostalog nismo dovoljno uzeli, i od Ćosića, i od drugih velikana. Od Ćosića kao pisca uzeli smo mnogo – od Ćosića čoveka: nismo. Ne od političara ili javne ličnosti – već od čoveka.

Dobrica Ćosić: nekom otac, nekom maćeha...
(povodom smrti velikog pisca, 2014. godina)
      Pisac Vremena smrti umro je u Međuvremenu potopa a sahranjen u Nevremenu licemerja. Mnogi će primetiti i koristiti se simbolikom činjenice da je Dobrica Ćosić umro u vreme velike katastrofe koja je zadesila njegovu Srbiju. Pisao je o „vremenima smrti, zla i vlasti“ – a to je trenutno srpsko društveno i državno otelotvorenje, pogotovu ono poslednje. Otišao je u nevremenu koje simbolizuje sva njegova „vremena“.
     Knjige Dobrice Ćosića počeo sam da čitam kao srednjoškolac: dobrovoljno, sa unutrašnjom potrebom i velikim zadovoljstvom. Niko me, dakle, nije silio, niko preporučivao. Jednostavno su me „pozvala“ njegova Sabrana dela sa vitrine očeve biblioteke: lično. Čitanje knjiga Dobrice Ćosić, u to vreme, nije bilo samo puko interesovanje za književnost. Bilo je i to, ali i sve ostalo: bunt, otpor, kretanje po zabranjenim atarima... Pogotovu kada je Vreme smrti u pitanju. 
      U to doba, prištinski udžbenik iz Istorije, koji smo koristili na Kosmetu, spravljen je pod dirigentskom palicom čuvenog Ali Hadrija i bulumentom njegovih đaka, Srba i Albanaca, i taj je isti udžbenik nastavnu jedinicu „Prvi svetski rat“ obrađivao na pola stranice, dok je „Prizrensku ligu“ ili „Skenderbega“ obrađivao na najmanje nekoliko listova. U takvom okruženju, bez današnjih sredstava komunikacije i informisanja, Ćosićev roman o slavnim bitkama i teškoj pogibiji našeg naroda padao je na mladu dušu kao melem na ranu. Iz današnje perspektive imao bih po nešto i zameriti tom romanu, ali, zašto bih to činio. Pogotovu što ono što bih danas zamerio, a to je možda višak patetike i ponekad veštački konstruisani dijalozi, tada mi je upravo to najviše značilo. On je ispunio svoju misiju kada je trebalo, a, i dalje, dan-danas, to je knjiga bolja od većine potonjih napisanih u nas.
     Opus Dobrice Ćosića nije teško razumeti. Pogotovu što se on jasno izjašnjava o ne-književnim, političkim pitanjima. No, i pored toga, Dobrica Ćosić je najčešće pogrešno tumačen: i to uvek prema potrebi tumača. Kada bi bivao savršeno jasan, ni tada se to ne bi prihvatilo tako, već po sistemu: „ma on samo tako govori ali misli i čini posve drugačije“. Da bi ružili i rušili srpski stav, redovno su pogrešno tumačili Dobricu Ćosić, ružeći ga i napadajući uglavnom bez ikakvog osnova.
     Dočim, braća po peru i neki intelektualci, najčešće su ga napadali (i sada ga napadaju) iz najprizemnije ljubomore i zavisti: što ima ozbiljan književni opus iza sebe i što mu je dodeljen epitet Oca nacije. Shvatajući da su oni svojim delom i moralnim autoritetom tek Pastorčići nacije, njeni izrodi, i da im Ćosić može biti samo protiv-prirodna maćeha a nikako prirodni otac, mrze ga toliko da se mržnja može fizički osetiti iz napisanih reči (najčešće).
      U stvari, Dobrica Ćosić jeste jedan od najvećih pisaca našeg podneblja. Namerno ne kažem „najvećih srpskih pisaca“, jer on svojim delom svakako prevazilazi srpski narod i samu Srbiju. To što ga neuki ljudi i politikanti doživljavaju drugačije, razlog je samo u neznanju, neobrazovanju i gluposti. I u zemlji Srbiji Dobricu Ćosić napadaju uglavnom oni koji malo znaju, još manje mogu a ponajmanje čitajući shvataju napisano.
      Moj prvi, ujedno i neuspešni (što će ostati kao konstanta), pokušaj javnog publikovanja onoga što pišem vezan je upravo za ime Dobrice Ćosić. Može biti da je bila 1982. godina, ili godina posle. U srednjoj školi koju sam pohađao izložio sam ideju da štampamo školski list. Posle silnih peripetija dobio sam dozvolu za to, uz uslov da Uprava škole i Komitet prvo pregledaju sadržaj tog probnog primerka (i svih ostalih, ako ih bude). 
      List ko list, adolescentske gluposti, ništa gori niti bolji od sličnih. Sadržaji tipa:  đačke dogodovštine, sport, van-nastavne aktivnosti, najbolji đaci, priče i pesme đaka...i ... kao prvi članak tekst koji sam ja napisao o životu i delu Dobrice Ćosić. Sve je ostalo na papiru, pre nego smo stigli da otkucamo matrice i umnožimo ga na geštetneru, časopis je bio zabranjen a ja sam propisno izriban, čak i nešto kažnjen, zbog nacionalističkih istupa, jer se smatralo samo pominjanje Dobrice Ćosić kao nacionalistički istup. Sem pokojnog profesora Momčila Pumpalovića, kojega su 99-te ubili na kućnom pragu ti isti koji su nas optuživali za nacionalizam, niko živi me nije podržao. On jeste, i to otvoreno. Taj jedini primerak, kojeg se dokopao, nosio je i pokazivao. 
      Nije to prvi put da onog koga optužuju za nacionalizam najviše napadaju oni  kojima je kobajagi taj nacionalizam namenjen na upotrebu: Srbi. Jer su i mene tada najviše čepili profesori srpske nacionalnosti.  Samog Ćosića su najviše čerečili te 1968. godine upravo Srbi sa Kosova, oni koje je on pokušavao da javnim nastupom zaštiti, makar otvarajući pitanje o kojem su do tada svi ćutali. Čuvena „Srpkinja sa Kosova“ Katarina Patrnogić (udata za Albanca) „branila“ je Srbe sa Kosova od Ćosića, držeći stranu Šiptarima, a kasnije se govorilo da je lično organizovala spaljivanje njegovih knjiga.
      Sećam se i toga, da sam bio jako ponosan kada sam ispod jakne krio knjigu Stvarno i moguće, a koju sam dobio od starijeg sugrađanina i koju sam iste večeri pročitao i dalje prosledio, mada nisam uspeo da shvatim zbog čega je ta knjiga zabranjena. Ipak, mi koji smo razmenjivali to štivo smatrali smo da na taj način iskazujemo bunt protiv stanja u državi. Ja sam bio dodatno ponosan što su me shvatali ozbiljno, iako sam bio srednjoškolac, i imali poverenja da mi daju štivo koje je zabranjeno.
      Šta hoću da kažem? Dobrica Ćosić nije pogodan niti u jednom vremenu a da paradoks bude veći u svim tim različitim vremenima uvek je bivao blizak vlasti (vlasti i vlastima) i  nikada nije bio disident u pravom smislu reči. Krivo stoj ali pravo zbori. Bivao je zabranjivan a štampan, kritikovan a čitan, izolovan a uticajan, mrcvaren a prodavan, osporavan a poštovan. Živeo je uvek lepo, nije dopadao zatvora, nije se suočavao sa oskudicom, nije morao da ide iz zemlje.
      Njegova dela, pak, uglavnom osporavaju ideolozi a njegovu politiku osporavaju književnici. To je njegov usud, svi se bave poslom za koji ih nije dao Bog. Zato mu ni književnost, niti politika, nisu do sada objašnjeni i razjašnjeni kako treba. Ideolozi raznih političkih, uglavnom antisrpskih opcija, misle da će mu umanjiti autoritet ako ga ospore književno i intelektualno, pa se tu pačaju iako nemaju uspeha. Oni to nisu čitali, oni koji su čitali: nisu razumeli. Književnici, pak, pošto svojim delom ne mogu da ga nadmaše, a ne mogu ni da mu ospore književno, Ćosića uglavnom napadaju na političkoj ravni, optužujući ga za sva zla i nevolje koje su zadesile Balkan u poslednja dva (i više) veka. Najviše ga mrze, misli se na književnike, jer ne znaju da pišu kao on.
      Velim, nikada nisu hteli, i znali,  da ga razumeju, manje je verovatno da nisu mogli. Kada bi on govorio da srpski narod treba da bude ravnopravan sa drugim narodima, proglašavali su ga za tvorca srpskog nacionalizma. U to vreme srpskim nacionalizmom se smatralo i to da srpski narod traži ravnopravnost. U isto vreme, ili kasnije, kada su na drugim stranama njegove kolege po peru ili politici, govorili da srpski narod treba satrti, oni su proglašavani za demokrate i evropejce.
       Što se tiče njegove književnosti, mislim da je Dobrica bio najpoletniji u Korenima, najbolji u Vremenu smrti, najdublji u Deobama, najmaštovitiji u Bajci, rutiner u Vremenu zla, najlošiji u Vremenu vlasti. Najzad, treba reći da je izgubio meru u poslednjoj deceniji kada je objavljivao dnevničke i političke zapise i razmišljanja bez ikakve selekcije i preterano, čini se: ne svojom voljom. On je pisac koji je dao najbolje na svom početku. Ima takvih. Većina ne da najbolje: nikada! Retko koji na kraju. Uglavnom se sredina računa.
       Šta god govorili ili mislili o njemu – njegovo je mesto obezbeđeno. Svuda: u istoriji i književnosti. On je jedan od velikih srpskih pisaca. Među desetoricom - jeste, a, to nije malo. Za njegove kritičare, sve odreda, stoprocentno nedostižno. I za nas koji ga poštujemo, isto. Važno je, ipak, odvojiti njegovu književnost od njegove publicistike, a, i jedno, i drugo, od njegovog političkog delovanja. Treba odvojiti lik od dela, što bi rekli njegovi negdašnji ideološki saputnici. 
      Njegovom političkom delovanju ima se dosta toga prigovoriti, može se pronaći prilično nedoslednosti, rekao bih: nelogičnosti. Slovio je za disidenta (sam je to voleo da potencira) a nikada mu ni dlaka sa glave nije falila. Izveo je revoluciju, koje se kasnije odrekao, ali nikada do kraja nije otišao u borbi protiv nje, čak ni do početka. Živeo je u relativnom miru sa vlastodršcima, sa bogatašima, objavljivao je kad god je hteo i koliko je hteo. Branio je državni vrh po pitanju Golog otoka pravdajući ih time da iskreno veruje da oni za to nisu znali. Ni jednu ružnu zapetu nije izgovorio protiv Tita (kad je to trebalo učiniti, kasnije su mrtvom vuku svi rep merili). Nije, kako je valjalo, progovorio o partizanskim zločinima (uglavnom je ostao na njihovom međusobnom razračunavanju). Petljao se sa mnogima, dijametralno suprotstavljenim stranama, pomešao je sve moguće ideologije i doktrine, savetujući svakoga.
      Nikada ga nisam upoznao. Mogao sam to da uglavim preko nekih poznanika, makar na Sajmu ili nekog prigodi sličnoj. Nisam. Ko se sve sa njime viđao – nije mi žao što nisam na tom spisku. Obaška, što će taj spisak biti mnogo veći posle njegove smrti, kako obično biva kod nas. Javiće se mnogo njih sada i govoriće o njihovim razgovorima i političkim testamentima koje je upravo njima diktirao srpski pisac. O književnosti će manje, to nije baš popularno.
      Pomagao je mnogima. Mnogi su mu pomagali. Često su se, on i oni, međusobno zloupotrebljavali, još češće raskidali veze. Najčešće su mu zlom uzvraćali na njegovo dobro. Većinu kasnijih političkih aktera u SFRJ on je nekada branio od progona, na ovaj ili onaj način. Iz njegovog šinjela izleglo se mnogo pisaca i umetnika, te potonjih političara. Neki su ga poštovali do kraja života, dobar deo njih mu je zabio nož u leđa. Osamdeset procenata kasnije priznatih (ili samozvanih) disidenata su se na neki način ogrebali o njegovu ličnost. Uglavnom je pomagao a oni su ga kasnije optuživali za sva zla koja su se dogodila, ili se nisu dogodila. Optužuju ga čak i za ratne zločine?!
      Odlaskom Dobrice Ćosić srpski rod ostaje bez velikana sopstvene književnosti. Nekako ih brzo pogubismo a da niko nije zauzeo njihovo mesto, čak nije ni najavio tu mogućnost. Dobrica je poslednji od njih. Sad smo prepušteni sami sebi a to je ono najgore, jer, što bi rek'o Ćopić (samo jedno slovo razlike): „znam ja nas - jeb'o ti nas“. Knjige će ostati ali mi se čini da od ostalog nismo dovoljno uzeli, i od Ćosića, i od drugih velikana. Od Ćosića kao pisca uzeli smo mnogo – od Ćosića čoveka: nismo. Ne od političara ili javne ličnosti – već od čoveka.




Dobrica Cosic

Dobrica Ćosić Koreni Vreme smrti Deobe Vreme zla domaća književnost stara knjiga polovna knjiga

Dobrica Ćosić

Možemo zamisliti situaciju: godina 1944, bliži se kraj rata, samouvereni Staljin već se oseća kao gospodar sveta koji će se za koju godinu preobratiti u komunističku planetu. Tito će biti tek jedna od figura koju će on, Josif Strašni, pomicati u toj zabavnoj igri. Kavijar i votka su zanosni, ali Tita ne može impresionirati okruženje, moćnik, ni alkohol, on igra svoju igru, a uloga figure ne dolazi u obzir. Da je bio malo usresređeniji, Staljin bi to shvatio još tada u rezidenciji u Bukureštu. Kad je shvatio, već je bilo kasno. Tito je isplanirao niz poteza unapred na brojnim ručkovima i večerama koje je priređivao i na koje je rado odlazio. Kraljevi, šahovi, magnati, režiseri, glumice, niko, pa ni najveće svetske zvezde nisu sedeli za stolom sa Josipom Brozom a da ih nisu fascinirali njegova pojava i nastup. Tito, bleštava scenografija, dobra hrana, vino, dižestiv i cigara na kraju – kakva moćna, zanosna, neodoljiva kombinacija. Naravno, svaki taj obrok je otišao pravo u istoriju, pa je i ovaj kuvar najintrigantnije gastronomsko štivo s kojim sam se susreo.Rene Bakalović

Titov kuvar

Možemo zamisliti situaciju: godina 1944, bliži se kraj rata, samouvereni Staljin već se oseća kao gospodar sveta koji će se za koju godinu preobratiti u komunističku planetu. Tito će biti tek jedna od figura koju će on, Josif Strašni, pomicati u toj zabavnoj igri. Kavijar i votka su zanosni, ali Tita ne može impresionirati okruženje, moćnik, ni alkohol, on igra svoju igru, a uloga figure ne dolazi u obzir. Da je bio malo usresređeniji, Staljin bi to shvatio još tada u rezidenciji u Bukureštu. Kad je shvatio, već je bilo kasno. Tito je isplanirao niz poteza unapred na brojnim ručkovima i večerama koje je priređivao i na koje je rado odlazio.

Kraljevi, šahovi, magnati, režiseri, glumice, niko, pa ni najveće svetske zvezde nisu sedeli za stolom sa Josipom Brozom a da ih nisu fascinirali njegova pojava i nastup. Tito, bleštava scenografija, dobra hrana, vino, dižestiv i cigara na kraju – kakva moćna, zanosna, neodoljiva kombinacija. Naravno, svaki taj obrok je otišao pravo u istoriju, pa je i ovaj kuvar najintrigantnije gastronomsko štivo s kojim sam se susreo.
Rene Bakalović



Jospi Broz Tito kuvari gastronomija recepti spremanje hrane SFRJ Beli dvor

Igor Đurić Klinički život Vreme zlih pastrmki Deveti krug Svetog kraljaDnevnik knjigovođe

Cetiri knjige za 1500 dinara!

Igor Đurić 
Klinički život 
Vreme zlih pastrmki 
Deveti krug Svetog kralja
Dnevnik knjigovođe


Igor Đurić Klinički život Vreme zlih pastrmki Deveti krug Svetog kralja Dnevnik knjigovođe

Četiri knjige za 1500 dinara!

Štefan CvajgMagelan - Fuše18X11 cmŠtefan Cvajg (nem. Stefan Zweig; Beč, 28. novembar 1881 — Petropolis, 22. februar 1942) bio je austrijski pisac, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu.Fernando Magelan (proleće 1480 — 27. april 1521; port. Fernão de Magalhães; šp. Fernando de Magallanes) je bio portugalski istraživač koji je plovio pod portugalskom i španskom zastavom. On je prvi otplovio iz Evrope u Aziju idući na zapad, prvi Evropljanin koji je prešao Tihi okean i prvi koji je vodio ekspediciju sa ciljem da oplovi zemaljsku kuglu. Mada je Magelan tragično izgubio život na Filipinima, pre povratka u Evropu, osamnaest članova njegove posade se vratilo u Španiju 1522. oplovivši Zemlju. Stupio je u službu Španije i poveo ekspediciju od 5 brodova da bi otkrio novi pomorski put za Molučka ostrva („Ostrva začina“); 1519/1520. ispitao je jugoistočne obale Južne Amerike, otkrio 1520, moreuz (kasnije nazvan Magelanov) i njim prošao u Veliki okean, koga je nazvao Tihi okean (Pacifik), jer u njemu nije doživeo bure kao u Atlantskom okeanu. Dospeo 1521. godine na Filipinska ostrva, gde je ubijen, a ekspedicija nastavila put oko sveta, koji je trajao do 1522. U Španiju se vratio samo brod „Viktorija“ sa 18 ljudi, pod zapovedništvom Sebastijana del Kana. Ovim prvim putovanjem oko sveta očigledno je dokazano da Zemlja ima loptast oblik.Magelanov pingvin je imenovan po njemu, pošto je on bio prvi Evropljanin da ga zapazi. Magelanova veština navigacije je isto tako priznata imenovanjem objekata asociranim sa zvezdama, uključujući Magelanske oblake, koji su danas poznati kao dve susedne patuljaste galaksije; bliznačkih mesečevih kratera Magelan i Magelan A; i jednog kratera na Marsu.Žozef Fuše, prvi vojvoda Otranta (21. maj 1759 — 25. decembar 1820.) je bio francuski političar iz perioda Francuske revolucije i Napoleonovih ratova. U periodu od 1792. do 1815. godine obavljao je funkciju ministra policije.

Magelan - Fuse

Štefan Cvajg
Magelan - Fuše
18X11 cm
Štefan Cvajg (nem. Stefan Zweig; Beč, 28. novembar 1881 — Petropolis, 22. februar 1942) bio je austrijski pisac, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu.
Fernando Magelan (proleće 1480 — 27. april 1521; port. Fernão de Magalhães; šp. Fernando de Magallanes) je bio portugalski istraživač koji je plovio pod portugalskom i španskom zastavom. On je prvi otplovio iz Evrope u Aziju idući na zapad, prvi Evropljanin koji je prešao Tihi okean i prvi koji je vodio ekspediciju sa ciljem da oplovi zemaljsku kuglu. Mada je Magelan tragično izgubio život na Filipinima, pre povratka u Evropu, osamnaest članova njegove posade se vratilo u Španiju 1522. oplovivši Zemlju. Stupio je u službu Španije i poveo ekspediciju od 5 brodova da bi otkrio novi pomorski put za Molučka ostrva („Ostrva začina“); 1519/1520. ispitao je jugoistočne obale Južne Amerike, otkrio 1520, moreuz (kasnije nazvan Magelanov) i njim prošao u Veliki okean, koga je nazvao Tihi okean (Pacifik), jer u njemu nije doživeo bure kao u Atlantskom okeanu. Dospeo 1521. godine na Filipinska ostrva, gde je ubijen, a ekspedicija nastavila put oko sveta, koji je trajao do 1522. U Španiju se vratio samo brod „Viktorija“ sa 18 ljudi, pod zapovedništvom Sebastijana del Kana. Ovim prvim putovanjem oko sveta očigledno je dokazano da Zemlja ima loptast oblik.
Magelanov pingvin je imenovan po njemu, pošto je on bio prvi Evropljanin da ga zapazi. Magelanova veština navigacije je isto tako priznata imenovanjem objekata asociranim sa zvezdama, uključujući Magelanske oblake, koji su danas poznati kao dve susedne patuljaste galaksije; bliznačkih mesečevih kratera Magelan i Magelan A; i jednog kratera na Marsu.
Žozef Fuše, prvi vojvoda Otranta (21. maj 1759 — 25. decembar 1820.) je bio francuski političar iz perioda Francuske revolucije i Napoleonovih ratova. U periodu od 1792. do 1815. godine obavljao je funkciju ministra policije.


Magelan - Fuše Štefan Cvajg  MAGELLAN FOUCHE Stefan Zweig  stara knjiga polovna knjiga 

Magelan - Fuše

VUK KARADŽIĆ - život i delojubilarno izdanje povodom dvestagodišnjice rođenja﻿Вук Стефановић Караџић&nbsp;(Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.&nbsp;Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века.&nbsp;Стекао је и неколико почасних доктората.

Vuk Karadzic - Zivot i delo

VUK KARADŽIĆ - život i delo
jubilarno izdanje povodom dvestagodišnjice rođenja
﻿Вук Стефановић Караџић (Тршић, 26. октобар/6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века. Стекао је и неколико почасних доктората.


Vuk Stefanović Karadžić Tršić biografija azbuka vukov rečnik

Vuk Karadžić - Život i delo

Umberto Eko Ime ružeIme ruže (ital. Il nome della rosa) je prvi roman italijanskog književnika Umberta Eka, objavljen 1980. godine. Na prvi pogled, to je postmodernistički triler koji se bavi misterioznim ubistvima u jednoj italijanskoj opatiji, ali pored toga to je i naučnofantastična studija o srednjem veku i različitim tumačenjima Biblije. Godine 1986. roman je ekranizovan u film, sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi.

Ime ruze

Umberto Eko 
Ime ruže
Ime ruže (ital. Il nome della rosa) je prvi roman italijanskog književnika Umberta Eka, objavljen 1980. godine. Na prvi pogled, to je postmodernistički triler koji se bavi misterioznim ubistvima u jednoj italijanskoj opatiji, ali pored toga to je i naučnofantastična studija o srednjem veku i različitim tumačenjima Biblije. Godine 1986. roman je ekranizovan u film, sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi.


Umberto Eko , Ime ruže (ital. Il nome della rosa) je prvi roman italijanskog književnika Umberta Eka, objavljen 1980. godine.

Ime ruže

Izdavač: Veseli četvrtakGodina izdavanja: 2010Bonelli serijalMarti MisterijaScenario: Paolo MoralesCrtež: Giancarlo AlessandriniNaslovna strana: Giancarlo AlessandriniOriginalni naslov: Emoticon :-(Broj originalne edicije: 290Format:148 x 205 mmPovez: Meki povezBroj strana: 160Boja: Crno-beloTik prije odlaska na odmor na Bermudske otoke cjelokupne obitelji Mystere, Martin prima tajanstvenu poruku od čovjeka koji minutu kasnije tragično skonča! Ta poruka, odnosno emotikon, prati ga i dalje, te na kraju završava kao brodolomnik na jednom od 365 bermudskih otočića, optužen je za financijsku pronevjeru, ubojstvo, žele ga ubiti, a povrh svega toga, ne može se javiti svoj dragoj ženici Dijani! Uskoro se otkriva da je Mysteré pao kao žrtva hakerske zavjere, i samo poznavanje moderne tehnologije može ga spasiti!

Marti Misterija - Emotikon

Izdavač: Veseli četvrtak
Godina izdavanja: 2010
Bonelli serijal
Marti Misterija
Scenario: Paolo Morales
Crtež: Giancarlo Alessandrini
Naslovna strana: Giancarlo Alessandrini
Originalni naslov: Emoticon :-(
Broj originalne edicije: 290
Format:148 x 205 mm
Povez: Meki povez
Broj strana: 160
Boja: Crno-belo
Tik prije odlaska na odmor na Bermudske otoke cjelokupne obitelji Mystere, Martin prima tajanstvenu poruku od čovjeka koji minutu kasnije tragično skonča! Ta poruka, odnosno emotikon, prati ga i dalje, te na kraju završava kao brodolomnik na jednom od 365 bermudskih otočića, optužen je za financijsku pronevjeru, ubojstvo, žele ga ubiti, a povrh svega toga, ne može se javiti svoj dragoj ženici Dijani! Uskoro se otkriva da je Mysteré pao kao žrtva hakerske zavjere, i samo poznavanje moderne tehnologije može ga spasiti!


Marti Misterija - Emotikon , broj 12 , Pred odlaska na Bermudska ostrva Marti dobija poruku...

Vinston Čerčil Drugi svetski ratBeograd, 1964.Tvrd povez, format 21 cmUkupno 4820 strana, 16 presavijenih listova s tablamaBogato ilustrovanoKomplet u ponudi dolazi bez zaštitnog omota.Predgovori srpskohrvatskom izdanju – Vladimir Velebit, Jože SmolePrevod dela: The Second World War. The gathering Storm; Their Finest Hour ; The Grand Alliance; The Hinge of Fate; Closing the Ring; Triumph and Tragedy – Winston S. ChurchillPrevod: Milica Mihailović, Vojislav Čolanović, Kaliopa Nikolajević, Svetomir NikolajevićI : Bura se spremaII: Njihov najlepši trenutakIII: Velika alijansaIV: Prekretnica sudbineV: Obruč se steže ,VI: Trijumf i tragedijaDrugi svetski rat je knjiga o istoriji perioda od kraja Prvog svetskog rata do jula 1945. godine. Knjigu je napisao Vinston Čerčil i uticala je na odluku da mu bude dodeljena Nobelova nagrada za književnost, 1953. godine.Čerčil je napisao knjigu, sa timom saradnika, koristeći svoje beleške i privilegovan pristup službenim dokumentima, dok je još uvek rado kao političar. Čerčil je u knjigama napisao istoriju iz ličnog ugla. On nije mogao da otkrije sve činjenice, kao što je upotreba Ultra elektronske inteligencije, što je moralo da ostane tajna. Sa istorijske tačke gledišta, knjige su stoga nepotpuni memoari jedne od vodećih ličnosti u ratu.Knjiga je doživela veliki uspeh u Velikoj Britaniji i SAD. Prvo izdanje se pojavilo u šest tomova; kasnija izdanja se pojavljuju u dvanaest i četiri toma, a tu je i izdanje iz jednog toma.

Drugi svetski rat

Vinston Čerčil 
Drugi svetski rat
Beograd, 1964.
Tvrd povez, format 21 cm
Ukupno 4820 strana, 16 presavijenih listova s tablama
Bogato ilustrovano
Komplet u ponudi dolazi bez zaštitnog omota.
Predgovori srpskohrvatskom izdanju – Vladimir Velebit, Jože Smole
Prevod dela: The Second World War. The gathering Storm; Their Finest Hour ; The Grand Alliance; The Hinge of Fate; Closing the Ring; Triumph and Tragedy – Winston S. Churchill
Prevod: Milica Mihailović, Vojislav Čolanović, Kaliopa Nikolajević, Svetomir Nikolajević
I : Bura se sprema
II: Njihov najlepši trenutak
III: Velika alijansa
IV: Prekretnica sudbine
V: Obruč se steže ,
VI: Trijumf i tragedija
Drugi svetski rat je knjiga o istoriji perioda od kraja Prvog svetskog rata do jula 1945. godine. Knjigu je napisao Vinston Čerčil i uticala je na odluku da mu bude dodeljena Nobelova nagrada za književnost, 1953. godine.
Čerčil je napisao knjigu, sa timom saradnika, koristeći svoje beleške i privilegovan pristup službenim dokumentima, dok je još uvek rado kao političar. Čerčil je u knjigama napisao istoriju iz ličnog ugla. On nije mogao da otkrije sve činjenice, kao što je upotreba Ultra elektronske inteligencije, što je moralo da ostane tajna. Sa istorijske tačke gledišta, knjige su stoga nepotpuni memoari jedne od vodećih ličnosti u ratu.
Knjiga je doživela veliki  uspeh u Velikoj Britaniji i SAD. Prvo izdanje se pojavilo u šest tomova; kasnija izdanja se pojavljuju u dvanaest i četiri toma, a tu je i izdanje iz jednog toma.


Vinston Čerčil Drugi svetski rat Vinston Cercil stara knjiga memoari polovna knjiga

Dobrica Ćosić

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja