Dobrica Ćosić: nekom otac, nekom maćeha...(povodom smrti velikog pisca, 2014. godina) Pisac Vremena smrti umro je u Međuvremenu potopa a sahranjen u Nevremenu licemerja. Mnogi će primetiti i koristiti se simbolikom činjenice da je Dobrica Ćosić umro u vreme velike katastrofe koja je zadesila njegovu Srbiju. Pisao je o „vremenima smrti, zla i vlasti“ – a to je trenutno srpsko društveno i državno otelotvorenje, pogotovu ono poslednje. Otišao je u nevremenu koje simbolizuje sva njegova „vremena“. Knjige Dobrice Ćosića počeo sam da čitam kao srednjoškolac: dobrovoljno, sa unutrašnjom potrebom i velikim zadovoljstvom. Niko me, dakle, nije silio, niko preporučivao. Jednostavno su me „pozvala“ njegova Sabrana dela sa vitrine očeve biblioteke: lično. Čitanje knjiga Dobrice Ćosić, u to vreme, nije bilo samo puko interesovanje za književnost. Bilo je i to, ali i sve ostalo: bunt, otpor, kretanje po zabranjenim atarima... Pogotovu kada je Vreme smrti u pitanju. U to doba, prištinski udžbenik iz Istorije, koji smo koristili na Kosmetu, spravljen je pod dirigentskom palicom čuvenog Ali Hadrija i bulumentom njegovih đaka, Srba i Albanaca, i taj je isti udžbenik nastavnu jedinicu „Prvi svetski rat“ obrađivao na pola stranice, dok je „Prizrensku ligu“ ili „Skenderbega“ obrađivao na najmanje nekoliko listova. U takvom okruženju, bez današnjih sredstava komunikacije i informisanja, Ćosićev roman o slavnim bitkama i teškoj pogibiji našeg naroda padao je na mladu dušu kao melem na ranu. Iz današnje perspektive imao bih po nešto i zameriti tom romanu, ali, zašto bih to činio. Pogotovu što ono što bih danas zamerio, a to je možda višak patetike i ponekad veštački konstruisani dijalozi, tada mi je upravo to najviše značilo. On je ispunio svoju misiju kada je trebalo, a, i dalje, dan-danas, to je knjiga bolja od većine potonjih napisanih u nas. Opus Dobrice Ćosića nije teško razumeti. Pogotovu što se on jasno izjašnjava o ne-književnim, političkim pitanjima. No, i pored toga, Dobrica Ćosić je najčešće pogrešno tumačen: i to uvek prema potrebi tumača. Kada bi bivao savršeno jasan, ni tada se to ne bi prihvatilo tako, već po sistemu: „ma on samo tako govori ali misli i čini posve drugačije“. Da bi ružili i rušili srpski stav, redovno su pogrešno tumačili Dobricu Ćosić, ružeći ga i napadajući uglavnom bez ikakvog osnova. Dočim, braća po peru i neki intelektualci, najčešće su ga napadali (i sada ga napadaju) iz najprizemnije ljubomore i zavisti: što ima ozbiljan književni opus iza sebe i što mu je dodeljen epitet Oca nacije. Shvatajući da su oni svojim delom i moralnim autoritetom tek Pastorčići nacije, njeni izrodi, i da im Ćosić može biti samo protiv-prirodna maćeha a nikako prirodni otac, mrze ga toliko da se mržnja može fizički osetiti iz napisanih reči (najčešće). U stvari, Dobrica Ćosić jeste jedan od najvećih pisaca našeg podneblja. Namerno ne kažem „najvećih srpskih pisaca“, jer on svojim delom svakako prevazilazi srpski narod i samu Srbiju. To što ga neuki ljudi i politikanti doživljavaju drugačije, razlog je samo u neznanju, neobrazovanju i gluposti. I u zemlji Srbiji Dobricu Ćosić napadaju uglavnom oni koji malo znaju, još manje mogu a ponajmanje čitajući shvataju napisano. Moj prvi, ujedno i neuspešni (što će ostati kao konstanta), pokušaj javnog publikovanja onoga što pišem vezan je upravo za ime Dobrice Ćosić. Može biti da je bila 1982. godina, ili godina posle. U srednjoj školi koju sam pohađao izložio sam ideju da štampamo školski list. Posle silnih peripetija dobio sam dozvolu za to, uz uslov da Uprava škole i Komitet prvo pregledaju sadržaj tog probnog primerka (i svih ostalih, ako ih bude). List ko list, adolescentske gluposti, ništa gori niti bolji od sličnih. Sadržaji tipa: đačke dogodovštine, sport, van-nastavne aktivnosti, najbolji đaci, priče i pesme đaka...i ... kao prvi članak tekst koji sam ja napisao o životu i delu Dobrice Ćosić. Sve je ostalo na papiru, pre nego smo stigli da otkucamo matrice i umnožimo ga na geštetneru, časopis je bio zabranjen a ja sam propisno izriban, čak i nešto kažnjen, zbog nacionalističkih istupa, jer se smatralo samo pominjanje Dobrice Ćosić kao nacionalistički istup. Sem pokojnog profesora Momčila Pumpalovića, kojega su 99-te ubili na kućnom pragu ti isti koji su nas optuživali za nacionalizam, niko živi me nije podržao. On jeste, i to otvoreno. Taj jedini primerak, kojeg se dokopao, nosio je i pokazivao. Nije to prvi put da onog koga optužuju za nacionalizam najviše napadaju oni kojima je kobajagi taj nacionalizam namenjen na upotrebu: Srbi. Jer su i mene tada najviše čepili profesori srpske nacionalnosti. Samog Ćosića su najviše čerečili te 1968. godine upravo Srbi sa Kosova, oni koje je on pokušavao da javnim nastupom zaštiti, makar otvarajući pitanje o kojem su do tada svi ćutali. Čuvena „Srpkinja sa Kosova“ Katarina Patrnogić (udata za Albanca) „branila“ je Srbe sa Kosova od Ćosića, držeći stranu Šiptarima, a kasnije se govorilo da je lično organizovala spaljivanje njegovih knjiga. Sećam se i toga, da sam bio jako ponosan kada sam ispod jakne krio knjigu Stvarno i moguće, a koju sam dobio od starijeg sugrađanina i koju sam iste večeri pročitao i dalje prosledio, mada nisam uspeo da shvatim zbog čega je ta knjiga zabranjena. Ipak, mi koji smo razmenjivali to štivo smatrali smo da na taj način iskazujemo bunt protiv stanja u državi. Ja sam bio dodatno ponosan što su me shvatali ozbiljno, iako sam bio srednjoškolac, i imali poverenja da mi daju štivo koje je zabranjeno. Šta hoću da kažem? Dobrica Ćosić nije pogodan niti u jednom vremenu a da paradoks bude veći u svim tim različitim vremenima uvek je bivao blizak vlasti (vlasti i vlastima) i nikada nije bio disident u pravom smislu reči. Krivo stoj ali pravo zbori. Bivao je zabranjivan a štampan, kritikovan a čitan, izolovan a uticajan, mrcvaren a prodavan, osporavan a poštovan. Živeo je uvek lepo, nije dopadao zatvora, nije se suočavao sa oskudicom, nije morao da ide iz zemlje. Njegova dela, pak, uglavnom osporavaju ideolozi a njegovu politiku osporavaju književnici. To je njegov usud, svi se bave poslom za koji ih nije dao Bog. Zato mu ni književnost, niti politika, nisu do sada objašnjeni i razjašnjeni kako treba. Ideolozi raznih političkih, uglavnom antisrpskih opcija, misle da će mu umanjiti autoritet ako ga ospore književno i intelektualno, pa se tu "pačaju" iako nemaju uspeha. Oni to nisu čitali, oni koji su čitali: nisu razumeli. Književnici, pak, pošto svojim delom ne mogu da ga nadmaše, a ne mogu ni da mu ospore književno, Ćosića uglavnom napadaju na političkoj ravni, optužujući ga za sva zla i nevolje koje su zadesile Balkan u poslednja dva (i više) veka. Najviše ga mrze, misli se na književnike, jer ne znaju da pišu kao on. Velim, nikada nisu hteli, i znali, da ga razumeju, manje je verovatno da nisu mogli. Kada bi on govorio da srpski narod treba da bude ravnopravan sa drugim narodima, proglašavali su ga za tvorca srpskog nacionalizma. U to vreme srpskim nacionalizmom se smatralo i to da srpski narod traži ravnopravnost. U isto vreme, ili kasnije, kada su na drugim stranama njegove kolege po peru ili politici, govorili da srpski narod treba satrti, oni su proglašavani za demokrate i evropejce. Što se tiče njegove književnosti, mislim da je Dobrica bio najpoletniji u Korenima, najbolji u Vremenu smrti, najdublji u Deobama, najmaštovitiji u Bajci, rutiner u Vremenu zla, najlošiji u Vremenu vlasti. Najzad, treba reći da je izgubio meru u poslednjoj deceniji kada je objavljivao dnevničke i političke zapise i razmišljanja bez ikakve selekcije i preterano, čini se: ne svojom voljom. On je pisac koji je dao najbolje na svom početku. Ima takvih. Većina ne da najbolje: nikada! Retko koji na kraju. Uglavnom se sredina računa. Šta god govorili ili mislili o njemu – njegovo je mesto obezbeđeno. Svuda: u istoriji i književnosti. On je jedan od velikih srpskih pisaca. Među desetoricom - jeste, a, to nije malo. Za njegove kritičare, sve odreda, stoprocentno nedostižno. I za nas koji ga poštujemo, isto. Važno je, ipak, odvojiti njegovu književnost od njegove publicistike, a, i jedno, i drugo, od njegovog političkog delovanja. Treba odvojiti lik od dela, što bi rekli njegovi negdašnji ideološki saputnici. Njegovom političkom delovanju ima se dosta toga prigovoriti, može se pronaći prilično nedoslednosti, rekao bih: nelogičnosti. Slovio je za disidenta (sam je to voleo da potencira) a nikada mu ni dlaka sa glave nije falila. Izveo je revoluciju, koje se kasnije odrekao, ali nikada do kraja nije otišao u borbi protiv nje, čak ni do početka. Živeo je u relativnom miru sa vlastodršcima, sa bogatašima, objavljivao je kad god je hteo i koliko je hteo. Branio je državni vrh po pitanju Golog otoka pravdajući ih time da iskreno veruje da oni za to nisu znali. Ni jednu ružnu zapetu nije izgovorio protiv Tita (kad je to trebalo učiniti, kasnije su mrtvom vuku svi rep merili). Nije, kako je valjalo, progovorio o partizanskim zločinima (uglavnom je ostao na njihovom međusobnom razračunavanju). Petljao se sa mnogima, dijametralno suprotstavljenim stranama, pomešao je sve moguće ideologije i doktrine, savetujući svakoga. Nikada ga nisam upoznao. Mogao sam to da uglavim preko nekih poznanika, makar na Sajmu ili nekog prigodi sličnoj. Nisam. Ko se sve sa njime viđao – nije mi žao što nisam na tom spisku. Obaška, što će taj spisak biti mnogo veći posle njegove smrti, kako obično biva kod nas. Javiće se mnogo njih sada i govoriće o njihovim razgovorima i političkim testamentima koje je upravo njima diktirao srpski pisac. O književnosti će manje, to nije baš popularno. Pomagao je mnogima. Mnogi su mu pomagali. Često su se, on i oni, međusobno zloupotrebljavali, još češće raskidali veze. Najčešće su mu zlom uzvraćali na njegovo dobro. Većinu kasnijih političkih aktera u SFRJ on je nekada branio od progona, na ovaj ili onaj način. Iz njegovog šinjela izleglo se mnogo pisaca i umetnika, te potonjih političara. Neki su ga poštovali do kraja života, dobar deo njih mu je zabio nož u leđa. Osamdeset procenata kasnije priznatih (ili samozvanih) disidenata su se na neki način ogrebali o njegovu ličnost. Uglavnom je pomagao a oni su ga kasnije optuživali za sva zla koja su se dogodila, ili se nisu dogodila. Optužuju ga čak i za ratne zločine?! Odlaskom Dobrice Ćosić srpski rod ostaje bez velikana sopstvene književnosti. Nekako ih brzo pogubismo a da niko nije zauzeo njihovo mesto, čak nije ni najavio tu mogućnost. Dobrica je poslednji od njih. Sad smo prepušteni sami sebi a to je ono najgore, jer, što bi rek'o Ćopić (samo jedno slovo razlike): „znam ja nas - jeb'o ti nas“. Knjige će ostati ali mi se čini da od ostalog nismo dovoljno uzeli, i od Ćosića, i od drugih velikana. Od Ćosića kao pisca uzeli smo mnogo – od Ćosića čoveka: nismo. Ne od političara ili javne ličnosti – već od čoveka.

Dobrica Ćosić: nekom otac, nekom maćeha...
(povodom smrti velikog pisca, 2014. godina)
      Pisac Vremena smrti umro je u Međuvremenu potopa a sahranjen u Nevremenu licemerja. Mnogi će primetiti i koristiti se simbolikom činjenice da je Dobrica Ćosić umro u vreme velike katastrofe koja je zadesila njegovu Srbiju. Pisao je o „vremenima smrti, zla i vlasti“ – a to je trenutno srpsko društveno i državno otelotvorenje, pogotovu ono poslednje. Otišao je u nevremenu koje simbolizuje sva njegova „vremena“.
     Knjige Dobrice Ćosića počeo sam da čitam kao srednjoškolac: dobrovoljno, sa unutrašnjom potrebom i velikim zadovoljstvom. Niko me, dakle, nije silio, niko preporučivao. Jednostavno su me „pozvala“ njegova Sabrana dela sa vitrine očeve biblioteke: lično. Čitanje knjiga Dobrice Ćosić, u to vreme, nije bilo samo puko interesovanje za književnost. Bilo je i to, ali i sve ostalo: bunt, otpor, kretanje po zabranjenim atarima... Pogotovu kada je Vreme smrti u pitanju. 
      U to doba, prištinski udžbenik iz Istorije, koji smo koristili na Kosmetu, spravljen je pod dirigentskom palicom čuvenog Ali Hadrija i bulumentom njegovih đaka, Srba i Albanaca, i taj je isti udžbenik nastavnu jedinicu „Prvi svetski rat“ obrađivao na pola stranice, dok je „Prizrensku ligu“ ili „Skenderbega“ obrađivao na najmanje nekoliko listova. U takvom okruženju, bez današnjih sredstava komunikacije i informisanja, Ćosićev roman o slavnim bitkama i teškoj pogibiji našeg naroda padao je na mladu dušu kao melem na ranu. Iz današnje perspektive imao bih po nešto i zameriti tom romanu, ali, zašto bih to činio. Pogotovu što ono što bih danas zamerio, a to je možda višak patetike i ponekad veštački konstruisani dijalozi, tada mi je upravo to najviše značilo. On je ispunio svoju misiju kada je trebalo, a, i dalje, dan-danas, to je knjiga bolja od većine potonjih napisanih u nas.
     Opus Dobrice Ćosića nije teško razumeti. Pogotovu što se on jasno izjašnjava o ne-književnim, političkim pitanjima. No, i pored toga, Dobrica Ćosić je najčešće pogrešno tumačen: i to uvek prema potrebi tumača. Kada bi bivao savršeno jasan, ni tada se to ne bi prihvatilo tako, već po sistemu: „ma on samo tako govori ali misli i čini posve drugačije“. Da bi ružili i rušili srpski stav, redovno su pogrešno tumačili Dobricu Ćosić, ružeći ga i napadajući uglavnom bez ikakvog osnova.
     Dočim, braća po peru i neki intelektualci, najčešće su ga napadali (i sada ga napadaju) iz najprizemnije ljubomore i zavisti: što ima ozbiljan književni opus iza sebe i što mu je dodeljen epitet Oca nacije. Shvatajući da su oni svojim delom i moralnim autoritetom tek Pastorčići nacije, njeni izrodi, i da im Ćosić može biti samo protiv-prirodna maćeha a nikako prirodni otac, mrze ga toliko da se mržnja može fizički osetiti iz napisanih reči (najčešće).
      U stvari, Dobrica Ćosić jeste jedan od najvećih pisaca našeg podneblja. Namerno ne kažem „najvećih srpskih pisaca“, jer on svojim delom svakako prevazilazi srpski narod i samu Srbiju. To što ga neuki ljudi i politikanti doživljavaju drugačije, razlog je samo u neznanju, neobrazovanju i gluposti. I u zemlji Srbiji Dobricu Ćosić napadaju uglavnom oni koji malo znaju, još manje mogu a ponajmanje čitajući shvataju napisano.
      Moj prvi, ujedno i neuspešni (što će ostati kao konstanta), pokušaj javnog publikovanja onoga što pišem vezan je upravo za ime Dobrice Ćosić. Može biti da je bila 1982. godina, ili godina posle. U srednjoj školi koju sam pohađao izložio sam ideju da štampamo školski list. Posle silnih peripetija dobio sam dozvolu za to, uz uslov da Uprava škole i Komitet prvo pregledaju sadržaj tog probnog primerka (i svih ostalih, ako ih bude). 
      List ko list, adolescentske gluposti, ništa gori niti bolji od sličnih. Sadržaji tipa:  đačke dogodovštine, sport, van-nastavne aktivnosti, najbolji đaci, priče i pesme đaka...i ... kao prvi članak tekst koji sam ja napisao o životu i delu Dobrice Ćosić. Sve je ostalo na papiru, pre nego smo stigli da otkucamo matrice i umnožimo ga na geštetneru, časopis je bio zabranjen a ja sam propisno izriban, čak i nešto kažnjen, zbog nacionalističkih istupa, jer se smatralo samo pominjanje Dobrice Ćosić kao nacionalistički istup. Sem pokojnog profesora Momčila Pumpalovića, kojega su 99-te ubili na kućnom pragu ti isti koji su nas optuživali za nacionalizam, niko živi me nije podržao. On jeste, i to otvoreno. Taj jedini primerak, kojeg se dokopao, nosio je i pokazivao. 
      Nije to prvi put da onog koga optužuju za nacionalizam najviše napadaju oni  kojima je kobajagi taj nacionalizam namenjen na upotrebu: Srbi. Jer su i mene tada najviše čepili profesori srpske nacionalnosti.  Samog Ćosića su najviše čerečili te 1968. godine upravo Srbi sa Kosova, oni koje je on pokušavao da javnim nastupom zaštiti, makar otvarajući pitanje o kojem su do tada svi ćutali. Čuvena „Srpkinja sa Kosova“ Katarina Patrnogić (udata za Albanca) „branila“ je Srbe sa Kosova od Ćosića, držeći stranu Šiptarima, a kasnije se govorilo da je lično organizovala spaljivanje njegovih knjiga.
      Sećam se i toga, da sam bio jako ponosan kada sam ispod jakne krio knjigu Stvarno i moguće, a koju sam dobio od starijeg sugrađanina i koju sam iste večeri pročitao i dalje prosledio, mada nisam uspeo da shvatim zbog čega je ta knjiga zabranjena. Ipak, mi koji smo razmenjivali to štivo smatrali smo da na taj način iskazujemo bunt protiv stanja u državi. Ja sam bio dodatno ponosan što su me shvatali ozbiljno, iako sam bio srednjoškolac, i imali poverenja da mi daju štivo koje je zabranjeno.
      Šta hoću da kažem? Dobrica Ćosić nije pogodan niti u jednom vremenu a da paradoks bude veći u svim tim različitim vremenima uvek je bivao blizak vlasti (vlasti i vlastima) i  nikada nije bio disident u pravom smislu reči. Krivo stoj ali pravo zbori. Bivao je zabranjivan a štampan, kritikovan a čitan, izolovan a uticajan, mrcvaren a prodavan, osporavan a poštovan. Živeo je uvek lepo, nije dopadao zatvora, nije se suočavao sa oskudicom, nije morao da ide iz zemlje.
      Njegova dela, pak, uglavnom osporavaju ideolozi a njegovu politiku osporavaju književnici. To je njegov usud, svi se bave poslom za koji ih nije dao Bog. Zato mu ni književnost, niti politika, nisu do sada objašnjeni i razjašnjeni kako treba. Ideolozi raznih političkih, uglavnom antisrpskih opcija, misle da će mu umanjiti autoritet ako ga ospore književno i intelektualno, pa se tu "pačaju" iako nemaju uspeha. Oni to nisu čitali, oni koji su čitali: nisu razumeli. Književnici, pak, pošto svojim delom ne mogu da ga nadmaše, a ne mogu ni da mu ospore književno, Ćosića uglavnom napadaju na političkoj ravni, optužujući ga za sva zla i nevolje koje su zadesile Balkan u poslednja dva (i više) veka. Najviše ga mrze, misli se na književnike, jer ne znaju da pišu kao on.
      Velim, nikada nisu hteli, i znali,  da ga razumeju, manje je verovatno da nisu mogli. Kada bi on govorio da srpski narod treba da bude ravnopravan sa drugim narodima, proglašavali su ga za tvorca srpskog nacionalizma. U to vreme srpskim nacionalizmom se smatralo i to da srpski narod traži ravnopravnost. U isto vreme, ili kasnije, kada su na drugim stranama njegove kolege po peru ili politici, govorili da srpski narod treba satrti, oni su proglašavani za demokrate i evropejce.
       Što se tiče njegove književnosti, mislim da je Dobrica bio najpoletniji u Korenima, najbolji u Vremenu smrti, najdublji u Deobama, najmaštovitiji u Bajci, rutiner u Vremenu zla, najlošiji u Vremenu vlasti. Najzad, treba reći da je izgubio meru u poslednjoj deceniji kada je objavljivao dnevničke i političke zapise i razmišljanja bez ikakve selekcije i preterano, čini se: ne svojom voljom. On je pisac koji je dao najbolje na svom početku. Ima takvih. Većina ne da najbolje: nikada! Retko koji na kraju. Uglavnom se sredina računa.
       Šta god govorili ili mislili o njemu – njegovo je mesto obezbeđeno. Svuda: u istoriji i književnosti. On je jedan od velikih srpskih pisaca. Među desetoricom - jeste, a, to nije malo. Za njegove kritičare, sve odreda, stoprocentno nedostižno. I za nas koji ga poštujemo, isto. Važno je, ipak, odvojiti njegovu književnost od njegove publicistike, a, i jedno, i drugo, od njegovog političkog delovanja. Treba odvojiti lik od dela, što bi rekli njegovi negdašnji ideološki saputnici. 
      Njegovom političkom delovanju ima se dosta toga prigovoriti, može se pronaći prilično nedoslednosti, rekao bih: nelogičnosti. Slovio je za disidenta (sam je to voleo da potencira) a nikada mu ni dlaka sa glave nije falila. Izveo je revoluciju, koje se kasnije odrekao, ali nikada do kraja nije otišao u borbi protiv nje, čak ni do početka. Živeo je u relativnom miru sa vlastodršcima, sa bogatašima, objavljivao je kad god je hteo i koliko je hteo. Branio je državni vrh po pitanju Golog otoka pravdajući ih time da iskreno veruje da oni za to nisu znali. Ni jednu ružnu zapetu nije izgovorio protiv Tita (kad je to trebalo učiniti, kasnije su mrtvom vuku svi rep merili). Nije, kako je valjalo, progovorio o partizanskim zločinima (uglavnom je ostao na njihovom međusobnom razračunavanju). Petljao se sa mnogima, dijametralno suprotstavljenim stranama, pomešao je sve moguće ideologije i doktrine, savetujući svakoga.
      Nikada ga nisam upoznao. Mogao sam to da uglavim preko nekih poznanika, makar na Sajmu ili nekog prigodi sličnoj. Nisam. Ko se sve sa njime viđao – nije mi žao što nisam na tom spisku. Obaška, što će taj spisak biti mnogo veći posle njegove smrti, kako obično biva kod nas. Javiće se mnogo njih sada i govoriće o njihovim razgovorima i političkim testamentima koje je upravo njima diktirao srpski pisac. O književnosti će manje, to nije baš popularno.
      Pomagao je mnogima. Mnogi su mu pomagali. Često su se, on i oni, međusobno zloupotrebljavali, još češće raskidali veze. Najčešće su mu zlom uzvraćali na njegovo dobro. Većinu kasnijih političkih aktera u SFRJ on je nekada branio od progona, na ovaj ili onaj način. Iz njegovog šinjela izleglo se mnogo pisaca i umetnika, te potonjih političara. Neki su ga poštovali do kraja života, dobar deo njih mu je zabio nož u leđa. Osamdeset procenata kasnije priznatih (ili samozvanih) disidenata su se na neki način ogrebali o njegovu ličnost. Uglavnom je pomagao a oni su ga kasnije optuživali za sva zla koja su se dogodila, ili se nisu dogodila. Optužuju ga čak i za ratne zločine?!
      Odlaskom Dobrice Ćosić srpski rod ostaje bez velikana sopstvene književnosti. Nekako ih brzo pogubismo a da niko nije zauzeo njihovo mesto, čak nije ni najavio tu mogućnost. Dobrica je poslednji od njih. Sad smo prepušteni sami sebi a to je ono najgore, jer, što bi rek'o Ćopić (samo jedno slovo razlike): „znam ja nas - jeb'o ti nas“. Knjige će ostati ali mi se čini da od ostalog nismo dovoljno uzeli, i od Ćosića, i od drugih velikana. Od Ćosića kao pisca uzeli smo mnogo – od Ćosića čoveka: nismo. Ne od političara ili javne ličnosti – već od čoveka.




Dobrica Cosic

Dobrica Ćosić Koreni Vreme smrti Deobe Vreme zla domaća književnost stara knjiga polovna knjiga

Dobrica Ćosić

Rejksmuzeum - AmsterdamREJKSMUZEUM - AmsterdamVUK KARADŽIĆ Beograd 1975. MUZEJI SVETAtvrd povez sa zaštitnim omotom, 171 strana

Rejksmuzeum - Amsterdam

Rejksmuzeum - Amsterdam
REJKSMUZEUM - Amsterdam
VUK KARADŽIĆ Beograd 1975. MUZEJI SVETA
tvrd povez sa zaštitnim omotom, 171 strana


Rejksmuzeum - Amsterdam VUK KARADŽIĆ Beograd 1975. MUZEJI SVETA

Uroš JečmenicaZlatni prah*Zlatni prah: Antologija anegdota o znamenitim ličnostima jeste antologijsko delo Uroša Ječmenice, koje predstavlja zbirku anegdota iz života značajnih istorijskih ličnosti. Objavljena je 2018. godine u izdanju Službenog glasnik.Uroš Ječmenica (1929) je srpski istraživač i sakupljač značajnih ostvarenja iz srpske kulturne baštine.Antologija obuhvata kratke anegdote iz života preko 400 znamenitih istorijskih ličnosti, koje su poređane hronološki u dva poglavlja - o ličnostima iz svetske i domaće istorije. Među ličnostima u antologiji, nalaze se krunisane glave, antički filozofi, književnici, glumci, pevači, političari, naučnici...*Anegdote o znamenitim ličnostima iz sveta: Anakars, Pizistrat, Kir Veliki, Darije I, Leonida, Aristid, Temistokle, Zenon, Evripid, Sokrat, Antisten, Agesilaj, Platon, Diogen, Fokion, Anaksimen, Demosten, Aristotel, Antigon, Filip Makedonski, Menekrat iz Sirakuze, Aleksandar Veliki, Pir, Arhimed iz Sirakuze, Marko Tulije Ciceron, Gaj Julije Cezar, Marko Junije Brut, Oktavijan Avgust, Kaligula, Gaj Plinije Stariji, Lucije Domicije Neron, Marko Aurelije, Džingis-kan, Henri IV, Jovanka Orleanka, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Tomas Mor, Rafael Santi, Fransoa I, Henri VIII, Ivan Vasiljevič Grozni, Anri IV, Frensis Bejkon, Vilijam Šekspir, Galileo Galilej, Fransoa Basompjer, Oliver Kromvel, Vanzerade, Žan Batist Molijer, Blez Paskal, Kristina od Švedske, Čarls II Stjuart, Gijom Botri, Bernar Fontinel, Petar Veliki, Šarl Monteskje, Meri Montegju, Luj XIV, Isak Njutn, Džonatan Svift, Džozef Adison, Lord Česterfild, Fransoa Mari Arue Volter, Bendžamin Frenklin, Luj XV, Fridrih II Veliki, Katarina Velika, Klod Luj Bertole, Žan Žak Ruso, Madam Pompadur, Đakomo Kazanova, Džordž Vašington, Belžard, Josif II, Žorž Danton, Imanuel Kant, Luj XVI, Luj XVIII, Horejšio Nelson, Aleksandar Vasiljevič Suvorov, Majer Rotšild, Šarl Moris Taleran, Mihail Ilarionovič Kutuzov, Johan Volfgang Gete, Napoleon Bonaparta, Džordž Gordon Bajron, Artur Šopenhauer, Fridrih Vilhelm III, Valter Skot, Gustaf IV Adolf, Hajnrih Hajne, Aleksandar I, Volfgang Amadeus Mocart, Ludvig van Betoven, Pjer Beranže, Nikolaj I, Aleksandar Sergejevič Puškin, Onore de Balzak, Đoakino Rosini, Feliks Mendelson, Mihail Vasiljevič Ostrogradski, Bendžamin Dizraeli, Hans Kristijan Andersen, Aleksandar II, Čarls Darvin, Rihard Vagner, Osman-paša Kazanac, Oto fon Bizmark, Johanes Brams, Abraham Linkoln, Čarls Dikens, Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Lav Nikolajevič Tolstoj, Šarl Bodler, Kamilo Kavur, Berkli Hil, Aleksandar Dima Otac, Aleksandar Dima Sin, Džejms Džul, Džejms Klerk Maksvel, Aleksandar Porfirijevič Borodin, Georgij Vasiljevič Čičerin, Aleksandar Agasiz, Mark Tven, Endru Karnegi, Džejms Bros, Oskar Vajld, Romen Rolan, Henri Ford, Fjodor Nikolajevič Pljevako, Vilijam Tomson (Lord Kalvin), Ogist Roden, Robert Koh, Boleslav Prus, Tomas Edison, Đorđo Sonino, Džozef Pulicer, Sofija Kovalevski, Vilhelm Ostvald, Paul Erlih, Đakomo Pučini, Albert Ajnštajn, Anatol Franc, Žorž Klemanso, Sara Bernar, Aristid Brijan, Eduard Erio, Kalvin Kulidž, Ivan Aleksandravič Bunjin, Tristan Bernar, Luiđi Pirandelo, Stenli Boldvin, Benedeto Kročo, David Hilbert, Žorž Fejdo, Johan Avgust Strindberg, Sigmund Frojd, Dejvid Lojd Džordž, Kristijan X, Pjer Veber, Pol Klodel, Klement Atli, Ferenc Molnar, Artur Šnabel, Aleksander Fleming, Alfonso XIII, Čarli Čaplin, Ernest Hemingvej, Alfred Hičkok, Maćaš Rakoši, Pablo Pikaso, Fransoa Morijak, Ber Gurion David, Isak Ben Cvi, Francisko Franko, Bernard Montgomeri, Frenklin Delano Ruzvelt, Igor Stravinski, Enriko Karuzo, Dvajt Ajzenhauer, Moris Ševalije, Artur Rubištajn, Andre Segovija, Šarl de Gol, Vinston Čerčil, Bernard Šo, Josif Visarionovič Džugašvili Staljin, Fjodor Ivanovič Šaljapin, Somerset Mom, Ana Pavlovna, Viki Baul, Samuil Jakovljevič Maršak, Anri de Monterlan, Ernest Teziger, Lord Biverbruk, Agata Kristi, Rebeka Vest, Golda Meir, Perl Bak, Đerđ Lukač, Nils Bor, Dino Sergio Pitagrili, Oldos Haksli, Luis Majlstoun, kralj Džordž VI, Norbert Viner, Nikita Sergejevič Hruščov, Torton Vajlder, Luis Bunjuel, Žan Frederik Žolio, Salvador Dali, Džordž Dafek, Antonjin Novotni, Jaša Bakov, Leonid Brežnjev, Orson Vels, Marlen Ditrih, Fernandel (Konstantin Fernand), Bruno Krajski, Federiko Felini, Ričard Barton, Žilber Beko, Reks Harison, Piter Selers, Džeri Luis, Moro Đaferi, Sergej Koroljov, Džon Vejn, Simon Sinjore, Piter Justinov, Brižit Bardo, Harold Vilson, Marlon Brando, Franc Jozef Štraus, Gregor Pjatigorski, Kristijan Dior, Tino Rosi, Marlekur Ladislav, Bari Brustrom, Vili Brant, Iv Montan, Zazi Gavor, Din Martin, Mišel Morgan, Antoan Blonden, Alber Biron, Žana Moro, Merilin Monro, Andre Preven, Madlen Olbrajt, Džulijen Altman, Semjuel Bronštajn, Aleksandar Freta, Mihail Sergejevič Gorbačov, Lučano Pavaroti, Mik Džeger, Čarls Klejton, Leonard Lajone, Peter Askurti, Žan Pol Belmondo, Bernar Bife, Šarl Aznavur (Aznavurijan);Anegdote i zapisi o znamenitim domaćim ličnostima: Stefan Nemanja, Stefan Dušan Silni, Marko Kraljević, Ivan Crnojević, Karađorđe Petrović, Dositej Obradović, Vuk Stefanović Karadžić, Miloš Obrenović, Hajduk Veljko Petrović, Jovan Despotović (Zeka Buljubaša), Stevan Sinđelić, Tanasko Rajić, Joakim Vujić, Đura Daničić, Branko Radičević, Šćepan Mali, Georgije Hranislav, Smail-aga, Sima Milutinović Sarajlija, Petar Petrović Njegoš, Miša Anastasijević, Ilija Garašanin, Mihailo Obrenović, Ljubomir Nenadović, Milica Stojadinović Srpkinja, Josif Pančić, Đura Jakšić, Marko Miljanov, Nikola I Petrović, Stjepan Mitrov Ljubiša, Petar I Karađorđević, vojvoda Stepa Stepanović, vojvoda Živojin Mišić, Živojin Bacić, major Kosta Todorović, princ Đorđe Karađorđević, Aleksandar Karađorđević, poručnik Stanojlo, Danilo Petrović, Milovan Glišić, Jovan Sterija Popović, Pavle Simić, Nikac od Rovina, Milutin Grujić, Georgije Branković, Milan Kakaši, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Nikola Pašić, Laza Paču, Vladan Đorđević, Giga Geršić, Milenko Vesnić, Stevan Stojanović Mokranjac, Gavrilo Princip, Milan Obrenović, Aleksandar Obrenović, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Branislav Nušić, Mihajlo Petrović - Mika Alas, Nikola Tesla, Borislav Stanković, Jovan Dučić, Milan Rakić, Radoje Domanović, Vojislav Ilić, Čiča Ilija Stanojević, Antun Gustav Matoš, Gustav Krklec, Milorad Mitrović, Milorad Petrović. Aleksa Šantić, Avgustin Tin Ujević, Dobrica Milutinović, prota Milan Đurić, Sima Pandurović, Jovan Skerlić, Stanislav Vinaver, Nikolaj Velimirović, Miloš Crnjanski, Veljko Petrović, Ivan Đaja, Aleksa Lekso Saičić, Milutin Bojić, Branko Ćopić, Aleksandar Belić, Raško Dimitrijević, Miloš Đurić, prota Milan Smiljanić, Strahinja Borisavljević, Miladin Ostojić, Ivo Andrić, dr Radomir Lukić, Milan Stepanović Matroz, Dušan Radović, Desanka Maksimović, Borislav Mihajlović Mihiz, Danilo Kiš, Jovan Živanović, Josip Broz Tito, Meša Selimović, Brana Crnčević, Miroslav Mika Antić, Branko Miljković, Branko V. Radičević, Banjo Šaranović, Duško Trifunović, Matija Bećković, Mirko Novović, Novo Vuković.*

Zlatni prah

Uroš Ječmenica
Zlatni prah
*
Zlatni prah: Antologija anegdota o znamenitim ličnostima jeste antologijsko delo Uroša Ječmenice, koje predstavlja zbirku anegdota iz života značajnih istorijskih ličnosti. Objavljena je 2018. godine u izdanju Službenog glasnik.
Uroš Ječmenica (1929) je srpski istraživač i sakupljač značajnih ostvarenja iz srpske kulturne baštine.
Antologija obuhvata kratke anegdote iz života preko 400 znamenitih istorijskih ličnosti, koje su poređane hronološki u dva poglavlja - o ličnostima iz svetske i domaće istorije. Među ličnostima u antologiji, nalaze se krunisane glave, antički filozofi, književnici, glumci, pevači, političari, naučnici...
*
Anegdote o znamenitim ličnostima iz sveta: Anakars, Pizistrat, Kir Veliki, Darije I, Leonida, Aristid, Temistokle, Zenon, Evripid, Sokrat, Antisten, Agesilaj, Platon, Diogen, Fokion, Anaksimen, Demosten, Aristotel, Antigon, Filip Makedonski, Menekrat iz Sirakuze, Aleksandar Veliki, Pir, Arhimed iz Sirakuze, Marko Tulije Ciceron, Gaj Julije Cezar, Marko Junije Brut, Oktavijan Avgust, Kaligula, Gaj Plinije Stariji, Lucije Domicije Neron, Marko Aurelije, Džingis-kan, Henri IV, Jovanka Orleanka, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Tomas Mor, Rafael Santi, Fransoa I, Henri VIII, Ivan Vasiljevič Grozni, Anri IV, Frensis Bejkon, Vilijam Šekspir, Galileo Galilej, Fransoa Basompjer, Oliver Kromvel, Vanzerade, Žan Batist Molijer, Blez Paskal, Kristina od Švedske, Čarls II Stjuart, Gijom Botri, Bernar Fontinel, Petar Veliki, Šarl Monteskje, Meri Montegju, Luj XIV, Isak Njutn, Džonatan Svift, Džozef Adison, Lord Česterfild, Fransoa Mari Arue Volter, Bendžamin Frenklin, Luj XV, Fridrih II Veliki, Katarina Velika, Klod Luj Bertole, Žan Žak Ruso, Madam Pompadur, Đakomo Kazanova, Džordž Vašington, Belžard, Josif II, Žorž Danton, Imanuel Kant, Luj XVI, Luj XVIII, Horejšio Nelson, Aleksandar Vasiljevič Suvorov, Majer Rotšild, Šarl Moris Taleran, Mihail Ilarionovič Kutuzov, Johan Volfgang Gete, Napoleon Bonaparta, Džordž Gordon Bajron, Artur Šopenhauer, Fridrih Vilhelm III, Valter Skot, Gustaf IV Adolf, Hajnrih Hajne, Aleksandar I, Volfgang Amadeus Mocart, Ludvig van Betoven, Pjer Beranže, Nikolaj I, Aleksandar Sergejevič Puškin, Onore de Balzak, Đoakino Rosini, Feliks Mendelson, Mihail Vasiljevič Ostrogradski, Bendžamin Dizraeli, Hans Kristijan Andersen, Aleksandar II, Čarls Darvin, Rihard Vagner, Osman-paša Kazanac, Oto fon Bizmark, Johanes Brams, Abraham Linkoln, Čarls Dikens, Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Lav Nikolajevič Tolstoj, Šarl Bodler, Kamilo Kavur, Berkli Hil, Aleksandar Dima Otac, Aleksandar Dima Sin, Džejms Džul, Džejms Klerk Maksvel, Aleksandar Porfirijevič Borodin, Georgij Vasiljevič Čičerin, Aleksandar Agasiz, Mark Tven, Endru Karnegi, Džejms Bros, Oskar Vajld, Romen Rolan, Henri Ford, Fjodor Nikolajevič Pljevako, Vilijam Tomson (Lord Kalvin), Ogist Roden, Robert Koh, Boleslav Prus, Tomas Edison, Đorđo Sonino, Džozef Pulicer, Sofija Kovalevski, Vilhelm Ostvald, Paul Erlih, Đakomo Pučini, Albert Ajnštajn, Anatol Franc, Žorž Klemanso, Sara Bernar, Aristid Brijan, Eduard Erio, Kalvin Kulidž, Ivan Aleksandravič Bunjin, Tristan Bernar, Luiđi Pirandelo, Stenli Boldvin, Benedeto Kročo, David Hilbert, Žorž Fejdo, Johan Avgust Strindberg, Sigmund Frojd, Dejvid Lojd Džordž, Kristijan X, Pjer Veber, Pol Klodel, Klement Atli, Ferenc Molnar, Artur Šnabel, Aleksander Fleming, Alfonso XIII, Čarli Čaplin, Ernest Hemingvej, Alfred Hičkok, Maćaš Rakoši, Pablo Pikaso, Fransoa Morijak, Ber Gurion David, Isak Ben Cvi, Francisko Franko, Bernard Montgomeri, Frenklin Delano Ruzvelt, Igor Stravinski, Enriko Karuzo, Dvajt Ajzenhauer, Moris Ševalije, Artur Rubištajn, Andre Segovija, Šarl de Gol, Vinston Čerčil, Bernard Šo, Josif Visarionovič Džugašvili Staljin, Fjodor Ivanovič Šaljapin, Somerset Mom, Ana Pavlovna, Viki Baul, Samuil Jakovljevič Maršak, Anri de Monterlan, Ernest Teziger, Lord Biverbruk, Agata Kristi, Rebeka Vest, Golda Meir, Perl Bak, Đerđ Lukač, Nils Bor, Dino Sergio Pitagrili, Oldos Haksli, Luis Majlstoun, kralj Džordž VI, Norbert Viner, Nikita Sergejevič Hruščov, Torton Vajlder, Luis Bunjuel, Žan Frederik Žolio, Salvador Dali, Džordž Dafek, Antonjin Novotni, Jaša Bakov, Leonid Brežnjev, Orson Vels, Marlen Ditrih, Fernandel (Konstantin Fernand), Bruno Krajski, Federiko Felini, Ričard Barton, Žilber Beko, Reks Harison, Piter Selers, Džeri Luis, Moro Đaferi, Sergej Koroljov, Džon Vejn, Simon Sinjore, Piter Justinov, Brižit Bardo, Harold Vilson, Marlon Brando, Franc Jozef Štraus, Gregor Pjatigorski, Kristijan Dior, Tino Rosi, Marlekur Ladislav, Bari Brustrom, Vili Brant, Iv Montan, Zazi Gavor, Din Martin, Mišel Morgan, Antoan Blonden, Alber Biron, Žana Moro, Merilin Monro, Andre Preven, Madlen Olbrajt, Džulijen Altman, Semjuel Bronštajn, Aleksandar Freta, Mihail Sergejevič Gorbačov, Lučano Pavaroti, Mik Džeger, Čarls Klejton, Leonard Lajone, Peter Askurti, Žan Pol Belmondo, Bernar Bife, Šarl Aznavur (Aznavurijan);
Anegdote i zapisi o znamenitim domaćim ličnostima: Stefan Nemanja, Stefan Dušan Silni, Marko Kraljević, Ivan Crnojević, Karađorđe Petrović, Dositej Obradović, Vuk Stefanović Karadžić, Miloš Obrenović, Hajduk Veljko Petrović, Jovan Despotović (Zeka Buljubaša), Stevan Sinđelić, Tanasko Rajić, Joakim Vujić, Đura Daničić, Branko Radičević, Šćepan Mali, Georgije Hranislav, Smail-aga, Sima Milutinović Sarajlija, Petar Petrović Njegoš, Miša Anastasijević, Ilija Garašanin, Mihailo Obrenović, Ljubomir Nenadović, Milica Stojadinović Srpkinja, Josif Pančić, Đura Jakšić, Marko Miljanov, Nikola I Petrović, Stjepan Mitrov Ljubiša, Petar I Karađorđević, vojvoda Stepa Stepanović, vojvoda Živojin Mišić, Živojin Bacić, major Kosta Todorović, princ Đorđe Karađorđević, Aleksandar Karađorđević, poručnik Stanojlo, Danilo Petrović, Milovan Glišić, Jovan Sterija Popović, Pavle Simić, Nikac od Rovina, Milutin Grujić, Georgije Branković, Milan Kakaši, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Nikola Pašić, Laza Paču, Vladan Đorđević, Giga Geršić, Milenko Vesnić, Stevan Stojanović Mokranjac, Gavrilo Princip, Milan Obrenović, Aleksandar Obrenović, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Branislav Nušić, Mihajlo Petrović - Mika Alas, Nikola Tesla, Borislav Stanković, Jovan Dučić, Milan Rakić, Radoje Domanović, Vojislav Ilić, Čiča Ilija Stanojević, Antun Gustav Matoš, Gustav Krklec, Milorad Mitrović, Milorad Petrović. Aleksa Šantić, Avgustin Tin Ujević, Dobrica Milutinović, prota Milan Đurić, Sima Pandurović, Jovan Skerlić, Stanislav Vinaver, Nikolaj Velimirović, Miloš Crnjanski, Veljko Petrović, Ivan Đaja, Aleksa Lekso Saičić, Milutin Bojić, Branko Ćopić, Aleksandar Belić, Raško Dimitrijević, Miloš Đurić, prota Milan Smiljanić, Strahinja Borisavljević, Miladin Ostojić, Ivo Andrić, dr Radomir Lukić, Milan Stepanović Matroz, Dušan Radović, Desanka Maksimović, Borislav Mihajlović Mihiz, Danilo Kiš, Jovan Živanović, Josip Broz Tito, Meša Selimović, Brana Crnčević, Miroslav Mika Antić, Branko Miljković, Branko V. Radičević, Banjo Šaranović, Duško Trifunović, Matija Bećković, Mirko Novović, Novo Vuković.
*


Aleksandar SolženjicinSveća na vetru - Jelen i logorska lepoticaSVEĆA NA VETRUJELEN I LOGORSKA LEPOTICAALEKSANDAR SOLŽENJICINOBELISKBEOGRAD1971D R A M EPrevod sa ruskog i pogovor: MILIVOJE JOVANOVIĆDve drame velikog ruskog književnika Aleksandra Solženjicina u izdanju beogradskog Obeliska iz 1971. godine.Aleksandar Solženjicin (rus. Aleksandr Isaevič Solženicыn, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008) bio je ruski pisac, dramaturg, istoričar i akademik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine).

Sveca na vetru - Jelen i logorska lepotica

Aleksandar Solženjicin
Sveća na vetru - Jelen i logorska lepotica
SVEĆA NA VETRU
JELEN I LOGORSKA LEPOTICA
ALEKSANDAR SOLŽENJICIN
OBELISK
BEOGRAD
1971
D R A M E
Prevod sa ruskog i pogovor: MILIVOJE JOVANOVIĆ
Dve drame velikog ruskog književnika Aleksandra Solženjicina u izdanju beogradskog Obeliska iz 1971. godine.
Aleksandar Solženjicin (rus. Aleksandr Isaevič Solženicыn, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008) bio je ruski pisac, dramaturg, istoričar i akademik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine).


Aleksandar Solženjicin
Sveća na vetru - Jelen i logorska lepotica
Dve drame velikog ruskog književnika Aleksandra SolženjicinA.

Sveća na vetru - Jelen i logorska lepotica

Alan Ford - Zabranjen udaracMagnus i BunkerBroj 313

Alan Ford - Zabranjen udarac

Alan Ford - Zabranjen udarac
Magnus i Bunker
Broj 313


Alan Ford - Zabranjen udarac
broj 313
Magnus i Bunker

Branko Radičević, Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Milan Rakić, &nbsp;Vojislav Ilić, &nbsp;Đura Jakšić, Jovan Jovanović ZmajBogdan Popović&nbsp;je bio jedan od najznačajnijih srpskih književnih kritičara i esejista.Rođen je u Beogradu&nbsp;1863.&nbsp;godine. Čuveni književni kritičar umro je&nbsp;1944.&nbsp;godine. Bavio se i likovnom kritikom. Poznavao je devet svetskih jezika. „Antologiju novije srpske lirike“ sastavio je, i po svom ukusu stvorio, književni kritičar Bogdan Popović. Predgovor je napisan o Uskrsu 1911. godine. Kako je i sam urednik rekao „Antologija“ je sastavljena „od početka do kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim“. Bez obzira na književnu i kultirnu istoriju koja je iznedrila svoja pravila, urednik je birao pesme pema njihovoj lepoti. Tako nam je dao „zbirku cveća novije srpske lirike“.

Antologija novije srpske knjizevnosti

Branko Radičević, Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Milan Rakić,  Vojislav Ilić,  Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj
Bogdan Popović je bio jedan od najznačajnijih srpskih književnih kritičara i esejista.
Rođen je u Beogradu 1863. godine. Čuveni književni kritičar umro je 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Poznavao je devet svetskih jezika.

„Antologiju novije srpske lirike“ sastavio je, i po svom ukusu stvorio, književni kritičar Bogdan Popović. Predgovor je napisan o Uskrsu 1911. godine. Kako je i sam urednik rekao „Antologija“ je sastavljena „od početka do kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim“. Bez obzira na književnu i kultirnu istoriju koja je iznedrila svoja pravila, urednik je birao pesme pema njihovoj lepoti. Tako nam je dao „zbirku cveća novije srpske lirike“.


Branko Radičević, Jovan Dučić, Aleksa Šantić, Milan Rakić,  Vojislav Ilić,  Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj Bogdan Popović

Antologija novije srpske književnosti

Marko Car Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja Marko Car (Herceg Novi, 30. avgust 1859 — Beograd, 1. novembar 1953) bio je srpski književni kritičar, esejista i putopisac.Marko Car je rođen 30. avgusta 1859. godine u Novome (Herceg Novi), u Boki Kotorskoj. Započeo je školovanje rodnom mestu, pa nastavio gimnaziju u Kotoru, ali se u petom razredu gimnazije zbog porodičnih problema, morao vratiti kući. Vreme provodi učeći i pokušavajući da piše u društvu sa mladim prijateljima Tomom Krstom Popovićem i Simom Matavuljem.

Nase primorje - Slike i Utisci s Primorja

Marko Car 
Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja 
Marko Car (Herceg Novi, 30. avgust 1859 — Beograd, 1. novembar 1953) bio je srpski književni kritičar, esejista i putopisac.
Marko Car je rođen 30. avgusta 1859. godine u Novome (Herceg Novi), u Boki Kotorskoj. Započeo je školovanje rodnom mestu, pa nastavio gimnaziju u Kotoru, ali se u petom razredu gimnazije zbog porodičnih problema, morao vratiti kući. Vreme provodi učeći i pokušavajući da piše u društvu sa mladim prijateljima Tomom Krstom Popovićem i Simom Matavuljem.


Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja Marko Car polovne knjige stare knjige

Naše primorje - Slike i Utisci s Primorja

Salman Ruždi Džozef Anton2013; Broširani povez; latinica; 21 cm; 600 str.; 978-86-10-00668-1;Dana 14. februara 1989, na Dan zaljubljenih, Salman Ruždi je dobio telefonski poziv od novinara BBC-ja koji mu je saopštio da ga je iranski verski vođa Homeini "osudio na smrt". Ruždi je tada prvi put čuo reč fatva. Šta je zgrešio? Napisao je roman Satanski stihovi, koji je okarakterisan kao delo koje govori "protiv islama, Muhameda i Kurana".Tako počinje neverovatna i jedinstvena priča o tome kako je ovaj pisac bio prinuđen da se krije, da se neprestano seli, da živi uz stalnu pratnju naoružanih policajaca. Tražili su od njega da izabere pseudonim, a on se prisetio pisaca koje voli, Konrada i Čehova, i izabrao kombinaciju njihovih imena. Tako je Salman Ruždi za svet postao Džozef Anton.Ubedljiva, provokativna, dirljiva i prepuna humora, knjiga Džozef Anton priča je o izuzetnoj iskrenosti, poštenju i važnim stvarima u životu. To što se dogodilo Ruždiju, samo je prvi čin drame koja se i dalje odvija negde u svetu, svakoga dana.

Dzozef Anton

Salman Ruždi Džozef Anton
2013; Broširani povez; latinica; 21 cm; 600 str.; 978-86-10-00668-1;
Dana 14. februara 1989, na Dan zaljubljenih, Salman Ruždi je dobio telefonski poziv od novinara BBC-ja koji mu je saopštio da ga je iranski verski vođa Homeini "osudio na smrt". Ruždi je tada prvi put čuo reč fatva. Šta je zgrešio? Napisao je roman Satanski stihovi, koji je okarakterisan kao delo koje govori "protiv islama, Muhameda i Kurana".
Tako počinje neverovatna i jedinstvena priča o tome kako je ovaj pisac bio prinuđen da se krije, da se neprestano seli, da živi uz stalnu pratnju naoružanih policajaca. Tražili su od njega da izabere pseudonim, a on se prisetio pisaca koje voli, Konrada i Čehova, i izabrao kombinaciju njihovih imena. Tako je Salman Ruždi za svet postao Džozef Anton.
Ubedljiva, provokativna, dirljiva i prepuna humora, knjiga Džozef Anton priča je o izuzetnoj iskrenosti, poštenju i važnim stvarima u životu. To što se dogodilo Ruždiju, samo je prvi čin drame koja se i dalje odvija negde u svetu, svakoga dana.


Salman Ruždi Džozef Anton Satanski stihovi Mavrov poslednji uzdah Deca ponoći

Dobrica Ćosić

Igor Đurić

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja