Dobrica Ćosić

Dobrica Ćosić: nekom otac, nekom maćeha...

(povodom smrti velikog pisca, 2014. godina)

Pisac Vremena smrti umro je u Međuvremenu potopa a sahranjen u Nevremenu licemerja. Mnogi će primetiti i koristiti se simbolikom činjenice da je Dobrica Ćosić umro u vreme velike katastrofe koja je zadesila njegovu Srbiju. Pisao je o „vremenima smrti, zla i vlasti“ – a to je trenutno srpsko društveno i državno otelotvorenje, pogotovu ono poslednje. Otišao je u nevremenu koje simbolizuje sva njegova „vremena“.

Knjige Dobrice Ćosića počeo sam da čitam kao srednjoškolac: dobrovoljno, sa unutrašnjom potrebom i velikim zadovoljstvom. Niko me, dakle, nije silio, niko preporučivao. Jednostavno su me „pozvala“ njegova Sabrana dela sa vitrine očeve biblioteke: lično. Čitanje knjiga Dobrice Ćosić, u to vreme, nije bilo samo puko interesovanje za književnost. Bilo je i to, ali i sve ostalo: bunt, otpor, kretanje po zabranjenim atarima... Pogotovu kada je Vreme smrti u pitanju.

U to doba, prištinski udžbenik iz Istorije, koji smo koristili na Kosmetu, spravljen je pod dirigentskom palicom čuvenog Ali Hadrija i bulumentom njegovih đaka, Srba i Albanaca, i taj je isti udžbenik nastavnu jedinicu „Prvi svetski rat“ obrađivao na pola stranice, dok je „Prizrensku ligu“ ili „Skenderbega“ obrađivao na najmanje nekoliko listova. U takvom okruženju, bez današnjih sredstava komunikacije i informisanja, Ćosićev roman o slavnim bitkama i teškoj pogibiji našeg naroda padao je na mladu dušu kao melem na ranu. Iz današnje perspektive imao bih po nešto i zameriti tom romanu, ali, zašto bih to činio. Pogotovu što ono što bih danas zamerio, a to je možda višak patetike i ponekad veštački konstruisani dijalozi, tada mi je upravo to najviše značilo. On je ispunio svoju misiju kada je trebalo, a, i dalje, dan-danas, to je knjiga bolja od većine potonjih napisanih u nas.

Opus Dobrice Ćosića nije teško razumeti. Pogotovu što se on jasno izjašnjava o ne-književnim, političkim pitanjima. No, i pored toga, Dobrica Ćosić je najčešće pogrešno tumačen: i to uvek prema potrebi tumača. Kada bi bivao savršeno jasan, ni tada se to ne bi prihvatilo tako, već po sistemu: „ma on samo tako govori ali misli i čini posve drugačije“. Da bi ružili i rušili srpski stav, redovno su pogrešno tumačili Dobricu Ćosić, ružeći ga i napadajući uglavnom bez ikakvog osnova.

Dočim, braća po peru i neki intelektualci, najčešće su ga napadali (i sada ga napadaju) iz najprizemnije ljubomore i zavisti: što ima ozbiljan književni opus iza sebe i što mu je dodeljen epitet Oca nacije. Shvatajući da su oni svojim delom i moralnim autoritetom tek Pastorčići nacije, njeni izrodi, i da im Ćosić može biti samo protiv-prirodna maćeha a nikako prirodni otac, mrze ga toliko da se mržnja može fizički osetiti iz napisanih reči (najčešće).

U stvari, Dobrica Ćosić jeste jedan od najvećih pisaca našeg podneblja. Namerno ne kažem „najvećih srpskih pisaca“, jer on svojim delom svakako prevazilazi srpski narod i samu Srbiju. To što ga neuki ljudi i politikanti doživljavaju drugačije, razlog je samo u neznanju, neobrazovanju i gluposti. I u zemlji Srbiji Dobricu Ćosić napadaju uglavnom oni koji malo znaju, još manje mogu a ponajmanje čitajući shvataju napisano.

Moj prvi, ujedno i neuspešni (što će ostati kao konstanta), pokušaj javnog publikovanja onoga što pišem vezan je upravo za ime Dobrice Ćosić. Može biti da je bila 1982. godina, ili godina posle. U srednjoj školi koju sam pohađao izložio sam ideju da štampamo školski list. Posle silnih peripetija dobio sam dozvolu za to, uz uslov da Uprava škole i Komitet prvo pregledaju sadržaj tog probnog primerka (i svih ostalih, ako ih bude).

List ko list, adolescentske gluposti, ništa gori niti bolji od sličnih. Sadržaji tipa: đačke dogodovštine, sport, van-nastavne aktivnosti, najbolji đaci, priče i pesme đaka...i ... kao prvi članak tekst koji sam ja napisao o životu i delu Dobrice Ćosić. Sve je ostalo na papiru, pre nego smo stigli da otkucamo matrice i umnožimo ga na geštetneru, časopis je bio zabranjen a ja sam propisno izriban, čak i nešto kažnjen, zbog nacionalističkih istupa, jer se smatralo samo pominjanje Dobrice Ćosić kao nacionalistički istup. Sem pokojnog profesora Momčila Pumpalovića, kojega su 99-te ubili na kućnom pragu ti isti koji su nas optuživali za nacionalizam, niko živi me nije podržao. On jeste, i to otvoreno. Taj jedini primerak, kojeg se dokopao, nosio je i pokazivao.

Nije to prvi put da onog koga optužuju za nacionalizam najviše napadaju oni kojima je kobajagi taj nacionalizam namenjen na upotrebu: Srbi. Jer su i mene tada najviše čepili profesori srpske nacionalnosti. Samog Ćosića su najviše čerečili te 1968. godine upravo Srbi sa Kosova, oni koje je on pokušavao da javnim nastupom zaštiti, makar otvarajući pitanje o kojem su do tada svi ćutali. Čuvena „Srpkinja sa Kosova“ Katarina Patrnogić (udata za Albanca) „branila“ je Srbe sa Kosova od Ćosića, držeći stranu Šiptarima, a kasnije se govorilo da je lično organizovala spaljivanje njegovih knjiga.

Sećam se i toga, da sam bio jako ponosan kada sam ispod jakne krio knjigu Stvarno i moguće, a koju sam dobio od starijeg sugrađanina i koju sam iste večeri pročitao i dalje prosledio, mada nisam uspeo da shvatim zbog čega je ta knjiga zabranjena. Ipak, mi koji smo razmenjivali to štivo smatrali smo da na taj način iskazujemo bunt protiv stanja u državi. Ja sam bio dodatno ponosan što su me shvatali ozbiljno, iako sam bio srednjoškolac, i imali poverenja da mi daju štivo koje je zabranjeno.

Šta hoću da kažem? Dobrica Ćosić nije pogodan niti u jednom vremenu a da paradoks bude veći u svim tim različitim vremenima uvek je bivao blizak vlasti (vlasti i vlastima) i nikada nije bio disident u pravom smislu reči. Krivo stoj ali pravo zbori. Bivao je zabranjivan a štampan, kritikovan a čitan, izolovan a uticajan, mrcvaren a prodavan, osporavan a poštovan. Živeo je uvek lepo, nije dopadao zatvora, nije se suočavao sa oskudicom, nije morao da ide iz zemlje.

Njegova dela, pak, uglavnom osporavaju ideolozi a njegovu politiku osporavaju književnici. To je njegov usud, svi se bave poslom za koji ih nije dao Bog. Zato mu ni književnost, niti politika, nisu do sada objašnjeni i razjašnjeni kako treba. Ideolozi raznih političkih, uglavnom antisrpskih opcija, misle da će mu umanjiti autoritet ako ga ospore književno i intelektualno, pa se tu "pačaju" iako nemaju uspeha. Oni to nisu čitali, oni koji su čitali: nisu razumeli. Književnici, pak, pošto svojim delom ne mogu da ga nadmaše, a ne mogu ni da mu ospore književno, Ćosića uglavnom napadaju na političkoj ravni, optužujući ga za sva zla i nevolje koje su zadesile Balkan u poslednja dva (i više) veka. Najviše ga mrze, misli se na književnike, jer ne znaju da pišu kao on.

Velim, nikada nisu hteli, i znali, da ga razumeju, manje je verovatno da nisu mogli. Kada bi on govorio da srpski narod treba da bude ravnopravan sa drugim narodima, proglašavali su ga za tvorca srpskog nacionalizma. U to vreme srpskim nacionalizmom se smatralo i to da srpski narod traži ravnopravnost. U isto vreme, ili kasnije, kada su na drugim stranama njegove kolege po peru ili politici, govorili da srpski narod treba satrti, oni su proglašavani za demokrate i evropejce.

Što se tiče njegove književnosti, mislim da je Dobrica bio najpoletniji u Korenima, najbolji u Vremenu smrti, najdublji u Deobama, najmaštovitiji u Bajci, rutiner u Vremenu zla, najlošiji u Vremenu vlasti. Najzad, treba reći da je izgubio meru u poslednjoj deceniji kada je objavljivao dnevničke i političke zapise i razmišljanja bez ikakve selekcije i preterano, čini se: ne svojom voljom. On je pisac koji je dao najbolje na svom početku. Ima takvih. Većina ne da najbolje: nikada! Retko koji na kraju. Uglavnom se sredina računa.

Šta god govorili ili mislili o njemu – njegovo je mesto obezbeđeno. Svuda: u istoriji i književnosti. On je jedan od velikih srpskih pisaca. Među desetoricom - jeste, a, to nije malo. Za njegove kritičare, sve odreda, stoprocentno nedostižno. I za nas koji ga poštujemo, isto. Važno je, ipak, odvojiti njegovu književnost od njegove publicistike, a, i jedno, i drugo, od njegovog političkog delovanja. Treba odvojiti lik od dela, što bi rekli njegovi negdašnji ideološki saputnici.

Njegovom političkom delovanju ima se dosta toga prigovoriti, može se pronaći prilično nedoslednosti, rekao bih: nelogičnosti. Slovio je za disidenta (sam je to voleo da potencira) a nikada mu ni dlaka sa glave nije falila. Izveo je revoluciju, koje se kasnije odrekao, ali nikada do kraja nije otišao u borbi protiv nje, čak ni do početka. Živeo je u relativnom miru sa vlastodršcima, sa bogatašima, objavljivao je kad god je hteo i koliko je hteo. Branio je državni vrh po pitanju Golog otoka pravdajući ih time da iskreno veruje da oni za to nisu znali. Ni jednu ružnu zapetu nije izgovorio protiv Tita (kad je to trebalo učiniti, kasnije su mrtvom vuku svi rep merili). Nije, kako je valjalo, progovorio o partizanskim zločinima (uglavnom je ostao na njihovom međusobnom razračunavanju). Petljao se sa mnogima, dijametralno suprotstavljenim stranama, pomešao je sve moguće ideologije i doktrine, savetujući svakoga.

Nikada ga nisam upoznao. Mogao sam to da uglavim preko nekih poznanika, makar na Sajmu ili nekog prigodi sličnoj. Nisam. Ko se sve sa njime viđao – nije mi žao što nisam na tom spisku. Obaška, što će taj spisak biti mnogo veći posle njegove smrti, kako obično biva kod nas. Javiće se mnogo njih sada i govoriće o njihovim razgovorima i političkim testamentima koje je upravo njima diktirao srpski pisac. O književnosti će manje, to nije baš popularno.

Pomagao je mnogima. Mnogi su mu pomagali. Često su se, on i oni, međusobno zloupotrebljavali, još češće raskidali veze. Najčešće su mu zlom uzvraćali na njegovo dobro. Većinu kasnijih političkih aktera u SFRJ on je nekada branio od progona, na ovaj ili onaj način. Iz njegovog šinjela izleglo se mnogo pisaca i umetnika, te potonjih političara. Neki su ga poštovali do kraja života, dobar deo njih mu je zabio nož u leđa. Osamdeset procenata kasnije priznatih (ili samozvanih) disidenata su se na neki način ogrebali o njegovu ličnost. Uglavnom je pomagao a oni su ga kasnije optuživali za sva zla koja su se dogodila, ili se nisu dogodila. Optužuju ga čak i za ratne zločine?!

Odlaskom Dobrice Ćosić srpski rod ostaje bez velikana sopstvene književnosti. Nekako ih brzo pogubismo a da niko nije zauzeo njihovo mesto, čak nije ni najavio tu mogućnost. Dobrica je poslednji od njih. Sad smo prepušteni sami sebi a to je ono najgore, jer, što bi rek'o Ćopić (samo jedno slovo razlike): „znam ja nas - jeb'o ti nas“. Knjige će ostati ali mi se čini da od ostalog nismo dovoljno uzeli, i od Ćosića, i od drugih velikana. Od Ćosića kao pisca uzeli smo mnogo – od Ćosića čoveka: nismo. Ne od političara ili javne ličnosti – već od čoveka.