Vasilij Semjonovič Grosman - ĆUTALI SU NAJBOLjI!

„Kornjačo, od čega je tvoj oklop satkan?

Upitah i odgovor dobih taj:

Od straha velikog on je sazdan,

Na svetu čvršćeg nema znaj“.

Ratko me učlanio u biblioteku pre nekoliko meseci. Postao sam član. U početku sam bio nepoverljiv. A onda sam se opustio. Pa sam se navrz'o. Prvo sam pronašao stripove. Krenuo sam redom, tragovima mladosti: Rip Kirbi, Princ Valijant, Dilan Dog. Pa sam onda opustošio odeljak sa dnevnicima, memoarima, i sličnim uspomenama pisaca. Naravno, govorim o onome što do sada nisam pročitao, a moram biti neskroman: toga je zaista malo što se tiče relevantnih imena. Pa sam se onda ostrvio na ruski deo koji nisam čitao: Bunjin (dnevnici), Harms (dnevnici), Peljevin, Prilepin, i najzad, po Ratkovoj preporuci uzeo sam Vasilija Grosmana.

Knjiga „Život i sudbina“ ruskog pisca Vasilija Grosmana, predstavljala je za mene malo otkrovenje i osveženje, verovatno i zato što sam očekivao „težak realsocijalizam", a dobio sam veoma dobro štivo.

Vasilij Semjonovič Grosman (1905-1964), pisac, hemičar po struci. Odlikovan je za učešće u Staljingradskoj bici (bitki). Radio je na knjizi pedesetih godina, ali mu je rukopis zaplenila sovjetska služba bezbednosti. Knjiga je u SFRJ objavljena 1986., a u SSSR-u tek posle dve godine. Skoro je snimljena serija, kažu dobra, nisam želeo da je gledam pre nego pročitam knjigu. Kao što nisam hteo da pročitam niti jedan prikaz, predgovor ili pogovor, kako bih vam preneo lično moj stav o ovoj knjizi. Sve sam to radio jer znam da ništa više ne može da nagrdi jedno književno delo, i pokvari utisak, kao kritičar koji je plaćen po broju reči i ekranizacija (filmizacija) knjige a da to nije film „Limeni doboš“ po delu Gintera Grasa.

Naravno, tragajući za biografskim podacima autora, nailazio sam na floskule da je ova knjiga „Rat i mir“ dvadesetog veka i kako je zapadni kritičari smatraju za jedno od najznačajnijih dela prošlog veka. Kod mene je ovo drugo moglo izazvati samo podozrenje. Našao sam i to da se Gorki na početku pozitivno izjašnjavao o njegovom radu. Mada, ako je verovati Bunjinu, to i nije neka pohvalna stvar:

Završavajući svoje piščeve uspomene, mislim da će Majakovski ostati u istoriji literature boljševičkih godina najpodliji, najciničniji i najpogubniji sluga sovjetskog ljudodejstva po svom udelu u njegovom književničkom slavljenju i, tim samim, po svom uticaju na sovjetski prost narod. Tu se, naravno, ne uzima u obzir jedino Gorki, čija je propaganda, s njegovom svetskom slavom, s njegovim velikim i primitivnim sposobnostima, koje su bile najpogodnije za ukuse gomile, s ogromnom snagom glumljenja, s homerskom lažljivošću i besprimernom ustrajnošću u tome, pružila takvu strašnu zločinačku pomoć boljševizmu, zaista u planetarnim razmerama – piše Ivan Bunjin u svojim Uspomenama.

Sam Grosman o Majakovskom kaže u knjizi, kroz usta jednog od likova:

„Majakovski je najveći državnik u svojim emocijama. Dostojevski je najveći humanista u svojoj državnosti“.

I, mada se ne slaže sa stavovima Dostojevskog, pogotovu nacionalnim, Grosman ga kroz dijaloge i stav, smatra velikim piscem i velikim Rusom. O Čehovu, pak, kaže:

„Put Čehova – to je put ruske slobode“.

Knjiga je odlična. Kompleksno ali književno obrađuje razne teme, pa i tadašnje tabu-e. Za razliku od Solženjicina koji je u to vreme bio jednostran i više dokumentaran, to jest manje književan, Grosman se dotiče više tema sa više pozicija i strana, književno i filozofski veoma dobro, pa i ako je Jevrej(in) on pokušava da se dotakne i „ruskog pitanja“ u SSSR-u, što će Solženjicin učiniti mnogo kasnije.

„Ahmete Usmanoviču ja veoma poštujem vašu ljubav prema svom narodu. Ali mi dozvolite da se i ja ponosim što sam Rus, dozvolite da volim Tolstoja ne samo zato što je lepo pisao o Tatarima; mi Rusi, ko zna zašto, ne smemo da se ponosimo svojim narodom, odmah nas proglase za krajnje reakcionare“.

Aktuelno i danas, zar ne?! I za Ruse, i za Srbe!

Ili:

„Na početku rata sam bio kod Bresta, u jednom vazduhoplovnom puku. Piloti pojuriše na aerodrom, a ja začuh kako neka Poljakinja viknu: „Ko je to?“, a dečak, mali Poljak, odgovori joj: „To je ruski vojnik“ – i tada sam to neobično osetio: Rus, ja sam Rus... Shvataš li, celog života znam da nisam Turčin, i tada mi je u duši zabrujalo: Rus sam ja, ja sam Rus. Istinu govoreći, pre rata su nas drugačije vaspitavali... danas, upravo sada je moj najlepši dan – eto, ponovo to gledam kao onda – ruska tuga, ruska sreća...“.

Grosman u ovoj knjizi govori u čistkama, sovjetskim logorima, staljingradskoj epopeji (opisuje oba okruženja: prvo, nemačko okruženje Staljingrada, i, drugo: sovjetsko okruženje Paulusovih armija), nacističkim logorima smrti, gasnim komorama, konvojima zatočenika na obe strane, o Hitlerovom i Staljinovom režimu. On pokušava da prikaže sveobuhvatnu sliku tadašnjeg vremena, i u SSSR-u, i u nacističkoj Nemačkoj, i na frontu, i u pozadini, on imenuje nacističke saradnike u okupiranim predelima - za razliku od većine tadašnjih autora koji su zastupali samo jednu stranu a događaje prikazivali crno-belo.

„Antisemitizam nikada nije cilj, antisemitizam je uvek samo sredstvo, on je merilo i ventil protivrečnosti koje nemaju rešenja“ – kaže Grosman u knjizi.

On govori o antisemitizmu među običnim ljudima, vojnicima, oficirima; o Lubjanki; o milionima seljaka koji su pomrli od gladi u vreme Staljinove vladavine; o crvenom teroru; o zarobljeničkim logorima; o atmosferi nepoverenja i potkazivanja; o istorijskim ličnostima; o radu na konstruisanju ruske atomske bombe; o izgradnji nemačkih logora smrti; o ispitivanju i pronalaženju najboljih otrova koji će se primenjivati pri masovnim egzekucijama u nacističkim logorima. Sa obe strane fronta su logori. I transporti koji prevoze zatočenike. O Hitleru veli:

„Da stvori novu Nemačku, da zapali rat i peći u Aušvicu, da stvori Gestapo – nije mogao čovek... Ruski tenkovi su ga vratili tamo odakle je otišao, ...okrenuli su ga ka ljudima“.

Ovde ćete pročitati i videti potresne slike iz Staljingrada u okruženju, kada gori Volga po kojoj je prolivena nafta, kada Nemci spaljuju Cigane na trgu a ruski artiljerci pokušavaju da im skrate muke, kada mlada vezistkinja dolazi u opkoljenu zgradu, kada se u rovu, u sred bitke susretnu nemački i ruski vojnik, pa svako ode na svoju stranu. Pogotovu je upečatljiva i potresna scena dovoženja logoraša, pripreme i sama egzekucija u gasnoj komori nacističkog logora smrti. Knjiga je sastavljena od mnoštva malih ali upečatljivih epizoda. Te epizode pokazuju velike događaje kroz lik malog čoveka, istoriju kroz ljudski lik. To je mogao da uradi samo onaj ko je bio svedok toga vremena i tih događaja. Grosman je učestvovao u borbama, bio na prvoj liniji, otud toliko detalja i finesa, koje su nedostupne u kabinetskim uslovima. Najvažnije je: osetićete potrebu da podvučete rečenicu ili da prepišete koji red, a to je najbolji dokaz da je knjiga dobra.

Jedan nemački vojnik razmišlja:

„Ako izbacite Ajnštajna, nećete moći da zauzmete njegovo mesto. Da, da Ajnštajn je, naravno, Jevrejin, ali da se razumemo, on je genije. Nema te vlasti na svetu koja bi mogla da vam pomogne da zauzmete njegovo mesto. A zamislite da li vredi da trošite toliko snage da bi ste uništili one čija će mesta zauvek ostati prazna“.

Kod Grosmana i nemački vojnik jeste samo čovek, kao i ruski. Nekad dobar, nekad loš, nekad zao. Ne idealizuje ni jednog, ni drugog. Ovde se može pročitati o tome kako su već na početku rata iz Moskve evakuisani naučnici i umetnici, da bi nesmetano nastavili rad na istoku. Naravno, ovo je najpre epopeja – priča o Otadžbinskom ratu. Zato se kroz roman provlače sve istorijske ličnosti toga vremena.

A Ruskinja kaže sledeće:

„Ova soba pripada Nemici, ona me je primila. To je njen, anđeoski, beli krevet. U životu nisam srela nevinijeg i slabijeg čoveka... Čudno je to što sam ja, dok mi ratujemo sa Nemcima sigurna da je u ovom gradu ona najbolji čovek“.

Postoji jedan sovjetski mit, u kojem ima i istine, o tome kako je Staljin znao da telefonom pozove određene ljude, naučnike i umetnike, koji su bili u problemima sa režimom, i da na taj način doprinese rešenju istih. O tome piše Bulgakov u svojim dnevnicima. Govori se da je to uradio sa piscem Erenburgom, i sa režiserom Doženkom. Obično bi posle takvih poziva problemi onih koji su pozvani prestajali kao rukom odneseni. Takav jedan slučaj opisuje i Grosman u ovoj knjizi. Staljin na jednom sastanku koji knjiga opisuje, kaže:

„Nauku stvarati, nije isto što i sapun praviti. Nećemo štedeti na Akademiji“.

U knjizi ćete pročitati redove u kojima su ironija i satira dostojne jednog Bulgakova. Pogotovu na mestima gde se govori o birokratiji koja je zahvatila sve pore sovjetskog društva. Pa tako magacioner neće da izda hranu i municiju koju treba padobranima izbaciti opkoljenoj jedinici „jer nema ko da potpiše prijem“. Satira dostiže vrhunac na mestima gde se opisuje život akademika i naučnika. Oni više vremena diskutuju o sledovanjima i obrocima u menzi, nego o naučnim radovima. Kod njih ne izaziva ljubomoru veliki naučni rad, koliko sledovanje jaja koje je zavisilo od kategorije kartice za snabdevanje. Oni se međusobno ne razlikuju po titulama već po tome ko na koliko ima prava jaja iz magacina.

I možda je Grosmanu određena doza samocenzure pomogla da bude nešto umereniji u stavovima i zaključcima, što je pridodalo književnom u ovoj knjizi. To zna da bude teško shvatljivo, ali nije nemoguće i zavisi od obe strane: pisca i čitaoca. Ako treba tražiti mane ovog dela to je svakako prenatrpanost likovima i događajima, i ne baš najbolje povezivanje tog mnoštva u celinu. Možda problem leži i u činjenici da je autor delo verovatno radio polutajno, da ga nije pripremao za štampu i da je želeo da ostavi što više tragova u rukopisu. Otud poređenja sa Tolstojem nisu dobronamerna. I bez toga, samo sa ovom knjigom, Grosman je veliki pisac.

*

Razgovaram sa Ratkom dok šetamo oko igrališta o mom „pronalasku“ Grosmana, konkretno ove knjige. I pitamo se: kako će generacije koje sada stasavaju pronalaziti pisce poput Grosmana, kada još nisu i nikada neće „pronaći“ Dostojevskog ili Gogolja? I zaključujemo da je to pre svega greška školskog sistema koji je urušen i društva koje se trudi da uništi one čija mesta niko ne može zauzeti.

Ono što bi se moglo podvesti pod zaključak o tome šta se događalo tada, u tom vremenu, u Nemačkoj, SSSR-u, celom svetu, svuda gde se javljaju diktature i totalitarni sistemi, sve do dana današnjeg, pa i ovde kod nas u Srbiji, Grosman je sabio u jednu jedinu rečenicu:

„ĆUTALI SU NAJBOLjI!!!“