BRANKO V. RADIČEVIĆ - MAČISTA

Roman Seljaci, Branko V. Radičević počinje rečenicama:

Maj izneveri. Bejaše vlažan i vetrovit. Sveti Đorđe osvanu u sredu, pade na posan-dan. Uznemiriše se se svečari. Sveti Đorđe je čuven mrsan svetac. I sad njegovi svečari, kao Nikoljci zimus, išli su čak u Beograd i, još dalje, u Ečku. Nisu našli šaran ribu.

Tako ću i ja početi!

Reč je o piscu mrsne a ne posne reči!

Nepravedno zapostavljen i gurnut u stranu a jedan je od značajnijih srpskih književnika u drugoj polovini dvadesetog veka. Pored toga što je bio veliki pisac, on je i sakupljač narodnih umotvorina i boem. Ovo poslednje mu dodatno daje na značaju, što se mene lično tiče. Dan mu je bio kratak. Noć: duga!

Rođen u Čačku, sada već daleke 1925. godine, upokojio se u Beogradu 2001. godine. Bio je, za vreme Drugog svetskog rata, partizanski kurir i logoraš. (Otac mu je bio artiljerac i solunac). Pravnik. Novinar. Književnik srpski. Krivac što danas postoji Sabor trubača u Guči. I Disovo proleće u Čačku. I Memorijal Nadežda Petrović. Bio je predsednik Srpske književne zadruge. Urednik Duge. Radio je i u Borbi, i uređivao je. Ostavio iza sebe raznoliko, obimno i vredno delo. Objavio je oko 70 knjiga, romana, poezije, priča, narodnih umotvorina. On je jedan od najplodnijih srpskih pisaca u drugoj polovini prošlog veka!

Svi su mu ostali pomalo dužni, i rodni grad, i kritika, i čitaoci. On nije ostao dužan nikome (ikome). U današnje vreme, nažalost, nije ni čitan, ni pročitan! A, bio je kulturna ekspozitura Čačka u Beogradu. Kritika se uglavnom bavila njegovom poezijom, frazeološki, dosadno i bez elana. Ima radova o njemu ali malo koji govori o njegovom mestu u srpskoj književnosti.

Pokojni Mačista ima vremena da čeka da ga pomenu, veli Momo Kapor.

Ima li? Pitanje je. Omladina više ne čita ništa duže od tvita.

Zavičaj ima važno mesto u njegovom stvaralaštvu. Iz njegovih redova o ruralnom progovara urbani pustinjak, čini se, ponekad, i cinik. Svoja dela, kao i svi pisci, crpeo je iz detinjstva. Uz pomoć teške reči i crne slike, u svojim knjigama brani žene. Možda: majke?! A sigurno očeve, sinove i kćeri – kroz priču o ženi! Mihiz je napisao o njegovom romanu: roman o ženi, toliko ženski da je pravo čudo da ga je napisao muškarac!

U svom pripovedanju Radičević uvek ide do kraja. To, ponekad, plaši čitaoca i zgrožava kritiku. Ili: suprotno: nije važno! Čini se, da je to i hteo.

Kao kod Dostojevskog, tako i kod Branka V. Radičevića, u njegovim delima teško se mogu pronaći srećne žene i zadovoljni muškarci. Ne zato što on tako voli, već zato što on tako vidi. Neispunjeni i iskompleksirani muškarac iskaljuje svoj bes nad nemoćnom ženom i čini je nesrećnom. I, nisu oni nesrećni jedno zbog drugoga već zbog svoje prirode i mesta u zajednici. Takvi ljudi, svoje bližnje, čak i svoju decu, povređuju svojom ljubavlju. U romanu Noć tela veli pisac: ...neko živi i postaje čestiti samo da ne bi uvredio roditelje koji su bili čestiti. Isto to kasnije zahteva od svog deteta. Porodična čast. Izvodeći na put svoga sina, nije svestan da mu u krv i meso utiskuje sudbonosni pečat svoje tragike...

Žena nije srećna i sklona je samoubijanju čak i kad je bela! Samoubica sam i krv je moja otrovana! Žena je uvek sama i najčešće bira svojom voljom svoje mučitelje. Kod Branka ona čak ne može biti silovana nego dosilovana, jer je samim postojanjem i mestom u društvu već na neki način ponižena. Isto tako, u nas ima sela ali nema grada, osim možda i samo polugrada!

U romanu Noć tela, likovi, i muški i ženski, dostojni su likova Fjodora Mihailoviča, ali na srpski način, mada nisu lišeni slovenskog fatalizma. I, kao kod Dostojevskog, na kraju romana se pojavi krvavi nož.

Surovost male sredine, palanke, mazohizam i sadizam palančana, pogana reč koja razjeda u čoveku njegovu volju za životom, a onda sve te provincije i ružne reči njegovi likovi ponesu i u veliki grad i daju im još veću dimenziju – o tome govori pisac, pogotovo u romanima Noć tela i Bela žena. Provincija je ravnodušna prema tuđem bolu tek za nijansu manje od velikog grada koji je ciničniji.

On brani ženu i onda kada je po karakteru postavlja na samo dno, kada je opisuje kao kurvu najgore vrste, onu što pljuje hleb koji je hrani i bruka dom, porodicu, decu.

Lepa žena je uvek kriva i uvek nesrećna. Nju lepota ne brani već napada. Nikada nije dovoljno voljena, govori pisac, a mi to znamo i bez njega. Kako li je tek onim ženama koje nisu lepe, onim samim i nezaštićenim, sa dna, to ne znamo?! Ima takvih žena: rode se kao starice, veli pisac.

Uglavnom, ni kod Radičevića, a ni u stvarnom životu nesrećni ljudi nikada ne završe srećno. Samo: tragično!

Žudnja! Pohota! Incest! Sarkazam! Paradoks! Groteska!

Dela prevratnička! Mrsna reč!

Posan život i masna strast!

Njegova stvarnost je ono što on oseća a ne ono što on vidi!

Njegova slika je naturalistička!

Pored nesrećne žene najčešće je tu muškarac kukavica a pored nesrećnog muškarca je žena kojom gospodari sopstveno telo. Ipak, muškarci su slabiji jer su prinuđeni da stalno dokazuju svoju muškost!

Odrastanje devojčice uz bludnu majku, u kući koja je, uistinu, javna kuća, i njen kasniji odnos sa svojim sinom (kada devojčica postane žena i rodi), u tematskom centru zbivanja je kod romana Bela žena. To je trag Nabokova ili trag Radičevića, svejedno je i više simbolično i upoređenja radi nego radi stvarne paralele, jer su oba romana (Lolita i Bela žena) objavljeni iste 1955. godine, ali ova naša srpska Lolita nije predator već je žrtva. Ona je pola devojčica, pola blud, veli pisac. Srpska Lolita ne zavodi – ona pati. Ona se ne nudi, nju otimaju i nude drugi. Pohotnici koji više ne gledaju majku već traže ćerku koja još nije sazrela kao žena. Bože, kako si samo bezobrazno izrasla, razmišlja njena majka!

Put Bele žene u propast započeo je virenjem devojčice kroz ključaonicu! Primorana, a posle i opsednuta, da kroz ključaonicu gleda svoju majku sa raznim muškarcima, devojčica je ostarila pre vremena i izgubila iluzije (nevinost) i bez fizičkog kontakta i akta (...prvi put sam videla sebe kroz otvor ključaonice...). Rešila sam da postanem žena. Jer bilo je previše onih viđenja u kući. Majčini gosti su postali nestrpljivi. Tražili su da i ja sedim u njihovom društvu. A moji grozničavi snovi, praćeni javom iza zida, donosili su mi izjutra modrice ispod očiju, izgrižene usne i izlomljena ramena. Nisam mogla više. Ja sam odavno sve to već doživela, u svojim snovima; već odavno sam postala žena.

Perspektiva ćerke pa majke, to je roman Bela žena.

Čim je majka – nije čovek, piše u romanu Seljaci!

Žena je prvo mati. I ljubomorna na odraslu ćerku, piše u romanu Bela žena.

Bela žena nije voljena. Beli čovek ne zna da voli. Dođe mu na isto. Ali, i jedna i drugi gaje u sebi klicu samodestrukcije i suicida. Beli čovek je roman o nemoći... napisao je Slobodan Marković.

Radičevićeva pornografija je erotska a erotika mu je lirska (književna). Koliko je Čarls Bukovski iza Filipa Rota, toliko je Branko V. Radičević ispred obojice – u književnom smislu. I ne upoređujem ih bez osnova i ikakve veze, upoređujem ih zbog književnog u erotici i erotskog u književnosti. Erotika ne može biti umetnička ukoliko ne koketira sa pornografijom.

U današnjem vremenu, vremenu lažne političke i rodne korektnosti i još lažnije brige o ljudima, dobar deo knjiga Branka V. Radičevića niko ne bi smeo ni da štampa a kritika bi ga razapela kao muškog šovinistu i bolesnika, i to pre svega što su ti romani surovo realistični i govore istinu koja postoji tu negde među nama ali se mi pravimo da je ne primećujemo. Mihiz je 1971. godine napisao: ...blesnuo je najpre kao nada mlade poezije, pa brzo posle toga eliminisan iz književnosti nečijim „ukazom“, ponovo se probijao na malu sarajevsku kapiju, dolazio u Beograd, vraćao se u Sarajevo i celo vreme pisao stihove... Bilo je tu dobrih stihova... Ali su odavno nastupila vremena da dobra pesma ne znači mnogo, da dobar pesnik znači sve... Boje su mu od zemlje i od strasti... Gotovo bez ikakve druge refleksije van okvira seksa, ova poezija je kod nas najputenija ljubavna lirika koju znam... Gotovo je čudo kako se spasio pornografije, koračajući na samim ivicama gde se strast u blud susreću...

Mihiz je pisao da u Mačisti postoji krepka snaga u kojoj on traži boju za svoje nebo! Sa Mihizom je, pedesetih godina, stanovao na Starom sajmištu. Već tada je bio pisac i noćobdija. Išao je i u UDBU na saslušanja jer je u piću znao svašta da govori. Saslušanja su se pretvorila u poslušanja. Mihiz je voleo da mu autor govori pesmu Ljubomora!

Tada je pevao dan u granama topola.

Setim se tebe i odmah mi grešna miso.

Jutrom reka, a ti ludo gola.

Pa mišljah: da je reka muško, ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.

Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.

Ti si se mogla i mladom klenu dati.

Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

...brdovita od pasa, livadasta pod pasom...

Ono što je Živojin Pavlović snimao u svojim crnotalasnim filmovima to je Branko V. Radičević pisao u svojim romanima. Socijalni momenat u njegovim delima je važniji od erotike, samo, malo ko to vidi na pravi način. Pa i seks je u njegovim knjigama socijalni i društveni fenomen. Mak Dizdar 1956. godine piše: Dvije knjige koje su izašle jedna za drugom – Zemlja i Bela žena stvorile su popularnost Radičeviću, ali, u isto vrijeme, i jednostrano mišljenje da je njegovo poetsko podneblje isključivo seks, erotika. To je, međutim, samo relativno tačno. Ta dva djela (jedno u stihu a drugo u prozi) predstavljaju samo jednu fazu u razvitku ovog pisca u kojoj je erotika razvijena do grubosti, ali ona ima i drugih nagoveštaja. Ti nagoveštaji osvojili su u Večitoj pešadiji nove poetske prostore...

Dobro, da se ne pomisli pogrešno, nije Branko V. Radičević samo tmuran, sumoran pripovedač koji pripoveda o nesrećnim i izgubljenim ljudima. Nesrećni i izgubljeni ljudi znaju da budu i srećni i ostvareni jer oni za bolje ne znaju i ne treba im. Često on u svojoj tmurnoći potraži humora i ironije, ponekad i sarkazma. Ume on na veseo način da piše o našim manama i vrlinama. Takav je, recimo, u romanu Grubići i nežnići, gde je u priču uvedena plejada likova, stanara zgrade u Vozačkoj broj 63, specifičnih i živopisnih ljudi i veselih situacija sa tužnim završetkom. Svaki lik ovog romana priča je za sebe. To je ta palanka u gradu, svet oficira, sitnih prevaranata, tračeva, paradoksa i bolesnih situacija. To je priča o ljubomori koja se manifestuje kroz mazohizam (a kakva bi inače bila ljubomora?!). Žena može da bude bolesna i od velikog zdravlja, tvrde likovi ove knjige. A, i kad je bolesna, treba je lečiti batinama ili muškom snagom. Istući ženu bilo je kao „dobar dan“. One su to prihvatale kao nešto normalno i obrazlažu sledećim rečima: Kakvi su, takvi su, bez njih ne možemo... Biju nas, to je tačno. Ali, ni njima nije lako živeti. Treba lebac zaraditi... Svaka je od nas bila bivena, pa opet lepo, žive smo, zdrave, ništa nam to nije naudilo... Neko bije što voli, a neko – opet – dosadno mu, pa zato bije. Šta bi drugo činio... Ne valja kad je muž samo naoko kao grom. Šta bi sa njim: u iglu da ga udeneš?... On: glava, ona: vrat. Pa, kud vrat, tamo glava...

Razgovarao je sa ljudima i krajputašima (kojima je lično kumovao). Slušao je šta truba ima da mu kaže o njegovom narodu. A, opet, čitavu zbirku priča posvetio je guslama. Moravu je posebno poštovao, odmah iza toga koliko je voleo Ovčar i Kablar. Jer, voleo je srpski jezik, pošto mu je bio maternji a majka mu je bila neizbrisivi trag u svakom napisanom slovu. Ta, stotine stihova posvetio je majci!

Krajputaši su kameni vojnici i okamenjeni seljaci, oni stoje na braniku otadžbine, časti i porodice kao poslednja linija odbrane. Iza njih nema više ničega! Ujedno su i opomena! Plava linija života (vizantijsko plavo sa krajputaša) je linija kojom se srpski seljak uspinje na nebo plavo! Srpska seljačka, vojnička i oračka groblja su osvetnički letopisi svoga vremena... piše Branko V. Radičević.

Margina je centar jer narod je na margini. Elita ne postoji osim one kvazi. Uostalom, osvrnite se oko sebe i sve će vam biti jasno, kako je i njemu, onomad, bilo jasno. Jedan od retkih srpskih književnika, iz njegove generacije (plus – minus), koji nije bio odnarođen, naprotiv, a opet, u njegovim knjigama ima malo toga populističkog i „narodnog“ u demagoškom smislu (iako se, često, ne čini tako). Jer, on je o svojim ljudima i svome narodu pohvalno govorio opisujući njegove mane ali je taj narod u potpunosti razumeo i bio uz njega. Romani su mu puni nesreće, rekoh, možda je zato on tražio od trube da ga razgali i razveseli?!

Uspeo je da svojom ličnom poezijom stvori narodne pesme! U svom njegovom elitizmu književnog on je bio narodni umotvorac!

Stihove ja najčešće nizao o majci, ocu i seljaku, zavičaju, u svim svojim varijacijama i hiperbolama, da ne kažem paradigmama, i uvek koristeći srpski izvorni jezik! Oba Branka svojom poezijom su nešto narušila i drsko načela neke teme o kojima se nije smelo glasno govoriti, napisao je Predrag Palavestra 1958. godine.

Njegove kratke priče su igra rečima narodnih umotvorina. To su pitalice, rugalice, nadgornjavanja, zdravice, zagonetke, odgonetke, poslovice... eto, to su njegove kratke priče...

Branko V. Radičević je važan po tome šta je pisao, kako je pisao, o čemu je pisao ali i, po tome, kakav je čovek bio, koliko je postigao u ljudskosti?! Važno je njegovo mesto među ljudima, ono što je predstavljao (pogotovo u zavičaju). Važno je gde je ostao nedorečen, gde je preterao?! Sve je važno! Jer čovek je, nije samo pisac.

Njegovi seljaci misle na zemlju i stoku, ili na pičku, retko na sve istovremeno. Na porod misli svako ko ga ima, svako ko ga nema i svako na svoj način. Potomstvo i porod nisu jedno isto. Potomstvo i porod postanu isto samo ako sin ostane na zemlji i nastavi tamo gde je otac stao. Dočim, porod može da bude i kopile, dok je potomak onaj koji će roditi unuke za opstanak babovine. U romanu Noć tela piše: Važno je da očevi žive. A kad su oni živi, deca na smrt ne pomišljaju. Prvo umiru očevi. Oni su na to dobrovoljno pristali. I niko s jezom ne govori o njihovoj smrti. Svakako, to je tako obično i potrebno. Takav je red umiranja, red koji bi bilo nemoguće poremetiti. I dok očevi žive, deca, ma koliko bila stara, mogu biti bezbrižna.

Seljak stoički podnosi sve muke i sramote ukoliko zna da postoji naslednik koji će orati zemlju u znoju lica svoga i čuvati stoku više od žene i dece. Otud seljak, kod Branka, ima taj naizgled nezainteresovan i fatalistički stav prema grubosti, nepoštovanju i neprihvatljivom ponašanju sinova, kćeri, snaja i zetova, neretko i vlastite žene. Seljaku ništa nije važnije od poroda koji će postati i ostati potomak. Jer, čak ni sinovi nisu uvek potomci, pogotovu oni sinovi što samo misle kako da se domognu imanja i kako da ga što brže rasparčaju i prodaju. Ne, nisu to potomci seljakovi, to su dušmani njegovi! Jer, po seljaku, Bog je ružno stvorio čoveka! Pored toga ko će na imanju ostati i uvećati ga, pitanje svih pitanja seljaka je: ko će sveću da mi pali?

Branko V. Radičević - Mačista je pisac kristalno poetske kratke rečenice i dijaloga koji ništa ne znače a sve govore. Radičević je pisac kratke forme čak i u dugim formama a kratka forma mu je ionako kratka. Rekoh, dijalozi: poduži. Zaverenik seksa, po Mihizu! Uopšte, postavlja se pitanje, kao kod Andrića, jesu li romani Branka V. Radičevića kratki, ili su u pitanju poduže pripovetke, ili su njegovi romani zbirke povezanih priča?! Suština celovitosti njegovih romana jesu fragmenti. Slika možda nije uvek jasna ali delići slike jesu! Kako reče kritičar Miodrag Maksimović: njegovi romani se ne mogu prepričavati!

Izgubljeni grad, to je roman atmosfere i jezičkog bogatstva!

Ćorava posla – kako reče Predrag Protić – inat su i sevap! Dodao bih: i praštanje. A govor opet sočan i mrsan. Ranjen a nedoranjen. Čuje se taj govor kroz zamandaljen prozor sa sokaka crnih ratnih noći prepunih straha i smrti.

Sujeverice i druge priče su lascivna svedočanstva narodnih shvatanja i prihvatavanja:

Ženin je posao, vele:

da donese voše (vode)

da opere koše (košulje)

da ukuva gra (pasulj)

i da pičke da.

U njegovim knjigama (zapisima) nailazim na ono što i sam često radim i zamera mi se: stavljam dve tačke nabrajanja: po nekoliko puta u istoj rečenici: jer ne želim da sebe ograničavam: u onome što želim da nabrojim: i koliko puta to želim da učinim!

U njegovim delima vojnici i seljaci marširaju u istoriju i književnost uz zvuk trube koja zove u juriš!

On ne piše teme radi - već jezika radi!

Na Saboru u Guči, tridesetom po redu, 1990. godine, Branko V. Radičević bio je domaćin. Evo njegove besede na otvaranju:

Sve se izgleda menja. Sabor ostaje isti. Kao element. Zemlja. Vazduh. Voda. Pečenje. Lebac i slanina. Beli lukac. Kolovođa i kec. Prvi i poslednji u kolu. Sabor je čudo. I to čudo nad čudima. Trebalo je, pre trideset i pet godina, promarširati ulicama Guče. U anteriji. Sa šajkačom na glavi. U prisustvu vlasti. U pratnji trubača.

To je čudo. Taj pohod koji traje. Koji ne prestaje. Od Sabora do Sabora. Od grada do grada. U kasno leto. Pred jesen. Dumbara bubanj. Igra kolo. Ali, molim vas, zamislite: kako je to bilo pre trideset i pet godina. U prikradici. U prekorici. Kao inačica. Tek će narasti inat. Tek će se zainatiti pravi inat. U sveopštoj sumnji.

Prikradalo se. I pripremalo veliko kolo. U prikradici. Naizgled naivno i nevešto. Trebalo je imati hrabrosti. I odoleti pokudicama. Šta će vam to tu? I zašto će vam baš tu? I šta će tu Dragačevo? I zar se to sme u Dragačevu? I šta će drugi reći? I kako će se drugi ponašati? I ko će za to odgovarati? I šta ako se to u nešto neprilično izrodi? Opasno je! Nije vreme! Zašto baš trube? I šta će tu trube? Pa to podseća na ratove! I kakvi su to bili ratovi! Ima ratova i ratova. Osvajačkih, napadačkih, tlačiteljskih, nepravednih, opakih i zlovremenih. Šta će tu trube? Na šta nas podsećaju? Na nekakva knjaževstva i kraljevstva?

Nije Srbin izmislio trubu. Šta će truba u kolu? Ima ona preča posla. Zna se njeno mesto. Ispraća u ratove. I maršira s vojskama. Jedan, dva. Pod komandom. Jedan, dva. Ne može u šest koraka.

I grunula je. U Dragačevu. Kao izazov. I prkos. Prisetila. Podsetila. Promladila. Dahnula vedrinom. I nadom. Jer narod igra. Ima nade. Jer narod igra. Dobro je kad narod igra. Zasvadbariće jesen. Rađaće se deca. Oživeće njive i livade. Biće leba i slanine. Zaratariće zemlja. Neće zaratovati. Ona će zaratariti. Jer bog Perun, vrhovni srpski bog, nije bog ratova, već berićeta, bog plodnosti. On opominje gromovima i munjama. On upravlja zemljom i nebesima. I šalje kišu na žednu zemlju. Oplođuje. Preporađa. Omlađuje. Stvara. Daruje.

Trebalo je lukavo, polako, strpljivo, uz neophodne dodvorice i nepotrebne pristanke, očuvati saborovinu, koja je postala dar, napajala ljude verom i nadom da još ima zdravlja i da nije sve prošlo i da će se živeti i ploditi.

Zaigralo je veliko saborsko kolo. I porodio se veliki, opštenarodni inat. Truba se pretvorila u čudo. Oslušnite je. Drma. Čućete što nikad niste čuli. Čućete ako ste posustali. Čućete ako ste posumnjali. Ima spasa. Ima nade. Čućete ako ste se odrodili. Čućete ako se još niste porodili. Čućete ako ste se zaplodili.

Moj glas je slab. Nemam snage da nadvičem trubu. Sve što sam govorim, kazaće vam truba. Ona neprestano samo o tome trubi. Treba je čuti, slušati i razumeti. Ona umesto nas progovara. Jednog dana, ko zna kada, došla je među nas iz dalekog belog sveta. I progovorila je našim glasom. Baš kao da je svirala. Kao da se usviralila. I uguslila. Videli smo je na slikama posvećenim Božjim prostorima. Anđeli navešćuju dolazak Strašnog suda. Ona se potpuno pripitomila u Dragačevu. Ne poziva na juriš. Neće u rat. Ne navešćuje propast sveta. Dolazak Strašnog suda. Započinje kolo. Svetkuje. I razastire radost. I zato je dobrodošla. Kao preporoditeljka. Na radost. I veselje.

Dobrilo Nenadić je govorio o počecima praznika trube za Politiku: Dabome, pamtim i početke našeg vašara u Guči. Tu je bio umešan stari čačanski aramija Branko V. Radičević Mačista, preteča seksualne revolucije u ovim krajevima, bekrija, kvaritelj ženskinja, pisac štipkaste proze, džumbus majstor koji je sa svojim romanom „Bela žena” nagovestio sveopšte pipanje. Kao preteča ovoga doba.

Branko V. Radičević je pisao o patnjama svoga naroda, o epopejama i stradanjima, o ustašama, onoliko koliko se moglo i smelo (u prikradici) u vremenu kada je to radio. I stradanju drugih, o žrtvama i dželatima! Ali i u takvim slučajevima, kao u romanu Četvrta noć, on pre svega priča ljudsku priču. I zlikovci su ljudi. I kurve su žene. Jedino žrtve nemaju svoje jasne konture već su bezlični duhovi. Dragan Jeremić za Četvrtu noć kaže da je to atmosfera pomračenog uma.

Četvrta noć nam govori: Te godine Rusi probiše mađarski front. Nadkapetan se vratio u zemlju. Pred propast, bolestan, stiže u manastir Svetog Križa. Umolio je da ga primi fra Jure Jukić. Govorilo se za nj da je uman i pravedan čovek... Zateče fratra kako čisti nekakvu pištoljčinu... Pred zaprepašćenim nadkapetanom otvori veliki sanduk i pokaza mu gomilu malih, posivelih, odsečenih dečijih ušiju... A fratar se nasmeja.

- Sad znaš da ti je unapred oprošteno.

Prikazao je ustaše kao zlikovce, onakvi kakvi su i bili. Oni siluju čak i mrtve žene pod Staljingradom i jebu svoje sestre. Malo je to ko smeo u našem vremenu. I to, ni manje ni više, nego u psihološkom trileru.

Sad, pitanje vrlo važno: kako je pisac lascivnih rečenica, čiji su se redovi dodirivali sa pornografijom, i pisac grozomornih scena ljudskog zla, mogao da piše onako nežne stihove o majci i da piše lepe priče za decu?!

Odgovor je: talenat svestranosti!

Kratko jasno!

Priču Bajka o dečaku i Mesecu završava rečima:

Eto: ispričah. Ali, da ste čuli moju majku kad ona to priča! Tako lepo niko na svetu ne priča. Vi biste je pažljivo slušali i nikad priču ne bi zaboravili.

Tako lepo priča moja majka.

Tako ću i ja završiti!