Borislav Pekić

Borislav Pekić je jedan od retkih srpskih pisaca koji je sam o sebi, još za života, ostavio u pisanoj formi sve što se o njemu treba znati. Kao i u svojoj književnosti, tako i u ostavštini ništa nije prepustio slučaju. Pedantni hroničar svoga života, ali pre svega svoga rada, ostavio je malo toga nepoznatoga vezanog za sebe.

Kada je odlučio da postane književnik više za njega na staro nije bilo povratka. Pisao je svakodnevno i obimno, vodio je dnevnike rada, dnevnike života, otvarao kartoteke i arhive, govorio je u diktafon ponekad svestan da ne može stići sve da zapiše dok je na ulici ili u svom stakleniku. Nije priznavao književne kentaure, svaštare, pogotovo na profesionalnom planu. Ili budi to što hoćeš da budeš ili se mani ćorava posla.

Ponekad bi samo povremeno pobegao u druženje i alkohol, više zbog duhovne nego zbog fiziološke potrebe, sa probranim društvom i još probranijim pićima. Kasnije: ni to. Naučio je druge, i to su oni znali, da moraju poštovati njegove radne navike, njegovu satnicu i njegovo radno vreme. Bio je dobar domaćin, primao mnogo gostiju, pogotovu u inostranstvu, ali su oni morali znati kad i kako. Pored toga, davao im je do znanja stanje kućnih zaliha i poreklo alkohola, preporučujući im ipak da donesu sami to što žele da piju.

U srcu je imao mesta za samo jednu ženu, u glavi je imao prostora za još hiljadu knjiga, u duši je imao uske prolaze kuda nije mogao svako, u duhu je bio širok za sve one koji prođu carinu njegove duše. Napisao je najbolji roman srpske književnosti i uopšte ovih prostora: Zlatno runo. Ta knjiga je duhovna i svetovna istorija Balkana i Srba na njemu, iako govori o Cincarima. Mnogi se neće složiti sa mnom i iskreno: nije me briga. Borislav Pekić je, po meni, zauzeo visoko mesto na listi najznačajnijih srpskih književnika. On možda nema lirskih nota u svojim redovima (više je filozof) i nije ujednačen kvalitetom u celokupnom stvaralaštvu (razlog tome leži pre svega u njegovom žanrovskom eksperimentisanju, potreba da piše u komercijalne svrhe da bi preživeo, ali pre svega činjenica da ga je rad na Zlatnom runu prilično zamarao, iscrpljivao i oduzimao mu mnogo vremena) ali je ipak svojim romanom zauzeo mesto sa kojeg će ga bilo ko teško skinuti.

Ako izuzmemo našu srednjevekovnu književnost koja je nemerljiva po današnjim aršinima, i obratimo pažnju na ono što bi se podvelo pod književnost novijeg doba, onda je Crnjanski najpoetičniji srpski pisac, onda je Ćosić književnik čije je celokupno delo važan segment naše nacionalne paradigme, onda je Njegoš najveći srpski pisac uzimajući u obzir vremenski i istorijski kontekst kada je delo nastajalo, onda je Vuk najvažniji jer je oteo od zaborava najlepše od srpskog narodnog književnog stvaralaštva, onda je Andrić najviše doprineo slavi srpskog pera u svetu – eee, onda je Pekić pisac najvećeg srpskog romana.

Kao i sve koje sam pobrojao, tako je i Pekić bio društveno i politički angažovan književnik. U politici nije uspeo jer nije imao praktičnog talenta za srpsko političko blato, jer je bio prepametan za tako nešto, a pre svega bio je moralan i pošten čovek. U teoriji je sve on znao: da je politika kurva sa kojom ne treba javno paradirati nego se tajom milovati, da pre nego što se porobi druga nacija mora se porobiti svoja, da je važno da zakon odlučuje a ne čija puška više dobacuje, da se na Balkanu sve govnima na kraju zapečati...

Zbog politike se, u turbulentnim godinama, razilazio i sa dobrim prijateljima, pre svega iz razloga jer je bio iskreni demokrata ali nije demokratsko stavljao ispred nacionalnog, ili ne daj Bože, kao dobar deo tih prijatelja: nacionalno isključivao zarad demokratskog. Iako svestan svih mana svoga naroda nikada nije pristao da se proda kao što su to učinili neki njegovi bliski prijatelji. A jedini je imao stvarnih razloga da bude opravdano ozlojeđen: od svih njih je jedino on osetio težinu zatvorskih bukagija.

Iako je za svoj narod govorio da je usplahireno i pometeno stanje duha, nije se dao uvući u anacionalna i plaćenička kola kojima nisu odoleli njegovi prijatelji i kolege, pre svega iz koristi ali i iz političkih ciljeva (što se na kraju svodilo na isto). Činjenicu da je Srbin on je shvatao kao prinudu rođenjem, nije dakle bio fanatik, on ipak nije dozvoljavao da iko gazi po tom njegovom neizboru. Smatrao je da pisac ma gde živeo mora uvek pripadati istoriji i sudbini svoga naroda, znao je da se njegov narod najčešće mora uzdati u Boga i suv barut i da pet stotina godina pod Turcima nisu donele ništa dobroga ni njima, ni nama.

Dok su drugi samo glumili disidente on je već bio u manjku sa godinama koje su mu pojeli skakavci. Dok su drugi po inostranstvu blatili svoj narod i za to uzimali novac, on je Englezima preko radija tumačio njihovu vlastitu istoriju. Dok su se drugi krili po kancelarijama i kafanama, on je u Beogradu potpisao svaku antirežimsku peticiju. Dok su drugi trošili stipendije „mrske“ im komunističke diktature, dok u se baškarili po stanovima koje su dobili, dok su trošili plate i dnevnice – on je svojim perom zaradio svako parče hleba svoga nasušnoga. Dok su drugi po salonima srkali viski, on je dobijao pendreke po leđima od „narodne milicije“. Dakle, pored toga što je bio veliki pisac, Pekić je bio i veliki čovek, što je među srpskim piscima bila i ostala retkost.

Takozvani „disidenti“ ga nisu podnosili jer nisu imali njegov pedigre. Bio je sve ono što oni nisu smeli da budu: urban tip, protivnik režima koji je odrobijao svoje grehe prema tom istom režimu, izgnanik iz zemlje koji je tamo napolje živeo od svoga pera, mučenik. On je jedan od retkih književnika iz Brozovog doba koji nije krio da ga je UDB-a i posle robije pozivala na nekakve razgovore. Pošto nije imao načina da ih izbegne tražio je da se ti razgovori obavljaju na javnim mestima, u kafanama. Nije hteo da se krije po budžacima kao dobar deo njegovih kolega koji su dobrano i dobrovoljno radili za službu.

Drugi pisci, njegovi savremenici i prijatelji, su ga mrzeli jer su znali kakav je pisac. Kritičari su od njega zazirali jer su se plašili snage njegovog pera i svoje manjkavosti prema onome što je napisao, naravno osim Mihiza koji ga je stalno molio da skrati svoja pisanija, ponekad i za nekoliko stotina stranica: Ali, čoveče božji, šta Vam bi, da napišete roman od tri hiljade stranica? Kod nas se pišu male knjige, pa i njih malo, davno smo mi smislili zamku, u koju vatamo i u koju se vata naša dokonjačka navika i neistrajnost: šta ima da se kaže, može to i pokraće, ponajbolje anegdotom – vajkao mu se Mihiz u jednom pismu. A Pekić kao da je svestan da je sve to relativno, da kad već niko ne čita ozbiljne knjige onda nije ni važno kolike su, pisao je i dalje. U jednom pismu Palavestri između ostalog Pekić veli: Shvatio sam da me ne čitaju ni oni koji me cene. I nastavljao je da piše, i da živi od svoga pisanja, od svojih radio drama i filmskih scenarija, a jednom se filmu čak okušao i kao glumac.

Svojim ponašanjem i stavom Pekić se priključio plejadi naših književnika prepoznatljivih po gospodstvenom držanju i prefinjenim manirima. Rame uz rame, tik pored Rakića i Andrića, stoji gospodin Pekić. Pekić je bio mešavina gospoštine jednog dendija i univerzitetskog profesora, pravi Evropejac, intelektualac sa jajastim kožnim zakrpama na laktovima sakoa od tvida. Bio je od onih ljudi koji bi obukli smoking i stavili leptir mašnu i na poslednjoj večeri pred jutarnje streljanje. Pisao je: Održavaj higijenu zbog samosvesti, humor zbog duševne higijene... Duševnom propadanju uvek prethodi zanemarivanje izgleda i lične higijene, a sledi mu telesno raspadanje.

U svom književnom stilu i postupku bio je majstor paradoksa, virtuoz ironije, cepidlaka detalja. Mnogi mu zameraju da je Zlatno runo opteretio sa previše sporednih slika i detalja, da je bio preopširan, da je povremeno dosadan i monoton. Zameraju mu uglavnom oni koji su svesni koliko je za njih neprepoznatljivih čvorova on utkao u ćilim od te književne gromade, i da oni ne bi znali, ni umeli, to ni približno da urade, taman da žive još tri života i da dobiju još pun džak dodatne pameti. Najviše su ga kritikovali oni koji nisu ni pročitali celu knjigu. A takvih je mnogo među njegovim kolegama i kritičarima.

Pekić je, pre svega, kao književnik bio krvavi radnik. On se nije toliko oslanjao na talenat i inspiraciju, bez kojih naravno nikada ne bi postigao to što jeste, koliko je polagao na svakodnevni i rudarsko mukotrpni rad. Radio je, radio, radio, čitao, istraživao, snimao na trake, pravio kartoteke, arhive, genealogije. Njega najviše osporavaju esnafski lenjivci, ljudi koji su ušli u akademije i institucije sa zbirčicama i pričicama, oni koji nisu mogli iz sebe da iscede nekoliko stranica mesečno ili godišnje.

Neko će primetiti da sam u portretima drugih pisaca za ovu knjigu (Crnjanski, Andrić, Krleža, Ćosić, Kiš, Kovač) tražio i ponekad ispisivao pronađeno u vezi loših strana ljudskoga i umetničkoga kod pomenutih pisaca. Za Pekića to ovde neću činiti jer je on sve svoje životne cehove uredno platio iz svoga džepa i pošteno. Život ga nije milovao u toj meri da mu se ne bi oprostila po koja mana ili nedoslednost. Jednostavno, od njegove književne i ljudske veličine, od načina na koji je kroz život hodao, te negativnosti postaju neprepoznatljive i nevidljive od dužine senke koju baca za sobom.

On je sve svoje nosio sa sobom i svesno plaćao svoje izbore. Ali, čak i kada je rušio državni poredak on je poštovao državu. Ne kao instituciju već kao tekovinu. Smatrao je da država ne živi od čovečjih prava, nego od njegovih dužnosti. Kada je bio uhapšen i osuđen po važećim zakonima, koji su bili antiljudski i rigidni i koje je on hteo da menja, on je to ipak na neki način poštovao. Govorio je da je na robiju otišao isključivo iz razloga što su ga uhvatili.

Međutim, njegova robija i sloboda su u duhu, i on se često nije osećao slobodnim čak i kada je bio napolju, u Londonu, u kolevci parlamentarne demokratije. Govorio je da je tuđina zatvor, udobniji i bezbedniji ali ipak vrsta izolacije. Sloboda je za njega bila biti u savezu sa sobom.

Tuđina mu je teško padala na dušu. Smatrao je da čovek gubi ako ne živi na pravom mestu, a pravo mesto je samo ono gde si rođen i odrastao. Smatrao je da je najgora tuđina ona koju čovek nerazumevanjem drugih sam sebi stvori. Smatrao je da pisac ne treba dugo biti odvojen od svoga jezika jer je to piscu jedino sredstvo egzistencije i da je spona sa poreklom i tlom genetska i mitska.

Učite mladi ljudi od velikog čoveka, pogotovu vi koji planirate bekstvo u tuđe tuđine. Možete naučiti mnogo od njega. Pre svega kako jedan Srbin može biti gospodin i Evropljanin ne odričući se sebe. A i ostalo. Ali, ne tražite ono što sam ja hteo, već učite o životnim izborima i dilemama. Ja sam hteo nešto drugo i nisam uspeo u tome...

...Evo u čemu je moj problem ... Pronalazim redove napisane u svom dnevniku:

...Čitajući Pekićeve beleške i zapise koje je vodio uz nastajanje Zlatnog runa i Atlantide, shvatajući tim čitanjem kako je temeljito i obimno radio, dolazim do saznanja da nikada neću napisati roman, onakav kakav bi ja želeo da taj roman bude...

...Pronalazim uočljive motive koje je Pekić prepoznao u Sagi o Forsajtima, Džona Golsvordija, za stvaranje psihološko-porodične strukture Njegovana. Mislim da mu je ovo delo dosta pripomoglo i da mu je osnova za strukturu i karaktere koje je sačinio...

...Kod Pekića je vampirstvo metafora za cikličnost vremena i borba koja se u njemu vodi: Istovremeno je odsutnost vremena, odsustvo istorije, konačnost - jedino pravo vreme romana. Problem vampirstva: Jasno je da je to pomoćna metafora, žudnja za besmrtnošću, vezana za problem vremena, trajna je preokupacija čovek, od mita do Hajdegera... Stvar nije u tome da pronađemo ključ za svoju prošlost, nego da nađemo za budućnost. Naš problem nije u tome kako da oživimo nego kako da upokojimo vampire. Prošlost je vampir i pravo je pitanje kako ga upokojiti. A da bi se to postiglo, mora se jednom početi sa ekskretiranjem otrovnog duha iz naših života...

...Bedna je uloga savremenoga romansijera, ne može se više izmisliti ni jedno ludilo koje nije i primenjeno i opisano.... Istorija je piscu oduzela posao da ih nabraja, psihologija da ih tumači, religija da ih se reši, nauka da ih opisuje i kad-kad da ih leči, filosofija nad njima umuje, a politika da ih koristi. Šta ostaje piscu?...

...Piscu ideologija nije potrebna. Njemu su potrebni mašta, strpljenje i razumevanje. A ni dobar život nije mu naodmet. Muka me hvata od teorija prema kojima se samo pod mukama prave dela...

...Sa građom treba uspostaviti duševni odnos. Bez tog dodira, spoja, enzosa, ujedinjenja duša, bez tog potpunog ljubavničkog nesebičnog međusobnog prožimanja s' umetničkom materijom- nema dela...

Ovakvih isečaka i citata imam na stotine u svojim zapisima i dnevnicima. Pekića smatram članom porodice. Duhovne porodice. Sebe kao usvojenika, iako se nikada nismo sreli. Njime se bavim od vremena kada sam napisao prve redove za pečaćenje namenjene. Hteo sam od njega da učim a onda sam shvatio da je to nemoguće. Ne možete naučiti nešto što je Bogom dato, prirodom potvrđeno i mukotrpnim radom uobličeno. Zato sam se i manuo ćorava posla učenja i Pekiću pristupio kako se i pristupa rodbini: bezuslovno i s ljubavlju.

Završio sam. Slava Bogu! Izvini Pekiću!

ČITAJ CELU KNjIGU KLIKOM OVDE!!!