BIO SAM JEDNOM U NjUJORKU

„Poslepodne bio Dragan Babić koji u Njujorku živi sa slavnom švedskom glumicom Liv Ulman. Dragan je bistar, obdaren, silovit čovek. Imam utisak da je nesrećan, pokošen nostalgijom za Beogradom. Iz njegovog ugla i s osmatračnice tog sloja ljudi sa kojima se on druži i živi, Amerika opet liči na sliku koju smo i mi o njoj uspeli da dobijemo. Mere i vrednosti u ovoj zemlji, sa svim ogradama koje inteligentan čovek postavlja pred sopstvene sudove, neprihvatljive su za duhovno biće Evropljanina. Za Ameriku mi samo možemo da kažemo: Dođi, vidi i idi“.

Mića Popović, Dnevnik iz Njujorka, 15. januar 1981. godine

*

Privodim kraju čitanje knjige Mit o đavolu Džefri Bertona Rasela. Od najstarijih religija i civilizacija pa do današnjih dana on pokušava da pronikne u taj mit (eto još jedne zablude čim govori o mitu a ne o đavolu samom) uglavnom loša knjiga koju čitam u pravo vreme. Ako treba tražiti današnje idealno stanište đavola onda je to svakako Njujork. Grad sa svim svojim tunelima i mračnim mestima, sa skupocenim zgradama od mermera, grad kome se bogatstvo, razvrat i kriminal ne mogu izmeriti, grad koji nikada ne spava, savremena verzija Sodome i Gomore, grad koji ima više pacova nego ljudi - to je grad za đavola.

*

Od kada sam ovde, a evo ima već nekoliko sedmica, da vam kažem: pošteno se ne najedoh. Ili ja brate jedem pogrešnu hranu. Bez ukusa je i mirisa (osim kad se pokvari). Dobro izgleda, lepo je upakovana - ali ništa ne osećaš dok je konzumiraš. Nema užitka, finesa, perverzija. Jesti ovde i jesti u Srbiji - isto je i što i - masturbirati ovde a voditi ljubav u Srbiji. Samo što bi ovdašnja onanija bila propraćena uz nešto bolju porno produkciju. Kod nas u Srbiji se barem zna, načisto je: ili imaš, ili nemaš da jedeš. Ali kad imaš onda je to kao vođenje ljubavi sa ženom iz snova.

Pijenje je nešto drugo: viskija, piva i sokova ima na stotine vrsta i svi su ukusni. Al' nemaju vremena da piju, jebi ga.

Vremenom sam probao dosta kuhinja i silom prilika se navikavao na neke od njih. Tako sam na pauzama za ručak jeo zaslađenu kinesku svinjetinu, arapsku piletinu mešanu sa povrćem i giros koji su oni držali za svoj (i Grci ga drže za svoj), japanske varijante sirove ribe popularno nazvane suši, morskih salata od hobotnice, školjki i šrimpfa, krvave američke bifteke, pice i paste, meksičke papričice u raznim prilozima i sosevima i neizbežne piko'l krastavčiće koje mi ovde zovemo bareni kiseli krastavci - ali sam se hranio i ćevapima u Bosni, suvomesnatim proizvodima kod Munćana i bureka na Forestu (uz neizbežno domaće kiselo mleko).

U ćevabdžinici Bosna uokvirena slika neke džamije a ispod piše da su je srušili Srbi u vreme poslednjih ratova. Zato sam Meksikancu koji peče ćevape za svaki slučaj govorio a da bi zametnuo trag: ''valahi su prahvo dobri, ko halva slahtki, šućur Alahu'', a on mi odgovarao ''si, si...''.

*

Razgovarao sam i sa jednim ljubaznim Jevrejom, Peresom, u liftu. Pita odakle sam? Kada je dobio odgovor zatim pita je li rat gotov?

''Jeste, hvala Bogu'', odgovorim ja.

Hvala Bogu.

Da mu ne ostanem dužan i ja njega pitam za rat u njegovoj postojbini:

''Tamo nikada ne prestaje'', odgovori mi, mada sam primetio da je ostao nedorečen, kao da je i on na kraju hteo da doda: hvala Bogu'.

Onda mi se desila i neprilika na vratima lobija jer nisam mogao da nađem ključ od praznog apartmana za agenta koji izdaje stanove. Vodio je neke Indijce u želji da im uvali pedeset kvadrata za oko 3000 dolara mesečno. Kad je čuo moj engleski Indijac je podozrivo i sa pola glasa rekao agentu:

''Rashan!?''.

Agent mu je odgovorio:

''This s New York'' - u smislu: nemoj da brineš ima svega i svačega.

A šta je zapravo Njujork?

Grad koji nikada ne spava? - da jeste i to.

Svetski centar ekonomske i svake druge moći? - naravno i to.

Centar sveta kad je kultura i umetnost, pa i moda u pitanju? - da svakako.

Sve je Njujork to i mnogo više. Njujork je svet. Ceo svet sa svojim reprezentativnim uzorkom na jednom mestu. Na jednom ostrvu, jer sve se to nalazi u stvari samo na Menhetnu. Ostali delovi Njujorka služe samo za spavanje sirotinji raji ili bogatoj fukari, zavisno od toga koji je deo grada u pitanju. Početkom 17 veka Menhetn su od Algonkin Indijanaca kupili Holanđani (knikerbokeri) za 24 četiri dolara, naime na toliku sumu su procenjene perle i ogledala koje su dali umesto novca. Zbog toga se ovaj kraj u početku zvao Novi Amsterdam. Poslednji holandski guverner Piter Stivensat potpisao je 1664. godine predaju grada u ruke Džemsu, vojvodi od Jorka. Grad je zbog toga promenio ime u današnje: Novi Jork.

Englezi su 1783. godine okončanjem rata za nezavisnost definitivno izgubili grad koji je neko vreme bio i prestonica. Njujork je grad koji danas ima između osam i devet miliona stanovnika. Koliko stvarno ima? - to niko ne zna jer svakodnevno ovde ljudi nestaju i pojavljuju se. O ilegalcima koji svi liče međusobno ko jaje jajetu ne vredi ni govoriti. Samo vikni glasno na ulici: ''Hoѕe!!!'', i pedeset ljudi u tvojoj neposrednoj blizini će se okrenuti. Izvirivaće iz autobusa, iz lokala, iz podruma, iz kanalizacije... Kad smo već kod statistike a ako je verovati dr. Vilijemu Sangeru i njegovoj Istoriji prostitucije 1858. godine u Njujorku je živelo približno oko 700 hiljada stanovnika. Od toga broja prostitucijom se bavilo oko 7860 uglavnom žena. Krajem toga veka je već je bilo oko 50.000 kurvi u Njujorku. Koliko ih danas ima, to zaista niko živi ne zna?!

Njujork se nalazi na 6 metara nadmorske visine. Sastoji se od sledećih opština: Manhattan, Bronx, Brooklyn, Queens i State Island. Njujork zovu još i Velika Jabuka: Big Apple. Njujork se nalazi na ušću reke Hadson (Hudson river) u Atlantik. Ona je dobila ime po Henriju Hadsonu (Henry Hudson) koji je sa svojim brodom Polumesec (Half Moon) 1609-te godine prvi istražio tu reku. Trenutni gradonačelnik jeste Michael Bloomberg. Jedan od gradonačelnika bio je i Fiorella La Guardija po kome nosi ime jedan od dva njujorška aerodroma. Drugi nosi ime po ubijenom predsedniku Kenediju. Dakle, i Amerikanci su ubijali svoje predsednike. Jedan crnac je hteo da se pokaže informisanim i duhovitim pa mi je rekao: ''Ooo.. iz Srbije, vi ubijate svoje predsednike'' (mislio je na Đinđića). ''Da'' - rekoh mu - ''ubili smo Linkolna, Kenedija, Martin Luter Kinga i mnoge druge''. Taj mamlaz mi se više nije javljao. Mislim da su Amerikanci ubili svoja četiri predsednika: Abrahama Linkolna – 1865., Džejmsa Garfilda – 1881., Vilijema Mekinlija – 1901. i Džona Kenedija – 1963., ali su usput još pucali ili pripremali atentat na jedanaest predsednika.

Njujork je 1630. godine imao 300 stanovnika. Imao je i jednog crnog gradonačelnika: David Dinkinsa. Najzad Njujork ima oko 500 galerija, 150 muzeja i preko 100 pozorišta. Pre pominjani Kip slobode (gde su mi oduzeli britvu, mater im) izgrađen je kao poklon od Francuske 1886. godine i ako ćemo pošteno on se ne nalazi u Njujorku nego u Nju Džerziju. U Njujorku je najzad i sedište Ujedinjenih nacija na East riveru koje pored političke važnosti donosi i velike prihode gradu.

*

Američki pesnik Vitmen je mane američkog čoveka ovako nabrojao i poređao: pohlepnost, ekscentričnost, frivolnost, odsustvo moralne savesti, ekscesi individualizma...

*

U Americi je najstrože kažnjivo i prava je jeres istupati sa pozicija rasizma, javno propagirati ili pozivati na međunacionalnu ili međurasnu netoleranciju, ne daj bože, mržnju. Na takve se, kojih ipak ima, obruše i zakoni i javno mnjenje. Međutim (uvek ima neko ''ali'' što ženama sreću kvari) SAD su jedina ili makar jedna od retkih zemalja na svetu gde se rasizam svakodnevno sprovodi u praksi i to nekažnjeno i kao nepisano pravilo kojeg se svi pridržavaju. Da, upravo tako: tihi ali sveprisutan i te kako uočljiv i od nikoga javno priznati rasizam.

Probajte, pod uslovom da ste crn, čokoladni ili žut, da se uselite u isključivo beli, pogotovo, jevrejski kraj?! Možete imati milione dolara: džaba. Obaška što takvu želju nećete ni imati pa će te i vi kao rasista tražiti kraj u kome su od vaše fele. Nikada nećete moći da kupite stan ili kuću u kraju koji ne odgovara vašoj boji kože, rasi ili religiji. O upisu deteta u školu možete samo sanjati: o tome se filmovi snimaju kad se desi štogod slično.

Govorim o bogatim ljudima i bogatim kvartovima. Siromašna i tek pristigla doseljenička i emigrantska fukara traži najjeftinije pa se samim tim i meša sa ovdašnjom domicilnom fukarom i to su jedina multietnička i multirasna naselja. Međutim, i tu se vrši separacija koliko je god moguće, makar od zgrade do zgrade. Tu se doduše bande i gangovi razlikuju po rasi i boji kože, ostalo je manje više izmešano.

Verske razlike i konfrontacije su kud i kamo manje izražene. Ipak, ljudi ovde nisu opterećeni religijom kao u Evropi, pogotovo na Balkanu. Tu se ne prave razlike, mešaju se, druže se, važno je da je boja kože ista, žene se, udaju se, jebu se – sve redno. Kad je pak rasa, to jest boja kože u pitanju, e, tu je sasvim drugačija situacija. Ali da se ne ponavljam. Ne mešaju se po kvartovima, avenijama, zgradama i školama (osim ako ne moraju, to jest, ako su fukara). Beli, crni, žuti, crveni, čokoladni ne žele da žive jedni pored drugih ako imaju uslova za to; jedini uslov koji im omogućava te uslove jeste takođe u jednoj boji: u zelenoj boji!!! Boja dolarske novčanice. Što više imaš zelembaća to manje imaš drugih boja pored sebe.

*

Moja sadašnja situacija i okruženje podseti me na jednu Pavićevu priču iz romana Predeo slikan čajem. To je ona priča o profesoru matematike u Sibiru i njemu sličnima koji su krili svoje prave struke i identitete bežeći od vlasti nego su radili kao čistači snega i slično. Pa kad su ih poslali na kurs opismenjavanja ispalo je da je na tom kursu sve naučnik i akademik, a da ih pismenosti uči jedna polupismena partijska učiteljica. Ta priča može biti paradigma današnje pozicije ljudi iz siromašnih krajeva u Americi. Samo što je u Rusiji tada vladala sila a ovde vlada dolar. Učiteljice su i u jednom i u drugom slučaju glupe i nepismene.

U hodnicima GM-a i svih drugih bogatih zgrada, sa mnom i kontejnerima rade lekari, inžinjeri, profesori, ekonomisti... Učini mi se kao da ponekad čujem kako hodnicima odzvanja huk: ''...Plankova konstanta... Plankova konstanta...''. A mi kao Solženjicinovi ze-kovi bauljamo kroz hodnike pod zemljom. Ne, mi ovde nismo utamničeni sudskim presudama (ili bez njih: golom silom), mi možemo izaći napolje kad god hoćemo - otud je poređenje sa gulagom neumesno. Ali, ako odlučimo da izađemo (i tako sebi dokažemo svoju slobodu): šta ćemo sutra jesti, čime ćemo platiti račune i kredite, školovati decu? Tako je svuda - reći će neko. Ne, nigde nije kao u Americi.

*

Ljudi ovde nisu srećni i to je najveća dilema u meni kad razmišljam o daljim planovima. Mnogi nisu ni nesrećni ali kakva je to satisfakcija kad nisi ni srećan nego si ravnodušno bez tog osećanja, i jednog i drugog ponekad. Stvarno, ovde niko nije srećan. Zadovoljnih ima, srećnih nema. Ima sitih ali srećnih nema. Ima bogatih ali srećnih nema. Ljudi se smeju ili drugima, ili na silu - ne smeju se radi sebe i sreće. Niko nije raspevano i srećno rashodan po ulici. Svi su tromi i u hodu tužni i umorni. Ni deca nisu raspevana i srećna: imaju skupe igračke i najčešće pokušavaju da život i osećanja zamene sa njima i brdom kalorija gotove hrane.

Pa se ja pitam: mogu li sa svojom porodicom biti srećan u moru ne srećnih ljudi (''ne srećnih''- odvojeno, u smislu odsustva sreće a ne prisustva nesreće)? Stare žene iz mog kraja često su u svojim naivnim i bezopasnim seoskim ogovaranjima koristile frazu izreku koja glasi ovako: SVEGA IMA, SAMO SREĆE NEMA. E, to je definicija za kojom tragam kada hoću da definišem život u Americi: ''svega ima, samo sreće nema''.

Američki filozof španskog porekla Džordž Santajana pisao je: ''Ali, otkako je demokratija otvorila slobodan pristup u arenu laissez-faire – industrijalizma pod motom ''samo grabi'', svaka duša mora da muke muči u tom svetu zahuktaloga i zapenušanoga uspinjanja i otimanja, i ni jedan čovek ne može više da bude zadovoljan''.

*

Ovde se treba veoma brižno i oprezno čuvati da okolina i vreme ne učine od tebe konfekcijskog idiota (čemu su inače veoma skloni, misli se na okolinu). Odmah na ulici prepoznaješ Evropljanina koji to želi i da ostane. To je čovek ukusno obučen, nekad i klasično ali to još više doprinosi šmeku, sa skladno iznijansiranim bojama i privlačnim materijalima. Žene koje nisu odavde i nemaju namere da ostaju duže, nose kvalitetnu ali neupadljivu obuću i ne možeš ih videti, kao ovdašnje, u skupom i firmiranom kompletu sa sve patikama na nogama. Žena iz Evrope pretrpeće zarad svoje lepote. Žena iz Amerike neće, skinuće patike i obući štiklu tek kad uđe u kancelariju.

Ako im se pustiš, posle određenog vremena postaneš konfekcijski idiot: ne razlikuješ se po svom neukusu od ostalih na ulici, ne predstavljaš više svoj karakter, afinitete, stav i duhovni status kroz svoje odevanje, jer više nisi ličnost nego si kreten pa je samim tim i nebitno kako se oblačiš. Da, to tako u krug ide.

*

Amerika je sve manje bela zemlja. Ne postaje ni skroz crna ali svakako značajnije tamnija. Valjda to kosmička pravda i Aristotelov nepokretni pokretač vraćaju bumerang osvete za ono što je učinjeno crvenim domorocima i crnim robovima. Šta po tom pitanju misle i rade planeri koji su dugoročnim strategijama već uredili dobar deo sveta po svojoj meri – to ne znam. Ali da su omanuli u svom dvorištu to je više nego očigledno. Veoma brzo će se suočiti sa činjenicom da su belci u Americi manjina.

*

O pravim Amerikancima i njihovom duhu kaubojštine?

Dobar deo pravih Amerikanaca ima u sebi usađen taj duh: duh kaubojštine i vestern legendi. Taj manir je zastupljen i u funkcionisanju društva. Po tome, oni vode računa ko će prvi da potegne. Ima neke fer igre u tome. Moraš da čekaš da tvoj protivnik prvi potegne a da onda ti budeš brži od njega. U tome ima i praktičnih momenata: ako se dokaže da si tako uradio i kad ''ubiješ'' nekog ne odgovaraš jer si to učinio u samoodbrani. Zato treba biti brz i po mogućstvu, da se atletski izrazim, ući u pucanj.

Hoće oni i igru jedan na jedan, hoće fer nadmetanje, takav im je uostalom i sport, takva im je ekonomija, školstvo, tako su i dobavljali zemlju za sebe na divljem zapadu (svi u ravnoj liniji, čeka se pucanj kao znak za start pa ko prvi stigne taj i bira ili karavanom u divljinu pa šta ti Bog da), hoće da učine podvig, da bez ikakvog razloga pomognu drugome. Hoće i sve suprotno od ovoga, ali ko to neće?!? Na žalost o tom duhu kaubojštine i njihovog poimanja nadmetanja u maniru jedan na jedan ništa ne znaju latinosi, Indusi, Balkanci, Poljaci, Arapi, Kinezi i svi ostali.

To poimanje su, što zbog kapitalističkog i tržišnog shvatanja profita i kvaliteta (jer gde nema kvaliteta nema ni profita), što i zbog samog umetničkog kvaliteta (gde nema umetnosti nema ni umetnosti) preneli i na umetnost. Kod njih se i za najveće pozorišne ili filmske spektakle, uopšte za umetničke angažmane, i dalje organizuju prave i poštene audicije gde se stvarno biraju najbolji. Preko reda se eventualno odabere glavni glumac koji će doneti profit i koji je već dokazan kvalitetom ali za ostalu ekipu mora se proći nekakav test na audiciji. Umetnici odlaze na audicije, pokazuju svoje znanje i talenat i tako bar imaju teoretskih šansi da od potpunih anonimusa uspeju, to jest da budu viđeni. Kod nas je bitnije ko ti je otac ili strina, samo tako ćeš dobiti ulogu. Ili kojoj partiji pripadaš, odnosno ne pripadaš.

Književnost je nešto drugo: pisanje je individualni čin stvaranja kao primaran ali je i tu profit na prvom mestu tako da nema možda umetničke utakmice ali tržišne svakako ima, pa se bar znaju pravila što je u neku ruku takođe pošteno. Ne moraš da pripadaš lobijima kao kod nas i da podmićuješ razne protuve (takođe: kao kod nas). Jer i ako su izdavačke kuće u Srbiji danas uglavnom privatne one najveći deo novca namaknu ličnim i političkim vezama iz budžeta, donacija i otkupa, tako da ih je briga kakav je kvalitet: brinu se ko će pobediti na izborima i kad da menjaju stranu.

*

Opet, sa druge strane, ne očekuj mnogo od druženja i prijateljstva sa Amerikancem, to jest ne uzdaj se uvek sto posto u to: nemaju oni razvijen taj osećaj previše. Okrenuće ti leđa, vođen nekom svojom logikom a da i nije svestan šta je učinio ili ubeđen sto posto da čini pravu stvar. Ostaviće te kad ti je najteže, nesvestan i jednog, i drugog: i da te je ostavio i da ti je teško. Oni nisu navikli da se vezuju previše i prijateljem te mogu smatrati veoma iskreno ali da pri tome ne osećaju baš neku potrebu da ti to dokazuju, plaćaju ili da se za nešto žrtvuju.

Hoće da se uhvate za novčanik. Ako se ti međutim ponudiš odmah će ti prepustiti plaćanje. Nema onog specifično balkanskog i srpskog guranja i 'vatanja za ruke. Ali će koliko sutra tražiti priliku da se revanširaju i na taj način razduže. Veoma su zahvalni na svaku čast zato što je to ovde retka pojava ali nije tačno da oni nikada ne časte. Ima toga na poslu, najviše među kolegama, po barovima kad izađu posle posla. Uglavnom se ide u krug tako da mu na kraju dođe na isto ali nisu recimo kao neki Evropljani ili Slovenci (toga se i lično sećam) da svako plaća za sebe. Zatim, hoće da časte za učinjenu uslugu ili za eventualno učinjenu uslugu ako smatraju da će do toga nekada doći.

Površne sentimentalnosti i lažne emotivnosti oni jednostavno nemaju u sebi. (Opet moram podvući zarad jasnoće da u ovim analizama govorim isključivo u pravim Amerikancima). Uglavnom ne osećaju mnogo ali za razliku od nas uglavnom i ne ''osećaju'' lažno. Ne pretvaraju se kad su emocije u pitanju. Uglavnom su ravnodušni ali znaju i da polude emocionalno. I nikada ne kriju svoje emocije, ma kakve bile i na koji način se manifestovale.

U međusobnim odnosima i ljubavnim vezama (svih mogućih kombinacija) nema mnogo kompromisa. Svaka strana tera po svome i retko popušta drugoj. Ekstremnim izuzecima se smatra popuštanje u nečemu i doživljava se kao poklon ili veliki znak naklonosti. Nekad i kao dokaz neukusa. U Njujorku su veze nešto što bi se moglo nazvati poslovni odnos radi redovnog i bezbednog upražnjavanja seksa. Njihove veze i brakovi pre podsećaju na neki poslovni aranžman nego na emocijama prožet odnos dvoje ljudi.

Ako kažeš da si bolestan. Veruju ti. Ako kažeš da imaš problema, ne pitaju te kojih ali ti sto posto veruju da im govoriš istinu. Ako kažeš da imaš neku obavezu isto tako veruju i ne pitaju. Neshvatljivo im je da ih lažeš za takve stvari. Ipak, to ih neće sprečiti da zarad obaveza na poslu ne izađu u susret tvojim potrebama. Oni će ti verovati, čak te žaliti iskreno ali te neće pustiti sa posla pre vremena. Drugo je pitanje i šta oni podrazumevaju pod problemima ili obavezama. Često su to za njih i najbanalnije stvari. Upravo ovaj njihov stav najviše zloupotrebljava gastarbajterska kasta svih nacija i vera i nečesto ih zbog toga dovode u neprijatne situacije.

Cene dobar posao, poštuju zalaganje na poslu. Neretko će vam se desiti da slučajni prolaznici hvale vaše zalaganje i dobro urađen posao. Najčešće koriste frazu: good job. Na poslu su zapravo veoma solidarni i hoće da pomognu, čak i nepoznati ako vide da se sa nečim mučite ili ne možete da podignete ili prenesete.

U autobusu ili vozu će većina ustati, uopšte se ponašati kulturno sa izuzetkom onih koji nose pantalone na pola dupeta, nakrivljene kačkete na glavi i gegaju se dok hodaju. Oni bolje da vam i ne ustaju.

*

Ipak, treba znati: Amerika nije Njujork. Njujork nije posve tipična Amerika. Njujork je za sebe, i: po sebi. Samo nekoliko desetina milja dalje od Njujorka vi srećete drugu Ameriku. Da ne pričam o njihovim zabitima. Naučiti i naviknuti se na život u Njujorku ne znači da automatski možete živeti u drugim delovima Amerike. Čak ni u velikim gradovima. Biti tipičan Njujorčanin i tipičan Amerikanac - to nije jedno isto. Može da bude slično ali ne može da bude isto. Zato Njujorčane i ne vole baš mnogo u drugim delovima Amerike. Otud i ona čuvena krilatica: ''Yenki, go home''. Drugim rečima: idite kući pa tamo budite ono što jeste.

U ovoj crtici o tipičnim Njujorčanima, njihovom karakteru i navikama, njihovim specifičnostima, psihičkom i mentalnom sklopu, naravno da nema mesta doseljeničkim hordama iz zadnjih tridesetak godina. Dvadeset do trideset godina života na Menhetnu možda može da vam obezbedi ulaznicu za epitet: Njujorčanin.

*

Pošto je u svemu naj - Njujork je, naravno, i najprljaviji grad na svetu. I ako se veliki broj ljudi trudi da ga održi u kakvoj takvoj higijeni to im nikad u potpunosti ne uspeva. Ali je Njujork prljav grad i u detaljima a ne samo globalno. Javni objekti, restorani, čekaonice, prodavnice, i sve ostalo i slično, su na takom niskom nivou higijene da je to neverovatno i neshvatljivo. Kakvih sam se prčvarnica nagledao, pogotovo izvan Menhetna, to je za ne verovati. Ma svaka naša seoska prodavnica u Srbiji je čistija i adekvatnije opremljenija od takvih smetlišta. Pa sad zamislite kako je. Možda je to zato da bi se došljaci sa svih strana sveta osećali kao kod kuće. Možda?!

*

Najzad je stiglo proleće u Njujorku. Moje prvo njujorško proleće. Central park je procvetao u raznim bojama i zaista lepo i slikovito izgleda. Što je još važnije procvetale su i Njujorčanke. Zaista se može videti lepih žena ovih dana na Menhetnu. Skinule su zimske kapute i kape sa glava, sredile frizure i uvukle se u po malo tesne suknjice i haljinice (što im samo pridodaje na seksipilu). Lepe žene na Menhetnu su najlepše na svetu. Ovde se skupila sva ženska lepota iz Amerike i ostatka sveta. To je zato što se na Menhetnu najviše isplati da budete lepa žena (ili lep muškarac). Lepota se ovde najbolje materijalizuje. Ovde se mogu najskuplje prodati skladnost i mladost. Na žalost, kupuju je je uglavnom stari i bogati. Kakva samo mlohava i balava starost nemoćno dahće nad tim mladim i skladnim mesom?! Kao po pravilu ''meso'' na kraju uzme dobar deo para. I ne krivim ih uopšte.

*

Aleksandar Kožev jedan od najboljih tumača Hegelove filozofije kaže da je čovek birajući američki način života (American Way of Life) odabrao da bude sretna budala. A ja se ubih na par stotina strana da kažem nešto slično.

Mada ni reči Žaka Ransijera izgovorene doduše u drugačijem kontekstu nisu daleko od istine:

''Ako porast potrošačkog individualizma izaziva bes u vama, ako vam smeta otupljivanje obrazovanja u ime masovnijeg učešća ili plitkim hedonizmom savremenog života, vi verovatno samo izražavate duboko ukorenjenu mržnju prema demokratiji''.

*

Ono što ovde najviše vređa zdrav razum (jer ima dosta toga) jeste zaista ogromna, nezamisliva razlika u ekonomskom statusu ljudi. Pojedinci toliko mnogo, a pri tome nezasluženo, zarađuju da je to neukusno i neshvatljivo bilo kojem razumu, bilo kojoj nauci, bilo kojem zakonu. Razlika je pored toga i nenormalna: fizički nenormalna. Mislim, to se ne može opisati. Čovek se prosto pita: otkud toliki novac? Otkud opravdanja i zdravog ekonomskog momenta za njegovu egzistenciju i na kraju otkud se sve to bogatstvo fizički ostvaruje? Verujte mi, i ako tog naučno-ekonomskog opravdanja ja nemam, niti ga znam, odgovor je vrlo prost: sve to silno bogatstvo proističe iz surove eksploatacije većine građana Amerike i prljavih zakulisnih radnji a koreni toga bogatstva sežu u ne toliko daleku prošlost kada je mafija rešila da legalizuje svoje poslove.

*

Nešto kao zaključak: Svega ima - samo sreće nema!

To je definicija za kojom sam tragao, koju sam već pomenuo i koju sam pronašao kroz potragu u ovoj pripovesti. Teško ćete ovde pronaći sebe ako vas još nešto osim novca interesuje. A ni novac nećete lako naći. Uostalom, već sam ovde napisao, teško ćete se pronaći ovde ako sebe već niste pronašli pre toga.

Ako pitate za savet, evo vam ga: Ameriku prvo pronađite u sebi. Ameriku u smislu definisanja vlastitog sna i ostvarivanja istog. Snovi nisu java - i kad mislite da ste ih ostvarili sve je fikcija u vašoj glavi. Ako niste bili srećni u Srbiji, među svoje ljude, među svoje prve ljubavi - teško da ćete ovde biti srećni. Nećete naći ni bolji život - samo ćete imati nešto kvalitetnije uslove za odmor od napornog rada i još napornijeg besmisla.

Treba doći samo oročeno: i ni dana duže od oročenog ostati.

Ljudi ovde glume život. Glume da su Amerikanci. Glume da su Srbi. Glume da su ispunili svoje snove. Glume da su srećni. Neko se i obogati i verujte oni nakon toga ne znaju kud bi sa svojim parama. Upravo u to vreme shvate da im je život prošao i da je vreme za neka druga putovanja. Prvo zaradite novac u Srbiji pa tek onda dođite u Ameriku. Tako možda i vidite nešto što vam se na kraju dopadne.

I zaista ima mnogo više istine nego simbolike u činjenici da su prvi doseljenici u Ameriku bili robijaši koji su posle doveli robove i današnjeg načina života ovdašnjeg. I danas je prava kazna za svakog Evropljanina građanske opcije da živi ovde. Mnogo je ovde izmešanih kultura (odnosno nekultura) da bi ste imali bilo kakvih duhovnih koristi od njih. Nećete ovde videti svet - možda polusvet samo. Tako izmešane te navike nisu uspele da ostanu u domenu reči ''kultura''. Eklektika je na žalost uspevala samo u negativnim konotacijama.

Ako želite da živite ovde - morate se odreći ljubavi. Nećete imati vremena za to. Danima ne možete viđati voljenu osobu i taman kad pronađete slobodan dan ispostavi se da objekat čežnje toga dana nije slobodan. Ne možete mnogo vremena posvetiti ni svom detetu. Kao, radite zbog njega, a onda ga gurnete već sa petnaest godina na neki posao. To je kao dobro za njega. Neka se navikava. Neka sam zarađuje i slične gluposti. Kako može biti dobro jednom mladom stvorenju da se odmah upregne u težak rad? Umesto da tada uči kako se voli: vi ga terate da radi. Treba razmisliti o sledećem: male su šanse da sačuvate i održite porodicu po našim i ovdašnjim merilima. Posle određenog vremena a pod uticajem sredine, tempa i načina života započinje rastakanje porodice. Prve žrtve su deca, odmah zatim sledi brak.

Ovde dobiješ gomilu aparata koji su u Srbiji statusni simbol a ovde su sredstvo da ti se uzmu pare. I u tom začaranom krugu nikada ne stigneš da odahneš i uživaš u tome. Taman si otplatio nekoliko hiljada dolara skupu spravu a ona je već demode. I deca i poznanici te gledaju popreko: zaboga kako možeš da držiš takvu starudiju u kući?!?

Ovde samo žele da im ne rušite sistem koji su napravili. Suština tog sistema da samo mali, zaista mali procenat ljudi razmišlja i odlučuje dok je ogromnoj većini već samim tim sistemom fizički i pravno onemogućeno bilo šta drugo osim neprestanog rada i spavanja, i po kojeg opijanja vikendom. Ako ste se pak zadužili kod banke za kola ili kuću onda nema ni tog vikenda.

Američki način života koji se oličava u preraspodeli dobara podseća na srednjevekovne gozbe i bahanalije. Na čelu stola je moćnik sa svitom i kako se od toga čela udaljujete sve ste niže u hijerarhiji ali se i dalje po nešto zahvati sa astala. Najzad ostaju oni koji uopšte nisu za stolom i oni hvataju ono što moćnici nedojedeno bacaju. I uhvati se tu ponekad i tek načeto parče mesa, možda samo par puta zagriženo. Naravno treba da ste jaki za to. Onim slabijima ostanu kosti ali uvek dovoljno masne da se ne umre od gladi. Većina kod svoje kuće, tamo negde daleko, nije imala ni te kosti pa su i te kako zadovoljni. Ovde jesu tanjiri puni (nekad načetog mesa, nekad kostiju) ali se sreća ne meri veličinom porcije. Po toj logici svinje su najsrećnije.

Pesnik Blez Sandrar, rođen u Švajcarskoj, napisao je 1912. godine pesmu Uskrs u Njujorku čiji jedan deo glasi:

''Gomilu siromaha za koje ste Žrtvu prineli,

Ovde su u skloništa zbili, utorili, sapeli.

Ogromne crne lađe sa svih strana sveta dolaze,

Putnici, zbrda-zdola, na pontonske mostove prelaze.

Ima Talijana, Grka i Španjolaca,

Rusa, Bugara, Mongola, Persijanaca.

To su cirkuske životinje što preskaču meridijane,

Komad crnog mesa im bacaju kao da pse gladne hrane.

Srećni su zbog te hrane nad kojom se muve jate,

Gospode, smilujte se narodima koji pate''.

To je, dakle, to.

Najbesmislenije u svem besmislu je besmislenost poslova koji vam ovde po pravilu zapadaju. Nekima samo na početku - nekima do kraja. Američki pisac Henri Miler napisao je na jednom mestu: ''Bejaše to tipičan pogled s dvorišnog prozora u Bronksu: drvene ograde, sohe, konopci za rublje, bedne tratinice, tipske stambene zgrade, lestve za spasavanje i tako dalje. Spodobe su tumarale amo-tamo pored prozora u svakojakoj odeći. Spremali su se da pođu na počinak kako bi sutradan prošli istu besmislenu rutinu. Možda će jedan od stotinu hiljada njih izmaknuti zajedničkoj sudbini; što se tiče ostalih, bilo bi najbolje da im neko noću, dok spavaju, prefikari vratove. Puka je ludost verovati da bi te jadne žrtve bile u stanju da stvore novi svet''.

Ovo je zemlja potuljene diktature i neljudskih prava. Oficijelno svi imaju ista prava, u praksi količina vaših prava zavisi od količine novca koji posedujete. I od toga da li ste neka od manjina ili ste normalan čovek.

Ovde nikada nećete imati pare. Bar ne na svom raspolaganju. I koliko god imali u banci njihovi tokovi su uglavnom usmereni i ne zavise od vas. U Ameriku dođite samo ako hoćete da štedite. Ako želite da trošite, ostanite u Srbiji. Automobil imate da bi banka zaradila na tome. Kuću ili stan imate da bi banka zaradila na tome. Kreditnu karticu imate da bi banka zaradila na tome.

Nema ovde slobode. Nema ovde demokratije. Niko ne poštuje vaša ljudska i građanska prava: ako niste bogati. Ovde vas neće ugnjetavati političari (kao kod nas) ovde će vas ugnjetavati svi ostali. Najviše će vas ugnjetavati imperativ da dobijete ček svake nedelje.

Problem je što se suviše malo uzme dobroga i lepoga u odnosu na ružno doživljeno i dobijeno.

U Americi je velika potražnja prema slabijima. Svi na svim nivoima u svakom obliku traže slabijeg da bi bili jači i radi dalje upotrebe.

Ono što će meni nedostajati iz Amerike jeste svakako Jack Daniel’s i njihov javni prevoz. Pored toga stari vesterni subotom pre podne i nekoliko ljudi. Znate, za Ameriku nije ni to malo.

Ako pak krenete ovamo, nikada se ne odvajajte od para sa kojima možete kupiti avionsku kartu za nazad kad god vam se prohte. Ukoliko ne odvojite taj novac može vam se desiti da upravo sledećih deset godina radite za tu kartu a na kraju i ostanete onda kad vam pare već nisu problem. Obaška što su još motivisaniji da vam zagorčavaju život ako osete da nemate ni za tu kartu.

I dok je u Srbiji ponekad zaista život prolazio pored vas i niste mogli da utičete na njegove tokove ovde izgubite godine a da ga ne vidite ni pored vas. Jednostavno se negde pogubi a vi nemate vremena da ga tražite. Nije ni pored vas, ni u vama - uglavnom je iza vas a vi bivstvujete u zabludi da je pred vama. Samo da završite neke poslove pa ćete se ponovo spojiti sa svojim životom. Uglavnom je na kraju kasno za bilo šta osim za opraštanje od istog.

*

''O kapetane! Moj kapetane! Plovidba

strašna prođe,

Prebrodili smo bure sve, dobili plen

takođe...''

Volt Vitmen

*

Njujork , junija meseca, 2007