Balada o pijačnom degustatoru...

Gurman sam ali sam i zloješan. Jedem samo birano, ono što mi se sviđa. Radije ostajem gladan, nego da jedem ono što ne volim. Ali kad na pijaci ugledam profesionalne probače, one što idu od tezge do tezge, pa kao procenjuju robu a uistinu se namiruju hranom i pićem, odmah dobijem želju za jelom, apetit mi se popravi, naručujem rakiju da pospešim stvar i šta god ima za meze.

Kako oni samo znaju spretno i brzo da smaknu parče sira sa noža prodavačice, pa onda ostave da se sir topi u ustima i samo cokću. Onda pređu na kajmak i probaju koji čvarak ili parče mesa.

Obično je taj probač stariji čovek, u pohabanom odelu koje odaje negdašnji sjaj službenika, knjigovođu, učitelja, sudskog pisara ili inkasanta, nekoga ko je ostavio zemlju zarad državne službe pa danas nema ni zemlju, ni službu, tek mizernu penziju koliko da pokrije troškove. Nekada mu je frižider bio pun, o praznicima je odlazio u rodno selo, punio zembilje i balone, i vraćao ih u grad i stan, a sa platom je zidao kuću i školovao decu, mada je znalo i da pretekne kad stigne regres ili topli obrok. Danas je okovratnik prljav a mašna koju i ne skida je masna.

Masna mašna?!

Masnija mu mašna od šerpe u kojoj se kuva nedeljni ručak. Ipak, naš junak uvek ima dobru priču, elokventan je i ljubazan. Sa svojim dotrajalim odelom on i dalje izaziva strahopoštovanje kod seljaka koji su navikli da se uvek trebaju i moraju čuvati mašne i tašne. Nosi sa sobom uvek otrcani ceger, novčanik nabubren od novinskih isečaka, ali bez dinara u njemu, i novine koje je pokupio usput u Domu penzionera ili u kafani nekoj.

Najviše voli da priđe seljacima koji prodaju mučenicu. Pogledom traži nekoga novog jer kod starih prodavaca degustacija ide teže i zavisi od njihovog raspoloženja: odavno oni znaju da on nije nikakav kupac i da samo štetuju od njega, pa mu daju da gucne samo ako su raspoloženi i voljni za teranje šege. Onda, kad priđe, naš junak počinje da se raspituje: jel' domaća, da nije šećeruša, nemoj da je neka mutljavina da mu se gosti potruju, nešto je veštački žuta, ajde neka sipa jednu da proba, on inače ne pije ali voli da zna šta kupuje. Drmne on čep, možda zatraži još jedan jer nije baš dobro procenio, pa onda klimne glavom i kaže kako mu ne odgovara jer se oseća dosta, povukla je od bureta ili nije bila dovoljno u istom. I tako, čep ovde, čep onde, skrpi se cela čašica.

Sa sirom i kajmakom je dodao podlogu da ga ne bi vatalo na prazan stomak. Najviše ga mrze prodavci voća i povrća. Pogotovu takozvanog sezonskog. To je njegovo vreme, tada dolazi do punog izražaja njegov talenat, tada on poput cirkuskog artiste čuda čini. Jagoda ovde, šljiva tamo, trešnja kad joj dođe vreme. Njemu više za taj dan ne treba. Ne štetuju oni mnogo od njega, nego ih više nervira što se pretvara da kupuje a još više ih nervira kad počne da kudi robu opravdavajući ne-kupovinu nečega što je već probao: kiselo, trulo, užeglo, zeleno, prezrelo...

Oko podne naš čičica krene put kuće, sit i zadovoljan. Naravno, žena i deca nemaju pojma kako on provodi vreme i šta radi, misleći da se zamajava po parku ili u Klubu penzionera. Oni misle da je njihov muž i otac skroman ali dostojanstveni penzos koji se nikad ne buni protiv ničega nego gordo podnosi nedaće i jedino je nanovo nervira uvek pogrešnim izborom na dan glasanja. Kriza jeste ali je on uspravan i stamen kakav je bio čitavog života. Posle podne će sa zadovoljstvom posrkati praznu čorbu i neće se žaliti što nema više ništa.

Nekada sam više odlazio u kafane. Bilo bolje društvo, sada se polako sele na neka druga mirnija mesta a u kafane dolaze neki ljudi koji ne znaju ništa o kafanskim običajima. Većina nas ljubitelja starih i pravih kafana voli one ćumeze na pijaci, gde se nedeljom ujutro odlazi po zeleniš, kobajagi da pomognemo ženama, a vraćamo se oko podne dobro nakresani. To su neuredne kafane sa kariranim stolnjacima, aluminijumskim pikslama i olinjalim konobaricama koje koketiraju sa gostima. Piće se tu sipa u čašama od 0.5, donosi se obavezna kisela voda, kuva se samo kafa u fildžanima sa ratlukom na ivici tacne, a škembići su neprevaziđeni i najčistiji su deo i detalj kafane.

Tako bih ja sa stola u bašti jedne takve kafanice ili kroz prozor iste, posmatrao te profesionalne pijačne degustatore. I, dok bi ih gledao kako slatko mljackaju sir i lickaju rakiju iz čepa, dok se mršte kad probaju luk ili ren, dok se slade kad izbacuju košticu trešnje u ruku pa pod tezgu, i ja sam dobijam želju da sve to probam odmah i sada. Stotine njih toga dana na pijaci čini isto, proba i kupuje, ali samo par njih sa zadovoljstvom čini to. Čini to umetnički. Artistički!!! Ja bih onda, u takvim slučajevima, pozivao konobara, koji i onako ceo dan pije sa mnom barabar, i poslao ga da kupi dvesta grama sira, da mi sipa domaću rakiju i da mi nasecka luka sa pijace. Ni ja, kao ni naš degustator, ne bi se posle kući bunio oko toga šta ima za jelo, što od sitosti, što od glavobolje izazvane šećerušom.

Onda, jednoga dana primetiš da ga nema. Možda je okasnio, možda se prehladio, stići će, samo što nije. Kad vidim da prodavci rakije sipaju u čep, pa malo prospu iz njega na zemlju te potegnu, shvatim da naš čičica više neće dolaziti. Otišao je da degustira neku drugu robu po nebeskim pijacama gde su penzioneri siti a gde se umesto šećeruše pije rajski nektar.