O duši, snovima i đavolu

Duša ne može nastati i ne može nestati.

Nema svrhe počinjati priču o duši a za početak, i radi lakše potonje orijentacije, ne konsultovati šta o tome kažu enciklopedije. Kada uporedite kako o tome govore različiti enciklopedisti onda shvatite koliko je definisanje duše težak, i do danas, skoro neizvodljiv posao. Prosvetina enciklopedija kaže da je ''duša sveukupnost psihičkih procesa, značajan pojam u filozofiji i psihologiji, jedan od centralnih u raznim religijama''. Prokomunistički sastavljač dakle govori o duši kao ''važnom pojmu'', mada je reč ''pojam'' zaista nepodesna u kontekstu onoga što bi trebalo da bude razjašnjenje duše. U nastavku ove definicije dalje piše: Predstava o duši kao nematerijalnom ali suštinskom i besmrtnom delu čoveka nastala je u pradavna vremena. Problem duše tretiran je s' raznih filozofskih gledišta: supstancijalističke, dinamičke teorije, teorije identiteta duše i tela, teorija aktualizma; suprotno njima su teorije što poriču postojanje duše u bilo kom obliku''. Takvo je vreme bilo, vreme kada je pisana ta enciklopedija: glomazne i nejasne reči i rečenice, besmislene definicije. Zamislite samo ''veliku istinu'' iz prethodnih rečenica: bilo je onih koji su verovali u postojanje duše i onih koji nisu verovali. Znate, ima onih koji su beli i onih koji su crni, ima muških i ženskih...

''Britanika'' se makar potrudila da prikaže nekoliko različitih aspekata i shvatanja: ''duša je nematerijalni aspekt ili esencija osobe, spojena sa telom tokom života, a koja se u smrti odvaja. Koncept duše može se naći u skoro svim kulturama i religijama, mada interpretacije njene prirode dosta variraju. Stari Egipćani verovali su u dvostruku dušu, jednu koja nadživljava smrt ali ostaje u blizini tela, i drugu koja odlazi u sferu smrti. Rani Jevreji nisu shvatali dušu kao nešto odvojeno od tela, ali kasniji jevrejski pisci počeli su da prave razliku. Hrišćanska teologija prihvatila je grčki koncept besmrtne duše, nagoveštavajući da je Bog stvorio dušu i preneo je na telo u začetku. U hinduizmu svaka duša ili atman stvorena je na početku vremena i zarobljena je u zemaljskom telu; u smrti, duša prelazi u novo telo prema zakonima karme. Budizam negira ideju duše, dodajući da je svaki osećaj individualnog iluzoran''.

Bilo kako bilo, enciklopedije nam nisu mnogo pomogle, bar ne ove koje su nam bile dostupne, osim što su doprinele da budemo još zbunjeniji no što smo bili na početku ovog sumnjivog i nadasve beskorisnog eksperimenta. Tako će biti i ostati do kraja naše šetnje, opuštene popodnevne šetnje, u lepom društvu i bez ikakvih obaveza. Što više budemo čitali i slušali o tome šta o duši misle drugi, a svakako najveći umovi čovečanstva, bivaćemo sve zbunjeniji i izgubljeniji a sa druge strane naša duša će biti bogatija a da toga uopšte nismo svesni. Drugi će to primetiti.

Znam ja da je čitanje knjiga i enciklopedija prevaziđena stvar. Novo vreme sa svojim tehnologijama učinilo je ljudima život lakšim a ujedno su postigle (tehnologije) na taj način i to da se lakše upravlja dušama i telima tih istih ljudi. Dadni narodu 'leba i igara i onda možeš da radiš šta god hoćeš sa takvim kretenima. ''Igra'' savremenog čovečanstva uz pomoć kojih se ljudi spinuju i kontrolišu a ujedno i prave debilima jeste: internet. Zato mi, hteli ne hteli, moramo na kratko krenuti i tim putem a ne bi nabasali makar na kakav znak razumevanja budućih istraživača ovoga teksta. Krećemo dakle, ponavljam: kratko, u potragu putem internet pretraživača ne upuštajući se u detalje, što je i nemoguće, tek da vidimo na koju bi nas stranu to odvelo. Pri tome, gledamo samo prvu stranu jer bi nas daleko odvelo detaljnije proučavanje.

Kada ukucamo latinicom reč ''duša'' u pretraživač dobijemo obaveštenje da je pretraživač za 0,18 sekunde pronašao 6 miliona i 260 hiljada stranica gde se ta reč pominje (u trenutku kada ovo radimo jer iz sata u sat ti rezultati su sve veći i veći). I ništa novoga nećemo saznati o našim dilemama jer na toj prvoj strani dominiraju stranice u kojim sa se duša pominje u drugim kontekstima: pesme, naslovi, proza, reklame. A rekoh već da mi nemamo vremena da proveravamo svih 6 miliona sajtova. Zato ćemo ukucati engleski ekvivalent za reč duša: ''soul'' - da vidimo šta nas tu čeka. Za 0,25 sekundi skoro 300 miliona pogodaka. Ovde se već naziru nekakvi putokazi. Već na toj famoznoj prvoj strani ''Vikipedija'', ''Katolička enciklopedija'' i ''Vebster'' daju svoje definicije i viđenja, uglavnom u okvirima onoga što smo već citirali i navodili. Ima na toj prvoj strani i muzike, i književnosti, pa i reklama nekih kompanija. Svuda je dakle reč ''duša'' aktuelna. U rezimeu pretrage i definicija koju ima pretraživač kao opciju za engleski jezik dobija se fascinantan pregled. Skoro da nije potrebno pisati ovakav tekst posle toga. Skoro... Jer, sve su to iste priče, razgledanje duše sa raznih aspekata, kroz istoriju ili religiju. ''Ljudska priroda'', ''osnovni princip'', ''telo-duša'', ''život-smrt'', ''besmrtnost'', ''Jevreji, hrišćani, muhamedanci, istočnjačke religije'', ''filozofija''. Zapadnjaci ne bi bili to što jesu kad ne bi sve to začinili svojim kretenizmom pa su tako u raspravu o duši uključili i Harija Potera. Zapadnjaci ne bi bili to što jesu da nisu studiozni pa je dobro što na jednom mestu možete naći kako se kaže duša na nekoliko svetskih jezika: danski – sjel, holandski – ziel, francuski – ame, nemački – seele, grčki – nisam uspeo da pročitam ali pretpostavljam: psyche, italijanski – anima, portugalski – alma, ruski i srpski – duša, španski – espiritu, švedski – sjal, kineski, japanski, indijski i tako dalje napisani su na lokalnim pismima, a nedostaju, to jest treba dodati: hebrejski – nephesh, i bliske a korisne reči na engleskom: spirit (duh) i breath (dah). U toku teksta ćemo susresti možda još sinonima ali i homonima na zadatu temu.

Najzad, u našoj svetloj tradiciji ukucavamo u pretraživač potreban pojam ili reč ćirilicom i za 0,22 sekunde dobijamo solidnih 18 miliona i 55 hiljada pogodaka. I odmah na prvom pogotku saznajemo ''da je duša (grč. Psihe, lat. Anima) entitet za koji se u mnogim religijama i filozofskim tradicijama, pretpostavlja da postoji samo u živim bićima.....'' (Vikipedija). Tu dalje stoji ''da je duša ono što čini život, princip života, znak života, ono što se samo sobom pokreće''. Ako ništa drugo, onda makar lepo rečeno. Zatim sledi kratak istorijat o tome kako na pojam i problem duše gledaju hrišćani, a kako filozofi od Platona do Bekona Frensisa.

Ne smemo nastaviti putem interneta jer taj put ne bi imao kraja. Zapadali bi sve dublje i dublje u more neklasifikovanih informacija a u ni malo mudrosti. Sa internetom treba oprezno. Mi i ne tragamo za istinom jer nemamo tu iluziju, mi samo pišemo da neko može u razbibrizi da čita. Preturanje po internetu u potrazi za dušom je samo po sebi apsurdno i ne može osvetliti sliku nikako drugačije do sitnog detalja koji nam ne znači ništa. Takav je internet jezik, samo kratko i preko potrebno jer je taj jezik stvoren za gotovane koji ne vole da čitaju.

Ništa ovde, dragi čitaoče, nećeš naučiti samo ćeš se malo informisati sa mislima velikih ljudi. Nekad je dosta i to. Sa druge strane, đavo je nešto drugo. Duša je nematerijalna a materijalni đavo je ište. O đavolu i ne morate čitati ništa: srećete ga svaki ubogi dan. Ili: sanjate. Krenimo kroz snove, sanjajući u drugom životu, ruku pod ruku sa đavolom u potrazi za dušom. Planirajte pri tome da postavite đavolu klečku čim vam se ukaže povoljna prilika.

U ''Maloj'' Prosvetinoj enciklopediji ni reči o đavolu. Jednostavno, uopšte nema odrednicu. Pusti more, mani se ćorava posla, da su postavili tu odrednicu morali bi i napisati ko je đavo a onda bi to neko mogao da poveže sa nekim tadašnjim vladaocima, jer sličnost je izrazita i veoma uočljiva.

Larusova enciklopedija: Reč Diable potiče iz latinske reči diabulus – klevetnik i definisana je kao demon, dok je reč demon u istoj enciklopediji definisan kao posrnuli anđeo – đavo.

''Britanika'' je već pouzdanija. Ona kaže: ''đavo je duh ili sila zla.(Brau tvrdi: višestruko zao duh). Iako se ponekad koristi da označi demone, ovaj termin označava gospodara zlih duhova. U judaizmu, hrišćanstvu i islamu on se posmatra kao pali anđeo koji pokušava da zauzme mesto Boga. U Bibliji je đavo poznat kao Satana, Velzevul i Lucifer. Hrišćanska teologija smatra da je njegov glavni zadatak da navodi ljude da odbace ispravan način života i iskupljenje u korist greha i smrti. U Kuranu se đavo naziva Inus, on zavodi neiskrene ali ne i iskrene vernike''.

Srpska ''Vikipedija'' hrabro nastupa sa rečenicom da je ''đavo božje stvorenje, anđeo otpadnik...'' itd. Prema ''skromnih'' 900 hiljada pogodaka na srpskom, kada ukucamo u pretraživač reč ''devil'' dobijamo impozantnih 109 miliona pogodaka. Ako ćemo pravo, englesko govorno područje i jeste idealno stanište za đavola juče i danas. Za sutra ćemo još videti. Uglavnom se tu govori da je đavo ''prisutan u svim religijama i da predstavlja vrhovnog duha zla, onoga koji vlada paklom'' itd. Onda malo osvrta na religiju, filozofiju, okultizam, psihologiju, umetnost... and, ites it. Na kraju sam iz engleskog sižea koji mi je pretraživač ponudio saznao da i Srbi imaju svog ''ličnog'' vraga koji se zove Daba, što nas je u ovom trenutku svrstalo u malobrojno društvo naroda koji ne moraju, ako neće, da posežu za univerzalnim rešenjima i koji sebi mogu da priušte i pre svih hrišćanskih i drugih knjiga svoje lično i personalno ''zlo''.

Sad definitivno i po drugi put, ovoga puta bez laži, isključujemo kompjuter, laćamo se koričene hartije i sa skromnim ličnim potencijalima krećemo put potrage za dušom i đavolom. Od kada je sveta i veka traje potraga za dušom i đavolom od strane čoveka. Za dušom više jer, ruku na srce, rame uz rame sa ljudima i sam đavo povazdan a još od vremena svoga pada traga za ljudskim dušama. On nije žudeo da spozna suštinu duše i da je definiše (a nama olakša) jer verovatno su mu poznate božanske tajne već su njemu duše potrebne ''same po sebi''. Što su mu potrebne??? - to zaista ne znamo. Ne treba se mnogo petljati sa njime i prizivati ga. Na žalost on je od onih koji se sami pozivaju.

Svakodnevno u govoru ili pisanju dohvatimo se reči ''duša'' a da pri tome ne razmišljamo mnogo što smo to i uradili i kakvo je stvarno značenje te reči. Duša je svakoga dana oko nas i u nama. Zato trajemo koliko trajemo. Duša je u čoveku i u reči. Duša je dakle živa. I, vredna?! Čim đavo daje dobru cenu za nju.

Inkvizitorska knjiga MALLEUS MALEFICARUM (Malj koji ubija veštice) veli da Sveto pismo kaže kako demoni imaju moć nad ljudskim telima i umovima samo ako im to Bog dopušta i da demoni nisu mašta već anđeli pali sa neba te da oni koji su petljali sa đavolom prvo su gubili na potenciji, pa nastavlja: ''Duša je, kao i vrag, čista duhovna esencija (bit): ali, duša ne može pokretati telo, osim ako to nije telo u kojemu počiva i kojemu daje život: jer, uništenjem nekog telesnog organa, ono umire i postaje nepokretno... Svi se nečisti duhovi u Svetom pismu i u govoru, običavaju nazivati imenom diabolus, od dia, što znači ''dva'' i bolus, što znači ''zalogaj'', jer on ubija dve stvari: telo i dušu. To se podudara sa etimologijom, jer na grčkom jeziku diabolus znači: ''utamničen'', što je takođe prikladno, jer mu nije dopušteno činiti zla koliko želi. Nadalje, diabolus može značiti ''strmoglavljenje'', buduću da se strmoglavio, odnosno pao, metaforički i doslovno. Običava se nazivati i demonom, naime, ''onime koji je žedan krvi'', jer žudi za grehom i navodi na njega, zahvaljujući svojoj trostrukoj odlučnosti, naime, suptilnosti svoje prirode, dugoveknog iskustva i moći otkrivanja dobrih duša. Nazivaju ga i Belijal, što znači ''nepodjarmljeni ili bez gospodara'', jer se bori protiv onoga kome je potčinjen. Nosi i ime Beelzebub, što znači ''gospodar muva'', odnosno duša grešnika koji odbaciše pravu veru Hristovu. I Sotona, odnosno Protivnik; Behemot, odnosno ''zver'', jer navodi ljude da se odaju zverskim bludima. Ali demon razvrata i gospodar te opačine zove se Asmodej, što znači ''zatornik'', jer zbog ovoga su greha Sodoma i četiri druga grada kažnjeni stravičnim uništenjem. Isto tako, zloduh oholosti zove se Levijatan, što znači ''njihovo uvećanje'', jer, kada je Lucifer iskušavao naše praroditelje, oholo im je obećao pobožanstvenjenje. A demon lakomosti i pohlepa za bogatstvom naziva se Mamon...''.

Duša je u osnovi reči ili sintagme: duševna patnja, duševna bol, duševni poremećaj, prostodušnost, bezdušnost, duhovitost, zadušnice, Dušan, Dušica, genijalni duh, svetska duša, produhovljenost, velikodušnost, doduše, duševnost, dušmanin, otvoriti dušu, mrzeti iz dna duše, srodne duše, dušebrižnik, daća za dušu, prodane duše, čovek može biti duševno rastrojen kada shvati da žive duše nema oko njega, i ko zna gde će duše onima koji čine zlo, bogu dušu a bog je neće, duša od žene ona Dušica duša moja, ispustio je plemenitu dušu svoju, poetska duša, meni za dušu, prodao je dušu đavolu, dušeglasje je eho našega bića, slovenska duša, čio duh, duh sveti, za pokoj duše raba božjega, po duši te...

Ko to krade ili kupuje po bagatelnim ili visokim cenama dušu? Ili raznim prevarama obmanjuje čoveka a ne bi li se dokopao te vrednosti? Evo delića odgovora, poimenice, konkretno, kako i dolikuje pravim istraživačima: Antihrist, Satana, Belzebub, Biferons, Lucifer, Solim, Saroj, Kameron, Alpros, Andrikanorum, Segrel, Šejtan, Mefisto, Bafomet, Semijaza, Azazel, Belijal, Samael, Mal'ak, Iblis, Vavel, Akuma, Ahasver, Satanoilo, diabolos, diabolus, teufel, devil, bes, veliki religiozus, zlorepi, repati, rogati, kopitar, šantavi, bradoilo, vrag, nečisti, krivokletnik, tantuz, domišljan, majstor, onaj sa crvenom kožom, kušač, onaj sa crvenim čakširima, obmanjivač, gurbetaš, onaj ispod vode, onaj iz jame, onaj iz krša, nečastivi, prokleti, klevetnik, anatemik, naletnik, smetenjak, paklenik, andrak, anđama, tatoš, budi bog sa nama, furija, naježnik, tužilac, neprijatelj, zao duh, knez đavolski, otac svih laži, kamen ti u usta, razoritelj, anđeo otrova, magisterulus, pali anđeo, zadevač, lucifug, tuin, zli genije, princ tame, princ laži, nečista sila, veliki zli upravljač...

Žan Luis Brau je sakupio sledeća imena: Adam zla, lažljivac, ludak, nasilnik, grubijan, pokvarenjak, krvnik, oličenje beščašća, kovač nesreće, bljuje vatru, zavodi duše, huli boga, muči ljude i diže bune, zli anđeo, tužioc, klevetnik...

Johan Vejer: Andramelek, Astarot, Nergal, Ba-al, Leviatan, Alastor, Belfegor, Mamon, Belijal, Rimon, Tamuz, Hitgin, Martine, Verdelet, Sukor-Benot, Kamos, Melkom, Nisrok, Behemot, Dagon, Milin, Kobal, Asmodeo, Nibas, Antihrist, Agares, Busas, Gusojn, Bathum, Eligor, Valehar, Čah, Trical, Murmur, Focalor, Gomori, Amdukias, Aum, Orobas, Vapula, Hauras, Aloker, Amon, Loraj, Naberus, Forneus, Ronevi, Marčokias, Sobnak, Gamigejn, Armas, Andras, Androalfus, Kimerios, Feniks, Barbatos, Botis, Maraks Ipes, Furfur, Rajum, Halfas, Vajn, Dekarbija, Zalkos...

Zar neko nevažan i nestvaran ima ovoliko imena?! (Bolje je i prazna torba nego da je đavo u torbi. Đavo se svećom ne traži. Ne traži vraga da ne bude jada. Neki se đavo boji krsta a neki toljage).

Kod Japanaca i njihove šinto religije đavoli su čudovišta dugih noseva i nazivaju ih tengu. U babilonskoj i asirskoj mitologiji Nergal je gospodar pakla. Kod Feničana je to Moloh. Za Zaratustru Ahriman je oličenje zla, on je gospodar pakla i imao je šest đavola. Prvi put se u svom imenu pojavljuje u Knjizi o Jovu. Svoj danas prepoznatljiv oblik dobija u doba gotike i inkvizicije.

Ono što je najvažnije za čoveka koji kreće u listanje knjiga jeste da sa sobom raskrsti: veruje li da duša postoji ili ne?! To je najviše što može da se uradi i na samom početku i posle deset hiljada stranica. U svakom slučaju biće na istom: ili će verovati ili neće, kako na početku umno reče sastavljač enciklopedije.

Filozofija, nauka i umetnost ne pomažu mnogo u razjašnjenju naših a večnih dilema. Filozofija hoće samo racionalne misli i reči, nauka ište materijalne dokaze a umetnost se gubi u estetskim a maglovitim merilima osećanja. Ako već treba da se odlučujemo onda je umetnost ta koja je najbliža nečemu što ima veze sa dušom. Umetničko delo jeste nešto unutrašnje što izlazi iz čoveka vrlo često i bez mnogo uticaja ljudskog. Što je delo genijalnije to je umetnik manje svestan kako je nastalo. Osnovna pitanja, ako prihvatimo činjenicu da duša postoji i da je besmrtna, jesu: kakva je sprega duše i tela i šta se dešava kad telo umre?! Samo su dve evidentne ljudske pojave do sada makar naznačile u kom smeru treba tražiti odgovore: u snu, i u činjenici da je neko bio prividno ili stvarno mrtav, klinički neživ, da je bio u bliskom dodiru sa ''onim'' svetom i da se onda ''vratio''. Malro je razmišljajući o tome napisao: ''Ljudima je zajedničko zapravo jedino spavanje, onda kad spavaju bez snova – i smrt''.

Sveti Jovan Lestvičnik je napisao da je san pokret uma u vreme nekretanja tela. San je fenomen koji se do dana današnjeg kao i duša ne može objasniti i ukalupiti u nešto racionalno. Ima narodnih, medicinskih i psiholoških objašnjenja i njima ništa ne nedostaje do činjenice da ne objašnjavaju najvažnije. Isti je slučaj i sa dušom. Kako to čovek u stanju potpunog mirovanja i nesvestan stvara slike u svojoj glavi, putuje u prošlost i budućnost, razgovara sa davno mrtvim ljudima, komunicira sa nepoznatim ili mnogo poznatim ljudima, razmenjuje mišljenja sa istorijskim ličnostima?! Mi se u snu krećemo drugim svetovima, raznim predelima koji su hiljadama kilometara daleko od nas, vodimo ljubav sa poznatim i nepoznatim ženama i muškarcima, svršavamo, plačemo, smejemo se, opštimo sa đavolom, jure nas vampiri, čujemo nove i nepoznate činjenice o kojima nismo imali pojma. Ko to piše delove dijaloga koji izgovaraju naši sagovornici u toku nekog sna?! Svaki čovek sanja svake noći. Jedino što se ne seća skoro devedeset procenata onoga što je sanjao kad se probudi. Svaki čovek za vreme prosečna veka življenja sanja oko 6 godina, oko 1-2 sata na noć, i to između 4 i 7 različitih snova. Po nekim hrišćanskim tumačenjima đavo ljude posećuje i njima manipuliše upravo kroz snove, dok ljudi spavaju i sanjaju.

Šta je to, dakle, u čoveku toliko sposobno a do sada (i od sada) nevidljivo, što je toliko jako, snažno i sveprisutno da može da izazove takve pojave, stanja i doživljaje kakvo je čovekovo sanjanje?! Jedino: duša!!!

Još jedna stvar na koju treba obratiti pažnju jeste ''klinička smrt'' ili kako neki pravilnije kažu ''fenomen tik do smrti'' (Rejmond Mudi). Obično u takva stanja zapadaju ljudi koji su posle neke nesreće ili zdravstvenih problema pali u komu i čak su prestali da im funkcionišu svi vitalni organi a često je konstatovana i smrt. I tu su do sada pronađeni jedini mada dosta klimavi dokazi o metempsihozi, tj. seljenju duše iz tela ''u nešto drugo''. Iskustva koja je sakupljao Mudi i njemu slični istraživači, čiji broj uopšte nije zanemarljiv, se uglavnom svode na sledeća iskustva: čovek za koga se mislilo da je umro čuo je i video okolinu koja se vrtela oko njegovog tela, skoro svi su putovali mračnim tunelima prema nekoj svetlosti, shvatili su da su izvan tela ali nisu mogli da definišu svoj oblik, shvatili su da su duša ili tako nešto, bivali su emotivno uzbuđeni dok su gledali kako se lekari bore za njihov život, dakle osećali su nešto, susretali su se sa drugim duhovima ili dušama, lako putuju ali ne shvataju kako vreme prolazi i, što je najinteresantnije, ne žele da se vrate kad im se saopšti ''da još nije vreme''. Zato treba zaključiti iz ovih takozvanih ''near death experience'', bar po meni, da je duša krenula u selidbu ali nije stigla do kraja iz prostog razloga jer je bila obmanuta. Mislila je da je telo umrlo, krenula je na put, kada je telo oživelo ono je privuklo nazad svojom iskonskom snagom dušu, te otud sva zbrka i pometnja. Eto još jednog dokaza da je ima. Ja bolji nemam a vi ako imate: izvolite.

Spavajući i sanjajući čovek je najbliži smrti a opet tada jedino može da stvara pokretne tonske slike u glavi što je sasvim nemoguće u budnom stanju. Nešto znači u čoveku živi i postoji van njegove svesti i kontrole. Kako inače objasniti da slepi ljudi u snu vide.

Oni koji ne prihvataju teoriju da postoji duša koja izlazi iz tela posle smrti i da je za to jedan od dokaza i iskustvo ljudi koji su se susreli sa stanjem ''kliničke smrti'' imaju svoja objašnjenja pa smo dužni da ih navedemo. Postoje razna tumačenja, od natprirodnih pa samim tim neshvatljivih, do onih po kojima su za takva iskustva krivi lekovi i droge, ili su u pitanju poslednji trzaji umirućeg mozga, ili nepravilno funkcionisanje nervnog sistema što je izazvalo halucinacije, do toga da ljudi u stvari lažu i izmišljaju.

Moramo napomenuti, istine radi, da korišćenje sintagme ''klinička smrt'' i nije najsrećniji izbor, šta više: potpuno je netačan kada je reč o fenomenima o kojima govorimo ali da se taj naziv ukorenio u shvatanjima običnih ljudi i da je najlakše objašnjivo kada se on koristi. Klinička smrt je medicinska pojava ustaljena u praksi za ljude kojima su otkazali neki organi, koji se drže na aparatima i takvi nesretnici po pravilu nemaju iskustva o kojima govorimo. Šta više, u većini slučajeva oni se bude, ako se probude, u mnogo gorem stanju pa se ne sećaju ničega. Zato mi ovde koristimo pojam ''klinička smrt'' više kao metaforu a manje kao naučno dokazano stanje.

Da vidimo sada šta su o duši mislili neki autoriteti kada je mudrost ljudske civilizacije u pitanju?!

Sokrat je govorio, jer je mrzeo da piše, da je telo smrtno a duša besmrtna, da je telo vidljivo a duša nevidljiva, da je telo razdvojljivo a duša nerazdvojljiva, te da je telo smrtno a duša božanska. Smatrao je da je duša kažnjena u telu i da se duša ''pokaže u punom sjaju'' tek kada napusti telo, tj. kada je smrt oslobodi.

Platon je vrlo slično mislio da je telo privremeno obitavalište duše i da se nakon smrti duša seli iz tela, da je telo za dušu zatvor i da se ona oslobađa tih okova nakon smrti tela. Reklo bi se ništa novo ali se ipak Platon smatra jednim od prvih i najvećih autoriteta po pitanju ljudske duše. Vreme za dušu ne postoji van fizičkog tela, i po Platonu ''vreme je pokretan, nestvaran odraz večnosti''. Naravno, Platon nije mogao ostati van mitoloških (sada, za nas) to jest religijskih (tada, za njega) verovanja o tome kako duša posle smrti putuje čamcem preko vode do ''obale posmrtnog očajanja''. Platon je u svojim mislimaponekad i lutao pa je tako u ''Zakonima'' govorio da se ''materija ne kreće, da sve pokreće duša i da je zlo u duši'' da bi se kasnije redigovao pa govorio ''da je zlo u materiji''. Platon je, još, učio da u snu razumni i pitomi deo duše, dakle, njen gospodar: spava, dok drugi onaj životinjski i divlji odbija san i pokušava da zadovolji svoje strasti.

Aristotel je tvrdio da ''božanski dar intelekta čini ljudsku dušu srodnom Bogu''. Po njemu je ''duša nepodeljeno životno načelo svakog organizma, zbir njegove snage i procesa u njemu''. Aristotel je verovao da i biljke imaju dušu a to je snaga koja tera biljku da se razmnožava i da opstaje, a da je u životinjama duša senzitivna, te da je u čoveku duša snaga razuma i uma. Lična i naročita duša može postojati samo u svom telu ali posle smrti ne propada baš skroz.

Mi nećemo baš hronološki kroz istoriju filozofije pratiti put duše iz prostog razloga jer nismo krenuli tim putem a uzgred nemamo ni vremena niti znanja za to. Naš put nema unapred utvrđenu rutu. Ali trebalo je za početak pomenuti narečenu trojicu, a posebno Platona, jer su oni osnova svakog filozofiranja. ''Platonizam'' je osnova koja je privukla druge mislioce na temu duše i kojima je misticizam Platona duhovna osnova kroz vekove (Karen Armstrong). To da se tamnica telo posle smrti otvara za dušu koja se zatim uspinje u božanski svet osnov je svih potonjih filozofija i religija (kroz prihvatanje i negiranje). Sokrat i Platon su najavili dolazak Isusov.

Mislim, ipak, da bi svima olakšalo praćenje i potragu za večnim istinama kroz večne dileme ako bi za osnovu prihvatili Kantovu doktrinu ''da ne smete očekivati da ćete videti dušu, niti se duša i Bog mogu dokazati umom''. Onda je lakše prihvatiti činjenicu da mi ma koliko hodili i istraživali ništa ne uspevamo da saznamo osim stalno novih i novih pitanja i dilema. Mi na ovaj način nismo dužni da kažemo istinu. Ne moramo čak ni da verujemo. Dovoljno je da imamo volje u sebi da makar nešto dokučimo. Dokučiti najčešće znači samo dodirnuti. Čitajući ne nailazimo na olakšanje, svaki list je nova dilema i, bogami, možda još veće neznanje.

Taman smo raščistili sa time da se duša slobodna od tela vine put širokih visina, kada se pred nama ispreči pojam materijalizacije ili inkarnacije. Ne!!! – tvrde takvi, tačno je da se duša ''kao dinamična sila i oživljavajući princip može odvojiti od tela ali se ona onda pripaja nekom drugom biću ili telu''. Sa ovim shvatanjem ćemo se neminovno još sretati pogotovu oni koji preferiraju istočnjačke doktrine ali što se nas tiče dovoljno je i ovoliko. Ja, lično, ne volim te teorije. Osećam se i onako dovoljno glupo da bih još trebalo da prihvatim činjenicu da je duša koja se ''uselila'' u mene pre toga obitavala u nekom magarcu.

Apsurdno je nešto u vezi duše: imamo je a tragamo za njom. Još je apsurdnije što mnogi ljudi i pored toga što je zasigurno imaju ne znaju šta da rade sa njom. E, pa, po tome smo jedino i različiti mi ljudi – neko ima a neko nema duh-a (što je isto što i duša samo što bi duh mogao biti manifestacija duše kroz biće čoveka).

Upravo zato treba odbaciti budalaštine o inkarnaciji iliti: reinkarnaciji. Duša i duh koji iz nje proizilazi su kod svakoga čoveka ponaosob jedni i neponovljivi. Otud i interesovanje đavola za ljudske duše. Apsurdno bi bilo da đavo kupuje dušu čoveka koja i nije njegova nego se doselila u njega. Otimanjem duše od čoveka đavo oduzima ljudskom biću kontakt sa Bogom. Ne bih rekao ''oreol božanskog'' već samo: ''kontakt sa bogom''. Dučić je napisao da je ''duša slovenska stvar'' ali ja, poput gnostika, ipak verujem da je duša ljudska stvar, makar u onoj meri koliko u svoj toj dihotomičnosti ljudskog bića saobraća sa telom: dakle, duša je ljudska stvar.

Pekić je pisao da ''čovek bez duše, samo sa materijom i energijom, robot, još bolje: android ako ima ljudski lik, to jest: humanoid koji bi se razlikovao od čoveka po tome što ovaj drugi ima dušu koja je svojstvo čovekovo''. Izvanredno!!! Morate uvek pratiti kako su razmišljali i šta su govorili veliki ljudi. Osnove ovakvog razmišljanja Pekić je najverovatnije nalazio (između ostalih) u delu ''Psihoanaliza i religija'' Eriha Froma, ali je svakako Pekićeva konstrukcija sažetija a uz konkretnost i jasnija.

Suprotno do sada iznetim stavovima veliki pesnik Lukrecije smatrao je da duša posle smrti tela propada kao i samo telo:

''Možeš li sumnjati u to da

izgnana duša iz tela,

Slaba, bez utočišta, pod vedrim

ostala nebom,

Ne samo da nije kadra da čitavu

istraje večnost,

nego ni za trenutak jedan

da održi sebe''.

Ako bi zaista bilo tako, kakva je onda svrha njenog postojanja?! Da možda bude samo početna energija ili šta već? Zašto ju je Jedan, Nepokretni Pokretač ili Bog stvorio?

Međutim, i Niče je bio sličnog mišljenja. Ono, istina je da njega treba prihvatati sa rezervom, međutim za neke njegovo mišljenje nije bez autoriteta. On u ''Zaratustri'' kaže: ''duša će tvoja pre još biti mrtva nego telo tvoje'', i: ''telo sam i samo telo i ništa drugo sem toga; a duša je samo reč za nešto na telu''.

Kad su jednoga mudraca upitali ''šta će biti sa njegovom besmrtnom dušom kad dođe kraj sveta?'', on je odgovorio ''da svet nije potreban da bi duša bila besmrtna''.

Nisu se izgleda svi slagali sa neoplatonistima ili starogrčkim orficima prema kojima je telo samo tamnica, grobnica ili makar čistilište duše. Tako valja da bude. Ne treba svi da se slažu. Da nije tako, to jest: da je tako, čovečanstvo ne bi svojim napretkom grabilo ovako sigurnim koracima u svoju propast. Sumnja i neslaganje su pokretački ljudske ekspanzije prema samouništenju.

Da obnovimo: duša je sveprisutna ali je bestelesna uz to je još i nedefinisana naučnom teoremom. U tome leži draž ljudske potrage za njom. Nećeš je nikada naći tako da je ceo život ispunjen slatkom zebnjom traženja i iščekivanja. Otud je Jung u pravu kada kaže da je ''duša najveće od svih kosmičkih čuda''. Put kosmosa treba tražiti istinu o duši. A ne možemo je tamo naći jer smo nemoćni i pred istinom beskraja. Znači: nemoćni smo i pred dušom. Uraaaa!!! Nemoćni smo, klecaćemo, grcaćemo, uživaćemo kao pravi ljudi zadovoljni samosažaljevanjem. Ljudski potencijal doseže do duše i beskraja i ni makac dalje. Najčešće kod najvećeg broja ljudi ni dotle. Naša pametna Isidora Sekulić shvatala je to pa je govorila ''kako se duša nalazi na preseku svih ljudskih potencijala''. Origen je, opet, govorio o nekakvoj ''jednoj duši i jednom univerzumu'' ali njemu to očito, a ni nama, nije bilo baš jasno. Njegova sila ''logosa'' može biti bilo koja druga sila, na kraju krajeva, oko toga i traju rasprave vekovima već. On je mnogo utemeljeniji kada kaže ''da devičansko začeće Hrista u Mariji treba shvatiti kao začeće božanske Mudrosti u duši''.

Šta je još ili nije duša? Kakvom još vide, neki drugi, dušu? Šta su ljudi govorili još a knjige pisale, još, o duši? Gde nam se đavo pogubi? (Njega stalno treba držati na oku).

Tolstoj je napisao da ''osim telesnog u nama postoji i bestelesno u nama a to je duša, dok je bestelesno izvan nas: bog''. ''Neopipljivo, nevidljivo, bestelesno načelo, odeljeno telom od svega ostaloga i koje mi saznajemo sobom, zovemo mi dušom'' – nastavlja Lav. Načelo života nije u telu već u duši. ''Telo je tek hrana duši, duša je staklo kroz koje prolazi božanska svetlost'', po njemu je duša izvan vremena, ''ona nije bila i neće biti, ona samo jeste i kad je ne bi bilo, ne bi bilo ničega''. Najzad, kaže Nikolajevič, ''mozak besposlenog čoveka je omiljeno prebivalište đavolovo'' i da treba biti oprezan kada hoćeš ''da u čoveku biješ đavola jer možeš nehotice da udariš boga u njemu''. Za Tolstoja je traženje duše, pre svega, traženje boga.

Po Paskalu je ''nemoguće razumom shvatiti šta je bog i šta je duša u čoveku...''. Ruso smatra da ''čovek nije u mogućnosti da shvati pojmove svoje duše, vasionske duše ili boga te on smireno stoji pred njima i ne dotiče ih se...''. ''Kad oslabiš i bude ti teško, treba da se setiš da imaš dušu i da njome možeš da živiš'', teši se Emerson.

Marko Aurelije: ''Duša i telo – eto šta čovek smatra svojim, i o čemu neprestano brine. Nu, valja znati da pravo TI nije tvoje telo nego tvoja duša...''.

Za Đordana Bruna ''svet je prožet svetskom dušom''. Vrlo ambiciozno razmišljanje ali bojim se posve besmisleno, uostalom kao i ponašanje dotičnog gospodina svojevremeno. Pravilnije je shvatiti da je svaka duša prožeta univerzumom, da je svaka pojedinačna i jedna duša ujedno i svetska duša i da ih takvih ima bezbroj. To je shvatao Fransis Bekon koji kaže: ''tvorac nam je dao duše koje su velike kao ceo svet, pa opet ih ceo svet ne može zasititi''. Veliki je to potencijal: potencijal ljudske duše. Svake ponaosob. Em, što je istina, em, što je to jedini način da ljudi sebi daju na važnosti u odnosu na životinje i biljke. U svakom drugom pogledu smo inferiorni osim u tome što posedujemo dušu a posedujemo jer smo božja stvorenja. Otud dobro i zlo. I zato je, pored ostalog, svaka pojedinačno vredna za đavola. Prust je govorio da je telo velika opasnost za duh, a nije pri tome pominjao đavola. Ciceron je smatrao da je svako biće u svom duhu, da nije čovek smrtan već njegovo telo i da je čovek zbog toga bog. I on je preskočio vraga a vrag je sam bio.

Nemojte me blanko optužiti da sam poklonik đavola ili satanista zato što ga stalno pominjem. (Sjedi s mirom, a prođi se vraga, nit ga goni nit mu traži traga). Nije to istina. Da: jeste, rekao bih vama, takav sam čovek. Ipak, svako kroz život juri nekog svog vraga. Tako je to. Nego, ko veruje u Boga mora verovati i u Njega. Nisam ja to tako postavio. Bez Zla ne bi bilo ni Dobra. ''Ko ne veruje u đavola, već mu pripada'' – mudrovao je Pekić. Taj đavo o kome ja govorim i koji je najvažnija metafora svetske književnosti nema nikakve veze, recimo, sa glupostima Alistera Krolija njemu sličnima, sa satanističkom crkvom, ''knjigom zakona'', ''tri sedmice'' i sličnim idiotarijama. Đavo je ozbiljna stvar i mora se uvek posmatrati ''u kontekstu''. Šarl Bodler je govorio da se ''najveće lukavstvo đavola sastoji u njegovom nastojanju da nas uveri kako ne postoji''. Kafka veli da se jedno od najdelotvornijih Đavolovih umeća udvaranja sastoji u tome da nas izazove na borbu i da je ta borba, kao i borba sa ženom, ona koja završi u krevetu.Treba razlikovati ''verovanje'' u nešto od ''vere'' u nešto. Doduše, Tomas Man suprotno Pekiću tvrdi (ili je Pekić tvrdio suprotno njemu) ''da ko veruje u đavola, taj mu već pripada'' ali tu nije važna samo vera. Verovati da nešto postoji još ne znači da pripadamo tome. Možda se varamo u svome verovanju. Nije ni uputno bilo Manu da ovako govori posle svega što je napisao. A, svi mi, pa i Manovi junaci, a i on sam, imamo svakoga dana posla sa zlom i zlim, svakoga dana susrećemo oba, pa je tako ona Gogoljeva ''da su svi u ovome veku imali posla sa đavolom'' posve istinita. Imati posla i verovati to po meni znači: boriti se. Spasavati svoju dušu od đavola to je prevashodan zadatak svakog čoveka za života. Posle je kasno. ''Gospodar duše gospodar je i tela'' reči su Sv. Vladike Nikolaja. Gospodariti sobom znači pobediti đavola. Da bi se pobedilo mora se ući u borbu. Da bi se ušlo u borbu mora se verovati u to protiv čega rat vodimo. Zato treba iskrenosti i nepredrasuda. Laž i mrak su pogubni za čoveka i čovečanstvo. ''Mnogo njih onih koji su tražili svetlost i istinu, ali sasvim napolju, gde je nije bilo'' – da, ove reči Sv. Avgustina su zaključak ovog mog pasusa. U stvari, pasus ću zaključiti, po drugi put i definitivno, rečima Ružmona: ''Ako vam je stalo da ozbiljno ukebate Đavola, onda ću vam odati tajnu gde ćete ga najsigurnije naći: u fotelji u kojoj sedite''.

Lazar Komarčić u svome ''razorenom umu'' oseća da ''čovekova duša mora da stoji u nekim našem umu nedostižnim odnosima s' vesnicima nama nepoznatog duhovnog sveta što ga naša duša nazire, ali ga mi ne poznajemo''. Da, mi ga ne poznajemo. Ni vetar ne vidimo ali ga osećamo na licu. Ne možemo negirati postojanje nečega samo zato što to nismo videli ili ga ne poznajemo. Znao je to Lazar, nazirala je njegova duša mnoge tajne. Rene Dekart u knjizi ''Rasprava o metodi'' na strani 28, piše: ''Zatim, pažljivo ispitujući ono što sam bio, i videći da sam mogao da se pravim kao da nemam nikakva tela, i da nema nikakva ni sveta, ni mesta na kojima bih bio, ali da se ipak ne bih mogao da pravim kao da uopšte nisam, i da, naprotiv, baš iz tog što sam mislio da sumnjam u istinitost drugih stvari, sasvim očevidno i sasvim izvesno je izlazilo da ja jesam; a iz toga što kad bih prestao da mislim, pa makar sve što sam zamišljao i bilo istinito, ne bih ipak imao nikakva razloga da verujem da ja jesam, saznao sam da sam supstancija čija sva suština i priroda jeste jedino u mišljenju, i kojoj, da bi bila, nije potrebno nikakvo mesto, niti pak da zavisi od ma kakve materijalne stvari, tako da to ja, tj. duša po kojoj sam ono što jesam, potpuno razlikuje od tela, čak i da je nju lakše saznati nego telo, i kad njega ne bi uopšte bilo, duša ne bi prestala da bude ono što jeste''. Ali, šta jeste?!? – vrištim od muke i napuštam za danas ovaj tekst. Samo me pola litra viskija može spasiti od ludila i bolesti duše koje izaziva moje i Dekartovo neznanje. I mojoj duši će prijati obamrlost tela koje će izazvati alkohol. Ujutro će me glava boleti a kada čoveka nešto boli na telu onda on ne razmišlja o duši u telu. Najteži bolovi su bolovi tela iako je, makar iz dosad priloženog, duša nešto uzvišeno i božansko.

...................

Ništa nije pomoglo. Zamislite kakvo je to jutro, olovne glave i kiselog želu'ca, koje se započinje, jer smo tu juče stali, sa stihovima Vilijema Blejka:

''Čovek se deli na telo i dušu.

Energija je zlo, telesna je,

A razum je Dobro, jer je iz Duše''.

Ideja pijanstva je dobra, telesna energija alkohola je loša. Kao duša i telo. Ideja i materija. Duša i đavo. Dobro i zlo. Božansko i satansko.

''Uhvaćeni kovitlacem naših svakodnevnih grehova – pisao je Denis de Ružmon – osećamo kakoponekad nastup trenutak paničnog ubrzanja: to je on! Najednom, stvari se pogoršavaju i zamršuju, a vi ne znate zašto; postaju nerazmrsive, ne razlučujete više dobro od zla, lažno od istinitog, milosrđe od okrutnosti: on je taj koji je preuzeo igru u svoje ruke. On je taj koji izmišlja nove moralne sofizme, briše naše kategorije, pretvara ovaj uobičajeni greh u pomamnu ''vrlinu'' u vrtoglavicu lažne naivnosti, u oduševljenje rušilačkom snagom. On je taj koji stvara bezizlazne situacije''. Hofman kaže da đavo meće svoj rep na sve.

Bezizlazne situacije?!? Čovek se nađe u bezizlaznoj situaciji kada nema sebi logično objašnjenje za nešto. Objašnjenje ne mora da bude tačno, samo mora de se veruje u njega. To je čovekov izlaz iz bezizlaza trgovine vlastitom dušom sa đavolom.

Šta su, još, govorili i pisali od duši filozofi?

Po Dekartu, ono što je bog za svet to je duša za telo. Spinoza je smatrao da i posle smrti tela u duši ostaje nešto što je večno. On je mislio da su telo i duša jedno ali da se ne mogu meriti istom merom. Šopenhauer je verovao da ljubav dušu baca u slepu struju nepersonalnosti. Lajbnic se kleo da se vremenom može promeniti ukus duše. Po Loku duša ne misli sve dok je čula ne snabdeju idejama. Duša povezuje ideju i percepciju, makar je tako Barkli učio svoje sledbenike. A Šofteberi ih je učio da tek sklad u duši donosi sreću. Santajana je tipično američki mislio da je duša samo izuzetno brza organizacija u materijalnoj životinji. Gurđijev je više mistik nego filozof ili pisac, pa je tako tvrdio da duša ima vlastite emocije, da je podsvest deo duše a više JA je isto što i duša i podsvest. Filon je stameno dokazivao da bežeći od materije i oslobađajući se od strasti i čula duša teži ka Bogu. Volterov poznanik iz ''pruskih'' vremena La Metri je bio siguran da je duša materijalna a da je materija obdarena dušom. Volteru je bilo četiri hiljade svezaka metafizike malo da se može reći šta je duša. Plotin je govorio svojim prijateljima da je vreme život duše u kretanju i da je materija bez duše beskonačno zlo, dok u um, duša i Jedan isto što i Božansko. Za Pitagoru je duša palo okaljano božanstvo, zarobljeno u telu, osuđeno na večni krug ponovnog rađanja. A po Lajbnicu ljudska duša je ta koja se niti prostire niti je deljiva, sama u sebi je jednostavna i trajna, ona je po tim karakteristikama supstancija, ona je dinamična monada i izvor jedinstva organizma, na kraju je i živototvorni princip. Temeljno nema šta, bravo za Lajbnica!!! Fuko, bravo i za njega, smatra da iz discipline moći nastaje koncept duše i da možeš vladati nekim ako prodreš u njegovu dušu. Rasel se uključuje u ovaj pregled konstatacijom da je sukob duha i tela na kraju doveo do toga da Đavo postane gospodar ovoga sveta. Dok je za Ničea duša imaginarno biće. Po Heraklitu, kad se rađamo, naša duša se polaže u grob našega tela, kad umremo, ona se jakako, oslobađa. Kant se, opšte je poznato, divio zvezdama na nebu i duši u sebi.

Grof Mirabo koji je mešao duhovno i duševno sa erotskim, baš kao i mi, ovako sažima od njega pređašnja mudrovanja o duši: ''Što se tiče rasprava o prirodi duše, one su bile široko polje ljudskih gluposti nerazumljivih njihovim vlastitim tvorcima. Tales je držao da se duša pokreće u sebi samoj, a Pitagora da je ona sena lišena sposobnosti da se kreće u sebi samoj. Platon ju je odredio kao duhovnu tvar koja se pokreće harmoničnim brojem. Aristotel, oboružan svojom barbarskom rečju entelhija, govori nam o slabosti zajedničkih osećanja. Heraklit je verovao da je ona ishapljivanje, Pitagora zadržavanje zraka, Empedoklo sastav elemenata, Demokrit, Leucit, Epikur mešavina ne zna se kakve vatre, ne zna se kakvog zraka, ne zna se kakvog vetra i još jednog četvrtog koji nema nikakvog imena. Anaksagora, Anaksimen, Arhelaus sastavljali su je od retkog zraka, Kritius ju je jednostavno smestio u krv. Hipokrit je u njoj video sam duh raširen po celom telu. Mark-Antonije ju je smatrao vatrom, a Kritolaus, režeći ono što nije mogao odgonetnuti, pretpostavljao je da je ona peta tvar''.

Dušu imaju i životinje, duha ima samo čovek, i dušu imaju svi ljudi, duha samo malo njih – kaže filozof Božidar Knežević, te nastavlja – i duša se čovekova ne menja, samo se duh menja, koji stoji prema duši kao pojam prema predstavi.

Bravo za sve!!! Ipak, i filozofi treba da zahvale duši. Ne bi bilo filozofije u današnjem obliku niti istorije filozofije čovečanstva da nije bilo: NjE. A, ipak, filozofija se nije odužila kako treba pa je po pitanju duše na istom mestu sa kog je krenuo Platon. Nije čak ni napravila krug pa se vratila tu. Ne, samo je marširala u mestu. Dosta je i to: mozak se makar razgibavao.

K' čemu nas privode razne religije, još, kad je reč o duši?

Jevanđelje se slaže da duša postoji, da je besmrtna, da četrdeseti dan posle upokojenja čovekova duša izlazi pred Boga gde joj se određuje boravište do Strašnoga suda i sveopšteg vaskrsenja. U Prvoj knjizi Mojsijevoj stoji: ''A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa''. Bez duha životnog čovek bi bio ono što i ostane na kraju od njega: prah zemaljski. Za Sv. Maksima Ispovednika duša je suština bestelesna, besmrtna, razumna, koja obitava u telu, sauzrok život. On zatim obrazlaže da je um deo duše najčistiji i razuman za sozercanje stvari i onoga što je ranije doživljeno, da je razmišljanje sila duše prema nečemu što se tiče stvari koje se putem razuma donose, da je običaj stanje duše proizašlo iz navike, a da je osećanje organ duše, sila čula koje je u stanju da prima utiske od spoljnjih stvari, da je duh suština bez forme, koje prethodi svakom pokretu. Sv Avgustin je propovedao da u duši postoje tri svojstva: pamćenje, razumevanje i volja, koje odgovaraju znanju, samopoznavanju i ljubavi. Sveti Irinej: duša je dašak u skladu sa telima koje nastanjuje i ona je bestelesna samo prema grubim telima. Tertulian: duša je telesna. Sveti Bernard: duša neće videti Boga ali će razgovarati sa Isusom Hristom. Muhamed je priznao da ni jednom nije imao otkrovenje a da nije osetio kako mu se duša otkida. Po islamu duše umrlih hiljadama godina čekaju Sudnji dan i presudu, po toj religiji duša ima četiri zavičaja: majčinu utrobu, ovozemaljski svet, Berzeh i Dženet. Tri dana posle smrti Alah pusta dušu da obiđe telo. Smrt je samo promena stanja: bez tela duša počinje da živi sama. Telo joj je koristilo samo zarad spoljašnjih manifestacija, inače je i tada bila suština sama sebi. Talmud: svako ko uništi jednu dušu, kao da je uništio ceo svet i svako ko održi jednu dušu, kao da je održao ceo svet. Istočnjačke religije obiluju opservacijama o duši. Njanja: pojedinac nije samo duša ili samo telo već produkt njihovog sjedinjavanja. Vedanta: sloboda je u sjedinjenju i jedinstvu pojedinačne duše i atmana, apsolutne duše. Kabir: postoje dve duše, lična ili duša života, i božanska duša, a spasenje je u jedinstvu te dve duše. Upanišada: duša je ono što si ti, duša pojedinca je kao varnica koju izbacuje vatra Apsolutne duše. Kinezi: čovek ima dve duše, životinjska ili životna PO, i, spiritualna ili lična HUN. PO ide u grob a HUN živi onoliko koliko se članovi porodice sećaju umrlog. Rig-veda: od zemlje potiče dah i krv a odatle potiče duša.

A šta, još, kažu narodna verovanja i mitovi o duši?

Duše naših predaka odlučuju o plodnosti zemlje i stoke. Posle smrti duša ostaje u grobu sa telom zauvek, ili četrdeset dana ili dok telo ne satruli. Posle smrti duša ide u podzemni svet i tamo joj se sudi i presuđuje. Posle smrti se duša seli u drugog čoveka, životinju, biljku ili predmet. Posle smrti se duša seli na nebo i tamo egzistira. Posle smrti duša u vidu demona nastavlja da boravi na zemaljskom svetu. Posle smrti duša samostalno kao duh i ne-materija egzistira oko ljudi. Duše pokojnika poznaju budućnost i uvek nađu načina da nam je otkriju. Katarzom se duša čisti od greha. Duša je iskra života. Oči su ogledalo duše, prazne oči su ogledalo prazne duše. Mesec i zvezde su naseljene dušama pokojnih. Duše su nevidljive. Duše su brze. Duše su svuda prisutne. Duše su sveznajuće. Duše umrlih obilaze mesta i ljude gde su živele sve dok im se telo ne raspadne a posle se sele u carstvo mrtvih. Duša može napustiti i živa čoveka, najčešće dok čovek spava. Ko je grešan ide mu duša u katran a to određuje Sveti Đorđe koji meri dušu. Čuvar srpskih duša je vučje božanstvo, srpske duše se inkarniraju u vukove a vučje duše u – novorođenu decu. U noći između Badnjeg dana i Božića kuća je puna duša predaka. Čajkanović je pribeležio da duša može biti: vegetativna (vezana za krv), dah (poslednji dah koji izlazi iz čovekovih usta) i fulgja (čovekov duhovni duplikat). Etrušćani su smatrali da je jetra središte duše (otud detalj iz mita o Prometeju i kljucanju njegove jetre, dakle: mitski orao mu je kljucajući jetru, u stvari, kljucao dušu). Stari Grci su verovali da je sin Zevsov po imenu Ajak zadužen da prebrojava duše koje mu je Hermes dovodio. Oni su još verovali da duše žive u grobovima i pećinama, da mogu uzeti oblik zmije ili slepog miša ili se slobodno šetaju okolo, ako duša uđe u pasulj ili ribu ona može postati čovek kad to pojede buduća majka, duše idu na sever i vraćaju se u obliku plodonosnih vetrova. Grevs je napisao: ''kada duša silazi u Tartar pobožni rođaci je snabdeju novčićem stavivši joj ga pod jezik, to je namenjeno pohlepnom Hironu, koji duše prevozi u napukloj barci preko reke Stig; Minoj, Radamant i Ajak sude ljudskim dušama i šalju ih, u zavisnosti od presude na tri strane: u asfadelske livade idu oni koji nisu ni dobri ni loši, u Tartar idu oni loši a u jelisejski voćnjak idu oni dobri; Kerber čuva ulaz u podzemni svet i juri odbegle duše''. Kasiopejci su verovali da duša odmara dok telo spava. Prema starim paganskim verovanjima duše pokojnika su nervozne, osetljive, pakosne i zajedljive, pogotovu su zle duše onih koji su umrli pre vremena. Sloveni su još verovali da kišu daju duše predaka, da se čovečja duša najrađe sklanja u drvo i kamen, da se duša najlakše ''hvata'' u belutak, da se isto tako može skloniti u čoveka ili životinju, da je duša uvek žedna pa zato najviše voli kamenje pored vode.

Indijska narodna mudrost kaže: ''Steci sebi takvo bogatstvo koje niko ne može da ti otme, tako da i posle smrti tvoje ostane iza tebe i nikada se ne umanji i nikada ne istrune. Takvo bogatstvo je tvoja duša''.

A šta, još, kažu umetnici, pisci i ostala slična boranija o duši?

Tomas Man je pisao da ''duša bez tela je isto tako nečovečna kao i telo bez duše, a uostalom ovo prvo je ređi izuzetak, a drugo je pravilo''. Gogolj se pitao: šta su reči prema čovekovoj duši? Leonardo da Vinči je dušu nazivao središtem svih čula ali nije uspeo da je pronađe ni u jednom od trideset leševa u kojima ju je tražio. Svedenborg je smatrao da se duše umrlih prema svojoj volji, a posle pregovora sa anđelima i demonima, opredeljuju za Raj ili Pakao. Solženjicin kaže: ''duše umrlih s' vremena na vreme preleću među nama, posmatraju nas, lako čitaju naše i najmanje pobude, dok mi njih ne vidimo niti naslućujemo njihovo bestelesno prisustvo''. Za Saramaga snovi su sećanja duše o telu. Žid je bio skeptik po tom pitanju i smatrao je da čovečanstvo više ne veruje u besmrtnost duše. I Potocki je skeptik čim je smogao snage da kaže: Bože, ako te ima, smiluj se mojoj duši, ako je imam. Naš (i vaš) Meša Selimović je smatrao da je smrt promena stanja i da duša posle toga živi sama. Pekić je verovao da samo dela, za razliku od reči, obavezuju dušu. Crnjanski je govorio o ''revoluciji duša'' koja će svojom pobedom doneti novog čoveka i novu umetnost. Umberto Eko veruje da i kada mozak stane, duša i dalje funkcioniše u telu klinički mrtvog čoveka. Henri Miler možda i nije bio neki veliki autoritet po pitanju duše ali mu to nije smetalo da napiše kako je teško pisati jer u svetu nema više ničega što bi se dušom nazvalo. Ruždi veruje da duša ostaje ista i kad menja obličje. A još davno je Dante dokazivao da duše silaze sa neba i ulaze u ljude. Na kraju ovog osvrta (ili: sunovrata) setićemo se i da je Gete smatrao da je duh nerazorive prirode koji je aktivan iz večnosti u večnost a da svaki čovek ima dve duše: jedna koja ga uzdiže u nebo i druga koja ga odvlači u pakao... Ibzen je smatrao da je život večita borba neprijateljskih snaga unutar naše duše i da ta borba jeste jedini život te iste duše.

Videli ste, dakle?! Svi ''znaju'' da je imamo, da postoji, svi znaju, mada na različite načine, gde obitava, kud se kreće, kako se predstavlja i u šta se pretvara. Svi sve znaju osim: šta je to duša? Od čega je sastavljena? Koja je sila pokreće? Mi o duši znamo sve a ne znamo ništa. I tu je glavno zlo đavolovo. Može da nas vara u trgovini jer prodajemo nešto što ne znamo šta je, koliko vredi i šta koristi kupcu. Drugim rečima, prodajemo nešto što nije naše.

Zato se neki od nas, ne svakako svi, moraju zadovoljiti samo činjenicom da verujemo i osećamo da duša postoji, da je imamo i da od nje po mogućstvu i potencijalima stvaramo duh vredan poštovanja. Genijalnost je čovekovo najbliže stanje duši. I san. Nikada ne smemo dovoditi u pitanje dve stvari: postoji li duša i je li besmrtna!!! Ako ne bi verovali u to ništa na ovome svetu i našem bitisanju na njemu ne bi imalo smisla.

Postoji i neuništiva je. Duša bi, dakle, mogla da bude deo čoveka koji ne umire, koji je stalan, koji je neponovljiv, koji je nezamenljiv, koji je svojstven, koji je različit, koji je poseban, koji je ''za sebe'', koji je pokretački, koji je stvaralački, koji je suština a ne može se objasniti rečima već se može osetiti.

Postoje sekte i filozofi koji tvrde da se čovečanstvo deli na one koji imaju dušu i one koji je nemaju. Gledajući na svet oko nasponekad im moramo dati za pravo. Ali, oni ne pominju đavola i njegove otimačine i tu je njihova greška.

Interesantna je i vredna pomena gnostička ''parabola o kočiji'' koja objašnjava bit ljudskog bića: čovekovo biće je kočija, gde sama kočija simbolizuje čovekovo telo, konji predstavljaju njegove emocije, osećanja i strasti; kočijaš predstavlja intelektualni sklop koji rezonuje (ličnost) a u kočiji se nalazi putnik koji je ujedno i njen gospodar (duša).

Gurđijev blagosilja i one sa dušom i one bez nje ali proklinje one koji su je imali pa izgubili. On, u stvari, proklinje đavola.

Daleko smo mi od đavola: ja i vi. Ljudi koji pišu, pevaju ili slikaju, ljudi koji čitaju, slušaju ili gledaju – svi mi, ljudi od ljubavi i umetnosti, daleko smo od đavola jer imamo svoju dušu i znamo đavola.