NAŠI STARI OTOMANI ili OTOMANSKA JEVROPA

Imali smo jedan u letnjoj kujni.

Uz „instituciju otomana“ mnogi su odrastali. Stajao je u kujni, nasuprot šporeta na drva, u ćošku. Na njemu su uvek spavali oni koji su u tom trenutku najniži u porodičnoj hijerarhiji: babe, dede ili predškolska deca. Eventualno: tetke usedelice. Kad prestane potreba za otomanom (ili se modernizujemo kupovinom kauča) otoman bi se izbacivao na terasu ili u letnju kujnu, i na tim mestima bi započinjao novi ali veoma funkcionalni i interesantan život. Ovo je ujedno i priča o tome da smo mi Istočani bilo po malo i varošani, jer otoman je pre svega varoška đavolija, naš prelazak sa minderluka na nešto višlje, evropskije. Retko je koja kuća u varoši bila bez otomana.

Mnogi od nas imaju po neki otoman sakriven u lavirintima sećanja. Tu smo se prvi put treznili, na njemu smo usamljeni maštali o prsatim varoškim lepoticama. Sa otomana se najslađe gledao prvi crno-beli televizor ili slušala utakmica sa radija: nedeljom popodne. Na otoman smo ekspresno seljeni kad nam dođu gosti. Na otoman smo jurili posle ručka. Neprevaziđene su popodnevne otomanske dremke dok u pozadini zvecka posuđe koje se pere. Zveckanje samo na čas prestane dok te nežna majčina ili babina ruka usnulog pokriva.

Po konstrukciji i konstituciji otomana teško je zaključiti njegovu funkciju: za šta je on, u stvari, pravljen?! Bio je mali i uzan za normalno spavanje. Nije bio za spavaću sobu. Nije imao stranice za naslon a znao je da bude i krh sa onim njegovim drvenim nogarima kad ga vreme sustigne (tako da nije bio pogodan ni za vatrene seksualne aktivnosti). Za sedenje je bio loš i neudoban jer je bio nizak i udaljen od zida tako da nije bilo naslona. Sve u svemu, kad se sve oduzme i sabere, bio je nefunkcionalan i nenamenski, moglo bi se reći jednom rečenicom: bio je za sve i za ništa. A, ipak, svaka varoška kuća ga je imala.

Spavaće sobe su bile sa takozvanim francuskim ležajevima, mada ne znam zbog čega se ti kreveti zovu baš „francuski“, i ako nije da mi ne padaju na um nekakve aluzije, a na uzglavlju kreveta, ispod samih jastuka sedi raskrečena ogromna plastična lutka sa likom i telom devojke. Sedi na miljeu, naravno. Postojala je i kombinovana soba – popularne sobe srednjeg Titovog staleža, za stanove i kuće, francuski ležaj, ormar, ogledalo, itd. To kad jednom postaviš u sobu: više ga ne pomeraš. Neke su imale ugrađene radio aparate na samom ležaju. Uređivale su se tako što se preko ležaja stavljao prekrivač.

U to vreme smo išli u bioskope da gledamo crtane filmove. To nisu bili dugometražni crtani filmovi već oni kratki: Duško Dugouško i družina. Kino-operater bi puštao dvadesetak takvih crtanih filmova.

Naše majke su koristile Radion, Perion i Tajm, za pranje veša. 1956. godine RIZ (Radio industrija) Zagreb proizvela je prvi televizor. I u našoj kući, prvi televizor bio je od toga proizvođača (sa uredno prebačenim miljeom preko njega – takođe). Kalodont, časopis ČIK, deterdžent za sudove VIM. Slavica je bila najpopularnija Bagat mašina. Profesor Baltazar, crtani film koji smo delimično voleli (u nedostatku Diznijevih). Elind peći iz Valjeva. Faks Helizim. ATRIH – krema za ruke. U novi razred sa novim cipelama - Borovo. ALFA naftarice. JOGI dušek. Medolino, frutolino. Brion – posle brijanja. Eurokrem – italijanska Gandola. Goblen – Vilerov goblen. Metalne kasice koje smo dobijali u bankama. Jupi i sokovi Srbijanka Valjevo. I, naravno: otoman!

Ajde, ako bi ga trebalo opisati: to je bio pomoćni ležaj i privremeno sedalo. Po definiciji: to je tursko nisko kanabe. Vuk'o je neku orijentalnu notu, podsećao je na minderluk, onako prost, nizak i pribijen uza zid. Otoman nije sofa, ma šta značilo i jedno, i drugo. Otoman je: otoman. A, opet, samo njegovo ime asocira na Turke, Otomane, Otomansku imperiju. Ipak, ista reč se koristi i na engleskom jeziku za krevet bez stranica ili nekakvu sofu, ili za neki poveći tabure. Kad se, pak, napiše sa dva slova „T“, onda na engleskom, ipak, pored ležaja to znači i Turčin ili Turski.

Reč otoman je turskog porekla i znači SAN. Prosto i jednostavno ali eto toga nismo mogli da se setimo pa smo pozajmljivali reč (a što i ne bi kad smo već pozajmili i predmet o kome je reč). A i kad su mogli da je pozajme oni što govore engleski zbog čega ne bi i mi?! Nit nam je prva, nit poslednja, tuđa reč koju držimo za svoju.

Elem, kad bi se otoman prekomandovao, ili izbacio, na terasu ili letnju kujnu onda bi postajao, ili ostajao, vrlo važan komad nameštaja. U svakom slučaju: univerzalno najkorišćeniji. Nemalo puta smo dovlačili krajnjim atomima snage svoje pijano telo do njega na terasi i tu ostajali u pijanom snu dok sunce ne izađe, dok nas mačka ne poliže po licu ili nas ko od ukućana ne probudi: pokrivajući nas. Za letnjih večeri sedeli bi svi na tom otomanu i pričali do kasno u noć. Kad bi krenuli na spavanje prekrili bi ga kakvim najlonom ili starom dekicom da ga ne bi uprljali psi ili gore pomenute mačke. Mačke su najviše volele otomane jer su pored lepog ležaja imale i dobro sklonište ispod njega a zbog njegovih visokih nogara i poslovičnog mesta u ćošku.

Na otoman bi, onaj u letnjoj kujni, u jesen složili plodove iz bašte i voćnjaka. Crvenele bi se, na njemu, jabuke, žuteli orasi, mirisali cvetovi lipe. Nešto od toga bi ostalo tu, na prostrtoj mušemi, dok se ne pojede, nekome daruje ili ugnjili, jer se u neko doba kasne jeseni ta prostorija napuštala i služila bi samo kao ostava. Sa otomana bi se pokupila kruška za užinu u školi ili bi se napunila šaka orasa (oraha, oraja) sa kojima napolju pravimo kule od oraha i među kojima najjačeg biramo za bega.

Otoman bi uvek bio tu i uvek skromno neprimetan. Dugo smo ga smatrali za nužno zlo: ne bi smo znali kud bi sa njime, šta će nam a bilo bi nam žao da ga bacimo ili damo Ciganima, i trebao nam je iz potpuno neracionalnih razloga. A opet, najslađe se jelo kad primakneš stolicu otomanu, na na nju staviš tanjir sa hranom i parče hleba pored. Na isti način smo radili i domaće zadatke samo što bi tada tanjir zamenila sveska žutih korica.

Otoman i njegovo držanje u kući možda imaju veze i sa nekim nacionalnim kompleksima. Kao što utvrdismo, sam njegov naziv je turskog porekla, pored bukvalnog značenja ima, dakle, i drugih asocijacija. Raja nije mogla da sedi na minderlucima (pa samim tim ni na otomanima) osim ako nije bila gužena. Kasnijom masovnom kupovinom otomana kao da smo podsvesno hteli da dokazujemo kako više nismo raja. Naravno, ovo su gluposti ali nešto mora da se piše pa eto... rekoh li već: ni za ono gore pomenuto nije bio dobar.

Otoman nije ni kanabe, jer ono ima stranice, ugodno je za sedenje i više je po duhu zapadno-reformističko, kad-kad i stilski uobličeno. Ali ne lezi vraže?! I reč kanabe dolazi iz nekih krajeva na koje bi smo najrađe da zaboravimo, na turskom reč kanape (kanape) upravo znači sofa, ili pomoćni ležaj, ili: otoman sa stranicama. Uzgred rečeno, kauč se na francuskom kaže takođe kanape, pa sad ostaje da pretpostavljamo ko je od koga pozajmio reč. Mada znajući Turke...

Divan je mesto sa kojeg se i na kojem se: divani. Kompletan naziv za predmet o kome pišemo jeste: otoman divan. Rusi ga zovu tahta divan. Može biti i pre-divan (prelep) ali nije dobio ime po tome. Divan je naziv za tursku Vladu, osmansko Državno veće. Oni sede i divane. To su čuveni veziri sa divana. I, dok bi po turskom divan bio divan ležaj, po engleskom se još kaže bed, što bi asociralo na bedno. Treba smo reći umesto bed: bad - te od divnog ispadne loše. U tome leži i osnova razlika u filozofijama življenja i vladanja između istoka i zapada. I jeste, tamo na istoku se u ležaju uživa dok se na zapadu samo spava od umora. (Mi smo ipak negde na sredini). Pošto se na istoku više leži i uživa onda bi otoman mogao biti definisan kao džinovski tabure (tabouret – fr. – stolica).

Kauč bi mogao imati korene u francuskom jeziku (couches) – nešto kao slojevi ili više slojeva – mada se slično izgovara i na engleskom, nemačkom i mnogim drugim jezicima te je to donekle internacionalni pojam: evropski pojam. Ni krevet nije naša reč. Kažu da je arapskog porekla i znači baciti, a opet reč jatak (yatak) prevedena sa turskog na srpski jeste: krevet. Sećija je više klupa, po malo kanabe a najviše reč turskog ili arapskog porekla.

A sada nešto sasvim nepotrebno u ovoj priči!

Dakle, sa otomana na kauč? Iz jedne imperije u drugu. To je sudbina malih naroda. To su dileme elite i naroda srpskog?! Ali, u malim narodima ima mnogo više velikih ljudi nego u velikim i obezdušenim nacijama. Ne možeš biti veliki čovek ako nekad nisi spavao u kujni na pomoćnom ležaju. Ako se ja pitam, najbolje bi bilo na otomanu u uspomenama, a na ležaju ili u postelji do daljnjeg. Duhovno. Fizički spavajte gde hoćete i kako vam uslovi dozvoljavaju. Može se spavati na kauču a ostati u slobodnoj Srbiji. To već i sami znate!

Hoćemo li mi duhovno moći: sa otomana na kauč? - pitanje je širih razmera. (Praktično smo odavno prešli, što znači da smo već odavno u duhovnoj Evropi, ali pređemo li duhovno - bićemo u onoj praktičnoj, koja ne valja ništa). To je pitanje identiteta, ponekad i stranih uticaja, ali i oformljene nacionalne psihe na tim osnovama. To je pitanje Evrope ili ne? I tu je odgovor.

Sve je dakle samo stvar naziva i sitnih detalja. Kako ćemo spavati ne zavisi od toga jesmo li prilegli na otoman ili sofu, već od toga kakva nam je savest pre leganja, boli li nas nešto, jesmo li mladi, lepi, snažni, zaljubljeni. Jesmo li srećni? Je li porodica oko nas? Znamo li ko smo i odakle smo? Jesmo li ponosni na to čak i kad nemamo mnogo razloga za isti? JESMO LI U SVOJOJ POSTELjI? Ukoliko imate sreće u sebi nije važno na kakvom ležaju spavate. Ako danas, sad, nismo srećni: nećemo biti ni sutra, tamo negde. Između kolevke i odra nije bitno na čemu ste spavali već koliko dugo spavate i kako ste se budili.

Ne, ne hvata me nostalgija za Otomanskim carstvom ili SFRJ, sa ovom pričom o otomanu. Hvata me, međutim, nostalgija za vremenom kad sam živeo sa tim otomanom. Otoman je ostao kod nas jer smo se zavoleli, prešao je u našu veru, uzeo našu naciju ali to ne bi učinio da nije imao duše. O duši vam ja govorim, po duši vas!

A sad nešto sasvim potrebno u ovoj priči!

Ovo su sećanja. Hoću reći: sećanja su lična stvar na univerzalnim osnovama. Mnogi od nas će se setiti tog otomana iz ćoška. Njih više skoro da nema (kao što više nema ni Otomanske imperije i SFRJ) - kao što nema više ni mladosti nas koji o tome zborimo. I sad, zar je važno šta će nas čekati u starosti kad neki mladi ljudi danas žive svoje mladosti i stiču svoja sećanja za budućnost?! Hoćemo li da ih uniformišemo, te mlade, da svi budu jednaki idioti bez uspomena i osećanja. Otišli su Turci posle nekoliko stotina godina i ostavili nam otoman. Iza perspektiva bez alternative prema kojima nezadrživo srljamo neće ostati ništa a nećemo ni osećati potrebu za bilo čim tako duhovno jalovi i siromašni. Jedino će se guženje nastaviti...

Imali smo jedan, koji je iz kujne prvo odnesen na terasu, pa je odatle prebačen u letnju kujnu, sa kojom je na kraju izgoreo. Jedne letnje noći, vratio sam se iz varoši, prilegao sam na otoman i slušajući vodu u ribnjaku rešio da postanem pisac. Ne zamerite mi, bio sam pijan.