ATLANTIDA

Osvald Špengler, Propast Zapada:

Civilizacije su najspoljašnjija i najveštačkija stanja do kojih može dospeti jedna viša vrsta ljudi. One su svršetak. One dolaze posle postojanja kao nešto što je nastalo, posle života kao smrt, posle razvitka kao kristalisanje. One su - kraj...

Traženje Atlantide, po Pekiću, jeste traženje zemaljskog raja. Ako postoji Eden (ako je postojao, da li Raj može nestati?) onda je on tamo gde je ''skrivena'' Atlantida. Ili je sve to fikcija, kako reče Pekić citirajući Aristotela: „Platon je izmislio Atlantidu, pa kad više nije znao šta će sa njom, onda ju je potopio“. Tako to uvek biva kada je Raj u pitanju: nikad čovek nije načisto i to je najjača sugestivna snaga ideje o Raju i Paklu. Tu negde, naravno, treba tražiti i sakrivenu večitu nadu u postojanje života posle života.

„Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdržanosti“.

Umetnost jeste, bez ''možda'', najveći izvor iz koga se crpe saznanja o prethodnim tragovima ljudskog bitisanja na ovoj planeti. Tragovi starih civilizacija jesu tragovi umetničkih pokušaja, i to onih najbolje mogućih u tom vremenu. Šta su drevni ostaci kojima se danas dive turisti do umetnička dela arhitekture, slikarstva i nešto manje pisanih tragova.

Kada su srpski narod i njegova istorija u pitanju, gore navedena Pekićeva misao u celosti je tačna. Da nije bilo narodne poezije i proze, ne bi postojalo ni interpretacije srpske istorije. Istorija je opisana kroz pesmu. To jeste sećanje, sećanje koje se brusilo i prenosilo sa kolena na koleno, u vidu umetničkog dela: narodne poezije. Pesma nije samo održavala, pesma je i čuvala. Čuvala sećanje, pisala istoriju. Nismo mi Srbi niti prvi, niti specifični, po tome, ali smo svakako dobar primer da je umetnost najvažnija tekovina jednog naroda u vremenu i prostoru.

Otud, možda je traganje za Atlantidom, traganje za umetničkim tragovima koji dokazuju postojanje i kontinuitet. Možda je umetnost najbliža Raju. U čoveku, ako je Raj, jer postoje tvrdnje da su i Raj i Pakao unutrašnja ljudska stanja, onda se i jedno i drugo kroz čoveka ispoljava u umetničkom. Traganje za Atlantidom je onda traganje za onim što je u čoveku duhovno povezano sa umetničkim. Kako objasniti potrebu čoveka da se izražava na način koji nije svima jasan i dostupan? Čemu ta komplikacija? Čemu traženje i težnja ka umetničkom izražaju, ka nečem što se ne da lako definisati, opisati, najčešće ni: videti? Zašto tražimo Atlantidu? Zašto pišemo pesmu? Da prevarimo istoriju. Da prevarimo Đavola? Ili: da spoznamo šta nam se dešavalo, kako smo dospeli tu gde jesmo i da pobedimo Vraga?!

„Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku eliminisanja svojih otpadaka. Duhovne su otpadke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva; umne u istoriju; fizičke su sahranjivale pod zemlju. Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive“.

Da. Mi ćemo se udaviti u sopstvenom đubretu. Bilo koje vrste. A priroda od toga živi. To je Pekić. Provuče veliku misao, onako usput, krucijalno važnu, a uopšte se u peru ne pravi važan. Samo, mala kontradiktornost, ne Pekićeva već opšta, neki misle da je i istorija đubre kojeg se treba rešiti da bi narodi živeli srećno. Tvrdi se da istorija, pored religije, izaziva i dan današnji najveća krvoprolića i zločine. Vidite, duhovne otpatke, po Pekiću, civilizacije nisu deponovale u umetnost, već u običaje i naravi, što se opet svede na istoriju, ličnu istoriju - pamćenje naroda, porodice, pojedinca. Umni otpaci su istorija. Nisu duhovni. To je zato što interpretacija nije stvar duha već stvar uma i obrazovanja. A opet, obrazujemo se na osnovu interpretacija napisanih u raznim knjigama. Ne obrazujemo se čitajući pesme već učeći istoriju. Istoriju, koju najčešće, različito pišemo i tumačimo. Onda, da traganje za Atlantidom, možda, nije traganje za istinom?

„Originalnost je političaru korisna koliko i rupa u glavi. Od originalnosti u politici skuplja je jedino bezumnost, originalnost dovedena do njene prirodne granice. Da bi nekažnjeno bio originalan, političar mora biti svemoćan, mora biti Hitler ili Staljin“.

Atlantida je vizija propasti civilizacija, bilo kojih. Međutim, ona je i kritika sadašnjosti koja prethodi usponu i padu ove civilizacije. Podela na robote i ljude, pri čemu su roboti većina čovečanstva u sadašnjem obliku a ljudi tek šačica odabranih, podela je na umetnike, stvaraoce i filozofe sa jedne strane, i, sa druge strane, ostatka čovečanstva. Uvek je, i danas, manje ljudi, mnogo manje u odnosu na robote koji su dužni da rade, nisu samo dužni već za drugo i ne znaju, da podležu rutini koju svako vreme i svaka civilizacija poseduju i koja je garant očuvanja sistema. Oni koji se iskazuju kroz mnogo rada a ni malo stvaralaštva jesu robotski deo civilizacije. Ljude predstavlja onaj manji, stvaralački deo.