Пише: Игор Ђурић<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiwcFppG_udFVT4m3RaLJqT9XiicviuU5K_7pMX8uj4JRNFRxRAPtA7llqmyKYkY5W6o0CuNLrKQOF2D9kxt2AgeKAKEJFLusTRjSzLyNtlK0GRZoXxPn8VFMKVQNh5qjcaLmp2XAJZrjI/s320/d01221421d17c125fdbf37e9d1c2d11d.jpg" height="281" width="320"></a>		Данас ћу вам нешто мало рећи о својим школским и студентским торбама. Докон сам, па ето и јариће крстим. Свако време је имало своје ташне. Не сећам се тачно са којом сам торбом кренуо у школу, у први разред, (иначе се слабо сећам тог периода) али је то било време када су се торбе, књиге и прибор наслеђивали од старије браће, рођака па чак и од комшија. Што да се лажемо: и не само то! Узимали смо обућу и гардеробу, све оно што други прерасту а ми млађи за то стасамо. И, у таквим ситуацијама не би било срећнијих од нас.	Тако сам и ја, вероватно, своје прве школске кораке проходао носећи торбу (ташну) неког од старијих. Заиста се не сећам да ли је било какве куповине пре. Ја чак нисам знао ни где идем тога првога дана школе: брат ме одвео и оставио. И требало ми је доста времена да схватим шта ме је снашло. Касније сам, тога се већ сећам, носио очеву торбу за документа (службеничку, карактеристичну за то време и службенике средњег ранга), ону што се носила под мишком, била је од некога скаја, са патент затварачем на средини. Још од времена када ју је отац користио, на њеном дну је било много мрља од мастила, мастиљавих оловки, индига и дувана. Та торба је била проста и непрактична. У унутрашњости није имала никаквих преграда, осим једне споља, а за ношење је била лоша јер си морао да је стално држиш у рукама. Додуше, била је добра када си хтео да њоме некога гађаш. Није била лоша и да се на њу седне.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhvh2Y1ag7ApQwMIx1Beh4vYEC5NteOjHK-6pYv1rKkTHaOM8MBG5OSCZOME2wItAN6EwR_EjWw4xuG1PA-doX9zL1bSSvzYKq6WbLOdMuQLvr9T3-ix7IpJm4VoRJvJikNgrFmdIT3ndU/s320/Stara-majstorska-kozna-torba_slika_O_71589249.jpg" height="318" width="320"></a>		Средња школа је већ нешто друго. Моја браћа и старије генерације су носили такозване корице. То су заиста биле корице, од коже, платна, скаја или картона, у које су се метале углавном свеске и ретко када књиге. Оне су биле малог капацитета и носиле су се такође у руци или под мишком. Биле су добре, такође, када треба негде да се седне, да их ставиш под дупе, да не назебеш. Те корице се нису могле затварати (осим ретких модела) и биле су непрактичне и по лошем времену бескорисне. Али су представљале статусни симбол: то је значило да си гимназијалац.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgCs7h3OOxNE0dhqyUenbLkfkMc7CRES2joBKCoGFWUhBoQ6eFb6f3KRgje7KIcF9sP15f0pce3Z2h1vaOgg88ZX_Dh8Vz9Fk4gX90KmuhmWT5bW6BQZ3jFjJwbzueO_3eoV-nx6yaV_jM/s1600/%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B5%25D1%2583%25D0%25B7%25D0%25B8%25D0%25BC%25D0%25B0%25D1%259A%25D0%25B5.jpg"></a>		Када сам ја кренуо у средњу школу, корице су се и даље користиле али у мањој мери. У моду су тада ушле војниче торбе, оне просте, од платна, сиво-маслинасте боје, са два дугмета, а које је војска користила за ношење хране, кад иде на купање и када крене на одсуство. Користиле су се пре свега јер су биле бесплатне и свима доступне јер није било војника да није донео кући макар једну такву. Поред тога, биле су и део комплета опреме коју су дужили резервисти: дакле скоро сви пунолетни грађани. Била је то практична торба, једноставна, али је кубурила са капацитетом: није у њој могло стати бог зна шта. А, нисмо ни ми тада ни носили нешто много књига и свесака.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjo2UNIzRHxYP0tEnXEzIRi0IuC-n77F_OmkeQ1kRRHsq5ignoUHikEka0ped2lzFFAHRZp0pHcru0XVXX0P_m_VkcLiEvJNVm9e77EPfNVrcJA2U7eAX4vH4_XtwmOS4MU_wHlrXJ1KBU/s320/gas-maska-jna-torbom-vojna-komplet-m-1-slika-106942834.jpg" height="240" width="320"></a><a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjfeJlgXA8BkNnKAiVxQYIEQt9aDPCmUhM3tRDngoXaAyW2hJMgHCYkiyjut21BzGm98tc_p1aVoiYOvvP9o6tF9yeJMlavhr2WZsATOpCC18RvLnS7TZ2xNaMSXdBFrcrgdISQTaDEk_A/s320/166369582.jpg" height="240" width="320"></a>		Они мало боље опремљени су носили борбене ранчеве ЈНА (он је могао да се прилагоди да се носи на рамену или на леђима), неки су књиге држали у торбама за гас-маске, а најбоље опремљени (као ја) носили су кожне официрске торбе. Такве су носили и шумари. Али, то су биле официрске торбе старијега типа. Оне су биле од чисте коже, веће и са много преграда за свеске, књиге и оловке. Официрске торбе новијега типа, којих је било мање, биле су од скаја, имале су и оне доста преграда али су биле знатно мање и за књиге непрактичне.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEijPJXgs-AZW8Ppwf3_I14yrH31EJlgpP0AJ-yL5YY-elHMtbi4mzHfcdWW9pOHABbyJgUVIrDigWwsBdw-HiIBc4A8l74r0bUkMmEoyznYpd0Ges0yuaJfuYKUUQRx26hseL05Yvh_7q4/s320/oficirska-kozna-torba-slika-40749281.jpg" height="240" width="320"></a> 	 Ја сам много волео моју официрску торбу. У њој сам носио не само школске ствари пошто сам је користио и ван школе држећи у њој своје тадашње рукописе, књиге, стрипове, порно часописе, роковник са адресама и бројевима телефона, нож и цигарете. У другој, већој торби (црна,&nbsp;пумина) сам носио фото-апарате, објективе и друге ситнице.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEg7mSkU8DqZuAm1mq01GD_bFjbmqEmT-Aqh-q62Z6TFz9Qkmkt6hIZGcg5F3qxw64Ty33prEInMZDqftjok439CVEOUf1_hsF-KyNz1dR7BPQwil_sU5eYWNPFPSvGRZcCGoj8k1vy9LkI/s320/stara-sportska-torba-puma-slika-74437235.jpg" height="180" width="320"></a>		Ту исту официрску торбу сам понео и на студије, у Београд. Тамо нисам успео јер сам уместо уџбеника из пољопривредне струке у њој држао, опет, рукописе, песме, адресаре, књижевне часописе, разне петиције, поништене пантљичаре за градски превоз, неискоришћене куртоне,&nbsp;	полупразне пљоске	&nbsp;и још празније новчанике. После повратка са студија ту сам торбу дао млађем рођаку који је баш тада кретао у гимназију. Данас, гледам, деца у основној школи носе огромне ранчеве, повијају се под њиховим теретом. Средњошколци и студенти носе скупе и фирмиране торбе и ранчеве из којих вире каблови за слушалице и пуњачи телефона. Носе још и торбе за лаптопове. А ја знам неке људе који су успели у животу, постали су доктори наука и врхунски стручњаци у разним областима а који су основну и средњу школу завршили у опанцима и носећи само једну свеску и то заденуту у панталоне, изнад дупета.	ПС	Сада имам неколико врло квалитетних и скупих торби, носим их понекад, али шта вреди када сви моји рукописи могу стати у џеп, на УСБ и флеш меморију, а фото-апарат, књиге, стрипове, порно слике,&nbsp;	именик са адресама	&nbsp;и бројевима телефона - све то имам у телефону. Чак сам и нож заменио швајцарском бритвицом: шта ће ми нож, који мој, кад ни од корова не можеш наћи доброг, старог Шиптара да се покрљаш са њиме.<a href="https://draft.blogger.com/blog/post/edit/3234423356824166237/2384809138199303390#" rel="noopener noreferrer" target="_blank"><img src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgVMoE9WKGq-VlLNwXDCCUtMswLRdCS6xT2VZ3dD5phB6SmE959Ywy-F33bAm9VnyOYTgoxe72t4Rl2awNQFsGIIBKL0vmyBNfpsh7k7lk74wOgj-SuPhjrZ11hvU3XHXEeA3njjAykYlY/s320/m_5a629a629cc7ef36c9ea3b52.jpg" height="320" width="320"></a>

	Пише: Игор Ђурић

	
	Данас ћу вам нешто мало рећи о својим школским и студентским торбама. Докон сам, па ето и јариће крстим.
    Свако време је имало своје ташне. Не сећам се тачно са којом сам торбом кренуо у школу, у први разред, (иначе се слабо сећам тог периода) али је то било време када су се торбе, књиге и прибор наслеђивали од старије браће, рођака па чак и од комшија. Што да се лажемо: и не само то! Узимали смо обућу и гардеробу, све оно што други прерасту а ми млађи за то стасамо. И, у таквим ситуацијама не би било срећнијих од нас.
	Тако сам и ја, вероватно, своје прве школске кораке проходао носећи торбу (ташну) неког од старијих. Заиста се не сећам да ли је било какве куповине пре. Ја чак нисам знао ни где идем тога првога дана школе: брат ме одвео и оставио. И требало ми је доста времена да схватим шта ме је снашло.
     Касније сам, тога се већ сећам, носио очеву торбу за документа (службеничку, карактеристичну за то време и службенике средњег ранга), ону што се носила под мишком, била је од некога скаја, са патент затварачем на средини. Још од времена када ју је отац користио, на њеном дну је било много мрља од мастила, мастиљавих оловки, индига и дувана. Та торба је била проста и непрактична. У унутрашњости није имала никаквих преграда, осим једне споља, а за ношење је била лоша јер си морао да је стално држиш у рукама. Додуше, била је добра када си хтео да њоме некога гађаш. Није била лоша и да се на њу седне.

	
	Средња школа је већ нешто друго. Моја браћа и старије генерације су носили такозване корице. То су заиста биле корице, од коже, платна, скаја или картона, у које су се метале углавном свеске и ретко када књиге. Оне су биле малог капацитета и носиле су се такође у руци или под мишком. Биле су добре, такође, када треба негде да се седне, да их ставиш под дупе, да не назебеш. Те корице се нису могле затварати (осим ретких модела) и биле су непрактичне и по лошем времену бескорисне. Али су представљале статусни симбол: то је значило да си гимназијалац.

	
	Када сам ја кренуо у средњу школу, корице су се и даље користиле али у мањој мери. У моду су тада ушле војниче торбе, оне просте, од платна, сиво-маслинасте боје, са два дугмета, а које је војска користила за ношење хране, кад иде на купање и када крене на одсуство. Користиле су се пре свега јер су биле бесплатне и свима доступне јер није било војника да није донео кући макар једну такву. Поред тога, биле су и део комплета опреме коју су дужили резервисти: дакле скоро сви пунолетни грађани. Била је то практична торба, једноставна, али је кубурила са капацитетом: није у њој могло стати бог зна шта. А, нисмо ни ми тада ни носили нешто много књига и свесака.


	
	Они мало боље опремљени су носили борбене ранчеве ЈНА (он је могао да се прилагоди да се носи на рамену или на леђима), неки су књиге држали у торбама за гас-маске, а најбоље опремљени (као ја) носили су кожне официрске торбе. Такве су носили и шумари. Али, то су биле официрске торбе старијега типа. Оне су биле од чисте коже, веће и са много преграда за свеске, књиге и оловке. Официрске торбе новијега типа, којих је било мање, биле су од скаја, имале су и оне доста преграда али су биле знатно мање и за књиге непрактичне.


	    Ја сам много волео моју официрску торбу. У њој сам носио не само школске ствари пошто сам је користио и ван школе држећи у њој своје тадашње рукописе, књиге, стрипове, порно часописе, роковник са адресама и бројевима телефона, нож и цигарете. У другој, већој торби (црна, пумина) сам носио фото-апарате, објективе и друге ситнице.

	
	Ту исту официрску торбу сам понео и на студије, у Београд. Тамо нисам успео јер сам уместо уџбеника из пољопривредне струке у њој држао, опет, рукописе, песме, адресаре, књижевне часописе, разне петиције, поништене пантљичаре за градски превоз, неискоришћене куртоне, 	полупразне пљоске	 и још празније новчанике. После повратка са студија ту сам торбу дао млађем рођаку који је баш тада кретао у гимназију.
    Данас, гледам, деца у основној школи носе огромне ранчеве, повијају се под њиховим теретом. Средњошколци и студенти носе скупе и фирмиране торбе и ранчеве из којих вире каблови за слушалице и пуњачи телефона. Носе још и торбе за лаптопове. А ја знам неке људе који су успели у животу, постали су доктори наука и врхунски стручњаци у разним областима а који су основну и средњу школу завршили у опанцима и носећи само једну свеску и то заденуту у панталоне, изнад дупета.
	ПС
	Сада имам неколико врло квалитетних и скупих торби, носим их понекад, али шта вреди када сви моји рукописи могу стати у џеп, на УСБ и флеш меморију, а фото-апарат, књиге, стрипове, порно слике, 	именик са адресама	 и бројевима телефона - све то имам у телефону. Чак сам и нож заменио швајцарском бритвицом: шта ће ми нож, који мој, кад ни од корова не можеш наћи доброг, старог Шиптара да се покрљаш са њиме.

	


	



ВРАТИ МИ МОЈЕ ТОРБЕ!

Игор Ђурић, књижевник, рођен у Истоку, Метохија!

Aleksandar Milošević Srpska pričaSrpska priča - sećanja iz rata i revolucije 1941-1945Priredio Nemanja DevićIzdavačka kuća „Službeni glasnik“ objavila je sećanja jednog od oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) Aleksandra M. Miloševića „Srpska priča (sećanja iz rata i revolucije 1941-1945) koju je priredio istoričar Nemanja Dević.Recenzenti knjige štampane u ediciji “ Sabornik“ bili su dr Kosta NIkolić, dr Bojan Dimitrijević i dr Miloš Timotijević.Milošević se sve vreme borio isključivo na strani JVuO odbijajući saradnju sa svima koji su sarađivali sa Nemcima, posebno je bio protiv ljotićevaca i Nedića, a na strani onih koji su priznavali Dragoslava Mihajlovića kao komandanta JVuO i iprepoznajući da se tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji vodio i građasnki rat između pristalica monarhije i komunizma koji je dolazio iz Sovjetskog saveza.Aleksandar M. Milošević (Saranovo, 28. jun 1910 — Toronto, 31. oktobar 2009) je bio artiljerijski major Jugoslovenske vojske, komandant Drugog šumadijskog korpusa i Zapadno-moravske grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Kao politički emigrant je bio kratko aktivan u Srpskoj narodnoj odbrani, a zatim je bio član Eparhijskog saveta Eparhije za Ameriku i Kanadu. Jedan je od retkih visokih komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini koji nikada nije optužen niti za saradnju za okupatorom, niti za neki ratni zločin.Posebno mesto u sećanjima MIlošević je dao svom delovanju u emigraciji gde je bio angažovan na okupljanju srpske dijaspore, pokretanju novina i održavanju intenzivne pripiske sa svojim bivšim kolegama iz vojske i prijateljima.Milošević (1910-2009) je, s obzirom da je imao mirnu savest došao da poseti rodnu Šumadiju 2002 godine. Preminuo je u Torontu ali su mu zemne ostatke prema njegovoj želji preneli u zavičaj i sahranili uz njegove pretke.Ko je bio Aleksandar M. Milošević (1910–2009)? Tipičan izdanak slobodarske šumadijske loze - sasušene i gotovo zakoravljene nakon 1918, oficir vojske Kraljevine Jugoslavije do groba veran datoj zakletvii predačkim zavetima - koji ne priznaje kapitulaciju 1941. godine. Ustanički vođ u Šumadiji i svedok prvog čina na pozornici građanskog rata; komadant korupusa i grupe korpusa JVuO, poverljivi saradnik Draže Mihailovića i poslednji svedok sloma njegove vojske na Zelengori 1945. godine. Nevoljni izgnanik iz otadžbine i kanadski emigrant, fizički radnik i jedno od prvih pera srpske emigracije.Beskompromisni ravnogorski ideolog i pesnička duša - večito ranjena zbog sudbinskog udesa njegovog naroda i zemlje od kojih je bio večito razdvojen suprotno svoim htenjima. Čovek koji je, kao i njegov ratni komandant "mnogo hteo i mnogo započeo", ali je vihor svetski odneo njega i njegov rad... Poživeo je gotovo stotinu godina i kroz njegovu se sudbinu oslikala istorija srpskog XX veka.

Srpska prica

Aleksandar Milošević 
Srpska priča
Srpska priča - sećanja iz rata i revolucije 1941-1945
Priredio Nemanja Dević
Izdavačka kuća „Službeni glasnik“ objavila je sećanja jednog od oficira Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) Aleksandra M. Miloševića „Srpska priča (sećanja iz rata i revolucije 1941-1945) koju je priredio istoričar Nemanja Dević.
Recenzenti knjige štampane u ediciji “ Sabornik“ bili su dr Kosta NIkolić, dr Bojan Dimitrijević i dr Miloš Timotijević.
Milošević se sve vreme borio isključivo na strani JVuO odbijajući saradnju sa svima koji su sarađivali sa Nemcima, posebno je bio protiv ljotićevaca i Nedića, a na strani onih koji su priznavali Dragoslava Mihajlovića kao komandanta JVuO i iprepoznajući da se tokom Drugog svetskog rata u Jugoslaviji vodio i građasnki rat između pristalica monarhije i komunizma koji je dolazio iz Sovjetskog saveza.
Aleksandar M. Milošević (Saranovo, 28. jun 1910 — Toronto, 31. oktobar 2009) je bio artiljerijski major Jugoslovenske vojske, komandant Drugog šumadijskog korpusa i Zapadno-moravske grupe korpusa Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Kao politički emigrant je bio kratko aktivan u Srpskoj narodnoj odbrani, a zatim je bio član Eparhijskog saveta Eparhije za Ameriku i Kanadu. Jedan je od retkih visokih komandanata Jugoslovenske vojske u Otadžbini koji nikada nije optužen niti za saradnju za okupatorom, niti za neki ratni zločin.
Posebno mesto u sećanjima MIlošević je dao svom delovanju u emigraciji gde je bio angažovan na okupljanju srpske dijaspore, pokretanju novina i održavanju intenzivne pripiske sa svojim bivšim kolegama iz vojske i prijateljima.
Milošević (1910-2009) je, s obzirom da je imao mirnu savest došao da poseti rodnu Šumadiju 2002 godine. Preminuo je u Torontu ali su mu zemne ostatke prema njegovoj želji preneli u zavičaj i sahranili uz njegove pretke.
Ko je bio Aleksandar M. Milošević (1910–2009)? Tipičan izdanak slobodarske šumadijske loze - sasušene i gotovo zakoravljene nakon 1918, oficir vojske Kraljevine Jugoslavije do groba veran datoj zakletvii predačkim zavetima - koji ne priznaje kapitulaciju 1941. godine. Ustanički vođ u Šumadiji i svedok prvog čina na pozornici građanskog rata; komadant korupusa i grupe korpusa JVuO, poverljivi saradnik Draže Mihailovića i poslednji svedok sloma njegove vojske na Zelengori 1945. godine. Nevoljni izgnanik iz otadžbine i kanadski emigrant, fizički radnik i jedno od prvih pera srpske emigracije.
Beskompromisni ravnogorski ideolog i pesnička duša - večito ranjena zbog sudbinskog udesa njegovog naroda i zemlje od kojih je bio večito razdvojen suprotno svoim htenjima. Čovek koji je, kao i njegov ratni komandant "mnogo hteo i mnogo započeo", ali je vihor svetski odneo njega i njegov rad... Poživeo je gotovo stotinu godina i kroz njegovu se sudbinu oslikala istorija srpskog XX veka.


Srpska priča

Veljko MićunovićMoskovske godine 1956/1958Veljko Mićunović (Velestovo, kod Cetinja, 16. januar 1916 — Beograd, 2. avgust 1982) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, diplomata, društveno-politički radnik SFRJ i SR Crne Gore, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.Posle oslobođenja Jugoslavije, Veljko je obavljao mnoge odgovorne državne i partijske funkcije. Bio je:ministar unutrašnjih poslova u Vladi Narodne Republike Crne Gore,načelnik Odeljenja za zaštitu naroda za Grad Beograd,pomoćnik ministra unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandra Rankovića,direktor Generalne direkcije metalurgije i član Vlade FNRJ.Dva puta je bio član državne delegacije na zasedanjima Organizacije ujedinjenih nacija (OUN) — 1949. i 1951. godine, a februara 1952. godine prešao je u diplomatsku službu, gde je obavljao funkcije:pomoćnika ministra inostranih poslova FNRJ Edvarda Kardelja, od 1952. do 1956.ambasadora FNRJ u Sovjetskom Savezu, od 1956. do 1958.zamenika Saveznog sekretara za inostrane poslove FNRJ Koče Popovića, od 1958. do 1962.ambasadora SFRJ u Sjedinjenim Američkim Državama, od 1962. do 1967.predsednika Odbora za spoljnu politiku Savezne skupštine SFRJ, od 1967. do 1969.ambasadora SFRJ u Sovjetskom Savezu, od 1969. do 1971.

Moskovske godine 1956/1958

Veljko Mićunović
Moskovske godine 1956/1958
Veljko Mićunović (Velestovo, kod Cetinja, 16. januar 1916 — Beograd, 2. avgust 1982) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, diplomata, društveno-politički radnik SFRJ i SR Crne Gore, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije.
Posle oslobođenja Jugoslavije, Veljko je obavljao mnoge odgovorne državne i partijske funkcije. Bio je:
ministar unutrašnjih poslova u Vladi Narodne Republike Crne Gore,
načelnik Odeljenja za zaštitu naroda za Grad Beograd,
pomoćnik ministra unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandra Rankovića,
direktor Generalne direkcije metalurgije i član Vlade FNRJ.
Dva puta je bio član državne delegacije na zasedanjima Organizacije ujedinjenih nacija (OUN) — 1949. i 1951. godine, a februara 1952. godine prešao je u diplomatsku službu, gde je obavljao funkcije:
pomoćnika ministra inostranih poslova FNRJ Edvarda Kardelja, od 1952. do 1956.
ambasadora FNRJ u Sovjetskom Savezu, od 1956. do 1958.
zamenika Saveznog sekretara za inostrane poslove FNRJ Koče Popovića, od 1958. do 1962.
ambasadora SFRJ u Sjedinjenim Američkim Državama, od 1962. do 1967.
predsednika Odbora za spoljnu politiku Savezne skupštine SFRJ, od 1967. do 1969.
ambasadora SFRJ u Sovjetskom Savezu, od 1969. do 1971.


Veljko Mićunović
Moskovske godine 1956/1958

Simo C. ĆirkovićPatriciji i pustolovi - Najveće misterije Beogradatvrd povezPortreti najzanimljivijih i najintrigantnijih beograđana sa kraja XIX i početka XX veka. Vrtoglavi životni usponi i padovi, ljubavne i političke spletke, tajni život vladara...Simo C. Ćirković (1951) gotovo tri decenije bavi se istoriografskim temama.*SADRŽAJ:ŠTA NIJE VIDEO VELIKI BEOGRADSKI GRACIOZONAČERTANIJA - PODVALA BEČKE TAJNE SLUŽBESANJAK IZ IVANKE I METRESA FRANJE JOSIFAKIR DŽON I TURČIN U ČAKŠIRAMAVELIKI LJUBAVNIK - RUŠILAC SVETSKOG MIRATAJANSTVENA SMRT DRAGE MITRIĆEVIĆSREBRNA GRIVA SRPSKE DIPLOMATIJEBATICA VLADICAKO JE OPLJAČKAO DVORSKU DAMU ELU HADŽIĆSRPSKA MATA HARIŠPIJUNSKI PAZL JEDNOG KOLENOVIĆANIVIDLJIVI UHODAVELIKA IGRA BRAĆE POPOVUJKINO DETEMINISTAR KOCKARČETRDESET CIGARETA PUKOVNIKA APISASINFONIJETA JEDNOM KOFERČETUNAŠA ĆE LJUBAV TRAJATI DO PRVOG VJETRA

Patriciji i pustolovi - Najvece misterije Beograda

Simo C. Ćirković
Patriciji i pustolovi - Najveće misterije Beograda
tvrd povez
Portreti najzanimljivijih i najintrigantnijih beograđana sa kraja XIX i početka XX veka. Vrtoglavi životni usponi i padovi, ljubavne i političke spletke, tajni život vladara...
Simo C. Ćirković (1951) gotovo tri decenije bavi se istoriografskim temama.
*
SADRŽAJ:
ŠTA NIJE VIDEO VELIKI BEOGRADSKI GRACIOZO
NAČERTANIJA - PODVALA BEČKE TAJNE SLUŽBE
SANJAK IZ IVANKE I METRESA FRANJE JOSIFA
KIR DŽON I TURČIN U ČAKŠIRAMA
VELIKI LJUBAVNIK - RUŠILAC SVETSKOG MIRA
TAJANSTVENA SMRT DRAGE MITRIĆEVIĆ
SREBRNA GRIVA SRPSKE DIPLOMATIJE
BATICA VLADICA
KO JE OPLJAČKAO DVORSKU DAMU ELU HADŽIĆ
SRPSKA MATA HARI
ŠPIJUNSKI PAZL JEDNOG KOLENOVIĆA
NIVIDLJIVI UHODA
VELIKA IGRA BRAĆE POPOV
UJKINO DETE
MINISTAR KOCKAR
ČETRDESET CIGARETA PUKOVNIKA APISA
SINFONIJETA JEDNOM KOFERČETU
NAŠA ĆE LJUBAV TRAJATI DO PRVOG VJETRA


Simo C. Ćirković
Patriciji i pustolovi - Najveće misterije Beograda
tvrd povez
Portreti najzanimljivijih i najintrigantnijih beograđana sa kraja XIX i

Patriciji i pustolovi - Najveće misterije Beograda

Marko MladenovićDrugo ubistvo Zorana ĐinđićaMarko Mladenović je bio profesor Pravnog fakulteta u Beogradu na predmetima Porodično pravo i Sociologija porodice. Bio je direktor Instituta za socijalnu politiku i Instituta za pravne i društvene nauke Pravnog fakulteta u Beogradu. Učestvovao je u osnivanju Gerontološkog, Defektološkog fakulteta i odgovarajućih instituta. Osnivač je smera za socijalni rad i socijalnu politiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Na ovom smeru predavao je Porodično pravo, Sociologiju porodice i Društvenu zaštitu porodice. Preminuo je 10. marta 2014. godine.*Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952 — Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar i filozof. Bio je dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).Na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije u Beogradu 12. marta 2003. godine oko 12:30 predsednik Vlade Zoran Đinđić pogođen je metkom koji je prošao kroz njegovo srce i brzo je odveden u bolnicu, ali njegova smrt proglašena je jedan čas kasnije, "u 13:30 na operacionom stolu Urgentnog centra"

Drugo ubistvo Zorana Djindjica

Marko Mladenović
Drugo ubistvo Zorana Đinđića
Marko Mladenović je bio profesor Pravnog fakulteta u Beogradu na predmetima Porodično pravo i Sociologija porodice. Bio je direktor Instituta za socijalnu politiku i Instituta za pravne i društvene nauke Pravnog fakulteta u Beogradu. Učestvovao je u osnivanju Gerontološkog, Defektološkog fakulteta i odgovarajućih instituta. Osnivač je smera za socijalni rad i socijalnu politiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Na ovom smeru predavao je Porodično pravo, Sociologiju porodice i Društvenu zaštitu porodice. Preminuo je 10. marta 2014. godine.
*
Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1. avgusta 1952 — Beograd, 12. mart 2003) bio je srpski političar i filozof. Bio je dugogodišnji predsednik Demokratske stranke, gradonačelnik Beograda (1997) i predsednik Vlade Republike Srbije (2001—2003).
Na stepeništu zgrade sedišta Vlade Srbije u Beogradu 12. marta 2003. godine oko 12:30 predsednik Vlade Zoran Đinđić pogođen je metkom koji je prošao kroz njegovo srce i brzo je odveden u bolnicu, ali njegova smrt proglašena je jedan čas kasnije, "u 13:30 na operacionom stolu Urgentnog centra"


Zoran Đinđić
Marko Mladenović
Drugo ubistvo Zorana Đinđića

Drugo ubistvo Zorana Đinđića

Karađorđe Stojan V. Živadinović349str.,tvrdi povez,31cm,Ograničeni tiraž: 800. Knjige numerisane, ova je broj: 149﻿Geca Kon - Beograd

Karadjordje

Karađorđe Stojan V. Živadinović
349str.,tvrdi povez,31cm,
Ograničeni tiraž: 800. Knjige numerisane, ova je broj: 149
Geca Kon - Beograd



Karađorđe Stojan V. Živadinović Đorđe Petrović Prvi srpski ustanak

Karađorđe

Super stripbroj 133Alan Ford - CenturionMagnus - BunkerAlan Ford je italijanski strip, koji su stvorili scenarista Lučano Seki (pseudonim Maks Bunker) i crtač Roberto Raviola (pseudonim Magnus). Strip je politička satira koja kao osnovu radnje koristi parodiju na glamurozne tajne agente poput Džejmsa Bonda. Lik Alana Forda Magnus je nacrtao po uzoru na britanskog glumca Pitera O'Tula, dok je u liku Boba Roka dao sopstvenu karikaturu.

Alan Ford - Centurion

Super strip
broj 133
Alan Ford - Centurion
Magnus - Bunker
Alan Ford je italijanski strip, koji su stvorili scenarista Lučano Seki (pseudonim Maks Bunker) i crtač Roberto Raviola (pseudonim Magnus). Strip je politička satira koja kao osnovu radnje koristi parodiju na glamurozne tajne agente poput Džejmsa Bonda. Lik Alana Forda Magnus je nacrtao po uzoru na britanskog glumca Pitera O'Tula, dok je u liku Boba Roka dao sopstvenu karikaturu.


Super strip
broj 133
Alan Ford - Centurion

Sinagoge i jevrejsko nasleđe u Jugoistočnoj EvropiMeđunarodni naučni zbornikUrednik	Rastislav Stojsavljevic*Naslov: Sinagoge i jevrejsko nasleđe u jugoistočnoj Evropi : međunarodni naučni zbornik / [glavni i odgovorni urednik Rastislav Stojsavljević] = Synagogues and Jewish heritage in Southeastern Europe : international scientific proceedings / [editor-in-chief Rastislav Stojsavljević]Uporedni naslov: Synagogues and Jewish heritage in Southeastern EuropeVrsta građe: zbornik radova na konferencijiJezik: srpski, engleskiGodina: 2021Izdavanje i proizvodnja: Novi Sad : Arhiv Vojvodine, 2021 (Beograd : Službeni glasnik)Fizički opis: 525 str. : ilustr. ; 24 cm*REČ UREDNIŠTVADragi čitaoci, pred vama je Zbornik naučnih radova sa tematikom sinagoga i drugih jevrejskih verskih objekata na prostoru Jugoistočne Evrope. Ideja uredništa je bila da prikupi relevantne i renomirane istraživače iz pomenute oblasti i doprinese boljem razumevanju jevrejske kulture i tradicije na ovim prostorima.Broj sinagoga u Jugoistočnoj Evropi bio je značajan do druge polovine XX veka. Tada, najviše pod uticajem komunističkih režima, u Jugoslaviji, Mađarskoj i Bugarskoj, sinagoge su polako gubile svoj značaj. Objekti jevrejskog kulturnog nasleđa, nezaštićeni od strane država, nisu održavani. Neki su srušeni, nekima je promenjena namena pa su pretvarani u magacine, stočne objekte, domove kulture i slično.Mali broj postojećih sinagoga su svedoci vremena većeg broja jevrejskog naroda na prostoru Jugoistočne Evrope i njihovog uticaja na tadašnje društvo. Najveći broj sinagoga na ovom prostoru je izgrađivan krajem XIX veka i u prvim decenijama XX veka. Jačanje cionističkog pokreta u Velikoj Britaniji i kontinentalnom delu Evrope uticao je da veliki broj država dozvoli jevrejskom narodu slobodno ispovedanje vere i gradnju svojih hramova. Drugi svetski rat je to prekinuo. Sinagoge i ostali verski objekti su rušeni, a jevrejsko stanovništvo u Holokaustu gotovo dovedeno do istrebljenja.Današnje sinagoge predstavljaju trag u vremenu koji zbog pijeteta prema mnogostradalnom jevrejskom narodu bi trebalo očuvati, dok na srušene sinagoge i druge verske objekte ostaje sećanje i nezaborav.*Sadržaj: Vojvodina, Mađarska, Kruševac, Novi Sad, Bačka Palanka, Novi Sad, Subotica, Zagreb, Sombor, Sarajevo, Zrenjanin;

Sinagoge u jugoistocnoj Evropi

Sinagoge i jevrejsko nasleđe u Jugoistočnoj Evropi
Međunarodni naučni zbornik
Urednik	Rastislav Stojsavljevic
*
Naslov: Sinagoge i jevrejsko nasleđe u jugoistočnoj Evropi : međunarodni naučni zbornik / [glavni i odgovorni urednik Rastislav Stojsavljević] = Synagogues and Jewish heritage in Southeastern Europe : international scientific proceedings / [editor-in-chief Rastislav Stojsavljević]
Uporedni naslov: Synagogues and Jewish heritage in Southeastern Europe
Vrsta građe: zbornik radova na konferenciji
Jezik: srpski, engleski
Godina: 2021
Izdavanje i proizvodnja: Novi Sad : Arhiv Vojvodine, 2021 (Beograd : Službeni glasnik)
Fizički opis: 525 str. : ilustr. ; 24 cm
*
REČ UREDNIŠTVA
Dragi čitaoci, pred vama je Zbornik naučnih radova sa tematikom sinagoga i drugih jevrejskih verskih objekata na prostoru Jugoistočne Evrope. Ideja uredništa je bila da prikupi relevantne i renomirane istraživače iz pomenute oblasti i doprinese boljem razumevanju jevrejske kulture i tradicije na ovim prostorima.
Broj sinagoga u Jugoistočnoj Evropi bio je značajan do druge polovine XX veka. Tada, najviše pod uticajem komunističkih režima, u Jugoslaviji, Mađarskoj i Bugarskoj, sinagoge su polako gubile svoj značaj. Objekti jevrejskog kulturnog nasleđa, nezaštićeni od strane država, nisu održavani. Neki su srušeni, nekima je promenjena namena pa su pretvarani u magacine, stočne objekte, domove kulture i slično.
Mali broj postojećih sinagoga su svedoci vremena većeg broja jevrejskog naroda na prostoru Jugoistočne Evrope i njihovog uticaja na tadašnje društvo. Najveći broj sinagoga na ovom prostoru je izgrađivan krajem XIX veka i u prvim decenijama XX veka. Jačanje cionističkog pokreta u Velikoj Britaniji i kontinentalnom delu Evrope uticao je da veliki broj država dozvoli jevrejskom narodu slobodno ispovedanje vere i gradnju svojih hramova. Drugi svetski rat je to prekinuo. Sinagoge i ostali verski objekti su rušeni, a jevrejsko stanovništvo u Holokaustu gotovo dovedeno do istrebljenja.
Današnje sinagoge predstavljaju trag u vremenu koji zbog pijeteta prema mnogostradalnom jevrejskom narodu bi trebalo očuvati, dok na srušene sinagoge i druge verske objekte ostaje sećanje i nezaborav.
*
Sadržaj: Vojvodina, Mađarska, Kruševac, Novi Sad, Bačka Palanka, Novi Sad, Subotica, Zagreb, Sombor, Sarajevo, Zrenjanin;


Sinagoge i jevrejsko nasleđe u jugoistočnoj Evropi
Međunarodni naučni zbornik

ВРАТИ МИ МОЈЕ ТОРБЕ!

ИГОР ЂУРИЋ

Vreme zlih pastrmki

Dnevnik knjigovođe

Deveti krug svetog kralja