МЕТОХИЈА

У сну ме затрпава лавина

са врхова које сам могао видети

и гледати

с кућнога прага.

Сам сам. Али нисам усамљен.

Успомене бледе у разним бојама.

Снег ће ме угушити.

Он је проклет због планине на којој почива.

Био је један звоник, стар, оронуо, па преправљен.

И једно гробље у подножју безнађа.

И једна птица ругалица

која је пила воду забацујући главу уназад.

Родио сам се пре него сам и умро!

Низ поље су

као витезови

јездили облаци прашине.

Уз брдо се

попут оклопника

ваљала магла

од ситне кише.

Дукатно се жутио брег изнад наших судбина

личио је на стег победника.

Нит су нас крстили

нити смо скапавали!

Једино смо главама урањали у плодну равницу

мислећи да нас неће видети

уколико их гледамо задњицама.

Мокро је све и равно.

Хоћемо ли икада стићи

у сутон

у мрак потом

и живот

мрећи и рађајући се?!

Ветрови су

веле

били злослутни

и мрки.

Предосећали су зло

и предочавали опције

којих раби божији нису имали.

Изгубили смо десну страну лица

образ проклети

па се онда чудили

худећи

како можемо ходити без части.

И како можемо живети

такви

никакви?!

Онда су нас монаси нахранили

посно и шкрто

значи слабо

и без душеокрепљења.

Јер већ смо били анатемисани

због јереси

и због идолопоклонства

уједно

а местимично и због златног телета.

Плакали смо тако проклети.

И свет нас је разумео

али се није сажалио.

Напротив

на рану нам је досолио.

Шта вреди?!

Људи нисмо

иако смо народ,

како то рече

мудрац свети Гојко Стојчевић

онда кад нас је опојао.