Name: Narodni učitelj
Availability: InStock
Author: Vasa Pelagić

Narodni ucitelj

Vasa Pelagić
Pelagićev narodni učitelj
Knjiga koju bi trebalo imati svako domaćinstvo. 

Narodni učitelj

Danko ŠipkaVeliki englesko-srpski rečnikRečnike karakteriše okrenutost korisniku, podela na dve jasne grupe u zavisnosti od nivoavladanja jezikom i prilagođenost selekcije i sadržaja potrebama tih grupa. Rečnik od 25 hiljadaodrednica namenjen je osobama sa nivoom vladanja jezikom (1 i 2 na američkoj skali ILR, odnosno A1, A2 i B1 na skali Saveta Evrope CEF, rečnik od 90 hiljada odrednica onima na nivou 3 i višem na skali ILR odnosno B2 i višem na skali CEF).Cela konstrukcija rečnika polazi, dakle, od konkretnih potreba u oba smera (englesko-srpski, srpsko-engleski) a ne od subjektivne procene autora šta uključiti. Ovo je prva prednost u odnosu na postojeće rečnike.

Veliki englesko-srpski recnik

Danko Šipka
Veliki englesko-srpski rečnik
Rečnike karakteriše okrenutost korisniku, podela na dve jasne grupe u zavisnosti od nivoavladanja jezikom i prilagođenost selekcije i sadržaja potrebama tih grupa. Rečnik od 25 hiljadaodrednica namenjen je osobama sa nivoom vladanja jezikom (1 i 2 na američkoj skali ILR, odnosno A1, A2 i B1 na skali Saveta Evrope CEF, rečnik od 90 hiljada odrednica onima na nivou 3 i višem na skali ILR odnosno B2 i višem na skali CEF).Cela konstrukcija rečnika polazi, dakle, od konkretnih potreba u oba smera (englesko-srpski, srpsko-engleski) a ne od subjektivne procene autora šta uključiti. Ovo je prva prednost u odnosu na postojeće rečnike.


Danko Šipka
Veliki englesko-srpski rečnik

Veliki englesko-srpski rečnik

Miloš CrnjanskiDrameMASKAKONAKTESLAMiloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) bio je srpski književnik, novinar, prevodilac, kritičar i diplomata. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Jedan je od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti 20. veka. Ubrajan je među 100 najznamenitijih Srba.DrameMaska (1918)Konak (1958)Nikola Tesla (1967)

Drame

Miloš  Crnjanski
Drame
MASKA
KONAK
TESLA
Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) bio je srpski književnik, novinar, prevodilac, kritičar i diplomata. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Jedan je od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti 20. veka. Ubrajan je među 100 najznamenitijih Srba.
Drame
Maska (1918)
Konak (1958)
Nikola Tesla (1967)


Miloš  Crnjanski
Drame
MASKA
KONAK
TESLA


Justina ili Procvati poroka (prevela Mirjana Zdravković, 327 str)120 dana Sodome (preveli Svetlana i Franjo Termačić, 401 str)Julijina povest ili Nevolje zbog vrline (preveo Milojko Knežević, 300 str)Priče i kratke priče (preveo Kolja Mićević, 210 str)Razgovor sveštenika i samrtnika; Sto jedanaest beleški za novu Justinu; Erotografike (preveo Jovica Aćin, 170 str)Filozofija u budoaru (preveo Miloš Danić, 200 str)Zločini iz ljubavi (preveo Mirko Radojičić, 240 str)Apokalipsa Sad - nacrti o Božanstvenom markizu - Jovica Aćin*Donasjen Alfons Fransoa (franc. Donatien Alphonse François), poznatiji kao markiz de Sad (franc. marquis de Sade; 2. jun 1740 — 2. decembar 1814) bio je francuski aristokrata i književnik. U svoje vreme je bio poznat po seksualnim skandalima, a kasnije po opisima specifičnih seksualnih fantazija kao i mračnim stranama ljudske ličnosti.Markiz de Sad je poreklom iz vrlo stare provansalske plemićke porodice. Među njegovim precima je i Laura koju je opevao Petrarka u Kanconijeru.[1] Pohađao je pariski licej "Luj Veliki” u periodu od 1750. do 1754. godine, a zatim konjičku školu. Učestvuje u Sedmogodišnjem ratu, a nakon rata izlazi iz vojske sa činom konjičkog kapetana (1763). Sklapa brak sa bogataškom ćerkom, kako bi popravio porodične finansije. Prepušta se raskalašnom životu dokonog plemića, angažuje glumice i prostitutke da učestvuju u njegovim zabavama, zbog čega je povremeno bivao i zatvaran od strane vlasti. Godine 1772, beži u Italiju sa svojom svastikom, koja mu je bila i ljubavnica.Na insistiranje svoje tašte zatvoren je u vensenskom zatvoru 1777, zatim u Bastilji i Šarantonu, gde je ostao do 1790. Za vreme revolucije aktivno učestvuje u njenoj sekciji „de Pik“, ali je 1793. ponovo bačen u tamnicu pod optužbom da je „umerenjak“. Oslobođen je u okviru opšte amnestije, ali je 1801, nakon objavljivanja Žilijete, ponovo zatvoren. Do smrti boravi u zatvorima (Sent-Pelaži, Bisetr, Šaranton). Filozofsku težinu njegova dela dobijaju tek nakon tridesetih godina 20. veka.(Izvor: Vikipedija)

Izabrana dela I-VIII

Justina ili Procvati poroka (prevela Mirjana Zdravković, 327 str)
120 dana Sodome (preveli Svetlana i Franjo Termačić, 401 str)
Julijina povest ili Nevolje zbog vrline (preveo Milojko Knežević, 300 str)
Priče i kratke priče (preveo Kolja Mićević, 210 str)
Razgovor sveštenika i samrtnika; Sto jedanaest beleški za novu Justinu; Erotografike (preveo Jovica Aćin, 170 str)
Filozofija u budoaru (preveo Miloš Danić, 200 str)
Zločini iz ljubavi (preveo Mirko Radojičić, 240 str)
Apokalipsa Sad - nacrti o Božanstvenom markizu - Jovica Aćin
*
Donasjen Alfons Fransoa (franc. Donatien Alphonse François), poznatiji kao markiz de Sad (franc. marquis de Sade; 2. jun 1740 — 2. decembar 1814) bio je francuski aristokrata i književnik. U svoje vreme je bio poznat po seksualnim skandalima, a kasnije po opisima specifičnih seksualnih fantazija kao i mračnim stranama ljudske ličnosti.
Markiz de Sad je poreklom iz vrlo stare provansalske plemićke porodice. Među njegovim precima je i Laura koju je opevao Petrarka u Kanconijeru.[1] Pohađao je pariski licej "Luj Veliki” u periodu od 1750. do 1754. godine, a zatim konjičku školu. Učestvuje u Sedmogodišnjem ratu, a nakon rata izlazi iz vojske sa činom konjičkog kapetana (1763). Sklapa brak sa bogataškom ćerkom, kako bi popravio porodične finansije. Prepušta se raskalašnom životu dokonog plemića, angažuje glumice i prostitutke da učestvuju u njegovim zabavama, zbog čega je povremeno bivao i zatvaran od strane vlasti. Godine 1772, beži u Italiju sa svojom svastikom, koja mu je bila i ljubavnica.
Na insistiranje svoje tašte zatvoren je u vensenskom zatvoru 1777, zatim u Bastilji i Šarantonu, gde je ostao do 1790. Za vreme revolucije aktivno učestvuje u njenoj sekciji „de Pik“, ali je 1793. ponovo bačen u tamnicu pod optužbom da je „umerenjak“. Oslobođen je u okviru opšte amnestije, ali je 1801, nakon objavljivanja Žilijete, ponovo zatvoren. Do smrti boravi u zatvorima (Sent-Pelaži, Bisetr, Šaranton). Filozofsku težinu njegova dela dobijaju tek nakon tridesetih godina 20. veka.
(Izvor: Vikipedija)


markiz de sad sabrana dela Donasjen Alfons Fransoa polovne knjige sadizam sadomazohizam 120 dana Sodome

PuškinPisma - Ogledi i zapisi o književnostiPuškin, Aleksandar SergejevičPisma ; Ogledi i zapisi o književnosti / A. S. Puškin ; [izbor Radovan Lalić ; preveo Milorad Živančević ; ilustrovano crtežima Aleksandra Puškina]Jezik srpskiGodina 1979 Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Aleksándr Sergéevič Púškin; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.

Pisma - Ogledi i zapisi o knjizevnosti

Puškin
Pisma - Ogledi i zapisi o književnosti
Puškin, Aleksandar Sergejevič
Pisma ; Ogledi i zapisi o književnosti / A. S. Puškin ; [izbor Radovan Lalić ; preveo Milorad Živančević ; ilustrovano crtežima Aleksandra Puškina]
Jezik srpski
Godina 1979

Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Aleksándr Sergéevič Púškin; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.


Aleksandar Sergejevič Puškin
Pisma - Ogledi i zapisi o književnosti

Pisma - Ogledi i zapisi o književnosti

Pavao PavličićSlobodni padPavao Pavličić (rođen 1946), dobitnik NIN-ove nagrade za prethodno objavljeni VEČERNJI AKT Pavao Pavličić (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. On je istaknut po pisanju kriminalističkih romana za decu i odrasle. Objavio je preko šezdeset knjiga, prevodio je sa italijanskog i napisao više filmskih i televizijskih scenarija. Pavličić je najproduktivniji hrvatski pisac.Zanimljiva i nesvakidašnja priča o 35-godišnjem istoričaru Novaku, koji se upisuje u jedan zagrebački aero-klub ne bi li otkrio tajnu nestanka svoga oca. Otac mu je, naime, kao velika aero-zvezda iz prvih posleratnih godina nestao 1953. pod misterioznim okolnostima. Budući da su u kriminalističku strukuturu ove priče upleteni i neki fantastični elementi, moglo bi se reći da je Slobodan pad još jedan uspešan spoj krimića i fantastike.

Slobodni pad

Pavao Pavličić
Slobodni pad
Pavao Pavličić (rođen 1946), dobitnik NIN-ove nagrade za prethodno objavljeni VEČERNJI AKT 
Pavao Pavličić (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. On je istaknut po pisanju kriminalističkih romana za decu i odrasle. Objavio je preko šezdeset knjiga, prevodio je sa italijanskog i napisao više filmskih i televizijskih scenarija. Pavličić je najproduktivniji hrvatski pisac.
Zanimljiva i nesvakidašnja priča o 35-godišnjem istoričaru Novaku, koji se upisuje u jedan zagrebački aero-klub ne bi li otkrio tajnu nestanka svoga oca. Otac mu je, naime, kao velika aero-zvezda iz prvih posleratnih godina nestao 1953. pod misterioznim okolnostima. Budući da su u kriminalističku strukuturu ove priče upleteni i neki fantastični elementi, moglo bi se reći da je Slobodan pad još jedan uspešan spoj krimića i fantastike.



Pavao Pavličić  (Vukovar, 16. avgust 1946) hrvatski je književnik, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. 
Slobodni pad


Emilio Salgari Kapetan OlujaKlasična dela omladinske književnostiKADOKilustrovanoEmilio Salgari (ital. Emilio Salgari, 1862-1911) bio je italijanski novinar i pisac avanturističkih, istorijskih i naučno-fantastičnih romana. U svetu je najpoznatiji po seriji romana o Sandokanu, koji su više puta ekranizovani u Italiji i SAD. Italijanska serija Sandokan, sa indijskim glumcem Kabir Bedijem u glavnoj ulozi, bila je popularna u Srbiji 80-ih godina, a u Italiji njegova dela su popularna i danas.*Kapetan Oluja je brzim pokretom zbacio ogrtač, puštajući ga da padne na zemlju, jednu ruku stavio je na bok a drugu na držak mača. Bio je to veoma lep mladić, čak i suviše lep za ratnika, visok, vitak, crnih očiju koje su ličile na dve žeravice, devojačkih usana i divnih zuba, duge, kao ugalj crne kose. Sve u svemu, pre je ličio na ljupku devojku nego na plaćeničkog kapetana. I njegova odeća je bila veoma elegantna, a pre svega uredna, i pored neprekidnih turskih napada koji mu nisu ostavljali mnogo vremena. Na sebi je imao potpunu čeličnu opremu sa malim grbom na sredini grudi na kome su se videle tri zvezde iznad kojih je bila vojvodska kruna; mamuze su bile pozlaćene, dok je za pojasom od plave svile, divno izvezenim, nosio tanak mač srebrnog drška, sličan onima koje su u to vreme upotrebljavali Francuzi...

Kapetan Oluja

Emilio Salgari  
Kapetan Oluja
Klasična dela omladinske književnosti
KADOK
ilustrovano
Emilio Salgari (ital. Emilio Salgari, 1862-1911) bio je italijanski novinar i pisac avanturističkih, istorijskih i naučno-fantastičnih romana. U svetu je najpoznatiji po seriji romana o Sandokanu, koji su više puta ekranizovani u Italiji i SAD. Italijanska serija Sandokan, sa indijskim glumcem Kabir Bedijem u glavnoj ulozi, bila je popularna u Srbiji 80-ih godina, a u Italiji njegova dela su popularna i danas.
*
Kapetan Oluja je brzim pokretom zbacio ogrtač, puštajući ga da padne na zemlju, jednu ruku stavio je na bok a drugu na držak mača. Bio je to veoma lep mladić, čak i suviše lep za ratnika, visok, vitak, crnih očiju koje su ličile na dve žeravice, devojačkih usana i divnih zuba, duge, kao ugalj crne kose. Sve u svemu, pre je ličio na ljupku devojku nego na plaćeničkog kapetana. I njegova odeća je bila veoma elegantna, a pre svega uredna, i pored neprekidnih turskih napada koji mu nisu ostavljali mnogo vremena. Na sebi je imao potpunu čeličnu opremu sa malim grbom na sredini grudi na kome su se videle tri zvezde iznad kojih je bila vojvodska kruna; mamuze su bile pozlaćene, dok je za pojasom od plave svile, divno izvezenim, nosio tanak mač srebrnog drška, sličan onima koje su u to vreme upotrebljavali Francuzi...



Emilio Salgari  Kapetan Oluja KADOK Knjiga za decu i omladinu polovna knjiga

Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.Izvor: Vikipedija&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude?&nbsp;&nbsp;&nbsp;&nbsp;Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!Piše: Igor Đurić

Psece godine I-II

Ginter Vilhelm Gras (nem. Günter Wilhelm Grass; Gdanjsk, Poljska, 16. oktobar 1927 – 13. april 2015[1]) bio je nemački književnik. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1999. godine. Njegovo najpoznatije delo, Limeni doboš, pripada žanru magičnog realizma. Njegova dela često imaju snažnu socijalistički orijentisanu političku dimenziju. Gras je bio veliki pristalica Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je 2006. godine, posle decenija prikrivanja istine, priznao da je kao mladić poslednjih nekoliko meseci Drugog svetskog rata bio u elitnim nacističkim SS jedinicama, bilo je predloga da mu se Nobelova nagrada oduzme, što nije moguće.
Izvor: Vikipedija
         
Reka Visla se izliva i čini štetu na početku Grasovog romana. Dakle, problem sa rekama nije od juče i nije nov. Tamošnji ljudi shvataju da moraju regulisati vodotok, da im ne bi zagorčavao život, i to čine pre ravno 120 godina. Da li mi toliko godina kasnimo sa svojim rekama, koje su tekle i tada, i sada, ili je voda odnela ljude? 
   Simbolički, naravno, reka se izliva, ta Visla kod tog Grasa, jer miševi raznih koncesija riju po nasipu, prave rupe i hodnike, te na taj način urušavaju nasip, koji bi mogao da simbolizuje državu, jer voda prodre u hodnike i ruši građevinu. Miševi mogu biti najpre jevrejski, ali i katolički, te pravoslavni. Iako to nema veze sa realnošću, traži se mačka koja će pohvatati i ubiti miševe. Hoće li ih i pojesti, to je već njena stvar. A, kad mačka počne da pravi probleme, onda se traži i pas. Samo to bude, kao po običaju, kasno.
Kolika te reka plavi, toliki si narod. Takav ti je karakter. Ne možeš biti ni jedan drugi narod osim onaj od reka koje te zapljuskuju. Potok li si po karakteru, što se izbujiči i brzo potroši, ili si ogromna reka koja tiho teče i nikad ne presušuje, koja plovi kroz države i stigne do mora. Koliko si veliku reku zauzdao i osvojio, toliko si uzdigao i uvećao svoj narod. Sve dok ga plave potoci, taj narod preživljava ''pseće godine''.
Mali narodi koji žele da postanu veliki, da kontrolišu velika prostranstva i da prelaze nepregledna mora i reke – moraju osvojiti svet i zauzdati veliku reku u duhu, u stvaralaštvu duše, a ne imitirajući (neuspešno) fizičko osvajanje sveta i tehnologije osvajanja i zauzdavanja.
„Jedna vetrenjača zna samo za dane sa i za dane bez pogodnog vetra“. (Ginter Gras)
Jedan čovek zna samo za dane kad je bio čovek i dane kada je glumio da je čovek. Jedan narod zna samo za dane kad je bio slobodan i kada se borio za slobodu. Između toga je vreme kada se gubi sloboda, ponekad i neprimetno. Ponekad i nesvesno. Kad bi narodi znali da upravo tada/sada gube slobodu, onda bi oni to sprečili. Ali ne znaju jer uživaju u slobodi, pa ne žele ni drugima da je uskraćuju.
Jesu li strašila za ptice, onda, oružje za borbu za slobodu? Možda je to simbolična odbrana od nacističkih čeličnih ptica koje će uskoro srušiti svetske gradove ili se jedan od Grasovih junaka slučajno zove baš Amzel, što na nemačkom znači ''kos'' (ptica: kos: Kosovo), što onda knjizi daje i proročki karakter kada su čelične ptice u pitanju i strašila koja su pravili Srbi, ne da uplaše te ptice, već da ih navedu na lažan trag. Ili je slučajno, što će se ispostaviti, da Srbi neće imati dovoljno strašila za ptice, da prestraše ptice, na KOS(ovu), to jest, na zemlji kosova-ptica?! Jesu li ''pseće godine'', u stvari, ''strašila za ptice'', ne za miševe, mačke i pse – ptice treba strašiti.
Pojava nacizma svojevremeno nije ozbiljno shvaćena. Svaka sredina se suočavala različito i ponašala se drugačije u odnosu na pojavu nacizma. U početku su svi ti zaluđenici po pivnicama, u smešnim uniformama sa još smešnijim obeležjima, izgledali kao kakvi zanesenjaci koji nemaju drugog posla no da marširaju i pale bakljade. A, onda, polako, mic po mic, strah i interesi preuzimaju glavnu ulogu. Deo ljudi je u nacističkoj stranci prepoznao mogućnost za ostvarivanje svojih ciljeva i interesa na lak i brzi način (razlog zbog čega se i danas ljudi učlanjuju u stranke); a deo ljudi je počeo da se plaši (svako iz svog razloga a razloga je bilo mnogo) kada se ispostavilo da su ti zanesenjaci u stvari agresivni manijaci kojima ništa nije sveto. Kada je lavina krenula, odnela je sve pred sobom. Pojedinac ili grupa, mogli su uticati na događaje i ljude, upravo i jedino u onom periodu kada su smejali i mislili da imaju posla sa bezopasnim budalama.
Iza nadolazeće nesreće, kao i uvek, stajao je krupni kapital. Znali su da ne mogu izgubiti niti u jednoj varijanti i ma koliko miliona ljudi izginulo i ma koliko gradova bude sravnjeno sa zemljom. U početku će zaraditi na industriji oružja i oruđa, na opremanju vojske, pripremama za rat i samom vođenju rata a posle će zarađivati na izgradnji porušenog, ponovnog pokretanja mirnodopske industrije – to jeste: na miru.
Na kraju, zlikovci prežive, prihvate novo vreme i opet sude i presuđuju žrtvama. Od osvete ništa!
Piše: Igor Đurić


nobelova nagrada Ginter Gras nacizam Nemačka fašizam Drugi svetski rat Adolf Hitler