Name: MEHMED PAŠA SOKOLOVIĆ
Availability: InStock
Author: Dušan Baranin

MEHMED PASA SOKOLOVIC

Dušan Baranin (1903 - 1978) je bio književnik, publicista i učitelj.

MEHMED PAŠA SOKOLOVIĆ

Brad Barron: Odbrojavanjebroj 16Faraci - VenturiVeseli četvrtak

Brad Barron: Odbrojavanje

Brad Barron: Odbrojavanje
broj 16
Faraci - Venturi
Veseli četvrtak


KUMBARAizbor: Ratomir Rale DamjanovićSRPSKI USTANCIGOST U SRPSKOJ KUĆITRAGOVIItaka, Beograd, 1997meke korice, 20 x 22 cm, 48 + 48 str.Ratomir Damjanović je srpski radio novinar, pisac i recitator. Rođen je 29. januara 1945. godine u Donjem Tovarniku.Predgovor Ratomir Rale Damjanović, Likovi na naslovnoj strani: Vođi srpskih ustanaka 1804 i 1813 - Karađorđe i Knez Miloš Obrenović, Na klapni tekst Viktora Igoa "Za Srbiju", Pariz, 29. avgusta 1876, Tekst srpsko-engleski štampan u međusobno obrnutim smerovima, 96 str /Mag/S2

Kumbara

KUMBARA
izbor: Ratomir Rale Damjanović
SRPSKI USTANCI
GOST U SRPSKOJ KUĆI
TRAGOVI
Itaka, Beograd, 1997
meke korice, 20 x 22 cm, 48 + 48 str.
Ratomir Damjanović je srpski radio novinar, pisac i recitator. Rođen je 29. januara 1945. godine u Donjem Tovarniku.
Predgovor Ratomir Rale Damjanović, Likovi na naslovnoj strani: Vođi srpskih ustanaka 1804 i 1813 - Karađorđe i Knez Miloš Obrenović, Na klapni tekst Viktora Igoa "Za Srbiju", Pariz, 29. avgusta 1876, Tekst srpsko-engleski štampan u međusobno obrnutim smerovima, 96 str /Mag/S2


Kumbara
Izbor: Ratomir Rale Damjanović  je srpski radio novinar, pisac i recitator. Rođen je 29. januara 1945. godine u Donjem Tovarniku.

Mita CenićIspod zemlje ili Moja tamnovanja*Dimitrije „Mita“ Cenić (Beograd, 29. septembar 1851 — Beograd, 21. februar 1888) bio je srpski političar, novinar i publicista. Bio je jedan od prvih srpskih socijalista, saradnika Svetozara Markovića. Šest godina (1874—1880) proveo je u tamnici pod lažnom optužbom da je spremao prevrat protiv Milana Obrenovića. Nakon izlaska iz zatvora pokrenuo je najpre list Radnik, zatim Borbu, Istinu i Čas.Kada se 1874. vratio u Srbiju, policija je neprekidno pratila njegovo kretanje i kontakte. Otišao je u Šabac, gde ga je pozvao Jovan Milinković Alavantić, da mu pomogne u izdavanju lista. Vlast nikako nije htela da pusti da se štampa socijalistički list, pa je policija brzo nakon toga uhapsila Cenića i Jovana Milinkovića i optužila ih da su pripremali zaveru protiv kneza. Glavni svedoci na suđenju bila su dva Bošnjaka, koji su po svoj prilici bili policijski agenti. Tu Milinkovićevu aferu namestio je po svoj prilici Panta Lunjevica, šabački načelnik. Mita Cenić osuđen je na osam godina tamnice sa teškim okovima na nogama. Milinković je bio osuđen na deset godina tamnice. Svoje tamnovanje Mita Cenić opisao je u knjizi Ispod zemlje ili Moje tamnovanje. Ukupno je bio šest godina u zatvorima u Beogradu i Požarevcu. U teškim okovima je bio od 1874. do 1877, a oslobođen je 1880. Pomilovan je 1880. za vreme vlade Jovana Ristića, prema jednima nakon jednoga pokajničkog pisma, a prema Ceniću nakon pisma njegove majke. I nakon izlaska iz zatvora ostao je pod stalnim policijskim nadzorom.Za razliku od drugih saradnika Svetozara Markovića, koji su prešli u redove radikala, Mita Cenić se nije odricao ranijih ideja. Mita Cenić je u naprednjačkom Videlu uređivao unutrašnjopolitičku rubriku. Radikali su 1881. pokrenuli Samoupravu, koju su uređivali nekadašnji saradnici Svetozara Markovića, koji su socijalističku stranku pretvarali u seljačko-demokratsku stranku. Mita Cenić se nikako nije slagao sa njima, pa je pokrenuo socijalistički list Radnik. Radnik nije napadao naprednjačku vladu, nego je uglavnom pisao protiv radikala zbog njihovog odstupanja od Markovićevog učenja. Mita Cenić nije naneo nikakvu štetu radikalima u njihovoj glavnoj bazi, u selu. List Radnik najviše su čitali beogradski studenti, od kojih su mnogi verovali u socijalizam, kao u poslednju reč nauke. Mita Cenić je svojim listom stvorio nepoverenje studenata prema radikalima. Zajedno sa njim u Radniku je pisao Dragiša Stanojević i njih dvojica su napadali svoje nekadašnje drugove radikale, smatrajući da su izdali socijalističke ideje. Lazar Paču je u Samoupravi žestoko napao Cenićevu koncepciju socijalizma, pa je dokazivao da je Cenić vulgarizovao ideju socijalizma. Iz svega toga usledila je višegodišnja polemika između Lazara Pačua i Mite Cenića. Mita Cenić je 1883. pokrenuo Borbu, a 1884. Istinu. Osnovao je 1886. književno-političku reviju Čas. Posle toga bio je glavni saradnik Novog beogradskog dnevnika, ali zbog lošeg zdravlja i sukoba sa saradnicima napustio je 1887. i taj list. Umro je od tuberkoloze 21. februara 1888. u Beogradu.

Ispod zemlje ili Moja tamnovanja

Mita Cenić
Ispod zemlje ili Moja tamnovanja
*
Dimitrije „Mita“ Cenić (Beograd, 29. septembar 1851 — Beograd, 21. februar 1888) bio je srpski političar, novinar i publicista. Bio je jedan od prvih srpskih socijalista, saradnika Svetozara Markovića. Šest godina (1874—1880) proveo je u tamnici pod lažnom optužbom da je spremao prevrat protiv Milana Obrenovića. Nakon izlaska iz zatvora pokrenuo je najpre list Radnik, zatim Borbu, Istinu i Čas.
Kada se 1874. vratio u Srbiju, policija je neprekidno pratila njegovo kretanje i kontakte. Otišao je u Šabac, gde ga je pozvao Jovan Milinković Alavantić, da mu pomogne u izdavanju lista. Vlast nikako nije htela da pusti da se štampa socijalistički list, pa je policija brzo nakon toga uhapsila Cenića i Jovana Milinkovića i optužila ih da su pripremali zaveru protiv kneza. Glavni svedoci na suđenju bila su dva Bošnjaka, koji su po svoj prilici bili policijski agenti. Tu Milinkovićevu aferu namestio je po svoj prilici Panta Lunjevica, šabački načelnik. Mita Cenić osuđen je na osam godina tamnice sa teškim okovima na nogama. Milinković je bio osuđen na deset godina tamnice. Svoje tamnovanje Mita Cenić opisao je u knjizi Ispod zemlje ili Moje tamnovanje. Ukupno je bio šest godina u zatvorima u Beogradu i Požarevcu. U teškim okovima je bio od 1874. do 1877, a oslobođen je 1880. Pomilovan je 1880. za vreme vlade Jovana Ristića, prema jednima nakon jednoga pokajničkog pisma, a prema Ceniću nakon pisma njegove majke. I nakon izlaska iz zatvora ostao je pod stalnim policijskim nadzorom.
Za razliku od drugih saradnika Svetozara Markovića, koji su prešli u redove radikala, Mita Cenić se nije odricao ranijih ideja. Mita Cenić je u naprednjačkom Videlu uređivao unutrašnjopolitičku rubriku. Radikali su 1881. pokrenuli Samoupravu, koju su uređivali nekadašnji saradnici Svetozara Markovića, koji su socijalističku stranku pretvarali u seljačko-demokratsku stranku. Mita Cenić se nikako nije slagao sa njima, pa je pokrenuo socijalistički list Radnik. Radnik nije napadao naprednjačku vladu, nego je uglavnom pisao protiv radikala zbog njihovog odstupanja od Markovićevog učenja. Mita Cenić nije naneo nikakvu štetu radikalima u njihovoj glavnoj bazi, u selu. List Radnik najviše su čitali beogradski studenti, od kojih su mnogi verovali u socijalizam, kao u poslednju reč nauke. Mita Cenić je svojim listom stvorio nepoverenje studenata prema radikalima. Zajedno sa njim u Radniku je pisao Dragiša Stanojević i njih dvojica su napadali svoje nekadašnje drugove radikale, smatrajući da su izdali socijalističke ideje. Lazar Paču je u Samoupravi žestoko napao Cenićevu koncepciju socijalizma, pa je dokazivao da je Cenić vulgarizovao ideju socijalizma. Iz svega toga usledila je višegodišnja polemika između Lazara Pačua i Mite Cenića. Mita Cenić je 1883. pokrenuo Borbu, a 1884. Istinu. Osnovao je 1886. književno-političku reviju Čas. Posle toga bio je glavni saradnik Novog beogradskog dnevnika, ali zbog lošeg zdravlja i sukoba sa saradnicima napustio je 1887. i taj list. Umro je od tuberkoloze 21. februara 1888. u Beogradu.


Mita Cenić
Ispod zemlje ili Moja tamnovanja

Henri MilerRakova obratnica*Jedna od najskandaloznijih i najuticajnijih knjiga XX veka.Bez novca, bez imovine, bez nade. Najsrećniji čovek na svetu.Prkoseći konvencijama, pa i samom jeziku, Rakova obratnica predstavlja kamen temeljac moderne literature XX veka. Ezra Paund je Milerov prvi roman okarakterisao sledećim rečima: „Evo jedne besramne knjige koju treba pročitati.“Glavni junak je Amerikanac u Parizu tridesetih godina XX veka, bez prebijene pare u džepu, koji živi boemskim životom, okružen prostitutkama, makroima, siromašnim umetnicima, pijancima, lupežima. To je priča o tučama, pijankama, seksualnim avanturama, prosjačenju, prevarama i privremenim poslovima, priča o sobama prepunim gamadi u radničkim svratištima, o bordelima i jeftinim bistroima.Knjiga je prvi put objavljena u Francuskoj 1934. i krijumčarena u druge zemlje jer je narednih trideset godina bila zabranjena kao pornografska. Kada je 1961. prvi put bila štampana u SAD, usledilo je više od šezdeset suđenja zbog opscenosti, sve dok nije donesena istorijska presuda Vrhovnog suda koja je Rakovu obratnicu definisala kao vredno književno delo. „Jedan od deset ili dvadeset najvećih romana XX veka, revolucija u stilu i savesti.“ Norman Majler „Milerov stil opija kao najbolje vino. Njegovi tekstovi se ne čitaju, oni se piju naiskap!“ Frederik Begbede

Rakova obratnica

Henri Miler
Rakova obratnica
*
Jedna od najskandaloznijih i najuticajnijih knjiga XX veka.
Bez novca, bez imovine, bez nade. Najsrećniji čovek na svetu.
Prkoseći konvencijama, pa i samom jeziku, Rakova obratnica predstavlja kamen temeljac moderne literature XX veka. Ezra Paund je Milerov prvi roman okarakterisao sledećim rečima: „Evo jedne besramne knjige koju treba pročitati.“
Glavni junak je Amerikanac u Parizu tridesetih godina XX veka, bez prebijene pare u džepu, koji živi boemskim životom, okružen prostitutkama, makroima, siromašnim umetnicima, pijancima, lupežima. To je priča o tučama, pijankama, seksualnim avanturama, prosjačenju, prevarama i privremenim poslovima, priča o sobama prepunim gamadi u radničkim svratištima, o bordelima i jeftinim bistroima.
Knjiga je prvi put objavljena u Francuskoj 1934. i krijumčarena u druge zemlje jer je narednih trideset godina bila zabranjena kao pornografska. Kada je 1961. prvi put bila štampana u SAD, usledilo je više od šezdeset suđenja zbog opscenosti, sve dok nije donesena istorijska presuda Vrhovnog suda koja je Rakovu obratnicu definisala kao vredno književno delo.

„Jedan od deset ili dvadeset najvećih romana XX veka, revolucija u stilu i savesti.“ Norman Majler

„Milerov stil opija kao najbolje vino. Njegovi tekstovi se ne čitaju, oni se piju naiskap!“ Frederik Begbede


Ričard GordonDoktor u kući*Doctor in the House (srpskohrvatski: Doktor u kući) je britanska filmska komedija snimljena 1954. godine u režiji Ralpha Thomasa. Temelji se na istoimenom romanu Richard Gordona, koji je također sudjelovao u pisanju scenarija. Protagonist, koga tumači Dirk Bogarde, je Simon Sparrow, mladi student medicine, a radnja kroz niz vinjeta prazi niz komičnih pustolovina tokom školovanja u fiktivnoj londonskoj klinici. Doctor in the House je doživio veliki uspjeh, a od Bogardea učinio jednom od najvećih zvijezda tadašnje britanske kinematografije. Godine 1955. je snimljen nastavak pod naslovom Doctor at Sea, odnosno naslov iz filmske serije koja će se snimati sve do 1966. godine.

Doktor u kuci

Ričard Gordon
Doktor u kući
*
Doctor in the House (srpskohrvatski: Doktor u kući) je britanska filmska komedija snimljena 1954. godine u režiji Ralpha Thomasa. Temelji se na istoimenom romanu Richard Gordona, koji je također sudjelovao u pisanju scenarija. Protagonist, koga tumači Dirk Bogarde, je Simon Sparrow, mladi student medicine, a radnja kroz niz vinjeta prazi niz komičnih pustolovina tokom školovanja u fiktivnoj londonskoj klinici. Doctor in the House je doživio veliki uspjeh, a od Bogardea učinio jednom od najvećih zvijezda tadašnje britanske kinematografije. Godine 1955. je snimljen nastavak pod naslovom Doctor at Sea, odnosno naslov iz filmske serije koja će se snimati sve do 1966. godine.


Doktor u kući

<pre class="ql-syntax" spellcheck="false">100 livres, manuscritis, dokuments &amp; objets litteraires de la collection Pierre Leroy
Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007
Paris
100 knjiga, rukopisa, dokumenata i književnih predmeta iz kolekcije Pjera Leroa
</pre>

Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007

100 livres, manuscritis, dokuments & objets litteraires de la collection Pierre Leroy
Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007
Paris
100 knjiga, rukopisa, dokumenata i književnih predmeta iz kolekcije Pjera Leroa


Sotheby’s Auction Catalog, juin 2007 Paris

Igor ĐurićKolona''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!*Iz Vikipedije:Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.Bibliografija„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje„Četiri priče“, priče„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)„Strah“, Lestve broj 4 (2012)„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)

Kolona

Igor Đurić
Kolona
''Kolona'' je dobra knjiga. Kao i sve dobre knjige, ispred je svoga vremena pa je tako i neshvaćena. Pored toga, i kod nje, kao i kod prethodne knjige, pratila ju je zla senka loše produkcije, pripreme, mnoštvo grešaka i totalno pogrešna slovoslagačka i štamparska forma na pojedinim mestima.
''Kolona'' govori o ljudima i zabludama. O: univerzalnim zabludama. O: gluposti i pameti. O: dilemama i zlu koje čuči u svakome od nas. O: legendama i narodnim fantazijama. O: narodnoj dobroti. O: vilama i vilenjacima. O: tome šta se zbiva sa duhovima kad narod ode.
Knjiga prikazuje pre svega haos. Knjiga govori glasom naroda. Ima svog vampira, vuka, mučenika i proroka – nije joj više trebalo da bi govorila o srpskom narodu. Postavila je sebi pitanje: kad ode narod, da li sa njime odlaze i uspomene koje lebde u vazduhu, duhovi predaka koji se šunjaju po atarima, legende vezane za mesto, nemani stvorene u narodnoj mašti? Beže li utvare sa svojim narodom?
Svi glasovi koji se čuju u knjizi otkrivaju beznađe tih ljudi. Oni ne znaju kud će sa sobom. Oni tumaraju kao kokoške u magli. Agonija traje već godinama. Kolona je krajnji ishod. Rešenje! Kolona je: rešenje! Na kraju ostane čovek sa svojom pričom i ženske gaćice kao đavolov detalj.
Poznanik je simbolizovao prošlo vreme, ono koje je bilo opterećeno ideologijom.
Kolona je sinonim za seobu. Seoba je kolona. Pored toga: ''Kolona'' je obračun sa malograđanštinom i seljaštvom, to je obračun sa lažnim patriotizmom i pogrešnim shvatanjem mitova. Ujedno, ''Kolona'' je žal, bol i jadikovanje slaboga i nedužnoga.
Događaji i razmišljanja, u knjizi, su isprepletani na raznim nivoima i u raznim vremenima. Ima tu staro-slovenskih obreda na Izvoru, rečnih demona protiv koji su ti obredi rađeni, pa sve do onih naših zadnjih gluposti kojima se ni imena ne može naći. Knjiga govori o čoveku koji se zbog svoje duhovne vokacije ne snalazi najbolje u sredini u kojoj živi. Ali, to je samo deo priče. Kao što je i deo priče nečista sila koja ga opseda. Naravno, centralni duh knjige jeste kolona i glasovi koji je presecaju a koji se čuju iz kolone. Kroz kolonu, njeno trajanje, njen fenomen, autor je probao nešto da kaže o našoj sudbini koja se ponavlja. Narodnu bežaniju izazvanu ratom, demoni, vile, vampiri i karakondžule, pokušavaju da spreče. Zli hoće da nas prodobre. Dok Istok gori, kolona Slovena naoružana mačevima, sa dugim plavim kosama pletenim u kike, spusta se na Izvor da sačuva vodu, istu onu koju je nekada davno pronašla i tu se naselila, istu onu vodu iz koje su nekada davno obrednim ritualima izgonili demone. Sada oni ne žele da se demoni posle toliko vekova vrate u istu.
Ono što mnogo ljudi nije shvatilo (već su to pripisivali autorovoj neumešnosti) jesu nepotpisani monolozi i dijalozi, to jest: glasovi kolone. Na taj način autor je hteo da prenese ono što su duhovi i aveti, ali i obični ljudi, govorili (ili: slušali) krećući se u, pored ili iznad kolone. Pošto nemamo vremena i ne možemo slušati svakoga posebno sa dužnom pažnjom, ostalo je zabeleženo samo ono što se čulo usput, često van ikakvog konteksta. To su glasovi mase, naroda, ali i pojedinca. Glasovi dolaze iz neznanja, iz mraka, iz straha, iz zablude, najčešće iz: navike. Glasovi otkrivaju beznađe u kome (naravno) nema ni reda ni poretka. Čujemo i drugu stranu: glasove aveti i duhova, jer njima je još teže, oni ostaju sami, odlazi narod. Kakva je svrha biti avet bez svoga naroda?! Kakva je svrha biti uspomena i lebdeti, ako nemaš iznad koga?! Kakva je svrha postojanja istorije kad narod o kome pamti ta istorija više nije tu?! Nije Kosmet samo teritorija, Kosmet je i ono natprirodno, nadnaravno, nevidljivo u duši, što se ne može zapaliti, oteti, što se ne može ubiti, i što se ne može natovariti na prikolicu.
Može li se haos opisati? Može, ali samo kroz narodnu reč.
Čovek je mikrokosmos u ontološkom smislu ali je makrokosmos u animističkom pogledu. Biće je nužno ograničeno telom. Duša putuje bezgraničnim i beskrajnim predelima tela i do smrti se teško locira. Kad telo umre – duša ode u kamen. Kamen ostane na Izvoru a mi pobegnemo sa istog. Da nije starih ratnika (naša istorija i poreklo) da pričuvaju kamen neki bi mogli da komotno pišaju po njemu. Jer, voda više nije naša. Dakle, nije važna zemlja – važne su duše!
*
Iz Vikipedije:
Igor Đurić (Istok, 26. januar 1968) srpski je pisac.
Bibliografija
„Nedovršene pesme“, zbirka pesama, Istok, Omladinski savet (1997)
„Neki drugi Nemci“, Hvosno broj 43 (2005)
„Gde su leševi?“, Hvosno broj 44 (2005)
„Kad riče bradavičasto prase“„“, Hvosno broj 46 (2005)
„Kolona“, roman, Dom kulture Sveti Sava, Istok (2005)
Koscenarista za dokumentarni film „Ostala je reč“;
„Pravi film je bajka“, Hvosno broj 51 (2006)
„Plače li ona loza“, Hvosno broj 52 (2007)
„Raseljenik“, roman, internet izdanje (2004)[1]
„Srpska usplahirenost“, Hvosno broj 53, (2007)
„Istočke priče“, zbirka priča, UG Izvor-Istok (2009)
„Jedna godina u Njujorku“, putopis, internet izdanje
„Četiri priče“, priče
„Moj Istok ispod Mokre Gore“, Hvosno broj 61 (2009)
„Metohija i Kosovo“, zbirka eseja, JRJ, Zemun 2010;
„Istočki esesovac“, Hvosno broj 64, 2010;
„Ras“, zbornik za preporod raške oblasti (2010)
„Sunčan dan“, Zbornik Svetlost kresiva, Žitište (2010)
„Zamalo prvi put“, Zbirka kratkih priča, Alma, Beograd (2011)
Prikaz knjige Ćele kula, Antonio Evanđelista, Lestve broj 2 (2012)
„Klinički život“, roman, Stara knjiga (2012)
„Odricanje od Srbije“, Lestve broj 3 (2012)
„Strah“, Lestve broj 4 (2012)
„Istočke priče“, Sentimentalna istorija jedne varoši, Sveti Sava, Kosovska Mitrovica (2013)
„Ljudi moji“, zbirka pesama o palanačkim karakterima, Stara knjiga (2013)
"Stvarno se (samo) prvi put", Najbolje kratke priče, ALMA, Beograd, (2014)
"Iz Istočkih priča", Lestve broj 9 (2015)
"Svi su mučeni pa ubijeni", Časopis Nezaborav, broj 5, avgust (2015)
Roman „Vreme zlih pastrmki - porodična istorija potomaka kuće od kamena - porodična basna”, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2016)
Roman „Deveti krug Svetog kralja – Izopačeno vreme velike devetke”, roman, Kapija, Lazarevac, (2017)
"Logor Dečani 1947-1952", Lestve, broj 15, 2020;
„Dnevnik knjigovođe: završni račun”, roman, Lestve, Kosovska Mitrovica, (2021);
„Doktor Vladimir Sergejevič Čistov u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji”, (Igor Đurić i Momir Ninković), Zbornik naučnih radova „Ruska emigracija na Balkanu”, Institut nacionalne istorije Moskovskog univerziteta Lomonosov, (2022)



istok metohija kosovo igor đurić 1999 rat izbeglice slovenska mitologija dostojevski 